SELF U RELACIJI

Peter Philippson
INTERNI PREVOD
Geštalt studio Beograd

Piter Filipson
Peter Philippson

SELF U RELACIJI
Self in Relation

Edukant: Biljana Jovanović Edukator: Sanja Bratina

Decembar, 2014.

2
 SADRŽAJ:

Predgovor ……………………………………………………………………………………….. 4

Zahvalnice ………………………………………………………………………………………. 6

1. UVOD – KO SAM JA? ................................................................... 8

2. POLJE………………………………………………………………………….............. 16

3. KREATIVNA ADAPTACIJA I FORMIRANJE GEŠTALTA....................... 27

4. INICIJALNI INTERVJU……………………………………………………............. 42

5. PREKIDI KONTAKTA…………………………………………………………………. 48

6. DEČIJI RAZVOJ I PSIHOPATOLOGIJA………………………………………….. 74

7. POREMEĆAJI SELF-a …………………………………..……………………………. 88

8. DŽENINA PRIČA……………………………………………………………………….. 95

9. DIJALOG I EKSPERIMENT………………………………………………………….. 102

10. INDIVIDUALNA I GRUPNA TERAPIJA………………………………….......... 115

11. PAROVI I PORODICE………………………………………………………………… 132

12. GEŠTALT PRISTUP VREDNOSTIMA I ETICI…................................. 140

13. ZAVRŠAVANJE………………………………………………………………………….. 145

14. MAPA GEŠTALT TERAPIJE…………………………………………………………. 151

15. PISMO KLIJENTA………………………………………………………….............. 157

3
PREDGOVOR

Posebnost ove knjige, koja bi trebalo da bude privlačna Geštalt terapeutima, je u

tome što se u tekućim teorijskim debatama ističe kao razvijena perspektiva bistrog i
promišljenog saradnika. Dosta duguje izvornom pisanju o Geštalt terapiji, knjizi čiji su
autori Perls, Heferlajn i Gudman (Perls, Hefferline and Goodman) i originalnom radu
Frederika Perlsa i ne namerava da zameni te tekstove ili da ih pošalje u pozadinu, kao
zastarele. Knjiga nije ni osnovni uvod u teoriju u tradiciji Irvina i Mirijam Polster
(Erving and Miriam Polster) ili Džoela Latnera (Joel Latner). Ova knjiga ne pruža ni
jedan jedini dodatni argument izvornom konceptu Geštalt terapije, iako preusmerava
pažnju na koncept „polja” i razgranava pristup polju. Pre je pogled jedne osobe na
teoriju i razvoj ove teorije poslednjih godina.

Evo i autorovog načina da kaže šta je smisao knjige: „Predstavljam ovde svoju ličnu
mapu Geštalt terapije, od njenih bazičnih filozofskih principa do njenog izraza kao
specifične psihoterapijske metode. Mapa ... posebno je namenjena Geštalt
terapeutima, koji žele da saznaju gde se ja nalazim u odnosu na različite aspekte
Geštalt teorije. Ohrabrio bih i druge da naprave svoje lične „mape” i pokažu kako
stoje u odnosu na teoriju” (str. 151).

Autorova mapa pokriva široku teritoriju. On naglašava različitost Geštalt terapije u

odnosu na konstruktivizam i humanističku psihologiju; relacioni pogled na self; polje
nasuprot sistema; pulsiranje nediferenciranih stanja koja se kreću kroz stabilne
strukture; predvidivost i kompleksnost; kreativnu adaptaciju; prekide u kontaktiranju;
seksualno uznemiravanje; dijalog i prirodu grupe i procesa i razne druge teme.
Njegov opus interesovanja je jako širok.

Svaki teoretičar piše iz svog iskustva i samim tim je pristrasan. Verujem da autor
naginje ka snažnoj izgradnji selfa u relaciji. Njegovo stanovište podseća na Perlsa i
Perlsov lični stil. Ova orijentacija je najjasnije prikazana u njegovim analizama
dijaloga, njegovom pogledu na polje, njegovom mišljenju o grupama i njegovom
kliničkom korišćenju selfa u radu sa klijentima. U nastojanju da se poveže sa
klijentom, izbegava empatično podešavanje, dajući prednost separaciji terapeuta u
odnosu na klijenta. Da bi promovisao efikasnost dijaloga, on postaje snažni „drugi” sa
kojim klijent želi da se angažuje, ponekad kao privlačan ili radoznao „drugi”, a
ponekad kao „drugi” koji frustrira, kada klijent pokušava da prebrzo bude u
konfluenciji ili je previše svojevoljan.

Njegov koncept polja podrazumeva da su haos, poremećaji i nepredvidivost

protivrečni uređivanju, stabilizaciji i pravilima. Pojačavanje obe strane u ovoj drami je
strategija koja se oslanja na njegove posebne sklonosti. Pa tako, u radu sa grupama,
on favorizuje koncept „ulice”, koji omogućava da poremećeni život jednog anonimusa
u gradu pređe u obrasce i igre odnosa. Njegovo specifično „prevođenje” od prekida
do kontakta - suviše ekumenski za moj ukus - prati osnovnu liniju ove dijalektike.

4
Njegove diskusije o sopstvenom kliničkom radu, uključujući složene opise slučajeva,
prikazuju ga kao veštog u održavanju živopisne, direktne i jedinstvene individue koja
postavlja izazove pred svoje klijente. A zauzvrat, od klijenata traži da kreiraju
sopstvene forme selfa i zahteva da se povežu sa njim, kao sa jasno artikulisanim
separatisanim “drugim”. I ako postoji favorizovanje individualnosti u odnosu na
zajednicu, a data joj je mala prednost, onda je to privremeno jer je rezultat bogata
osoba i potencijalno dobra zajednica.

Geštalt terapeuti će imati značajan benefit kada pročitaju ovu knjigu, bez obzira na to
da li se slažu sa argumentima ili ne, i u tom procesu otkriju sopstvene sklonosti i
tendencije. Možda im njihove „mape” postanu jasnije. U svakom slučaju, shvatiće da
je vredelo truda koji su uložili u čitanje.

Filip Ličenberg/Philip Lichtenberg

Bryn Mawr, Pennnsylvania
30. jun 2001.

5
ZAHVALNICE

Ova knjiga nastaje iz bogatog polja onih koji su uticali na moj Geštalt razvoj, ljudi koji
su me podržavali i izazivali. Želeo bih da imenujem neke (ali nikako sve) ljude. Ovo,
naravno, ne znači da bi se svi složili sa mojim zaključcima.

Počeću sa odavanjem priznanja Petruški Klarkson (Petruska Clarkson), mom prvom

učitelju, koja me je uvela u Geštalt treninge kao sagorelog filozofa koji je želeo da
prestane da razmišlja i da počne da oseća, pokazavši mi na sopstvenom primeru i
ohrabrivši me da mogu oboje – i da mislim i da osećam. Naročito cenim način na koji
me je podržala u pronalaženju mog ličnog pristupa Geštalt terapiji i prihvatila da je
moj način različit od njenog.

Moja ljubav i zahvalnost idu Džonu Bernardu Harisu (John Bernard Harris),
koosnivaču Mančester Geštalt Centra (Manchester Gestalt Centre) i još jednom
bivšem filozofu. Zajedno radimo od 1985. godine i jedan drugom predstavljamo
“zvučne table” za naše ideje i teorije, koje onda primenjujemo u praksi sa strpljivim
članovima terapijske grupe, koju smo zajedno pokrenuli. On me takođe podržava
tako što čita moje rukopise i daje detaljne komentare.

Podržali su me i ostali članovi Mančester Geštalt Centra: Širli i Grejem Samers (Shirley
and Graeme Summers) i Elizabet Džekson (Elisabeth Jackson).

U periodu razmišljanja i pisanja, imao sam prepisku sa mnogim geštaltistima, a

posebno želim da pomenem njih dvojicu. Ideje Hantera Bomona (Hunter Beaumont)
o „krhkom self procesu” imale su snažan uticaj, kao i njegova neustrašiva iskrenost
sa klijentima. Geri Jontef (Gary Yontef) je ekstremno velikodušan u davanju povratnih
informacija i meni i ostalim geštaltistima koji se bave teorijom. Bio sam inspirisan
njegovim razumevanjem i podrškom osnovnoj teoriji Geštalt terapije, udruženom sa
njegovom spremnošću da integriše ideje ostalih pristupa, a da ne naruši i razvodnji
osnove.

Takođe, hvala Džou Vajsongu (Joe Wysong) iz Geštalt žurnala (Gestalt Journal Press)
za njegovu podršku i ohrabrivanje da napišem ovu knjigu.

Čini se da je u redu da ovde pomenem Jungijanskog analitičara, Eriksonovog

hipnoterapeuta i psihobiološkog istraživača (i jednog od prvih učesnika grupne
terapije Frederika Perlsa) Ernesta Rosija (Ernest Rossi), čiji je „minimalistički” pristup
hipnoterapiji uticao na moj rad, na način koji teško mogu da opišem rečima.

Želim da se zahvalim klijentima čija sam pisma uvrstio u ovu knjigu, kao i svim
ostalim klijentima koji su mi se pridružili na mom putovanju u ponovnom otkrivanju
Geštalt terapije.

6
I na kraju, ali ne i najmanje važno, želim da se sa ljubavlju zahvalim mojoj supruzi
Meri (Mary) i sinovima Džefriju (Jeffry) i Robertu (Robert), koji su me zadržavali „na
zemlji”, dok je moja glava bila „u oblacima” i koji su više od četiri godine (uglavnom)
tolerisali moju obuzetost ovom knjigom. Najviše sam pročitao o razvoju mladih u
društvu moje dece, što je dalo potpuno novu dimenziju toj temi. Meri je doprinela
svojim znanjem iz medicine (kao Medicinski direktor Geštalt Centra Mančester), ali i
svojom brigom i podrškom.

Piter Filipson
Decembar 1999.

7
 Poglavlje 1

UVOD – KO SAM JA?

Jedna od prepoznatljivih karakteristika ljudskih bića je sposobnost da postavljamo

pitanja koja se odnose na našu egzistenciju: „Ko sam i šta sam?”, „Kako znam
nešto?”, „Postoji li nešto izvan mog života?”, „Da li nas neko kreira?”, „Šta je život?”.
Naši odgovori se mogu razlikovati po religiji, filozofiji, kulturi i nauci. U ime različitih
odgovora, vodili smo svete ratove, živeli živote pune sreće i agonije, pronalazili druga
ljudska bića
3da nam budu srodne duše ili neprijatelji ili neprihvatljivi. Razdvojili smo smisao
života i materiju i rizikovali uništenje da bismo pronašli odgovore.

Ovo je knjiga o „selfu”, iz određene perspektive. Sumiraću tako što ću reći da je

iskustvo na kojem baziram koncept „selfa”, a na osnovu kojeg se naše lično iskustvo
menja, pre posledica mojih raznolikih kontakata sa svetom u kojem živim, sa
drugošću, nego što je to „unutrašnji” doživljaj. Da pojednostavim, ja doživljavam
sebe kao nekoga ko vidi sunčev zrak koji se probija kroz prozor, ko voli svoju
porodicu, ko kuca na tastaturi kompjutera. Moj fokus je na prozoru, porodici i
kompjuteru, a ne na gledanju, pokazivanju ljubavi ili mojoj želji da kucam. Kada se
odmaknem od kompjutera i približim svom sinu, moj lični doživljaj se menja, isto kao
i njegov.

Kada se self posmatra na ovaj način, njegove primarne karakteristike su fluidnost i

povezanost. Dok „unutrašnji” self, kojeg karakterišu stabilnost i nezavisnost, postavlja
pitanja „Kako se self menja?” i „Kako se self odnosi prema svetu”, relacioni self
postavlja pitanje „Kako se self samostabilizuje?”

Ljudi koji najviše razmišljaju o temama koje su povezane sa sopstvom su filozofi,

religiozni ljudi i psihoerapeuti ili savetnici različitih pristupa. Težak posao ove knjige
leži u pokušaju da poveže dve od navedenih perspektiva: filozofsku i
psihoterapeutsku. Nadam se da će oni koji su prvenstveno zainteresovani za
terapeutske aspekte Geštalt pristupa pronaći da je filozofija zanimljiva i jasna u
pogledu onoga što mi radimo u terapiji; kao i da će oni koji su primarno
zainteresovani za filozofiju pronaći jasnoću u diskusijama o terapijskim implikacijama.

Na kraju knjige (Poglavlje 14) prikazao sam ono što zovem „mapom” Geštalt terapije.
Mislim da su takve mape, koje pokazuju međusobne odnose između različitih
koncepata (npr. dijalog, eksperiment, figura-pozadina, svesnost), veoma značajne da
zaštite terapiju od toga da postane fragmentirana „alatka”. Oni koji su već
zainteresovani za Geštalt terapiju će možda smatrati korisnim da prvo pročitaju ovo
poglavlje kao koncizni pregled mog pristupa terapiji. To je, međutim, simplifikacija
gledišta koje sam razvio u ovoj knjizi.

8
BRZ I NEKRITIČAN PREGLED FILOZOFIJE SELF-a

Filozofi imaju različite pristupe selfu. Platon (Plato) je smatrao da je self, kao
„suština” osobe, odvojena od fizičke egzistencije osobe, na isti način kao što je
verovao da suština „crvenila” ima odvojenu egzistenciju od jedne crvene lopte. Ovaj
pristup može se nazvati „dualizam” jer postoje dve forme egzistencije: self/misao/duh
i fizičko telo. To može postati jednostavno rešenje problema i preuzeto je, eksplicitno
ili implicitno, kao “zdravorazumsko” razumevanje i kao kredo različitih religija. Postaje
dosta složenije kada se postavi pitanje “Kako misli utiču na telo?”. Ova knjiga
pokušava da zadrži nedualističko razumevanje selfa, bez odlaženja u drugu krajnost –
redukcionizam (pogledati ispod).

Dekart (Descartes) takođe daje posebnu egzistenciju mislima/selfu i, u stvari, on je

bio sigurniji u njegovo postojanje nego u fizički svet. Ono što vidim u fizičkom svetu
može biti iluzija, ali čak i u svojim sumnjama potvrđujem svoje postojanje „Mislim,
dakle, postojim”. Nažalost, ovo je samo deo cirkularnog rezonovanja, koje počinje sa
pretpostavkom da postoji jedan agent („ja”) koji misli ili sumnja i onda koristi tu
pretpostavku da dokaže postojanje agenta. (Kasnije ćemo doći do druge vrste
cirkularnosti, koja ima više smisla).

Hjum (Hume) je video postojanje „ja” samo u neposrednom iskustvu. Imajući ovo
iskustvo ne možemo biti direktno svesni bilo kojeg izdvojenog selfa. Geštalt terapija
podržava ovo stanovište.

Egzistencijalisti, npr. Sartr (Sartre) i Kjerkegor (Kierkegaard), hteli su da izbegnu

Platonov dualizam i davali su prednost iskustvu života i smrti. Ovo naglašavanje
iskustva je jedno od temeljnih principa Geštalt terapije.

Redukcionisti razumeju „svest”/”misao” i „self” kao fiziološke aktivnosti mozga, koje

imaju sopstveni karakter, ali koje će biti najbolje shvaćene ako se više poznaju
procesi u mozgu. Pretpostavka, sa kojom se ne slažem, je da pravila za procese veće
složenosti, kao što je svesnost, mogu biti izvedena iz pravila za mnogo bazičnije
procese, kao što su hemija i neurotransmiteri. Pokazaću kasnije da se moderna nauka
ne slaže sa tom pretpostavkom.

Istočnjački mislioci, npr. Lao Ce (Lao Tse) i Gautama Buda (Gautama Buddha),
smatraju da je ego iluzija koja samo proizvodi patnju. Meditacijom možemo prevazići
ego. Postoji snažan uticaj ovih filozofija na Geštalt pristup.

Praktičari filozofije koje zovemo psihoterapeutima takođe su suočeni sa pitanjem

selfa. „Kako neko postaje osoba kakva jeste?”, „Šta je psihološko zdravlje ili bolest i
kako se do toga dolazi?”, „Šta terapeuti treba da urade da klijent postane zdrav ili da
doživi sebe na drugačiji način?”.

