Cuda Vlaske magije

IZ KNJIGE "ČUDA VLAŠKE MAGIJE" JASNE JOJIĆ

NEČASTIVA STANIŠTA ZLA

• Saborišta "psihičkih moćnika" u svim državama su tajnovite rečice, predeli gde stalno
prolaze ljudi i stoka, ali su u trendu i odavno napuštene kuće, oronule vodenice i crkvišta iz
rimskog perioda

Obdareni vančulnim saznanjima, šamani, druidi, veštice ili vlaške vračare, svojim se moćima
služe isključivo u prigodnom ambijentu. Deluju tamo gde se okupljaju njihovi čudni saveznici
sa drugih planova, vile, đavoli i drakovi, koji se bude noću. I dok svetski magovi tvrde da tako
čuvaju svete kultove svojih predaka, običan svet sumnja da oni to tumaraju po nečastivim
mestima da bi navukli zlo.

Saborišta "psihičkih moćnika" u svim državama su tajnovite rečice, predeli gde stalno prolaze
ljudi i stoka, ali su u trendu i odavno napuštene kuće, oronule vodenice i crkvišta iz rimskog
perioda.

Stepenište simbol uspeha

Posebnu snagu činima daju i mesta nekadašnjih nasilnih smrti, napuštena groblja ili stoletno
stablo bez krošnje. A ako se više toga ispreplete na jednom mestu onda je to savršeno
sklonište za potajni rad majstora magije, posebno za čuvene vlaške vračare koje tamo odlaze
najčešće u gluvo doba noći, same i ćutke. Kako su priznale Slavoljubu Gacoviću, etnologu
Muzeja u Zaječaru, tada se ne smeju osvrtati uokolo ili iza sebe.

Čak i kada čuju razne krike, jecaje ili jeziv smeh, ne treba da zastanu, ili se ne daj Bože
sapletu. To bi pokvarilo ritual koji su nameravali da izvedu ali bi im ugrozilo i rejting koji
imaju kod svojih vodiča sa viših nivoa.

Mesta iza i ispred vrata se takođe smatraju kultnim mestima gde prebivaju duše predaka koji
se često prizivaju u nesreći. Važno je i stepenište koje je oduvek bilo simbol uspeha.
Vradžbine se izvode od najvišeg stepenika i završavaju na kućnom pragu. Prag inače
funkcioniše i kao granica između svetog u kući i profanog van doma.

- To pevanje uz stepenište u narodu znači napredovanje prema boljem. Ali i postepeno

savladavanje nedaće koje garantuje uspeh - govorila je poznata borska vračara Desanka Perić.
Komplikovani rituali, međutim, koji zahtevaju angažovanje mnogih duhova, božanstava
prirode, ponekad čak i energiju Sunca, Meseca i zvezda, moraju se bez obzira na snagu moći
vračare, ipak izvoditi na za to određenim mestima.

Tako se zvezda Danica zove posle ponoći i to pred stablom šljive, a za pomoć opsednutom
bolesniku treba umilostiviti Šajmone na ledini, jer je čovek verovatno dok je preko nje gazio,
učinio neku nepriličnu radnju.

Prokletstvo sa raskrsnica

Za obračun sa Drakom mora se naći najbliža vodenica, jer se on uvek nalazi pored nje. A
prizivanje drugih demona bilo za borbu protiv tuđih vradžbina, ili kao apel u pomoć, izvodi se
ritualno na raskršćima. Jer, raskrsnica je od pamtiveka mesto na kome se nešto koncentriše i
potom ponovo razgranava.

Većina puteva u Timočkoj krajini trasirana je hiljadama godinama unazad i kasnije je samo
savremeno opremljena.

Timočani znaju da su današnjim modernim saobraćajnicama nekada volovi vukli kola rimskih
legionara, Ilira i Slovena.

I još uvek je u narodu živ običaj da se od samoubica ne opraštaju na organizovanom groblju

već na raskrsnicama. Kod Vlaha se i danas, svaka posmrtna pratnja koja stigne na raskršće
zaustavlja.

Kovčeg se spusti i pop zastane. Tako se odaje počast davnim precima. Ali kako mnogi Vlasi
tumače, ovaj običaj služi i za zbunjivanje pokojnika. Ukoliko se ne daj Bože povampiri neće
znati da se vrati kući.

Znajući sve to, raskrsnicom se kao kultnim mestom za uspešno "mađijanje", služe i
profesionalci ali i običan svet. Ona je prebivalište mnogih magijskih moći, bilo da se tu nešto
ostavi ili se sa nje pokupi. Otuda i mnoga sujeverja vezana uz nju.

Prva opasnost vreba već kada se neoprezno, kroz centar, preseče raskršće puteva. To nikada
ne treba činiti, jer na raskrsnice mnogi bacaju predmete u koje sami pokušavaju da umetnu
svoju nesreću, nadajući se da će ona preći na druge koji ih slučajno nađu i pokupe.

