1.
Horska muzika Zapadne
Evrope tokom 19. Veka – Opšte
napomene
Zapadna Evropa (Francuska,
Italija, Nemačka) je bila pod
uticajem Francuske revolucije
(1789 - 1799). Feudalizam se
završava I počinje razvoj građanske
klase. Na polju umetnosti dolazi do
njene DEMOKRATIZACIJE.
Muzika se povezala sa širokim
narodnim slojevima. Zbog
revolucije se pojavila potreba da se
I umetnost poveže sa revolucionim
dešavanjima, stvaraju se dela
namenjena masovnom izvođenju I
pokreće se sve veće obrazovanje
mladih kadrova. Muzika dobija
vrlo važnu ulogu: Patriotska
osećanja se neguju kroz Himne I
Horski žanr, stvaraju se horovi I
orkestri sa ogromnim brojem
izvođača. – Teme se više ne vezuju
za dvor sa tradicionalnim
ceremonijama, nego nastaju velike
svečannosti koje veličaju prirodu,
mladost, umetnost. Uticaj
Francuske revolucije I oslanjaju se na a cappela stil 16.v. I
revolucionarnih ideja se provlačilo
kroz 19.v. Ove ideje su Prešle
granice Francuske I stvorile
pokrete za nacionalnu nezavisnost I
oslobađanje od feudalizma. Teži se
ka osamostaljenju na kulturnom
području, stvara se pojam
Slobodnoog umetnika. Umetnost
ima za cilj da postane zajedničko
dobro (pojava pevačkih društava,
publicistike, koncertnih institucija).
Tako će u 19. Veku omiljeni
izvođački aparat postati simfonijski
orkestar za dočaravanje romantičke
atmosphere I sentimentalnosti.
Horski stav, samo po sebi nije
mogao da zadovolji u tolikoj meri
ove težnje, zato je uglavnom bio u
sklopu većih vokalno
instrumentalnih dela. Melodika,
melodija upućuje na lika, čoveka
koji prolazi kroz dramse sukobe.
Oslanja se na narodnu melodiju.
Teži ka jačem I većem intezitetu od
klasičarske. Oslanja se na tradiciju
u smislu da zadržava klasičarsku
simetriju, ali do kraja veka, njene
dimenzije postaju sve šire,
ispunjene modulacijama I udaljenih
tonaliteta, hromatikom,
sekvencama. Melodija je primarno
sredstvo za itražavanja u svetovna dela: Solo pesma utiče.
romantižmu. Horska muzika se
tokom 19.v. javlja u 2 oblika: 1.
Kompozicije za manje sastave - a
cappela ili uz pratnju klavira,
orgulja, ili manjeg ansambla. Ovde
spade većina homofonih svetovnih
horova, sa vodećom melodijom I
kompozicije za liturgijsku namenu
– Mise. 2.kompozicije za hor I
orkestar sa solistima na tekstove
dramskog ili narativnog karaktera
namenjenih za scensko ili
koncertno izvođenje. Ovde spada
veliki broj rekvijema, oratorijuma,
kantata. (1.)Prva grupa
podrazumeva svetovne
kompozicije nastale pod uticajem
buđenja nac.svesti I negovanje
narodne tradicije. Ovakva dela su
u prvoj polovini 19.v. pisali za
pevačka društva i festival (Šubert,
Mendelson, Guno..). Kompozicije
pisane na liturgijske tekstove
gregorijaniku kao I moduse. (2.)
Vokalno instrumentalne forme,
oratorijum, rekvijemi, duhovne I
svetovne kantate dobijaju ogromni
značaj u to vreme. (Brams
npr.Rapsodija za alt I muški hor –
Pesma nade)
2. Horska muzika u delima ranih
nemačkih romantičara (F.
Šubert, F. Mendelson)
Franc Šubert (1797 - 1828) . prvi
u nizu bečkih romantičara.
Muzičko obrazovanje je stekao
uglavnom neformalno (od oca,
brata). Veliki uticaj na njegovo
stvaralaštvo imali su njegovi
savremenici Gete i Betoven. Prvi
kontakt sa horskom muzikom bio
je u horu dečaka becke katedrale.
Poticao iz građanskih krugova ali
često zalazi u narod – narodni
zvukovi, napevi I plesovi ušli su u
njegovu muziku. Kako je stario bio
je skloniji elegantnijim I
melanholičnim raspoloženjima.
Imao je veliki opus, brzo je stvarao
I pisao je sve žanrove: klavirska,
kamerna muzika, simfonija, opera,
solo pesme, horska.. Horska
Uglavnom dijatonika, mel. se jasno
ističe, idilične atmosfere, često uz
pratnju klavira, strofične I varirano
strofične. Napisao puno horova,
naročito za muški hor (delom I a
cappela), mešoviti (uz klavir) kao I
za ženski hor. Mali broj a cappela
horova uz klavir, bitne jer
dočaravaju atmosferu, npr “Pesma
duhova iznad voda” (Gete);
Duhovna horska dela: MISE – u
formalnom smislu nema velikih
novina. Romantičari se tu drže
tradicije a sadržaj se oslikava preko
homofonog aspekta. Kod Šuberta u
duh.muz. je ponegde ali retko
očigleda njegova subjektivnost pa I
sentimentalnost, izlivi. Ukupno ima
6 završenih misa, uglavnom su sve
pisane za isti sastav (solistu, hor I
ork), Horovi su uglavnom
homofoni, sa bogatim harmonskim
jezikom. Poznatije su one u As I G
duru I nemačka misa. Sve su na
latinskom jeziku sem nemačke.
Ona je relativno laka, sa malim
orkestrom. Ima 9 delova koji
podsećaju na himne, u sadržajnom
smislu inspirisan je narodnom
pesmom, protestantskim
koralom…; Od ostalih duhovnih
dela. Neka su uz pratnju klavira/
ork. – Salve rigeina, Tantum ergo,
Stabat mater u G, Kirie, Kraći
komadi: 5 oratorijuma, Magnifikat
ya SHiO
Feliks Mendelson se smatra
klasičarem među romantičarima.
Izraziti je liričar – blizak Šumanu
ali pored specifične melodijske
invencije ostaje veran klasičarskim
formama. Piše uvertire, simfonije,
klavirksu, kamernu, koncertantnu
muziku, oratorijume, oko 80 solo
pesama, opera, I naravno horska a
cappela I klavirska dela. Odličan
poznavalac baha I Hendla – uzori.
Otkrio Bahovu Pasiju po Mateju
1829 I obnavlja Bahovu umetnost.
Po odlasku u Lajpcig 1835. Postaje
dirigent pevačkog društva.
Dirigovao orkestru. Postao omiljen
engleskoj publici. Kao I Šubert, u
svojim vokalnim delima okreće se
intimnim osećajima, ljubavi,
poistovećuje se sa prirodom
(Herbslig,pevali); ORatorijumi –
uticaj Baha, Hendla posebno. Ali
dok je Hendl razvijao vise horski
aspect(zbog publike- hor= masa,
narod), Mendelsona kao
romantičara više zanima intima I
liričnost (važi za većinu njegovih
dela) Zato se kod njega često
javljaju lirske episode. Orat. Pavle
iz 1834.; Uzor Bahova Pasija po
Mateju, ima nešto veću
dramaturgiju, formalno je
uravnotežen sa delovima koji
sadrže i vokalnu polifoniju.Orat.
Ilija iz 1846.; Uzor Hendlov
ortorijum Izreal u Egiptu, prvi put
izveden baš u Engleskoj, opisuje
borbu proroka protiv prognanstva,
za istinsku veru, maker to zvačilo I
smrt. (Ovaj oratorijum je ujedino I
symbol borbe za očuvanje tekovina
evropske umetnosti, ali I symbol
borbe naprednih liberalnih
građanskih krugova pred
Martovsku revoluciju 1848.); Od
duhovnih kompozicija – hor uz
klavir, psalmi (duhovne kantate),
moteti; ostala duhovna dela - 2
magnifikata, kantate (lauda sion,
Ćuj moju molitvu, 6 angelikanskih
himni)
3. Horsko stvaralaštvo J. Bramsa
I A. Bruknera
Tokom druge polovine 19.v. u
Nemačkoj I Austriji vlada veliko
stvaralačko bogatstvo. U muzici se
javljaju 2 suprotne struje 1.
Novonemačka škola (Vagner, List,
Berlioz) koja se zalagala za
programnost, kroz nove ideje I
tehnike izražavaju putem muzike
vanmuzičke događaje. 2.Formalisti,
koje je okupio Bečki kritičar
Edvard Hanslik. Smatraju da
muzika može samo sebe da izrazi.
Ova grupa umetnika se oslanja na
klasične obrasce poput Bramsa.
JOHANES BRAMS je rodjen u
Hamburgu. 50ih godina 19 v. je
putovao po evropi I upoznao
Šumana, Lista,a preko njega I
mađarski folklore. Brams je voleo
da pise dela namenjena austrijskom
građanstvu. Izbegava programnost
(ne želi da naslov oduzme pažnju
slušaoca od muzike). Ipak njegova
muzika nosi snažne ideje, u
klasične formalne obrasce unosi
nove sadržaje I lični izražajni jezik.
Koristi dijatonska kretnja na
tonovima trozvuka, pod uticajem
austrijskog, mađarskog I spoj nemačke tradicije I nemačke
slovenskog folklore. Vodio je hor
(što je bila retkost među
romantičarima) u Hamburgu ženski
hor, a u Beču, gde je proveo veći
deo života, Pevačku akademiju I
Društvo prijatelja muzike. Poštuje
stare kompozitore, a to se posebno
ogleda I u njegovoj horskoj muzici.
Oslanja se na Betovenove formalne
obrasce, Bahovu polifoniju I
motivski rad, a sadržaj od Šumana
I Šuberta. Piše veliki broj solo
pesama (po ugledu na Šuberta u
stilu narod.pesama) – 2 ciklusa:
Magelonine romance sa
recitatotom između pesama, 4 4
ozbiljne pesme. Horska muzika:
melodika najčešće dijatonska, uz
retke hromatike. Ponekad se
oslanja na modalnost. Harmonija –
više ranoromantičarska sa
skretnicama I prolaznicama. Horski
stav I gustinu često gradi razradom
glasova. Često koristi ubrzavanja
ritmičke pulsacije uz
komplementarni ritam, sinkopa.
Sklon je polifoniji,posebno u
duhovnim delima. Pisao je veliki
broj svetovnih horova a cappela I
uz pratnju klavira, najčešće na
stihove umetničke ali I narodne
poezije. Duhovne horove – za
ženski sastav- Regina Coeli, Ave
Maria sa orguljškom ili ork.
Pratnjom, Psalm, op.27 + orkestar.
Za mešoviti hor – moteti od 2-8
glasova a cappela. Vokalo-
instrumentalna dela: Svetovne
kantate “Pesma sudbine”, “Pesma
trijumfa” za baritone,
osmoglasovni hor I ork (“Nenija” –
mešoviti hor + orkestar, Šiler) I
“Rinaldo”, op. 50 , tenor, muški
hor po Geteu (nije pisao opera,
ipak ovo delo je blisko operskoj
atmosferi po arijama I
rečitativima). Rapsodija za alt I
muški hor op. 53, Gete. – Govori o
sudbini koja donosi nekom sreću, a
nekom nesreću (naizmenični upadi
hora + solo alt, + ork); Pogrebna
misa, op.13 – prvi put se obraća
tematici smrti, a time nagoveštava
svoj duboki lirizam. Predstavlja
crkvene melodike. Nemački
rekvijem –(jedan nemacki
rekvijem)- prvi put izveden u
Lajpcigu 1869. U početku je
zamišljen kao pogrebna cantata od
3 stava povodom Šumanove smrti.
Nakon smrti majke, dodaje još 4
stava (rekvijem od 7 stavova).
Zasnovan je na slobodnom izboru
teksta, iz starog I novog zaveta,
stihovi iz psalama, pisan na
nemačkom jeziku – protestantski
pristup. U dramaturškom smislu,
kod katoličkog rekvijema koji
prikazuje slike strašnog suda, daje
ličnu ispovest – muziku za one koji
ostaju za umrlim. Ne koristi
standardnu strukturu rekvijema
zato što je Brams želeo da nazove
Jedan ljudski rekvijem. Zvog
subjektivnih elemenata, ovo nije
liturgijski rekvijem, već zalosna
svečanost od niza meditacija. Prva
3 stava su o žalosti, a ostala 4 o
utehi. Uključuje solo baritone (3. I
4.)I sopran 5. Postiže epsku dramu
I duboki lirizam. Obradu teksta
podiže na visok stepen sintezom:
motetsko – misnog stila, 16 vek,
Bahovom polifonijom, nemačkom
crkvenom muzikom(narodnom),
lirizmom tipa Mendelsona. Epska
snaga – upotreba dvostrukih fuga,
3.4. lirski centri su u 4, 5 I 6. Stavu.
ANTUN BRUKNER, Bramsov
savremenik, ali se zallagao za ideju
Vagnerove programnosti. Muziku
je učio u Beču, 50ih radi kao
orguljaš. Kao kompozitora,
privlače ga samo simfonije (9) I
crkvena horska muzika. Brukner je
bio duboko religiozna osoba- oseti
se u njegovoj duhovnoj muzici. U
početku komponuje samo horsku
muziku, a kasnije u potpunosti
prelazi na simfoniju na koju utiču
ideje Vagnera (širenja forme, pa
tako u nekim simfonijama ima
horskih delova). U delima voli da
prikazuje sprotnost – raj, pakao.
Napisao je 8 misa za različite
sastave, ali među najznačajnijim su
poslednje 3 (d – mol za 8 glasova +
duvački orkestar I f- mol koja se
smatra za jednu od najlepših iz tog
perioda). Uzor mu je bio Palestrina,
Mocart I Šubert. 2 kantate: psalm
150 (sopran, hor I ork.) – ustvari
himna i Te deum – hor sa
orkestrom donosi unison temu u
duhu gregorijanskog korala. Solisti
su kanonski tretirani, snažan horski
zvuk, dvostruke fuge. Nešto
intimnija dela su manje horske
kompozicijeu duhu Šuberta I
Mocarta, ali sa savremenim
romantičarskim jezikom. Često u
njima razmišlja kao u registrima
orgulja. Oživljava renesansni
motet, ali koristi originalnu
melodiku, zasićen zvuk. Horovi
mogu biti a cappela, ali I uz
instrumentalnu pratnju – Locus
Iste, Ave Marie, Christus Factus
Est.
4. Horsko stvralaštvo Franc Lista
Pored klavirske, značajna je I
duhovna muzika. Prvo horsko dela
napisao je sa 11 godina. Izgubljeno
– Tantum ergo. Pod uticajem
Cecilijanskog pokreta, želeo je da
očisti crkvenu muziku od
sentimentalnog uticaja koji je u to
vreme preovladao. Smatrao je das u
njegove mise za muške glasove uz
1848. Bile prvi korak ka tome.
Druga strana njegovog pristupa
crkvenoj muzici može se pratiti u
njegovim velikim delima za horove
I orkestre. Psalm 13, misa Solemus,
mađarska krunidbena misa I dva
oratorijuma. Želeo je da ujedini
teatar I crkvu. Na taj način su
mnoga od ovih dela iskorišćavala
stredstva svetovne muzike u korist
crkvene. Zato je psalm 13, za solo
tenor, hor I orkestar intezivno
dramatičan, tok je 14. Psalm po
Listovim rečima masivan I
jednostavan kao stub. Poznavao je
Berlioza, Vgnera I Vajmarsku
novonemačku školu, koja se
zalagala za programnost dela. Po
dolasku iz Vajmara 1865, prima
najniži duhovni red abbe List
(duboko religiozna faza kada
nastaju njegova najznačajnija
duhovna dela). Oratorijume koje je
pisao – pokušaj obnove oratorijuma
gde ork. Ima veoma bitnu ulogu I
negovanje forme simfonijske
poem, tj orjentacija na programnost
na neki način vrši izvesne reforme
na svom području muzike. Koristi
se : Lajtmotivom gde materijali
mogu biti gregorijanski korali, da
imaju nacionalni aspect – mađarske
narodne melodije. Koristi moduse,
jednoglasna pevanja, obogaćuje
romantičarske harmonije. Neguje
subjektivan odnos prema
objektivnoj muzici. Simfonizacija
žanra u rekvijemu – orkestar
podjednako učestvuje u razradi
teme. Njegova crkvena dela su
zvučno bogata – sonorna, bogato
orkestrirana sa deklamativnom
melodijom. Veliki uticaj – Berioz.
Pisao je duhovnu muziku I pre
odlaska u Rim 1865, ali mu do tada
nisu bili poznati izvori pravog
crkvenog pojanja, što se oseća I u
ovim delima. Njegovu duhovnu
muziku možemo da podelimo u 2
grupe: Liturgijsku- verna tradiciji,
a cappela, vraćanje na moduse,
gregorijanska muzika, ne
namenjena obredu – nije strogo u
duhu crkvene muzike koja je poput
njegovih svetovnih dela.Mise –
Mađarska krunidbena misa, 1867,
koristi se pozorišnim efektima, koji
nadvladavaju religioznu atmosferu
narodnim mađ. Motivima, sa
orkestarskim međustavovima.
