1

Vladimir Gvozden
injenica, trauma i fikcija:
ars memorativa u Grobnici za Borisa Davidovia Danila
Kia
SAETAK: U svom knjievnom radu Ki je bio zaokupljen retorikom
injenica. Takoe, bio je svestan da se knjievnost ne moe zasnovati na
jednoj i jedinstvenoj istini, bilo da je u pitanju estetska relacija ili
intervencija u kulturnom pamenju. U ovom radu, Kiova Grobnica za
Borisa Davidovia se posmatra kao vid traganja za kontinuitetom,
odnosno kao oblik otpora i spasenja od tiine koja guta forme kulture
zajedno sa ljudima koji te forme praktikuju.
KLJUNE REI: Danilo Ki, fikcija, trauma, stvarnost, injenica, istorija,
ouenje, kulturno pamenje.

Rei stvarnost, istinitost, dokument, svedoenje, seanje,

arhiva, ouenje, rtva, logori, enciklopedija, citat, istorija,
kultura, fikcija, fantazija, bitne su odrednice Kiove imaginarne
enciklopedije knjievnosti. Dobro je poznato da je Ki bio
zaokupljen retorikom injenica, barem isto toliko koliko i da je
bio optuen za plagijat. U pristupu Kiovoj umetnosti, mora se
uvek imati na umu da je dokumentarni realizam bio, u prvim
decenijama nakon Drugog svetskog rata, iskljuivo i, reklo bi
se,

dopustivo

sredstvo

prikazivanja

holokausta,

odnosno

stvarnosti logora. Njegovo delo je svedoanstvo o potrebi da

se izbegne dokumentarni realizam dok se govori ili pie o
najveim katastrofama istorije. Vrlo snaan, tradicionalno
shvaen mimetiki impuls bio je brojnim posleratnim autorima
dobrodoao, jer je mogao lako da signalizuje razliku izmeu

svedoanstva i intepretacije, istorije i imaginacije. Naravno, ne

bi se moglo pripisati Kiu da je on bio taj koji je ovaj polaritet
razgradio. Ali, on je dobro oseao problem, i shvatao ga kao
najvaniji izazov pred kojim se knjievno pisanje nalazi: Taj
problem koji je postavio Adorno bio je za mene pravo pitanje,
ali manje moralno ve isto knjievno, ak stilsko. Kako priati
o svemu tome, a ne biti banalan? (Ki 1990: 235). Realnost
holokausta, i logora uopte, paradoksalan je problem. S jedne
strane, prisutna je nunost da se zloin pamti i prikae,
komemoracija rtava je moralna dunost. Istovremeno, mnogi
spomenici zapravo vie doprinose zaboravljanju ili potiskivanju
realnosti nego njenom pamenju. Kia je brinulo pitanje kako
predstavljanje

podstie

zaborav.

Pokuavajui

da

rei

adornovski problem knjievnog i umetnikog predstavljanja

stvarnosti logora, Ki je pre svega promiljao jedan deo tog
problema, odnosno nedovoljnost iste estetske relacije.
Druga strana Adornove intervencije, a to je nedovoljnost tzv.
spasiteljske prirode umetnosti, Ki je zanemario smatrajui da
je intervencija u retorici injenica dovoljna da preobrati,
povrati ili makar afirmie funkciju umetnosti kao pamenja,
kao neega to je u stanju da na adekvatan nain transcendira
singularnost i smrt. Ki je, donekle i kao Borhesov sledbenik,
verovao u Malarmeovu tezu da itava umetnost slui da bi
nastala

jedna

knjiga.

Meutim,

bio

je

svestan

da

se

knjievnost ne moe zasnovati, a ni braniti, na jednoj i

jedinstvenoj istini, bilo da je u pitanju estetska relacija ili
intervencija u kulturalnom pamenju. Zapravo, on je kroz
sudar jednog i drugog tragao za vlastitim pismom, elei da
postavi fenomen logora u specifine epistemoloke okvire.

Grobnica za Borisa Davidovia je izazvala moda i

najveu polemiku u srpskoj knjievnosti. Zanimljivo je da ta
polemika nije doticala, a svakako ne u prvom planu, pitanje
odnosa imaginativne i istorijske funkcije prikaza stvarnosti sa
moralnog stanovita. Ona je imala u pozadini neka druga
teorijska pitanja, a svakako i danas uglavnom zaboravljenu
politiku dimenziju vezanu za osetljivost same teme. U
fikcijskim tekstovima, svedoenje se retoriki ugrauje u tekst
kao pripovedaki postupak koji treba da ubedi itaoca u
autoritet same fikcije. To je mnogo pre Kia bila uobiajena
stvar. Meutim, principi prisvajanja svedoenja i dokumenata
su neto to moe da bude predmet spora. Nekoliko godina
posle debate o Grobnici, pojavio se u Engleskoj roman D. M.
Tomasa Beli hotel (1981), koji se dobrim delom temelji na
Kuznecovljevom dokumentarnom romanu Babi Jar iz 1967.
godine. Naravno, ve je status Kuznecovljevog romana bio
dvosmislen, jer to jeste roman, samo roman koji se temelji na
seanjima Dine Pronieve, koja je preivela zloin u Babi Jaru.
Meutim,

