VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA

BLACE

Seminarski rad:

Praktična nastava
predmet:
Praktična nastava

Student: Profesor:
Andrija Stefanović dr Vladica Ubović
br.indeksa: 40/15R

Jagodina, oktobar 2017.

 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

SADRŽAJ

SADRŽAJ .................................................................................................................................. 2
1. UVOD ..................................................................................................................................... 3
2. METODIKA NASTAVE INFORMATIKE........................................................................ 4
2.1. Didaktika .......................................................................................................................... 5
2.2. Metodika.......................................................................................................................... 6
2.3. Didaktičke metode u informatičkom obrazovanju .......................................................... 6
2.4. Informatičko obrazovanje i savremeni nastavni sistemi ................................................. 7
3. PROBLEMSKA NASTAVA ................................................................................................ 9
3.1. Organizacija nastave putem problema............................................................................ 9
3.2. Faze procesa rešavanja problema u problemskoj nastavi ............................................ 10
3.3. Značaj i mogućnosti primene problemske nastave ...................................................... 12
4. OBJEKTNO-ORJENTISANO PROGRAMIRANJE ..................................................... 12
4.1. Osnovne prednosti OOP ................................................................................................ 13
4.2. Pregled objektno-orjentisanih programskih jezika ....................................................... 14
5. ZAKLJUČAK ...................................................................................................................... 15
6. LITERATURA .................................................................................................................... 16

2
 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

1. UVOD

Krajem prošlog veka, uveden je novi predmet “Osnovi informatike “ u naše srednje i
osnovne škole. Učenici su počeli da se upoznaju sa informatikom, a u pedagoškoj nauci
razvijala se i usavršavala posebna pedagoška disciplina “ metodika informatičkog
obrazovanja ” .

Nastava informatike ima pet osnovnih ciljeva, a to su:

1. Osposobljavanje za izvođenje operativno – tehničkih poslova.

2. Upoznavanje osnovnih principa rada računara.
3. Sticanje osnovnih znanja o novim tehnologijama i komunikacijama.
4. Sticanje osnovnih znanja iz oblasti programiranja.
5. Razvijanje pozitivnih osobina ličnosti.

U nastavi informatike primenjuju se svi tipovi nastavnih časova. U informatičkom

obrazovanju promenio se i položaj i funkcija učenika i nastavnika. Učenik nije više samo
objekat nastave, a nastavnik nije samo predavač, jer oni podjednako učestvuju u nastavnim
aktivnostima. Primena kompjutera doprinela je uvođenju novina u nastavni proces i stvoreni
su preduslovi za kvalitetnije obrazovanje.

3
 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

2. METODIKA NASTAVE INFORMATIKE

Informatičko obrazovanje ima značajnu ulogu u postizanju opštih, društvenih i
civilizacijskih ciljeva, a to je obrazovan i kreativan pojedinac, spreman za izazove
informacionog društva. Osim osnovne lingvističke pismenosti, informaciono društvo
obrazovnom sistemu postavlja zahteve i kompjuterske pismenosti. Kroz formalno
obrazovanje, osnovnu i srednju školu, svaki pojedinac -učenik mora steći osnovnu
kompjutersku pismenost i biti pripremljen za tržište rada. To tržište će zahtevati stalno,
celoživotno učenje, usavršavanje, prilagođavanje promenama, i iskorišćavanje globalnih
potencijala informaciono – komunikacionih tehnologija.

Osnovna informatička znanja i veštine koje treba da poseduje „informatički pismena“

osoba su:

 poznavanje računarske konfiguracije i osnova korišćenja OS,

 primena programa za obradu teksta,
 primena programa za tabelarne proračune,
 primena programa za izradu prezentacija pomoću računara,
 poznavanje osnova programiranja, poznavanje Interneta i njegovih servisa, a
posebno komuniciranje elektronskom poštom i korišćenje World Wide Web-a,
 pretraživanje WWW uz pomoć veb pretraživača,
 objavljivanje sadržaja kreiranjem HTML prezentacija ....