9
Frojd (Freud) i psihoanalitičari vide self kao razvojnu strukturu unutar osobe, koja se
razvija kroz niz koraka, a čiji razvoj može biti prekinut lošim roditeljstvom. Frojdov cilj
je bio da otkrije i protumači kako se to dogodilo, vraćajući se u pacijentovu prošlost.
Istraživači-psihoanalitičari, naročito Maler (Mahler), radili su na tome da pronađu
konkretne razvojne korake i moguće implikacije ako ovi koraci nisu dovršeni. Neki
neo-Frojdovci, kao što je Rajh (Reich) žele da vrate potpuno funkcionalan self, radeći
na fizičkim procesima prekida. Drugi, kao što je Kohut žele da terapeut obezbedi
klijentu iskustvo sa roditeljem, kakvo klijent nikada nije imao. Jung ističe da se
pojedinac pojavljuje iz mitova i procesa celog čovečanstva, kao i njegovu povezanost
sa celim čovečanstvom. Analitičke terapije dele sa Geštalt terapijom posvećenost
istraživanju pre nego rešavanju problema. Međutim, Geštalt terapija kako je ja
razumem, ne traži rešenja u prošlosti ili u regresiji.

Bihejvioralisti, npr. Skiner (Skinner), razumeju aktivnosti selfa kao autorefleksivni

odgovor na stimuluse. Oni žele da izbegnu bavljenje „metafizičkim” konceptima i
smatraju da je uloga terapeuta da obezbedi stimuluse u cilju istraživanja koje će
dovesti do potrebnog odgovora. Danas postoji vrlo malo isključivih bihejvioralista.
Geštalt terapija deli sa bihejvioralistima stanovište da je naglasak na očiglednom
ponašanju klijenta, ali ne tvrdi da je to sve.

Terapeuti humanističke orijentacije, npr. Maslov (Maslow), hodaju jednom

nelagodnom putanjom definisanja terapije kao ponovnog otkrivanja „realnog
(unutrašnjeg) selfa” i još uvek nisu dostigli puni dualizam. Međutim, oni sa Geštalt
terapijom dele neposredni kontakt terapeuta i klijenta, licem u lice.

Neki psihijatri prate redukcionistički model i veruju da je najbolji način da se utiče na

samofunkcionisanje tako što se problemi tretiraju kao fizički i koji su kao takvi, zbog
toga što uključuju neurotransmitere, podložni terapiji lekovima. Drugi psihijatri su
mnogo otvoreniji za psihoterapiju kao dodatak medicinskom tretmanu.

MODERNA NAUKA

Filozofi, psihoterapeuti i religiozni mislioci našli su se u čudnoj situaciji. Udubljivanjem

čovečanstva u strukturu materije, ono što se činilo jednostavno i stvarno postalo je
rastuće složeno i ezoterično. Kroz naučne teorije relativiteta i kvantnu teoriju,
koncepti koji su neraskidivo bili povezani sa uobičajenim razumevanjem sopstva, kao
što su prostor, vreme i materija, prestali su da imaju svoja uobičajena značenja. Ako
sve stvari možemo da posmatramo kao talas verovatnoće, gde je svaka čestica
potencijalno povezana sa drugim česticama koje mogu biti prostorno i vremenski
udaljene, jednostavna jednačina “”ja” je unutar mene, a “ne-ja” je napolju” postaje
nekako manje zadovoljavajuća.

Centralna slika koja, verujem, proizilazi iz ovih teorija je da stvarnost nastaje iz

interakcije. Nisam, takoreći, “uskakao” u stvarnost pre postanka sveta. Radije sam se
bavio time kako moje reakcije utiču da svet postane stvaran oko mene. Štaviše, to je
dvosmerna ulica. Interakcije se dešavaju u dva smera i iz perspektive mog okruženja,

10
ja postajem stvaran kroz interakciju sa sredinom. Naučna reč za ovaj proces je
pojavnost, a pojavljivanje je polazna tema ove knjige. Realnost pojavljivanja je
kompatibilna sa pravilima konteksta iz kojeg se pojavljuje (npr. neurobiologija), ali
takođe razvija i sopstvene procese (pisanje knjige), koji ne podležu ovim pravilima.
Na isti način, moje sopstvo prerasta moj fizički kontakt sa mojim fizičkim okruženjem,
na način da ne narušava fizička pravila kontakta (ne mogu da prođem kroz zid), ali
ima i svoj psihološki proces koji ne može biti redukovan na fiziku (npr. posvećenost i
izbor).

Psihoterapija, takođe, mora da pronađe način da dođe do pojavnog. Šta znači raditi
terapeutski sa pojavnim selfom u jednom pojavnom svetu? Potencijalno, ovo je jedno
uzbudljivo pitanje, jer naglavačke okreće mnoge ortodoksne pristupe. Pre nego što se
posvetimo promeni, možemo da se fokusiramo na interakcije koje održavaju
stvarnost određenog selfa, čak i kada takav način postojanja ima destruktivne
posledice. Terapeut tada nije striktno „agent promene” (sa svom dinamikom moći
koja je svojstvena ovoj poziciji), već je ko-istraživač koji pomaže klijentu da otkrije
gde hoće ili gde neće da istražuje. Sa ovog stanovišta, možemo očekivati veliki
kapacitet za promenu, dok naporan rad objašnjava naš osećaj za tekuće sopstvo. Ova
knjiga je napisana iz perspektive Geštalt terapije, koja je preuzela ovaj zadatak.
Pokušaću da pređem preko akrobatske žice rastegnute izmežu filozofije i
psihoterapije i da pokažem kako filozofski pristup Geštalt terapiji vodi do načina rada
koji podrazumeva da je promena stalna mogućnost.

Pre nego što pogledamo kako se Geštalt terapija nosi sa ovim pitanjima, želim da
krenem zaobilaznim putem i skiciram kako se ostali pristupi nose sa ovim pitanjima ili
kako ih, što je češće, ostavljaju po strani. Nadam se da će ovo olakšati razumevanje
toga što ja (i Geštalt terapija) govorim.

Suočeni sa konceptualnom revolucijom, koju je donela moderna nauka, mnogi su

odgovorili tako što su prestali da postavljaju teška pitanja. U matematici, formalisti su
zainteresovani samo za formalne osobine aksiomatskih sistema, mnogo više nego za
primenu u svetu. U psihologiji, čisti bihejvioralisti nisu zainteresovani za to šta se
dešava „unutra”, već za promene u eksternom ponašanju. Ortodoksni analitičari
Frojdovci, sa druge strane, tretiraju spoljašnji svet kao relativno nevažan u poređenju
sa unutrašnjom dramom psihičke sile. Konačno, konstruktivističke terapije, kao što je
Neuro-lingvističko programiranje (NLP) vide svet kao suštinski naš konstrukt, koji
možemo menjati po volji, posmatrajući ga drugačije.

Ovi pristupi, formalno, imaju nešto zajedničko: šta god da se događa, događa se
unutar sistema. Stavite A i B proizilazi. Kako je B izvedeno iz A određeno je sistemom.
Kaže se da A često izaziva B. Za formaliste, aksiomi prouzrokuju teoreme. Za
bihejvioraliste, stimulus uzrokuje odgovor. Za analitičare, trauma je uzročnik neuroze.
Ni u jednom pristupu nema prostora za povratnu informaciju. Ne postoji dijalog, čak
ni pregovori između, recimo, aksioma i teorema. Stimulusi i odgovori se odvijaju u
lancu, a ne u krugu.

I dodatno, kroz naše iskustvo, povratna informacija je jedna od naših centralnih

realnosti. Dok pričam sa prijateljem ili vozim bicikl moje akcije su neprekidno

11
 informisane odgovorima koji stižu od prijatelja ili bicikle ili puta. U stvari, to je još
manje linearno od toga. U realnim sistemima, ne postoji odvojenost između delovanja
i bivanja pod uticajem delovanja: činjenica poznata kao Drugi Njutnov zakon (Treći
Njutnov zakon, prim. prev.) – „Svaka sila proizvodi jednaku akciju i reakciju”.

OPASNOSTI KONSTRUKTIVISTIČKOG PRISTUPA

„Kakva je korist čoveku, ako zadobije ceo svet, a duši svojoj naudi” (Sv. Marko)

Za konstruktiviste, naše priče o svetu uzrokuju postojanje sveta. Povratna informacija

postoji u konstruktivističkim teorijama, ali sa suptilnim preokretom: cilj je obično da
se iskontroliše naše okruženje, pre nego da se uspostavi dijalog sa okruženjem.

Dolazim do određene tačke da diferenciram Geštalt teoriju, koju predstavljam, od

konstruktivističke teorije, naročito od Neuro-lingvističkog programiranja (NLP), pošto
je relativno lako da se sklizne iz jedne u drugu. 1 Slika koju ovde imam nastala je kao
geštaltistički hod po žici gde vrlo lako mogu da pretegnem u više različitih pravaca.
Onda bismo propustili da primetimo da sve reči menjaju smisao, tako da ono što
izgleda kao ista rečenica sada ima potpuno drugačije značenje.

Značenje komunikacije je u efektu koji ostvaruje.

Po meni je ovom izjavom, koja dolazi iz NLP priručnika, obuhvaćen konstruktivistički

pogled na povratnu informaciju. Sa ove tačke gledišta, ne postoji komunikacija u
vakuumu. Način na koji se nešto komunicira utiče na to kakav će odgovor biti. Na
više različitih načina mogu da saznam šta će biti verovatni efekat komuniciranja. Kako
ja biram da predstavim svoju komunikaciju – bilo da dobijem ono što želim ili da bude
veća verovatnoća da ne dobijem – takođe je deo komunikacije.

Površno gledano, oba načina deluju razumno i u skladu sa isticanjem relacija, koje ja
želim da prikažem ovde. Međutim, ovde se dešava da ja produžavam moje sopstvo i
delovanje na druge ljude. Dobar primer za ovo događa se u hipnozi, gde “subjekat”
odustaje od svojih barijera i pristaje da bude pod uticajem “operatora”. Postoji veliki
eksplicitni deo koji razdvaja NLP od hipnoze. Čitalac može osuđivati etičnost
produženog uticaja hipnoze na svakodnevne interakcije. Moja pozicija je jasna: ja to
ne volim.

Hajde da pogledamo i drugu stranu jednačine: koji je efekat na „operatora”. Za

osobu koja introjektuje ili postaje konfluentna sa drugima u cilju da izvrši kontrolu
takođe je kontrolisana zahtevima te kontrole i te introjekcije (otuda moj citat iz Biblije
na početku ovog dela teksta). Ja verujem da je um, koji je vođen željom da

1
Brojni Geštaltisti (ugledni Ričard Bendler (Richard Bandler), koosnivač NLP-a, Beri Stivens (Barry
Stevens) i Džon Stivens (John Stevens) napravili su zaokret. Na formiranje NLP-a uticali su
opserviranje rada Frica Perlsa (Fritz Perls), kao i Virdžinije Satir (Virginia Satir), koja je i sama
bila pod uticajem Geštalta. Bendler je bio urednik jedne od Perlsovih poslednjih knjiga (objavljene
1976.)

12
kontroliše, podmukao i destruktivan. On se hrani nesigurnošću i istovremeno
povećava nesigurnost tako što onemogućava kontakt. To je iskorak sa Geštalt
pozicije, koja podrazumeva da ako sam ja u dobrom kontaktu sa svojim okruženjem
veća je verovatnoća da ću ostvariti svoje želje i potrebe, na poziciju gde dostizanje
želja i potreba ima preimućstvo u odnosu na pravljenje kontakta.

Čudno, vraćamo se na prilično ekstremnu formu emotivne represije, ali sada su

emocije ustupile mesto pseudo-emocijama umesto da otvoreno budu pod
samokontrolom.

HUMANISTIČKA PSIHOLOGIJA

Još jedna važna obala psihološkog razmišljanja je polje humanističke psihologije,

raznoliko polje sa kojim se Geštalt terapija često povezuje. Naravno, obe naglašavaju
holistički pristup, gde se i um i telo vide kao aspekti jedne realnosti. Ipak, postoje
važne razlike, koje centralno smeštam u njihovo usmerenje i razumevanje termina
samoaktualizacija.

Ovaj termin je inicijalno skovao Kurt Goldštajn (Kurt Goldstein), lekar koji je radio sa
nemačkim vojnicima koji su imali oštećenja mozga, a koji je bio pod snažnim uticajem
Geštalt psihologa. Zanimljivo je da je njegov asistent u laboratoriji bio mladi nemački
doktor Fric Perls, koji je kasnije postao koosnivač Geštalt terapije. Goldštajn je pod
terminom samoaktualizacija podrazumevao kreaciju sopstva izvan interakcije. To je
opisni termin koji, kao takav, govori upravo o onome što se dešava.

Termin je preuzeo jedan od osnivača humanističke psihologije, Abraham Maslov, ali

je promenio značenje. Sada je cilj pronalazak „pravog selfa“. Maslov (1968) govori o
„samoaktualizovanim ljudima“ koji su „posvetili njihove živote traganju za, onim što ja
zovem, vrednostima postojanja“. To je viša, mnogo duhovnija egzistencija i oni koji
dođu do tog stanja moralno su bolji i srećniji od onih koji nisu „samoaktualizovani“.
Tako humanistička psihologija ukazuje na duhovni cilj sa opisivim posledicama, dok
Geštalt terapija istražuje neodvojivost aktualizacije od selfa, koja nastaje u sadašnjem
trenutku. Kasnije ću više govoriti o tome kako u Geštaltu postoji razumevanje
„pravog“ i „lažnog“ selfa; sada je dovoljno reći da to nije opisano kao spiritualni i
moralni napredak.

POJAVNOST

Na početku ovog uvoda govorio sam o ogromnom pomaku koje su moderne teorije iz
oblasti fizike napravile u našem shvatanju sveta. Ova promena se nije lako uklopila u
naše uobičajeno poimanje sveta. Na primer, svojstva smo opisivali kao da pripadaju
objektima, što se u ogleda u engleskom jeziku u kojem pridevi opisuju imenice. Kada
kažemo „Lopta je zelena“, zelenilo se vidi kao svojstvo lopte.

13
Ipak, moderna nauka je sada fokusirana na pojavljivanje svojstava: svojstva se
pojavljuju iz odnosa, veza. U relativitetu, prostor i vreme nemaju nikakvo značenje,
ali se pojavljuju iz pokreta posmatrača ili posmatranog. Na molekularnom, pod-
molekularnom i kvantnom nivou, ne postoje makroskopski izolovani „objekti“. Postoji
razmena elektrona.

Sa ove tačke gledišta, sve što postoji, život i materija, je u neprekidnoj razmeni. Ja
jedem, dišem, praznim se, rastem, znojim se. Na fizičkom nivou, ja sam deo
holističkog sveta, koji nije omeđen ni jednom granicom. Na kvantnom nivou, stvari su
još komplikovanije. Fizičar Dejvid Pit (David Peat) 1994. kaže:

„Kvantna fizika slika materijalni svet kao spoljašnju manifestaciju obrazaca ( tj.
geštalta), formi, ravnoteža i veza energije“.

Materija/čestice su takođe talasi, u zavisnosti od toga kako su merene. U kvantnoj

fizici, materija se sama po sebi pojavljuje iz polja verovatnoće, a u interakciji sa
posmatračem. „Zeleno“ je svetla talasna dužina u interakciji sa našim očima i
mozgom. Isti „paket talasa“ mogao bi biti izmeren drugim instrumentima kao čestice
koje vrše pritisak i sudaraju se sa posmatračevim aparatima. Zelena lopta menja boju
ako se ubrzano udaljimo od nje. U Retinex teoriji boja (Lend/Land, 1977), određene
boje su jedino vidljive u relaciji sa celim vizuelnim poljem, tako da je zelena boja
izgleda kao zelena u različitim uslovima osvetljenja.

Tako je ova knjiga pokušaj da se uvaže ovi naučni trendovi i da se na tu „stvar“, koju
zovemo „self“, pre gleda kao na odnosni entitet, nego kao na „stvar u meni“. Moja
polazna osnova je Geštalt terapija, definisana u knjizi Geštalt terapija: Uzbuđenje i
rast ljudske ličnosti, koju su napisali Perls, Heferlajn i Gudman (u daljem tekstu PHG).
Nekakva raskošnija spoljašnjost ove terapije može prikriti činjenicu da je Deo 2 (Deo
1 je kasnije izdanje) pionirski rad u oblasti filozofije selfa. Koncepti su ih uzbuđivali i
doveli ih do ekstremno uzbudljive i efikasne psihoterapije.