U tu se svrhu, naravno, najčešće ostavlja ono čemu ljudi teško odolevaju - zlato ili novac. I
dok se sa zlatom reskira, jer ono teško gubi svoja dobra zračenja koje nosi iz utrobe zemlje,
novac je pravi rekvizit za prenošenje nesreće.

U Timočkoj krajini mnogi veruju da tako mogu izlečiti svoje bolesti poput kožnih osipa,
glavobolje i drugih nedaća za koje se teško nalazi uzrok pa i lek. Zato tri večeri zaredom
protrljaju obolelo mesto vrednom monetom, a potom je ostave na raskrsnici da je neko u
svojoj pohlepi pokupi. Pri tom ih, kažu, ne grize savest, jer se osećaju kao da su svoj lek
nečim platili.

Leteća kletva i vračare za potrebe svojih pacijenata (koje zahtevaju mnogo truda) koriste
raskršća. Pošto će im za uspeh biti potrebna sva sila stihijski raspoložene prirode, one biraju
doba kada im u kontaktu sa njom niko neće smetati.
Duboku noć kada se krv ledi u žilama od tišine. Pred raskrsnicu se skidaju gole i samo njihov
tihi šapat kojim izgovaraju bajalice para sablasni muk. Tako obično mole određene demone
da izađu i pomognu da se neutrališu tuđe čini ili da se slične odašalju.

Raskrsnice su međutim veliki problem svim ljudima u svetu. U svakoj religiji one su poznate
kao mesto za prenošenje zla.

DŽ. Frejzer piše da Bahime koji žive u Ugandi prave kip od ilovače, koji liči čoveku. Veruju
da ako se njime protrlja bolesnik pa se potom kip zakopa na raskrsnici, bolest obavezno
prelazi na prvog prolaznika. Ritual izaziva jak strah među ljudima, pa ga je zakon Ugande
zabranio, a one koji ga sprovode kažnjava smrću.

Kod Badaga je, piše Frejzer, verovanje u mogućnost prenošenja zla išlo tako daleko da se
mislilo da životinje mogu čak da preuzmu i grehove mrtvih. Batanci na Sumatri imaju obred
"primoravanje kletve da odleti" To se obično čini sa pticama koje inače nikada ne žive sa
čovekom u kući.

Upravo se zato nagoveštajem velike nesreće smatra kada bilo koja divlja ptica slučajno uleti u
kuću. Sa sobom sigurno nosi zlo koje je preneto sa nekog nesrećnika, misle oni i zato je
hvataju, premažu zejtinom, pa tek onda puste na slobodu.

Ni stara Evropa nije bila imuna od sličnih avantura. Tako je sačuvan zapis iz suda koji je
proglasio vešticom i kaznio izvesnu Agnes Samson, jer je izlečila svog zemljaka Škota
Roberta Kersa. Kers je oboleo od bolesti koje mu je preneo neki vrač iz Damfrisa.

Agnusa poznata po svojim moćima preuzela je sve njegove simptome na sebe, mučila se do
zore stenjući u strašnim patnjama, a kada ih je nadvladala želela je da bolest pomoću odeće
koju je skinula sa sebe, prenese mački.

Mačka se međutim iskobeljala, a odeća je slučajno dotakla Agnesinog suseda Daglasa. I dok
je Kers potpuno ozdravio, Daglas je za par dana iskopneo i umro, Agnes je, kako je već tada
vreme nalagalo, 1590. godine završila na lomači.

-------------------

Sveta bolest - epilepsija

• U starom Rimu epilepsiju su smatrali prstom božjim, pa su čak i zasedanja Senata odlagali u
vreme kada bi neko dobio epileptičan napad • Vlasi za epileptičare žrtvuju psa ili lastavicu
čijom se krvlju bolesnik poji, a daju mu se i pečena jaja od grlice ili obareno srce crne
kokoške i šumskog ježa
Ono zašta se vlaška magija tredicionalno već više vekova smatra posebno moćnom je
medicini i danas zagonetna bolest, epilepsija. Ne samo zbog toga što se tvrdi da su neke
vračare zaista u mogućnosti da oteraju ovu bolest, koja i uzrokom i simptomima počiva na
stabilnosti nerava, već i zbog toga što se misli da i same Vlajne koje padaju u trans ili
granična stanja apatije i euforije iz kojih najbolje predviđaju, preživljaju epileptične trenutke.

Po kazivanju Radmile Novaković za koju njeni pacijenti tvrde da se može izboriti sa ovom
bolešću, epilepsija dolazi od samog Boga. Pri tom se ona ne izjašnjava da li je smatra zlim ili
dobrim darom, ali tvrdi da se takvim napadima može ovladati.

I da se zapamćenim iskustvom u kasnijem normalnom stanju učiniti i mnogo dobrog drugima.

A ovo shvatanje ni za dlaku ne odudara od onog sačuvanog iz spisa najpoznatijih starogrčkih
lekara.