Dodatna znanja potrebna studentima koji se školuju za buduće nastavnike i profesore u

osnovnim i srednjim školama su:

 znanja o ICT u obrazovanju i o metodologiji korišćenja ovih tehnologija u nastavi,

 primena ICT u obrazovanju i kao dopune klasičnom obrazovanju i za obrazovanje
na daljinu,
 upotreba računara u nastavi i korišćenje obrazovnih paketa kao nastavnih pomagala,
 definicija, prednosti, nedostaci, oblici, tehnologija i metode rada učenja i
obrazovanja na daljinu,
 testiranje i ispitivanje pomoću računara,
 korišćenje alata za sinhronu i asinhronu komunikaciju u obrazovanju,
 osnove korišćenja autorskih alata za razvoj multimedijskih prezentacija,
 izrada jednostavnijih obrazovnih hipermedijskih aplikacija (courseware-a)

Razvoj nauke i tehnike, naročito u oblasti informacionih tehnologija, doveo je do

izmenjenih odnosa na relacijama nauke i obrazovanja. Pedagogija kao integrativna nauka, u
ovim okolnostima zahteva nove pristupe didaktici i metodici nastave. U ovom poglavlju,
sagledane su pedagoške, didaktičke i metodičke specifičnosti informatičkog obrazovanja. Na
slici 2.1., možemo videti da su didaktika i metodike izvedene iz pedagogije i prema
pedagogiji nalaze se u naučno logičkom odnosu: opšteg (pedagogija), posebnog (didaktika) i
pojedinačnog (metodike).

4
 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

Slika 2.1.: Šema odnosa i veze pedagogije, didaktike i metodike

2.1. Didaktika

Didaktika je posebna pedagoška naučna disciplina koja proučava celokupnost nastave i

obrazovanja. Didaktika je procesualna naučna disciplina koja posreduje između pedagogije,
kao nauke o vaspitanju, i njene prakse, dajući metodikama (metodika je „primenjena“
didaktika) smisao i suštinski okvir za optimalno vaspitno-obrazovno delovanje. U korenu reči
didaktika je grčki pojam didaskein (poučavati) i didasko (poučavan). Pošto ulazimo u eru
trajnog učenja, za život će biti pripremljen onaj ko nauči učiti. Didaktika bi, prema tome,
morala ići od poučavanja ka učenju. Didaktički principi su opšte važeća pravila i rukovodeća
načela kojima se regulišu tokovi poučavanja i učenja u nastavi i van nje.

Područje didaktičkih istraživanja obuhvata zakonitosti, ciljeve, zadatke, sadržaje,

načela, pravila, činioce, tokove, oblike, metode, sredstva i ostale elemente prakse i naučne
teorije obrazovanja u nastavi, van nastave, kao i (samo) obrazovanje mladih i odraslih izvan
škole.

Predmet didaktike je jedinstvo nastave i učenja. Učenje može postojati i izvan nastave
(pojedinac može učiti i izvan školskog sistema ), ali nastave bez učenja NEMA.

Dakle, didaktika je pedagoška disciplina koja proučava opšte probleme i

zakonitosti nastave i učenja u njihovom dijalektičkom jedinstvu.

Didaktika treba da odgovori na pitanja: Po institucialnom kriterijumu razlikujemo:

1.Zašto se uči? ( cilj i zadaci) a) osnovnoškolsku,

2.Šta se uči? (nastavni sadržaji) b) srednjoškolsku i
3.Kako se uči? (nastavne metode, postupci, c) visokoškolsku didaktiku.
načiniučenja)
4.Čime se uči? (nastavna sredstva i mediji)

U romanskim i anglosaksonskim zemljama umesto pojma didaktika upotrebljavaju se

pojmovi: tehnologija instrukcija, modelovanje procesa učenja, kurikulum, teorija i problemi
poučavanja, nastavne metode i tehnike i slično.

5
 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

2.2. Metodika

Metodika je posebna naučna pedagoška disciplina koja proučava zakonitosti procesa

poučavanja, učenja, samoučenja i stvaralaštva u okviru nastavnih predmeta, nastavnih
sistema, ili savremenih pedagoških procesa (učenje, vaspitanje, obrazovanje).

