Prevod drugog poglavlja knjige Miriam Tejlor,

TERAPIJA TRAUME I KLINIČKA PRAKSA:

Neuronauka, geštalt i telo
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

PRVI DEO

Proširivanje polja izbora

 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

2. Stvaranje mogućnosti za promenu

Principi Paradoksale teorije promene koji se nalaze u osnovi egzistencijalnog i

relacionog stanovištva geštalt terapeuta, ukazuju na to da promena nastaje tek
kada u potpunosti prihvatimo da smo to što jesmo. Međutim, ono što znamo iz
neurologije poziva nas da preispitamo pretpostavke na kojima je zasnovana
Paradoksala teorija promene. Ovo poglavlje se bavi posmatranjem ovih
pretpostavki i preispitivanjem ove teorije u svetlu određenih neurobioloških
karakteristika koje poseduju klijenti sa iskustvom traume. Posebno nas zanima
model poznat kao „Tri mozga u jednom“, koji pokazuje kako u potpunosti
integrisano funkcionisanje mozga i tela/uma može biti kompromitovano
traumatskim iskustvom. Ovaj model nas navodi da pretpostavimo da je u terapiji
traume neophodno kreirati posebne uslove za promenu. Predlažemo novi
Integrisani model promene, koji je u skladu sa Kepnerovim faznim pristupom
terapiji traume, i na koji se kasnije mogu primeniti principi Paradoksale teorije
promene.

Promena posmatrana iz klijentovog ugla

Počinjemo, onako kako bi trebalo, sa klijentom. Klijenti sa iskustvom traume dolaze nam na
vrata donoseći sećanja, očekivanja i strahove - ili ništa od toga. Neki klijenti dolaze sa pričom,
dok drugi prosto trpe simptome traume. Postoje oni klijenti kod kojih je sećanje na traumu,
uključujući rano zlostavljanje, netaknuto, kao i oni drugi koji ne shvataju da su teškoće koje ih
dovode na terapiju povezane sa nečim iz njihove prošlosti. Mnogi prosto traže da se oslobode
određenog simptoma, kao što su na primer napadi panike, ne povezujujući sa simptomom, na
primer, košmare koji ih muče. Oni mogu tražiti da postanu „oni stari“, ona osoba sa kojom su se
identifikovali pre nego što se traumatično iskustvo dogodilo; oni koji su bili zlostavljani u
detinjstvu mogu pre tragati za osobom koja bi postali da iskustva zlostavljanja nije bilo. U oba
slučaja, neizbežno je u pitanju duboki gubitak. Neki klijenti sa iskustvom traume imaju vrlo
minimalna očekivanja za promenu, dok drugi imaju idealizovane i snažne žudnje da budu
spašeni; ova polarizovana očekivanja reflektuju rascepe koje trauma proizvodi. Za mnoge,
promena preti da ugrozi adaptacije koje su morale biti napravljene u službi opstanka.

U polju koje je previše opterećeno medicinskim pristupom, postoje klijenti koji dolaze na
terapiju očekujući da na bilo koji način budu izlečeni; oni ne očekuju da uzmu učešća u svom
lečenju. Postoje klijenti sa iskustvom traume koje prestravljuje intruzija i bilo šta neočekivano
toliko da se plaše terapeutovih intervencija; novina za određene ljude predstavlja pretnju i oni
čine svaki napor da bi zadržali kontrolu nad procesom. Ono što određuje ovu grupu klijenata je
ograničenost izbora, što utiče na njihova očekivanja u vezi sa izlečenjem. Zajedničko svim
klijentima sa traumom je da vrlo slabo razumeju kakva promena je moguća, ako se otvore novim
mogućnostima kojih još uvek nisu svesni. Jedna klijentkinja mi je rekla, „Ne pomaže ukoliko se
fokusiraš samo na moje iskustvo, potrebno mi je da mi držiš širu sliku, uključujući i verovanje u
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

to ko bih mogla da postanem“, jer još uvek nije bila u stanju da to sama učini za sebe. Bilo je
važno da ja budem u stanju da je sretnem u njenom očaju i ne izgubim se u njemu.

Dok je za previše klijenata dobra terapija traume poslednje utočište, oni takođe mogu
osećati duboku ambivalentnost u vezi s procesom. Klijenti sa iskustvom traume dolaze na
terapiju jer ih na to više tera strah nego briga o sebi. Oni nose zastrašujuću dilemu - tenziju
između očajničke potrebe za olakšanjem i pretpostavke da će terapija uključivati ponovno
proživljavanje njihove patnje. Previše identifikovani sa svojom traumom, oni gube iz vida ko bi
mogli da postanu i zamišljaju kako će biti uronjeni u agoniju za koju znaju da je nepodnošljiva.
Zbog svega ovoga, oni mogu gledati na terapiju sa užasom umesto sa nadom.

Uvodna razmatranja

Neuronaučna istraživanja dovela su do novih pomaka u našem razumevanju traume i do

umnožavanja novih pristupa ovoj temi. Primamljivo je gledati na bilo koji od njih kao na
„magični lek“; mi pre svega želimo da pružimo nadu našim klijentima. Verovanje u srećan kraj
potpuno je u skladu sa kulturološkim poricanjem i izbegavanjem patnje: učinimo da bude bolje i
loše će nestati, biće sanirano. Dok god postoji rešenje, problem ne postoji na isti način. Često, i
naši klijenti imaju istu fantaziju kada započinju terapiju. Ova knjiga teži da pokaže da nada zaista
postoji, jer su promena i rast uvek mogući, kao i da ekstremno iscrpljujuća patnja usled post-
traumatskog stresa može biti izbegnuta. Međutim, takođe je istina da su pojedine žtrve traume
zaista ozbiljno ozleđene.

Oporavak nikada nije nešto u vezi sa čim možemo praviti pretpostavke. Mudro je stalno
imati na umu sledeće upozorenje - terapija traume ne mora biti „lek“ za sve; nekada je dovoljno
obezbediti klijentu dovoljno podrške kako bismo ga osposobili za sledeći korak (L. Perls 1992,
str. 118), što je za mnoge zapravo prvi korak u probijanju začaranog kruga traume. Terapija
traume nije usmerena na ciljeve, ona podrazumeva napredovanje korak po korak dok gledamo
gde i koliko daleko nas put vodi. Geštalt terapija viskoko vrednuje ljudski potencijal; promena i
rast nisu sinonimi jer promena može biti i na gore, ali duh potencijala i rasta prožima ovu knjigu.