Tomasovo

prisvajanje

ovog

dokumentarnog

romana izazvalo je estoke debate na stranicama Times

Literary Supplementa. Na poetku, Tomas je bio optuen za
plagijat. To je, naravno, bilo lako pobiti, jer Tomas, za razliku
od Kia, koji citatne indikatore unosi u sam tekst, navodi
izvore na kraju knjige. U stvari, engleski romansijer je prekrio
jedno drugo pravilo, ono koje je vailo za prikazivanje logora
optuen je da koristi istorijsku grau za estetske i fikcijske
ciljeve, te da tako mea mogue uinke knjievnosti i
istoriografije. Neki kritiari su rei svedoka posmatrali kao
pievu nedopustivu zloupotrebu autoriteta. Ipak, i zakljuak

ove engleske rasprave, u osnovi stare rasprave ali osenene

jednom novom osetljivou, bio je da roman, ni ovaj, kao ni
ostali, ne tvrdi da je ono to prikazuje stvarnost. Roman
zapravo stvara oseaj da je ono to prikazuje bilo stvarno
(Alphen 1997: 21). Ne bi, naravno, trebalo da udi to je
istovetan zakljuak suvereno i tano pred nau javnost
nekoliko godina ranije izneo Ki. Ne bi, uz to, trebalo ni da nas
udi to u toj engleskoj polemici Kiu nije poklonjena nikakva
panja on je toga ionako bio svestan. Ipak, tim vie ova
diskusija pokazuje da, u onim trenucima kada knjievnost
pristupa realnosti koja nas navodno ili zaista zaokuplja u
etikom smislu, uobiajeni teorijski truizmi bivaju dovoeni u
pitanje. Sve je to zbog snanog etikog uloga u prikazivanju
rtve. Shodno tome, nije pravi problem ni sa Kiom, ni sa
Tomasom, u tome to su oni plagirali neki drugi izvor, ve to
je pisac tvorac iluzija, i to je pisac u stanju da narui tanku
nit izmeu diskursa koji nas vode ka istorijskim injenicama i
onih koji slue u svrhu imaginacije. To je ostao sve do danas
vaan problem vezan za prikazivanje holokausta, a odnosi se i
na problem postojanja logora uopte. Meutim, Ki je raunao
i sa jednom drugom stvarnou, a to je stvarnost rtve i njene
traume.
Psihijatar Dori Laub, jedan od osnivaa Video arhive za
svedoenja o holokaustu u Jejlu, pria nam o svedoenju jedne
starije enu o stvarnosti logora:
Ona je monotono iznosila svoja seanja kao oevidac pobune u
Auvicu; odjednom su se intenzitet, strast i boja ulili u pripovest. U
potpunosti je bila tamo. Odjednom, rekla je, videli smo kako etiri
dimnjaka gore i eksplodiraju. Plamenovi su se rasplamsali, ljudi su

5
trali. Bilo je neverovatno. U sobi je bila tiina, grobna tiina u kojoj
su enine rei glasno odjeknule kao da u sebi nose jeku trijumfalnih
zvukova eksplozija iza bodljikave ice, stampeda ljudi koji bee ka
slobodi, krike, pucnje, borbene poklie, eksplozije. To vie nije bila
mrtva bezvremenost Auvica. Zasenjujui, sjajni trenutak iz prolosti
rasprostro

se

kroz

zamrznuti

mir

tihog,

grobljanskog

pejzaa

meteorskom brzinom, rasprsnuvi se u pljusak prizora i zvukova.

Ipak, meteor prolosti se zaustavio. ena je zautala i tumultusi
trenutka su iezli. Ona je opet postala tiha i njen glas se vratio
beznaajnom, skoro monotonom i lamentirajuem tonu. Kapije
Auvica su se zatvorile i veo unitenja i tiine, istovremeno opresivan
i represivan, jo jednom se spustio. Kometa intenziteta i ivosti,
eksplozija vitalnosti i otpora izbledela je i ustuknula (Laub 1992: 59).

Nekoliko meseci kasnije, ovo svedoenje je prikazano na

jednoj konferenciji istoriara, psihoanalitiara i umetnika, koji
su se okupili da razmatraju pitanje veze izmeu obrazovanja i
holokausta. Posle toga je usledila iva rasprava u kojoj su
istoriari ukazali na to da svedoenje nije precizno, odnosno da
je broj dimnjaka netaan. Istorijski posmatrano, sruen je
samo jedan dimnjak, a ne sva etiri. Budui da je na taj nain
seanje ove ene dovedeno u pitanje, u diskusiju se ukljuio i
sam Laub: ena nije svedoila o broju dimnjaka koji su
razneti, ve o neem drugom, mnogo korenitijem, mnogo
vanijem: o stvarnosti nezamislivog dogaaja. Sam dogaaj je
bio gotovo nepojmljiv. ena je svedoila o dogaaju koji je
slomio prisilni okvir Auvica, u kojem se oruana pobuna
Jevreja uopte nije mogla dogoditi, i u kojem za nju nije bilo
mesta. Ona je svedoila o probijanju okvira. To je bila
istorijska istina (Laub 1992: 60). Znanje koje se javlja tokom
svedoenja o traumi nije naprosto injenino, analitiko

znanje, ve je dogaaj o kojem se govori izolovan, traumatini

fragment, dogaaj sam za sebe. Ipak, kako istie Laub, iako je
re o subjektivnom doivljaju istine, sama istorinost dogaaja
se posle toga posmatra u sasvim novoj dimenziji (Laub 1992:
62). Jer ova ena, svedok, videla je etiri dimnjaka kako
padaju, drugim reima, videla je kako se neto nezamislivo
odigrava

pred

njenim

oima.

Ona

zapravo

svedoi

neverovatnoi, ne o broju dimnjaka, ve o otporu, afirmaciji

opstanka,

probijanju

okvira

smrti

(Laub

1992:

62).