Za mene je od posebnog značaja temeljan i suptilan način na koji Geštalt priznaje da

mi filtriramo svet kroz našu percepciju, a još se kratko zaustavlja na konstruktivizmu,
koji je, kao što sam već argumentovao, destruktivna filozofija. Osim što je ovo knjiga
o Geštalt terapiji, ovo je takođe i knjiga o nastanku života, posebno o ljudskom životu
u odnosu na kompleksnost sveta. Ovo je priznanje ranim geštaltistima – Fricu i Lauri
Perls, Polu Gudmanu i Polu Vajsu (Fritz and Laura Perls, Paul Goodman and Paul
Weiss) – koji tvrde da ove dve teme mogu da koegzistiraju i tako lako podržavaju
jedna drugu. Nadam se da će i terapeuti i filozofi pronaći mnogo toga što će ih
zainteresovati i da će ignorisati sve što ih ne zanima.

U ovoj knjizi mestimično su date sugestije za eksperimente o svesnosti koji će,

nadam se, ilustrovati teoriju. Prikazane su i delovi rada sa klijentima: klijenti su
izmišljeni, ali takve interakcije često srećem u mom terapijskom radu. Klijent ovde
može biti viđen kao kombinacija velikog broja ljudi. Takođe, uvrstio sam i jedno
spekulativno poglavlje o ranom razvoju ovog klijena, koje bi trebalo da oživi teoriju.
Uz dozvolu sam, kao priloge, uključio i dva svedočenja klijenata, da začinim njihovom
perspektivom terapije.

14
 Poglavlje 2

POLJE

Mi govorimo o organizmu koji kontaktira sredinu, ali to je

kontakt koji čini najjednostavniju i prvobitnu stvarnost.

Naš pristup je „unitaran“ u tom smislu da pokušavamo da

detaljno razmotrimo svaki problem onako kako se pojavljuje u
socio-biološko-fizičkom polju. (PHG)

NIŠTAVILO

Žan Pol Sartr (Jean-Paul Sartre) nazvao je svoje najvaće filozofsko delo Biće i
ništavilo. Želim da pokažem kako Geštalt teorija može da posluži kao mapa, koja će
da nas odvede od ništavila (tj. kvantnog polja sa svojom mežupovezanošću i
fluidnošću) do nastanka, najpre do neidentifikovane strukture „nečega“, zatim do
samo-identifikacije i konačno do načina ka koji ćemo stabilizovati sopstvo i doživeti
sebe kao biće koje postoji.

Počinjemo naše istraživanje Geštalt terapije i selfa sa nediferenciranim poljem, poljem

čiji smo deo i u kojem (ili kroz koje ili od kojeg) nastaje svet koji opažamo. U ovom
polju, postoji proces ili pokret. Ne postoje „stvari“. Neki procesi na kratko postaju
relativno stabilni obrasci i mogu biti viđeni kao stvari, entiteti i strukture (ako postoji
neko ko će to videti). Šta više, samo u odnosu na ove obrasce postoji značenje
koncepta „vreme“. Vreme može biti izmereno u odnosu na pravilnosti polja: godišnja
doba, kretanje Sunca i Meseca, klatno, vibrirajući kvarcni kristal, raspad atomskih
izotopa. Naravno, bez ovako stabilno formiranih obrazaca, ne bi bilo ni ljudi da izvrše
merenja.

Ali polje pravi razliku. Primer pojavljivanja posmatrane strukture izvan procesa dali su
Kovni i Hajfild (Coveney & Highfield) 1991, pišući o šari koju je formiralo zagrejano
ulje ispod tačke na kojoj se javlja konvekcija:

„Zagrevanje tankog sloja tečnosti, zaglavljenom između dva staklena tanjira može
prouzrokovati da se pojavi organizacija u formi saća koja sadrži šestougaone ćelije
konvektne tečnosti... Udaljenost koju ovaj šestougaoni šablon formira je 100 miliona
puta veća nego udaljenost između individualnih molekula“. (pp. 185/6)

Ovde je nemoguće reći da je obrazac svojstvo ulja, stakla ili zagrevanja. Ovo je
obrazac koji nastaje iz celog konteksta u polju. Promena na bilo kojem elementu
odrazila bi se na obrazac.

15
Tamo gde se javlja diferencijacija (ovde je to na granici šestougla), nastaje ono što
se u Geštalt terminologiji naziva granica kontakta. Ovo je jedna zanimljiva granica. To
nije odvajanje onoga što je na različitim stranama (to nije, npr, kao zid koji razdvaja
dve bašte) i to nije „stvar“. To su, u stvari, procesi koji se dešavaju na granici
kontakta da bi se održala diferencijacija. Granica kontakta i udružuje i razdvaja, a još
je i deo samog polja, kao i sve što je na svakoj strani polja.

Možemo gledati na formiranje zvezda i planeta izvan hlađenja oblaka gasova. Još
jednom, posmatramo jednu organizaciju molekula sa velike udaljenosti u
neograničenom prostoru sa jasnom granicom kontakta na sve manjim skalama:
planete, stene, drveće, biljke, mrave. I ipak ostaju povezani: bez zemljine atmosfere,
sirovog materijala za mravinjake i hrane, ne bi bilo mrava. I opet, procesi na granici
kontakta održavaju diferencijaciju, ali granicu kontakta održava cela ekologija polja.

Geštalt teorija polja počinje sa celinom. To nije kao da postoje „stvari“ koje
kontaktiraju druge „stvari“, ali jeste „kontakt koji čini najjednostavniju i prvobitnu
stvarnost“. (PHG 1994/1951). Na granici kontakta, živi organizam održava odvojenost
od sredine, ali i pronalazi način da se nahrani i održi u životu u toj sredini. Za nas je
najvažnije da ono što definiše ljudsko biće nije nešto „iznutra“, već su to kontakti
koje osoba ima sa sredinom u polju. Jedinstvenost ovakvog polja je to što ljudsko
biće pravi izbore, kreativno deluje u polju u cilju da živi, ali i da raste. Proces
„kreativnog prilagođavanja“ polju stvara/definiše osobu, dok istovremeno osoba
definiše kreativno prilagođavanje.

Posmatrajući svet mi prepoznajemo „stvari“, ali u osnovi stvari su procesi – dešavanja

koja prepoznaju polje. Ako ja vidim stolicu, to je zato što postoji interakcija svetla u
našem vidljivom spektrumu, kvantnog događaja koji nazivamo stolica, kvantnog
događaja koji nazivamo moje oči i kvantnog događaja koji nazivamo moj mozak. Na
drugom nivou, u funkciji razmera: kada bih bio veličine planete, ne bih mogao da
vidim stolicu. Na još jednom nivou, što je funkcija kulture: Japanci u 17. veku ne bi
prepoznali stolicu. I na još jednom nivou, iz ugla humanističke psihologije: savijem se
tamo gde mi je udobno. Stolica ne bi bila stolica za konje! PHG daje veličanstven opis
procesa „u sadašnjosti“: „Sadašnjost je iskustvo onoga što je neko postao, koje
prerasta u nekoliko smislenih mogućnosti i koje se, preko ovih mogućnosti,
preoblikuje u jedinstveno konkretno novo iskustvo“. Ovaj pristup procesu kaže da su
događaji od kojih je sagrađen svet ono što bi matematičari nazvali „vektor količine“.
Ovi kvantiteti, kao što su brzina i razdaljina, imaju svoj pravac kao i veličinu. Kao što
imaju i bivanje i postajanje (što bi rekao Buber).

Zbog centralne pozicije polja u ovoj mapi, želim da govorim malo više o ovoj temi i to
na osnovu jednog članka koji je napisao Malkolm Parlet (Malcolm Parlett, 1991).
Parlet je postavio pet principa, koje ja ovde navodim i koje ću komentarisati.

16
1. Princip organizacije

Ovo ukazuje da: „značenje proizilazi iz sagledavanja celokupne situacije, celokupnosti

činjenica koje koegzistiraju“ (Parlet, 1991). Prema tome, u Geštalt teoriji polja, ne
postoji nešto što bi se nazvalo „intrapsihička“ aktivnost. Ono što mislimo, osećamo i
radimo – i ko smo mi – bazirano je na našoj interakciji sa sredinom u određenom
momentu. Ovo je osnovni aspekt Geštalt pristupa koji ja predstavljam. Mi na granici
kontakta nemamo osećaj o sebi: proces na granici je zapravo baza na kojoj počivaju
iskustva koje nazivamo „ovo sam ja“, a „ovo nisam ja“ ostaje.

Kasnije ćemo detaljnije sagledati pojavljivanje selfa u polju. Ovde želim da dam
početni smisao sopstvu, kao drugom nivou pojavljivanja iz polja, baziranom na
interakcijama na fizičkoj granici kontakta (što je prvi nivo pojavljivanja).

2. Princip sadašnjosti

Ovo je „sada i ovde“ u Geštaltu. Ovaj princip kaže da je u polju uvek važno ono što
se dešava sada, a ne u prošlosti ili budućnosti. Mi nismo pod uticajem prošlosti, koja
za nas više ne postoji, niti pod uticajem budućnosti, koja tek treba da bude
odabrana. Ono što mi zovemo „prošlost“ i „budućnost“ su reifikacije (procesi koji se
vide kao stvari – opredmećivanja) sećanja, verbalizacija, očekivanja, fantazija: svi su
postojali u sadašnjem trenutku. Mi jesmo pod uticajem naših sećanja iz prošlosti (i mi
biramo koje ćemo od naših bezbrojnih sećanja izneti u sadašnjost i biramo kako ćemo
ih se sećati) i naša očekivanja i učenja su zasnovana na našim zapamćenim
iskustvima. Mi smo, takođe, pod uticajem naših očekivanja, nada, strahova i planova,
koje zovemo „budućnost“. Sve to su sadašnji delovi polja, kao podsetnici iz prošlosti
(ljudi, fotografije i situacije kao neka vrsta paralelne prošlosti) i pokazivači budućnosti
(dnevni podsetnici, tiketi lutrije, datumi venčanja itd). U Geštalt terapiji, ljudi
regularno menjaju usvojene obrasce sećanja, način na koji se odnose prema svom
detinjstvu i način na koji se kreću napred i uzimaju učešće u kreiranju onoga što će
postati. „Prošlost“ i „budućnost“ se za njih tada menjaju. Kasnije ću više govoriti o
Geštalt teoriji vremena.

3. Princip jedinstvenosti

„Svaka situacija i svako polje ličnost-situacija su jedinstveni“ (Parlet, 1991). Kao

Geštalt terapeut, ne bi trebalo da imam napamet naučen odgovor za klijenta. Ja ko-
kreiram terapiju da se uklopi sa specifičnošću momenta: ja kao terapeut sa ovim
klijentom u klijentovoj sadašnjoj životnoj situaciji. Šta više, u terapeutskom odnosu,
terapeut i klijent neprekidno ko-kreiraju i sami sebe i jedan drugog. Sve
generalizacije su privremene i podložne promenama koje nalaže polje. Važno je
naglasiti da je ovaj princip daleko od bilo koje teorije koja definiše psihoterapiju kao
oporavak „unutrašnjeg deteta“, pod pretpostavkom da ono čeka, nevino i netaknuto,
da bude otrkiveno. „Ko sam ja“ je jedan proces otkrivanja, koji se nikada ne vraća na
ono što je bilo.

17
4. Princip procesa promene

Ovo je posledica poslednjeg principa koji kaže da se polje neprekidno menja. Prema
tome, u Geštalt terapiji, homeostaza i kreativnost idu ruku pod ruku. Imam potrebu
da se nekako izbalansiram sa mojim okruženjem (homeostaza), ali to ne može biti
konzervativni čin vraćanja na prethodnu ravnotežu, pošto se polje promenilo i ono što
je važilo ranije sada često ne važi. Zato moram pronaći novi način da izbalansiram
svoje potrebe i interesovanja sa mogućnostima u okruženju (kreativnost).
Istovremeno, moje okruženje će kreativno odgovoriti na moje akcije, tako da se
homeostaza, često viđena kao konzervativna sila, ovde pojavljuje kao pokretačka sila
koja stoji iza kreativnosti, a kreativnost čini homeostazu mogućom u svetu koji se
menja.

5. Princip potencijalne relevantnosti

Ovaj princip ukazuje da je bilo koji deo polja potencijalno relevantan za situaciju za
koju sam zainteresovan, a ne mora da bude naglašen. O ovome je Perls govorio kada
je Geštalt terapiju nazvao „terapijom očiglednog“. Sećam se jedne grupe, na kojoj je
krenuo jedan vrlo zanimljiv proces pošto sam ja izjavio da članovi grupe koriste
ogromne količine toalet papira. Nije samo upotreba toaleta bila značajna za grupu,
već su i moja zainteresovanost i pojačana svesnost o procesu korišćenja toaleta,
doprineli da se pomeri granica i da se otvore nove mogućnosti. Ovo može doneti da
članovi grupe imaju nove obrasce korišćenja toalet papira kod kuće, da članovi grupe
promene sećanje na mene, širi spektar tema koje možemo pokreniti na grupi ili da
članovi počnu da donose svoj toalet papir!

TEORIJA POLJA I SELF

Kako se ovaj pristup polju odražava na Geštalt teoriju selfa? Deo problema
psihoterapije i ove knjige je da svaka kultura ima neizrečene, ali prilično jasne ideje o
tome šta to znači kada govorimo o „selfu“. Kohut (1977) je rekao da je koncept selfa
„najbliži iskustvu“. Na drugoj strani, poučno je pomenuti da različite kulture imaju
prilično različita, ali jednako „očigledna“ shvatanja, od zapadnjačkog individualizma
do istočnjačkog viđenja „selfa“ kao aspekta celine. Ove razlike su podloga za
umetnost, jezik, religiju, veze, politike i sve druge aspekte života onih koji žive u toj
kulturi. To, takođe, otežava da se iz različitih kultura kreira zajedničko gledište. Ljudi
iz jedne kulture mogu posmatrati ljude iz druge kulture kao pomalo ili kompletno
lude, a poznato je da su ljudi bili zatvarani zbog ponašanja koja su po njihovim
kulturnim standardima sasvim normalna.

Postoje slični problemi i između praktičara različitih psihoterapeutskih pravaca. Postoji

pojačano interesovanje za „integrativnu psihoterapiju“ koja ohrabruje ukrštanje
različitih pristupa. Međutim, postoji potencijal da pored prosvetljenja bude i mnogo
konfuzije, zato što različiti psihoterapeuti koriste iste izraze – terapeutski odnos,
ugovor, isceljenje, self – sa različitim značenjima. Ako se te razlike ne uzmu u obzir,

18
možemo doći u situaciju da ošrica određenog pristupa otupi umesto da se izoštri jer
je došlo do pseudo-integracije sa drugim terapeutskim pravcem koji je, u stvari,
dizajniran da uradi nešto drugo. Naravno, ako se ove razlike ispoštuju, postoji
potencijal da se kreiraju nove uzbudljive terapeutske forme: Geštalt terapija je jedna
od ovih kreacija, nastala integracijom psihoanalize, Geštalt psihologije,
egzistencijalizma, Zen filozofije, holizma, teorije polja itd. Ali naravno, ovo
novonastalo ima sopstveni karakter, što je verovatno neprihvatljivo sledbenicima
pojedinačnih pristupa. Slično je i sa teorijom selfa koju ja zastupam: ona ima korene
u različitim filozofijama, ali takođe ima i sopstveni karakter. U korenu, svaka teorija
psihoterapije ili filozofije nastaje iz konceptualizacije iskustva osnivača. Geštalt
viđenje selfa je u skladu sa iskustvom osnivača (Frica i Laure Perls, filozofa i kritičara
društva/aktiviste Pola Gudmana i kruga koji su okupili u Njujorku), kao i sa mojim
iskustvom. Složeno je pisati o tome, ali bi bilo dobro da i čitalac odvoji malo vremena
i proveri u sopstvenom iskustvu: da li se ovo stanoviše podudara sa vašim iskustvom
i da li vam pomaže da pronađete smisao?