Paradoksalna teorija promene i trauma

Bejser (Beisser) je razvio Paradoksalu teoriju promene (1970) promišljajući terapijske principe
Perlsa i njegovih kolega i ona sadrži mnoge klasične geštalt vrednosti. Ova teorija je postala
jedna od osnovnih teorija geštalt psihoterapije i uticala je na njenu orijentisanost ka procesu,
relacioni stav i kreativnost. Brilijantnost ove teorije leži u njenoj jednostavnosti: promena nastaje
ne kada klijent pokušava da bude drugačiji nego što jeste - „ono što bi ’trebalo da jeste’ ili što
misli da ’jeste’“ (Bejser 1970, str. 89) – već kada potpuno uroni u ono što doživljava u trenutku.
Iz ovog razloga, geštalt terapiju ponekad nazivaju terapijom očiglednog. Biti u potpunosti ono
što jesmo, bez pokušavanja da se promenimo, je suština Bejserove teorije, odatle i paradoks.
Teorija počiva na premisi da je klijent u stanju da „čvrsto stoji na jednom mestu kako bi imao
uporište da se pomeri, i da je teško ili nemoguće pomeriti se bez čvrstog uporišta“ (Bejser 1970,
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

str. 89). Paradoksalna teorija promene eksplicitno implicira kako terapeut pristupa terapiji i ovo
će posebno biti razmatrano u desetom poglavlju.

Paradoksalna teorija promene počiva na nekoliko pretpostavki o klijentu. Ova lista

obuhvata sledeće funkcije selfa1: sposobnost za samo-regulaciju; sposobnost da se prave izbori;
sposobnost da se napreduje manje-više bez prekida; sposobnost da se učestvuje u isceljenju;
sposobnost da se podnosi bol; sposobnost da se ima poverenja u proces koji se pojavljuje;
kapacitet da se promišlja, organizuje i integriše proces; sposobnost da se ostane u ovde-i-sada; i
kapacitet da se bude na raspolaganju za kontakt. Postoji sveobuhvatna pretpostavka u geštalt
terapiji da klijent poseduje sve što mu je potrebno za rast. Za klijente sa iskustvom traume ništa
od ovoga ne važi, a kada posledice traume postanu dugotrajne, možemo se osloniti tek na mali
broj ovih sposobnosti u bilo kom trenutku; mnoge od ovih sposobnosti biće premalo razvijene ili
ograničene.

Iz perspektive geštalta, rast postaje moguć kada se organizmički procesi ne remete, ali
trauma ozbiljno remeti vitalnost i proces. Bejser navodi: „Geštalt terapeut... veruje da je prirodno
stanje čoveka jedno ucelovljeno biće - ne fragmentirano u dva ili više suprotstavljenih delova. U
prirodnom stanju promena je neprekidna i bazirana na dinamičkoj razmeni između selfa i
sredine“ (1970, str. 89).

Ako prihvatimo ovo kao idealnu i možda očiglednu situaciju, moramo razumeti da je ovo
„prirodno stanje“ daleko od životne realnosti žrtava traume. U traumi ovo stanje je ozbiljno
poremećeno i fragmentirano, a self postaje mnogo rigidniji, jer se fiksni geštalti ugrađuju u
njegovu strukturu. Bejser je zainteresovan za to da zameni statične postavke Frojdijanskog
mišljenja promišljanjem procesa, a u radu sa traumom ovo mora da se desi na bukvalnom, ne
konceptualnom nivou. Paradoksalna teorija promene implicira ovde-i-sada, dok je klijentova
zabrinutost vezana za zaglavljenost u ponovnom proživljavanju prošlosti koja ne može biti
promenjena. Ciklična i repetitivna priroda traume je dobro poznata, dok Paradoksala teorija
promene traži osećaj narednog pokreta da bi se dokazala. Ona implicira doživljaj blizine, dok
klijenti sa iskustvom traume traže da se udalje od svog iskustva. Paradoksalna teorija promene je
stoga donekle u neskladu sa teorijom traume.

Postoje rizici koji su vezani za praktikovanje Paradoksale teorije promene u radu sa

klijentima sa traumom. Na primer, možemo sugerisati da potpuno prihvatanje osećaja da
nemamo kontrolu (a tako se osećaju mnogi klijenti sa iskustvom traume) daje osećaj nekakve
kontrole ili mi barem stavlja na raspolaganje neke mogućnosti. Možemo razumno da
pretpostavimo da će ovi izbori biti odluke „odozgo-na-dole“ (Ogden et al. 2006) u vezi s tim
kako da ponovo uspostavimo nekakav red funkcionisanja u nečijem životu. Međutim, ovo ne bi
uticalo na „odozdo-na-gore“ telesni osećaj nemanja kontrole niti bi uzelo u obzir potrebu da se
ima kontrola posebno nad flešbekovima, košmarima ili drugim telesno baziranim intruzijama

1
Autorka koristi izraz „funkcije selfa“ u širem smislu od osnovnog koji podrazumeva tri glavne funkcije ego, id i
personu. (Prim. prev.)
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

koje tako ozbiljno utiču na živote klijenata sa iskustvom traume. U najboljem slučaju, ovakav
način ostajanja sa figurom klijentovih poteškoća bi bio neproduktivan. U najgorem slučaju,
insistiranje na tome da patnja bude figura može uvesti klijenta u stanje velike disregulacije, a
možda čak izazvati i retraumatizaciju u stanju krajnjeg užasa. Mnogo je korisnije uspostaviti
nekakav osećaj kontrole da bi se u potpunosti shvatilo šta znači biti van kontrole.

Tarner i ostali upozoravaju na opasnost re-viktimizacije od strane beskrupuloznih ili

nedovoljno obučenih terapeuta ([1996] 2007, str. 540). Ovo nije samo opasnost od
retraumatizacije klijenta, koja je etički vrlo diskutabilna; ovo se može završiti i samo-
povređivanjem, zadevanjem tuče, pijančenjem ili sličnim impulsivnim ispadima nakon seanse.
Procena i upravljanje rizikom su neophodni kada je u pitanju rad sa bilo kojim klijentom sa
iskustvom traume. Postaje jasno da je još nešto potrebno da se desi da bi klijent mogao da se
vrati u prirodnije stanje i da bi promena mogla da usledi.

Ostali faktori u procesu promene

Poreklo geštalt terapije leži u psihoanalitičkom obrazovanju Frica Perlsa i, iako se Perls udaljio
od mnogih principa i praksi psihoanalize, ipak je očuvao verovanje da su katarza i ekspresivne
metode važan deo promene. Ovo uverenje možemo prepoznati i u naknadnoj Bejserovoj teoriji
promene, prema kojoj je potrebno da imamo na raspolaganju čitav ekspresivni dijapazon
potencijala da bismo u potpunosti bili to što jesmo. „Bezbedno vanredno stanje“ terapijske
situacije nam ovo omogućava, baš kao i tradicionalne kreativne tehike. Iako bi se većina geštalt
terapeuta složila sa filozofskim i egzistencijalističkim stavom o postajanju u potpunosti onoga
što jesmo, geštalt terapija je evoluirala od 1970. godine - godine kada je Bejser objavio svoju
teoriju - u manje ekspresivnu i više eksplicitno relacionu paradigmu orijentisanu na polje. Ovo
ne predstavlja nikakvu novinu jer je i sam Bejzer podržavao jasan relacioni stav između
terapeuta i klijenta, u kome terapeut odbija da bude u ulozi agenta promene.