I drevni antički učitelji su epilepsiju podvodili pod psihijatrijski termin "sveta bolest" od koje
su bolovali neki poznati mudraci i proroci. U starom Rimu smatrali su je prstom božjim, pa su
čak i zasedanja Senata odlagali u vreme kada bi neko dobio epileptičan napad.

Koliko su takva uverenja prihvaćena u svetu vidi se i po prvobitnom prevodu grčke reči
epilepsija kao "nastup".

Tek kasnije ona se sve češće vezuje za nešto materijalno, pad, pa otuda i narodni naziv
"padavica".

Prvi koji je pokušao da demistifikuje uzrok grčeva ovih bolesnika bio je Hipokrat (460-377.
godine p.n.e) On je u svom delu "O svetoj bolesti" negirao stav da je epilepsija izazvana višim
silama tvrdeći da je njen izvor u ljudskom mozgu.

Etnolog Gordana Živković, koja decenijama proučava tradiciju Vlaha pozabavila se

predanjima o lečenju epilepsije u istočnoj Srbiji. U svom eseju na ovu temu, kaže da
padavičari početak napada prepoznaju osećajem da im neko ili nešto duva u glavu. Muče ih
razne halucinacije i priviđenja i tada uz strahoviti vrisak padaju na mestu gde su se našli.

Ubrzo nakon pada počinju da škrguću zubima, grče se, a na ustima im se pojavljuje bela pena.
Napad traje samo nekoliko minuta, ali nakon njega bolesnik je strašno iscrpljen. Kao da je
danima bio prikovan za postelju.

Moć viline trave

Narod u Timočkoj krajini lek za epileptične napade tražio je pre svega u vračanju vrlo čudnim
ritualima. I u melemima i u čajevima od bilja i trava, od crnog i belog luka, kadulje, ivanjskog
cveća, pelina, kopriva i posebno odoljena za koju na Timoku tvrde da je Vilina trava. Zbog
toga se i misli da je omiljena pesma vila "Da zna majka šta je odoljen trava / nikad sina ne bi
ukopala".

Za dijagnosticiranje stepena epilepsije, posebno kod dece epileptičara, koristi se grana divlje
ruže, šipka.

Kada padne, dete treba izmeriti crvenim koncem i potom ubrati granu divlje ruže iste dužine.
Ona se stavljala na pod, ispod kreveta epileptičara i tokom 40 dana zaliva se svakog dana
toplom vodom. Ukoliko bi se nakon toga grančica smanjila, bio je to pouzdan znak da će dete
ozdraviti.

Za prvu pomoć kod napada epilepsije koristila se kupka sa kučinom i nakon toga dugotrajno,
uporno golicanje pacijenta. To, kažu, prene iz stanja transa i vrati ga u normalan materijalni
svet. Bolesniku, tvrde vlaške vračare, pomaže i kriška lubenice kojom mu se trljaju usta.

Kasnije se preduzimaju i zdravstveni rituali sa životinjama. Za epileptičare se žrtvuju pas ili

lastavica čijom se krvlju bolesnik poji. Daju mu se i pečena jaja od grlice ili obareno srce crne
kokoške i šumskog ježa.

Delotvorna je i slepoočna kost svinje zaklane na Božić. Kosti se nakon praznika naknadno
dopeku za ritual, dok se ne pretvore u prah. Potom se pomešane u vodi daju bolesnome da
ozdravi.

Epileptičari se kade i nad spaljenim krilima slepog miša i sa upaljenom zmijskom košuljicom,
dok jedu obrok spremljen od njenog srca.

Amajlija za zaštitu beba

Najpoznatiji rituali za lečenje epilepsije su ipak takozvana označena mesta. To je po

verovanju Vlaha bilo koji prostor gde bolesniku tokom napada, padne glava. Ono se obeleži
krugom bele ili crvene boje i kada epileptičar ustane tu se zarije osvešćena motičica ili lopata.

Zemlja u krugu se prekopa i kada se u njoj nađe neka bubica, glista ili bar komad ugljena,
dobijen je znak da se sa obredom nastavi dalje. Bubicu treba zapaliti, ugljen stucati. Prah ili
gar pomešati sa vodom i poprskati pa čak i zapojiti bolesnika.

Neke vračare na tom mestu zakopavaju i kocku šećera ili bolesnome iznad glave zakuju
gvozdeni ekser, a potom mu telo tri puta okrenu tako da mu se ekser nađe pored nogu. To je
takozvano okretanje ili zbunjivanje sudbine ili inače vrlo često korišćeno zavaravanje demona
u vlaškoj magiji.

Kao preventiva za epilepsiju, ukoliko je u porodici već bilo slučajeva bolesti, novorođenčetu
se desetog dana po rođenju pravi amajlija. Tada se obavi i dečje krštenje.
Pravi se veliko slavlje kome obavezno prisustvuje i zdrav desetogodišnjak. Veći dečak treba
bebi da odseče pramen kose, a potom i nokte i to prvo sa palca desne ruke i leve noge, a onda
sa palca leve ruke i desne noge.