SELF I DRUGI

„Self“ ne može razumeti druge nego kroz polje, baš kao što se dan ne može
percipirati bez kontrasta noći... self se može pronaći samo u suprotnosti sa drugošću.
Postoji granica između selfa i drugog, i ova granica je suština psihologije“ Perls
(1978/1957)

Šta koncept „selfa“ znači u holističkom polju? Za Geštalt terapiju, samo po sebi znači
vrlo malo, utoliko pre što je to polarnost „drugom“, baš kao što „veliko“ i „malo“
imaju značenje samo u kontekstu i u odnosu jedno prema drugom. U osnovi ove
polarizacije su dva procesa: identifikacija i alijenacija, koje zovemo „ego funkcijama“
selfa. Ja se identifikujem sa nekim aspektima polja i označavam to kao „self“;
otuđujem se od drugih aspekata u polju i nazivam ih „drugo“. Ali je forma selfa
neraskidivo povezana sa formom drugog i obrnuto. Način na koji ja doživljavam i
konfigurišem moj self zavisi od toga kako je konfigurišem ne-self ili drugo (opet i
obrnuto). Ovde je važno da naglasim da kada pišem o „konfiguraciji“ ne mislim samo
na verbalne koncepte: pre naglašavam konfiguraciju koja je inherentna mojim
akcijama. Npr, dok pišem ovo, ja konfigurišem sebe kao učitelja/nekoga ko ima šta
da kaže/pisca...i konfigurišem sredinu u terminima: čitaoci, ljudi koji su
zainteresovani (ili nisu zainteresovani) za ono što ja imam da kažem. Pre toga, sam
ručao sa porodicom na poslu moje supruge i konfigurisao sam sebe kao porodičnog
čoveka, čoveka koji ruča itd, a moje okruženje u terminima: porodica, hrana...

Smatram da u vizualizaciji ovog pristupa može da pomogne Ešerovo (Escher) crtanje

sa dve ruke, gde jedna ruka crta drugu.

U ovoj fazi je važno da iskristališemo još jedno stanovište. Možda ste primetili
kruženje u mom razmatranju selfa: ko je „ja“ ili „moj“ ko razmatra ili kontaktira? Kao
u Dekartovoj zabludi „Mislim, dakle postojim“, pretpostavljajući smislenost „ja“ (u
„(ja) mislim“) da dokaže „ja“, mogu biti viđen kao neko ko pretpostavlja da bi

19
definisao. Međutim, ja ovde imam potpuno različito polazište od Dekarta: „ja“ nije
objektivna činjenica, već dešavanje u polju. To je primarno kontaktiranje na granici, a
nije „ja“ koje pravi kontakt. Kruženje je isto kao i kruženje šestougla u zagrejanoj
tečnosti: proces kreira granicu, koja kreira šestouglove, koji se onda mogu proučavati
kao stvari sa sopstvenim karakteristikama, u odnosu na druge šestouglove, staklene
tanjire itd.

Sve ovo govori da moja egzistencija nije izolovani događaj. „Ja“ jedino ima smisao u
odnosu na „ne-ja“. Na jednostavnom nivou, živ sam pomoću vazduha koji dišem,
Sunca koje mi daje svetlost, hrane koju jedem, zemlje po kojoj hodam, roditelja koji
su me doneli na svet... Kao što rekoh, to je jednostavni nivo. Složeniji nivo je: „ja“ i
„ne-ja“ sam/je nastao i održao se delovanjem na granici kontakta između Piter-
organizma i sredine. U ovoj teoriji, „self“ nije isto što i „organizam“, kao što „drugi“
nisu isto što i „sredina“. Fizička granica organizam/sredina je prva realnost, dovoljno
složena baza da omogući novi nivo organizacije života, sopstvo i svesnost da se
pojavi.

Filozofski gledano, mi smo u carstvu istočnjačkih filozofija, naročito Taoizma i Zena.

Najlepši i filozofski skoro najkoherentniji, od svih radova koji se odnose na ovaj
pogled na svet je Knjiga puta i vrline /Tao te Đing (Tao te Ching), Lao Ce (Lao Tze,
1972). Citiram ovo kao nešto što rasvetljava baš ono šta ja govorim o Geštaltu. Evo
citata iz Poglavlja 2 (moj deo označen je kurzivom):

„Kada ljudi vide neke stvari kao lepe,

ostale postaju ružne.
Kada ljudi vide neke stvari kao dobre,
ostale postaju loše.

Biće i ne-biće kreiraju jedno drugo.

Teško i lako podržavaju jedno drugo.
Dugačko i kratko definišu jedno drugo.
Visoko i nisko zavise jedno od drugog.
Pre i posle slede jedno drugo.“

Sa ovog stanovišta, Geštalt pristup nije u razvijanju koncepta selfa, niti u povratku na
ranijii self, već u olakšavanju neprekidnog razvoja selfa u odnosu na terapeuta i celo
okruženje. PHG zovu self „umetnikom života“ i razvoj selfa može se uporediti sa
korišćenjem šire palete boja na širem opsegu platna, koja primaju ove boje: sa
raznovrsnijom kontakt granicom. U ovoj analogiji, korisno je naglasiti da umetnik ne
mora da koristi sve boje iz palete; sasvim je u redu da odabere da koristi što manje
boja kao svoj stil slikanja. Međutim, ako su i druge boje na raspolaganju, onda se
ograničavanje doživljava kao autonomni izbor, a ne kao nešto na šta je umetnik
primoran u nedostatku izbora. Na isti način i self se ponaša na karakteristične načine
(u Geštaltu se to naziva „Persona kao funkcija selfa“): načini kontaktiranja ili
izbegavanja kontakta, način na koji je neko svestan ili ograničava svesnost, načini na
koje neko nešto radi. To je dobro i Geštalt pitanje glasi: da li se identifikujem sa
ovom personom i doživljavam je kao moj izbor; ili sam otuđen od persone i
doživljavam je kao nametnutu? Da li sam zadržao mogućnost izbora ili sam odustao

20
 (proces koji se u Geštalt teoriji naziva „gubitak ego funkcije“ i izjednačava se sa
neurozom)?

Tako, npr, ako izbegavam bes, da li je to zato što ja slobodno biram da ga izbegnem
ili zato što biram da izbegnem posledice u specifičnoj situaciji ili je to u skladu sa
mojom moralnom pozicijom koju sam odabrao; ili je to zato što sam, iz mog ugla
razumevanja sveta, otuđen čak i od mogućnosti mog besa u cilju da izbegnem strah
od narastajućeg besa u meni.

OSOBINE LJUDSKOG POLJA

Do sada sam govorio o teoriji polja uopšteno. Kada dođemo do svesnosti, sopstva i
životnosti, drugim rečima do ljudskog polja, onda govorimo o procesima koji
proizilaze u veoma određenoj vrsti polja. Ovo polje funkcioniše na veoma visokom
nivou složenosti i sada želim da pogledamo u određene osobine takvog polja:
predvidivost, nepredvidivost i složenost. Svaka od ovih osobina povezana je sa
odgovarajućom ljudskom karakteristikom.

1. Polje je, u izvesnom smislu, predvidivo.

Ja znam da se moja olovka neće pretvoriti u saksiju sa cvećem, nestati ili promeniti
boju. Osoba preko puta mene neće se pretvoriti u saksiju, niti nestati, ali može
pomalo promeniti boju.

Odgovarajuće ljudske karakteristike:

Sećanje
Kreiranje obrazaca
Homeostaza

Implikacija na granici kontakta u predvidivom svetu je to što tamo mogu da postoje

granice koje su primetni, predvidivi i nezaboravni događaji, obrasci ili pravila.
Možemo reći da deluju po nekim „kao zakonima“. Tako se vagon, u kojem pišem ovo,
kreće dok se selo oko mene ne kreće. Za granicu kontakta je dobro što te pravilnosti
postoje, ali same po sebi nisu osnova za distinkciju između selfa i drugog. Isak Njutn
(Isaac Newton) je svojim mehaničkim teorijama opisao univerzum kao predvidiv.
Međutim, u takvom mehaničkom svetu ne ostaje mesta za izbor, svesnost ili sopstvo.

Smisleno „ja“ podrazumeva predvidivo konstantan svet sa kojim će da deluje i sa

kojim će da uspostavi ravnotežu (homeostazu). Moja trenutna aktivnost – pisanje –
zavisi od postojanja olovke, papira i stola, a na drugom nivou od podstaknutosti
razgovorom o temi „Selfa“ koji sam, između ostalih, vodio sa Hanterom Bomonom
(Hunter Baumont) i Silvijom Fleming Kroker (Sylvia Fleming Crocker). Bez obzira na
sve pravilnosti koje ima univerzum, niti jedna od ovih pravilnosti ne može da
proizvede moj doživljaj sebe kao bića koje deluje u svetu (posredstvom sveta) bez
odgovorajućih karakteristika moje memorije i moje sposobnosti da uočim obrasce i
pravilnosti u mom perceptivnom i intelektualnom svetu.

21
2. Polje je i nepredvidivo.

Osoba preko puta mene je trogodišnja devojčica. Ne znam da li će ona prosuti piće
po mojim beleškama, udariti me, poželeti da ode do toaleta ili vrištati. Ne znam da li
će voz stići na vreme, iskliznuti sa šina ili će se pokvariti. (Ovo poslednje postaje
predvidivo, kao što prvo nije ohrabrujuće!)

Odgovarajuće ljudske karakteristike:

Privučenost novinama
Kreativnost

Kada bi sve što uočimo bilo predvidivo, onda ne bi bilo „ja“ zato što bi „drugo“
izgubilo smisao. Za „ja doživljavam“ predvidivost je veća u odnosu na manje
predvidivo drugo. Npr. ja mogu da predvidim kada će se moja ruka pomeriti pre nego
što mogu da predvidim kada će se nečija ruka pomeriti, ili kada će kiša padati. Martin
Buber (u Kiršenbaum i Hendersen/Kirschenbaum & Henderson, 1990) napravio je isti
zaključak govoreći o dijalogu (u njegovom dijalogu sa Karlom Rodžersom/Carl
Rogers):

U dijalogu je suštinski neophodan momenat iznenađenja...

Dijalog je kao partija šaha. Sav šarm igranja šaha je u tome što
ja ne znam i ne mogu znati šta će moj partner uraditi.
Iznenađen sam onim što radi i cela igra je bazirana na tom
iznenađenju.

Implikacija za kontakt granicu nepredvidivog sveta je to što postoje neke aspekti koji
su više pod mojom kontrolom ili više predvidivi od drugih. Tako ću ja identifikovati
moje sopstvo ovim aspektima: moje telo je više predvidivo od tela ove devojčice;
moja kultura je više predvidiva od strane kulture. Primetite preokret. Sopstvo nastaje
iz iskustva organizma (tela) u sredini; a sada self preuzima vlast nad mojim
organizmom (telom). U nepredvidivom svetu, kreativnost nije u suprotnosti sa
homeostazom (ravnotežom), ali je neophodna za uspostavljanje iste: u želji da
budem uravnotežen u nepredvidivom i promenljivom svetu, moram da budem
kreativan i prihvatim novinu i budem „umetnik života“ (PHG).

3. Polje je složeno.

Uzajamno dejstvo različitih nivoa koji su u vezi sa mnom toliko su različiti i

međuzavisni da čak i potencijalna predvidivost ne može biti sagledana u celini. Koliko
glasno jedno trogodišnje dete mora da bude u odnosu na moju sposobnost da se
koncentrišem (i u odnosu na to koliko sam spavao prošle noći) i moju želju da
završim pisanje da bi uticalo na mene da prestanem da pišem? Naučnici
objašanjavaju ovu složenost unutar sistema kao teoriju haosa (Glejek/Gleick 1987),
teoriju složenosti (Voldrop/Waldrop 1993) i Prigožinovu (Prigogine) teoriju rasutih
struktura (vidi Dosej/Dossey 1982, i Kovni i Hajfild 1991). Ove teorije istražuju
poredak koji spontano nastaje u sistemima kao što su „nelinearni“, bogate povratne
informacije i međusobne odnose, a daleko su od ravnoteže zbog unosa energije izvan

22
sistema, kao kod šestougla koji se formiraju u zagrejanom ulju. Ovi nastali poretci
precizno pokazuju mešavinu predvidivosti i nepredvidivosti koje sam ranije opisao.
Postoje obrasci, ali ne i precizno ponavljanje onoga što je ranije bilo. Ne postoje
„linearni“ uzrok i posledica, više stoji neka vrsta zajedničkih pregovora. Kao što se
polje menja, tako su obrasci sposobni za iznenadne velike promene.

Odgovarajuće ljudske karakteristike

Svesnost
Izbor

Sa ovim karakteristikama, ja mogu da se angažujem u uzajamnosti koja karakteriše

složeno polje. Korisno je setiti se Buberove predstave o šahovskoj igri. Igra izlazi iz
nečega što je regulisano pravilima, ali nepredvidivo, odgovarajući na sopstvena
pravila nepredvidivosti okruženja.

Citiram Doseja:

„Drugim rečima, rastuća složenost generiše potrebu za

povećanom potrošnjom energije, što zauzvrat dovodi do
povećanja krhkosti. Ali ironično, to jeste karakteristika rasutih
struktura koja je ključ za dalju evoluciju ka većoj složenosti. Jer,
ako je unutrašnja smetnja toliko velika, sistem iznenada može da
pretrpi reorganizaciju, neku vrstu presložnjavanja, i da „pobegne
u viši poredak“, organizujući se na mnogo kompleksnijem nivou.

To je kvalitet krhkosti, kapacitet za „biti prodrman“, što je

paradoksalno ključ rasta.“

Proces na granici kontakta, koji mi razumemo kao život, svesnost i sopstvo, zasnovan
je na složenosti i krhkosti granice kontakta.

Sa ovom nelinearnošću, odnosi preko granice kontakta postaju dovoljno interesantni

da učine svesnost prilično korisnim procesom! Istovremeno, teorija složenosti
bazirana je na dokazu da samo u takvim nelinearnim sistemima, koji imaju svojstva
„višeg reda“ (kao što je samoorganizacija šestougla) mogu nastati svesnost, život i
inteligencija, koji imaju par excellance svojstva višeg reda.

Bez predvidivosti, nepredvidivosti i složenosti, „ja“ ili „self“ nemaju smisla kao
značajni pojmovi. Svakom od ovih odgovaraju prepoznatljive ljudske osobine koje ih
predstavljaju. „Ja“ može biti viđeno kao da se sastoji od interakcija ovih svojstava
univerzuma, ali i kao odgovorajuća ljudska sposobnost. Iz Geštalt perspektive, nije
samo da univerzum daje formu mojim akcijama i zato postajem „ja“, nego se „ja“
pojavljuje iz veze osobe sa okruženjem.

Ne govorim sve ovo da bih rekao da je self nerealan ili iluzoran. On je kreiran iz polja,
ali tako kreiran, self postaje nezavisna sila na koju treba računati. Na isti način, beba,
kreirana iz interakcije žene i muškarca i nastala u ženi, ima svoju sopstvenu realnost
sa kojom refleksno deluje na živote svojih roditelja i drugih. Granica kontakta između

23
ljudskog tela i njegovog okruženja je interakcija iz koje nastaje self, pa ipak ja
preokrećem ovaj krug i tvrdim da je telo samo moje. Možemo videti da je, na bolje ili
na gore, pojava ljudskih bića na ovoj planeti uticala na celo okruženje. Ovo je
Goldštajn podrazumevao pod terminom „samoaktualizacija“: self postaje stvaran u
sopstvenoj aktivnosti.

GEŠTALT TERAPIJA I SELF

Važno je imati na umu da Perls i njegovi saradnici nisu govorili o apstraktnoj filozofiji,
već o filozofskim osnovama psihoterapije. Na kraju krajeva, Fric Perls je obučen za
psihonalaitičara i radio je kao psihonalitičar. Pa, kako bi trebalo da izgleda terapija
bazirana na holizmu, teoriji polja i pojavi sopstva? Najpre, Geštalt terapija je terapija
o odnosima. Videli smo da je, iz Geštalt perspektive, pogrešno da posmatamo „self“
kao nešto što nastaje „u meni“ i da onda razumemo terapiju kao „unutrašnji rad“. To
je pre odnosni proces koji nastaje na granici interakcije između terapeuta i klijenta.
Ta granica nije nastala tako što su se udružili „self“ i „drugo“, već je granica preteča i
„selfa“ i „drugog“. Na granici, terapeut i klijent ko-kreiraju jedno drugo i istražuju tu
ko-kreaciju. Teškoće koje klijenti doživljavaju u njihovim životima vide se kao
karakteristični načini na koji oni obrazuju sebe u svetu. U terapiji, klijent može
eksperimentisati i istražiti nove odnosne mogućnosti, ali u obzir se uzimaju i impulsi
koji dovode do toga da ne deluju na taj način (nijedna polarnost u polju ne može biti
ignorisana).