Jedna od implikacija ovakvog stava je da terapeut ne treba da se meša u klijentov prirodni

rast. Međutim, savremena geštalt terapija je postala značajno sofisticiranija i suptilnija, sa
tragovima oba kreativna pristupa, iskustvenog i relacionog, tkajući jedno platno različite teksture
i kvaliteta. „Bilo koji pristup promeni u psihoterapiji koji ne uključuje i eksperimentalni
fenomenološki rad na svesnosti i brižan dijaloški fokus na odnosu nije potpun“ (Jontef 2005, str.
92). Ovaj akcenat na odnosu i intersubjektivnom povezuje geštalt sa drugim terapijskim
pristupima koji imaju psihodinamske korene.

Ako na trenutak istupimo iz geštalta, ali na način koji je potpuno u skladu s njim,
okrećemo se temi odnosa kao katalizatora promene. Bostonska radna grupa za proces promene
sastojala se od istaknutih psihoanalitičara, psihoterapeuta i istraživača koji su se sastajali tokom
niza godina da bi bolje razmotrili i produbili razumevanje prirode promene. Njihova teza (2010)
je zasnovana na dijadnom karakteru odnosa i „trenucima susreta“ koji se dešavaju u okviru
njega. Ova teza se malo razlikuje od geštaltističkog poimanja Ja-Ti odnosa i kontakta; nimalo ne
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

iznenađuje činjenica da je ova grupa objavljivala svoje radove u Internacionalnom geštalt

žurnalu (videti Bostonska radna grupa za proces promene, 2002). Osim toga, Bostonska radna
grupa za proces promene identifikuje trenutke susreta kao trenutke promene jer oni kreiraju
„promenu svesti i organizmičku reorganizaciju“ (2010, str. 7).

Pitanje od izuzetne važnosti u terapiji traume je sledeće: kako da se susretnemo sa nekim

ko je u haosu, fragmentiran, rigidan, disociran ili na neki drugi način dezorganizovan da bismo
kreirali ove promene? Bostonska radna grupa za proces promene opisuje ono što oni nazivaju
„lokalnim nivoom“, minijaturama proživljenog iskustva, kao nešto slično fenomenološkom
metodu u geštaltu. Prema njima, promena se dešava „u malim, naizgled beznačajnim momentima
isto kao i u trenucima ,prosvetljenja’ očiglednije terapeutske promene“ (Bostonska radna grupa
za proces promene 2010, str. 100). Ovo podrazumeva i ekspresiju i odnos. Međutim, akcenat na
odnosu u procesu promene ne uzima u obzir problem poverenja koji je izražen kod klijenata sa
iskustvom traume, jer u njihovom slučaju pre svega ne postoji osnova za odnos. Učestvovanje u
odnosu može da predstavlja problem. Već smo naveli da je potrebno da klijenti budu aktivni
učesnici u svom isceljenju, što je u kontradikciji sa iskustvom klijenata koji su doživeli traumu i
koji su često pasivni ili previše oslonjeni na sebe ili i jedno i drugo. Osim toga, jedna definicija
traume podrazumeva da je trauma poricanje ili negacija aktivnog autonomnog učešća, kontrole
ili izbora u životu; posledica ovoga je pasivnost. Iz perspektive polja, potrebno je razmotriti
odnos kao faktor u podržavanju promene i o ovoj dinamici ćemo govoriti u jednom od narednih
poglavlja.

Postoji veza između ličnog angažovanja u terapiji i nade. Ukoliko imam osećaj da mogu
nešto da učinim u vezi sa određenom situacijom, mogu i da se nadam novom ishodu. Prosto
započinjanje terapije budi osećaj ličnog angažovanja: „Mogu da tražim pomoć“ predstavlja novu
mogućnost, čak iako je ona rođena iz očaja i beznađa. Uobičajeno očekivanje je da će terapeut
„učiniti“ nešto da „popravi“ problem, posebno u savremenom polju u kome se teškoćama
pristupa na medicinski način, tako što se nada polaže u „moć“ drugoga, a ne u poverenje u
soptveni kapacitet za promenu.

Snajder i ostali sugerišu da efekat placeba, koji predstavlja „motivišuće očekivanje

napretka“ (Snyder et al. 2002, str. 16), takođe može doprineti promeni u terapiji. Tarner i ostali
sugerišu da učinak placebo efekta u terapiji traume može biti čak do 40 odsto (Turner et al.
[1996] 2007, str. 541). Bostonska radna grupa za proces promene istakla je tačku koja je ključna
za terapiju traume: „Neće svaki pravac kojim krenemo u terapiji, a koji je ko-kreiran, biti
isceljujući ili konstruktivan za pacijenta“ (2010, str. 104, kurziv M. Tejlor). Imajući ovo u vidu,
terapeut koji radi na traumi se nalazi u dilemi: da li promena nastaje kao rezultat napora iskusnog
praktičara ili učeći kako da iscelimo sami sebe (Levin and Levine 2012, str. 6)?

Pisci Bostonske radne grupe za proces promene navode još jednu zanimljivu tačku, a to
je da promena mora da se desi u dva odvojena domena iskustva: deklarativnom, odnosno
svesnom, verbalnom domenu i implicitnom, proceduralnom, odnosno relacionom domenu (2010,
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

str. 3). Ovo je posebno značajno u radu sa traumom, jer implicitno saznanje iz odnosa (na primer
kako je neko dočekan u svetu) integriše emocionalnu, kognitivnu, relacionu i bihejvioralnu
dimenziju. Ono što nije iskazano, ali mora biti naglašeno, je da su somatski i psihološki nivoi
takođe implicitni: „Najbolje je razmišljati o implicitnim sećanjima kao o somatskim i afektivnim
stanjima memorije koja nisu dopunjena unutrašnjim osećajem da se upravo sećamo nečega iz
prošlosti“ (Ogden et al. 2006, str. 236, kurziv u originalu).

Ovo nas direktno vodi na teritoriju klijenata sa iskustvom traume čiji su životi posednuti
nerazumljivim i nepodnošljivim implicitnim saznanjem i baš u ovoj dimenziji integracija je od
presudnog značaja za procesuiranje. Uobičajena praksa podrazumeva da se provede neko vreme
u promišljanju novog iskustva, uključujući i geštalt eksperimente, kao deo „procesuiranja“ i
asimilacije istog. Promišljanje stoga može biti posmatrano kao karakteristiku promene, novo
saznanje koje kompletira ciklus iskustva i dozvoljava integraciju nezavršenog posla.
Promišljanje je funkcija selfa koju je korisno razviti jer obezbeđuje protivtežu sklonosti ka
reaktivnosti2 mnogih klijenata sa iskustvom traume.

Trenutak za promišljanje

Setite se trenutka lične promene u terapiji. Šta je to što je olakšalo ovu promenu - da li je
to bio uvid, nešto što je vaš terapeut rekao ili uradio, eksperiment, nalaženje smisla ili
veze između različitih iskustava, ili nešto drugo? Šta je dovelo do promene - da li ste se
zaglavili ili blokirali na bilo koji način, ili osetili ambivalentnost prema sledećem koraku?
Koliko je vaš odnos sa terapeutom imao udela u promeni? Kakav je bio vaš telesni osećaj
promene i koliko je on bio značajan? Odvojite nekoliko minuta da o svom iskustvu nešto
napišete u sadašnjem vremenu, dodajući neka naknadna razmišljanja o tom trenutku.