Prema svom terminološkom i pojmovnom određenju, metodika kao naučna disciplina

ima interdisciplinaran i multidisciplinaran karakter bez obzira na predmetnu oblast koju
zastupa. Metodika je pedagoška i stručna disciplina. U njoj se odvija sinteza najmanje dve
nauke. Metodika je praktična disciplina, koja u prvom planu ima konkretan nastavni sadržaj iz
konkretnog nastavnog predmeta koji učenici treba da usvoje kao znanje, ili veštinu. Metodika
se bavi putevima, načinima, metodama i postupcima, kako najracionalnije i najefikasnije
ostvariti cilj i zadatke nastave.

Metodika informatičkog obrazovanja se definiše kao posebna pedagoška disciplina

koja proučava zakonitosti procesa poučavanja, učenja, samoučenja i stvaralaštva u okviru
nastavnog predmeta informatika, ali i u okviru vannastavnog i vanškolskog učenja
informatičkih sadržaja. Metodika informatičkog obrazovanja proučava zakonitosti procesa
obrazovanja na specifičnim informatičkim sadržajima.

Metodika informatičkog obrazovanja je izuzetno kompleksna naučna disciplina, jer

sama informatika u svojoj osnovi ima znanja iz mnogih nauka, a specifičnost njene metodike
je u njenom odnosu i relacijama sa kibernetikom, pedagogijom, didaktikom, psihologijom,
računarstvom i samom informatikom.

Metodika nastave informatike je mlada naučna disciplina, koja se oslanja i svoju

konstitutivnost izgrađuje na psihološkim saznanjima, predstavljenim kroz savremene teorije
učenja. Takođe, interdisciplinarnost i multidiscipinarnost se ogleda kroz korelativne odnose
opšte metodike, didaktike i metodike informatičkog obrazovanja.

Didaktika i metodika informatičkog obrazovanja proučavaju isto područje, ali na

različitim nivoima opštosti. Metodika informatičkog obrazovanja konkretizuje didaktičke
zakonitosti na specifične informatičke sadržaje i ovde su ove dve discipline u
komplementarnom odnosu.

2.3. Didaktičke metode u informatičkom obrazovanju

 Metoda usmenog izlaganja. Primenjuje se od prvih oblika vaspitanja pa do danas.

Suštinu ove metode određuje postupak monološkog (nastavnikovog) izlaganja, objašnjavanja
i tumačenja određenih sadržaja. Nastavnik je osnovni, ili dominantni subjekt obrazovnog
procesa. Ova metoda se primenjuje u oblasti informatičkog obrazovanja, pre svega za sticanje
znanja koja imaju teorijski karakter, o kojima učenici nemaju potrebna predznanja i iskustva.

6
 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

 Metoda razgovora. Metoda razgovora pripada verbalnim metodama. Suštinu ove

metode čine različite varijante razgovora nastavnika i učenika u procesu sticanja znanja,
veština i navika. U savremenoj informatičkoj nastavi i obrazovanju najčešće se primenjuju
metodički modaliteti poznati pod nazivom razvojni i slobodni razgovor. U obe varijante ovog
razgovora relevantan didaktički problem je izbor i formulisanje pitanja za razgovor. Najčešća
primena ove metode podrazumeva postavljanje pitanja i traganje za adekvatnim odgovorima.
Postoje tri modaliteta ove metode:

1. sokratovski (majeutički) razgovor (navođenje sagovornika da sam otkrije

suštinu),
2. katehetički razgovor (razgovor po unapred pripremljenim pitanjima) i
3. heuristički razgovor (nastavnik pomoću razvojnih pitanja podstiče učenike da
samostalno zaključuju).
 Metoda rada na tekstu, predstavlja postupke sticanja znanja na osnovu čitanja
unapred pripremljenih tekstova. Osnovni uslov za primenu ove metode jeste tekst koji se
može preuzeti iz udžbenika, priručnika, enciklopedija, radnih sveski i druge literature. U
informatičkom obrazovanju moguće je koristiti i tekstove smeštene u memoriji kompjutera,
fleš memorijama, ili drugim tehničkim rešenjima.