Sve to se savije u zamotuljak i ušiva u odeću. Majka, a i samo dete kada odraste, mora voditi
računa da amajlija uvek bude uz njega.

Kosa i nokti su, inače, po verovanju Vlaha, jedine materije koje ne trule. One prate čoveka i
do onog sveta i sačuvaće ga od epilepsije.

Za epilepsiju se tvrdi da je bogom dana i zato što se sumnja da slične napade dobijaju i
Rusalje - Vlajne koje padaju u trans. Kao i mnogi druidi, šamani i magovi iz drugih kultura,
Vlajne se često nalaze u stanju drhtavice iz koje prelaze u potpunu nesvest.

Kada se povrate ne sećaju se ničega ali ljudi koji su im tokom transa bili blizu, kažu da one za
to vreme predviđaju budućnost i da su sposobne da komuniciraju sa mrtvima.

Ovi napadi obično spopadaju samo žene koje su i inače odabrane da se bave magijom. I
obično ih snađu u dane mladog ili punog Meseca, na velike praznike svetaca, i obavezno na
Duhove pred Svetu Trojicu.

Ako je ovaj stav mnogih svetskih etnologa, koji je u svojoj knjizi "Ritualni trans" naveo
Dragoslav Antonijević, tačan, onda se epilepsiji zaista može pridodati prefiks sveti, baš kao
što to mnogi čine kad govore o čuvenom vlaškom rusaljskom transu.

--------------

Moćne ljubavne čini

• Najrasprostranjeniji predmet u ritualima ljubavne magije je katanac - simbol nečega što se

da zarobiti i osloboditi • Kako je Milka omađijala Laleta • Koje magije koriste prevarene
žene, a koje muževi • LJubavne bajalice imaju moć psihičkog vezivanja ljudi koje liči na
opsesiju
Ako je verovati savetima vlaških vračara (na daleko poznatim po svojim moćima) proleće je
pravo vreme da se prikupe svi rekviziti kako bi se tokom godine svi lepo zabavili praktikujući
ljubavnu magiju.

Moralne norme uvrežene u staroj evropskoj tradiciji kod Vlaha su oduvek odudarale.
LJubomora, posesivnost ili kratkotrajna promena partnera nisu bile zlo zbog koga bi neko bio
napastvovan sopstvenom grižom savesti ili postavljan na stub društvenog srama.

Mladi su se u ranijim vremenima, još od najranijeg detinjstva pripremali za polno sazrevanje,

a promena partnera, u određenim granicama, bila je čak vrlo poželjna.

Zato je još čudnije što je ljubavna magija kod Vlaha najrazvijenija, a romantične bajalice
najbrojnije, najdelotvornije i skoro sve odreda imaju moć psihičkog vezivanja ljudi koje liči
na opsesiju.

Otuda je i najrasprostranjeniji eksponat u ovim ritualima katanac - simbol nečega što se da

zarobiti i osloboditi.

Iza njega slede med, kao bezopasno sredstvo koje lepi, ugljen koji u magiji simboliše ono što
pali i bosiljak koji svojim aromatičnim mirisima opija. Crveni ili beli konac, so, šećer i voda
iz kuće obavezni su za identifikaciju ličnosti u magiji, a dodaci na svu tu hrpu naizgled
besmisleno sakupljenih predmeta, zavisi od pojedinačnog problema.

U selima Timočke krajine i danas živi veliki broj vračara i proročica i svaka od njih zna veliki
broj bajalica koje podstiču zaljubljivanje i trajno vezivanje. Jače ljubavne čini bacaju se
bajanjem u sobi usled čega vračara tri puta baje dok mete kuću.

Po priči Milke D. iz Majdanpeka ona je za muža dobila momka kojeg nije ni poznavala, ali joj
se jako dopao na prvi pogled. I danas nakon desetak godina seća se kako joj je bilo smešno
kada joj je vračara sa obližnjeg brda Krš bajala čisteći sobicu u svojoj oronuloj kućici od
blata.

- Vračara je tri puta bajala dok mete po kući. Sakupljeno đubre iznosila je napolje i bacala ga
u onom pravcu gde je Lale živeo. Prekrstila se i tri puta ponovila basmu:
"Ne metem slamu, ne metem đubre, već metem sve mraviće, već metem sve stenice. Metlom
ih pomeh, po Laleta poslah. Kada na njega naiđete da mi ga bockate, podbadate, meni da ga
otpravite. Mira nigde da nema, ni sa kim da ne prozbori, dok se meni ne pojavi - seća se
Milka.

Lale prema kojem je usmeren ovaj ritual postao je prava žrtva iznenadne strasti koja se u
njemu rodila. Kako je već na prvom sastanku priznao Milki, patio je od kako je prvi put
ugledao u holu bioskopa.