Istovremeno, ona ne svedoi o istorijskoj injenici kao to je

izdaja poljskog pokreta otpora, niti o svom logorskom poslu
(radila je u Kanadi), ve o vitalnom seanju na pomaganje
ljudima,

na

spasavanje

ivota.

To

je

bio

njen

nain

postojanja, preivljavanja i otpora, zakljuuje doktor Laub

(Laub 1992: 62).
Danilo Ki je, piui Grobnicu za Borisa Davidovia, bio
svestan ove osetljive dijalektike izmeu onoga to je preiveli
svedok moga da zna i da ne zna (recimo, Karlo tajner); ta je
mogao da zna i da ne zna onaj ko je razgovarao sa preivelim
svedokom (recimo, sam Ki); i izmeu onoga to su istoriari
znali i to nisu znali (recimo, istoriari, Kiovi savremenici).
Kiove prie ne svedoe o empirijskim istorijskim injenicama,
ve o samoj tajni istrebljenja i nestanka. Kia zanima tiina
oficijelnih svedoenja koju eli da popuni. Narator u Grobnici
je, s jedne strane, posrednik izmeu traume i istorije, i, s
druge, izmeu istorije kao traume, i svog itaoca. Taj prostor
koji naseljava pisac je, kako sam kae, prostor ironinog
razmiljanja, odnosno mesto pod suncem za sumnju (Ki
1990: 114).

Ki je bio svestan, kao ovek svog doba, da je savrena

faktinost neostvariv projekat, i da diskurs svedoenja, kao i
diskurs knjievnosti, nisu dokument kao fakt, ve pisanje ili
govor koji govori o aktuelnosti pisca i teksta. Njegov pogled
ukljuuje razumevanje figuracije, koje Donatan Kaler naziva
via

rhetorica.

Dobitak

za

metaforiku

supstituciju

ili

poreenje je stilistiki: figurativni prikaz donosi i dobit za

itaoca, i svedoenju podaruje auru literarnog. S druge
strane, Ki je, mada to na jednom mestu porie (Ki 1990:
140), ipak imao, u jednoj prikrivenoj formi, na umu i utehu
koje njegovo pisanje moe da prui, ili smisao, kako god. On
je bio svestan da je kanonski tekst knjievnosti utehe
starozavetni

Pla

Jeremijin,

kojem,

posle

unitenja

Jerusalima, prorok traga za figurom koja bi mogla da utei

preivele (2:13).1 Tu drugu ulogu figuracije Kaler naziva via
philosophica, a ona se odnosi na upotreba metafore u onim
situacijama kada se stvarnost ne moe prikazati u svoj
njenoj doslovnosti. Dogaaj o kojem je re se prikazuje kao
neto drugo. U tom kljuu, kako pie Kaler, metafora
postaje primer opteg kognitivnog procesa u njegovom
najkreativnijem i najspekulativnijem vidu (Culler 1981:
202). Dakle, ovde je u prvom planu kognitivna uloga
figuracije, a ne ona stilistika. Kia je pre svega zanimalo da
kroz figurativni jezik izrazi ono to je nepredstavljivo u
takozvanom

doslovnom,

faktografskom,

istoriografskom

jeziku. On je bio uveren da su figurativni prikazi mnogo

precizniji u iskazivanju onih okolnosti koje se ne mogu
izraziti doslovno. Meutim priznavanje kognitivne funkcije
1

[ta }u da ti re~em, s ~ime da te uporedim, / k}eri Jerusalimska? / S ~ime da te uporedim, / koju da ti dam utehu, / device,
k}eri Sionska? / Rana tvoja kao more je silna; / ko da te isceli (Jereminijine tu`balice 2:13, Sveto pismo, prev. Lujo Bakoti}).

mimetikim procesima nailazilo je i nailazi na mnoge otpore.

Kao to istie an Mari efer u knjizi Zato fikcija?:
sposobnosti

znanja

steena

mimetikim

stapanjem,

naruavaju epistemoloke kriterijume koje je uspostavio

racionalizam, pa je sasvim razumljivo to im ovaj ne priznaje
istinsku kognitivnu vrednost (efer 2001: 118). Kiova
tenja je upravo da ospori vrednost racionalnog saznanja
logora. Zato on i moe, kao to emo videti, u svom prikazu
stvarnosti da se poziva ak i na fantastiku. Naime, Ki dobro
zna da je simulacija u imaginaciji veoma moni kognitivni
operater. Za razliku od racionalnih logorskih delata i
njihovih

evidencionih

lista

kotanja

logoraa

kakve

nalazimo u Auvicu, njega zanima prikaz sudbine mimo svih

racionalnih

prorauna.

Koristei

znaajne

kulturne

pripovedake repertoare, on pokuava da indukuje kod

itaoca stanje stapanja sa mimetizmom iz kojeg se raa
fikcijski univerzum. Kako bi to rekao efer, oslonjen na
Lotmana, Ki stvara ludiku varku, za koju sasvim opravdano
veruje da moe imati potencijal da ostvari predstavu o
disforikim situacijama s kojim se susreemo u stvarnom
ivotu (kao to je, na primer, smrt) (efer 2001: 128).
Sasvim je jasno da ludiki mimezis za onoga ko stvara moe
imati kognitivnu funkciju. Istovremeno, primaoci ne stvaraju
mimeme, ve samo aktiviraju one koje je stvorio neko drugi
time se moe objasniti Kiova skoro shizofrena vera u
pouzdanost njegovih italaca, s jedne strane, i stalna
neverica u to da knjievnost neto moe da promeni, s
druge. Jednostavno reeno, on je dobro oseao da njega
samog njegov vlastit ludiki mehanizam menja, ali je slutio