Prednosti metode rada na tekstu su :

o usvajanje znanja veće preciznosti i preglednosti,

o mogućnost češćeg ponavljanja istih sadržaja,
o bogaćenje rečnika i izgrađivanje književnog stila,
o sticanje navika druženja sa knjigom, negovanje čitalačke kulture.

Nedostaci metode rada na tekstu su:

o ne služe se učenici koji nisu savladali veštinu čitanja,

o teže se prilagoditi interesovanjima i predznanjima i sposobnostima učenika,
o traži veći mentalni napor i koncetraciju učenika.

 Metoda pisanih radova.

 Metoda ilustracije i demonstracije.
 Metoda laboratorijskih i praktičnih radova.

2.4. Informatičko obrazovanje i savremeni nastavni sistemi

Nastavni sistem je celovito oblikovan i strukturisan nastavni proces. Svaki nastavni

sistem označava skup elemenata koji su međusobno povezani i predstavljaju funkcionalnu
celinu.
Tri osnovna elementa nastavnog sistema su:

 nastavni predmet, ili  nastavnik, N  učenik. U

sadržaji nastave, S

7
 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

Ova tri elementa čine “didaktički trougao”, koji je grafički prikazan na slici 2.4.1.

Nastava informatike i računarstva ovde ima još jedan neizostavni faktor, a to je

kompjuter. Kompjuter omogućava maksimalnu individualizaciju nastavnog rada i kompletno
upravljanje nastavnim procesom (prima informacije, čuva informacije, obrađuje nastavne
sadržaje, komunicira sa učenicima, vrednuje uspeh učenika i kontroliše njihovo
napredovanje).

Kako tehnologije napreduju, ovaj didaktički trougao je prerastao u “ didaktički

četvorougao ”, koji predstavlja didaktički trougao proširen dodavanjem “ Nastavnih tehnika ”.
Pogledati sliku 2.4.2.

Savremeni didaktički sistemi su:

 Heuristička nastava.  Programirana nastava.  Problemska nastava.

8
 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

3. PROBLEMSKA NASTAVA
Problemska nastava nastala je iz potrebe da se poveća efikasnost obrazovnog rada.
Problemska nastava je tip nastave u kome učenici, samostalnim istraživanjem i rešavanjem
problema, razvijaju stvaralačko mišljenje. Organizacija i nastavni postupci se tako biraju da
maksimalno podstiču i održavaju misaonu aktivnost učenika i doprinose razvoju njihovih
mentalnih sposobnosti. Rešavanje problema predstavlja najviši oblik učenja. Suštinu nastave
putem rešavanja problema čine protivrečnosti između onoga što je poznato i onoga što nije
poznato, što treba otkriti rešavanjem problema. Problemska nastava prožeta je zadacima u
kojima dominiraju teškoće, prepreke, problemi i drugo. To čini ovu nastavu: zanimljivom i
kreativnom. Ona izaziva kod učenika radoznalost i tenziju, omogućava osamostaljivanje
učenika da misle, razvija kod njih stvaralačke sposobnosti i dr. Učenik je istraživač i kreator,
dok je učitelj organizator, motivator i programer.

Srž problemske nastave svodi se na usvajanje činjenica poput naučnog istraživača,

gde učenici samostalno istražuju i otkrivaju, a u tom procesu zastupljeni su svi oblici misaone
aktivnosti. U početnoj situaciji su dati osnovni podaci, ali se na osnovu njih moraju pronaći
novi, dotle nepoznati podaci za konkretnog učenika. Zahtevi koji se postavljaju u zadatku
treba da budu nešto viši, nego što su to učeničke optimalne mogućnosti, kako bi se kod
učenika podstakla želja za rešavanjem zadatka.

Problemska nastava se planira i tačno se predviđaju nastavne teme i jedinice koje će

biti obrađene problemskom nastavom. Težina problema mora odgovarati uzrastu učenika,
kao i njihovim sposobnostima. Problemska nastava može se primenjivati u svim nastavnim
predmetima, mada je efikasnija u skupu prirodnih nastavnih predmeta. Kako bi uspeh u
učenju bio veći, učenicima se moraju pružiti jasna uputstva za rešavanje problema.