Pomalo neujednačena ali ima
interesantne delove; misa koralis za
orgulje I hor. U Rimu bazira se na
greg. Koralu, teži tradiciji
renesansne modalne harmonije, ali
ipak u romantičarskom ruhu.;
Granska misa, povodom orvaranja
katedrale u Granu – koristi
monotematski pristup I
metamorfoze, kao u svojim
instrumentalnim delima. Natala je
u Vajmaru. Slična je njegovim
simfonijskim poemama I
klavirskim koncertima. Koristi
tematski material baziran na
greg.koralu, koji se prožima kroz
stavove I formira jedinstvo oblika.
Pozorišni efekti nadvladavaju
religioznu atmosferu.
ORATUORIJUMI- legenda o
svetoj Elizabeti – posvećen
princezi Elizabeti, jednim delom
oratorijum, a drugim drama,
približava ga opera. Muzika se
zasniva na više lajtmotiva starim
mađarskim narodnim pesmama,
kao I na greg.napevima. List je
ovde upotrebio Vagnerovski način
konstruisanja, ali nema toliko
hromatike kao kod Vagnera.;
Hrostos – u njemu nije pisao o
ceremonijalnim scenama iako traje
4,5 sati. U odnosu na predhodni
oratorijum, mnogo je intimnije
delo. Koristio je biblijski tekst na
latinskom, greg.napeve, latinske
himne. Sastoji se od 3 dela:
Božićnog oratorijuma, Priče o
Hristovom životu, patnjama I
uskrsnuću. Ukupno 14 stavova, a u
10om se javlja hour Palestirininom
a cappela stilu. Orkestar je tumač
Hristovog života, a baritone solo,
njegov glas. Melodija je iznad
svega. Bez rečitativa I arija.
REKVIJEM – 6 statvova, 5.
Završio 1868, a 6. 1871 (Requiem,
Dies irae, offenti, Sanctus, Agnus
dei, Liberon) konačna
verzijauobličena je nakon
Vagnerove smrti 1983. - poslednje
Listovo delo. Izjavio je da ovim
delomteži ka nežnom Hrišćanskom
karakteru, punom nade, da ne želi
da ilustruje crninu. Veliika razlika
u stilu – Libera me. Odlikuje ga
delovanje dramaturškog
izražavanja u orkestru. Ocrtava
tešku viziju strašnog suda. Tu je
načino suprotan postupak tradicije
– gde je rekvijem završna molitva.;
List je u svojim duhovnim delima
uspeo da integriše različite stilove,
kompozicijske metode iz različitih
perioda I da stvori svoj stil.
Delimično je podržavao I vizantijskog
cecilijanski pokret koji se zalagao
da se crkvena muzika pročisti od
teatralog I svega što je doneo
klasicizam I romantizam. Zato se u
nekim delima opredeljuje za
gregorijansko pojanje I Palestrinin
stil. Naravno, to je postignuto
savremenim metodama koristeći
uvek romantičnu harmoniju. Ove
postupke možemo smatrati vrstom
arhaizacije. Psalm 13. Manjeg
obima I autobiografske prirode je.
Pročišćen je od teatralnosti .
Muziku void ka greg.pojanju u
heterogenom stilu (uticaj
cecilijanoskog). Vraćanje na
moduse jednoglasng pojanja, kod
njega nije odstranilo romantičarske
harmonske okvire. ; Via crucis
(krasni put)- za solistu, hor I
orgulje, neobično delo iz kasnog
perioda, kombinuje latinske himne
I protestantske korale. Ovde se
služio I nešto slobodnijim
harmonijama, što ovo delo u celini
čini interesantnim. Napisao je 2
kantate: Legena o svetoj Ceciliji I
Zvona katedrale u Strasburu.
5. Pregled ruske duhovne horske
muzike: jednoglasno pojanje I
rani oblici višeglasja 17. V. (N.
Dilecki, V. Titov)
Rusija prihvata hrišćanstvo 988. I
prihvata sve od Vizantije. Koreni
ruske duhovne muzike u Vizantiji.
Razvijala se tokom vekova ali uvek
isključivo vokalna I na crkvenom
jeziku. OD Vizantije između
ostalog preuzimaju I notaciju koja
je bila u upotrebi u 9.v, Grci su je
dalje usavšili, a Rusi su je zadržali
bez izmena. Postoje 2 tipa neuma :
KONDAKARNA (razvila se iz
tipa notacije)I
ZNAMENA (znakovna-
srednjevizantijska). Rana faza
istorije r.c.p. – do kraja 15.v. Iz tog
perioda sačuvano je oko 50
rukopisa. U 15.v. veza sa
Vizantijom nastavlja se na 2 nivoa:
1. Određuje se struktura
himnografije (struktura ruske
antologije himni proizašla je iz
grčkih knjiga) I kondakarion
(meliz.) 2. Određeni su tipovi
napiva (silabični I melizmatični).;
Posle Kijeva (11.v.) I Novgoroda
(14.v.), Moskva postaje centar
duhovnosti I oplitike I razvija
srenesansna umetnost I dinamičan
odnos sa Evropom. Pisane su nove
liturgije gde važan uticaj ima
folklore. Pevanje u crkvi počinje da
teži originalnosti I da se izmene
melodije naučene od Grka
(stvorena nova himnografija –
Obihod) Tada se razvija I veliko
znameno pojanje, nastalo iz
složenih improvizacija. Znamena
notacija koristila se do 15.v. ali se
posle menjala- povećavao se broj
neuma. Novonastala notacija –
Krjuki – označavala je grupu
tonova I melodijske formule, za
razliku od Vizantijeske koja je
označavala intervalsna kretanja.
ZNAMENO POJANJE ima
najvažniju ulogu u liturgijskom
pojanju- Stil ovog pevanja:
dijatonika, postupno kretanje bez
skokova, obim 4/5, Slobodan
ritam.; ima dva oblika: Malo
(silabičnost) I Rani kanti su nastavili vizantijsko
Veliko(melizmatika). U početku su
bila anonimna, a kasnije ih
potpusuju Ivan Nos, Fejdi Subotin I
drugi. Napevi su skupljeni u 5
antologija: OBIHOD (opšta
knjiga), OKTIOH (knjiga sa 8
glasova), IRMOLOGION (knjiga
kanona), PRAZNIKI (knjiga
slova), I TRIOD (uskršnje
melodije).; U 16.v. Ivan Grozni 4.
daje dozvolu za višeglasno
pevanje, tj polifoniju. Višeglasje se
formira u 2 oblasti – 1. Himne
proprijuma (za velike praznike); 2.
Himne ordinarijuma (Bdenije, ..);
PARTESNO POJANJE – novi stil
višeglasja. KOmbinovani elementi
ortodoksnog pojanja I evropskog
zapadnog stila. Pevalo se iz
partitura (svaka deonica posebno u
violinskom ključu) Postoje 2 tipa:
1. Sa zapadnjačkim uticajem
(zapadna forma ali melodika I
harmnija na bazi ruskog pojanja),
2. Sa apsolutnim zapadnjačkim
uticajem (u potpunosti zapadnjačka
tehnika).U 17.v. simultano se
razvijaju tradicija I novi stil
(partesno pojanje). U početku je
bio teško prihvaćen. U
partesnompojanju korišćene su
melodije iz znamenog napeva, a pri
komponovanju duhovnih dela za
cantus firmus uzimale su se I
svetovne melodije. U novom stilu
razlikuju se 2 tipa: JEdnostavniji
(sa akordskimpokretima I
umerenom imitacijom) I
KOmplikovaniji (polifono bogatiji,
monumentalniji, ovaj tip naziva se
duhovni konc); DUHOVNI
KANTI – duhovna neliturgijska
pesma sa crkvenim sadržajem,
pojavljuje se u 17.v. Utiču na
duhovni concert, duhovni trio,
harmonizaciju pojanja u 18. I 19.
V. Veza kanta sa starijim formama,
izazvala je jak uticaj na Rusku
muziku. Kant potiče iz 16.v. iz
Poljske. Elementi su: strofičnost,
jednostavna faktura, 3 dela. Sve je
to omogućilo da kant bude
pristupačan za izvođenje I čitanje.
Tekst je duhovni, ali neliturgijski.
rusku tradicjiu duhovnih psalama.
U početku su pisani u slavu Petra
velikog, a kasnije se razvio I lirski.
Karakter duhovnog kanta:
samostalnost glasova, ukrštanje
deonica, slučajne dissonance,
tematsko jedinstvo postignuto
varianjem, svi glasovi imaju isti
ritam.; BOŽANSTVENE SLUŽBE
– rukopisi koji sadrže
harmonizaciju pojanja,
individualnih himni I cikluse
službi. To su obrade
nepromenljivih delova
službe(Liturgije, Večernja,
Jutrenja…) Melodije mogu biti
narodne ili iz neliturgijskog
duhovnog kanta.; PARTESNI
KONCERT- oblik koji se razvija u
drugoj polovini 17. I u 18. V. Ima
ih u duru I u molu.Faze: 1. Imaju
karakteristike ruske muzike-
melodija pod uticajem narodnih
pesama I napeva, harmonija se
sastoji od linearno vođenih
glasova, paralelnih kretanja I veza
netipičnih za zapadnu muziku,,
tekstovi su neliturgijski, ali vezani
za rusku duhovnu tradiciju. Snažna
veza između teksta I muzike.; 2.
Dominira muzika nad tekstom, koji
je slobodno biran, neliturgijski, iz
psalama ili svetovni, vezan za neki
događaj. Veza između teksta I
melodije nije više tako tesna, važan
je estetski doživljaj. Preko forme
partesnog koncerta javlja se nova
estetika ruske duhovne muzike:
sopran peva melodiju,a ostali
glasovi donose harmonsku punoću
– barokna monodija. Ako postoji
više horova, jedan je glavni ,a
ostali su eho. Takva harmonizacija
napeva koristila se do 18.v, pa onda
biva zamenjena italijanskim
stilom.; DUHOVNI KONCERT –
emancipovao se u liturgije.; Početkom 18.v. na ruski
18.v.Monumentalan I dekorativan,
polifono bogatiji od partesnog
koncerta. Pisan je za veći broj
glasova (do 24), namenjen je
veličanju crkvenih obreda u
svečanim prilikama. To je pričesna
pesma u liturgiji u 17.veku, bila je
jednostavna kompozicija bez većih
kontrasta. Ovako su bile pisane
liturgijske numere. U 18 I 19.veku,
karakteriše ga zasićen, sočan zvuk,
oštri kontrasti, nagla
suprostavljanja horskih grupa, 3,4
stava, promena tempa I karaktera,
izvođačkih grupa tipa baroknog
koncerta.; NIKOLAJ DILECKI .
Ukrajinac, u 17.v. prenosi motet u
straroslovenski kontekst. Javlja se
dramatizacija moteta uz afektivnu
upotrebu harmonije. Komponovao
je prvo muziku pa onda ubacivao
tekst. Jedan je od najistaknutijih
predstavnika partesnog koncerta.
Stilske karakteristike :subjektivna
interpretacija teksta, tekstom
oslikava, afektivno koristi
harmoniju, imitira barokni zvuk,
pauzama daje dramaturški značaj.;
TITOV VASILIJE – Učenik
Dileckog, kompozitor Petra
Velikog. Pisao je mnogo
kompozicije u njegovu čast –
pohvalne pesme, ali I duhovnu
muziku (mnogaja ljeta, hvalite).
Uglavnom za 12 ali I do 20
glasova.
6. Italijanski uticaj u ruskoj školi
(B. Galupi, Đ.Sarti, M.Berzovski,
A. Bortnjanski)
Petar Veliki je sprovodio reforme
na svim poljima, unapredio vojne
duvačke sastave, brine se za rad
dvorskog hora. Razvija se I kućno
muziciranje, u aristokratskim
krugovima izvode se dela
savremenih I poznatih
zapadnoevropskih kompozitora.
Opera je na ruskom počela da se
razvija tek posle Petra Velikog.
Partesni stil predstavljao je
adapciju zapadno evropskih
kompozicionih tehnika sa
muzičkim zahtevima ruske
dvor dolaze italijanski kompozitori.
Bili su pozvani prvenstveno sa
ciljem da svoje znanje prenesu na
ruske muzičare. Imali su zadatak da
pišu na pravoslavne I liturgijske
tekstove. Postoji I dobra I loša
strana njihovog uticaja. Dobra je
poetika pravoslavne tradicije koja
je bila impuls za stvaranje velikih
dela I ostavljanje trajnog
zapadnjačkog pečata. Loša strana je
što je tekst stavljen u drugi plan I
često korigovan radi forme.
Baltazare Galupi je kratko boravio
u Rusiji gde je bio dvorski
kompozitor Petra Velikog.
Crkvenim delima se približava
Palestrini, učitelj Bortnjanskog.
Đuzepe Sarti bio je operski
kompozitor, horovođa katedrale u
Milanu. U Rusiji je bio pedagog I
konstruisao je spravu za brojanje
treptaja tonova. Uveo je
Petrogradski kamerton. Dela: 3
mise, rekvijem, moteti, Te deum.;
U drugoj polovini 18.v. javlja se
emancipacija duhovnog karaktera.
Pisan je na tekst pričasnih pesama I
na tekst koji je kompozitor
slobodno odabrao. Za razliku od
partesnog koncerta, ovaj ima 3-4
odseka. Odseci imaju formu I
karakter baroknog instrumentalnog
odseka. Tekst je tertian slobodno I
deljen je na fraze.; Dmitrij
Bortnjanski, dvorski kompozitor
Kneza Pavla I, je Betovenov
savremenik. U Italiji boravio je 10
godina. Sebe je “napetnuo” na
dvor I bio gospodar muzike.
Direktor carske kapele I tada je
smanjio broj pevača hora u opera
sa 80 na 24. Bio je kompozitor
apsolutno italijanskog uticaja ali I
pravoslavnog dobrog ukusa.
Duhovni koncert je pretvorio u
pravoslavni motet I izneo ga do
vrhunskih granica. Napisao je 35
duhovnih koncerata koji su
najčešće trodelne strukture. Pisao
je I jednostavačne liturgijske pesme
(heruvimska pesma u D duru).
Njegov stil: uravnoteženost,
izbegavanje preterane melizmatike
I vokalnog virtuoziteta, fugato
episode, kontrasti, obeležje
narodnog melosa, sažno
proživljavanje teksta,postizao
episode monument I zvučnu raskoš
(concert za 2 hora); Duhovna
muzika: fugato episode, imitacija,
ponekad u tercnim strukturama
horskog žanra. Dao je formalin
model za Heruvimsku pesmu: A (a
a a1)B (a b a). Koncert br.4
“Voskliknite gospodevi sja zemlja
:/” u 4 odseka za Uskrs.. Dao je
prednost kijevskom, grčkom I
bugarskom pojanju koje se
razvilopod uticajem treće,
menzuralne notacije. Napisao je 8
duhovnih trio sonata za tri glasa.
On uvodi ovaj oblik u stalni
repertoar crkvenog pojanja (trio
sonata – vokalni dodatak uz
duhovni kant, za solo I hor)., 35
duhovnih koncerata- knjiga.
Podigao je žanr duhovnih
kompozicija na najviši nivo.;
Maksim Brezovski je studirao u
Bolonji, diplomirao kad I Mocart,
vratio se u Rusiju I izvršio
samoubistvo. U 32. Godini
usresredio sje svoju pažnju na
duhovni concert koji predstavlja
rusku klasiku. U njima se oseća
uticaj operske muzike. Bliži je
Bečkom stilu nego ukrajinskoj
narodnoj pesmi. Najznačajniji
njegov duhovni concert je “Ne
odbaci mene u starost” (smena
kontrasta, emotivni intezitet
harmonizacije zapadnog tipa)
7. Stvaralaštvo P.I. Čajkovskog I
Nove Ruske škole (A. Kastaljski,
A. Grečaninov, P. Časnokov, A.
Arhangelski, M. Ipolit - Ivanov)
Čajkovski je delovao istovremeno
kad I “petorka”. Želeo je da vrati
stari Palestrinin stil, ali je bio
svestan da je to nemoguće. Njegov
odnos prema pravoslavlju je bio
nostalgičan, to je deo Rusije voleo
od detinjastva. Prvi veliki korak
napred u odnosu na Bortnjanskog
koji je pre njega pisao liturgije. Od
1880 do 1917 nastao je veliki broj
liturgija a on je bio pionir.;
Liturgija sv.Jovana Zlatoustog:
1878 kada je nastala, iste godine je
odštampao I izdao izdavač
Jurgeson . U to vreme je director
carske kapele bio Nikola
Behmetov. Nije se izvodila u službi
već koncertno. Bila je cenzurisana.