da to tako ne mora ili moda ak ni ne moe biti u sluaju

njegovih italaca.
U pristupu Kiu zanimljav je sluaj Hildeshajmer o
kojem nas u pomenutoj knjizi izvetava efer. Naime,
Volfgang Hildeshajmer se, ne bez izvesnih kontroverzi,
afirmisao knjigom Mozart (1977) kao jedan od klasinih
biografa velikog kompozitora. etiri

godine kasnije

on

objavljuje knjigu Marbot, Eine Biographie, u kojoj pripoveda

o ivotu engleskog estetiara i likovnog kritiara Ser Endrju
Marbota koji je iveo od 1801. do 1830. Veliki putnik, Marbot
se sreo sa vanim linostima onog vremena: Geteom,
Bajronom, elijem, Leopardijem, openhauerom, Tarnerom i
Delakroom (koji ga je i prikazao na jednoj litografiji). Englez
je ostavljao izrazito pozitivan utisak na velike duhove epohe,
a Gete je o njemu sa oduevljenjem pisao jednom prijatelju,
i pominjao ga u Razgovorima sa Ekermanom, koje akribini
Hildeshajmer navodi u tekstu. A onda je 1830. Marbot
nestao, izvrivi, po svemu sudei, samoubistvo. Na osnovu
linih pisama i drugih dokumenata koji su pronaeni posle
njegove smrti, autor pretpostavlja da je Marbot izvrio
samoubistvo

zbog

dugogodinje

incestuozne

veze

sa

majkom Ledi Ketrin Marbot. Meutim, biograf dodaje i da je

ser Marbot moda izveo i neke praktine zakljuke iz svoje
pesimistike vizije sveta, koja je bila posebno pojaana posle
susreta sa openhauerom.
Knjiga

je

bila

veoma

dobro

prihvaena

kod

dela

nemakih knjievnih kritiara, koji su Hildeshajmera pohvalili

zato to je spasao od zaborava jednu istorijsku linost. Dve
godine kasnije knjiga je prevedena na francuski. efer kae

10

da je krajem osamdesetih uspeo da pronae Marbota u

jednoj pariskoj knjiari meu delima o likovnoj kritici. Jedino
to je efer tada dobro znao da ser Endrju Marbot nikada
nije

postojao,

Hildeshajmera:

osim

kao

Drugim

mentalna
reima,

predstava
pored

samog

anrovskog

odreenja koje krasi omot, Marbot je izmiljena biografija,

fikcionalni tekst (efer 2001: 139). Dakle, pisac je naprosto
ugradio jedan fikcioni lik u kulturnu istoriju 19. veka
njegovo ime uzalud emo traiti u Enciklopediji Britanici ili u
Razgovorima sa Ekermanom.
O emu je zapravo re? Hildeshajmer je naprosto u tekst
uneo mnotvo krupnih oznaka koje nagone itaoca da misli
da

je

re

stvarnoj

biografiji

(efer

2001:

140).

Maksimizirana je mimetika komponenta prie kako bi italac

lake stupio u proces stapanja sa fikcijom unutar zamiljenog
sveta. Ali, postavlja se pitanje, vano i za nae razumevanje
Kiove intervencije u Grobnici za Borisa Davidovia: da li je
ovde re o fikciji ili o obmani? Drugaije reeno, sluaj
Marbot odvodi nas u samu sr problema fikcije. Koji su uslovi
koje tekst mora ispuniti da ne bude shvaen kao faktualni
ve kao fikcioni? Naime, Hildeshajmer koristi etiri tipina
sredstva kojima se uverljivost fikcije dovodi do maksimuma.
Na prvom mestu, to je kontekst autoriteta: pominjanje linih
imena, lani citati iz vanih tekstova kulture, pozivanje na
svedoke, na autentine tekstove samog glavnog junaka. Na
drugom

mestu

je

paratekst,

odnosno

oznaka

anra

biografija, koji funkcionie kao podnaslov. Tree je formalni

mimezis koji se odnosi na nain iskazivanja, jer se autor
najee stavlja u poloaj biografa, odnosno ini sve da se

11

pripoveda

ne

stavi

poloaj

ja-naratora,

jer

takvo

produbljivanje narativnog subjekta u linost, odvaja njegov

lik od stvarnog autora i istovremeno fikcionalizuje priu (...)
Hildeshajmer se neprestano slui spoljnom perspektivom i
ustee se od bilo kakve interne fokalizacije (efer 2001:
144-145).

etvrti

element

se

odnosi

na

prodiranje

fikcionalnog sveta u istorijski, koji je posebno vidljiv u

statusu citata, odnosno na lokalni efekat, kako kae efer,
onoga

to,

pored

formalnog

mimezisa,

svakako

ini

najsnaniji operator pretvaranja (efer 2001: 146). Marbot

nije istorijska fikcionalna biografija kao, recimo, Vergilijeva
smrt ili Kepler, ve je, kao to je istakla Dorit Kon, u pitanju
istorizovana
efer,

fikcionalna

Marbot

izmiljenog)

biografija.

predstavlja
stvarno,

prodor

pre

nego

Ukratko,

zakljuuje

nestvarnog
prodor

(to

jest

stvarnog

nestvarno (efer 2001: 147). Sve u svemu, eferov

zakljuak je da se u Marbotu senka mimetike obmane
nadvila nad itaoca, odnosno da je Marbot jedan veliki
neuspeh.
Kao to je ve nagoveteno, pitanja koja su postavljena
povodom Marbota vana su za razumevanje funkcionisanja
fikcione modalizacije kod Danila Kia. Uz svu opsednutost
stvarnou, injenicama, istinom, utisak je da je Ki -- bez
obzira na sve njegovo poigravanje sa ovim pitanjem2 stvorio
priu koja nije, poput Marbotove, poela da deluje kao
faktualna.