Čežnja koja ga je opsedala bila je posledica nabacanih čini, ali on to nije znao. Shvatio je da
je zaljubljen i dao sve od sebe da se približi i uspostavi vezu sa Milkom. Naravno veza se
ostvarila munjevito, i kao i obično završila se brakom.

Tako eto, ukoliko Milka nikada ne sakupi hrabrost da mu prizna šta je kao šiparica učinila,
Lale nikada neće saznati kakvo ih je to čudo spojilo i odakle u njemu tolika potreba da joj još
uvek, nakon dugog bračnog staža udovoljava u svemu poput do ušiju zaljubljenog
pubertetlije.

Lepljivi prsti

Poznat obred ljubavne vlaške magije počinje u svitanje. Vračara sa onim ko naručuje čini
odlazi na potočić koji teče u pravcu istok-zapad i opkorači ga. Baje praćkajući strukom
bosiljka po reci, a potom vodicu prska preko teglice sa medom. Med se kasnije daje osobi
koju treba privući. Mažu se usne, trepavice i obrve, a ponekad i vrhovi prstiju kojim se
voljena osoba dotiče.

U bajalici treba naglasiti stihove:

"Stavila mi na glavu Mesec sjajni, na prsa blještavo Sunce, na ramena dve zvezde Danice, na
leđa ružu crvenu, po naručju i bedrima sitne zvezde, da ceo svet gleda u njih, a sa još većim
žarom (ime onoga koji se privlači), da mu ne daju mira, ni kad leži, ni kad spava, ni kad priča,
dok meni ne dođe da sebi srcu olakša..."

Vlasi misle da ponekad ponešto iz onoga što je suđeno može i izostati. Tada ljudi treba da se
obrate za pomoć ne bi li sledili svoju kob. Za tu priliku vlaške vračare koriste posebne rituale
namenjene onima koji se do poznog životnog doba još nisu usrećili, oženili ili udali:

"Motam tkanicu u smotuljak da se u crnog petla pretvori, da kroz odžak izleti da ga kljunom u
glavu kljucne, da ga tucne, da ga udari, da ga probudi, da mu mira ne da.

Maramo, maramče u odžak te hitnuh u petla te pretvorih sa čeličnim krilima i gvozdenim

kljunom. Kada na mog suđenog naiđeš, kljunom ga čukni, krilima mlatni, kandžama ogrebi,
iz sna ga probudi, k' meni ga uputi, u snu da ga usnim na javi da ga poznam".

Lek za prevarene

Blaži oblik lečenja neverstava je vrlo popularni obred sa tek omacenim mačićima. Obično
supruga okupa mačiće koji još nisu progledali i tu vodu podmetne svom mužu da popije.
Kažu da on nakon toga postaje slep kod očiju i kada su u pitanju druge žene.

Prevareni supružnik pak, služi se jajetom kukavice. Kada ga bušenjem iglicom na vrhu
isprazni i izduva, u šuplju ljusku stave se dlačice koje su od oba supružnika iseckane ispod
pazuha. Rupica na jajetu se zalije voskom i u gluvo doba noći ono se odnese u neki skroviti
deo stana ili se sakrije u šupljinu na zidu kuće.

Kada bračni par zajednički želi da se zaštiti od iskušenja neverstva treba da pođe u potragu za
retkim puževima blizancima (koji nose dve slepljene kućice) i za slepim mišem. Vrhove
njegovih krila treba odseći, staviti ih u šupljine puževih kućica i zaliti ih voskom.

Na vrhu kućica zagrejanom iglom probušiti dve rupice i provući lančić kako bi se amajlija
nosila oko vrata. Muškarci amajliju pripremaju tako što vrh desnog krila stavljaju u levu
kućicu puža blizanca, a žene obrnuto.

U ovoj vrsti svakodnevne jednostavne magije koristi se i moć kukavice. Treba se prišunjati
drvetu sa koga ptica kuka, odlomiti parče kore, probušiti kroz nju rupu i tiho progovoriti "Kao
što ti kukavice kukaš tako da i (ime) kuka za mnom". Kada vidi osobu koja joj se svidi treba
da je pogleda kroz to parče kore, pa će se kletva pred drvetom sigurno ispuniti.

--------------

Strah od nesreće urokljivih očiju

• Najpodložniji uroku su mala deca ali i nezaštićeni odrasli • Beli luk je za Vlahe hrana, lek ali
pre svega univerzalno sredstvo protiv svih zlih demona i verni pratilac čoveka od njegovog
rođenja pa do posle smrti

Zle oči poznate su i vlaškoj tradiciji. I mada se i bela i crna magija kod njih zasnivaju na
basmama, travarstvu i energiji, veruje se da postoje oni koji urokljivim pogledom mogu naneti
mnogo nesreće i to uglavnom nesvesno.

