Sportski ribolov za početnike i ostale

Danas uopšte nije problem doći do kvalitetnog i relativno jeftinog pribora. Ali sedamdesetih, to
je bio – podvig : po moj prvi štap "Cormoran" sive boje, morali smo otići čak (a tada je to bio
puuut) u Pančevo. U Beogradu nije bilo ničeg pametnog (...!) – osim par polupraznih prodavnica
"Lovac", a ljudi koje je ribolov zanimao – bukvalno su se snalazili.

Tada je stolovalo par "glavnih" brendova : DAM (Nemac : ozbiljno!), Shakespeare (trebalo bi
da je Englez, ozbiljno takođe), nešto malo Germine, Mitchell (Francuz : mlako) i smehotresni,
tada čehoslovački (sada japanski), Ryobi... nešto malo Cormorana, i kasnije Daiwa i Shimano.
Naći teleskopski štap bilo je ravno bingu. Uglavnom su bili dvodelni, drveni ili od staklastih
vlakana (urlik tehnologije tada) i poprilično nefunkcionalni. Danas je u igri milijun brendova,
štapovi su listom teleskopski koji se mogu spakovati u džep od jakne, napravljeni od
carbonfibera kojim možete podići omanjeg slona – i nema lošeg.
Najgore je, u stvari, nemati štap... - jer on je vaša produžena ruka i velika pomoć – ili odmoć,
zavisi od spretnosti.
Štapove, kao i ribe (ili ljude), delimo na lake, srednje i teške. Lično, više volim lakše štapove,
pošto ribolov treba da bude zadovoljstvo, a ja ga u dizanju tegova ne nalazim. Početnici će,
razumljivo, uzeti laki štap za pecanje kedera - bele ribe. I ne samo oni : svaki iskusni ribolovac
ga ima, jer nekome je keder zabava, a nekom – sredstvo da se dođe do Kolosa. Ovi štapovi
obično nemaju vođice za najlon, mogu biti dugi i po 8m, zbog lakoće su omiljeni na
takmičenjima, pa otuda i nadimak : "takmičarci". Odlično će poslužiti za lov sitnih kedera, ali i
babuški, deverika i ponekog šarana koji tu "naleti" međ' sitnuriju. Praktična strana koja
Početnicima olakšava život se ogleda u tome što nema kompleksnog zabacivanja, kao sa
mašinicom, nego se peca "na zamah" – koliki je štap, toliki je najlon. Više najlona se može
namotati na poseban kalem, ukoliko je to zaista neophodno, ali moje iskustvo govori da je to
samo autoput u upetljavanje. Nepraktična strana može biti njihova dužina. Pazite se granja iznad
vas.
Srednjim štapovima lovimo krupniju ribu, logično je da su kraći od "takmičaraca" – negde do
3,5 - 4m i kod njih je obavezno imati mašinicu – što ih dodatno otežava. Tu se, prevashodno
gleda elastičnost ("akcija") u odnosu na namenu štapa, a sve to opet u odnosu na naše navike – tj
koju ribu lovimo i kojim mamcem : Neko voli da varaličari sa "tvrđim" štapom, neko sa onim
"mekšim", nekoga plovak bolje "sluša" sa tvrđim, a neko bolje "čita dubinac" pomoću mekšeg
štapa. Stvar navike i ukusa : Definitivno sam ljubitelj srednje krutih štapova zbog sigurnije
"kontre".
Pošto ne pecamo, još uvek, kitove po Srbiji – a jesetre i morune po Dunavu su daleka prošlost -
veoma kratko o teškim štapovima : kraći, teži, sa još debljim vrhom, spremni da se nose i sa
Spilbergovom ajkulom. Nepotrebni.
Sledeća stvar koju treba da imate je mašinica. Na njoj stoji jedno 50 - 100m najlona, i ona
služi da mamac, koji je na kraju tog najlona, "odbaci" baš tamo gde želite. U drugoj fazi služi da
taj najlon, sa – naravno - ogromnom ribetinom na drugom kraju, koja sve radnje radi - samo ne
sarađuje - uredno i sigurno namota nazad na kalem, a ribu do obale.
Opet milijun brendova i milijun namena. Nekada su se mašinice zaista razlikovale. Šekspir i
DAM su bili glavni rivali i definitivno, odličan ali pomalo skup izbor – do pojave Japanaca.
