Nemesije

(Emes, današnja Sirija. IV-V vek n.e.)

(život i dela)

1. Nemesije je bio biskup iz Emesa i napisao je delo “O čovekovoj prirodi”.

2. O njemu se ne zna gotovo ništa sem da je verovatni datum nastanka ovog dela negde oko 400.
godine.
3. Srednji vek je ovo delo greškom pripisivao Grigoriju Niskom ili Grigoriju Nazijanzinu, a i ova dva
autora su često brkana ili navođena kao jedna ličnost.
4. Pruža dokaz postojanja Boga izveden iz reda sveta.

(Nemesijevo delo i njegov značaj)

1. Središnje mesto u celini ljudskog znanja Nemesije pridaje nauci o ljudskoj prirodi.
a. Središte te nauke čini učenje o duši.
b. Ova nauka ljudskom znanju daje više nego što je od njega dobila.
c. To je zato jer nauka o ljudskoj prirodi predstavlja deo fizike iz koga nastaju brojne nauke
o prirodi.
2. Na osnovu ovih ideja, Nemesije svom delu daje naziv “Premnon Physicon” iliti “Stablo prirodnih
nauka”, ime pod kojim će ono biti poznato u srednjem veku.
a. Ono je u svom vremenu bilo “najfilozofskije” od svih do tad napisanih hrišćansko-
filozofskih dela.
b. U njemu je Nemesije izneo niz klasifikacija i definicija za kojima se osećala potreba.
c. U njemu vidimo hrišćansku misao koja preuzima i Platonovu metafiziku i Aristotelovu
nauku.
3. U kasnijem srednjem veku će se pojaviti dela nešto drugačijeg opsega ali sličnog nadahnuća,
poput spisa Alberta Velikog.

(shvatanje čoveka)

1. Nemesije čoveka shvata kao mikrokosmos, tj. minijaturni univerzum i to je glavni razlog zašto
nauku o ljudskoj prirodi čini središtem celine ljudskog znanja.
a. Naime, pošto je čovek sastavljen od duše i tela, on je veza sveta tela i sveta duhova.
b. Bivajući posrednik između sveta duhova i čulnog sveta, čovek ima slobodu da se opredeli
za jedan od ova dva sveta.
i. Odabirom duhovnog sveta, približiće se Bogu.
ii. Odabirom čulnog sveta, udaljiće se od Boga.
c. Obabir koji će čovek izvršiti zavisi od toga kako on shvata svoju prirodu.
i. Ukoliko sebe shvati kao jedinstvo tela i duše, čulni svet mu može delovati kao
nešto što je u skladu sa njegovom prirodom te stoga može odabrati pogrešno.
1. Čovek će odabrati tako što će se voditi željama tela.
ii. Ukoliko pak sebe shvati kao dušu koja se služi telom, on će doneti jasan i
pravilan odabir sveta duhova.
 1. Čovek će odabrati tako što će se težiti ka dobrima duše, a to su vrlina i
sreća.
iii. Da je čovek po prirodi duša koja se služi telom Nemesije tvrdi, dokazuje
činjenica da su želje tela deo životinjske prirode, dok jedino čovek može težiti
dobrima duše.
iv. Stoga će Nemesije odrediti dušu kao jednu u sebi potpuno netelesnu supstancu.
v. Određenjem duše kao potpuno netelesne supstance Nemesije je prihvatio i
“dokazao” njenu besmrtnost.
d. Prema ovome mi vidimo da Nemesije favorizuje Platona u odnosu na Aristotela.
2. Nemesijevu argumentaciju će slediti i koristiti mnogi kasniji srednjevekovni pisci, a posebno
avgustinovci.
a. Njoj će dodatnu snagu dati iluzija da je ovo delo napisao Grigorije Niski.
(Nasijanin/Nemesije)
b. Argumentacija će biti korišćena protiv aristotelovskih učenja, od hrišćanskih pristalica
platonizma.
c. Oni će dalje otići toliko daleko da će tvrditi da je platonizam prirodno hrišćanska
filozofija, dok je aristotelizam prirodna filozofija jednog paganina.

(razlike između platonističkog i aristotelovskog poimanja duše i Nemesijev pristup istima)