Postoje neki prilično određeni zahtevi da bi granica kontakta bila korisno ishodište
izjave „ja sam“. U vreme pisanja, u svetu se dogodilo nekoliko užasnih konflikata, koji
imaju kao glavni faktor naviku bivših imperijalističkih sila da nasumično crtaju po
mapama Afrike, Azije i Balkana. Ove granice nikada nisu bile sposobne da se brinu o
funkcijama koje su predstavljene pred njih. U nekim slučajevima, drugi faktori, kao
što su političari sa velikom harizmom ili represivnom moći (ili oboje) uspeli su da
unutrašnje nasumične granice spoje u jednu koherentnu državu. Kada harizmatični
lider umre ili se sruši represivni režim, država se raspadne. Ili „drugo“ unutar granice
kaže „Ja nisam deo iste nacije sa njima“ ili „self“ sa spoljne granice kaže – „Ovi preko
granice su takođe moji rođaci.“ Zanimljivo je kako je Žan Smats (Jan Smuts),
južnoafrički državnik i holistički filozof, napravio analogiju između ljudske ličnosti i
organizacije društva i država.

Samo u dobro organizovanom društvu ili državi postoje centralno

zakonodavstvo i izvršni autoritet koji su za određene svrhe iznad
svih individualaca koji čine društvo ili državu i kontrolišu njihove
aktivnosti u tačno određenim pravcima za koje se smatra da su
neophodni za dobrobit države, tako da ljudsku Ličnost odlikuje
još rigoroznija unutrašnja kontrola i pravac ličnih aktivnosti je
tačno određen ili ima jasno definisane krajeve. Ovo je razlog
zašto je Kant tvrdio da je čovek zakonodavno biće. (Smuts
1996/1925).

24
Slično, neki načini konfiguracije granice kontakta između persone i njenog okruženja
mogu biti hranljivi za rast, a neki mogu imati destruktivne posledice na formiranje
sopstva i na čovekove mogućnosti kontaktiranja. Geštalt terapija radi sa odnosima i
granicom kontakta da otvori nove mogućnosti za bivanje i kontaktiranje. Terapeut
mora biti otvoren za neizvesnost rasta odnosa sa klijentom, dok izbegava pozivanje u
odnos poznatih obrazaca i obrazaca koji ne doprinose rastu. Ovo može biti veliki
izazov za terapeuta isto kao i za klijenta. Ako dozvolim sebi da na ovaj način otvorim
terapeutski odnos, moja granica kontakta sa klijentom može postati dosta
energizirana i otvoriće se nove mogućnosti pošto se oboje krećemo „van nas“ ka
jednom egzistencijalnom susretu u kojem je gotovo sve moguće.

PARADOKSALNA TEORIJA PROMENE

Centralni aspekt Geštalt terapije je da mi ne ohrabrujemo klijente da „programirano“

postanu drugačiji. Naša pretpostavka je da klijent, prihvatanjem sebe i istaživanjem
ko je on, može bolje da se „identifikuje sa njegovim formiranim selfom“ (PHG) što će
dovesti do prirodne akcije kreativnog prilagođavanja promenljivom okruženju. Kao što
je Mirjam Polster rekla „Što jeste, jeste – i jedna stvar sledi drugu“. Obrnuto, ako
imam u vidu kako treba da izgleda kraj, ja ću obeshrabriti klijentovu svesnost da
iznese primedbe na ovo i ohrabriću ga da se otcepi od tog svog aspekta. Kontinuirane
aktivnosti ovakvog nesvesnog aspekta biće doživljene kao „simptomi“ koji su izvan
klijentove kontrole, a ne kao još jedan važan aspekt klijentovog funkcionisanja.

U sledećem poglavlju, želim da dalje istražim funkcije selfa u odnosu na forimiranje

figure i pozadine (formiranje geštalta).

25
 Poglavlje 3

KREATIVNA ADAPTACIJA I
FORMIRANJE GEŠTALTA

Pisao sam o tome koliko polje može biti diferencirano tako da možemo pričati o
„dešavanjima“, „stvarima“, „organizmima“ i „sredinama“, ali naravno i o „ljudima“. Iz
ovog više fizičkog nivoa nastaje jedan nivo organizacije koji nazivamo „život“, „self“ i
„svesnost“. Na svakom nivou složenosti – polje, organizam/sredina i self/drugo
postoje novi modaliteti funkcionisanja. Polje protiče, organizam se kreće u sredini i ja
živim moj život. Svaki viši nivo složenosti odražava se na prethodni. Brana menja tok
reke, a ljudska potreba za vodom može rezultirati izgradnjom brane. Međutim, ako
želimo da dotaknemo mogućnost promene u polju, onda uvek moramo da se vratimo
tom polju.

Sa ovim na umu, hajde da pogledamo funkcionisanje selfa u polju. Opisaću

pojavljivanje tri interaktivne granice: fizičke granice, self/drugo granice (ja i ne-ja) i
granice ličnosti (ja sam i nisam ja). A onda možemo obratiti pažnju na to kako Geštalt
teorija polja sagledava vreme i kontinuitet samo-doživljaja. Spekulisaću i sa time kako
uvidi kvantne fizike doprinose našem razumevanju polja.

EGO I IZBOR

Kao što sam objasnio u poslednjem poglavlju, diferencijacija na „self“ i „drugo“

postiže se procesima identifikacije i alijenacije. Sada bih želeo da pogledamo ove
procese dosta detaljnije. „Drugo“ je verliki univerzum! Moram da se fokusiram na
specifično „drugo“: šta zahteva moju pažnju (upravo sam osetio hladan vazduh oko
mene, otkrio sam da je radijator isključen i ponovo sam ga uključio); šta me zanima;
šta mi obezbeđuje ono što želim ili šta mi treba (vruća kafa, u ovom slučaju). Drugim
rečima, koristim funkcije identifikacije i alijenacije da približim neke delove sredine i
filtriram neke druge delove. Ovo je ono što se u Geštalt psihologiji naziva formiranje
„figure i pozadine“ i ono što se u Geštalt psihoterapiji zove „svesnost“. Ono što
donosim u svest je oblast različitosti na koju sam fokusiran ( figura), a ono što držim
podalje od svesti je (iza) pozadina. Tako, ja obrazujem sebe kao self u relaciji sa
delom polja od koga trenutno pravim figuru, koje zauzvrat odgovara mojim
interesovanjima i potrebama, ili zahtevima i pozivima koji stižu iz sredine. Druge reči
za ovaj proces u Geštaltu su „kontakt“, „kreativna adaptacija“, „agresija“ i
„sposobnost odgovaranja“.

Sve ovo, na preciznom tehničkom nivou, govori da je biranje centralni čin u

čovekovom psihološkom funkcionisanju: izbor aspekta drugosti (različitosti) sa kojim
ću da stupim u vezu, izbor kako obrazujem sebe u odnosu na drugo i kako ću da
postupim u vezi sa tim aspektom. Uočite da ovaj proces, kako god ga nazvali, nije

26
„interni“ ili „mentalni“, ni neophodno (ili čak uobičajeno nije) verbalizovan, ali je
proces orijentacije i akcije u polju, koji uključuje interakciju, pokret i susret, baš kao i
senzaciju i emociju. Npr, ako imam potrebu za hranom, deo moje figure-pozadine će
otići do kuhinje i pogledati šta ima raspoloživo od hrane.

Iako mi možemo da odvojimo senzaciju, pokret i druge aspekte formiranja figure, oni
nisu stvarno razdvojeni. Neke situacije su dovoljno složene i naši izbori mogu da budu
dovoljno presudni da moramo da zastanemo i razmislimo ili verbalizujemo pre nego
što nešto uradimo. Ovo zaustavljanje i razmišljanje ograničava živost našeg
kontaktiranja sa sredinom, ali u nekim slučajevima (npr, u situaciji kada hoću da
diplomatski pregovaram sa moćnim drugim) drago mi je što mogu da izbegnem
određenu živahnost! Ili ako vežbam novi komad na klaviru, moram da probam sve
note pre nego što pokušam da odsviram ceo komad. Separacije koje tada pravimo su
prekidi procesa kontaktiranja (to zovemo „egotizam“) koje zdravo koristimo da bismo
napravili što efikasniji kontakt u složenim situacijama. U poslednjem poglavlju ću
govoriti više o prekidima kontakta.

Uočite još jednom da je došlo do kruženja u procesu: ja formiram figuru i pozadinu u

odnosu koji „ja“ obrazujem. I ponovo, ovo nije cirkulisanje iz pogrešnih pobuda, ali
je, kao analogija, kruženje sa unutrašnjim sagorevanjem, gde pokret proizvodi
eksploziju koja proizvodi pokret. Karakteristično za oba cirkulisanja je što oni
„oživljavaju“ i „umiru“. Takođe, vredno je pomena i to kako su ti procesi nevidljivi
kada dobro rade: kako automobil i self jednostavno zajedno „predu“. Ali u teškim
okolnostima, kao što je npr. hladna klima, njihova složenost postaje vidljiva.

Zastanite na momenat i primetite kako formirate figuru i pozadinu u ovom momentu.

Eksperimentišite pomeranjem vašeg fokusa na različita čula, različite delove vašeg
perceptivnog polja. Primetite da se, kada napravite novu figuru, stara figura povlači.

ID: POZADINA SOPSTVA

(Istorijska zabeleška: Perls i Gudman su koristili psihoanalitičke termine „id“ i „ego“

kao način da se povežu sa svojim korenima u psihoanalizi. Svakako je bolje da se u
relacionom Geštalt kontekstu pojavljuju termini, nego da se pojavljuju mahanistički i
intrapsihički analitički pristupi).

Govoreći o formiranju geštalta – formiranje figure i pozadine – izostavio sam vitalnu

startnu poziciju. U cilju da razvijem interesovanje za neke aspekte iz mog okruženja
ili svest o potrebi, moram da počnem sa nefokusiranom otvorenošću za iskustvo koje
mi je dato. Ja sam pasivan, nisam još uvek spreman da identifikujem potrebu, želju ili
interesovanje. Moguće figure se pojavljuju i izlaze iz fokusa, svaka od njih bi mogla
biti prisutna. Osećam fizičke senzacije više nego kada sam angažovan u kontaktiranju
sredine i u nekoj fazi ove fizičke senzacije me mogu ohrabriti za određeni kontakt.
Ako sam prebrz u pravljenju figure, to će ili postati neka stereotipna figura – na šta
stalno pazim – ili nešto što pravi najviše „buke“ u mojoj sredini.

27
PHG su dobro uhvatili ovaj osećaj „ida“ ili „predkontaktni“ aspekt selfa:

... id je data pozadina koja se rastvara u njenim mogućnostima,

a uključuje organske pobude i nezavršene situacije iz prošlosti
kojih postajemo svesni, i nejasno doživljenu sredinu i početna
osećanja koja su povezana sa organizmom i sredinom...
Id se onda pojavljuje kao pasivan, rasut i iracionalan; njegov je
sadržaj halucinirajući, a telo se uveliko nazire.

Ovo je veoma slično onome što istočnjački meditatori nazivaju „praznina“. Ako,
koristim Perlsovo slikovito izlaganje inspirisano hranom, ego funkcije grizu i žvaću
sredinu, onda id otvara moja usta za mogućnost da budu nahranjena.

Možda ćeš poželeti da odvojiš malo vremena da doživiš ovaj id proces. Zatvori oči na
trenutak, a onda ih otvori ne gledajući ni u šta određeno. Slično, nemoj da slušaš ili
probaš ili dodiruješ određeno. Ako ti bilo šta postane fokus na trenutak, dopusti da
izađe iz fokusa...posle nekog vremena, dozvoli sebi da ostaneš sa tim što je postalo
fokus. Sada se prebaci u ego funkciju ili svesnost. Možda ćeš otkriti da sagledavaš
stvari na drugačiji način od tvojih uobičajenih uverenja.

SREDNJI REŽIM (MIDDLE MODE), AUTONOMIJA I SPONTANOST

Postoji lingvistički problem u konceptualizaciji selfa na način na koji mi to radimo. U

engleskom jeziku postoje dva oblika koji označavaju ono što govorimo o našim
akcijama: aktivni (raditi) i pasivni (urađeno). Ipak, ono što mi ovde tražimo je jednak
kooperativni napor između mene i mog okruženja, gde ne postoji „vršilac“ i ne postoji
nešto što je „urađeno“ (ili alternativno postoji oboje). Ovo je srednji režim/middle
mode: ni aktivan, ni pasivan. Dobar primer srednjeg režima je surfovanje. Niti aktivno
kontrolišem moje okruženje niti ga pasivno prihvatam – pokušati bilo šta od ovoga u
Pacifiku može biti katastrofalno – već se prilagođavam i vozim. Drugo ime za ovo je
spontanost. Ako sam izbalansiran i dobro podešen sa talasima, ja ću oštro ići u
pravcu koji želim. (Moram priznati da surfovanje nije veština koju posedujem). PHG
su ovo lepo opisali:

Ali srednjii režim spontanosti nema luksuz ove slobode, niti

osećaj sigurnosti koji proizilazi iz poznavanja onoga šta neko
jeste i gde jeste i postojanja mogućnosti da se angažuje ili ne;
onaj koji je anagažovan i pokrenut ne ide protiv sebe, ali ide
izvan sebe.

Spontanost i autonomnost su veoma različiti načini bivanja. Autonomija je jedan

aktivni režim, promišljen, odabran i slobodan od ograničavajuće sredine. Na taj način,
ovo je oblast koja pripada režimu raditi: „Ja radim ovo“. U cilju da delujem
autonomno, ja treba da obavežem sebe na jedan važan odnos sa sredinom (kao, npr,
ja sada radim na mom kompjuteru) i tako su moje mogućnosti kontaktiranja
ograničene na ovaj zahtevani odnos (u tom slučaju, u drugom planu su zvukovi iz

28
 mog okruženja, koje proizvodi železnički vagon, nema mnogo gledanja kroz prozor,
ne razmišljam o sastanku na koji idem, niti o obavezama prema porodici u
Mančesteru). Ovo je domen ega: formiranje figure od interesa i aktualizovanje selfa u
kontaktu sa figurom.

Tako je spontani self u srednjem režimu, onaj koji leprša između pasivnog,
prijemčivog režima ida i aktivnog, autonomnog režima ega. Ako ja pretegnem na
pasivnu stranu, ostajem neangažovan, pasivan posmatrač mog života. Ako
pretegnem na aktivnu stranu, gubim perspektivu i osećam se kao da sam stalno na
traci za trčanje.

„AUTONOMNI KRITERIJUM“ DOBROG KONTAKTA

Krajnji rezultat aktivne, namerne, autonomne akcije 1, ako smo u dobrom kontaktu, je
spontana apsorpcija kontakta. U mojoj trenutnoj situaciji, moja veština kucanja,
osećaj mojih prstiju na tastaturi, zvukovi i prizori koje vidim iz voza, postaju
beznajčajni i ja sam reči koje kucam. To jedino mogu da postignem ako zahtevi moje
sredine ili moje fiziologije nisu preveliki: ako mi je razumno udobno i ako moj
saputnik ne dodiruje laktom moju ruku i ako je moja veština kucanja dovoljna da
podrži moj kontakt, tako da ne moram da prekidam svoj rad tražeći „w“ na tastaturi.
Postizanje udubljenosti u posao može biti sprečeno i ako imam neke „nezavršene
poslove“ koji mi skreću pažnju (da li sam zatvorio ulazna vrata kada sam izašao iz
kuće?).