Naše vreme traži potpuno angažovanje učenika, puno aktiviranje svih njegovih snaga i
sposobnosti:
 samostalno služenje knjigom,
 korišćenje brojnih izvora znanja,
 primenu stečenih znanja u rešavanju problemskih zadataka.

3.1. Organizacija nastave putem problema

Organizacija nastave putem problema razlikuje se od klasične nastave u sledećim

didaktičkim postupcima:
 Uobičajena struktura nastavnog časa: pripremanje učenika, obrada gradiva,
ponavljanje, vežbanje i proveravanje, menja se u problemskoj nastavi.
 Pripremanje učenika, pozitivno pridobijanje, realizuje se u problemskoj situaciji.
 Obrada gradiva vezuje se za fazu rešavanja problema.
 Ponavljanje, vežbanje i proveravanje gradiva upliću se u sve faze časa i ne
moraju se smenjivati određenim redom.

9
 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

Problemska nastava budi strukturu vaspitno - obrazovnog rada koja odgovara logici
naučnog istraživanja:
 Stvaranje problemske situacije.
 Formulisanje problema.
 Postavljanje hipoteze.
 Izbor metoda i oblika rada istraživanja.
 Rešavanje problema.
 Analiza rezultata istraživanja koja garantuju verodostojnost hipoteza.

Na slici 3.1.1. prikazan je grafički prikaz između činilaca nastave u problemskoj

nastavi, gde vidimo da su nastavnik i učenik u direktnoj komunikaciji, kao i učenik i sadržaj,
dok veza između nastavnika i sadržaja ne mora da postoji.

3.2. Faze procesa rešavanja problema u problemskoj nastavi

Kako će se organizovati čas, kroz koje će etape proći, zavisi od više činilaca (prirode
gradiva, problemskih zadataka, prethodnih znanja učenika, njihovog iskustva u rešavanju
problema), a nastavnik, na osnovu vlastite procene, treba da se odluči za najcelishodniju
artikulaciju.

Čas problemske nastave može imati sledeće etape:

1. Formulisanje problema .U pripremnom delu časa kod učenika treba stvoriti psihološku
potrebu za rešavanje problema. Ova etapa se naziva stvaranje problemske situacije. Njen
smisao je u tome da učenici osete problem, shvate njegovu unutrašnju protivrečnost, da se
u njima javi saznajna radoznalost i motivacija za rešavanje problema. Pitanje, ili zadatak
mogu se smatrati problemskim, ukoliko sadrže protivrečne podatke koji izazivaju saznajni
interes učenika, traže razmišljanje i eksperimentisanje, oslanjanje na prethodna znanja i
iskustva i sl.
2. Izbor hipoteze (pretpostavke). Postavljanje hipoteze koja omogućava traganje za
prihvatljivim rešenjem problema. Postoji induktivni i deduktivni put u postavljanju
hipoteze. Ukoliko nastavnik primeti da mišljenje učenika ide stranputicom (što dovodi u
pitanje rešenje problema), može im pomoći u postavljanju racionalne hipoteze.

10
 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

3. Dekompozicija (raščlanjivanje), opšteg problema na manje logičke celine. To je

svojevrsno algoritmovanje nastavnih sadržaja na nekoliko međusobno povezanih
sastavnih delova (tj. užih problema).Takvim postupkom učenicima se olakšava rešavanje
globalnog problema.
4. Rešavanje problema. Svaki od užih problema rešava se razmišljanjem, posmatranjem,
izvođenjem ogleda i sl. To je najsloženija i najteža faza problemske nastave koju učenici
izvode samostalno (eventualno uz pomoć nastavnika). U ovoj fazi učenici, samostalno
izučavaju gradivo (to nije obično usvajanje znanja već njegovo otkrivanje), ponekad će
učenici u izučavanju gradiva ponavljati ranije obrađene sadržaje, vežbanje.
5. Proveravanje rešenja. Rešenje proverava nastavnik, mada i učenici, pošto završe rad na
rešavanju problema (stečena znanja i utvrđene zakonitosti proveravaju u novim
situacijama).
6. Donošenje opšteg zaključka. Posle verifikovanja hipoteze(a), donosi se opšti zaključak
kojim se daje odgovor na osnovni problem. Tim zaključkom obuhvaćena su sva stečena
znanja o izučavanoj pojavi, procesu, ili supstanci. Zaključak može biti dat i kao
definicija, pravilo, ...