Nije pisana na napeve već je
originalna, ali se povremeno može
osetiti uticaj napeva. Dominira
jednostavan, homofon horski izraz.
Polifono, sa imitacijom, rađeni su
stavovi: Heruvika, Jako da carja,
Svjat, sličan je tretman Aliluje iz
Jako da carja I Hvalite. Heruvika je
u formi - a b a (deo je dramatičan
sa novim tekstom,dok je deo a u
delikatnom planu); Svenoćno
bdenije – 1882, prestavlja esej o
“harmonizaciji starih napeva”
Napisano sa citatima napeva. Oni
delovi gde nema citata pisani su u
duhu napeva. Dk nas se ovo
bdenije izvelo 1923 kada su “Beli
Rusi” pevali u Uspenskoj crkvi.; 9
duhovnih koncerata – 1884 – 1885
su više pojedinačnih duhovnih
kompozicija među kojima je I
“Angel vopijaše” I “Irmos na
Vaskrs”. U poslednje 2 decenije
19.v. javljaju se nove nacionalne
škole u Rusiji,a faktori koji utiču
na to su : - podizanje nivoa
muzičke pismenosti, - (jednoglasni napevi, Brezovski,
interesovanje za stare napive
(pojanje), - kolaps carske kapele
1880, - prestanak cenzurisanja
crkvene muzike (Jurgenson je tužio
Behmetova koji je posebno
negovao cenzuru I branio
“petorici” da pišu duhovnu
muziku).od tada je svim
kompozitorima dozvoljeno da pišu
duhovnu muziku, - postavljanje
Balakirjeva I Korsakova za vodeće
predstavnike nacionalnog pokreta
(1883), - povećavanje broja javnih
koncerata duhovne muzike na tlu
carske kaele, - osnivanje prvog
provesionalnog privatnog hora
1880. – Moskovski sinodalni hor
prerasta u važnu instituciju 1886
(glavni cilj ove institucije je
parprostranjivanje I podsticanje
crkvenog pevanja u svim ruskim
zemljama).; NOvu rusku školu
karakteriše: _ vraćanje
nacionalnom karakteru ruske
muzike (crkvene naravno), -
povratak interesovanja za
predhodno(staro, ranije) muzičko
stvaralaštvo ruskih kompozitora, -
traženje muzičkog izraza koji je
svojstven ruskoj pravoslavnoj
lutriji. Aleksandar Arhancelski -
izdignuo pevanje iznad funkcije
službe tj. Koncertni tretman
crkvenog materijala. U svojim
delima spojio je moskovski
(dramski) I petrofadski (lirski).
Negovao je kvacitatnost.
Komponovao je u stilu poznog
romantizma, ali nije koristio
previše kompikovane harmonije. U
njegovim delima prisudna je sjajna
molitvena atmosfera. Izbegavao je
monumentalnost, pisao je kraće
kompozicije pojedinačne liturgijske
numere, pisao je manje I
atmosferske horove.; Napisao je 2
bdenija I 3 liturgije; - 1880 osniva
svoj hor, u početku 50-ak članova,
obezbedio im penzije. NJime je
dirigovao do 1923. Bavili su se
zapadno – evropskim I ruskim
repertoarom. Turneje po Evropi,
promovisali su Rusku muziku sa
hronološki poređanim repertoarom
Kjui, Korsakov), a svrha ovakve
koncepcije bila je prevashodno
edukativna. Uvodi ženske glasove
umesto dečačkih. Aleksandar
Kastaljski je najjasnije odredio
pravac nove škole. On I drugi
kompozitori počinju da koriste
napev (iz stare ruske škole) u
smislu motiva. ; - homoritmična
polifonija – rezultat njihovih
kompozicionih tehnika. Svi
glasovi, I ritmički I melodijski,
povezani su napevom. Napev može
da prelazi iz glasa u glas. Često je I
udvajanja glasova. U isto vreme
svaki glas pokazuje veliku
međusobnu nezavisnost. – Stil
nove ruske škole uključuje I
bogate, različite postupke od
unison do osmoglasja, pedalne
tonove, disant, oktavna dupliranja I
druge orkestarske postupke
sprovedene kroz hor. – očuvanje
snažnog ritmičkog karaktera
neopterećenog harmonskim
elementima, - povećanje
umetničkog sadržaja u delima
zasnovanim na napevima smanjilo
je nesklad I razliku između običnih
harmonizacija I slobodno
komponovanih dela. – Liturgijski
tekst dobija ulogu centralnog
određujućeg elementa. – Liturgijski
tekst je centralni element pri čemu
se izbegava lirski, a više koristi
epski, dramski izraz.; Aleksandar
Grečaninov spojio je 2 stila
(petorka- nacionalni I Moskva -
akademski ). Među prvima je
pokušao da napiše liturgiju za
orkestar. Stilski je bio naklonjen
monumentalizmu. Stil mu je
određen uticajima velikih
svetovnih formi. Oseća se sklonost
ka oratorijumima I kantatama.
Sjedinjuje operu I monumentalna
dela u horskoj muzici. Bogata
orkestracija, monumentalni aspect
harmonije. Drži se dva principa: -
Pise slobodno (autorske melodije),
Povratak napevu (vraća se ruskoj
tradiciji). Stilski je sazreo kada je
otkrio melodijski ritam, celine u
duhu ruskih napeva.; Liturgija I,
op.13 – povratak napevu,
kvazicitatnost. Cikličn, nije bio
zadovoljan jer nije postigao
jednostavnost.; Liturgija II, op.29 -
1902 , stilska zrelost I bolja od
predhodne. I Ovde piše u duhu
napeva, koji piše slobodno, igrao se
sa njim I zvuči kao ruska opera.
Stvarao kvazi jednglas.; Liturgija
Domestika – “domaća” na napeve
pisana uz orkestar.; Svenoćno
bdenije op.59; ciklus Strasna
sedmica … Pavel Česnokov –
dirigent, metodičar. Napisao knjigu
“Hor I upravljanje njime”. Zbog
komunizma, posle 1917, nije
napisao ni jedno duhovno delo.
Često je harmonizovao napeve, ali
popularnija su njegova originalna
dela (oko 200 za muški I mešoviti
hor). Pomirio je operski izraz sa
starim duhom I spoji dva estetska
načela: 1. Restauriranje ruske
crkvene prošlosti, 2.
Monumentalna crkvena muzika
(često neguje model solo-hor,
naginje ruskoj operi). Koristio je
bogatu orkestarsku pratnju,
korišćenjem pedala asocira na
romantičarski prizvuk, upotrebljava
duboki bas. Napisao je oko 10
liturgija (liturgija op.42 je bez
citata izvođena na jedna ili 2
motiva. U Heruvici pristupa
lutajući CF, forma je aba, kao I kod
Čajkovskog). Mihailo Ipolit Ivanov
(1859 – 1935), stilski je između
Rahmanjinova I Čajkovskog,
učenik je Korsakova. Bio je pod
uticajem nacionalnog stila, ali se ne
bazira na napevima. Stil mu je
originalan, bez citata. Solidno
vlada tehnikom komponovanja u
duhu napeva, tj “imaginarni
crkveni folklor”. Forma pesme ima
uglavnom uticaj zapada, često
prokomponovana jer sledi napev.
Pisao je uglavnom četvoroglasnu
horsku muziku. Dela: Liturgija op.
37, Bdenije op. 4
8. Sergej Rahmanjinov (Liturgija
sv.Jovana Zlatoustog, Svenoćno
bdenije)
Posledni veliki predstavnik kasnog
romantizma u Rusiji. Bio je
kompozitor, dirigent I pijanista.
Pored operskih, orkestarskih,
klavirskih dela, solo pesama I
aranžmana, duhovna horska
muzika ima značajno mesto u
njegovom opusu. Najistaknutija
dela ovog žanra su Liturgija sv.
Jovana Zlatoustog op.31 I (nije dovoljno crkvena), 3.
Svenoćno Bdenije op. 37. Njegova
kompozitorska delatnost podudara
se sa preporodom ruske horske
muzike krajem 19.v, početkom 20.
Tada je crkvena muzika bila glavno
interesovanje mnogim
kompozitorima (Čajkovskom,
Korsakovu..). Dao je doprinos
pokretu “nove ruske škole” svojim
duhovnim delima, koja ne tako
brojna ipak nadmašuju dela
njegovih savremenika po muzičkoj
kompletnosti I izražajnoj moći.Na
njega je uticao I sinodalni hor, kad
su se rapustili, više nije
komponovao duhovnu muziku, već
prevashodno svetovnu. Nije
dovoljno dobro poznavao područje
crkvene muzike, istančanost
liturgijskog obreda, niti njihovo
tradicionalno izvođenje u ruskim
crkvama. Na njega je uticala
crkvena atmosfera (svečanost,
radost, pokojnost, mol, mojci,
hor..). Pozitivan efekat manjka
bliskosti sa crkvenom muzikom je
to da je,kao osećajan umetnik
pažljivo postavljao, analizirao I
uklapao tekst, sto je falilo tradiciji
ruske crkvene muzike. Liturgija sv.
J.Z.- pre njega kompozitori su
imali 2 pristupa ovim delima. 1.
Ponekad su koristili sve liturgijske
stavove i poneke promenljive
delove potrebne za izvođenje
kompletne službe; 2. Izostavljali
pojedine delove iz liturgije I
ubacivali muziku napeva.U
Bdeniju Rahmanjinov koristi drugi
pristup, a u liturgiji prvi. Model –
liturgije Čajkovskog, napisao je za
3 nedelje, premijerno- sinodalni
hor, 1910. Iz analize stiče se utisak
da delo ima nedostatak u pogledu
crkvenog stila, formalnog pristupa
liturgijskom tekstu I uslova
horskog pisanja. Teško je moliti se
uz tu muziku, iako je prelepa. Uneo
je suviše sebe I ne može se reći da
je delo subjektivno. Crkva je nije
odobrila zbog: 1. Nedoslednosti u
tekstu (u formalnom smislu nije
ispoštovao sve elemente teksta), 2.
Monumentalnost horskog zvuka
Nedostatak stilskog jedinstva (za
razliku od Bdenija). Najznačajniji
stavovi su Jednorodni sine,
Heruvika, Tebe poem. Svenoćno
Bdenije . Evidentan je zaokret koji
Rahmanjinova vodi od elegičnog
lirizma , koji karakteriše njegova
rana dela, do smelilijih
modernističkih tendencija. Tokom
ovog perioda komponuje “zvona”-
veliku horsku simfoniju, Bdenije,
premijera, sinodalni hor.
Rahmanjinov nikad nije prišao
toliko blizu ljudskoj duši kao u
Bdeniju, I u ovom delu je najviše
do izražaja došla njegova
kreativnost, pa ono predstavlja
pravi primer evolucije autorovog
talenta. Rahmanjinov I čajkovski
različito pristupaju delu.
Čajskovski je pokušao da zadrži
rusko crkveno pojanje ali ne kao
slobodni umetnik, već kao aranžer
crkvenog pojanja, dok je kod
Rahmanjinova pojanje postalo
organski deo njegovog muzičkog
jezika. Zato pojanje u Bdeniju ne
zvuči kao veštački citat već
potpuno prirodno izražavanje
kompozitora. Najdublje misli, ideje
I emocije. Za njega melodija ne
predstavlja nepromenljivi CF, već
tematski material kreativno
iskorišćen. Osnovni kriterijum za
biranje napeva je umetničko
jedinstvo I balan celog ciklusa. 15
numera – 10 zasnovano na
napevima, a originalne numere
(1.3.6.10.11.), u kojima je takođe
primetan uticaj napeva,
rahmanjinov naziva svesnim
falsifikatima  . Možemo uočiti 3
vrste napeva: Znameni (7,8,9),
grčki (2,15) I Kijevski (4,5).
Napisano je za četvoroglasni hor,
ali se glasovi često dele na 5,6, I 8
glasova. Bdenije je pisano za
Božićnu službu (večernje I jutrenje
iz pravoslavne liturgije), ali je dugo
izvođeno koncertno. Prvi put u
okviru službe – 1957., I od tada se
izvodi svake godine krajem marta,
u njegovu čast, sve do smrti
Matvejeva (koji je I uveo u službu).
Bdenije I Zvona su Rahmanjinova
omiljena dela. Tražio je da mu se
na sahrani izvede 4.i 5. Stav.
9. Vokalno instrumentalna dela
poznog romantizma (Mise,
Rekvijemi I Oratorijumi)
U 19. I 20 veku dolazi do spoja
vokalnih renesansnih a cappela I
baroknih vokalno intrumentalnih
formi. Sve najbolje muzičke
tvorevine su se spojile. Misa – Kao
najvažniji oblik zapadnog
hrišćanstva, jedini je muzički oblik
koji je podjednako zastupljen po
epohama. Već Skarlati u misu
uvodi ariju I time se uz ansamble I
instrumente, uvode misa, pasija I
rekvijem koji se približavaju opera.
Napušta se CF , princip mise
parodije, mada postoji citiranje, ali
ne kao u renesansi. Bitne promene,
ogledaju se u tome što se 5 stavova
misnog orinarijuma pretvaraju u
muzičku koncepciju 5 krupnih
stavova sa formalnim obrascima
koje diktira tekst:Kirie, Gloria I
kredo su prokomponovani, sanktus
(trodelna pesma, a hosana fuga),
agnus dei je trodelan. Drugi tip
mise je kantatna misa gde delovi
stavova mise mogu biti sve sem stilu,tekst je antički- Sofokle);
rečitativa. Do kraja 19.v. Šuman – Raj i Peri (za solistu, hor I
kompozitori su kombinovali orkestar), svetovni, po formi je
modern elemente sa elementima balada, slikoviti lirski
renesanse – polifoniju I horovi,ansambli scene,
gregorijanske napeve, a tu tradiciju sola..Zatvoren oblik (nalik solo
su nastavili I kompozitori 20.v. U pesmi); Mendelson – Sv. Pavle –
19.v. možemo naći postavke mise uticaj Bahove pasije po Mateju,
na engleskom jeziku, posebno za narrator, ubačene himne,,
hor I orgulje. Misa napreduje I dramatika slaba,izvanredna vokalna
izvan okvira crkve – koncertno. polifonija.; sv.Ilija – uzor – Hendl.
Najpoznatije mise tog doba su: List Kvalitetniji od predhodnog. Borba
– mađarska krunidbena – koristi se proroka protiv prognanstva po cenu
pozorišnim efektima koji smrti.; List – “sv. Elizabeta” I
nadvladavaju religijoznu “Hrist” osmišljeni sun a drugačiji
atmosferu, narodni mađarski način. Elizabeta je u operskom
motive sa orkestrom među stilu, mix simfonijske poeme I
stavovima; misa koralis – za hor I oratorijuma, lajtmotivi, mađarski
orgulje, bazirana na uticaji. Hrist – hristov život, muku
gregorijanskom koralu, teži I vaskrsnuće udaljuje od pozorišta I
tradiciji renesansne modalne približava crkvi. Koristi biblijski
harmonije, ali ipak u tekst na latinskom, gregorijanske
romantičarskom ruhu; Granska napeve, himne. Ima 3 dela.
misa – monotematski pristupi Rekvijem više nema CF koji je
metamorfoze kao u svojim ranije bio veza sa ideološkom
instrumentalnim delima. Povodom idejom a sada je to lajtmotiv. Da bi
otvaranja katedrale u Granu..slična forma bila zaokružena, kompozitori
je njegovim poemama za klavir, se vraćaju na polazni tonalitet o na
koristi tematski material I bazira se kraju koriste tekst sa počatka.
na gregorijansom koralu.; Brukner Tokom 19.v. komponovali
– napisao je 8 misa, najpoznatije su rekvijeme koncertne, a kontra
u d,e I f molu. (uticali su I reakcija – cecilijanski pokret.
inspirisali Hajdn, Mocart I Šubert); Uglavnom prisutan katolički
Šubert – 7 misa ali ništa novo. pristup (sem Bramsovog nemačkog
Poštuje tradiciju, ali negde ima I rekvijema,koji je protestantski). U
romantičarske izlive emocija. tekst ubacuju poeziju,izbacuju
Najuspešnije su u As I Es duru I stavove – presudno za formu.
Nemačka. Sve sun a latinskom Rekvijeme pisali su List, brams,
osim nemačke (himna, narodna Verdi, Berlioz, Fore.
pesma I koral su mu bili
inspiracija). ORatorijum – hendl 10. Misa za mrtve/Rekvijem kroz
stvaralaštvo autora 19.v. – F.
uvodi hor. Niz numera,
duhovnih/svetovnih. Od opera se List, J. Bramsa, Đ. Verdija, H.