Štedeo sam pare zaista mesecima da bi ostvario svoju veliku želju : DAM 330 Quick
finessa,najbolja ikada napravljena mašinica, koja me je čekala i dočekala u izlogu tadašnjeg
"Slovenijašporta". I danas radi kao – sat, i verovatno vredi pravo malo bogatstvo. Možete izvući
grdosiju od 10kg a da ruka kojom "motate" to ne oseti. ("...Nemac napravio...").
Posedovanje ovakve naprave zahteva malo vežbe, koja se svodi na rad kažiprstom i tajming
puštanja najlona u momentu ispravljanja štapa prema napred. Trebaće vam oko 5 minuta da
uvežbate. Ako ne kontrolišete šta radite i kako motate – naročito kada opterećenja sa druge
strane nema – lako dolazi do zapetljavanja. Trebaće vam sat vremena, a možda i makaze, da
odpetljate. Mašinice isto postoje lake, srednje i teške - Iako svaka može, skoro pa da povuče
automobil.
Najbitnija stvar kod mašinice je kočnica za najlon. Ako je previše stegnete – jak udarac velike
ribe može pokidati najlon ili čak – polomiti štap. Ako je previše otpustite – riba vam izvlači
najlon sa kalema, i u momentu udarca možda ne dobije dovoljnu kontrasilu koja bi je zakačila.
To "tvikovanje" kočnice je jedna od bitnijih stvari i veština, čak i tokom samog izvlačenja ribe,
naročito velike. Zahteva prisebnost, razmišljanje i iskustvo.
Spomenusmo najlon. Direktna veza sa ribom, nit na kojoj visi: ili vaš Trofej ili buduća Tema
za Priču. On povezuje mašinicu i štap (vašu ruku) s jedne strane - i udicu s mamcem, a kasnije i
ulovom. Prolazi kroz sve one "vođice" na štapu, pruža se po vodi, ne voli žar cigare i obožava da
se upetlja.
Izbor je širok : od najtanjih do najdebljih – zavisi šta lovimo. Plašljive ribe ne treba dodatno
onespokojiti debelim belim najlonom u tamnoj vodi. Ali tanak najlon vam nije izbor ako ste na
udicu stavili rovca i čekate soma od bar 20 kg, uostalom – njega je baš briga za debljinu vašeg
najlona, njega zanima mamac. Dakle – mirne ribe, biljojedi : tanji najlon, bez obzira što na
njemu piše da mu je nosivost 2-3kg. To se odnosi na "mrtav teret", i takav najlon može bez
problema dovući do obale i trostruko težu ribu. Uostalom, upecajte vi prvo taj komad od 2-3kg,
pa ćemo lako za najlon....Deblji najlon za grabljivice, ali mislim da je 0,30mm debljina sasvim
dovoljna. Ono što je bitno da znamo je da su čvorovi, koji jesu ponegde neizbežni, najslabija
mesta na najlonu, i zato je potrebno da ih bude što manje.
Na kraju najlona, nalazi se mamac sa udicom....Udica, dakle :
Od belih, "zlatnih", crnih, čeličnih, žičanih (svojevremeno),"smuđarki" sa par zareza na vratu, sa
pločicom ili alkicom (za one koji ne znaju da vezuju) dvokrakih, trokrakih....velikih i malih.
Danas ih uglavnom dobijate u kompletu i vezane. To je lepo, jer ako "predvez"(deo najlona koji
vezuje udicu) kojim zloslučajem pukne, imate koga da psujete. Bitno je da vam predvez bude od
tanjeg najlona nego što je osnovni u slučaju kačenja udice za neku prepreku u vodi. Lakše će se
pokidati, tj. ako bez nečega morate da ostanete – bolje da to bude samo udica nego još i 30m
najlona sa plovkom.
Upravo na mestu vezivanja predveza i glavnog najlona nalazi se to kritično mesto – čvor. Radi
se, u stvari, o spoju dve omče : jedna je od predveza sa udicom, a druga potiče od osnovnog
najlona (iznad nje su, obično plovak i olovo, kroz koje je osnovni najlon provučen, pa tek onda
vezana omča). Dakle : 3 čvora.