Na slici 3.2.1. grafički su predstavljene faze rešavanja problema u problemskoj nastavi.

Postavljanje problema
(stvaranje problemske situacije)

Nalaženje principa rešenja

(izbor hipoteze)

Dekompozicija(raščlanjivanje)
globalnog problema na uže probleme

Rešavanje problema

Proveravanje rešenja

Donošenje opšteg zaključka

Slika 3.2.1.: Grafički prikaz faza rešavanja problema u problemskoj nastavi.

11
 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

3.3. Značaj i mogućnosti primene problemske nastave

Značaj ovog tipa nastave izvire iz njene suštine. Ona treba bitno da utiče na otklanjanje
slabosti koje stalno reprodukuje klasična nastava, a koje se iskazuju u negovanju mehaničkog
pamćenja umesto mišljenja, u reprodukciji umesto produkciji, u kopiranju i oponašanju
umesto stvaralaštva, za razvoj stvaralačkog mišljenja.

Rešavanje problema je vrlo efikasan vid nastavnog rada, ali ga treba primenjivati u
onim predmetima i tematskim celinama koje su za to najpogodnije. Za to su najpogodniji
matematika i prirodne nauke, ali i u drugim predmetima postoje zadaci sa problemskom
teškoćom, pa se i tu može povremeno praktikovati problemska nastava. Najvažnije je da
nastavnik dobro razmisli o prirodi gradiva i da pripremi prave problemske zadatke koji će se
naslanjati na prethodna znanja učenika.

Obrada sadržaja na problemski način zahteva više vremena i truda od obrade na

klasičan način, ali su zato rezultati ubedljivo bolji.

Vaspitne i obrazovne vrednosti problemske nastave su:

 Formiranje svesne, sigurne i samostalne, intelektualno bogate i nadasve
osposobljene ličnosti za samoobrazovanje.
 Podsticanje učenika da sami rešavaju zadatke.
 Veliki doprinos misaonom i stvaralačkom radu.
 Redovna povrtna informacija.
 Primena postojećih znanja u novim situacijama.
 Omogućava nastavniku da, na osnovu povratne informacije, koriguje nastavni
proces, da otkloni slabosti i tako uspešno ostvari postavljeni cilj i zadatak.

4. OBJEKTNO-ORJENTISANO PROGRAMIRANJE
U toku 80-ih godina pojavili su se prvi komercijalni programi u kojima je realizovana
nova paradigm programiranja, takozvani objektni pristup, kojim se značajno
podigla produktivnost programera. Objektno- orijentisano programiranje (Object Oriented
Programming, OOP), jedan je od mogućih pristupa programiranju računara. U objektnim
programskim sistemima sve je predstavljeno kao objekat (procesi, tekst, U/I - operacije itd.
). Koncept procedura i podataka (koji se koristi u tradicionalnim višim programskim
jezicima), zamenjen je konceptom objekata i metoda. Zasniva se na različitim tehnikama,
kao što su nasleđivanje, modularnost, polimorfizam i enkapsulacija. OOP omogućava
efikasniji rad programera time što se kreiraju kompaktniji i lako proširivi programi. Klasa,
objekat, metoda i atribut su jedni od osnovnih pojmova koji obeležavaju objektno –
orjentisano programiranje.

12
 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

Klase. Klasa (class) je korisnički definisan tip podataka koji ima stanje
(svoju reprezentaciju) i neke operacije (svoje ponašanje). Klasa sadrži neke interne podatke
i neke metode, u formi procedura i funkcija, i obično opisuje generičke karakteristike i
ponašanje velikog broja sličnih objekata.