Neuronauka, trauma i promena

Bostonska radna grupa za proces promene (2010, str. 59) citira Vajsa (Weiss): „,dugotrajne ko-
ordinacije’ koje konstituišu organizaciju sistema organizam-sredina [počivaju] na biološkom
instrumentu specifičnosti“. U slučaju klijenata sa iskustvom traume, specifičnost je u tome da
onaj materijal koji nije kompletiran i integrisan ostaje zaglavljen, nataložen i otelovljen u rigidno
fiksiranim geštaltima - onim beskrajnim ponavljanjima straha, intruzije i izbegavanja koja su
tako karakteristična za traumu. Nasuprot ovoj zaglavljenosti, geštalt terapija favorizuje
fleksibilnost. Filipson kaže: „Paradoksalna teorija zahteva da klijent ima neurološki kapacitet da
se kreće fleksibilno ka novim percepcijama sredine i relacijama prema istoj“ (2012, str. 90). Ova
2
Odnosi se na sklonost osobe da menja ponašanje zbog svesti o tome da je neko posmatra (u ovom slučaju terapeut).
Prim.prev.
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

fleksibilnost jednostavno nije na raspolaganju klijentima sa iskustvom traume, a osnove za to su

neurološke. Neuronauka je izmenila „pravila“ o tome kako pravimo izbore, menjamo se i
rastemo kao ljudska bića. Srećom, mi danas razumemo da je mozak „dinamički proces koji se
neprekidno razvija i rekonstruiše tokom čitavog života“ (Cozolino 2006, str. 50), što možemo
zamisliti kao proces orezivanja, održavanja i obnavljanja (Schore 2003c, str. 131). Ako ovo
saznanje uključimo u naše promišljanje i planiranje terapije traume, tu leži nova nada za ovu
grupu klijenata.

Prvi princip neuronauke je Hebov aksiom (1949): neuroni koji se pale zajedno,
umrežavaju se zajedno. Ovo znači da što više ponavljamo ili vežbamo određenu situaciju,
misaoni obrazac, ponašanje ili osećanje, oni postaju čvršće utelovljeni. Pokušavajući da
dovršimo nedovršenu situaciju tako što iznova i iznova prolazimo kroz isti problem, namerno ili
ne, samo će učvrstiti taj problem, i odatle proizilaze rizici koji su nerazdvojivi od rada kroz
Paradoksalu teoriju promene. Uporni napori klijenta ne menjaju ništa jer nakon traume prirodna
fluidnost procesa postaje blokirana. Ipak, u terapiji traume moguće je iskoristiti neuroplastičnost
mozga kako bi se ustanovili novi neurološki putevi i umrežavanja koji će nas izvesti iz začaranog
kruga.

Jedna od glavnih struktura mozga koja se aktivira u odgovoru na strah - deo primarnog
kola (neuroloških impulsa) koje pokreće trauma - je hipokampus, i ovo je jedno područje mozga
u kome nove nervne ćelije - neurogeneza - mogu da nastaju i tokom odraslog doba (Fogel 2009,
str. 257). Zigel (Siegel) sažima ovaj proces koristeći akrostih SNAG - stimulisati neuronsku
aktivnost i rast (2007, str. 291). Izgleda da ovaj proces zahteva uslove koji su oslobođeni stresa i
stoga ukazuje na to da je potreban preduslov za njega smanjiti stres. Neurološki putevi se ne
mogu razviti pod originalnim uslovima, obzirom da njihov rast zavisi od novog iskustva:
„Plastičnost uma-mozga-tela koja zavisi od iskustva postaje ključni element za razumevanje
mogućnosti promene misaonih stavova i učenja koji se mogu desiti u psihoterapiji“ (Wilkinson
2010, str. 2). Neuronski rast stimuliše pažnja - tamo gde usmerimo pažnju povećava se i dotok
krvi - koja podržava paljenje neurona na način koji podstiče integraciju razdvojenih moždanih
regija (Seigel 2007, str. 291).

Tri mozga u jednom

Meklejnova teorija o Tri mozga u jednom (1990) predstavlja veoma koristan koncept za
razumevanje moždanih regija koje su aktivirane traumom. Ponekad pogrešno shvaćena kao
anatomski model razdvojenih struktura mozga i kritikovana zbog svoje evolutivne perspektive,
ova teorija ipak može biti korisna jer predlaže da postoje tri moždana sloja koja manje ili više
funkcionišu zajedno, pod različitim okolnostima (videti Sliku 2.1). Upotrebljivost ovog modela u
terapiji traume leži u tome što hijerarhijski slojevi mozga imaju mnogo toga da kažu o
mehanizmima preživljavanja.
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

Na najnižem, najprimitivnijem nivou je moždano stablo, koje vodi u kičmenu moždinu, i

ono je odgovorno za regulaciju osnovnih fizioloških funkcija kao što su rad srca, krvni pritisak,
disanje, stanja sna i budnosti. Ovo je u principu struktura koja se pali i gasi: kada je jedna ili više
ovih funkcija oštećeno usled povrede ili bolesti, ubrzo sledi smrt organizma. Iznad moždanog
stabla smešten je limbički sistem. Ovaj sloj mozga je fleksibilniji i odgovoran je za reakcije na
stimuluse, kao i za senzorne, emocionalne, neverbalne, socijalne, i niz misaonih odbrambenih
procesa. Reakcije koje pokreće limbički sistem mogu da preplave telo u dvadesetom deliću
mikrosekunde - što je bukvalno kraće od treptaja oka. Uostalom, u situaciji opasnosti najvažnija
je brzina. Postoje debate oko toga koje sve strukture sačinjavaju limbički sistem, ali korisno je
posmatrati ga kao sistem u kome su smeštene odbrane za preživljavanje i stanja velikog
emocionalnog naboja (LeDoux 2002, str. 212). Direktno ispod lobanje i iznad navedena dva sloja
leži korteks, čija je funkcija da materijal dobijen iz okruženja i druga dva sloja prevede u
verbalizovane, promišljene, svesne misli. U ovom sloju se dešava planiranje odbrambenih
reakcija na višem nivou.

Posebne funkcije mozga

Naravno da je ovaj model previše uprošćena reprezentacija izuzetno složenih specijalističkih

funkcija, od kojih nijedna nije ograničena na poseban sloj ili strukturu mozga; za većinu funkcija
su odgovorna različita područja koja su raspoređena po čitavom mozgu. Postoje mnogobrojne
dvosmerne, dinamičke i samo-organizovane veze između različitih struktura i slojeva mozga.
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

Imajući ovo u vidu, zanimljivo je da su mnoga istraživanja o neuronauci traume usmerena na

strukture u okviru limbičkog sistema, posebno amigdale, hipokampusa i talamusa, kao i na veze
između ovih struktura u zastrašujućim i pretećim situacijama. Brojne studije su otkrile pojačanu
aktivnost u ovim sub-kortikalnim regijama u pretećim situacijama, i istovremenu smanjenu
aktivnost u kortikalnim regijama mozga. Ledu (LeDoux) navodi da je „argument da kognitivni
procesi mogu uključivati druga kola neurona, kao i da mogu funkcionisati relativno nezavisno od
emocionalnih neuronskih kola... izgleda ispravan“ (2002, str. 212). Rečeno je da se usled pretnje
korteks jednostavno „isključi“ (Ogden et al. 2006, str. 142; videti takođe Van der Kolk [1996]
2007, str. 233). Ovo je izuzetno važno za terapiju sa žrtvama traume.