Naime,

Ki

nije,

za

razliku

od

kasnijeg

^italac voli da mu se ka`e sve, ali u toj knjizi ja sam se malo poigravao, otkrivao sam mu neke stvari, a istovremeno sam
ga i obmanjivao. Iako ~ovek mora biti oprezan, jer ja verovatno najvi{e obmanjujem ~itaoca kada izgleda da priznajem ne{to i
kada nudim mogu}nost za razre{enje problema; Sve je to moja li~na istina, onako kako ja vidim doga|aje u knjigama i
dokumentima, kako sam ja usvojio taj svet, kako sam ga ispljunuo. Da li to funkcioni{e kao knjiga ili ne, zavisi od tehnike: da li
je ~italac prevaren ili nije, da li sam uspeo da ga nadmudrim? (Ki{ 1990: 216).

12

Hildeshajmera,

nikada

pokuao

da

itaoca

zavede

pragmatikim mimezisom kojim bi se tvrdilo da je u Grobnica

za Borisa Davidovia predoen skup stvarnih biografija, ve je
sam, kroz sedam poglavlja jedne zajednike povesti, insistirao
na udelu fikcije i, naroito, na udelu imenovanja kao stvaranja
sveta: Imenovati znai stvoriti (Ki 1990: 147). Shodno
tome, u Kiovom sluaju, ludiku varku je, za razliku od
Marbota, mogue prepoznati kao obostranu: Funkcija ludike
varke je da stvori zamiljeni svet i da dovede primaoca da se
stopi sa tim svetom, a ne da ga navede na pomisao da je taj
zamiljeni svet stvaran (efer 2001: 159). To to materijalne
injenice moda ne odgovaraju tekstu nije toliko vano, jer
tekst, isto kao seanje na etiri dimnjaka, ukazuje na dublji
fenomen a ne na arhitekturu logora. To je za Kia kljuno.
Njegova Grobnica za Borisa Davidovia se ne odrice intencije
istinitosti, bar ne potpuno, u najmanju ruku on stalno podriva
"ugovor o pretvaranju" izmeu itaoca i pisca, a u stvari stalno
udvaja intenciju ovo je roman ali nije izmiljotina, ovo je
fikcija ali nije pria o "piratima". Ki neprestano ukazuje na
realnost

nekog

vantekstualnog

fenomena,

koristei

jezik

fikcije. Kod njega se ne postavlja pitanje da li je, kao u

Serlovoj teoriji inova svaka reenica ili fikcija ili nije, on se
bavi upravo tim prostorom izmeu, gde istina moda nije ono
to se formalno tvrdi, kao tvrdnja o dimnjacima, ve jedan
skup okolnosti na koji reenice u tekstu nedvosmisleno i
paljivo asociraju. Na takvoj kognitivnoj funkciji knjievnosti je
insistirao Ki.3

Na ovoj sugestiji zahvaljujem Vladimiru Tasi}u.

13

U cilju pojaavanja ove funkcije, fikciona modelizacije u

Grobnici za Borisa Davidovia oslanja se na upotrebu tri
mnemonike paradigme u zapadnoj kulturi: mnemotehnike
(vetina pamenja), encikopedijske (enciklopedijski prikaz
znanja)

dijegetske

(narativna

reprodukcija

prolosti)

(Lahman 1990). Kao to istie Renata Lahman u radu

Kulturno pamenje i uloga knjievnosti, u skladitenju i
akumuliranju kulturalnih podataka, knjievni tekst u svojoj
intertekstualnoj dimenziji funkcionie kao deo kulturnog
pamenja. uvanje kulturnog pamenja ukljuuje neto
poput

aparata

za

pamenje

putem

udvostruavanja,

prikazivanje odsutnog kroz sliku (phantasma ili simulacrum),

objektivizaciju pamenja, kao i spreavanje zaborava kroz
prikupljanje

slika,

odnosno

kroz

tenju

ka

povraaju

izgubljenog smisla. Shodno tome, pesnik moe da igra ulogu

svedoka nekog tajnog, zaboravljenog poretka koji je postao
nepoznat zbog epohalnog preokreta. Kao to je ustanovila
Frensis Jejts u klasinoj studiji The Art of Memory, istorijski
posmatrano, na poetku memoria kao vetine, stoji napor da
se preinai alost zbog ljudskog gubitka u tehniku (Yates
1999). Vetina pamenja restaurira oblik rtava i ini ih
prepoznatljivim tako to,

kroz rekonstrukciju onoga to su

rimski retoriari nazivali collocatio, pronalazi njihovo mesto u

ivotu. Kao to je dobro poznato, u Kiovoj prozi se, pored
izrazite tenje da se putem fikcije doara collocatio u
okvirima

jednog

hronotopa,4

javlja

enciklopedijska

paradigma, pogotovo u smislu tehnikog prosedea. U pitanju

je specifina ars combinatoria iji je cilj da otkrije unutranju
4

Na primer, Ki{ povodom Karla [tajnera ka`e: To zna~i da je on dao neke ~injenice kojima ja verujem a ja sam po~eo
razmi{ljati {ta se doga|alo izme|u dve od njegovih ~injenica (Ki{ 1990: 217).