Objekti. Objekat (object) je instanca klase, ili promenljiva tipa podataka definisanog
klasom. Za razliku od podataka koji su nepromenljivi, ili vrlo malo promenljivi, objekti su
vremenski promenljivi i imaju stanja koja odgovaraju realnom svetu. Objekat ima svoje
unutrašnje stanje čija je realizacija nedostupna drugim objektima i operacije (metode) koje se
nad njim spolja mogu izvršavati. Objekat je entitet koji predstavlja ljude, mjesta, ili stvari -
bilo apstraktno, bilo konkretno. Karakteristike objekata predstavljene su preko atributa i
metoda. Da bismo koristili gotov objekat, ne moramo da znamo kako je on pravljen, niti šta je
u njemu, sve što je potrebno da znamo jeste njegova veza sa spoljnim svetom - interface, kao
i to, šta objekat radi.

Metodi. Metodi su procedure dodeljene objektu koje mogu da menjaju stanje objekta
(tj. mogu da menjaju vrednosti atributa). Objekti unutar programa moraju da sarađuju. Da bi
omogućili koordinaciju, metodi prouzrokuju i poruke (messages) koje šalju drugim
objektima. Ove poruke mogu da aktiviraju metode nekih drugih objekata, a tako aktivirani
metodi dalje mogu da izazovu aktiviranje novih akcija nekog sledećeg objekta itd. Dakle,
poruke omogućavaju objektu da komunicira sa drugim objektima.

Atributi. Atributi opisuju objekat, vrednosti atributa određuju stanje objekta.

Na primer: serijski broj, model, boja i godina su samo neki od atributa objekta "Opel", a jedno
stanje tog objekta bi moglo da bude M789876, Kadet, bela, 2002.

4.1. Osnovne prednosti OOP

 Objekti. U OOP, osnovna jedinica je objekat, implementirani objekat nazivamo klasom.

U objektno - orijentisanom svetu izbegava se korišćenje globalnih varijabli, nego svaki
objekt ima svoje varijable. Isto tako nema više ni samostalnih funkcija, nego funkcije
pripadaju klasi i nazivaju se metode.
 Učaurivanje,ili enkapsulacija objekata. Pošto ne postoje globalne varijable, iz drugih
delova koda nije moguć pristup varijablama klase nikako osim pomoću ugrađenih metoda
za njihovo čitanje i pisanje. Na taj način osigurava se da objekat ne može doći u neko
nepredviđeno stanje iz bilo kojeg razloga, npr. kad mu se pristupa istovremeno iz
više delova koda (ako imamo višenitno programiranje).
 Apstrakcija je slučaj da se neki objekti minimalno razlikuju, i zasebno definisanje
svakog od njih je redundantno.
 Nasljeđivanje. Kada smo definisali neki objekat, a treba nam neki sličan objekat koji je
zapravo podskup početnog objekta, moguće je naslediti početni objekat, čime se štedi
vreme za programiranje.
 Višeobličje, ili polimorfizam, omogućava definisanje nekoliko metoda istog imena, a
svaka kao parametre prima objekte različitih tipova.

13
 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

4.2. Pregled objektno-orjentisanih programskih jezika

Danas gotovo da nema ozbiljnijeg programskog jezika koji nema podršku za

objekte. U nastavku su navedeni neki najpoznatiji, koji se danas najviše koriste, a podržavaju
OOP.

 C++ je programski jezik opše namene i srednjeg nivoa s podrškom za objektno-

orijentisano programiranje.
 Java (programski jezik) je objektno-orijentisani programski jezik, čija velika prednost
leži u tome da se programi pisani u Javi mogu izvoditi bez prepravke na svim
operativnim sistemima za koje postoji JVM (Java Virtual Machine), dok je klasične
programe pisane na primer u C-u potrebno prilagođavati platformi (operativnom
sistemu) na kome se izvode.
 C sharp (C#), je objektno-orijentisani programski jezik koji je sličan
programskim jezicima Java i C++.
 Python je prevođeni programski jezik koji dopušta programerima korišćenje nekoliko
stilova programiranja.
 Visual Basic (VB) je programski jezik, koji nudi jednostavnost Basic jezika zajedno s
potpunim pristupom Windows API-ju, čime je omogućena izrada svih vrsta aplikacija s
velikim mogućnostima.
 Pascal (programski jezik) je programski jezik koji se koristio kao nastavno sredstvo na
fakultetima.