Ako mogu da postignem taj momenat punog kontakta, onda je ono što se formira na
granici kontakta jak geštalt: svetao, mio, prožimajući, jedinstven i energičan, koji crpi
energiju iz celog polja koje deluje jedinstveno. Ako nešto u polju (lakat mog
saputnika), nedostatak zahtevanih veština (kucanje) ili neki nezavršen posao (da li
sam zaključao vrata?) nastavi da se takmiči za moju pažnju, onda ja ne mogu da
budem potpuno posvećen. Geštalt će biti slab: nefokusiran, zamagljen, bez energije i
podeljen. Moraću da pristupim rešavanju urgencija da bih bio sposoban za potpuno
prisustvo željenoj figuri i da bih bio sposoban da spontano „plovim na talasima“.

Teško je prenaglasiti preokret koji ovde nastaje. Kada se na ovaj način posmatra
kontakt, možemo reči da su svojstva jakog geštalta samo psihološki primetna, bez
ugrožavanja našeg relacionog pristupa. Stoga postoji autonomni kriterijum za dobar
kontakt. Autonoman je po tome što ne zavisi ni od jedne teorije ili procene koja vrsta
kontakta je „dobra“ ili „loša“. Ne moramo da imamo ni jedan koncept „normalnosti“ ili
„patologije“ u odnosu na to šta osoba čini. Pitanja koja radije postavljamo su „Da li je
persona otvorena za određena iskustva?“ (id funkcija); i „Da li persona svesno bira da
postigne ovaj jak, svetao, energičan geštalt?“ (ego funkcija). Ako je odgovor na bilo
koje od ovih pitanja „ne“, postavljamo pitanje „Šta se izbegava/šta je nezavršeno?“.
Nije čak ni „pogrešno“ izbegavati. Ponekad moram da prihvatim da u tom momentu

1
PHG prave razliku između autonomnosti i promišljenosti (namere) što ja izjednačavam. Čini mi
se da tako činim diskusiju jednostavnijom, a da ne gubim ni jednu važnu nijansu.

29
ne mogu da se setim da li sam zaključao vrata i sklonim sa strane moju zabrinutost
koliko god mogu.

Proverite sa sobom kvalitet geštalta koji trenutno kontaktirate. Da li je jasan, živ i

energičan? Ako nije, šta nedostaje? Da li čitate predugo? Da li ima nešto drugo što
želite da radite u ovom momentu? Da li postoji nešto u sredini što traži vašu pažnju
(npr. otvaranje prozora da uđe svež vazduh)?

PERSONA: O NEPRONALAŽENJU TOČKA PONOVO

Ovom prikazu još uvek nešto nedostaje. Kreativnost i spontanost ovog načina bivanja
je veoma uzbudljivo i poetično. Ipak, ja radim i druge stvari. Napravio sam dugoročne
zavete: mom braku, deci i karijeri; da napišem ovu knjigu; da delam na načine koji su
relativno konzistentni i poznati. Ono što gubim je osvežavajuće uzbuđenje novog
iskustva u svakom mometnu; a dobijam autonomiju, povezanost i intimnost, zajedno
sa smanjenjem anksioznosti, koja je svojstvena nepoznatom. Učestvujem ne samo u
nepredvidivosti univerzuma, nego i u njegovoj predvidivosti. Mogu da budem u
odnosu sa ovim svetom jer ima dovoljno predvidivosti, na primer, moj kompjuter se
neće pretvoriti u cvet i njegova tastatura je gotovo ista kao i ona na pisaćoj mašini na
kojoj sam naučio da kucam (obavezao se da ću da naučim da kucam). Tako mogu da
stvaram prijateljstva, posvećujem se odnosima i radim i podižem decu zato što smo
ja i drugi napravili sebe dovoljno predvidivim da možemo da „znamo“ jedni druge.
Radeći ovo, mogu da „znam“ sebe u smislu da sam „samo-svestan“. Ovde postoji
jedna važna distinkicija jer, kako ja to definišem, ja ne mogu biti svestan sebe
direktno, već samo posredno iz mog odnosa sa drugima, ili putem sećanja ili
predvidivosti životnih izbora i zaveta koje sam dao, ili uzimajući u obzir kako me drugi
vide. (Može biti vredno vašeg vremena da proverite vaše iskustvo, pošto se čini da je
protivno intuiciji i zdravom razumu reći da mi ne možemo direktno biti svesni sebe).

Ovaj saznatljivi, relativno predvidiv i verbalizujući (ali ne nužno i verbalizovan) aspekt

selfa koji može biti pozvan da odgovori na pitanja „Ko si ti?“ ili „Kakav si ti?“ ili „Kako
ti radiš stvari?“ naziva se funkcija persone. Persona ima vrednosti, autonomna je i
odgovorna, obavezuje se i pravi veze, ograničava neposredni izbor u cilju da napravi
dom za mene u svetu. Nije fiksirana i može se reorganizovati u skladu sa promenama
u mom životu. Ima mnogo momenata koji pozivaju na ažuriranje: adolescencija,
početak i kraj veze, penzionisanje, žalost. Neki ljudi se obaziru na ove pozive, dok
drugi ostaju sa onim što znaju i pokušavaju da se suoče sa novom situacijom na stari
način. Tako uvek postoji kompromis između autonomije i persone i spontanosti u
ponovnom stvaranju mene u svakom momentu. Na jednom kraju spektra, postoji
umor, opsesivno ponavljanje karaktera Semjuela Beketa (Samuel Beckett), a na
drugoj strani je leptir, koji se kreće sa cveta na cvet, skupljajući med, možda se i
pari, ali ne pravi nikakve veze.

Voleo bih da dam dublji smisao ličnosti i verbalizaciji. Verujem da je često način na
koji uobičajeno opisujemo sebe u suprotnosti sa onim ko smo mi u realnosti! Npr, oni
ljudi koji konstantno brinu da su pohlepni često u svojim akcijama odbacuju svoje

30
želje i potrebe. Zato naglašavam „verbalizaciju“ u odnosu na ono što opisujemo
rečima.

Ljudi generalno imaju teškoće i možda dolaze na terapiju tek kada njihova funkcija
persone, koja je možda ostala nepromenjena godinama dok se sredina menjala, nije
više adekvatna za situaciju u kojoj se nalaze. Klijent ili ne pravi izbore potrebne da se
nosi sa sukobom ili šansom u trenutnom životu ili izbegava odgovornost autonomnog
vezivanja i otkriva da je usamljen i neispunjen.

PERSONA I EMPATIJA

Jedna od razlika između Geštalt terapije i nekih drugih pristupa kao što su Terapija
usmerana na klijenta (Person Centered Therapy) i Psihologija Selfa je u tome što one
naglašavaju razliku: klijent susreće nekoga ko je za nju/njega „drugo“. Rodžers (Carl
Rogers, 1951) je opisao savetnikovu empatičnu funkciju kao da je tu

...da pretpostavi, onoliko koliko je moguće, klijentov interni

referentni okvir, da sagleda svet kao što to klijent radi, da
sagleda klijenta kao što on vidi sebe, da ostavi po strani sve
percepcije iz eksternog referentnog okvira dok to radi i da
komunicira nešto od ovoga sa empatičnim razumevanjem
klijenta.

Uočite kako su „klijentov interni referentni okvir“ i „kako klijent vidi sam sebe“
funkcije persone. Onako kako ja razumem zašto ljudi dolaze na terapiju, zbog
destruktivne rigidnosti persone, pitam se koliko je mudro delovati sa pozicije koja
pojačava to ponašanje persone. Kasnije ću proširiti ovo stanovište i suprotstaviti
empatiji Buberov koncept „inkluzije“. Za sada, zapazite da pristup koji zastupam ne
dozvoljava terapeutu da bude objektivni posmatrač klijentovog objektivnog sopstva,
budući da se to sopstvo formira u odnosu na terapeuta u toku seanse. Najviše što
terapeut može da opservira je rigiditet sopstva, tj. funkciju persone.

Šta mislite koji su glavni aspekti vaše persone? Kako biste odgovorili na pitanje
„Kakav si?“. Kakav je osećaj kada zamislite sebe kao osobu koja se ponaša različito
od tih opisa?“

Persona dobro služi kada raste u kontekstu ida (otvorenost za realnost „kakva jeste“)
i ega (tako da je persona pre izbor nego prinuda). Ljudi generalno dolaze na terapiju
ili kada su prezasićeni životom, kada izgube id funkciju ili kada podrede ego funkciju
personi, kreirajući jedino figure koje „ja“ očekuje. „Ja“ onda živi u svetu koji ono vidi,
a ne u svetu u kojem zaista trenutno živi ili „ja“ postaje rob sigurnosti poznatog, pre
nego da rizikuje sa kreativnošću. Baš kao što granica kontakta i razdvaja i spaja
organizam i sredinu, persona odvaja ja od ne-ja i dozvoljava pravljenje odnosa. Ali
ako se „ja“ oslanja na personu radije nego na id ili ego, onda ta granica više liči na

31
 zid nego na organsku granicu. Persona je pod opsadom i pre ili kasnije ponestaje
hranljivosti.

TRI GRANICE

Identifikovao sam tri interaktivne granice koje me definišu u svetu:

1. Fizička granica kontakta (to jeste i to nije) : organizam i sredina, unutar i izvan
moje kože. U Geštalt teoriji, naglašavamo da ova granica razdvaja organizam i
sredinu, ali ih i spaja. Ne samo da ne mogu da postojim bez sredine, nego i sadržim
aspekte mog okruženja npr. bakterije. Želim da dam filozofsku izjavu da „id“ pre
može biti viđen kao funkcija ove fizičke granice kontakta, nego kao nešto „moje“. Po
meni, osećaj selfa proizilazi iz iskustva, a ne postoji pre iskustva.

2. Granica self/drugo ili ego-granica (ja i ne-ja): identfifikacija i alijenacija organizma

u polju. Ovde počinjem. Self onda može da se vrati na fizičku granicu kontakta i
identifikuje organizam kao „moje telo“ i sredinu koja je „izvan“. Međutim, mogu
povremeno da doživim self iako je izvan moje kože, bilo da je to odeća ili alat kojim
vešto vladam (na aikido treninzima ohrabruju nas da motku ili mač koristimo kao
ekstenziju sopstvenog tela). Takođe, mogu da otuđim deo koji je unutar moje kože i
doživim ga kao drugo (u ekstremnom slučaju je to odstranjivanja organa zbog
bolesti). Mogu imati i mali osećaj gde „drugo“ fizički nastaje, naročito ako sam imao
takvo iskustvo fizičkog kontakta u ranom detinjstvu, ili ako su mi delovi tela
imobilisani jer ograničenost pokreta vodi kao redukciji senzacija. (Moje iskustvo sa
klijentima koji su uzdržani je da oni najčešće izbegavaju senzaciju). Ako ja uobičajeno
identifikujem aspekte sredine kao self ili aspekte fizičkog organizma kao drugo, imaću
teškoće da lako delujem u svetu. O poremećajima granica više ću govoriti kasnije.

Problem nastaje ako su ove prve dve granice konfuzne, tako da self pravi polarnosti u
sredini. Ove granice su prilično različite, što sam nadam se i pokazao.

3. Granica persone (ja sam i ja nisam) : šta govorim sebi i drugima ko sam ja i ko
nisam ja, moja privrženost i moje vrednosti, moj karakter i osećaj selfa, moj dom,
posao i moja porodica. Ovo takođe uključuje šta ja prihvatam od onoga što mi drugi
govore: kako vidim sebe u mom društvenom kontekstu. Mnogo problematičnije je to
što uključuje i rigiditet koji nastaje zbog straha od promene ili nepoznatog 1.
CIKLUS KONTAKTA

Posmatrajući jednu kontakt epizodu, možemo je staviti u formu kruga. Nadajmo se

da će ovo olakšati uvid u to kako svi procesi, o kojima sam pisao, rade zajedno da
nam omoguće kontakt sa svetom i da nam pokaže kako učestvujemo u pravljenju

1
Ovo je granica koju Polsterovi (1973) nazivaju „ja granica“. Međutim, oni su joj dali manje više
centralno mesto, a da nisu diskutovali ili prihvatili relaciono gledište selfa i na taj način su
identifikovali granicu self/drugo iznad koje je granica persone (Filipson, 1996)

32
kontakta. Koristio sam PHG izraze što sam više mogao jer su ovde vrlo elegantno
korišćeni.

1. Predkontakt: faza prihvatanja datog bez angažovanja. Figure su rasute,

halucinirajuće i dezorganizovane i mogu se razumeti kao opažanje celog polja,
a ne kao „moje“ opažanje. Telo se uveliko nazire kao nesvena percepcija
(senzacija tela) preplavljujući polje. Ovo je id funkcija selfa, koja je ovde više
potencijal nego što je stvarna.

2. Kontaktiranje:
a. uzbuđenje želje i mogućnost sredine postaju naizmenične figure kao forme
granice kontakta, ostatak sredine i iskustvo tela ubrzano postaju pozadina i
pojavljuje se emocija. Pošto ego funkcija već nastaje, a motorni odgovor
već počinje: okrećemo glavu, fokusiramo oči i počinjemo da se krećemo ka
nekoj mogućnosti koju nudi sredina.

b. uzbuđenje postaje pozadina, neka mogućnost koja je bila u sredini pojavila

se kao figura i postala „objekat“, i tu počinju agresija u pristupu i
prevazilaženju prepreka, biranje i odbijanje mogućnosti, promišljena
orijentacija i manipulacija. Self se kroz identifikaciju i alijenaciju pojavljuje
kao ego: „Ja radim ovo u odnosu na taj objekat“.

3. Finalni kontakt: nasuprot pozadine koja se sada sastoji od nezainteresovane

sredine i tela, stoji živahan cilj kao figura sa kojom smo u kontaktu. Sve
namerne akcije su popustile i sada je tu spontana jedinstvena akcija percepcije,
pokreta i osećaja. Svesnost je u ovom momentu najbistrija i pojavljuje se u
figuri TI. Uočite da je ovde self ono što jeste u svojoj najvećoj punoći, dok je
svesnost (fokus na samo-kritici itd.) na najnižem nivou.

4. Post-kontakt: ovde je jedna plutajuća interakcija organizma i sredine u kojoj ne

postoje figura i pozadina (nova figura se još uvek nije pojavila): self se
umanjuje kroz povratak od ega do ida. Persona je ili potvrđena ili ažurirana.
Kako figura nestaje, tako nastaje emotivni ton koji može biti ili satisfakcija ili
tugovanje.

Primeri

Među mnogobrojnim mogućnostima svesnosti i kontakta (predkontakt) ja sam

doživeo tup osećaj u stomaku i primetio da se moje oči kreću ka kuhinji
(kontaktiranje). Osetio sam nezadovoljstvo. Kada sam stigao do kuhinje, naizmenično
sam gledao u hleb, konzervu supe i sir. Moj najprijatniji odgovor je bio usmeren na
hleb i sir i napravio sam sendvič. Dok sam jeo sendvič (finalni kontakt) pojavila se
svetla figura jer su se udružili izgled, ukus, tekstura i miris sendviča sa narastajućom
prijatnošću koju sam osetio u mom stomaku i sa mojim zadovoljstvom. Kada sam
pojeo sendvič (post kontakt) svestan sam ukusa sira u kojem uživam, ali ubrzo sam
uvideo da sam postao manje zainteresovan za to. Šta je sledeće (predkontakt)?

33
Dolazi moj sin Robert. Shvatam da se moje oči kreću ka njemu i osećam toplinu
(kontaktiranje). Naše oči se susreću, smešim se i kažem „zdravo“ (finalni kontakt),
Osećam zadovoljstvo jer sam video njegovo lice i čuo njegov glas. Pošto nemamo
ništa posebno što bi smo podelili jedan sa drugim, odvraćamo pažnju jedan od
drugog. Šta je sledeće? (predkontakt)

DVE ZABELEŠKE ZA ZBUNJENE GEŠTALTISTE

Čitaoci koji su upućeni u Geštalt teoriju mogu da primete da se moj stanovište

razlikuje od ostalih Geštaltista na dva načina.

Najpre, niste mogli da prepoznate moju definiciju „ida“. Razlog za to je što postoji
dvoznačnost u diskusijama ida kod PHG. Štaviše, verujem da postoji veza između ove
dvoznačnosti i raznovrsnosti različitih načina razumevanja i praktikovanja Geštalt
terapije.