Kako kaže vračara Desanka Perić, kada ugledaju nešto lepo oni to nekontrolisano požele tako
jako, da čak iako se njima prohtev ne ostvari, to drugome nestane, pa makar mu i od samog
Boga bilo dato.
Najpodložniji uroku su mala deca ali i nezaštićeni odrasli. Ali polje delovanja urokljivih očiju
se praktično ne može ograničiti jer je dovoljno da se oni koji se inače bave magijom, samo
nečemu začude ili zadive. Pod njihov uticaj tada padaju svi, pa čak i imanja, kuće, životinje ili
stvari.

Urok se u porodici uviđa odmah kroz bezrazložnu napetost koja se iznenada useli u nju.
Stalne svađe i nervoze koje mogu imati i gore posledice brzo se evidentiraju, pa Vlasi danas
odmah posećuju vračare u potrazi za lekom.

Neophodno je prvo utvrditi da li je uopšte u pitanju urok. To se radi gašenjem ugljena i vidi se
kada ugrevak pri gašenju padne na dno posude. Potom se traži krivac.

Ne poimenice, nego odrednicima pola, srodstva ili komšijskih i poslovnih veza. Za tu priliku
se prizivaju sve te kategorije a ugljen se baca u posudu sa vodom uz bajalicu:

"Pošao (ime) putem, stazom, poš'o drumom velikim, sa devedeset devet ala, sa urokom i
uročicom, sa počudištem se na njemu sreo. Možda je ureknut od udate žene, možda je ureknut
jer je dobar, jer nije dobar, jer je debeo jer nije debeo, jer je lep jer nije lep...". Kada se
izgovori svojstvo ili ime urokljivog ugljen treba da padne na dno posude i tada počinje ritual.

Na stubu srama

"Doletela bela ptica iz belog mora i donela belo mleko u bele kljunice, pa pustila na beli
kamen, crko puko beli kamen crko puko ko dete ureko, ako bude muško ispuklo mu mudo,
ako bude žensko ispukla joj sisa, ako bude devojka otpala joj kosa sve joj se druge
podsmevale".

Basme su različite ali se obično završavaju jakom željom, ne da se onom ko je urekao vrati
zlo, već da ga svi ismeju. Vračanje zla vlaške vračare ostavljaju za ozbiljnije situacije.

A najgora kazna za takav čin po Vlasima je da za lakomost ili zavidljivost sazna javnost, i to
preko sramote koju će urokljivac doživeti. Efikasan lek protiv uroka je i basma koju i danas
znaju mnogi u Timočkoj krajini i koriste je za preventivu.

Zabeležio je i preveo etnolog Paun Durlić po kazivanju Sofije Zlatić iz Crnajke. Za vračanje
se pripremi voda koja se iz tikve baci na krov, a potom se dok se sa njega sliva, prihvati u sud
u kome će se kasnije bajati. Vodi se dodaju bosiljak i tamjan i izgovara se:

"Pošla (ime pacijenta) stazom, uroka uz put srela. Ne smej se ti (ime) jer će se ona nasmejati
tebi. Ko je (ime) uročio - svisnuo, ko je urekao - prsnuo, oči prevrnuo. Ko je (ime) urekao,
usekao - o glavi mu bilo. (Ime) osta svetla, čista, ko zvezda na nebu, ko rosa na zemlji, ko
bosiljak u cvatu, (ime) u zdravlju da bude".

Moć tamjana i belog luka

Baka Ikonija iz Klokočevca, pogađa prošlost i proriče budućnost zrnevljem od kukuruza i kad
ustanovi šta je stvarna potreba onog ko je pod urokom, pravi napitak nad kojim satima baje.

Ona najčešće koristi bajalicu protiv uroka, koja kaže nikome ne može da naškodi, a sigurno
pomaže kod problema. U desnu ruku uzme se britva u levu tamjan i dok se lagano dodiruju
ponavlja se:
"Crkni đavole, ti nemaš tamjan, ti nemaš nož, ja imam tamjan i imam nož, tamjanom te
kadim, nožem te sečem, u vodi te gnječim. Voda se penuša a (kaže se ime onoga ko se brani
od uroka), te više ne sluša.

Ako ga je neko urekao, ako mu je neko presekao put, ako ga je neko omađijao ako je neko na
njega ljut, više nema uroka, slobodan mu je put, odvezala sam mađiju niko više nije ljut.
(Ime), ostaje čist kao svet kad se kupa u sunčevom sjaju, (ime) ostaje čist kao bistra voda
izvorska, (ime) ostaje čist kao bosiljak u prolećnom gaju, (ime) ostaje čist kao Sveta deva
Marija nebeska...."

I beli luk koji ima istoriju staru koliko i samo čovečanstvo vrlo je uvažen u magiji i
etnomedicini Vlaha.

On je hrana, lek ali pre svega univerzalno sredstvo protiv svih zlih demona. Verni pratilac
čoveka od njegovog rođenja pa do posle smrti.