14

struktura sveta koji je skriven u nagomilanim podacima

(svedoenjima, dokumentima). Naposletku, sve se odvija
pod

okriljem

razliite

dijegetske

moduse

paradigme,

zapisivanja

koja

prolosti,

podrazumeva
iji

je

glavni

predstavnik istorijski roman, istorijska fikcija, iji je vid,

uostalom, i sama Grobnica. Dijegetska paradigma u ovoj
povesti kao kenotafu ne ukljuuje samo pripovedanje, ve i
uobiajena pravila za komemorativne inove u drutvu.
Selektivni tretman prolosti (koji esto dovodi do polemikih
impulsa)

povezan

je

sa

ritualima

komemoracije,

sa

potovanjem mesta (grobnice, spomenici) i sa funkcionisanje

institucija. Kiova intervencija najvie je usmerena na
otkrivalako pripovedanje, odnosno na komemoraciju onoga
to je zvanina istina zaobilazila, sa ambicioznim ciljem da se
promeni sam obrazac kulturnog pamenja. Ki je upozoravao
da je stvarnost sovjetskih logora neto to se ne priznaje,
kod francuskih intelektualca, na primer, jer bi to priznanje
podrazumevalo nesagledivu intervenciju u svetu utvrenih
predstava.
kriterija

za

Kiova

ironija

ukljuivanje

otuda
i

poiva

iskljuivanje

na

poznavanju

koji

odreuju

mehanizme otpora ili prihvatanja, odnosno revizije prolosti.

Meutim, uloga knjievnosti u kulturi nije povezana samo sa
prolou te kulture, ve i sa vlastitom prolou, tako da Ki
ne insistira samo na otkriu, ve i na postupku.
Ipak, moe li se, kao to je mislio Ki, zaista rei da
literatura funkcionie kao mnemoniki medij? Da li mnemoniki
imaginatio i pesnika imaginacija mogu da idu ruku pod ruku?
Naime, Ki je dobro slutio da postoje upadljive slinosti izmeu
fantazije i memorije. I jedna i druga odsutne predmete i bia

15

predstavljaju slikama, za obe je slika dvoznana, i istinita i

lana. Alternative nisu jasno razdvojene, one ne iskljuuju
jedna drugu. To je jo istakao

Viko (Giambattista Vico) u

raspravi Szienza Nuova (1744), naglaavajui da u koliziji

fantazije i memorije, iskrsava trei faktor: ingenium. Vikoova
koncepcija, iji je Ki svesni ili nesvesni sledbenik, utemeljena
je na antropolokoj koncepciji, u kojoj su phantasia, memoria i
ingenium uroene ovekove sposobnosti koje se ne mogu
odeliti jedne od drugih. Dok fantazija preobraava ono to
dobija od memorije, ingenium je sposobnost koja ureuje i
belei ono to ostaje upameno. Ipak, ingenium nije nevini
prenosnik prolosti, jer je povezan sa onim to se naziva
inventio. Fantastini tekst ukazuje na utianu i potisnutu
memoriju, suprotstavlja kulturu i zaborav. Moglo bi se rei da
je inventio Kiove Grobnice u njenoj osobenoj i osteljivoj
intertekstualnosti,

semantikoj

razmeni,

dodirivanju

knjievnih i neknjievnih tekstova, kao i tekstualizovanih

tragova kulture, ukljuujui tu i usmena svedoenja. U stvari,
umetanjem

mnemoniki

prostor

tekstualnog

iskustva,

Grobnica, kao i Peanik, neizbeno preobraavaju taj prostor,

tekstualno skladite ija se sintaksa i semantika mogu opisati
jezikom Simonidove drevne mnemotehnike kao loci i imagines.
Kroz

fikcionalizaciju

mnemotehnike

enciklopedijske

paradigme pamenja, arhitektura seanja (loci) stapa se sa

tekstualnim prostorom knjievnosti (imagines).
Iz takve (samo)svesti proistie i Kiovo interesovanje za
fantastiku.
alterantivne

Fantastiki
svetove:

nain

pisanja

natprirodne,

nastoji

udesne,

da

stvori

pustolovne;

pokuava da kompenzuje ono to je izgubljeno kao posledica

16

ogranienja koje proizvodi kultura; ugueno zadobija glas

(zamiljeni Boris Davidovi), ono to je nevidljivo vidi se
(staljinistiki zloini), ono to je nepovatno iezlo, moe da
ugleda svetlost dana (grobnica za Borisa Davidovia). U
fantastikom
vlastitom

nainu

pisanja,

drugou:

sa

nevidljivim.

Upravo

je

stvarno

je

zaboravljenim,

knjievnost

sueljeno

sa

nepoznatim,

podravala

uvala

zastarele tradicije znanja (u tome je smisao skoro doslovno

citirane prie Psi i knjige u kompoziciji Grobnice) mahom
one tradicije koje su bile deo podzemnog toka unutar velike
naracije prosveenosti.
Izgleda
prepoznao

da
u

je

upravo

priama

ovakav

Horhea

udeo

Luisa

fantastike

Borhesa.

Ki

Naime,

argentinski pisac pokuava, u vlastitoj projekciji seanja, da

savlada mnemoniku tradiciju i utvreni kulturni talog slika
kako

bi stvorio

vlastiti hronotop.