Definicija ida koju sam preuzeo od PHG je u poglavlju „Self, id, ego i persona“. Po
Fridlenderu (Friedlander, 1918) ovo je „nulta tačka“, pre-diferencijacija. To je period
bez selfa, otvoren za datost, ali bez vezivanja za bilo koju figuru. Formiraju se i
rastvaraju figure, a „telo se uveliko nazire“ (PHG). Povezao sam ovu poziciju sa
mojim iskustvom iz Zazen meditacije i istočnjačkom idejom o „praznini“. Dopustite da
to nazovem „id1“. Drugo mesto na kojem PHG razmatraju id je u četvrtoj fazi
kontaktiranja: „1. Predkontakt: telo je pozadina, a figura je ili želja ili stimulus iz
sredine. Ovo se shvata kao datost ili id situacije, rastvorene u mogućnostima“. Sada,
ako se udaljimo od „rastvorenog u mogućnostima“, što je pre kasnija nego ranija
definicija, imamo nešto sasvim različito, mnogo bliže onome što su Isidor From i
Džoel Latner smatrali da je id. Nazvaćemo to „id2“. U stvari, id1 se bolje uklapa u
post-kontakt ciklusa. Self se tu umanjuje i nema figure i pozadine. Problem je onda u
poretku, redosledu. Krug nema početak i kraj, ali je ovo stavljeno u kolonu od 1. do
4. mesta, što čini da je praznina/id1 krajnja tačka, a stimulus/želja/id2 početna tačka.
Ovo uzrokuje probleme. Ono što id1 dozvoljava, a id2 ne dozvoljava je da je celina
pre delova, tj. ono što ja uzimam kao polaznu osnovu Geštalt teorije polja. Za neke,
ego funkcija/izbor su se već dogodili i neke separacije selfa i drugog su nastale, pre
nego što je došlo do prepoznavanja „želje“ ili „stimulusa sredine“.

Kada su želja ili stimulus sredine osvešćeni, to je funkcija ega. Polje se diferencira,
formira se granica kontakta, nastaje polarnost „self“ i „drugo“. Jedna od bezbrojnih
mogućih želja ili stimulusa sredine postaje figura. U id1 ne postoji granica kontakta.
Eto zašto definicija id1 naglašava halucinirajući kvalitet opažanja u ovom obliku. Moje
oči, uši i nesvesna percepcija celog polja, a ne moj osećaj.

Predstaviću, nadam se, mnogo konzistentniju formu ciklusa kontakta u ovom

poglavlju.

Drugo, možda vam je bliži „ciklus svesnosti“ koji je originalno postavljen u Geštalt
Institutu u Klivlendu (Cinker, Zinker 1977). To se ne slaže sa Geštalt teorijom koju ja

34
ovde prezentujem, gde su mobilizacija i akcija neodvojivi delovi procesa svesnosti i
kontaktiranja, ali se uklapa sa onim što se dešava sa našom svesnošću, ako u naše
odnose dodamo odlaganje, mišljenje i planiranje (ono što PHG nazivaju „egotizam“).
Onda udružena aktivnost senzacija/svesnost/mobilizacija kao deo
energiziranosti/akcije u finalnom kontaktu postaju odvojene i sekvencijalne: ovo je
cilj egotizma, da odložim akciju u teškom okruženju, gde ćemo prvo da isprobamo
nešto u fantaziji, pa tek onda da izađemo sa tim u svet.

Svaka faza ciklusa koju ovde predstavljam sadrži različite nivoe senzacije, svesnosti,
energiziranosti, akcije i kontaktiranja. Svaki aspekt je relacioni, što je u suprotnosti sa
klivlendskim opisom ciklusa, koji je mnogo više intrapsihički. Površno gledano, to je
slična teorija, ali je zapravo veoma različita u osnovnim pretpostavkama i filozofiji.

Više ću o ovome govoriti u poglavlju 14.

IDENTITET I VREME

Glavni deo onoga što mi razumemo kao self je naš osećaj postojanja kontinuiranog
identiteta kroz vreme. Tako Piter koji ovo piše oseća se povezanim sa Piterom koji je
odrastao u Londonu i sa Piterom koji će se kasnije, tokom dana, susresti sa
prijateljem i otići na konferenciju sledećeg meseca. Kao što sam rekao, realaciona
teorija selfa lako objašnjava promenu, izazov za ovakvu teoriju je da objasni ovaj
osećaj trajanja. To je ono na šta ću sada obratiti pažnju.

Pre svega, kako Geštalt terapija vidi vreme? Geštalt stanovište (Perls, 1969) je da, za
nas, ne postoje „stvari“ kao što su „prošlost“ ili „budućnost“ – samo sada i ovde. Ova
izjava je često korišćena da označi da mi delujemo kao da naša istorija i budućnost
nisu važni i da mi jedino moramo da budemo svesni šta se dešava sa nama u
terapijskoj sobi. To nedvosmileno nije ono što znači. Sada i ovde uključuju naša
sećanja, koja ne moraju biti pravi predstavnici onoga što se zaista desilo (i često je
delimično netačno, što može da posvedoči svako ko je uzimao izjave od svedoka).
Uključuju i naše nade, planove, strahove i očekivanja šta će se dogoditi, koji opet
mogu, a ne moraju biti ispravni. Jačanje ovih poslednjih reprezentacija „budućnosti“
su sećanja delova prošlih očekivanja koja su se pretvorila u iskustvo, a iskustvo u
sećanje. Iza tih sećanja leži jedno od glavnih svojstava univerzuma u kojem živimo:
predvidvost. Ono čega se sećamo prilično je konzistentno sa onim što smo sada i
ovde, kao što je sada i ovde konzistentno sa našim očekivanjima (zato što mi težimo
da se sećamo događaja na način koji je konzistentan sa našim očekivanjima).

Bez sećanja i predvidivosti univerzuma, ne bismo mogli da izdvojimo iz našeg iskustva

geštalt koji zovemo vreme, pa tako ne bismo mogli da se izmestimo izvan smislenog
podatka da bismo izdvojili geštalt koji zovemo self. Tako je Kant razumeo naš smisao
za prošlo vreme kao a priori dat šablon u koji onda projektujemo smislene podatke.
Iz relacione Geštalt perspektive to bi moglo da bude samo delimično tačno i da
postoji neki način na koji je to u saglasju sa svetom kakav jeste. Inače, pomoću

35
 šablona ne možemo dobiti smisao i jasnoću. Međutim, ako primetimo dve stvari,
možemo videti da se ovde dešava nešto još komplikovanije.

VEKTOR SVESNOSTI

Prva stvar koju treba zapamtiti je da je sva svesnost u sada i ovde. Ona ne može biti
nigde drugo. Ako se ja sećam prošlog događaja, to sećanje, izbor sećanja i kako ću
se ja sećati su sada ovde. Šta više, svaki događaj je mnogo bogatiji od onoga što
sam zapamtio, iako je tačan. Moje sećanje odnosi se samo na one aspekte koje sam
lično primetio, koje zajedno sa slikama koje „popunjavaju prazna polja“ daju smisao
iskustvu1. Ako vizualizujem budući događaj, konstruišem tu vizualizaciju sada, mimo
nade, strahova, očekivanja i obavezivanja. Ono što vizualizujem može dolaziti iz
prošlosti, a ne mora, kao nešto što se dogodilo onako kako se ja sećam, ili nije tako
bilo. Ali sećanje i vizualizacija su sadašnji događaji.

Druga stvar koju treba zapamtiti je da, paradoksalno, ne mogu biti svestan samo
trenutka. Ne verujem da možemo biti svesni izolovanih događaja osim kao delova koji
se kreću i menjaju proces. Mi smo svesni razlike, promene, novine i to jedino u
odnosu na sve to što mi smatramo događajem. Ovo je osnova Geštalt psihologije.
Tako ja čujem da je nota B različita u C ključu od note u E ključu (tj. u kontekstu
nota koje prethode i prate B ili su odsvirane zajedno), pa čak i tada samo kao zvučnu
osnovu koja mi omogućava da čujem jasan ton. Vidim guštera u travi samo ako se
kreće. Mogu biti svestan nečega što je statično samo ako se ja krećem u odnosu na
to, pa čak i ako samo mrdam očima i tako pomeram fokus. Novina je suštinski aspekt
svesnosti i novina neminovno uključuje vreme (to je sada, a nije bilo pre).
Organizmička samo-regulacija, osim kao najjednostavnija na instinktivnom nivou,
takođe uključuje projekciju u „budućnost“ zasnovanu na sećanjima iz „prošlosti“: iz
mog iskustva, obavljanje ove aktivnosti će po svoj prilici dostići svoj kraj.

Tako, imamo veoma zanimljiv paradoks: ono čega smo svesni je sada i ovde, pa ipak
svest je dostupna samo kroz protok vremena. Način na koji ja ovo razumem je da
mislim o onome što matematičari zovu vektori kvantiteta. Ovo su veličine koje imaju i
numeričku vrednost i pravac. Tako, npr, brzina je vektorska veličina, jer se potpuno
određuje navođenjem kojom brzinom nešto može da ide i u kom pravcu. Ono što
sam ranije pisao o svesnosti i pokretu ili novini može biti parafrazirano kao navođenje
da su naši osećaji usmereni ka svesnosti vektorskog kvantiteta. Štaviše, momenat
sada-i-ovde, sam po sebi vektorska veličina, razumljiv je samo u svom pokretu od
prošlosti ka budućnosti. Tako je moje sada-i-ovde iskustvo kucanja uokvireno mojim
ranijim razmišljanjima, veštinom kucanja i mojim očekivanjima reakcija čitalaca u
budućnosti.

Ono što mi, kao ljudska bića, donosimo u iskustvo vremena je naša vektorska
svesnost i naša sposobnost da proces pretvorimo u stvari. Tako mi vektorski protok
sada-i-ovde momenata pretvaramo u stvar: vreme. Ali, ako govorimo o odnosima, to
1
Ovo je jedan primer principa zatvaranja u geštatlt psihologiji, gde mi uz pomoć percepcije
završavamo nešto što je nezavršeno.

36
je samo polovina priče. Pošto znamo da je sredina koju opažamo svrsishodno
osvetljena našom percepcijom, onda mora biti da je vreme korisna apstrakcija.
Postoji veoma snažan osećaj na osnovu kojeg mi znamo da je to istina. Kada
govorimo o tome da imamo osobinu pretvaranja procesa u stvari, to je izjava koja je
u skladu sa konceptom „rušenja funkcije talasa“ u kvantnoj fizici. Ovo navodi na to da
materija nema svoju čvrstu formu izolovana od odnosa sa posmatračem. To je pre
„verovatnoća funkcije talasa“. Tako posmatrano, ovaj talas (proces) se ruši u jedan
od možda brojnih mogućnosti fizičkih stanja. Kvantna fizika kaže da vreme može da
čini zabavne stvari. Sada-i-ovde može da ima implikacije i na prošlost i na budućnost.
Da citiram Danu Zohar (1991):

Dva događaja koja se odigravaju u različito vreme utiču jedan na

drugi tako da izgleda kao da se događaju istovremeno. U stvari,
oni kroz vreme uspevaju da postignu neki sinhronizovani ples
koji prkosi našoj zamisli ograničenoj zdravim razumom.

Tako koncept vremena nastaje iz moje percepcije i iz svojstava univerzuma koje

opažam, a posebno iz odnosa između nas.

Štaviše, mi smo takođe i deo tog univerzuma kvantne verovatnoće. Tako u procesu
ja-u-univerzumu, ja postajem solidno ja kao forma granice kontakta („organizmičko
ja“ i „sredina“). Moj proces se susreće sa procesom sredine da bi formirao stvar ili
događaj koji mi spoznajemo kao vektorsku veličinu, tj. imamo pravac. Onda su
promena i pokret, svojstvene toku događaja, prirodno izdvojene u naš pojam o
vremenu.

Iz ove sada-i-ovde perspektive, mi možemo gledati na faktore koji se kombinuju i

tako nam daju osećaj identiteta tokom vremena.

Sećanja na moj razvoj dovode do toga ko sam ja sada. Tako ja u moje sadašnje
pisanje donosim moje studije filozofije, moj Geštalt trening, moja razmišljanja o
teoriji, nabavku kompjutera na kojem ovo pišem i kurs slepog kucanja.

Sećanja drugih na mene, koja su opet prilično konzistentna sa mojim sećanjima: npr,
moja tetka koja me podseća na vreme kada sam se, kao dete, prejedao i bio
bolestan.

Neživi svedoci mog kontinutiteta, kao što su fotografije i reči u mojim rukopisima.
Kada budem video te reči, setiću se da sam neke napisao, ali se drugih neću setiti.
Drugi neživi svedoci su muzika koju sam pisao, stvari koje sam kupio ili napravio,
prizori koje sam video i nezaboravni obroci koje sam pojeo.

Moji planovi: U vozu sam, u nameri da stignem do Londona. Imam sećanja na druge
planove, druga putovanja do Londona (uglavnom realizovana!).

Moje učešće u planovima drugih : Znam da ću se sa osobom, koju treba da se

upoznam, sresti u Londonu iako nijedan od nas ne živi tamo. Dopuna: zamalo da se

37
ne sretnemo zahvaljujući nepredvidivosti univerzuma, a naročito Britanske železnice
(British Rail).

Moje učešće u prirodnim (ne-ljudskim) procesima : Proleće je i vidim pupoljke na

drveću. Na osnovu sećanja iz prethodnih godina, mogu da vizualizujem olistalo
drveće, kao i opadanje lišća u jesen.

Zbir ovih iskustava u univerzumu sa visokim nivoom predvidivosti je nužan, ali ne

dovoljan, uslov neprekidnog ličnog iskustva. Da pokažemo neophodnost, korisno je
da pogledamo u ljudsko iskustvo kada se predvidivost prekine. Mislim na iskustvo
izbeglica, ljudi bez posla i doma, ljudi kojii su iznenada napušteni ili čija su deca
napustila kuće, ljudi koji su dobili ogromne sume novca na lutriji i tome slično. Ljudi u
ovim situacijama često imaju doživljaj da se slomilo njihovo sopstvo i da im život
počinje iznova. Da pokažemo da predvidivost nije dovoljna, najpre treba da zamislimo
univerzum koji je sasvim predvidiv. Sada postoji kontinuitet kroz vreme, ali je
izgubljena granica interakcije između svih delova univerzuma. To bi bio jedan
mehanički-univerzum, u kojem smisao ne bi imali ni akcija („ja radim ovo radije nego
ono“), ni drugost, a samim tim ni sopstvo. Tako je drugi neophodni uslov univerzuma
da bi postojalo lično iskustvo – nepredvidivost! Da parafraziram Zen paradoks
(originalno o stalnosti i prolaznosti):

Monah dolazi kod majstora i kaže: „Bio sam bolestan dva dana. Možeš li mi reći teme
koje si predavao, a koje sam propustio“. Majstor odgovara: „Juče sam predavao o
predvidivosti univerzuma, a danas o nepredvidivosti univerzuma“. Monah se
usprotivio: „Kako univerzum može da bude i predvidiv i nepredvidiv?“ Majstor je
objasnio: „Juče je bio predvidiv, a danas nepredvidiv“.

KVANTNI SELF

Da rekapituliramo jednostavne (!) stvari pre nego što pređemo na mnogo

komplikovanije! „Self“ jedino može da nastane u odnosu na „drugo“ i istovremeno sa
svojom suprotnošću na drugom polu (polarnošću). Prva realnost je granica kontakta,
koja oblikuje i organizam i sredinu, povezujući ih i razdvajajući ih.

Na svakodnevnom materijalnom nivou, ja mogu da identifikujem ovu granicu

kontakta sasvim precizno u prostoru i vremenu na površini moje kože. I to je jedino
sasvim precizno, pošto ja znam da postoji molekularna i podmolekularna razmena na
površini kože, koja zamagljuje šta je napolju, a šta unutra. I još očiglednije, vazduh,
znoj, izlučevine, ćelije kože, kosa i drugi delovi materije, konstantno se kreću između
unutrašnjosti i spoljašnjosti. Ali na tom nivou, na neki način znamo šta mislimo pod
„ja sam“ i „nisam ja“

Međutim, postoje neki aspekti mog funkcionisanja koji su predmet veoma različitih
razmatranja. Kada istražujem funkcionisanje mog mozga, ja sam u carstvu
elektronskih interakcija na podmolekularnom nivou i samim tim u carstvu kvantne
teorije. A kvantni svet se vrlo razlikuje od zdravorazumskog sveta stvari. (Neću da

38
kažem da kvantna teorija opisuje samo mali deo sveta, nego su tu efekti mnogo
dostupniji za pregled).