Berlioza, G. Forea
razlikuje jer nije scensko delo I
veća je uloga hora. Često su U 19.v. su se sve tvorevine
polifoni, imaju epsku širinu, prirodno spojile. U period
monumentalni su..Moderniji romantizma nema više CF koji je
tretman dozvoljava upotrebu ranije bio veza sa ideološkom
lajtmotiva, kombinuje žanr idejom a sada je to lajtmotiv. Da bi
oratorijuma sa drugim žanrovima forma bila zaokružena, kompozitori
(npr simfonijom ili poemom), neke se vraćaju polazni tonalitet na kraju
numere se izostavljaju, neke se ili koriste tekt sa početka. Mnogi su
približavaju opera kao na primer pisali efektna kocertna dela,
Car Edin, Stravinskog (ima neprihvatljiva. LIST – u d molu za
naratora, 2 čina, u neoklasičnom je muški hor I orgulje, suzdržano u
odnosu na ostale njegove
kompozicije. Poslednje njegovo
delo Libera me, kasnije dodato –
velika stilska razlika u odnosu na
prvih 5. Bogat zvuk kako u
harmonskom pogledu, tako I u
temama, bogato hromatikom koja
se često anticipira.BRAMS – jedan
nemački rekvijem – za concert.
Smatra se da je povod smrti majke
I Šumana. Rekvijem za utehu
živima a ne za duše mrtvih, rekao
je. Tekst je na nemačkom, odlomci
iz biblije, fragmenti Prorok Isaija,
Poslanica Petru, jevanđelja po
Mateju, Jovanu, psalmi…
Struktura nije standardna. Daje
svoju ličnu dramaturgiju ciklusa –
umestodramatskih slika o strašnom
sudu. Pše meditacije u vidu
pocorišne slobodne koncepcije.
Visoki stepen umetničke obrade
teksta postiže sintezom raznih
elemenata : Motetsko misnim
stilom polifonije 16.v, uzor Bah,
nemačkom narodnom crkvenom
muzikom, dozirana sentimentalnost
(Mendelson), suprostavlja duboki
lirizam I epsku snagu. Hor nastupa
u svih 7 stavova. I – Blaženi oni
koji žale (lirski a b a1), glavni
motiv je imitacija, pa hor; II – Jer
svako je telo kao trava – epska
dramatika, melodija podseća na
koral ali orkestar donosi posmrtnu
muziku; III – Kaži mi gospode kraj
moj – epsta dramatika, solo
baritone, pre hora u očajanju, a na
kraju je fuga. IV – Kako su mila
prebivalištva tvoja, Gospode –
homofonija I polifonija, dve
dvostruke fuge. V – Žalošću napuni
se vaše srce – lirski dijalog kao kod
bahove pasije. VI – Jer ovde
nemamo grada koji će ostati –
epski, hendlovska dvostruka fuga
na kraju je vrhunac dela. VII –
Blago onima koji preminu u ime
Gospoda – lirski, ponovljeni prvi
deo, mir; VERDI – prva ideja da
svaki kompozitor napiše po jedan
stav u čast Rosiniju,. Verdi je
napisao Libera me, ali od toga nije
bilo ništa, pa je dovršio sam I to
posvetio književniku Manconiju.
Za razliku od Bramsa I Berlioza,
Verdi je operski kompozitor. Ovaj
rekvijem je njegova poslenja opera
u crkvenom ruhu. Belkanto,
lajtmotivi, prokomponovane arije.
Javlja se kombinacija operske I
ckvene forme. Uspeo je da izrazi
maštu I lepotu melodijske linije.
Polifonije je mnogo svedenija nego
kod bramsa. Sanctus I Libera me su
polifoni. Sam Verdi je rekao da je
ovo njegov najdramatičniji libretto.
Dies irae je lajtmotiv koji
ujedinjuje cello delo. Rekvijem
iznosi na viši plan mnoge aspekte
njegovih ranih opera, gde iza
libretističkih zahteva, uvek stoji
tragična vizija ljudske patnje, koji
ublažava nada u mir I utehu u
boljem svetu. Ta nada je za verdija
simbol vere. BERLIOZ – rekvijem
oslikava buržoasku revoluciju.
Zahteva ogroman izvođački aparat
– 450. Smenjuju se veliki kontrasti
(od svedenog, intimnog zvuka koji
podseća na barokni motet do
ogromnog tretmana fuge hosanna
in ex celis koju predstalja udar).
Veliki zvuk potiče iz buržoaskih
revolucionih pesama Maprenjeze.
Odjek revolucije jeste širenje
dimenzija ciklusa rekvijema I
povećanje orkestarskog aparata.
Puno dramatskih efekata – duhovna
drama. Berlioz citira u njoj samog
sebe iz ranije nastale mise, u Dies
irae. Napušta objektivnost u korist
romantičarske fantazije. Svaki
dramatičan stav prati jedan miran I
td. Melodije su duge, često
bazirane na
kvazimodalnosti.Javljaju se I jedan
neobarokni trenuci. Meni
najupečatljiviji stav Dies irae motiv
sudbine u gudačima se meša sa
horskim kvazi Palestrina zvukom I
Lacrimosa , dramatski vrhunac, 2
tematska materijala, preko 10
horni. FORE – Rekvijem u d molu
za kamerni hor, harfu solistu I
orkestar napisao je 1888 -
“Uspavanka smrti”. Kao horovođa
I orguljaš, nastojao je da stvori
novu vrstu crkvene muzike
(drugačiju od savremenika, od
operskog belkanta I glomaznog
nemačkog romantičarskog stila). U
to vreme kompozitori su imali
tendenciju za stvaranjem ogromnih,
zvučnih dela (I po 30 taktova ff).
Za razliku od njih, Fore se
opredeljuje za manje ansamble,
izostavljajući instrumente gde je
potrebno. Da bi postigao intimniju
boju, vraća se modalnosti I
uzdržanosti. Suptilne gradacije u
dynamic, boji, harmoniji. Jako je
pazio na pravilnu akcentuaciju
tekstova, dinamički tok prati
akcente. Crpi ideje za zvuk I ritam
iz gregorijanosg korala koristeći
tok dugih fraza.
11.Misa za mrtve/ rekvijem kroz
stvaralaštvo autora 20. Veka – B.
Britna, G. Ligetija, A. Šnitke, Dž.
Tavenera
U 20. veku se javlja moderan
tretman rekvijema. Sve je veći borj
svetovnih rekvijema. Razvoj žanra
može se pratiti u nekoliko pravaca.
Najuočljiviji je ratni rekvijem. Tu
spadaju kompozicije koje su
posvećene žrtvama rata (kod nas su
Milojević I Hristić npr.posvetili
svoja opela u b molu žrtvama I
sv.rata). Često ovaj tip rekvijema
sadrži dodate neliturgijske
tekstove, npr.Britn suprostavlja
latinski tekst sa poezijom Vilfrida
Ovena, Penderecki uključuje
poljsku himnu u svoj Poljski
rekvijem. Neki autori su pisali
instrumentalna dela koje su nosili
naziv Rekvijem: Britn – Simfonia
da Requiem. Bendžamin Britn je
od najznačajnijih
kompozitora u Engleskoj u 20.
Veku. Karakteriše ga izražajan
govorni izraz, ritam, a melodijske
linije mogu se slobono nazvati
modernism belkantom. Takođe je
bio I majstor instrumentacije. Bio
je veoma mnogostran, interesovao
se za obradu narodne muzike, kao I
starih majstora. Uspeva das a malo
stredstava izrazi kontrastna
raspoloženja. Ratni rekvijem op.66
– namenjen je isključivo za
koncertno izvođenje. Posvećen je
njemu 4 drage osobe koji su
ppoginuli u ratu. Tekst je baziran
na suprostavljanju tradicionalnog
latinskog I 5 poema o ratu Vilfreda
Ovena (koji je poginuo tokom I
sv.rata). Pisan je za solo sopran,
tenor, baritone, mešoviti hor, hor
dečaka, orgulje, simfonijski I
kamerni orkestar. Ceo izvođački
aparat podeljen je u 3 grupe: 1.
Solo sopran, mešoviti hor I
simfonisjki ork. 2. Baritone, tenor I
kamerni orkestar. 3. Hor dečaka
koji je smešten daleko od izvođača
I orgulje. Ima 6 stavova, grupe se
smenjuju da bi se na kraju udružile.
Jedinstvo dela se obezbeđuje
tritonusom c-fis, motivom koji se
stalno ponavlja. Pojavljuje se još 4
motiva, uzlazni I silazni arpeđo,
ponovljena četvrtina I arpeđirani
umanjeni akord. Kraj – hor dečaka
razrešava tritonus. Džon Taverner –
savremeni engleski kompozitor
klasične muzike. Bio je
zainteresovan u početku za
proučavanje španskih mistika
(sv.Jovana od Krista) čest
komponujući n ate stihove. 1977
prelazi u pravoslavlje. Tako je
delove vizantijskog Osmoglasnika
iskoristio u Rekvijemu za Anu
Ahmaton. Među važnija dela
spadaju oratorijum Akatist dana
zahvalnosti, pesma za Atinu,
Poslanica ljubavi na tektove
srpskih srednjovekovnih autora.
Koristio je antologiju srpskih
srednjovekovnih autora.
Monumentalno delo Zavesa Hrama
(2003.) za 4 hora, soliste I više
ansambala (traje 7 h). Tavernerova
rana dela su pod uticajem
Stravinskog, a novija se oslanjaju
na zvuk liturgijskog pojanja I rekto
su dijatonski koncipirana , sa
bogatim registrima. Alfred Šnitke,
zajedno sa Taverneron spadaju
među avangardista po stilu, a služe
se minimalističkim sredstvima.
Šnitkova duhovna muzika je takođe
koncertantna. 70ih godina nastaje
Rekvijem – delo pripada njegovom
polistilističkom period. Kombinuje
stilske tehnike baroka, klasike I
romantizma (postmodernističko
delo). Podseća na Mocertov ili
Dvoržakov rekvijem, stim da piše u
duhu pravoslavnih napeva.
Vrhunac (u stavu credo) koji nije
uobičajen stav rekvijema, koristi uz
tradicionalan orkestar, set bubnjeva
I električnu gitaru. ; 3 duhovna
hora: 1. Bogorodice Djevo,2.
Gospodi isuse, 3. Oče naš – po
pravoslavnoj ruskoj tradiciji, isto
kao I u koncertu za hor – hor se
deli na 16 glasova – ženski glasovi
= uloga isona, a ostali su
minimalistički tretirani. Đerđ Ligeti
– tipičan postmodernista, oslanja se
na tekovine prošlosti. Koristi
kontrolisani vid aleatorike –
mikropolifonijom, u vidu
hromatskih lestvica, četvrttonskih,
pentatonskih ili da asocira na
tonalno. Inače svojim horskim
delima pored aleatorike, dodao je I
harmonsku komponentu sa
kolorističkim efektima. Rekvijem –
nastao 60ih godina. Pisan je za 20
glasova I orkestar. Kombinuje
melizmatiku I mikropokifoniju
(Dies irae, lacrimosa). U ovom
delu izbegava emotivni vrhunac, ne
ističe lepotu smrti ili ne govori o
duši koja napušta telo, već se
inspiriše zvukom praznine, očaja,
straha.
12. Značaj prisustva folklorne
osnove u horskoj muzici
Jugoslovenskog naroda
Folklorna muzika na našem
području, puna je zanimljivih
elemenata i predstavlja bogatu
granu koju koriste mnogi
kompozitori. One su odraz
narodnog života i običaja. Dele se
na epske i lirske pesme. Epske
idealizuju istoriju i legendu
prošlosti, slave narodne junake i
istinske događaje (balade, junačke
pesme). Rečitativnog tipa su i
uglavnom se pevaju uz gusle. Glas
i instrument su uglavnom udvojeni.
Povremeno se razdvoje u posebne
linije a zatim ponovo uđu u
unisono. Metroritmički tok
proizilazi iz deklamacije teksta –
litanijski oblik.; Lirske – ciklus
pesama vezani za svakodnevne
događaje i ljudski život uopšte. Tu
spada i veliki broj obrednih
pesama.Tonalna osnova, obim
kvinte, uglavnom su kratke,
arhaične. Horsko stvaralaštvo
zasnovano je na elementima
narodne muzike bili je zastupljeno
u gotovo svim epohama. Načini
umetničke stilizacije: 1. Obrada
citirane pesme – koristi se citat koji
se obrađuje, ali čuvaju lepotu
izvorne melodije (Mokranjac –
rukoveti, Slavenski - Voda zvora);
2. Komponovane melodije u
narodnom duhu – ne koriste se
citati već izražajna stredstva
folklornog porekla i karaktera –
daje razne rezultate i zavisi od
ličnosti, njegovog talenta i
poznavanja folklora (Tajčević – 4
duhovna stiha, D.Radić – Ćele
kula..); 3. Originalno stvaranje sa
korišćenjem elemenata muzičkog
folklora – posebno su izraziti
ritmički, intervalski, lestvični i
harmonski elementi muzičkog
folklora. ; Sva tri tipa koriste
Marinković, Mokranjac, Konjović,
Radić, Babić, Tajčević... Folklor je
posebno uticao na Slavenskog
(forma, harmonije, lestvica,
ritmovi, igra, pevanje..)
13. Početak stvaranja
nacionalnog muzičkog pravca
kod Srba. Značaj Kornelija
Stankovića.
Kronelije Stanković je prvi
temeljnije obrazovan kompozitor u
Srbiji. Išao je po narodu i beležio
muzičko blago pa ga prenosio u
svet. Povedena ovom stazom,
srpska muzika se kretala napred
imajući uvek za podlogu narodne
motive i nacionalni muzički izraz.
Na sve to su uticala društveno
politička dešavanja.Narod, a
posebno novonastale manjine,
prihvataju promene sa velikim
entuzijazmom. Problem je bio
nedostatak pismenih Srba koji bi
sakupljali i afirmisali tradicionalnu Harmonizacije su jednostavne,
muzičku kulturu. Predhodici K. uvek u okvirima klasične
Stankovića bili su N. Đurković, harmonije. Prvi je koji je sa
Aloiz Kalauz, Stupidon Trbojević... temeljnim znanjemuneo narodni
Među narodima pod turskom motiv u umetničku kompoziciju.
upravom do ovoga je došlo posle Kao kompozitor, K. Stanković je
kulturne i crkvene samostalnosti.. ostavio mali broj originalnih dela
Njegov rad podržavali su iza sebe. 1863 je na čelu BPD čiju
intelektualci u kneževini. Zapise koncepciju usmerava ka
tradicionalnih narodnih i crkvenih nacionalnom. Mnogi članovi su na
melodija je obrađivao i objavljivao, narodno gledali kao na seljačko, ali
ali i izvodio na koncertima (kod pod uticajem rodoljubio
nas i u svetu).U beču je obajvio 10 orjentisanih građana, nacionalna
svezaka obrade narodnih igara i struja ubrzo potpuno pobeđuje. U
pesama i 3 knjige tradicionalnog sklopu društva, otvara se i
srpskog pojanja. Zahvaljujući odeljenje za teorijsko obučavanje
tome, evropski muzičarisu se pevača. Kompozicije za muški hor:
upoznali sa našom muzikom pa se Tavna noći, Devojka sokoli, U boj
ona našla i u delma Štrausa, u boj, Kog slava krepi.. Pri obradi
Korsakova, Čajkovskog i td.Pošto narodnih motiva, morao je da vodi
se školovao u Beču, imao je priliku računa o stepenu izvođačkih
da upozna moderne romantičarske mogućnosti (razlog skromnosti).
tokove. Sa njim zapravo počinje Veliki brojnapeva koje je
profesionalno muzičko stvaranjei harmonizovao nisu mu dali
razvijanje nacionalnog pravca koji mogućnosti da se odmakne u
tokom 19.v. čini najrazvijeniju harmoniji. Nije mogao da se odvoji
stranu srpske muzike. U od metričke podele koja je
Karlovcima beleži napeve neprikladna u crkvi (taktica po
karlovačkog pojanja. Prve frazama), ali daje osnovu
kompozicije (2 liturgije) koje nisu Mokranjcu.
bile tako dobre jer nije dovoljno
poznavao crkveno pojanje. Životni 14. Razvoj horske muzike u
poduhvat – zapisivanje Vojvodini do 1918. godine. Uloga
karlovačkog pojanja. Zabeležio je Isidora Bajića.
sve pesme koje su se pevale tokom Krajem 18.v. Vojvodina je još uvek
crkvene godine, mnoge je bila u sklopu Ugarske. Srpsko
harmonizovao. Jednoglasne je građanstvo pratilo je mnoge
beležio bez taktica, a evropske trendove, a istovremeno
harmonizovane sa takticama. čuvalo sopstveni nacionalni
Pažljivo je analizirao latentne identitet. Nakon ukidanja Bahovog
harmonije. Sačuvao je napeve od apsolutizma posebno počinje da se
saborava, prvi put je uneo note u ističe borba za nacionalna prava
naše pojanje. Ima izdate 3 knjige. Srba u Ugarskoj,. U 19.v. po
„Pravoslavno crkveno pojanje u duhovnom muzičkom i kulturnom
srpsko naroda“. Kod nas se tek životuističu se dva grada: Sremski
30ih godina 19.v. pominje Karlovci (glavno središte
višeglasje u karlovačkoj mitropoloje, 1736. Izvođenje prve
mitropoliji. ; Sakupljanje narodnih predstave, 1791.osnivanje
melodija – više je sakupljao lirske i 1.gimnazije) i Novi Sad – 1810
rodoljubive pesme, a većina Srpska velika Gimnazija (Jovina),
pesama je Varoška. Zapisivao ih je 1861 onsovano SNP, 1837. Prva
pažljivo sa preciznom agogikom. predstava, 1864 premeštanje
Izdao je 4 knjige sa obradama koje Matice u NS. Pevačka društva
su sve harmonizovane. Obrade za postoje u mnogim gradovima,
hor, klavir i glas i klavir. širom Vojvodine od 1838, ali
veoma bitan Rasadnik muzičke
kulture – Novosadska Srpska
Veliks Gimnazija. Iz ove gimnazije
izašle su mnoge poznate ličnosti
tog doba. Mnogo se ulagalo u
muzičko obrazovanje đaka,
zalaganjem i žrtvovanjem
nastavnika muzike, kao i iskrenom
ljubavlju đaka prema muzici, ova
škola je dugo bila zamena za MŠ,
filharmoniju, operu. Svetosavske
besede- priredbe koje su daleko
premašivale nivoe običnih priredbi.