Unitavanje

nasleene

mnemonike arhitekture i topikih kategorija, otvara prostor

za heteronomiju i a-topiju. Konstrukcija sloenih alternativa
znanja, u kojima se izopaeni i nezakoniti modusi miljenja
meaju sa mentalnim fantazmama, sledi logiku neloginog i
stvara jedan monstruozno nerealan svet. Fantastika kod
Borhesa

je

zapravo

kontraprojekt

projektima

kulturnog

pamenja i potencijalne imaginacije koji su vrsto utkani u

tradiciju. Ona deluje u ravni onoga to jo nije vieno i
onoga o emu jo nije miljeno i predlae nezamislive
eksperimente

kako

bi

se

sazdala

konstrukcije

jednog

nemogueg sveta (Lahman 1990). Kada ovo imamo u vidu,

postaje nam jasnije Kiovo potenciranje stava da je Grobnica
protivknjiga Opte istorije beaa u tematskom, a ne u

17

formalnom ili idejnom smislu. Jer, Ki, poput Borhesa, insistira

na tome da on prikazuje jedan, za dotadanje kulturno
pamenje nemogui, neverovatni, a otuda i fantastini svet
svet logora, o kojem se moe sasvim slobodno govoriti kao o
svetu ne-vienog i ne-miljenog: Oigledno, dokumenti su
krnji, jer ta realnost koncentracionih logora, naroito pre
Solenjinicina, izgledala je za itaoce na Zapadu kao neto
apsolutno irealno da ne kaem fantastino! (Ki 1990: 170.)
Kod Kia istorija nije prikazana kao sled dogaaja, ve
kao skup, ili okvir, izolovanih ali ponavljajuih trenutaka i
okolnosti. Sredstva predstavljanja nisu prirodna, i ona su,
kao i sadraj, predmet panje. Takoe, sudbina njegovih
junaka,

delata koji postaju rtve, ostavlja otvorenim

pitanje njihove uloge kao subjekata i objekata u istoriji -aktancijalna uloga protagonista pria iz Grobnice je ostala
sutinski

dvosmislena.

Okvir

Kiove

povesti

je

smrt,

grobnica, a ona nosi negativno znaenje, jer je okvir koji ne

moe, kao to se nadaju sami junaci, da najavi budue
dogaaje. Zato je pria o Borisu Davidoviu opet ironina, jer
subjekt rauna na budue dogaaje, koje smrt kao granica
diskursa ukida.
Shodno tome, u kontekstu srpske knjievnosti, Kiova
intervencije u vetinu seanja je neprocenjiva, mada je
utisak da nije dobro procenjena ni uloga fantastike u
Kiovom postupku, jer Borhesov kritiki potencijal, izmiljene
fusnote, izmiljena imena nisu samo igra fantazije, ve se
odraavaju i na jednu iru priu o poimanju statusa istine i
reference. U Grobnici za Borisa Davidovia, Ki veoma dobro
razgrauje razliku izmeu istoriografskog i literarnog: odnosi

18

meu

dogaajima,

poecima

krajevima,

uzrono-

posledinim vezama, sistematska opozicija izmeu prijatelja i

neprijatelja, nisu toliko prisutni u istorijskoj stvarnosti, koliko
su plod pripovedanja, ili stilistikih sredstava kao to su
metafora, metonimija, sinegdoha i ironija. Ki je bio svestan
da ne postoji izbor izmeu pozitivne istine i iste fikcije. On
hrabri itaoca, svog itaoca da usvoji jedan drugaiji jezik.
Njegova meavine alegorije i realizma svakako dovodi do
krajnosti jedan vid fikcionog predstavljanja. Stvarnost se
posmatra

kroz

pamenja,

filter

fikcionalizacije

enciklopedijskog

komemorativnog

diskursa,

prostornog

premetanja, i takoe, najvema, kroz ugraivanja margine

pripovedanja koja doputa da neizrecivo ostane nekazano.
Tu je vano i anrovsko opredeljenje: stvarnost logora se ne
moe

predstaviti

jednoj

dovrenoj

prii,

ve

samo

negativno, kroz fragmente i krhotine pria koje se priaju.

Ki je raunao na to da

snaga mimeme kao pokretaa

stapanja u velikoj meri poiva na afektivnoj reakciji koju

izaziva

podraavana

stvarnost,

odnosno

na

posebnom

korienju predstava u samom pripovedanju.

Naime, pripovest o velikom ljudskom bolu poiva na
jedinstvenom odnosu izmeu govornika i sluaoca ili slualaca.
ak i ako postoji mnotvo dokumenata, materijalnih ostataka
ili memoarskih fragmenata, primalac e se suoiti sa neim to
je zapravo nepostojee, sa neim to tek treba da nastane.
Danilo Ki je bio svestan krize svedoenja u pogledu velikih
ljudskih

trauma,

odnosno

bio

je

svestan

da

uobiajeni

mehanizmi posmatranja i zapisivanja u kulturi zakazuju pred

takvim ljudskim iskustvom. Ako je nacizam i staljinizam

19

obeleilo korenito i potpuno poricanje individualnosti, to ne

znai da su rtve sebe doivljavale na apstraktan i bezlian
nain. To je bilo ve dobro

primenjeno u Peaniku, sa

autentinim oevim pismom na kraju, a ne na poetku prie.

Jer rtva, ovek bez imena, sama ironija bezimenosti rtve u
kulturi, E. S. svedoi o odsustvu, dogaaju koji se u romanu
jo nije zbio, uprkos vlastitoj sirovoj i surovoj realnosti. Iako
se istorijski zapisi o dogaaju mogu pronai, dokumenti
prikupiti, sama trauma se ne moe doarati na taj nain.
Naime, saznanje traume se moe sazdati tek kroz priu.
Svedoenje o traumi podrazumeva sluaoca. Kao to istie
Dori Laub: Shodno tome, odnos rtve prema dogaaju
traume utie na odnos sluaoca prema njoj, i potonji poinje
da

osea zbunjenost, povreenost,

konfuziju,

strepnju

konflikte koje osea rtva traume (Laub 1992: 57-58).