Pored toga, u situacijama hronične traume, posebno u stadijumima ranog detinjstva kada
se mozak ubrzano razvija, potpuni razvoj nekih struktura može biti sprečen, uključujući
hipokampus i korpus kalozum (lat. corpus callosum), „most“ koji povezuje levu i desnu
moždanu hemisferu. Vilkinson (Wilkinson 2010, str. 39) navodi ispitivanje koje su sproveli
Tajher i ostali (Teicher et al. 2003) koje pokazuje za 15-18 % umanjeni korpus kalozum usled
nekih iskustvenih faktora, posebno u slučaju zanemarivanja. Šor ističe da su paralimbičke oblasti
desne hemisfere „prvenstveno uključene“ u skladištenje traumatskih sećanja, što nas navodi na
zaključak da se ova sećanja i aktiviraju iz ovih oblasti (2003a, str. 259). Opet vidimo da se
mozak dobro razvija ako ima prave uslove za razvoj. „Tekuća promena paradigme u svim
naukama ide od svesnog, eksplicitnog, analitičkog, verbalnog i racionalnog levog mozga ka
nesvesnim, integrišućim, neverbalnim, telesno-orijentisanim emocionalnim procesima desnog
mozga (Šor 2008, preuzeto iz Vilkinson 2010, str. 9).

Relacioni mozak

Pre nego što odemo predaleko putem redukcionističkog unitarizma u razmatranju adaptacije
mozga na traumu, obratimo nakratko pažnju na relacioni aspekt razvoja mozga. Filipson nas
podseća da je neurološki razvoj relacijski, kao što to dokazuju radovi Šora, Biba (Beebe) i
Lahmana (Lachman), Zigela i drugih, i on smatra da „u terapiji fokusiranoj na odnos možemo
raditi na deficitima što onda dovodi do fizičkih promena u funkcionisanju klijentovog mozga“
(2012, str. 89, kurziv Miriam Tejlor). Dakle, neuronauka ima štošta da kaže o tome od čega
zavisi budućnost klijenata sa iskustvom traume: „Um odgovara na promene koje se dešavaju u
mozgu kao rezultat interakcija uma-mozga-tela sa drugim iskustvom uma-mozga-tela; mozak se
menja kao odgovor na mišljenje, i tako dalje“ (Vilkinson 2010, str. 125).

Fokus na ovde-i-sada, fenomenološki metod i eksperimentalni pristup geštalt terapije

najčešće nude klijentu rešenje „problema koji ne može biti rešen odigravanjem habitualne šeme“
(Filipson, 2005, str. 14), tako što uvode nove izbore i mogućnosti. Bez neurobiološke
perspektive, polje mogućnosti je suženo; trauma prosto postaje problem koji ne može biti rešen.
Zaglavljenost i neuspeh su problemi poznati terapeutu koji radi na traumi. Potrebno je preispitati
psihoterapijske koncepte otpora i impasa u svetlu uvida koji dolaze iz neuronauke. Ljudi koji su
iskusili traumu ne mogu da utiču na neke aspekte svojih života, kao što neko sa polomljenom
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

nogom ne može da hoda po žici. Ne želim da tvrdim da psihološki otpor ili impas nije moguće
sresti kod ovih klijenata kao i kod svih ostalih, ali postoje procesi nad kojima oni nemaju voljnu
kontrolu. Oni na terapiju dolaze bez neuroloških veza koje bi im omogućile da uspostave
kontrolu i naprave promene koje priželjkuju. Ova grupa klijenata zahteva nešto drugačiji način
od uobičajenog razmišljanja o promeni i omogućavanja iste.

Stvaranje uslova za rast

Bejser lepo primećuje da je cilj terapije ostvarivanje sposobnosti da idemo u korak s vremenom
istovremeno zadržavajući neku individualnu stabilnost (1970). Baš ove dve sposobnosti nisu
dostupne klijentima sa iskustvom traume, koji su s jedne strane zaglavljeni u ponovnom
odigravanju prošlosti, a s druge strane nestabilni. Jedan od postulata geštalt terapije je da su ljudi
živi organizmi koji su neprekidno u procesu, adaptirajući se i pojavljujući se u odgovoru na
unutrašnje i spoljašnje polje. Promena se uvek odigrava, čak i kada je toliko spora da izgleda
statično. Parletov Princip istovremenosti (Parlett, 1991) pokazuje da će uvek postojati stepen
novine u svakom ponovnom preživljavanju traumatičnog iskustva: ovo preživljavanje se odvija
baš u tom neponovljivom trenutku.

Međutim, bivajući svestan rizika i neproduktivnosti terapije, Jontef postavlja ključno pitanje:

Centralno pitanje nije u tome da li će doći do promene nego da li će ta promena

dovesti do rasta ili pogoršanja... [Kako] pojedinci i njihova društva, uključujući i
psihoterapeute, utiču na i podržavaju promenu u pravcu isceljenja, rasta i
ucelovljivanja, a kako ometaju isceljenje, rast i ucelovljivanje - ili čak ubrzavaju
pogoršanje? (2005, str. 82)

Potrebno je pronaći načine da se olabavi fiksni geštalt u traumi bez činjenja štete. Kada „mozak
osobe ne može da podrži različite načine bivanja“ (Filipson 2005, str. 16), rizik od pogoršanja
stanja postaje povećan ukoliko u telu/umu ne uspemo da stvorimo prave uslove za pojavljivanje
novine. Filipson dalje navodi: „Ne možemo prosto primenjivati Paradoksalu teoriju u situacijama
kada je klijent čuvstveno van kontakta s tim gde jeste“ (2015, str. 14). Potreba da klijenta
dovedemo u čulni kontakt sa onim „gde jeste“ nije u suprotnosti sa vrednostima geštalta;
problem u radu s klijentima sa iskustvom traume je pre u tome šta činimo i kako podržavamo
njihovu sposobnost da budu u kontaktu. Za ovo nam je važna metafora Stratforda (Stratford) i
Brejlera (Braillier) o lepku i razređivaču u terapiji (1979), a prava pitanja su „koja vrsta lepka?“ i
„koliko razređivača?“. Klijentma je potrebna i fluidnost i stabilnost.