1. Sažeto problem hrišćanskih platonista se sastojao u tome što bi oni morali da objasne na koji
način je duša kao supstanca istovremeno i forma tela.
a. Problem predstavlja to kako objasniti kako smeša od dve supstance od kojih je barem
jedna samoj sebi dovoljna, jedinstvena.
b. Ipak, ovom teorijom se lakše objašnjava besmrtnost duše.
2. Problem hrišćana koji su naginjali ka aristotelizmu morali da objasne kako duša kao oblik može
biti istovremeno i supstanca.
a. Oni koji su pak odredili dušu kao formu tela imaju problem objasniti zašto duša ne umire
zajedno sa telom.
b. Ipak, njihovom je teorijom lakše objasniti zašto će Bog jednog dana vasrksnuti telo čiji je
duša oblik i bez koga ona nije u potpunosti ono što jeste.
3. Nemesije pokupava da reši problem prvih.
a. Kako duša, kao potpuna supstanca, može čini jedinstvo sa telom?
b. On ovaj problem rešava pozivajući se na Amonija Sakasa, te i na samog Plotina.
c. “Non enim ust unum vestis cum vestito” iliti odelo ne čini celinu sa odevenim.
d. Inteligibilije se prema tome mogu ujedinjavati sa telima koja ih mogu primiti, a da
ostanu različite od njih.
e. Tako duša postaje jedno sa telom, a da se sa njim ne meša.
f. Dokaz toga jeste njena potpuna autonomija i nezavisnost prilikom stanja sna ili ekstaze.
4. Ipak, Nemesije prihvata aristotelizam kada se radi isključivo o telu.
a. On prihvata Aristotelovsku teoriju elemenata (vatra, voda, vazduh, zemlja) i
elementarnih kvaliteta (toplo, hladno, vlažno, suvo).
b. On smatra da oni nisu nekompatibilni sa Biblijskim učenjem, a na aristotelovu teoriju
dodaje ideju da je Bog stvorio elemente ex nihilo.
 c. Uostalom, u Bibliji se reč “supstanca” nigde i ne pominje, a ono važno iz nje za stvaranje
jeste da je svet stvoren iz ničega – ostalo ostaje fizičarima smatra on.

(shvatanje duše)

1. Nemesije dušu deli na dva dela:

a. Nerazumski deo koji se deli na:
i. Nerazumski deo koji se pokorava razumu
1. On se dalje deli na željni deo (desiderabilis) i razdražljivi deo. (irascibilis)
2. On je sedište ljudskih strasti.
a. Strast je promena koja se subjektu nameće spolja iliti primetljiva
promena tela nastala prisustvom dobra ili zla.
b. Osnovne željne strasti su zadovoljstva i muke.
i. Zadovoljstva mogu biti prirodna i potrebna, prirodna ali
nepotrebna i ona niti prirodna niti potrebna.
ii. Klasifikaciju zadovoljstava Nemesije je preuzeo od
Epikura.
3. Iznad strasti se nalaze čisto duhovno zadovoljstva koja se mogu nazvati
užitcima, a ne zadovoljstvima.
a. To je zato što je zadovoljstvo strast, a užitak delovanje.
ii. Nerazumski deo koji se ne pokorava razumu
1. On sadrži različite funkcije.
2. To su generativna, hranidbena i vitalna funkcija.
b. Razumski deo
2. On takođe govori o tri spososbnosti duše
a. Mašta
i. Imaginativa ili mašta je iracionalna sposobnost koju pokreće nešto zamislivo.
ii. Phantaston ili zamislivo jeste ono što se podvrgava mašti.
iii. Phantasma ili fantazam je termin kojim se označavaju slike kojim ne odgovara
nijedaj predmet, odnosno ono što nije zamislivo.
iv. Za maštu su odgovorne komore u prednjem delu mozga, životinjski duhovi koji
se u njima nalaze i pet čula koja on detaljno opisuje.
b. Pamćenje
i. Pamćenje je sposobnost da se zadrže i obnove sećanja.
ii. Njihova obnova nakon jednog razdoblja zaborava predstavlja reminiscenciju ili
remoratio
iii. Tako se u skladu sa Platonom, može nazvati otkrivanje svakog znanja koje je
prirođeno razumu, odnosno prisećanje ideja ili remoratio ideae.
iv. Središte pamćenja je središnja komora u mozgu pošto svaka povreda ove
komore izaziva gubitak pamćenja.
c. Razum
i. 1. Razum je spoznajna sposobnost duše, njoj imanentna.
ii. Pošto je razum ono što promišlja, on je koren slobode i slobodne volje.
 iii. Na osnovu razuma čovek nosi odgovornost za život koji u krajnjoj liniji od njega
zavisi.
3. Nemesije je izvršio i podelu ljudskog delovanja, kao i definicije istog.
a. Prema Nemesiju, ljudsko delovanje može biti:
i. Voljno ili voluntarium.
1. Načelo voljno čina je unutar činitelja i praćeno je detaljnim
poznavanjem okolnosti.
2. Dakle, čin je voljan ako svoje načelo ima u subjektu koji poznaje sve
njegove okolnosti.
3. Tri momenta voljnog čina su:
a. Consilium ili razmišljanje
b. Judicum ili prosuđivanje
c. Praeelectio ili izbor
i. Izbor je mešovit čin u čiji sastav ulaze razmišljanje,
prosuđivanje i želja.
ii. On nije nijedan od ovih elemenata uzet zasebno već je
njihovo jedinstvo.
iii. Stoga se on može definisati kao razmišljanje koje želi ili
osmišljena želja.
ii. Nevoljno ili involuntarium.
1. Načelo nevoljnog čina je spoljašnje činitelju i često je praćeno
nepoznavanjem okolnosti čina.
2. Nevoljan čin je izveden ili iz neznanja ili nasilno.
iii. Postoje i neutralna ljudsko delanja.
1. To su činovi poput varenja hrane ili obnavljanja organizma.
iv. Ovakva delovanja nisu ni voljna ni nevoljna, te predstavljaju čisto negativnu
kategoriju nevoljnog.