Nastavnici ove škole su bili Jovan
grčić, Isidor Bajić, Tihomir
Ostojić.; Aleksandar Morfidis –
Nasis- o njegovom životu i poreklu
se malo zna- Studirao je filozofiju.
Otvorio je muzičku školu u sklopu
gimnazije i dao osnovne Notnog
Pevanja. Desetak godina je bio
nosilac celokupnog muzičkog
života u NS, radio je kao učitelj
pevanja u NS gimnaziji. Osnovao
je učenički hor 1838., pevaju
njegovu liturgiju, a crkvena opština
uvodi harmonijsko pevanje u gimn.
Od tada je crkva bila puna a on
omiljena ličnost u NS. Odgajio je
generacije klavirista, pevača,
dirigenata horovima.Njegovi
horovi: spavaća pesma, tihospušta
se veče, četvoroglasna pesma,
Svetosavska pesma, Liturgija.;
Akcentije Maksimović . u snp-u je
bio kapelnik, pisao komade sa
pevanjem (Ej, pusti more; berberi
su pravi ljudi, hor- Gde je srpska
Vojvodina), Jovan Paču - piše
obrade i parafraze narodnih motiva
za klavir. Obrazovan i svestran,
svirao je klavir, violinu, violu i
violončelo. Dobar je poznavalac
harmonije. Učio je medicinu u
Pešti , u Pragu komponovanje od
Smetane. Njegova dela nose izrazit
pečat tog dob, tu spadaju
kompozicije Svetozaru Miletiću,
Bez tebe draga, Brankovo kolo.;
Mita Topalović – muziku je učio u
orguljskoj školi u pragu. Horovođa
srpskog crkvenog pevačkog
društva. Njegova delatnost je
isključivo vezana za Pančevo.(bitan
za uzdizanje kulture tamo).Znatno
doprineo razvoju naše horske
horske kulture, zadužen za
podizanje nivoa muzike na stepen
prave umetnosti. Zaslužan za
uvođenje duhovnih koncerata.
Srpska kraljevska akademija nauka
birala ga je za počasnog člana.
Pisao je isključivo vokalna dela.
Liturgiju za dva glas, liturgiju
sv.Jovana Zlatoustog(prerada
kornelijeve lit.),Zbirka dečijih
horova „pesme u 2 glasa“. Iako je
bio savremenik Mokranjca i
Marinkovića, bliži je Jenku po
lirizmu sa romanitičarskimom
tematikom i po borbenim,
rodoljubivim horovima(vetru s
kosova, Sokoli, Bojna pesma);
Isidor Bajić (1878 - 1915), Svirao
je violinu. Dok je studirao prava,
obrazuje studentski hor i orkestar
muzičke akademije kojim diriguje i
nastpa u Pešti. Muzičku umetnost
je širio konertima. Izdvaja se od
svojih savremnika po svojoj
svestranoj aktivnosti. Radi kao
pedagog u gimnaziji od 1901.
Osniva privatnu muzičku školu
1909. A 1013 osniva srpski
muzički list, to su bile jedine
novine u to vreme kod nas, bio je
izdavač i muzički pisac. U okviru
njih pokreće notnu ediciju „Srpska
muzička biblioteka“. Pisao je
udžbenike za svoje učenike:
Teorija notnog pevanja, Klavir i
učenje klavira, Nauka oblicima.
Bavio se i komponovanjem, a
njegova dela ulaze u narod i žive i
dan danas, postala su narodna
svojina. Osnovna odlika Bajićevih
kompozicija je veoma bogata
melodija,jednostavan harmonski
jezik, izvesni nedostaci u Ostojić – studirao filozofiju, bio
kompozicionoj tehnici nisu smetali
da Bajić postane najomiljeniji
kompozitor Vojvodine, naročito sa
svojim kompozicijama za
tamburaške sastave. Bavio se i
melografskim radom iz Vojvodine i
okoline Vranja. Pored svega
komponovao je i opere od spletova
za tamburaške orkestre. U
njegovom stvaralaštvu izdvajaju se
2 grane: 1. Kompozicije po
narodnim motivima ili u narodnom
duhu. 2. Ordiginalna inspiracija
Bio je popularan jer se kao
profesionalni, gradski stvarlac
često identifikuje sa anonimnim
seoskim tvorcem narodnog napeva.
To potvrđuju mnoge pesme za
komade seoskih lola: Čučuk Stana,
Divljakuša, Rakija, koje ne samo
da su izašle iz pozorsta na ulicu, u
narod koji ih je prisvojio, već su
česti izvođenje i slušanje kao
narodne mada nekad toliko
izmenjena da se ne mogu
prepoznati. Pesme: Po godini
mesečina sja, Zračak viri, Jesen
stiže Dunjo moja, veoma poznata
ranije građanska, a danas narodna
Srpkinja, opera Knez ivo od
Semberije. Na bazi narodnih
napeva koje je upoznao ulazeći sam
u narod i beležeći ih na terenu.
Komponovao između ostalog: Iz
srpske gradine, Srpski zvuci, Ej,ko
ti kupi (koje je kasnije uneo u svoju
operu). Njegovo stvaralačko delo
bilo bi u opštem proseku svakako
na višem umetničkom nivou sa
produbljenijom kompozicionom
tehnikom da se više mogao
usmeriti na kompoziciju i da je
mogao da usavrši i svoj muzički
ukus. (Umro je u 37 godini) Ovako
Bajić ostaje lokalni veoma odabran
i široko omiljen kompozitor
Vojvodine. Kao i mnogi drugi
umetnici nije živeo u vremenu i
sredini koja je davala povoljne
uslove za umetničku delatnost i
zato je za divljenje jedna plemenita
crta u karakteru -Nesebično
zalaganje za svoje savremenike,
kolege, muziku i kulturu.; tihomir
profesor u Jovinoj
gimnaziji(istoričar), zalagao se za
kulturu, organizovao horska
druženja, popularisao narodnu u
crkvenu muziku, pisao za novine..
Oče nasš – nije autorska,
harmonizacija srpskog troparskog
napeva za 6 glasova (isti napev
Tajčevićevog Oče naš); Spasi hriste
bože, Iže heruvimi...
15. Horsko stvaralaštvo Josifa
Marinkovića
Poslednji izraziti romantičar u
srpskoj muzici. U učiteljskoj školi
pod uticajem blažeka komponuje
prve horove – „Ustajte braćo“ ,
Smeša srpskih narodnih pesama“
nakon povratka iz Praga, gde je
pohađao orguljsku školu, dolazi na
čelo BPD, komponovao je Pozdrav
pevačima, povodom 30godina
BPD.Još pre je usvoji smernice
tadašnje omladine a u radu sa
Obilićem dobija nove borbenije
podsrehe za rad. Rezultat su
rodoljubivi muški horovi koji su
izražavali težnje tadašnje
naionalistički orjentisane omladine-
Pesmom srcu, Slavija, Junački
poklič, Narodni zbor. Te
kompozicije odlikuje patetično
izražavanje rodoljublja. Uprkos
tadašnjoj praksi, brada narodnih
motiva, marinković i kada piše,
oslonjen na folklor uzdiže ga visok
stepen umetničke obrade. Najčešće
su rađeni homofono u mešovitom
ritmu. Najpoznatiji je narodni zbor
na tekst Vladislava Kaćanskog.
Ovaj hor poslužio je u mnogim
političkim manifestacijama pre
1914, a postao je i himna Obilića.
Marinković je bio horovođa i u
Radničkom pevačkom društvu za
koje je komponovao hor „radnička
pesma“. *Njegova originalna dela-
osim rodoljubivih, u grupu
originalnih a cappela horova
spadaju i prigodni horovi
(Kosovska himna, Himna
Gunduliću). Uglavnom je pisao
muške horove. Mešoviti su manje
brojni,a inspirisani su intimnom
lirskom tematikom: „Pojte tice“,
„Proletnja zora“, „Povratak“;
Marinković je prvi pisao za ženske
i dečije horove.; U pogledu
stilizacije narodnog melosa,
Marinković je spona između starih
obrađivača i Mokranjca –
povezavanje više pesama u ciklične
celine. *Kola – bio je neposredan
uzor Mokranjcu,ali ne postiže
njegovu zaokruženost i komaktnost
forme jer obično koristi veliki broj
pesama, a bez kompleksnije
obrade, ona najavljuje neke
Mokranjčeve kompozicione
postupke (učlanjavanje,
ponavljanje pesama i njihovih
delova, poletnosti). Komponovao
je 11 kola za mešoviti i muški hor.
To je vrsta vokalne rapsodije. To
su spletovi narodnih pesama
harmonizovanih za hor. U njima se
Marinković pretežno služi
vojvođanskim narodnim
melodijama, narodnim tekstovima
ili stihovima Branka Radičevića (iz
Đačkok rastanka- 3.5.9. kolo). Te
kompozicije predstavljaju probne
radove u oblasti harmonizacije
melosa narodnog, tj.
kompozitorovo odazivanje
potrebama sredine. U njima još ije
došča do izražaja Marinkovićeva
harmonsa inventivnost niti smisao
za deklamaciju teksta. Njegova
forma izgleda kao relativno
dugačak niz kratko zahvaćenih
pesama (1 ili 2 strofe) u nizu koje
se tehnikom ponavljanja i ukrštanja
stvaraju uporišni stubovi na kojima
počiva konstrukcija makro forme.
*Uvodi u našu muziku Horove sa
klavirom – kompozicija sa širokih
kontura u kojima se ogleda njegova
naklonost ka baladnom tonu i
dramatici. U nekima je bio ponesen
rodoljubivom poezijom: Jadna
majka, Na veliki petak, a u nekim
čistom lirikom : Zadovoljena reka,
Potočara, Molitva. Mnogi horovi sa
klavirom predstavljaju kantate, po
razređenosti i monumentalnosti, ali
je smo jedna nazvana kantatom:
kantata D. Obradoviću. Ovo delo je
himničnog karaktera, polifono i
romantičarsko. Tekst je
komponovan iz stihova Velimira
rajića.; * Liturgija- nije samo pisao
kao jedinstvenu kompoziciju već
pojedine pesme po poptrebi. Kosta
Manojlović je delove liturgije posle
marinkovićeve smrti sabrao i
redigovao. Pisana su u duhu
napeva. Dobro poznavanje toka i
karaktera bogoslovskog teksta.
Harmonski jezik je raznovrstan,
glasove vodi slobodno, imitaciju
koristi radi isticanja teksta ili
postizanja gradacije. U osnovi
nekih pesama uočavao se deo
napeva (Jedinorodni sine, Oca i
sina, Tebe pojem), a rečitatvni
odlomci(veruj, Slava), biski su
ruskom silabičnom pevanju.
Najupečatljiviji „Heruvika“ i „Oče
naš“; * Opelo redigovao
posthumno K. Manojlović. Slaba
književna vrednost komada
doprinela je neodržanju na
repertoaru ali se po umetničkim
kvalitetima ističe „Hor kaluđera“; *
Crkvena muzika je delom
originalna a delom zasnovana na
narodnim crkvenim molitvama i u
njoj se ipoljavaju Marinkovićeve
sposobnosti veštog polofoničara.
Sličnost sa mokranjcem:
savremeici, radili su uporedo na
izgrađivanju muzičke kulture, prva
su 2 kompozitora realnijih
muzičkih vrednosti i muzičke
spreme. Razlika je što Mokranjac
umetnički obrađuje narodne pesme,
a Marinković više stvara originalna
dela.
16. Razvoj horske muzike u srbiji
od polovine 19.v. do prvog
svetskog rata
Zbog ratova prekinut je intezivan
razvoj koji je početkom 20.v.
negovao skoro nadoknadu
propuštenog. Kraj 19, početak 20.v.
u kulturipa i u muzici, Srbiji je
donelo suštinske pomake. 1880 –
1914 razrađuje se materijalna
osnova za odvajanje muzičkog
života evropskog tipa. Utemeljuju
se institucije- 1868 narodno
pozorište u BG, 1899 muzička
škola, 1908, Bajić MŠ, 1911
Stanković MŠ, brojni ansambli,
publicistika, izdavaštvo.1866
ujedinjena omladina srpska –
organizacija mladih intelektualaca
sa težnjom buđenja pevačkih
društava. BPD, pozorišna družina u
Pančevu, NS, Kikinda, Subotica,
Šabac, Vršac, S. Mitrovica,
Negotin, Niš. Nagli razvoj horske
muzike zauzima važno mesto u
molitičkoj i prosvetnoj delatnosti.
Preko njih lakse se vodila borba za
prava. Okosnicu muzičkog života
posle 1880. I dalje čine pevačka
društva ali i orkestarski ansambli,
ozorišni, vojni orkestri.. PD
Stanković i Obilić bili su veoma
popularni i aktivni. U ovom
poeriodu glavni izvor novih
kriterijuma i čvrst temelj za dalji
razvoj horske mutike tog doba dali
su Mokranjac i Marinković. Do
1.sv.rata značajan doprinos daje i
tzv.Beogratska škola (Binički,
Krstić, Božidar Joksimović i
Vladimir Đorđević); * Mokranjac –
dobija inspiraciju u narodnim
melodijama čijom obradom dostiže
naveći umetnički nivo. Odupire se
romantizmu i stvara realizam kod
nas. * Marinković se služi
originalnom melodikom koja nosi u
sebi duh folklora i pored toga što
nosijak uticaj elemenata evropskog
romantizma (Opelo, Kola, Junački
poklič, Narodni zbor), * Binički sa
Mokranjceim i Manojlovićem
osniva prvu MŠ. Kompozitor,,
dirigent, pedagog. Osniva i vojni
orkestar čiji je dirigent. Komponuje
nacionalnu operu „Na uranku“.
Komponuje orkestarska dela,
muziku za pozorište, solo pesme i
horska dela. U njegovim horskim
delima oseća se prisustvo srpskog i
makedonskog folklora. Jednim
delom sledi Mokrnjačev uzor, ali
piše originalna dela. Uglavnom se
oseća trodelna zaokruženost.
Ciklusi: „Petovke“- marodni melos,
forma rukoveti. „Seljančice“ –
originalno delo, ali osetan melos. 6
pesama – 3 muška i 3 mešovita
hora na tekst Petrovića. Duhovna
dela : Liturgija, Opelo (značajno u
njegovom opusu), Blagodarenje.
Zasebni horovi: 3 devojke, Jesen
stiže, Divna noći. ; * Petar Krstić –
Pedagog, horovođa, violinista,
muzički kritičar, urednik muzičkog
glasnika, kapelnik u NP.Pisao je
komade sa pevanjem, orkestarska
dela, opera Zulumćar (orijentalni
patos i slab orkestar). Horska
muzika: uticaj iskustva sa horom,
vešto se služi glasovima, skoro svi
su homofoni. Vodeća melodij je
dominantno izražajno sredstvo.
Uspešno se služi i disonancama i
hromatikom (isticanje dramatike),
nesimetričan metar. Daje odličnu
deklamaciju teksta. Ispoljavanje
lirizma, impresivnost izraza.
Modernije harmonije i složena
faktura horskog stava. Logična
spona između Mokranjca i
Marinkovića i kasnije generacije.