Naravno, sve to pod uslovom da onaj koji slua bude zaista i
slualac, da bude svoj. Ali, isto tako, slualac nije rtva, on
neminovno ostaje na svom mestu, iako to mesto moe postati
bojno polje njegovih emocija. Kao to istie Laub, slualac
mora istovremeno da bude svedok svedoenja o traumi i
svedok svog sopstvenog doivljaja. Samo na taj nain, kroz
simultanu svest o stalnom toku tih unutranjih rizika i kod
svedoka traume i u sebi, on moe postati onaj ko omoguava
svedoenje neko ko povlai oroz njegove incijacije, kao i
uvar njegovog procesa i razvoja (Laub 1992: 58). Trauma je
s one strane znanja, ona nije ni klasino seanje, ni standardni
dokument, ni pria uklopljenu u neku veliku naraciju. Ili, ako
jeste znanje, traume je znanje koje plai subjekta koji ga
iskazuje. Zato se o traumama obino uti. Tiina je moda

20

poraz, ali je istovremeno i uteha, tajno svetilite, dobrovoljno

ili prisilno izgnanstvo, dom i odredite.
Kiova Grobnica za Borisa Davidovia je vid traganja za
kontinuitetom kao otporom i spasenjem od tiine koja guta
forme kulture zajedno sa ljudima koji te forme praktikuju. I tu
se u konanoj formi dodiruju njegov identitet kao pisca i
jevrejski identitet u tom traganju za formama kulture, za
priom koja je, pored sveg besmisla, ipak pria za razliku od
dogaanja logora koji je puki besmisao bezline tehnologije
zla. Odnosno, kao to to podvlai Sidra DeKoven Ezrahi:
Prikazi holokausta mogu se svesti na naizgled prostu, ali
zapravo

dalekosenu

relativistikih

dihotomiju

poloaja;

izmeu

izmeu
prekida

apsolutistikih

kontinuiteta

rekonstruisanju traumatine prolosti; i izmeu samerljivosti i

nesamerljivosti

kao

estetskih

principa

(Ezrahi,

134-5).

Psihoanalitiar Erik Santner je istakao i jo neto to nam

moe pomoi u razumevanju Kia, a to je da svaki istorijski
dogaaj poput holokausta ukljuuje, prikriveno ili otvoreno,
izlaganje onoga to bi se moglo nazvati lini istorijski kontekst
istoriarevog

preivljavanja

(Santner,

145).

Kia

je,

paradoksalno, odredilo lino preivljavanje u senci smrti za

vreme Novosadske racije 1942. godine. Potreba svedoenja se
kod njega javlja kao neto to se protivi zamrznutom
vremenu, fikcija nastaje kao dinamini odgovor na mit, a
alternativna istorija kao odgovor budunosti na prolost.
Njegova dela su nesumnjivo deo estetike i etike predstavljanja
koja je nastala oko logora kao krajnje referencijalne take koja
istovremeno uspostavlja granice ljudskog i preti njegovom
unitenju. Ki je na knjievni nain shvatio neto to je uoio

21

Dori Laub bavei se preivelim svedocima Auvica: da je

iskustvo preivljavanja logora kondenzovana verzija svega
onoga to i inae prati na ivot, da ono sadri mnogobrojne
ivotne situacije koje nekako uspevao da izbegnemo, esto
bavei se trivijalnim stvarima. Shodno tome, mogli bismo rei
da je Ki verovao da upravo kroz fikcionalizaciju preivelih
moe na adekvatan nain da prikae dezintegraciju stare
kulture, ali i da istovremeno izrazi potencijal kulturnog oka,
budui da njegovi junaci sadre i dimenziju autentinih
nosilaca vrednosti koja jo uvek nije asimilovana u savremenoj
kulturi narcizma.
LITERATURA:
Alphen, Ernst van (1997) Caught by History: Holocaust Effects in
Contemporary Art,
Literature, and Theory, Stanford: Stanford University Press.
Culler, Jonathan (1981) The Turns of Metaphor. In The Pursuit of
Signs: Semiotics,
Literature, Deconstruction. Ithaca: Cornell University Press,
str. 188-209.
Ezrahi, Sidra DeKoven (1996) Representing Auschwitz. History
and memory, 7 (2),
121-154.
Ki,

Danilo (1989) Grobnica

za

Borisa

Davidovia. Beograd:

Beogradski izdavakografiki zavod.

------(1990) Gorki talog iskustva. Prir. Mirjana Mioinovi. Beograd:
BIGZ,
SKZ, Narodna knjiga.

22
Lachmann, Renate (2004) Cultural memory and the role of
literature. European
Review, Vol. 12, No. 2, str. 165-178.
Laub, Dori (1992) Two bearing witness or the vicissitudes of
listeting. In Shoshana
Felman & Dori Laub (Ed.), Testimony: Crises of Witnessing in
Literature,
Psychoanalysis and History, Routledge, str. 55-74.
efer, an-Mari (2001) Zato fikcija? Prev. Vladimir Kapor i Branko
Raki. Novi
Sad: Svetovi.

Yates, Frances A. (1999) The Art of Memory. London: Pimlico.

Summary
Trauma, fact and fiction: ars memorativa in Danilo Kis
A Tomb for Boris Davidovich
Undoubtedly, the rhetoric of fact was an important feature of
Danilo Ki's literary work. Also, he was particularly aware of the
impossibility to found the literary discourse on a single and unique
truth, based either on the aesthetic relation or on the intervention
in the cultural memory. This paper, which deals with interections of
history, memory, trauma and literature, analyses A Thomb for Boris
Davidovich as a significant example of the fictional search for the
narrative and historical continuity, as well as an attempt to escape
from the silence that destroy forms of culture together with the
people who practicize them.