Imajući na umu da su „mehanizmi koji dovode do promene u psihoterapiji, u najboljem

slučaju, nepotpuno shvaćeni“ (Bostonska radna grupa za proces promene 2010, str. 38), kao i da
„traumatska pretnja opstanku proizvodi sećanja nabijena ogromnim strahom koja je veoma teško
promeniti“ (str. 187), razmotrićemo sada neke mogućnosti za terapiju traume koje otvara
neuronauka. Lepak i razređivač terapije traume moraju da obuhvate izgrađivanje funkcija selfa
koje se tiču nekih od pretpostavljenih neuroloških nedostataka. Već smo predstavili listu nekih
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

funkcija selfa na kojima počiva Paradoksala teorija promene, i videli da su sve one oštećene kod
klijenata sa kompleksnim ili razvojnim iskustvom traume. Potrebno je da terapeuti koji rade na
traumi prigrle intenciju ka promeni kao aktivno remećenje prirodnih procesa taloženja koji inače
neizbežno vode u pogoršanje: „ponekad je to veoma racionalna odluka da se naprave određene
promene“ (Fur 2005, str. 83). Postoji obilje dokaza da je potrebno raditi sa telom na određene
načine koji ubrzavaju razvijanje ovih funkcija selfa, da bi terapija traume dala rezultate.

Klijentima sa iskustvom traume je potrebno da budu u stanju da reorganizuju svoje

fragmentirano, disocirano i neiskazano iskustvo u koherentni i celoviti geštalt. Postizanje
fluidnosti i stabilnosti zahteva razrešavanje polarnosti u funkcionisanju, kao i povećani kapacitet
za integraciju. U ovom poglavlju smo već rekli nešto o problemima koji se tiču integracije kod
klijenata sa iskustvom traume. „Bez adekvatnog kapaciteta za integraciju, klijenti ne mogu da
održe niti regulišu nivo pobuđenosti, uhvate se u koštac sa svojim sećanjima ili vode
produktivne, zadovoljavajuće živote“ (Ogden et al. 2006, str. 182). Neuspeh u integrisanju
traumatskog iskustva je suština nezavršenog posla žrtve i njenih tekućih problema i terapeut
mora da koristi određene intervencije da bi omogućio integraciju. Važno je naglasiti da će osećaj
traume kod klijenta biti produbljen ukoliko se ne preokrene proces dezintegracije. Kepner s
pravom ističe centralnu ulogu otelovljenog selfa u procesu integracije (1987, str. 10). Jedino na
ovom nivou osoba može u potpunosti razumeti svoje iskustvo kao svoju subjektivnu istinu, čak i
u odsustvu reči. „Emocije i telo su u nezamenjivoj srži iskustva: oni nisu tu samo da bi
potpomogli razumevanje na kognitivnom nivou“ (Mekgilkrist [McGilchrist] 2010, str. 185).
Integracija uključuje „podjednako diferencijaciju i povezivanje odvojenih delova unutrašnjeg
iskustva i spoljašnjih događaja kako bi se ona smisleno povezala... Ova sposobnost potpomaže
da se održi unutrašnji lokus kontrole nad sopstvenim telom, emocijama i mislima“ (Odgen et al.
2006, str. 182–3). Implicitno može postati eksplicitno kroz telo.

Integracija prekida (splitinga) je stoga krajnji cilj terapije traume. Tokom traumatske
epizode, dramatični prekid u funkcionisanju mozga odvija se između kortikalne i sub-kortikalnih
regija. „Cilj... je da se integriše i izbalansira kortikalno i sub-kortikalno, leva i desna hemisfera,
mreže neurona koje obrađuju informacije. Ovaj proces zahteva smanjivanje anksioznosti, sa
visokog na umereni nivo. Visoki emocionalni naboj blokira mišljenje, dok umereni može imati
za rezultat kombinaciju mišljenja i emocija“ (Kozolino 2002, str. 58, kurziv M. Tejlor).
Anksioznost i neravnoteža su primarne posledice dezintegracije. Stoga, posebno su važne one
intervencije koje umanjuju anksioznost i na taj način podstiču ojačavanje neuronskih veza
između reakcija iz primitivnih regija i funkcionisanja višeg reda. Ovo zahteva više od pristupa
koji je sveden na kontrolisanje anksioznosti. Goldštajn primećuje da „novi poredak izranja iz
internih resursa sistema, onda kada se uspostave pravi uslovi, a ne zato što je nametnut od strane
spoljnih sila ili faktora“ (2007, str. 111), što je u skladu sa terapijom koja uzima u obzir saznanja
neuronauke. Telo zna kako da se isceli pod pravim uslovima.
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

Senzomotorna terapija posmatra telo kao „primarni poligon u procesuiranju traume“

(Ogden et al. 2006, str. 166), čime stvara neophodne unutrašnje resurse i osećaj unutrašnje
povezanosti. Fogel kaže da:

Mi ne možemo da učinimo da se otelovljena samosvest desi, ali možemo da

stvorimo uslove koji najviše pogoduju njenom razvoju... što više uvežbavamo
mogućnosti za pojavljivanje otelovljene samosvesti... to smo sposobniji da se
duže zadržimo u subjektivnoj emocionalnoj sadašnjosti i izaberemo da se
uskladimo sa određenim senzacijama koje se javljaju u određenim delovima tela...
neurološko učenje se ogleda u psihološkim promenama u nervnim ćelijama i
njihovim vezama. (2009, str. 61)

Ogden i ostali predlažu kombinaciju pristupa odozgo-na-dole i odozdo-na-gore u radu sa

implicitnim sećanjem. Kognitivne intervencije odozgo-na-dole, koje su posredovane korteksom,
primenjuju se da bi se negovala regulacija kroz davanje smisla i obzervacija putem praćenja
fenomenologije. U ovom modalitetu, jezik i narativ su „pristupne tačke“. Intervencije odozdo-na-
gore kreću od tela, koristeći senzacije i pokret da bi podržale emocionalnu regulaciju i
procesuiranje sećanja. „Iako su ovo intervencije odozdo-na-gore, promena u somatskom
doživljaju selfa utiče na lingvistički doživljaj selfa“ (2006, str. 166).

„Senzorimotorno procesuiranje, koje je direktnije povezano sa procesuiranjem

celokupnog tela, obuhvata fizičke promene kao odgovor na čulne nadražaje; fiksne obrasce
delovanja koje vidimo u odbrambenim reakcijama; promene u disanju i tonusu mišića; i
aktivaciju autonomnog nervnog sistema“ (Ogden et al. 2006, str. 7). Ovde postoje direktne
paralele sa razrešavanjem fiksnih somatskih geštalta u geštaltističkom telesnom procesu, iako je
namera koja stoji iza intervencije usmerena na procesuiranje i integraciju pre nego na svesnost.
Moguće je, ipak, previše naglasiti bilo jedan bilo drugi način rada, na štetu integracije. Stoga je
korisno postaviti klijentima pitanje koje se tiče njihovih senzacija, a koje glasi „Šta je vezano za
tu misao/osećanje/osećaj?“, da bi mogli da povežu misli sa somatskim iskustvom i obrnuto.

