PISA: Ludilo rangliste

Prosvetna politika je danas ogromnim delom zaokupljena rang listama. Čini se da je briga institucija
samo što bolje plasiranje na ovakvim listama, a čitava motivacija potiče od pozicije na ovakvim slikama.

ARGUMENT: mora se popraviti mesto na rang listi

Atraktivnost obrazovanja određuje mesto na rang listi.

PISA test (Programme for international student assessment) u okviru OECD-a ima zadatak da svake tri
godine zbog međunarodnog upoređivanja preispita osnovne učeničke sposobnosti petnaestogodišnjaka.

Zbog loših rezultata Nemačka i Austrija prosvetnu politiku stavljaju u službu što boljeg rangiranja na
sledećim PISA testovima, to postaje primarni obrazovni cilj. Reakcije na reyultate testova (Austrija) se
mogu podvesti pod opštu histeriju, šok i opštu katastrofu. Traži se krivac zbog kojeg su rezultati loši.
Nema kritičnosti i preispitivanja pouzdanosti testa. Postoje dva objašnjenja za sve lošije rezultate
Austrije, ili PISA test nije dobar pokazatelj, ili su reforme bile kontraproduktivne.

PISA test više vrednuje tradicionalne strategije učenja, računanje, čitanje i razumevanje teksta, pisanje.
Međutim moderna škola sve više zahteva od učeika socijalno učenje, medijsku kompetenciju, timski rad i
komunikacijskom spremnošću.

Da li se PISA testiranje može tumačiti kao vrednovanje nacija?

„Neurotično fiksiranje na rang liste svih vrsta može se interpretirati kao osveta modernog medijskog
društva egalitarnim načelima demokratije“

Rang lista potvrđuje hijerarhijski poredak sveta koji se nije mogao uzdrmati nikakvom revolucijom.
Svojom rang listom revolucija nagoveštava kako je svako u stanju da bude broj 1 , ili da se barem nađe u
međunarodnom vrhu. Očuvao se pervertirani oblik egalitarnosti: Ne postoji ništa što se ne bi moglo
rangirati – Svi su pred rang listama jednaki.

U ovakvom rangiranju ideologija slobodnog tržišta je izmenjena. Kada bi tržište neometano

funkcionisalo, rangiranje bi sprovodila nevidljiva ruka tržišta. Teži se preduhitrenju tržišta, te rang lista
ndoknađuje tržište tamo gde ono ne postoji. Teži se da škole i fakulteti postanu preduzeća koja bi valjalo
meriti njihovim tržišnim rezultatima.

U području obrazovanja oduvek su postojala nametanja, dobra škola – loša škola. Ta konkurencija se
zasnivala na na različitom tumačenju sveta, metodologiji, modleima, pa i različitim akademskim
kulturama. Ne postoje pouzdani rezultati kojima bi merili obrazovanost naroda. Procenat akadmeskih
građana, broj elitnih institucija, mesta na rang listama više pokzuju ekonomski prosperitet, socijalnu
sigurnost, ili civilizacijski status neke zemlje.

Što se više u obrazovnim institucijama govori o osiguranju kvaliteta, manje se radi o kvalitetima, a više o
tome kako da se kvaliteti rasplinu u kvantitetima.

Empirijsko brojanje postojećih kvaliteta poprima normativni karakter. Škole se za PISA testove moraju
bolje pripremati, učenici se treniraju prerma nastavnim planovima OEBS-a.

Normativno nasilje ranglista predstavlja njihovu pravu funkciju.

P.S. Tekst je malo nepismen ali će poslužiti jer je izdvojeno bitno.