14
 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

5. ZAKLJUČAK
Specifičnost informatike kao nastavnog predmeta počinje se izučavati u školama tek od
70-ih godina 20. veka. Nastavni ciljevi i zadaci se često menjaju i dopunjuju, jer moraju
pratiti brz razvoj informacione i komunikacione tehnologije (IKT). Javlja se potreba za
određivanjem temeljnih znanja, koja predstavljaju osnovna informatička znanja i veštine koje
treba da poseduje "informatički pismena" osoba.

Metodika informatičkog obrazovanja je izuzetno kompleksna naučna disciplina, jer

sama informatika u svojoj osnovi ima znanja iz mnogih nauka, a specifičnost njene metodike
je u njenom odnosu i relacijama sa kibernetikom, pedagogijom, didaktikom, psihologijom,
računarstvom i samom informatikom.

Nastavni sistem, kao celovito oblikovan i strukturisan nastavni proces čine najmanje tri
elementa i to su: učenik, nastavnik i nastavni sadržaj.

U savremenim didaktičkim sistemima postoje tri tipa nastave i to su: heuristička

nastava, programirana nastava i problemska nastava.

Problemska nastava nastala je u SAD šezdesetih godina, iz potrebe da se poveća

efikasnost obrazovnog rada, a kasnije se proširila i u ostale zemlje sveta. Predstavlja jedan od
najviših oblika učenja „Učenje rešavanjem problema, istraživačka metoda, stvaralačka
nastava, učenje otkrivanjem,...“. U problemskoj nastavi probleme rešavaju sami učenici (po
potrebi uz pomoć nastavnika). Prethodna znanja moraju se koristiti na nov i kreativan način, a
ne stereotipski i šablonski. Postupak za rešavanje problema može biti različit (zavisno od
mogućnosti učenika-razvijenog kritičkog, stvaralačkog i apstraktnog mišljenja). Funkcija
učenika u problemskoj nastavi prvenstveno je stavljena u subjektnu, istraživačku i aktivnu
poziciju. Učenik je istraživač i kreator, dok je učitelj organizator, motivator i programer.
Problemska nastava može se primenjivati u svim nastavnim predmetima, mada je efikasnija u
skupu prirodnih nastavnih predmeta.

Problemska nastava naročito je pogodna za primenu u nastavnim predmetima vezanim

za programiranje, gde se pred učenika postavlja da samostalno istražuje i otkriva , pri čemu su
u tom procesu zastupljeni svi oblici misaone aktivnosti, jer naše vreme traži potpuno
angažovanje učenika, puno aktiviranje svih njegovih snaga i sposobnosti.

Bogato iskustvo čovečanstva pokazuje da su znanja do kojih se došlo sopstvenim

naporima najtrajnija i najproduktivnija.

15
 Andrija Stefanović 40/15R
Praktična nastava

6. LITERATURA
1. Svetlana Jevremović, Predavanja 2011/2012: “Metodika nastave informatike”,
Visoka tehnološka škola strukovnih studija, Odsek Informacione tehnologije, Šabac
2. Olgica Stojaković, Stručni rad: “Obrazovna tehnologija”, Učiteljski fakultet,
Beograd
3. Haris Bukvić, Seminarski rad: ”Principi Programiranja: Objektno-orijentirano
programiranje” Otvoreni univerzitet APEIRON, Fakultet poslovne informatike,
Travnik
4. Arif Nuhanović, Seminarski rad: ”Principi Programiranja: Objektno-orijentisano
programiranje”, Panevropski univerzitet APEIRON, Banja Luka
5. Marina Praizović, Seminarski rad: “Metodika informatičkog obrazovanja”,
Učiteljski fakultet, Beograd
6. http://www.scribd.com/doc/16423766/Problemska-nastava
7. http://hr.wikipedia.org/wiki/Problemska_nastava

16