Klinička vinjeta

Sara koja je bila brutalno silovana je godinama na ovo iskustvo gledala kao na neželjeni
seksualni odnos. Ovo je bio odbrambeni fiksni geštalt, koji joj je dopuštao da se disocira,
ali koji je u sebi nosio veliki osećaj krivice jer nije rekla „Ne“. Bilo joj je potrebno da
oseti povredu i nasilje svojim nervnim sistemom da bi mogla da doživi ovo iskustvo kao
silovanje - da u potpunosti postane to što jeste kao što nalaže Paradoksala teorija
promene. Kao preduslov za prihvatanje nepodnošljivog saznanja da je bila silovana, bilo
je potrebno ojačati njen kapacitet za toleranciju snažnih emocija i senzacija koje idu uz
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

to. Ovo smo postigle tokom više meseci, posvećivanjem pažnje izgradnji njenog
unutrašnjeg osećaja sigurnosti, uporno joj odvlačeći pažnju od njene skoro neodoljive
potrebe da se vraća na traumatski materijal - figuru koju još nije bila spremna da podrži.
Učeći da primećuje i prepoznaje telesne senzacije i misli koje ih prate bez osuđivanja,
Sara je uspela da im da novo značenje; učeći da prati tok čulnog iskustva, ona je uspela
da ostvari osećaj kontinuiteta. Tokom vremena, Sara je naučila da se bolje reguliše i
uspela je da bude više prisutna. Sve je ovo postignuto kroz dijaloški i fenomenološki
fokus pun poštovanja, uz moju zainteresovanost i nivelisano prisustvo kao terapeuta, i
eksperimentalni stav u zajedničkom pronalaženju onoga što je najbolje za Saru. U ovoj
ranoj fazi terapije, ja sam sve vreme imala jasan cilj na umu dok sam istovremeno
zadržavala stepen kreativne nezainteresovanosti u pogledu toga kako ćemo ga dostići.
Zajedno smo razmatrali veliki deo onoga što se dešavalo; ovo ne predstavlja nikakvu
novinu za geštalt terapeute, ali ja sam sve vreme imala na umu da je ovo potrebno da
bismo dopustile reorganizaciju Sarinog iskustva. Iako je ovaj rad bio pun „tehnika“,
znala sam da bi Sara brzo uočila bilo koju intervenciju koja je bazirana samo na tehnici;
njoj je bilo potrebno da se ja, njen terapeut, povežem s njom na autentičan način.
Tek kada je pouzdano naučila da izdrži bol - Bejserov uslov stabilnosti - tek tada
je Sara mogla konačno da kaže „To što mi je taj čovek uradio bilo je silovanje“ i da
pronađe svoj doživljaj „Ne“ u svom telu. Ovo joj je pomoglo da reorganizuje svoj
koncept selfa tako da u njega uključi silovanje, dajući mu novo značenje. Tako je mogla
da integriše svoje iskustvo bez disociranja i Paradoksala teorija promene je mogla biti
primenjena. Naravno, ni Sara ni ja nismo mogle znati kakve promene bi mogle ili ne da
se dese u njenom mozgu, a ja o tome nisam nikad svesno razmišljala tokom našeg rada.
Sama činjenica da sam zauzela drugačiji filozofski i teorijski pristup bila je dovoljna da
se polje reorganizuje u pravcu promene. Ma kako bilo, ja sam bila vođena svojim
razumevanjem procesa i principa teorije o traumi i uvek sam sledila fenomenološke
znakove koji su dolazili od Sare i mene same.

Ka integrisanom modelu promene

Paradoksalna teorija promene je dragocena za terapeute. To je fundamentalna filozofska

postavka, duh koji se ne napušta olako. Međutim, to je teorija koja je proizišla iz konteksta svog
vremena i koja je bila u skladu sa ranim viđenjem da je geštalt terapija uspešna u radu sa svim
grupama klijenata. Kepnerovi Zadaci u isceljivanju (1995) bavili su se specifičnim pitanjima
trauma iz detinjstva, nudeći terapeutski pristup koji podrazumeva rad u fazama. U okviru ovih
faza, Kepner je identifikovao brojne zadatke, uključujući i razvoj funkcija selfa koje moraju biti
ostvarene da bi došlo do promene. Ovo nije sasvim u skladu sa suštinom Paradoksale teorije
promene, ali je u skladu sa dobrom terapijom iako je napisano pre nego što je neuronauka svojim
otkrićima uticala na ovo polje.
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

Filipson je savremeni geštalt terapeut koji dovodi u pitanje korisnost Paradoksalne teorije
promene u radu sa nekim klijentima, uključujući i one koji su iskusili traumu: „Tek kada se nova
funkcija, koja dozvoljava klijentu da brine o drugima i da drugi brinu o njemu, „slegne“
neurološki, tek tada Paradoksala teorija može da profunkcioniše“ (2012, str. 90). On nastavlja
onako kako bi mnogo - možda i previše - iskusnih terapeuta moglo da nastavi: „U prošlosti sam
bio kriv što sam pokušavao da kreiram uslove u sada-i-ovde koji bi podržali rast, ne znajući da je
za njih, na njihovom trenutnom nivou neurološkog funkcionisanja, ta vrsta rasta iz odnosa
nemoguća“ (Filipson 2012, str. 90). Ovo je upozoravajuće iskustvo, ono koje bi terapeuti trebalo
da zapamte i uče iz njega. Filipson smatra da nam je potrebno nešto suptilnije od prostog
zadržavanja naših klijenata u repertoaru njima poznatih reakcija (2005, str. 13), a perspektiva u
pogledu traume koju obezbeđuje neurofiziologija podržava ovaj stav.

Ova suptilnost može biti podjednako otkrivena u određenim kvalitetima terapeutskog

odnosa (videti Poglavlje 10) i u pažljivom praćenju Kepnerovih faza. Posebno smo
zainteresovani za rane faze Kepnerovog modela, faze koje se tiču podrške i funkcija selfa. Baš u
ovim fazama, geštalt terapeuti koji rade sa traumom namerno odlučuju da se umešaju u
disfunkcionalne procese koji su izazvali blokiranje dovršavanja nezavršenog posla, i baš ovde
oni svesno zauzimaju drugačiji relacioni stav. U ovim fazama polaže se neurološka „osnova“ za
procesuiranje i kretanje kroz traumu, što se dešava u fazama koje Kepner naziva
dekonstrukcijom (undoing), rekonstrukcijom (redoing) i žalovanjem, kao i u finalnim fazama
rekonsolidacije, u kojima Paradoksalna teorija promena može napokon biti primenjena.

Filipson se zalaže za to da se uspostave „preduslovi za Paradoksalnu teoriju promene“

(2009, str. 137) u slučaju da klijentu nedostaje neurološki kapacitet za samo-regulaciju. Ono što
se zapravo predlaže je nivelisani model promene za rad sa traumom: Integrisani model promene.
Ovo se može iskazati na sledeći način: promena se dešava pod optimalnim uslovima u kojima
osoba može u potpunosti da bude svoja. U ovom slučaju, preduslov je preliminarna faza
direktnijeg rada orijentisanog ka cilju, na koju se kasnije može nadovezati Paradoksalna teorija
promene. Tokom preliminarne faze, terapeut nikad ne gubi iz vida Paradoksalnu teoriju; ona je
uvek prisutna kao podloga, bez pokušaja da nametne promenu, spremno čekajući da dođe njeno
vreme. Mogu postojati ciljevi prema kojima se terapeut upravlja, ali rast nikada nije
pravolinijski: „to je proces pokušaja i pogrešaka dok se krećemo u pravcu ciljeva“ (Bostonska
radna grupa za proces promene) koji je u skladu sa hologramskom perspektivom Kepnerovog
modela. Zbog toga terapeut ne gura klijenta, ne traži da ga „promeni“ na način koji će za klijenta
biti obesnažujući, jednostavno zato što je „najbolje što možemo da uradimo da sretnemo
drugoga“ (Lihtenberg 2012, str. 181).