Čen belog luka na čelu porodilje štiti i majku i novorođenče od uroka. Tokom života
pouzdana je amajlija koja na putovanjima čuva od "razbojničkih" prepada đavola i nervoznih
vila.

Ali i od krvopija kada se noću prolazi pored groblja. Vlasi misle da beli luk i inače donosi
dobro ukućanima pa nanizane vence kače o dovratak kuće.

Sa leve strane on štiti od demona i donosi duhovni mir i sreću. Okačen sa desne strane vrata
venac belog luka štiti dom od eventualnih neprijatelja iz okoline, sprečava svađe i obezbeđuje
i materijalno blagostanje.

Venac obešen u štali štiti životinje a u polju useve. I taj se metod preduzima kad god postoje
nagoveštaji nekih bolesti, epidemija ili prirodnih nepogoda.

Nošen u džepu, čen belog luka može sprečiti mučninu i nesvesticu a uz druge dodatke njegovi
eterični mirisi vraćaju one koji padnu u trans, leči alkoholičare i epileptičare. Ako se nosi pod
kapom beli luk otklanja urok i migrenu koja sa njim ide.

Po receptu koji je zapisala etnolog Gordana Živković, beli luk izgnječen i uvijen u gazu služi i
za masažu čela protiv glavobolje, zajedno sa svinjskom mašću.

Pomešan sa pelinom dezinfikuje i leči rane po koži. Nakon što simptomi bolesti prođu, gazu
sa masom ili čen koji je otklonio nelagodnosti treba baciti u vatru ili reku sa rečima "Sa (ime)
rane na beli luk prešlo i u vatru došlo".

Kod bolnih menstruacija, za koje se isto sumnja da su od zlih očiju, žene Timočke krajine jele
su ogromne količine belog luka i zapirale su se rastvorom od četiri kašike sirćeta na dva litra
mlake vode.

Urokom se diže i pritisak a da bi se regulisao preporučuje se da se tri glavice luka potope

uveče u čaši vode i da se ispije na prazan stomak ujutru.

Beli luk je Vlasima nezamenjivi pratilac i do onog sveta. Dobro je da se pred smrt okači oko
umirućeg jer štiti od eventualnih napasti koje čoveka mogu naterati da zaluta ili se povampiri.
A predostrožnosti radi neke porodice u okolnim selima Bora i Zaječara, venčiće belog luka
odnose na groblje i prvih 40 dana. Da bi, kažu svojim jakim mirisom rasterao lutajuće demone
koje bi možda da uznemire mrtve.

------------

Beleg stvara impotenciju

• Po zapisu dr Aleksandra Nicića i dr Jovana Protića, žena sa kojom imaju seksualni odnos
pogleda ga dok spava kroz prsten zamočen u menstrualnu krv, pa muškarac nakon toga oseća
stalnu potrebu za njom • Muškarci u Timočkoj krajini u velikom broju veruju da njihova
polna snaga može da zavisi od ćudljivosti žena

Kada je M. L.(44) iz Rudne Glave kod Majdanpeka nedavno shvatio da mu seksualna moć
drastično opada poverovao je tradiciji svog rodnog kraja da ga je neka žena uz pomoć vlaške
magije učinila impotentnim. Pronašao je "zloću", nakon silnih rasprava uspeo je da dobije
beleg kojim je "vezan" i njegovo zdravstveno stanje opet se vratilo u normalu.

Skandal doduše nije prešao granice njihovog zaseoka, ali je opšte poznato da se slični
slučajevi ponavljaju već decenijama i da muškarci u Timočkoj krajini u velikom broju veruju
da njihova polna snaga može da zavisi od ćudljivosti žena. Tim pre što medicina još uvek
nema tačna obrazloženja za uzrok impotencije, a još manje lek za nju.

Čak se i profesor dr Savo Bojović, naš poznati seksolog, slaže da je to veliki problem. A prva
iskustva farmacije pokazuju da se impotencija, ukoliko je hronična, ne može suzbiti ni
"vijagrom".

Zato valjda muškarci iz Timočke krajine i veruju u sve priče o vlaškim vračarama. A dugi niz
godina njih sakupljaju i naši najeminentniji lekari koji se bave istorijom narodne medicine i
etnolozi. Među njima je najpoznatija Zorica Divac koja je radila obimna istraživanja na ovu
temu.
Ona je razgovarala sa mnogo muškaraca koji su bili nesposobni za bilo kakav seksualni
doživljaj, sve dok nisu uvideli da im polni organ (bez obzira na stvarnu želju) "proradi" samo
sa određenom ženom. Utvrdivši da su omađijani a ne bolesni nije im preostajalo ništa drugo
nego da se i sami za pomoć obrate vračarama.

Trojka za seks!

"Simptomi impotencije po kazivanju naroda su vezanost muškarca da ne može ni sa jednom

ženom ili da ne može samo sa određenim ženama. Sem polne nemoći muškarac se oseća loše,
napuštaju ga i snaga i volja da se bori, pa može i da umre...