Horovi – Devojka i vetar; Od vrbe
svirala; Početak bune protiv dahija;
Liturgija.; * Vladimir Đorđević –
pisao duhovnu muziku i dečije
pesme, kao muzički pedagog i
kompozitor najveći doprinos dao je
na polju izučavanja i analize
folklorne muzike. * Božidar
Joksimovićpedagog i horovođa,
napisao operu ženidba Miloša
Obilića – nije izvedena.; * isidor
Bajić - pedagog, osniva privatnu
MŠm, osiva srpski muzički list-
jednine muzičke novine u to vreme
kod nas, bio je i izdavač i muzički
pisac. Na osnovu njih pokrece
ediciju „Srpska muzička
biblioteka“. Udžbenici: teorija
notnog pevanja, Klavir i učenje
klavira, Nauka o oblicima. Kao
kompozitor pise i originalna dela i
dela oslonjena na folklor. Dela mu
ulaze u narod i žive i dan dans,
postala su narodna svojina. Horske
: Iz Srpske gradine, Ej, ko ti kupi,
Srpski zvuci.; Ovi kompozitori
takozvanoj beogradskoj školi.
Karakterišu je instrumentalna dela,
težnja ka savremenim dešavanjima,
naklonost ka orijentalnom patosu
(urbanizovani folklor). Početkom
20.v. njie moguće dati precizne
stilske karakteristike. Kompozitori
tog vremena nisu imali pred sobom
jasan idejni i estetski ideal. Na
istom području sreću se 3
generacije kompozitora: 1.
mMarinković i Mokranjac, 2. BG
škola, 3. Mlađi (Konjović,
Milojevi, Hristić)
17. Mesto i značaj horske muzike
u stvaralaštvu Stevana
Stojanovića Moranjca
Njegov život i stvaralaštvo se
uporedo razvijaju sa uspononom
srpske građanske klase. Svim
sredstvima se okreće narodu i
njegovoj pesmi. Tako postaje i prvi
muzički realista. 1876.postaje član
BPDa, i to društvo mu pomaže za
dalji razvoj i finansira mu studije u
Minhenu. 1883 postaje dirigent
pevačkog društva kornelije. 1887
se vraća iz Lajpciga u BG i stupa
na mesto horovođe BPDa. Kao
dirigent on je radio u pevačkom
društvu Kornelije Stanković, BPD,
pevačko društvo Jakšić, Srpsko-
Jevrejskom pevačkom društvu.
Najpoznatija delatnost mu je bila
kada je radio kao horovođa BPDa.
Sa njima je dobio broj priznanja za
nastupe širom Evrope. Sa njim radi
sve do 1911. BPD je imalo sjajne
pevačke sposobnosti, veliki kvalitet
izvođenja, ritmička preciznost,
veliki kontrast dinamičkog
nijansiranja. Imali su turneje po
raznim gradovima(Dubrovnik,
Kotor, Cetinje, Solun, Skoplje,
Moskva...); Smatrao je da srpska
muzika može biti podignuta samo
na osnovu folklora.Bio je svestrana
ličnost (dirigent, kompozitor,
pedagog..) Bitan je za razvoj
nacionalnog stila (u 19.v. se razvija
i u Evropi), nadovezuje se na K.
Stankovića. Kao organizator,
pokrenuo BG iz zaostalosti. 1899
osnovao prvu muzičku školu sa
Manojlovićem i Biničkim (u njoj
bio dirigent i pedagog.) Kao
kompozitor – narodna melodija mu
je izvor inspiracije. Hteo je da
sačuva narodnu pesmu od
zaborava. Znao je šta hoće i može.
Svestan je bio da nije originalni
kompozitor. To ga nije zanimalo,
imao je drugu ulogu. Bio je svestan
da ne možeš seljaka naviknuti na
odelo ili pustiti Mocarta. Znao je
da mora preko narodne pesme, i
nista ga drugo nije ni zanimalo.
Rukoveti – nekoliko melodija
zaokružene u celine, postaju
njegova a time i naša
osobitost,privlačna mnogim
muzičarima - središne tačke u svim
repertoarima tadašnjih pevačkih
društava. Najbolji je poznavalac
horskog stava. Realista je jer je
pronašao najiskrenije i najdublje
pesme koje odražavaju realan život,
tj.društvenu realnost tog doba.
18.Rukoveti Stevana Stojanvić
Mokranjca kao specifičan oblik
horske svite (oblik, poreklo,
napeva, posebne karakteristike,
izvođačka problematika);
svetovni horovi (pregled)
Mokranjac u rukovetima, sa
jednostavni, izražajnim sredstvima,
otkriva i produbljuje svu lepotu i
vitalnost narodnog duha. 15
rukoveti i primorski napevi
predstavljaju vrhunac
Mokranjčevog stvaralaštva. Oblik
rukoveti postojao je i pre
Mokranjca u našoj muzici pod
imenom splet, kolo, ali je snaga i
vrednost njegovih rukoveti u tome
što je on umeo da približi izvornoj
narodnoj muzici, da njene
harmonije i psihološke osobenosti
pravilno prenese u umetničko delo.
Rukoveti su primer za skladnost u
spajanju raznorodnih pesama,
pronalaženju latentne harmonske
podloge koja odgovara karakteru u
toku melodije i u ukusu kojim je to
postigao (zbog toga prevazilazi
dotadašnje jednostavne obrade i
harmonizacije narodnih pesama).
Rukoveti su umetničke stilizacije
višeg stepena. U njima je postignut
izvanredan odnos između pojedinih
pesama kao i savršen sklad u
izboru harmonskih i
kontrapunktskih izražajnih
sredstava. Oblik: rukovet je horska
svita sastavljena od nekoliko
narodnih pesama povezanih u
jedinstvenu organsku celinu, koja
se ogleda u izboru građe (pesme iz
istog kraja, sa istim dijalektom i
sličnim melodijama, tonalnim
osobinama) u psihološko-
sadržajnoj niti koja se provlači kroz
celu rukovet, i treba istaći formalnu
zaokruženost koja se postiže
odgovarajućim rasporedom
kontrastnih elemenata pojedinih
pesama kao što su: tempo, vrsta tačaka). Poreklo: - Iz Srbije
takta , tonalitet itd; u formalnoj (1,6,13), sa Kosova (7,8,11,12), iy
građi, možemo postaviti paralelu Crne Gore (9), Bosna (14) i
između rukoveti i velikih oblika Makedonija (10 i 15). Harmonija:
apsolutne muzike, jer se mogu Mokranjac je uvek pronalazio
uočiti izvesne analogije u pravu i odgovarajuću harmonsku
najopštijim konturama forme, u podlogu za melodijske kvintakorde
dispoziciji stavova s obzirom na i sekstakorde glavnih stupnjeva , ali
kotrast tempa i dinamizma. To pre i sporednih, D7 i obrtaj, 7
svega važi za rukoveti od 4,5 sporednih , vantonalne D,
pesama kod kojih možemo naći Mocartove 5 u kadencama.
određene konstrukcione teme: Modulacije- uglavnom na
Allegro, Adagio, Sherzo- finale prelazima između pesama. Česte su
(npr.: kod 8.i 11. tačaka) koje mutacije (imala baba, Mirjano,
ukazuju na raspored stavova osciliranje toničnog centra-
klasičnog sonatnog ciklusa (u 9. Se Biljana; modalnost- cvek je
pred finalom nalazi kratka šareno). Tematika teksta: Tekstovi
reminiscencija na lagan stav). -9. Je grade priču (ljubav, borba, slika
tema andante – allegro- andante- folklorne zajednice). Ostale
allegro koja ukazuje na baroknu svetovne: I za originalno
sonatu da chiesa; - kod 10.,12. I 14. stvaralaštvo nalazi nadahnuće u
– allegro i andante kao sonatni narodnoj pesmi. Kozar je skerco za
ciklus od 5 stavova; - 1.,3.,4. I 5. – mešoviti hor- dve narodne pesme iz
slobodan rapsodični oblik koji 16og veka u stilu renesansih
sadrže 8,9 i 10 pesama (tu više madrigala. Dela potpuno originalna
nema analogije sa cikličnim i koja zaostaju za onim što je radio
formama, već kompozitoreva sa osloncem na folklor- seljančice,
veština da dobro rasporedi jadna draga, bolno čedo. Po uzoru
kontraste i vrhunce); - 1.,3. I 5. na narodni melos: 4 obredne kajde-
Imaju zajedničke crte- smena mešoviti – dečji hor, čista i
bvrzih i laganih pesama, preplitanje jednostavna faktura, dijatonske
ili ukrštanje pesama, pored harmonije. "Pazar živine"-
finalnog vrhunca postoje 1 ili više mešoviti- dečji hor, pun
sekundarnih vrhunaca u toku humoristike na narodni tekst.
oblika, tako u njima zahvaljujući „Ženo moja“, „Tri forinte daj“-
kontrastima i dobro rasporedenim Mokranjčev tipičan humor, hor
gradacijama dobijamo utisak oponaša duvački orkestar i
zaokružene celine. ;Oblik pojedinih udaraljke. „Ogrejala mesečina“-
pesama je najčešće strofičan 2-6. napisao je samo početak, a nastavio
Strofe mogu biti potpuno isto je Kosta Manojlović.
obrađene ili varirane tako da je
svaka strofa data u nekom drugom 19. Duhovna muzika S.S.
vidu. Npr.: smena mešovitih i Mokranjca
muških i ženskih horova, promena Svetovna i duhovna podjednako ,
fakture, drugačija harmonizacija, ali ipak duhovna (2000 duhovnih i
itd. (strofični 2, u Budimu gradu); 500 svetovnih). Osllanja se samo
stofično varirana 10., Biljana, 5. donekle na tradicionalne šeme i
Lele; Kombinacija 2 različite motive, morao je da traži put, način
pesme- 5., Šta to miče i A što si se obrade i formu umetničke duhovne
Jano, obrazuju oblik a b a ; Oj muzike. Na rad K. Stankovića
đevojko i Višnjičica a b a b; Široko nadograđuje zvučnu
razvijene pesme u nekim monumentalnost, arhitektonski
rukovetima imaju motivsku razradu sklad i duboko izražajne
sa proširenjem oblika koji melodijske linije. Na čvrstim
predstavlja c o d : 1,3 , 5, 8, 11 temeljima narodne duhovne
muzike gradi monumentalne
tvorevine- originalna dela. Želeo je
da narodno unese u umetnost.
Njegov cilj je da položi temelj
srpskoj muzičkoj kulturi na bazi
autentičnih izvora njene
duhovnosti. Folklor je dokument
nacionalnog identiteta. Utire put
mlađim generacijama. Modalne
harmonije, prožete tradicijom
narodnog pojanja, bogate
polifonijom izuzetnog poznavaoca
horskog stava (porede ga sa
Palestrinom). Inspiracija su mu
crkveni napevi koje je upoznao još
kao dečak. Njegova duhovna mzika
se može podeliti u tri oblika: 1.
Melodizacija (osmoglasnik, strano
pjenije), 2. Harmonizacija napeva
(liturgija), 3. Originalno
stvaralaštvo (slobodan odnos
prema napevu). Njegova duhovna
dela su pisana mahom za potrebe
pogosluženja jer je vodio crkvene
horove. Osmoglasnik: Beležio i
redigovao ga 1908. Veliki
osmoglasnik sadrži službe za svaki
dan u nedelji u svakom od osam
glasova i to je jedna od prvih
knjiga koje su Ćirili i Metodije
preveli sa grčkog na slovenski u
9om veku. Mokranjčevi
prethodnici su preradjivali napeve
standardnim metričkim normama a
svoje zapise često manje ili više
uspešno harmonizovali. On je tome
prišao i kao umetnik i kao naučnik.
Napisana je za potrebe učenike
bogoslovije, pa je namena odredila
i njenu koncepciju(sadržaj i
raspored materijala uslovio je
stepen redakcije zapisa). Bio je
obrazovan muzičar i dobar
poznavalac umetničkog crkvenog
pojanja pa je želeo da zabeleži
najčistiji vid muzičke tradicije.
Zapisao je očišćenu varijantu od
ukrasa „trila“ koje su pojci
sprovodili neukusnim
„zaigravanjem glasa“. Sve napeve
je beležio u bas ključu, slobodnim
ritmom, stavljao taktice samo tamo
gde tekst i fraze nalažu, na kraju
fraza je nota brevis. Pri zapisivanju
je imao sjajne pojce- Jovan Krstić.
Sadrži 328 stihira: pesme jutrenja,
večernjeg i liturgije. 41 numera u
svakom od osam glasova. Strano
pjenije: melografiski rad na polju
duhovne muzike. Knjiga pobuhvata
dela koja nisu obuhvaćena
osmoglasnikom. Liturgija Sv.
Jovana zlatoustog: 1895.- bio je
episkop u Carigradu, besednik,
jedan od tri jararha. Dvoržak o ovoj
liturgiji „pa ovo je ravno samo
Bahu“; Dušan Kotur- „On ume da
na mestima gde je melodija
skučena i tu monotoniju veštom
harmonijom zabašturi“. Pokazao je
samostalnost u odnosu na ruske
uzore. Na homofonoj osnovi je uz
samostalno vođenje glasova.
Čvrsto je povezana sa tradicijom
crkvenog narodnog pojanja.
Sastavljena je iz središnjih delova
osmoglasnika i Velikog pojanja
(Karlovačko, sa mnogo melizama).
Ima i celih napeva (citati, samo
prvi glas). Iz velikog pojanja
(Aliluja- melizam), prvi glas
(heruvika) po 3.,6. I 8. glasu
(milost mira, dostojno, svjat, tebe
pojem), 4. glas (budi Imja). Stavovi
koji govore o: poštovanju i
slavljenju (blagoslovi duše moja
gospoda, svjati bože, aliluja,
dostojno, budi Ilija), molbi (podaj
gospodi , gospodi pomiluj, oče naš,
spasi Hriste Bože), zahvalnosti
(dostojno i pravedno jest, svjat,
tebe pojem, vidjehom svjat
istini),oplakivanje, molitva za
oprost grehova (pridite,
heruvimska, amin, da ispoljatsja).
Liturgiju karakteriše lepota
melodije, tonski kolorit, izražajna
deklamacija. Od svih „naših“
njegova je najkonciznija, a stilski i
harmonski najinteresanstija i Petra I Karađorđevića. Dela
najdostupnija ulozi. Postoje tri
verzije: za mešoviti hor, dečiji i
muški (nedovršen), hor
(heruvimska pesma je svugde
drugacija). Opelo: plod
Mokranjčeve invencije-
neprevazidjena harmonizacija
crkvenih napeva. Napisao je dva
opela: u g molu 1882 i u fis molu
1888. Karakteriše ih dobra dikcija,
promišljene harmonije, boje i
kontrasti koji nose slušaoca u
oblast rekvijemskog bola. G mol –
30 stihira, od rukopisa sačuvan
samo „vječna ja pamjet“. Fis mol-
napisana za stogodišnjicu rodjenja
Vuka Karadžića. Neki stihovi
potiču iz g mol opela. Njest svjat –
za 6 glasova, ali u molu. Izražajno
deluju isprekidani delovi u des
duru- petoglasna imitacija. So
svjati mi- troglas. Vječnaja pamjat-
tematska i tonalna repriza „gospodi
pomiluj“. Za razliku od ostalih dela
baziranih na napevima, ovo je
pretežno originalna zamisao.
Znatna veća iharmonska i uspostave veze između glavnih
kotrapunktska bogatstva u muzičkih centara. Na polju
poređenju sa drugim
kompozicijama. Stavovi: Svjati
Bože, Njest svjat, Žitejsko je more,
So svjati mi, Dusi i duši, Boga
čelovjekom, Vječnaja pamjet.
Akatist: 1892- pohvalna pesma
Bogorodici. Delo pleni kristalnom
čistotom linija i izrazom
nepomućene vedrine. Svečani
unison „Bog gospod“, meditacija
„Poveljenije tajno“, snažna
gradacija „Imuščaja deržaju
nepob...“,čedno „radusja nevjesta“.
Dve stihire na veliki peta: Nisu
muzička celina, samo su trodelne
po tematici i po opštem emotivnom
tonusu. Tri statuje na veliki petak:
muzika za jutrenje na veliki subotu
(plač Bogorodice nad Hristom) ni
one ne čine ciklus, prvi put
izvedene sa BPD. Tebe Boga
hvalim: 6. Glas, među
Mokrenjčevim najboljim delima.
Prevod poznate starohrišćanske
himne Te deum laudamus napisano
je u okviru muzike za krštenje
„Vjeruju“i „Oče naš“, koji su inače
delovi liturgijske službe su
nezavisna dela i nisu rađena po
napevima, kao ni tebe
odjejuščgosja, „O kako bezakonje“,
„Ninja sili nebesnaja“, koji ima
slobodna kotrapunkstka kretanja.
20. Svetovna horska muzika u
Srbiji između dva svetska rata-
odnos između tradicionalista i
modernista
Rat je zaustavio dobar put
napredka muzičke umetnosti u
Srbiji. Sa zakašnjenjem neke stvari
se nadoknadjuju izgradnjom
muzičkih ustanova i udruženja.