Počinjemo tamo gde je klijent, susrećući se sa njihovim celovitim poljem, njihovim

iskustvom traume i onoga što je usledilo, i u duhu holizma, susrećemo se sa njihovim
neurološkim izazovima sa pažnjom, razumevanjem i sasosećanjem. „Mesto gde klijent jeste“
zahteva veću usmerenost, više regulacije i obuhvatanja, više angažovanja u pogledu sadašnje
stvarnosti. Jontef kaže: „Za mene je pitanje da li se ciljno-orijentisana i planirana promena
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

sprovodi fenomenološki i dijaloški što je u skladu sa Paradoksalnom teorijom promene - ili je

ona prosta modifikacija ponašanja zasnovana na klijentovom odbacivanju samog sebe“ (2005,
str. 83). Ovo je ujedno rad sa stavom i namerom; potrebna je određena suptilnost od strane
terapeuta da bi se postigla ravnoteža koja uključuje zauzimanje stava i primenu metodologije
Paradoksalne teorije promene uz nameru da se podrže određene promene. Možda je ova promena
svesti u pogledu stava i namere, koja najbolje opisuje proces promene u radu sa traumom, ono
što treba da prihvatimo. Bejser nam govori da klijent mora imati čvrsto uporište da bi promena
bila moguća, kao i da je „teško ili nemoguće pomeriti se bez tog uporišta“; za klijente sa
iskustvom traume naš model promene mora prvo da uspostavi to uporište.

Rezime

Klijenti sa iskustvom traume često imaju podeljena očekivanja od promene; s jedne

strane oni su ograničeni nesposobnošću da zamisle ono što bi mogli da postanu, dok sa
druge strane imaju nerealna očekivanja da će terapeut da ih spasi. Oni, takođe, započinju
terapiju prepuni strahova da će se njihova patnja nastaviti ili produbiti, ili da će otkriti da
nikada neće biti u stanju da pronađu olakšanje i isceljenje. Nažalost, istina je da neki
klijenti sa iskustvom traume nose duboke ožiljke i da je njihov potencijal za izlečenje
ograničen nekim ograničenjima same terapije - vremenom, novcem i granicama, između
ostalog. Za mnoge ipak postoji nada da će novi pristupi terapiji dovesti do
zadovoljavajuće i transformišuće promene.
Pogled na promenu koji imaju geštalt terapeuti zasniva se na Bejserovoj
Paradoksalnoj teoriji promene, u kojoj je navedeno da se „promena događa kada osoba
postane ono što jeste, ne kada pokušava da postane ono što nije“ (1970, str. 88). Ova
teorija obuhvata određeni broj suštinskih principa geštalt terapije i počiva na određenom
broju pretpostavki o neotuđivim kapacitetima klijenta, koje mogu biti sumirane u jednu
jedinu a to je sposobnost da se prave izbori: odgovornost i sposobnost da se odgovori 3 u
sada-i-ovde. Međutim, kod klijenata sa iskustvom traume na mogućnost izbora
nepovoljno utiču nevoljni neurološki procesi koji održavaju ciklični odgovor na traumu i
postoji rizik da se klijent neće oporaviti ukoliko ostane pri ovim poznatim odgovorima, ili
da će biti retraumatiziran u najgorem slučaju. U geštaltu postoji rastuća svest o tome da je
potrebno nešto više od Paradoksalne teorije promene što bi olakšalo isceljenje klijenata sa
iskustvom traume. Izvan ove teorije, na promenu mogu uticati mnogobrojni različiti
faktori, uključujući ekspresivne tehnike, odnos i nada. Kada su u pitanju klijenti sa
iskustvom traume, od ključne je važnosti imati na umu neurološke osnove promene.
Postoje dva suštinska faktora koja rukovode moždanim procesima, a koje moramo

3
Neprevodiva igra reči: u engleskom jeziku reč odgovornost (responsibility) kovanica je reči odgovor i sposobnost
(response-ability). Prim.prev.
 M. Tejlor, Terapija traume: Stvaranje mogućnosti za promenu, prevod Irena Šimić

razumeti i uzeti u obzir u vezi s traumom. Prvi je fenomen neuroplastike, koji pokazuje
da je mozak u stanju da se razvija tokom čitavog životnog veka, tako što se nove
neuronske staze potkresuju, oblikuju i rastu. Dokazano je da se nakon odgovarajuće
terapije dešava popravka moždanih struktura koje se nisu u potpunosti razvile nakon rane
traume. Ovo otvara mogućnost za olabavljivanje fiksnih geštalta traume i proširivanje
mogućnosti izbora. Drugi faktor je u vezi sa prekidom u arhitekturi mozga, predstavljenoj
kao hijerarhijska slojevitost od primitivnih sub-kortikalnih struktura do kortikalnih
funkcija višeg reda, koje zajedno igraju svaka svoju ulogu u preživljavanju pod pretnjom.
Ovo je predstavljeno Meklejnovom teorijom o Tri mozga u jednom. Magnetna
rezonanca i ostale tehnike snimanja mozga su pokazale da su kortikalna područja mozga
manje aktivna kada se aktiviraju sećanja na traumu, i da odgovorima upravljaju sub-
kortikalna područja mozga poznata kao limbički sistem. Jasno je da su za terapiju traume
neophodne intervencije koje podstiču rast i kapacitet mozga za integraciju. Uzimanje u
obzir neurobiološkog viđenja mozga i njegovih kapaciteta nam omogućava da osvetlimo
pitanja otpora i impasa u terapiji i da zauzmemo saosećajniji stav.
„Popravka“ mozga, koja podržava promenu i procesuiranje nezavršenih poslova
traume, se može dogoditi pod pravim uslovima. Ovo podrazumeva ojačavanje
klijentovog kapaciteta za integraciju kroz intervencije odozgo-na-dole i odozdo-na-gore
(Ogden et al. 2006), koje dozvoljavaju klijentu da razlikuje i izdvaja elemente svog
iskustva, i tako kreira celovitiji geštalt. Uloga tela je, stoga, centralna u ostvarivanju
integrisanijeg iskustvenog polja i terapija traume ne sme to da zanemari. Potrebno je
nešto što prevazilazi Paradoksalnu teoriju promene, a što uključuje postavljanje nekih
ciljeva u terapiji, kao i direktivniji stav terapeuta. U skladu sa fazama Kepnerovog
Modela zadataka u isceljenju (1995) predloženo je da se usvoji preliminarna faza
promene pod nazivom Integrisani model promene. Ovaj model podržava proces
neurološkog obnavljanja kod klijenta i postavlja scenu na kojoj može da deluje
Paradoksalna teorija promene onda kada je klijent spreman da procesuira svoju traumu. U
srži uspešne terapije traume leži preusmeravanje pažnje ka određenim figurama, kao i
namera da se promoviše kapacitet mozga za integraciju.