Neko staro pravilo glasilo je da je "velika udica za veliku ribu". Nije da ne važi, ali napecao
sam se i krupnijih riba - naročito opreznijih – sa manjim udicama, ali definitivno, može se desiti
da ne zakačite "zicer" veliku ribu ako vam je udica premala. Ovo naročito važi za grabljivice,
koje po pravilu, agresivnije kreću na mamac. Takođe, sa velikom udicom kedera nema šanse da
zakačite, jasno je. Dvokrake i trokrake udice služe skoro isključivo za lov grabljivica. Nisam
njihov preterani ljubitelj – osim kod štuka, jer više volim potpuno sakrivenu udicu. Diskretan je
moje srednje ime.
Na udicu se, naravno, stavlja - mamac. To je ono što pokreće riblji svet. Dele se na žive i
nežive, prirodne i veštačke. Izbor zavisi od ribe i doba godine. Biljojednim ribama i kederima
nudimo hleb, "valjak" (milion recepata, više nego za picu, postoji za ovo testo - prokuvano u
vodi sa raznim aditivima), crviće, crvenu glistu, ponekad kukuruz. U proleće i jesen bolje je
nuditi živ mamac – crv, glista - ali nije pravilo. Klen, recimo – jede šta stigne : od malecnih
uzanih kedera, žaba, parčeta ribe, preko hleba, valjka, trešnje, skakavca, do crva i glista. Plus
udara uredno na varalicu ili veštačku mušicu, bez kompleksa. Ali, u proleće i jesen će pre krenuti
na živ, "mesnatiji" mamac, kao i većina riba.
Grabljivice prevashodno traže živ mamac ili veštački koji podražava živ mamac : dakle – što
veći keder, veći je i ulov. To treba imati na umu kada smo na "bandarskim vodama" jer ovi
razbojnici mogu da nam upropaste lov na štuku malim kederom, do kog smo jedva došli. Somovi
vole i rovca, žabicu, crnu glistu, parče ribe....samo da je što razbarušenije i što smrdljivije.
Smuđu nudimo varalicu, uzanog belog kedera ili isečenu "šlajfnu" kedera sa očuvanom krljušti
koja će belasati u tekućoj vodi. Mnogo njih došlo je baš na "parče" , kako to ribolovci kažu.
Priča o mamcima nema kraja, jer ni potencijalni spisak mamaca nikada nije konačan : autor se
ne jednom našao u "snalazećoj" situaciji i (situacije biraju ljude) spoznao da čak i parčence kore
paradajza može dati zapanjujuće rezultate (dokaz da ribe najviše vole crveno, žuto i oranž), što
ga je odvelo dalje ka bezobrazluku koji je iskazan nuđenjem potpuno prazne "zlatne" udice
klenovima i crvenperkama u relativno mutnoj vodi, ali na osunčanom mestu jedne slovenačke
rečice.....neponovljivo, naročito kada imate 13 godina.
U priči se već pominjalo, ali da nabrojimo i prateću, a neophodnu opremu :
Plovak. Izrazito bitna stvar, predstavlja vaš radar i indikator dešavanja pod vodom. Kad naučite
da "čitate" ponašanje plovka završili ste pola posla oko pecanja u Srbiji, a i šire. Opet : laki,
srednji i teški. Lično preferiram duguljaste i lakše, ne preko 7cm. Bitno je da budu potopljeni
oko 2/ 3 u vodu (ima izuzetaka) – što se postiže opterećenjem sitnim olovom različitih dimenzija
- da riba ne bi osećala prevelik otpor kad povuče mamac. Naravno da plovak za štuku mora biti
zdepast i jači da bi izdržao težinu kedera. Nekada je zabavno pecati i bez olova : plovak samo
leži na vodi, mamac sporo tone, a kederi se "biju" oko njega – a kad plovak "krene" u jednom
pravcu – to je vaš momenat i imate sretnog dobitnika.
Od opreme još koristimo : metalne sajlice (za lov grabljivica sa oštrim zubima) na koje se
direktno kači udica, varalice – veštačke imitacije ribica napravljene od različitih materijala
(danas silikona pretežno), čuvarku za ribu u koju odlažete ulov, meredov – mrežu za prihvatanje
krupnije ribe (podseća na mrežu za leptirove), čerenac – četvrtastu mrežu za lov najsitnijih
kedera, držače za štapove, makazice, klešta za lakše vađenje udice....
Ostalu potrebnu opremu otkrićete sami, sticanjem iskustva i razvijanjem sopstvenog
ribolovačkog "profila".