1920e Beogradska opera, 1923e
Beogradska filharmonija , 1937e
Akademija u Beogradu, 1918e
Kraljevina Srba, Hrvata i
Slovenaca, rađa se novi oblik
Jugoslovenstvo čija je ideja
izgradnja srpsko-nacionalnog stila
u muzici. Muzičari nastoje da
stvaralaštva, pojava Konjevića,
Milojevića i Hristića, označava
prekretnicu u smeni
kompozitorskih generacija. U
međuratnom periodu , nova
generacija, polazeći od
Mokranjčeve osnove, teži da
srpsku muziku u stilskom i
žanrovskom smislu približe
evropskim tokovima. 1)
Kompozitori koji su bili priklonjeni
tradicionalnom (nacionalnom) stilu
bili su konzervativni (Binički,
Konjović, Manojlović, Nastasijević
i Živković). 2) Kompozitori sa
evropskim tendencijama: Milojević
i Hristić. 3) Spoj modernog načina
mišljenja sa našom tradicijom koja
je bazirana na folklornim
stremljenjima, zastupali su
Tajčević i Slavenski. Binički: 1903,
„Na uranku“- naša prva opera;
horska dela : prsisustv srpskog i
makedonskog folklora jednim
delom sledi Mokranjčev uzor, ali
piše originalna dela. Uglavnom su
to kompozicije u kojima se oseća
tonalna zaokruženost; ciklusi:
tetovke, u formi rukoveti, sa
primenom folklora, seljančice- tri
muška i tri mešovita hora na
stihove M.Petrovića; Zasebni
horovi: Haj nek planu srca mlada,
tri devojke, jesen stiže, divne noći.
Konjović: ne prekida vezu sa
prethodnicima nego muzički
nacionalizam produbljuje i
proširuje pišući savremenim
muzičkim jezikom. Dela su mu
uglavnom: ciklična, pesme imaju
raspored trostavačnog ciklusa (brz-
laga- brz). Pridaje značajnu ulogu
klaviru koji prati , tumači tekst ,
ispunjava uvode. Za odabir
pesama, uzor mu je mokranjac.
Pretvara tradicionalnu formu u
prokomponovani oblik- spaja
sonatni oblik i varirano-strofičnu
formu. Muški horovi: „Putnik na
uranku“, „Pod pendžeri“, „Nane,
kaži tajku“. Ženski horovi: ciklus
zagorski pendžeri (za klavir),
Vragolan , Oj za gorom. Mešoviti
horovi: Rane, Tri seljančice (tri
pesme), Pozdrav duhovniku. Sa
njim počinje naša moderna. Folklor
spaja i sa modernim muzičkim
tokovima. Osnovni ton-
neoromantičan sa
ekspresionističkim nijansama
(hromatske sekvence, motivska
razrada, tonalna sloboda,
hromatika, mestimični klasteri,
folklor, promene takta, forma u
drugom planu...).Manojlović:
Najdosledniji tradicionalista i Milojević: tri faze- 1.Nemački
naslednik Mokranjca, u domenu
folklora i okrenut je isključivo
horskom žanru. Izrauit je
polofoničar, pa je često koristio
kanon i imitaciju. I pored tadašnjih
modernističkih strujanja, on ostaje
veran folkloru i komponuje u
narodnom duhu. Većina njegovih
dela nalikuju rukovetima. Muški
hor: iz šumadijskih gora; ciklusi
ženskih horova: Čučuk Stana,
Božićna noć; mešoviti hor: žalne
pesme, naša zemlja suzo orošena,
pesme zemlje Skender begove-
albanski folklor. Posebno se ističe
sever duva (širok raspon glasova),
redukovao je Marinkovićevu
liturgiju. M.Živković: kompozitor,
muzikolog, piše teorijske radove.
Naklonjen je Vagneru, usvaja
smerove impresionista Debisija i
Ravela. Horovi: Jefimija, Bekstvo ,
Kantata rođenje Vesne; Ženski
horovi: muva na autu.
Hummoreskni stil Mokranjčevog
Kozara nastavlja. Privržen je
nacionalnom stilu. Knjige: „nauka
o harmoniji“, „analiza
Mokranjčevih rukoveti“.
Nastasijević: Sedam svita za m.,ž. I
meš.hor, izvorne pesme bliže
kolima nego rukoveti. Hristić:bliži
Mokranjčevim korenima, više
okrenut romantizmu , ali se oseća
prisustvo impresionizma. Do kraja
ostaje veran melodiji i klasičnoj
tonalnoj harmoniji. Privržen
nacionalnom stilu i izražajnim
sredstvima impresionizma. Opera
„Suton“za s.,h. I o. – oratorijum.
Vaskrsenje- prvi put kod nas sreću
se impresionistički elementi,
pentatonika, celostepena lestvica.
Horovi: zvezda, jesen, dve pobožne
pesme. Dubrovački rekvijem za
mešoviti hor i sopran. Petar Krstić:
Komadi s pevanjem, orkestarska
dela, opera Zulumćar sa horskim
numerama (deklamacija teksta),
melodija ne karakteriše ličnost- nije
dramska radnja. Oko 40 horskih
dela, a najpoznatija su devojka i
vetar, od vrbe svir.Početak bune
protiv dahija za muški hor.
pozni romantizam- oslonac na
narodni melos; 2.francuski
impresionizam i ekspresionizam; 3.
Mnoštvo uticaja- ekspresionističke
težnje. Horovi: Dugo se poljem
zeleni (1.), Slutnja, Muha i
komarac, Ciklusi na stihove Krleža,
Pir iluzije. Muški horovi- triptih,
crno sumorno popodne, Večer.
Teži da idealno poveže ton i reč,
melodiju oblikuje hromatikom,
skokovima, tonalni kontrasti su
prisutni i bogata ritmizacija- sve
osobine ekspresionističkog izraza.
Tvrdo umanjeni 7- omiljeni
akord.Opelo u b molu. Tajčević:
Njegove kompozicije su
jednostavne po izvođačkoj tehnici ,
ali ima i zahtevnijih. Osećaju se
ruski uticaji. Obrađivao je folklor,
poliritmija, sazvučja 4 i 5
(folklorne). Dva tipa obrade teksta
u horovima: 1. Tekst u između deklamacije soprana i
muz.narodni.- makedonske pesme,
20 srpskih narodnih pesama;
2.Tekst narodni, a muzika
originalna: Dodolske pesme za
ženski hor, za muški hor pesme iz
Gradišća (Polifona obrada),
komitske pesme(poslednja do tri mi
puški, ali samo tekst koristi za
razliku od Konjevića). Slavenski:
ekspresionistički folklor. Voda
zvira- pentatonika, model se varira,
Kantata mladosti...
21. Duhovna horska muzika u
Srbiji između dva svetska rata
(M. Milojević, M. Tajčević, S.
Hristić, P. Konjović, K.
Manojlović)
Konjović- Zbirka „Muzika
duhovna “ koja sadrži dve liturgije
i nekoliko prolaznih duhovnih
pesama. Izdvajaju se dva psalma
(na rijekoh Vavilonskih, Boće
vopomoš 2 moju vovmi). Liturgija
za muški, ženski i mešoviti hor i
duhovni koncert za mešoviti
hor.Milojević: dve liturgije b dur
(muški hor , op. 17) i svečana
liturgija za solo i mešoviti hor
(odraz pokušaja modernizovanja
duhovne muzike novim izražajnim
sredstvima). Javlja se dijalog
horskih deonica, izdvajanja solista,
hromatika. Na osnovu napeva,
napisana je samo služba pri sečenju
kolača i pri venčanju. Napisao je i
tri opela, dva muška (b i g mol) i
jedan žensko (d mol)- opela za tri
jednaka glasa. Hristić: duhovnu
muziku je proučavao u Rimu i
Moskvi. Oseća se uticaj katoličke
muzike u njegovim delima.
Napušta pravac prethodnika koji
obrađuju narodno crkveno pojanje i
stvara origalnu crkvenu muziku.
Napisao je dva opela (1. U e molu,
koje je igubljeno, i u b molu – 1918
koje je posvećeno palim herojima).
Grandiozno delo, zamišljeno kao
koncertna celina. U osnovi je
polifono, ali se oseća i slobodna
polifonija. U muzičko-tehničkom
smislu unosi uspele kombinacije,
Njest svjat ostvaruje kontrast
tenora i ostalih glasova koji u
akordskim vertikala upotpunjavaju
stav tj. Ističe se gornji glas.
Manojlović: Tradicionalista. Opelo
i dve liturgije (prvi za muški, drugi
za mešoviti hor). Kantata A capella
za pričasni stih, kantata psalm 137.
Na rijekah Vavilonskih za dva
mešovita hora, Bariton, Orkestar-
diplomski rad (Marinkovićevu
liturgiju redukovao). Tajčević: 4
duhovna stiha na crkveno-
slovenski tekst. Rađena pretežno
polifono sa punim zvukom,
vokalno-tehnički je zahtevna i
virtuozno. Psalm 69 za mešoviti
hor, liturgija svetog Jovana
zlatoustog.M.Živković: Vizantijska
liturgija.Binički: Opelo, liturgija
1923. Pisani za pevačko društvo
Stanković, u njoj se ne služi
napevima, bliska stilu rusa.
Heruvika u formi a b a, svjat je
instrumentalni, često se javljaju
fuge u stavu (oče naš i hvalite).
22.Svetona horska muzika u
Srbiji posle drugog svetskog rata
(1945- 1970)
U novijim društveno političkim i
kulturnim uslovima, horska muzika
dobija novi značaj. Javlja se i
masovna pesma (traženi oblik),
obrade narodnih pesama za soliste,
hor i instrumentalne ansamble.
Ipak, preovladava instrumentalna
muzika (zbog neizvesnosti, nije
pogodan medij za moderno
esperimentisanje, neopravdano
mišljenje da ih hor sputava u izrazu
zbog programnosti). Ipak – ima i
horske muzike, jer je tradicija
horskog pevanja jaka. Velii broj
kompozicija koji su komponovali
za hor između ratova, nastavljaju
(Konjović, Hristić, Živković,
Nastasijević,Tajčević, Marić,
Čolić, Milošević). U novije
generacije stvaralaštvo posleratne
generacije kompozitora u Srbiji,
možemo podeliti u 3 grupe: 1.
Nadovezuje se na tradicionalno,
faktura stava, harmonski jezik i
oslonac na folklor nose pečat
Mokranjčevog stvaranja (Radomir
Petrović, Vlastimir, Peričić,
Aleksandar Obradović). R.
Petrović – kao dugogodišnji
dirigent, pisao je puno za hor.
Svetosavke šaljivke, veče na Školji,
Prolećna pesma; Ženski hor – oda
afroditi za solo klarinet; Dečiji hor
– beli grad; Kantate – Simfonijski
epitaf za solo sopran, mešoviti hor i
orkestar, Mladići na zvonicima za
Solistu hor i ork.+ recitator.
V.Peričić u okviru šire shvaćene
tonalnosti, primenjuje i radikalnija
sredstva izražavanja. Za hor
komponuje u Mokranjčevom stilu,
zvučna i solidno postavljena
faktura horskoh stava sa izraženim
smislom za modalni harmonski
kolorit. Dela: 3 rukoveti(iz Vranja,
Makednije, Dalmacije). A.
Obradović – pregledna i čvrsta
formalna struktura, homofonija
uglavnom, muzički folklor. Idiom
je selektivno i nenametljivo
odabran i izražen savremenim
harmonskim sredstvima. Mala
horska svita, Marika, Kolo iz
Brigade, Kantata: Simfonijski
epitaf, Sutjeska; 2. Umreno
moderan stil. Delimično je vezan
za tradiciju koncepcije (jetik, stil,
tretman forme). K. Babić – folklor
spretno izražen savremenim
jezikom. U duhovitom stilu je
komponovao: Levačku svitu, 3
madrigala, samo malo drugačije,
balada o 2 akrepa, Žablja idila;
Ž.hor – Zagonetke, Rondo; M. Hor
– „1941“; Kantata: Orfej među
šljivama. D. Radić – najvie je
komponovao vokalno
instumentalna dela. Kantate: Ćela
kula, Oratorio profano, Vukova
Srbija. Neoklasična dela
predstavljaju dela bogata
invencijom i osobenom faktum
horskog stava u kome rečitativni
blokovi kontrastiraju smelije
konceptivnim melizmatičnim
vokalima.Gundulic su njegovo
najznačajnije horsko delo i u
neoklacizmu Srbje (9 stavova
nazvani horskim obrascima,
koristio je i citat narodnih pesama).
Ide korak dalje od tradicije u bradi
ritma, harmonije, smislu i tretmanu
teksta, primenjuje formu rukoveti.
3. Nevezani za tradiciju. Smelije
primenjuju izražajna sredstva
savremene muzike zasnovane na
atonalnosti, atematizmu, nekad u
kombinaciji sa instrumentima, pa i
elektronikom. Neoklasičarske,
romantičarske ekspresionitičke
koordinate, slobodan tretman hora,
nema tonalnog oslonca, složen
fakture,eksperimentisanje sa
zvukom, nema brojnih ostvarenje.
Vladan Radovanović – sklon
modeernijem zvuku, hor tretira kao
jednu strukturu u slkopu
višeglasnih zvučnih blokova. Dela
gde se ističe hor: Kamerni sastav za
mali orkestar, u kamerni hor
sverum za klavir, orgulje, hor i
govorni hor – radiofono delo.
Rajko Maksimović – ma
karakterističi ekspresivni stih sa
arhaičnim poetskim tekstovima
ubedljivo odrađenim pomoću
zvučnih aparatnih boja harmonskih
kombinacija i kratke motorične
ritmike. Za meš. Hor - Knjiga
madrigala (6 kompozicija za hor a
cappela); Ženski hor – 3 hačku
(ženski hor + 24 instrumenta),
Zvezde (ž.h, sopran i kamerni
ork.); Kantate: Kad su živi zavideli
mrtvima i Traže moju glavu. Zoran
Hristić – smelo primenjuje nove i
neuobičajene postupke u
postavljaju horskog stava u kome
se baziranim zvučnim
kombinacijama podređuju svi
radicionalni postupci u tretmanu
pevanog teksta. Dela ove vrste:
Naslovi (hor i ork), Potop, Rađanje
slike. Kao kompozitor vokalno
instrumentalnih dela pisanih za
potrebe svečanosti, osigao tradiciji.
Vetre mla, Veliki školski čas, Mira
reči. Praška grupa – Marić (pesme
prostora, Prag sna); Vučković
(Čelik se topi); Rajičić (Opera
Simfonija)

23. Svetovna horska muzika u
Srbiji u poslednje tri decenije
20og veka (K.Babić, R. Petrović,
D. Golemović, V. Milošević, R .
Maksimović)
Savremena srpska horska muzika
(od 1945 se razvijala najviše u
neoklasičnim, ali i u romantičnim i
ekspresionističkim pravcima).
Pojedini autori su do kraja 20og
veka uključili u svoja dela serijalne
postupke, aleatoriku ili
postmodernistički tretman modela
(kao u inat muzici). U ovom
periodu horska dela nisu tako
brojna. Ovi autori se ne vezuju u
tolikoj meri za tradiciju
(Mokranjčevu i njegovih
sledbenika i u opšte za folklor).
Smelije primenjuju izražajna
sredstva savremene muzike, često
zasnovane i na atonalnosti ili
atenatizmu, ponekad i kombinaciji
sa instrumentima i elektronikom.
Tretman hora je slobodan, nema
složenih faktura i često se
eksperimentiše sa zvukom.
Konstanin Babić: autor koji nije
menjao svoj originalni jezik kroz
horsko stvaralaštvo. Većinom
komponuje na narodne tekstove, ali
ne citira narodne melodije.
Njegova najznačajnija ostvarenja
(koja zauzimaju najveći deo
njegovog opusa) su horska dela:
Levačka svita za mešoviti hor
(1966a), Razbrajalice za mešoviti
hor (iz 1970)- Humor aluzije na
narodnu poeziju u okviru tonalnog;
tri madrigala- Samo malo drugčije
(1970), Kantata- Orfej među
šljivama, zagonetke (1972)- ciklus
duhovite zagonetke jednako je
duhovitost, humor, komičnost =
kompozitorski pečat- arhaični i
folklorni ton. Dimitrije Golemović: na lirsku poeziju u svojim horskim
se do 80ih bavi folklornim delima: lirska poema “krug“crta
prizvukom: „3 narodne“, jedna ciklus za ženski hor (japanska
draga za ženki hor, Zlatibore za ljubavna poezija). Vladan
meoviti hor. Vladimir Milošević: Radanović: Koloristički tretman
inspirisan bosanskim folklorom- hora je često tretiran
„Kraške pesme“- gde primenjuje instrumentalno do 80ih godina.
sekundna i kvartna sazvučja, kao i Uključuje i elektroniku u delu
u delu iz starijeg sloja seoske „Elodi“ za mešoviti hor. Sferoon
tradicije „pesme sa Zmijanja“. (za hor i kamerni ansambl i traku).
Rukoveti od sedam pesama (aluzija Petar Ozgijan: Jako pomera granicu
na Mokranjca na nekim pesmama, između vokalne i instrumentalne
ali i suprotnosti u smislu da je muzike u delu „instrumentalne
savremeniji i moderniji jezik pesme“ za 26 glasova, osmišljenih
sekundna sazvučja, uključuje kao pojedinačne deonice- akordski
soliste i koristi dijalog među i polifono složeni tretman. Korsti
glasovima- kao Mokranjac).Rajko dodekafoniju i pomalo atonalnost.
