Zlatko Pangarić

O MEGALOMANIJI

ZI Webman, Setva Kutena „Megalomanija“, Alma, Beograd, 2009.

U zavšnim rečenicama ZI Webman kaže da  je „Megalomanija“ klasično književno

delo, da pretenduje da to bude.. To „delo“ se zaista pojavilo u formi knjige
(izdavač i štamparija), i u tom smislu zaista se radi o knjizi proze, možda čak i
romanu. Ja sam sklon da verujem piscu a ne kritičaru – pa neka to bude roman.
Međutim, ako čitamo autora, ako se potsetimo i njegove predhodne knjige „RR“,
(„Repriza Reprize“, Liber Beograd, 2009.) moramo priznati da autor ima nešto
protiv romana – a da ipak želi napisati roman.

Najkraće rečeno „Megalomanija“ je roman o blog piscima i pisanju romana (Treš

ili čak Stealth-Trash romanu), pa ko voli.

Ima li nekakve veze način na koji je pisana „Megalomanija“ sa gotovim

proizvodom: knjigom ili „delom“? Da li je za knjigu ili „delo“ bitno gde je i na koji
je način autor pisao? Da li je bitno za sadržaj da li je pisan na pisaćoj mašini ili na
kompjuteru? Da li je bitno to što je roman pisan u vikendici na moru, ili u planini,
ili u radnoj, ili dnevnoj sobi? Da li je bitno to što je sadržaj romana nastao na
blogu?

Na gotovo identičan način autori su  mogli i da pišu na prasatarim pisaćim

mašinama, i da dnevne zapise daje na čitanje suprugama ili nekolicini prijatelja.
Njihove komentare mogu sutradan da ubace u tekst – ili da se zadovolje
činjenicom da su komentari tu u njihovim glavama – i kao takvi neizbežno
određuju dalje pisanje. Ipak...

Mislim da smo se ovim pitanjima polako primakli suštinskom, tj. kakav je roman
„Megalomanija“.

Prvo, „dela“ takve vrste karakteriše veći broj autora, najmanje dva (ZI Webman i
Setva Kutena piše na koricama).

Drugo, kada Zoran Ilić (ili Webman...pa i to drugo internetsko ime, nick name, je
već razbijanje autorstva, ličnosti, odgovornosti...i mora imati uticaja na ono što
piše) treba o nečemu ili o nekome da se obavesti (npr. karbon fiber) on to potraži
na mreži (Vikipedija, Google, forumi, Facebook, Youtube i sl.). Ne luta gradom i
ne putuje. Sa mreže dolaze poruke i novi likovi-komentatori-autori. Autori blog-
romana dakle ne izlaze iz sobe i po tome je ovaj blog-performans-roman sličan
TV novelama. Imamo enterijer, sobu, prostoriju, u koju je smeštamo nekoliko
likova koji – i to je najbitnije – prepričavaju događaje. Događaja i događanja
dakle nema jer su skupi sa aspekta produkcije (za TV novele), ili fizičkog napora,
kako za pisca tako i čitaoca (dugi i detaljni opisi u slučaju romana).

Šta ima? Događaji se prepričavaju. Pošto ljudi sedaju za kompjuter da bi napisali

nastavak „Megalomanije“ jasno je da će to uvek biti prepričavanje onoga što se
dogodilo u njihovim životima, ili će to biti komenar neke teme/pojma, ili će to biti
komentar onoga što se dešava na mreži. Između zapisa/odlomaka
„Megalomanije“ postoje vremenske rupe/procepi, postoji nešto neprepričano ili
prećutano. Stvarni život? Dakle Setwah npr. prepričava šta je video i doživeo u
Institutu za mentalno zdravlje, a paralelno se pretresaju pojmovi „karbon fibet“,
„treš“ (trash) i „megalomanija“ iz nekoliko perspektiva (likova) i nekoliko načina:
religiozno-filozofskog, književnog, i lično-doživljenog. Upravo su ti pojmovi važni
(i dobro odabrani) u savremenosti jer reprezentuju čovekov odnos prema svom
okruženju, prema postindustrijskom društvu i post-posmodernističkoj kulturi.

Priča se dakle gradi sećanjima/fragmentima i komentarima.

Sa semiološke tačke gledišta priča je ikonički znak (u priči su preslikani događaji i

radnje). Dalje, ako imamo problem odnosa prema stvarnosti, problem u
organizovanju narativnog teksta, motivacije, strukture priče, junaka, autora-
pripovedača, kao i tačke gledišta – tada se postavlja pitanje šta su to autori
preslikali? Ilić je preslikao „tekstove“ koji su se periodično pojavljivali na ekranu
njegovog kompjutera!

U „Megalomaniji“ nema opisa prirode, oblaka, izraza lica, očiju, zgrada ili
gradova...Pominje se Beograd, Barselona, Prag, Vltava...ali oni nisu bitni i
interesantni za priču. U „Megalomaniji“ je glavna stvar identitet i njegova
promena/izmena. I pre su ljudi pisali pod preudonimima ali je Internet ovu
mogućnost razvio do neslućenih mogućnosti. Sada čovek sam uzima svoje nack
name, ne čeka da mu ga drugi daju. Dakle, ovo je priča/roman o potrazi za
identitetom, ovo je priča čoveka koji svoj stvarni i „mrežni“ identitet pokušava da
osmisli i zaokruži.

Dolazimo do zaključka da je tzv. blog-roman novi književni kvalitet ili fenomen.

Dolazimo do zaključka da je konačno postalo bitno kako se književno delo piše – i
u tom smislu predstoji da se teorija romana proširi, a „Megalomaniji“ i sličnim
„delima“ sledi sudbina da uđu u udžbenike iz Teorije književnosti.