U ovako tešku situaciju muškarca dovodi žena koja uz pomoć vračare baca čini i (zbog
posesivnosti, strašne ljubomore ili osvete) vezuju svog muža ili ljubavnika", piše Zorica
Divac i navodi reči jedne svoje sagovornice iz Gamzigradske banje kod Zaječara.

"Mog prijatelja je ljubavnica vezala gvožđem, kako je ne bi varao sa svojom suprugom.

Čoveku su čak šlogirala i leđa. Nijedan lekar nije mogao da mu pomogne. Tek kada je saznao
za magiju ljubavnica ga je, pod pretnjom, odvezala i on se oporavio".

Postoje i primeri kada žena vezuje svog muža da bi dobila slobodu za raznovrsniji ljubavni
život. I to obično obave vlaške vračare koje za razliku od drugih ovu vrstu čini ne nazivaju
crnomagijaškim.

One ne boluju od takvih predrasuda jer smatraju sebe pozvanima da pomognu svakome ko im
se obrati za pomoć.

Svoje psihičke moći Vlajne za ove potrebe upotpunjuju raznim korisnim rekvizitima poput
konca, igle, biljaka, ljudske krvi, pepela, balege.

Bitni brojevi u bajalicama koje izgovaraju dok vračaju su trojka - simbol seksa, sedmica broj
ljubavi i devetka, kontakt sa višim zlim silama. Od boja se koriste crna koja upija i crvena
koja ograničava, svejedno štiti li upad pozitivne ili negativne energije.

Izbegavaju samo zelenu koja oslobađa. Blaži oblik vezanosti muškarac može da doživi i
ukoliko je bio žrtva zanimljivog magijskog rituala sa prstenom.

Po zapisu dr Aleksandra Nicića i dr Jovana Protića, žena sa kojom imaju seksualni odnos
pogleda ga dok spava kroz prsten zamočen u menstrualnu krv.

Muškarac nakon toga oseća stalnu potrebu za njom, žiganja i trnjenje ispod pleksusa.
Razvezivanje se vrši na kućnom pragu kada vračara muškarcu veže noge konopcem i onda ih
munjevitim pokretom razveže.

Vezivanje na daljinu

Vlaška magija jedna je kažu od retkih koja vezuje i na daljinu. Kada ošacuju muškarca koga
žele, a sa njim još uvek nisu stupile u fizički kontakt, žene se u Rudnoj Glavi služe obredom
sa crnim koncem.

Sačeka se da željeni naiđe i dok skoncentrisano gleda u njega, na koncu vezuje devet čvorova
uz određenu basmu. Najjače dejstvo međutim među rekvizitima za izazivanje impotencije
imaju predmeti uzeti sa pokojnika.

To su maramica na kojoj se sakupljala izlučina iz usta umrlog u periodu između smrti i ukopa,
prsten sa njegove ruke, igla i konac. Do njih se teško dolazi jer pokojnika rodbina budno čuva
baš zbog moguće zloupotrebe njegovog energetskog stanja za "nečiste" radnje.

Ali se vračare vođene unutrašnjim instinktom ipak snađu. Ušunjaju se i neprimetno u odelo
umirućeg zabodu špenadlu.

Vade je kada bolesnik umre i još dugo nakon toga koriste je za obrede. Ženi koja bi da veže
ljubavnika vračara da iglu i ova treba da svog dragana bocne u stražnjicu i to u trenutku
orgazma kada on tu bol neće osetiti.

Mađija, kažu, sa svojim delovanjem počinje odmah a da žrtva kasnije ne zna da objasni šta joj
se to tako neobično desilo i kako je to "vezana". Bez tog podatka međutim retko da ga koja
vračara može osloboditi pritiska.

Najupornije vračare za odvezivanje muškaraca traže pomoć i od svete djeve Marije. Ali su im
za svaki slučaj pri ruci i užarci kojima započinju obred, gvozdeni nož da iseku vezu, tamjan
da oteraju zle demone i beli luk da spreči dela.

Vračare se trude da otkriju bar neki detalj vezan za osobu koja je čini naručila i potom
nesrećnika nateraju da pođe u potragu za njom. To je uglavnom badava posao, pa se muškarci
često služe pretnjama ili silom prema partnerki na koju sumnjaju da ih je vezala.

Tada može doći čak i do tragedija. Po zapisu Zorice Divac jedan je mladić često posećivao
stariju žiteljku sela Šarbanovac kod Bora. Nakon izvesnog vremena shvatio je da je opčinjen.
Nije mogao da opšti ni sa jednom drugom ženom iako su one bile i mlađe i lepše.

Tek nakon teških batina baba je priznala da je vezivne čini zaista napravila i beleg odavno
bacila u baru. Jadnik ju je ubio i nakon toga završio u zatvoru. Ali se njegova muškost,
nažalost, ni tada nije povratila.

Kraj