Maksimović:ima karakterističan, Zoran Erić: „Subito“ za 20 soprana,
ekspresivan stil, inspirisan 20 altova i 2 sola (bas).
arhaičnim i poetskim tekstovima.
Veliku pažnnju posvećuje zvučnim
bojama, koje postiže različitim
harmonskim kombinacijama,
slobodnom plifonijom i često
ritmičkom motorikom,
modalnošću. Za mešoviti hor piše
„Knjiga madrigala iz tmine
pojanje“ (6 kompozicija)- pisan je
na starom srpskom jeziku; vokalno-
instrumentalna dela inspirisana su
istorijskim temama kosovskog rata
„Buna protiv dahija“, otvoreni
testament vladike crogorskog
P.P.Njeguša, „Pasija svetog kneza
Lazara“. Za ženski hor:
„zvezde“+kamerni orkestar, „O-
trim-pa-ra“. Koristi izmišljene reči
, a zasnovane su na moti.folkloru.
DuŠan Radić: inspirisan je
nadrealističkim ostvarenjima Vaska
Pope. Pored „Spiska“ (za sopran,
mezzosopran i kamerni ansambl)-
Koje se smatra među njegovim
najznačajnijim delima, a tu spada i
epska kantata „Ćele kula“ (za
soliste plus mušku hor plus
orkestar). Sa muškim horom i
redukovanim orkestrom
(smanjenim) ostvario je oštar zvuk.
24. Obnova duhovne horske
Na tekstove Vaska Pope crta ciklus
muzike u Srbiji u poslednjim
„opstednuta vedrina“ (za ženski hor
decenijama 20og veka
i dva klavira), ženskom horu je
(R.Maksimović, D.Golemović,
dodao tenore ansambl udaraljki , a
S.Božić,V.Milosavljević,
klavir tretira perkusiono. Dejan
S.Atanacković i A.Damjanović)
Despić: neoklasičar koji se oslanja
Odlike: 80ih pnovo su počele da se
izvode stare duhovne kompozicije,
ali počinju i da se pišu nove.
Kompozitori su se vraćali uzorima
iz daleke prošlosti – Korneliju i
Mokranjcu. Nove organizacije i
svečanosti tražile su nove himne,
venčanja... pa su se neki
kompozitori okrenuli tome.
Kompozitori koji nisu bili okrenuti
tradiciji, usmerili su pažnju ka
nekoj vrsti eksperimenta:
Oprobanim ranije (npr.: kod
Marinkovića, jedinorodni sine za
muški hor i orgulje) i potpuno
inovativni eksperimenti. Uglavnom
se svi opredeljuju za polifoniju, ali
i za kršenje kanona (npr. Korićenje
nekog od instrumenta).
Kompozitori se oslanjaju na rusku
crkvu, naše crkveno pojanje i
moderna sredstva. Kanonska
rušenja- ponavljanje teksta aliluja
predimenzionarno trajanje
pojedinih pesama, tonalna
nestabilnost. Maksimović: piše
„iskušenje, podvig i smrt svetog
petra koriškog“- vokalno
instrumentalna pasija. Premešstena
je forma zapadnjačke pasije kao
asocijacije na stradalački lik
Teodosijevog teksta. Svaki lik je
prikazan drugačije, stilom i
jezikom: sv.Petar pravoslavno
pojanje na Isonu, majka- baroknim
jezikom, sestra- atenatizam.
Maksimović se često obraća
srednjovekovnoj tematici sa
domaćeg tla: knjiga madrigala“Iz
tmine pojanje“, buna protiv dahija,
pasija 6og kneza lazara. U delu
kada su živi zavideli mrtvima
sjedinjuje dve struje svih
stremljenja (nacionalna i se posmatraju u odnosu na pojedine
kosmopolitska). Često koristi
staroslovenski jezik (testament
vladike crnogorskog njegoša- tekst
uslovio jednostavan harmonski
jezik, gotovo ceo od durski i
molskih trozvuka). Često koristi
žitija. Što je bio zreliji, njegov
harmonski jezik postaje
jednostavniji. Delo „za mirisom
rascvetale trešnje“ oseća se uticaj
poljske škole, aleatorike.
Golemović: Komponuje
„pređeosvećena liturgija“ gde
sjedinjuje dve dominantne stilske
tendencije (tradicionalnu
pravoslavnu i folklornu). Citate
napeva sjedinjuje na način koji
proizilazi iz dvoglasa i višeglasja
srpske folklorne svetovne prakse
(Da ispravitsja, ninje sili) ovakvi
stavovi se ne meaju sa stavovima
mokranjčevsko-kornelijevske
provenijencije(da ispravitsja ili
ruske svete tihi). Ova liturgija je
postmodernistička. Aleksandar
Damjanović: piše Roždestvo koje
ima 7 delova. Mistična
kompozicija u kojoj je prvi deo na
bogoslovski tekst „Djeva dna“, a
ostali su duhovna poezija. Svetislav
Božić: Orijentisan
postrahmanjinovski. Muzika je
uvek ista bez obzira na njenu
funkciju u službi. Liturgija po 25. Razvoj horskog žanra u
spoljašnjim karakteristikama može muzici 20og veka- stilske
se označiti kao delo pravoslavne karakteristike pojedinih škola i
crkvene muzike: kanonski propisan razdoblja: ekspresionisti,
redosled pesama, tekstovi, impresionisti i serijalisti
tradicionalni izbor izvornih sastava.
Ponavljanje muzičkog sadržaja sa 20i vek je vreme koje je donelo
novim tekstom ukazuje na to da je veliki napredak u nauci i tehnici ,
ovo ipak koncertno delo. Nema burne političke događaje, dva
svetska rata i česte sukobe iz
citata, istaknuta je ekspresivnost-
posebno ponavljanje. Tonalnna je , verskih i političkih ili nacionalnih
ali sa ruskim modalnim razlika. Doneo je najrozrodnije
elementima. U muzičkom stilu stilove i pravce u umetnosti. Često
je nauka postajala umetnst i
priprada neoromantizmu.
Komponovao je i „strašnu suprotno. Često je stilsko određenje
sedmicu“- pasija slična Bahovoj; nekog dela zavisilo od tačke
opelo u gis molu, svenoćno bdenije posmatranja. Tako neki tvrdi da je
novu eru u 20om veku započeo
(bez napeva).
Debisi, drugi da je Maler, treći
Šemberg- zbog bogatstva muzičke
produkcije stilovi, pravci i tehnike
kompozitore, a ne obrnuto.
Impresionizam: u drugoj polovini
19og veka, javljaju se dve struje
umetnika u Francuskoj na kojima
se vršila obnova francuske muzike
u delatnosti C. Franka, Vincenta D
Endija i jihovih učenika. Srodan je
simbolizmu u književnosti, a vodio
je umetnost ka individualnom,
subjektivnom utisku o svetu koji
okružuje umetnike. Kao što su
slikari dali prednost boji ispred
linije , tako i u muzici impresionisti
biraju harmonske komplekse i
njihove veze udružene sa tembrom
instrumenta ispred široke
romantičarske melodijske linie i
jasnoće forme. Javlja se sklonost ka
malim formama i napuštanja čvrsti
formalnih obrazaca zamenjenih
često mozaičkim izražajnim
sredstvima. U horskim delima,
kojih nema mnogo u ovom pravcu,
javlja se tendencija obnavljanja
starih formi šansona i madrigala
(obnova renesanse biće tek 70ih i
80ih u 20om veku). Odnost prema
vokalnoj muzici je tradicionalan,
uzima se stari tekst i forma , ali sa
novom harmonskom osećajnošću.
Klod Debisi- „tri šansona od
Orlansa“- melodija proističe iz
jezičkih refleksija, tekstovi su iz
15og veka i tipična debisijevska
harmonija; Moris Ravel- „tra
šansona“- neoklasična, podsećju na
Žanekena. Impresionistički
elementi prisutni su i kod Gabriela
Forea u jednom rekvijemu.
Ekspresionizam: u nemačkoj se
početkom 20og veka stvaraju nova
poimanja dotadašnjih vrednosti.
Javlja se pobuna protiv dotadašnjih
konvencija o lepom. Ovaj pravac se
javlja kao reakcija na tadašnju
socijalnu , političku i ekonomsku
krizu u evropi. Ekspresionisti svoju
svest i doživljaj stvarnosti stavljaju
u svet , a ne obrnuto. Razvija se u
dva pravca: 1. Konstruktivistički
ekspresionizam- polazi od poznog
romantizma, ka zaoštrenim
harmonijama do atonalnosti.
Vremenom u atonalnoj muzici
počinju da vladaju novi zakoni,
organizacija muzike kroz metode
dodekafonije (tonovi su
ravnopravni, nezavisni, obiluju
skokovima, pauzama,
disonancama, kontrastima,
variacioni princip i polifonija).
Ovde pripadaju kompozicije: druge
bečke škole- Šemberg, Veber, Berg
i njihovi nastavljači (Mesijan,
Bulez, Karlhajnc, Štokhauzen).
2.Paganski ekspresionizam-
zadržavaju tonalnu osnovu,
nadopunjujući je modalnnim i bi ili
politonalnim sazvučjima,
polimetrija (ostinata, paralelna 2,4
sazvučja, imitacija folklornog
principa). Najznačajniji
predstavnik horske muzike je
Arnold Šenberg. Vokalna
umetnost- besmislena zvučna aura
(npr.: pjero mesečar, op.21, za
ženski glas i kamerni sastav-osnovi
šprehgesanga, ima ritma, nema
tačne tonske visine). Njegovi
najpoznatiji horovi: Mir na zemlji, 26. Avangardisti/Modernisti,
op.13- poznoromantičrksa postmodernisti, autori savremene
kompozicija sa elementima duhovne muzike
ekspresionizma. Ima niz
Moderna i postmoderna se u
dodekafonih horova (op 27,28,50a,
muzikološkoj literaturi nekada
50b) „preživeo iz Varšave“- za
stavljaju nasuprot drugoj, a nekada
recictatora, hor i orkestar. U fazi
definišu kao jedan nedeljiv proces
povratka tonalnosti, stvara kantatu
razvoja umetnosti. Moderna: je
„kol nidre“- za recitatora , hor i
svojom pojavom sa početka 20og
ork.(ostala su koncertantna zbog
veka do 60ih godina donela novine
izmene teksta). Serialisti:
kao dodekafonija, integralni
Dodekafonim serijama se dodaju
serijalizam, elektronska muzika,
ritam, dinamika i agogika. U
aleatorika koje su delovale kao
integralnom serijalizmu ili
revolucionarni udar, šok. Ona je
strukturalizmu pojavljuju se serije
naizgled prekinula sve veze sa
ovih parametara. Prvi primer
tradicijom. Postmoderna želi da
ovakvog komponovanja dao je
ostvari veću komunikaciju sa
Olivije Mesijan (u drugom stavu iz
publikom. U muzici se moderna
klavirske zbirke „4 studije ritma-
stavlja kao sinonim za stvaranje
način trajanja i intenziteta“).
novine. Kraj moderne i početak
Prilikom tretmana horskih glasova,
postmoderne na neki način je sličan
više od pevanja želi da istakne
kao u prvoj polovini 20og veka,
različito emitovanje zvuka: koriste
dolazi do zasićenja novim
se sve mogućnosti glasa.
ekspresionističkim zvukom i kada
Ciklus“pet refrena“- donosi
se pojavljuje neoklasični stil.
nesemantičko značenje zvukova sa
Razlika je u tome da postmoderni
složenim ritmičkim elementima. A.
autori obraćaju se svim do
Žolive daje veći značaj dinamičkoj
tadašnjim tradicijama prošlosti,
vrednosti takta i horskog zvuka-
koriste se fragmentima umetničke
„epitalame“ za sastav od 12 solista.
prošlosti koji se u jednom delu svi
Za razliku od mesijana, tekst ima
nalaze ravnopravno, asociraju na
semantičku vrednost.Tekst na
određene formalne obrazce,
francuskom- postimpresionistički
kompozicione tehnike, citate i
akordi, kontrapunktska tehnika, ali
mešaju se stilovi. Neoklasičar
bez imitacije u klasičnom smislu.
oživljava uglavnom samo jedan
deo prošlosti dok postmodernista
koristi elemente često različitih
prošlosti nezavisno od njegovog
biografskog ili vremenskog
porekla. Postmodernista koristi
prošlost u tri vida: kao uzrok, uzor i
model. U horskoj muzici , moderna
se na zapadu vezuje za tehnike
dodekafonije, integralnog
serijalizma i el. Muzike.
Postmodernisti: Alfred Šnitke-
njegova duhovna muzika ima
koncertantnu primenu („tri
duhovna hora“- 1985;Bogorodice
djevo- za dvostruki hor, gospodi
isuse i oče naš). Tekst prema
Jermenskom svešteniku iz 10og
veka. !2 pokojnih stihova- ideja
koralnosti. Penderecki- agnus dei
(1981) polazi od linearnog vođenja
glasova slagajući ih i stvarajući
tako poliharmonska sazvučja i
suprostavljenih hromatski deonica
glasova. Avro pert- minimalistički
pristup blizak Šnitkeu i Taverneru.
Njegova muzika se razvijala od
suzdržane pasije po jovanu do
oslobođenog bujnog horskog stava
zasnovanog na pravoslavnoj
tradiciji (posle 70ih). Suzdržanost
se ogleda u svesnom obraćanju
renesansi i srednjem veku.
Georgije Vasiljevič Sviridov je u
Rusiji veoma značajan
postmodernista. Napisao je 4
oratorijuma, veliki broj ciklusa za
hor i preko 50 acapella horova. Tri
hora: bogorodice djevo, ljubav
svetaja, pokajni stih prema tekstu iz
16og veka. Einojuhani Rautavera:
svenoćno bdenije predstavlja
imitaciju vizantinske muzike , ali
koristi avangardna sredstva,
dočarava mikrointervale, koristi
glisanda, variacioni princip prema
nekoliko vizantijskih napeva. Često
pravi spoj tradicionalne
himnografije sredneg veka sa
modernihm tretmanom zvuka
(stihira, virgilija). Elementi ruske
muzike: upotrebljava bas sola,
divizirnaje glasova, upotreba terci.
Savremeni elementi: Šprehgezang
tehnika, tercno ssrodni tonaliteti
(aksis sistem). 70ih i 80ih godina
javlja se veliko interesovanje za
renesansu. Sve je veća potreba
savremenih kompozitora da
dočaraju značenje teksta. U ondosu
na renesansu, nije samo pevanje u
pitanju već i emitovanje raznih
zvukova. Često se glasovima
prilazi sa instrumentalnim
pristupom. Ta vrsta tretmana kod
nas traži izvorište u folkloru, a kod
engleza u tekstovima (npr: u 14om
veku, koriste se svi mogući registri
glasa, polifone linije, od precizne
do aleatoričke notacije). Đerđ
Ligeti_ koristi se često klasterima
koji zvuče kao aleatoričko delo
zahvaljujući tehnici
mikropolifonije – zapis sadržaja do
najsitnijih detalja i vrednosti. Tri
fantazije za mešoviti hor (1982),
lux aeterna (1986), nezavisan stav
od rekvijema, sadržaj do kraja
kontrolisan , koriste se
asocijacijama na tonalitet, ali
upotrebljava pentatoniku,
četvrtstepene lestvice, kolorističke
efekte. Postmoderna u Srbiji: Petar
Orgijan- „instrumentalne pesme“za
ženski hor- u vertikali dodekafonija
, sa ritmički bogatom primmenom
klastera. Zoran Hristić realizuje
kod nas postmodernu oko 80ih
godina. Sinteza aleatorike i
folklornih sadržaja. Neguje na
primer žanr tužbalice. Stihira
svetom savi, sila hrista- imitra zvuk
narodnih instrumenata. Zoran Erić:
„slovo siluana - freska“ za bariton,
ženski hor i orgulje. Kombinuje
zapadnoevropske tekovine sa
nacionalnim idiomom. Rajko
Maksimović: „Knjiga madrigala iz
tmine pojamije“ u kojima je stvorio
otklon prema avangardi. Usmerava
se ka madrigalističkom stilu u
pogledau fakture i u odnosu prema
tekstu (vrši zaokret prema
neoklasicizmu). U svakom
segmentu daje prednost lepoti
izgovaranja teksta- centar
dramaturgije. Uvek bira tekstove
vezane za srpsku nacionalnu
kulturu. „Testament vladike
P.P.Njeguša“- bas, hor, orkestar
„Pasija sv. Kneza Lazara“-
recitator, solista, dva hora i ork. I u
postmoderni, neki kompozitori
ostaju dosledni folkloru: Radomir
Petrović, Konstantin Babić i
Dimitrije Golemović.