Zahvalan sam Dani Zohar (Danah Zohar) za ideje u njenoj knjizi Kvantno ja
(Quantum Self) (Zohar, 1991). Ne mogu adekvatno da prenesem ovde bogatstvo
njenog razmišljanja i preporučujem da pročitate njenu knjigu. Zainteresovan sam da
ovde opišem neke tipove interakcija u kvantnom svetu, posmatrajući sličnost sa
nekim fenomenima koje srećem u psihoterapijskim seansama, a potom da se zapitam
kako bi izgledao kvantni-stil granice kontakta!

U materijalnom svetu, postoje stvari koje na momenat mogu da dodirnem i osetim,

možda i pomerim i postoje procesi, koje mogu da iskusim u vremenu i prostoru. U
kvantnom svetu, ova distinkcija pada u vodu. Jedan elektron, npr, može da dela kao
čestica – stvar sa masom i položajem, koja udarcem može da izvrši fizički pritisak na
drugu stvar – ili kao talas – proces sa pravcem i energijom, koji može pokazati
fenomen sličan onome koji je nama poznat kada stojimo na plaži i posmatramo talase
na moru. Koji će aspekt elektron pokazati, više-manje, zavisi od merne aparature
koju koristimo. Ako merimo kao česticu, imaćemo ponašanje čestice; ako merimo kao
talas, imaćemo ponašanje talasa. Čak, ne možemo precizno da izmerimo istovremeno
i česticu i talas: prema Hajzenbergovom principu neodređenosti (Heisenberg) što je
preciznije izmereno jedno svojstvo, to se drugo svojstvo može izmeriti sa manjom
preciznošću. Gel-Man (Gell-Mann, 1994) (koji, uzgred, očigledno ne voli pristup Dane
Zohar) daje, verujem, vrlo sugestivnu interpretaciju kvantne teorije kao grananje
alternativnih istorija sa različitim mogućnostima. Ako merimo jedan aspekt elektrona
(poziciju) pomerićemo jednu granu, čija verovatnoća postaje „1“ (određenost).
Merenje impulsa je na drugoj grani, što nije dostupno sa grane na kojoj se meri
pozicija. Zohar i Gel-Man su napisali fasinantne knjige, koje opisuju dosta toga što je
izvan ovog rada. U ovom momentu, želim da naglasim neke sličnosti sa tim kako se
sopstvo pokazuje u Geštalt psihoterapiji.

Prvo, moramo da se prisetimo da procesi u mozgu egzistiraju u carstvu koje opisuje

kvantna fizika, carstvu podmolekula i elektrona. Tako, u opisivanju fenomena koji su
povezani sa svesnošću – gde je aktivnost mozga centralna – možemo očekivati
kvantne efekte. Kvantna teorija nije samo analogija za svesnost.

Drugo, u definisanju aktivne ego funkcije selfa u pogledu izbora, Geštalt terapija
takođe govori o grananju, gde ego predstavlja jasan pokret od oblaka mogućnosti
koje daje id do realizacije jedne mogućnosti – grane.

Treće, Geštalt naglašava dualizam između događaja i procesa. Moje iskustvo u

Geštaltu je da primenom naše metodologije, koja naglašava procese i aspekte polja,
klijenti dolaze do toga da dožive njihove živote kao procese u kojima oni imaju glavni
uticaj. Štaviše, to je precizan proces kontakta iz kojeg nastaje stvar - nalik na aspekt
„ovo sam ja i ovo je moj svet“. Ovaj „čestica/talas“ dualizam takođe je veoma sličan
Geštalt postavljanju granica (jukstapozicija), o kojem sam govorio ranije, između (kao
talas) spontanog ponašanja i (kao čestica) autonomnog ponašanja. Sopstvo je
začinjeno međuigrom spontanosti i autonomnosti.

39
Konačno, ono što kvantna teorija donosi je prelepa kombinacija veoma precizne
predvidive teorije, koja takođe kaže i da univerzum nije mašina, gde jedan „uzrok“
automatski kreira jedan „efekat“. Univerzum ima beskrajno mnogo tačaka izbora, gde
nas jedna interakcija (npr, merenje svojstava čestice ili talasa) pomera na novu granu
gde isti uzrok ima različiti efekat. Neki ishodi imaju mnogo veću verovatnoću od
drugih. Istovremeno, fizički univerzum, kakav znamo, ima toliko veliku verovatnoću
da možemo da smatramo da je predvidiv. Tako mi imamo tačno ono što želimo da
imamo: predvidivost i izbor.

Ova kvantna teorija opisuje univerzum koji je u skladu sa našim razumevanjem

sopstva: sa stanovišta predvidivosti i nepredvidivosti; sa stanovišta razgranatih tačaka
izbora i postojanja snažne veze sa kvantnim efektima koji se odvijaju u mozgu.

Sada možemo da pređemo na inicijalni terapijski intervju i početak Geštalt terapije.

Kako nam ova teorija pomaže da radimo sa klijentima?

40
 Poglavlje 4

INICIJALNI INTERVJU

Novi klijent (zvaćemo je Džen) dolazi kod mene i pričaćemo o tome zašto ona dolazi
na Geštalt terapiju sa mnom. Ono što je važno je prvi susret, na kojem ćemo se
upoznati i dogovoriti da radimo na jedan određen (Geštalt) način.

Ko je Džen i šta želi od mene? Iz Geštalt polje/relacija perspektive, koju predstavljam,

to nisu odvojena pitanja od „Ko sam ja i šta ja mogu da ponudim Džen?“. Na oba
pitanja može biti odgovoreno samo na našem sastanku, na kojem će se odgovori ko-
kreirati.

Jedino što mogu da pretpostavim je da postoji neka oblast Dženinog života sa kojom
je ona nezadovoljna dovoljno da želi pomoć i da to nezadovoljstvo nije mogla da reši
u odnosu sa svakodnevnim kontaktima u njenom životu. Čak, mogu da očekujem da
načini, na koje je Džen pokušala da reši to, mogu biti deo održavanja njenog
nezadovoljstva (ili bi ona to rešila pre nego što bi došla na terapiju) i da će ono što
bude tražila od mene (verbalno ili neverbalno) dovesti do onoga što je pre neuspeh
nego rešenje1. Tako, znam da početak terapije često sadrži borbu očekivanja između
mog novog klijenta i mene. U stvari, ako ne bih dao smisao ovoj borbi, to bi značilo ili
da klijent izbegava susret sa mnom tako što je popustljiv/konfluentan ili ja izbegavam
diferencijaciju od klijenta.

Džen će verovatno napraviti novi konatakt sa mnom na način koji joj je svojstven,
donoseći u kontakt svoje nade i strahove, način na koji sebe oblikuje i podsticaj da se
drugi (ja) ophode prema njoj na sličan način.

Hajde da pogledamo u drugi aspekt selfa koji se može pojaviti u ovom inicijalnom
susretu: početna Geštalt dijagnoza, ako to možemo nazvati tako. Informacije za
dijagnozu moraju doći od mene koliko i od Džen, pošto se self koji „dijagnostifikujem“
aktualizuje u kontaktu (ili nedostatku istog) između nas dvoje.

ID
1
Geštalt terapija ima još jedan modalitet, kao vrsta meditacije ili vežbe rasta, koju praktikuju oni
koji uživaju u procesu ove terapije, a ne misle o kraju. Ovo najčešće praktikuju oni koji su na
edukaciji i/ili rade kao psihoterapeuti i savetnici. To je veoma retko da ljudi budu u ovom režimu,
a da prvo ne provedu značajan period u drugom režimu.

41
Džen dolazi u novu situaciju, verovatno prvi put sreće mene, prvi put boravi u mojoj
sobi za terapije i uspostavlja odnos, za koji smatra da će uneti značajnu promenu u
njen život. Biće joj potrebno da se orijentiše na nepoznatom mestu. Kako će
predstaviti sebe? Ko sam ja? Do koje mere Džen može da mi veruje? Šta zahtevam
od nje i šta ću misliti o njoj?

Moj id proces će se otvoriti za moje iskustvo bivanja sa Džen. Još uvek ne znam da li
je primereno da joj ponudim terapiju. Meni treba prostor da gledam i dozvolim sebi
iskustvo bivanja sa Džen. Koji je moj neposredni odgovor na nju? Do koje mere mogu
da joj verujem? Šta budi u meni?

Aktivno odgovaranje na ova pitanja je u domenu ego funkcije, ali prihvatljivo

korišćenje ovih ego funkcija zavisi od toga da li ćemo Džen ili ja dozvoliti sebi
momenat neobavezujućeg „bivanja ovde“, otvorenost za „datost“ situacije, što je
dostupno u našoj sredini i našem telesnom iskustvu. Na neki način, ovo je slično
momentu dobijanja jelovnika u restoranu. Ako ne dam sebi dovoljno prostora da
„skeniram“ jelovnik i ako nisam svestan odgovora koje mi šalje telo – jesam li gladan,
koju vrstu hrane bih probao? – završiću sa hranom koju uobičajeno jedem ili ću
odabrati nešto što mi se ne sviđa ili sa jelom koje je u specijalnoj ponudi. Ako dam
sebi dovoljno prostora, moći ću da se igram sa tim šta moje telo želi i sa
„mogućnostima sredine“ na jelovniku, da bih odabrao obrok.

Pa tako, da li će Džen dozvoliti sebi momenat pretkontakta, prihvatajući ga bez

vezivanja; ili će samo proći napred i metaforično skinuti sve sa sebe ili će se ogrnuti
svojom fantazijom o svetu ne videvši ni mene ni sobu, ili će udaviti svoje potrebe i
želje u potoku suza? Možda ću primetiti da se čini kao da Džen nije sa mnom u istoj
sobi ili u istom svetu. Ako Džen odbija svoj id proces, ja ću morati da izbegnem to
zaobilaženje.

Dž: (Ne gleda u mene i govori veoma brzo) Odrasla sam u porodici punoj nasilja i
nastavljam da održavam vezu u kojoj nisam tretirana dobro...

P: Želim da vas zaustavim na trenutak. Svestan sam da smo se tek upoznali, da me

ne poznajete i da me ne gledate. Želim da proverim sa vama da li ste sebi dali šansu
da me proverite. Nemam prava da znam ništa o vama – osim onoga što mi kažete ili
pokažete. Zainteresovan sam da čujem ono što odaberete da mi kažete.

Dž: (Zapanjena, gleda u mene) Oh...

P: Zdravo... Razumem da ovo može da bude zastrašujuće za vas. Ali za mene je

važno, naročito u odnosu na ono što ste mi već rekli o sebi i svojoj vezi, da polako
proverite u kojoj meri ste spremni da mi poverujete.

Dozvoljavanje ovog id procesa ima implikacije na moj stav u inicijalnom intervjuu.

Moj prioritet nije da saznam porodičnu istoriju. U stvari, ja verujem da ako sa nekim
klijentima počnem postavljanjem pitanja na koje očekujem odgovor od klijenta,

42
uspostavljam obrazac veze u kojoj ja predstavljam figuru autoriteta koji može da
zahteva informacije. Ovo je istina čak i (ili naročito) ako postavljam pitanja u pisanoj
formi. Zohar (1991) poredi situaciju inicijalnog psihoterapijskog intervjua sa
dualitetom čestica/talas u elektronu u kvantnoj fizici. U zavisnosti od pristupa
elektronu, ispoljiće se ili ponašanje čestice (i tada možemo precizno da izmerimo
poziciju) ili ponašanje talasa (tada možemo precizno da izmerimo impuls). Međutim,
neće precizno izmeriti oboje, što je preciznije izmereno jedno, manje je precizno
drugo. Na isti način, ako u prvom susretu sa potencijalnim klijentom, ja iznesem moje
prioritete na početku našeg odnosa, dobijam manje činjenica; a ako je moj prioritet
izmamljivanje informacija, gubim odnosne mogućnosti prvog susreta i takođe nemam
relacioni kontekst iz kojeg ću da saznam šta činjenica znači klijentu u ovom trenutku,
niti šta znači klijentu da mi to ispriča. U Geštalt terapiji, značenje je događaj u polju
pre nego neka objektivna činjenica.

Moj jasan prioritet iz Geštalt perspektive je da počnem sa našim odnosom. Postoje

neke činjenice koje želim da saznam kasnije tokom prvog susreta: Dženino trenutno
fizičko stanje (da li radim sa njenom dugotrajnom depresijom ili je to privremeno
stanje posle preležanog virusa?); nešto o njenom psihološkom stanju (da li razmišlja
o samoubistvu ili halucinira ili je potencijalno nasilna prema meni ili drugima?); da li
je pod nekim lekovima koji menjaju svest (prepisanim ili neprepisanim); nešto o
njenoj socijalnoj situaciji (da li ima bilo kakvu podršku, porodicu ili prijatelje, da li je
sada u riziku nasilja u vezi – i da li sam ja u riziku zbog ljubomornog dečka, npr?).
Pitam ovo svestan relacionih implikacija mojih pitanja i samo da bih napravio okvir
kontakta sa Džen. Tako će mi možda biti potrebno više od jednog inicijalnog susreta
pre nego što se dogovorimo za jedan dugoročniji odnos.

Takođe, šta je Dženina perspektiva? Da li ona želi terapiju kakvu ja nudim? Da li je

ona voljna da preduzme vrstu istraživanja koju joj ja nudim? Da li traži „brzo
rešenje“? Potrebno mi je da Džen razmisli o njenim željama u terapiji pre nego što
odlučimo:

Dž: Moj dečko mi je rekao da treba da dođem na terapiju. Ne znam – izgleda da je

prilično popustljiv prema meni.

P: Želim da odete i razmislite o tome da li želite terapiju za sebe – da razmazite sebe

na taj način – i vratite se ako želite terapiju za sebe. Onda ću biti srećan da radim sa
vama.

Želim da malo proširim temu klijentove socijalne situacije. Kada sam sa novim
klijentom uvek postavljam sebi pitanje „Da li je klijentov sistem podrške dovoljan da
radi ono što je potrebno? Da li će otići sam u prazan stan posle sesije i zaključati se
sa svojim strahovima?“ Ako verujem da je klijent suviše izolovan za bezbedan rad,
počeću sa tim da mu pomognem da izgradi dovoljno podržavajuću mrežu, bilo
razvojem prijateljstva na održivom nivou bilo time što ću ga poslati u neki lokalni
dnevni centar ili zajednicu. Ako klijent nije voljan da to učini, neću raditi sa njim.

To su sve elementi „datosti“ koje moram da izdvojim kao figure u nekoj fazi. Prvi
element formiranja geštalta, što Geštalt vidi kao „id proces“ pomaže da se osigura da

43
će se pojaviti figura koja je u svom korenu istinita, bolje nego klasičan odgovor „ovo
je ono što terapeut pita klijenta“.

EGO

Bez „plodne praznine“ u početnim trenucima sa Džen, pronalazim da su neki aspekti

mog iskustva zanimljiviji ili zahtevniji od drugih. Postajem svestan nekih aspekata
polja koje delimo koji su značajni za mene: ili pre da je osvešćivanje i izdvajanje isti
proces. Džen takođe pravi svoju figuru. Važno je primetiti da su figure koje pravimo
verovatno veoma različite: mi smo različiti ljudi; u različitim smo ulogama u ovoj
situaciji; Džen je u novoj fizičkoj poziciji, dok sam ja kao kod kuće u sobi za terapije.
Tako, ono što je za mene figura, za Džen je pozadina, i obrnuto – čak različito
doživljavamo aspekte našeg polja u kojem pravimo figure, pošto su to figure u
odnosu na različite pozadine. Pratim, najbolje što mogu, proces formiranja figure za
oboje. Pitanja koja postavljam u ovoj ranoj fazi su:

Šta je zanimljivo ili važno za Džen?

Šta sam ja zanimljivo ili važno otkrio u vezi sa Džen?
Na šta Džen izbegava da se fokusira?
Kako me Džen doživljava?
Šta Džen očekuje od mene?

U kojim oblastima Džen pravi izbore, a u kojim oblastima uobičajeno ostaje „u

karakteru“?
Kako osećam da sam privučen da radim sa Džen? Šta se može desiti ako budem
delovao na taj način?
Kako se osećam? Da li osećam toplinu, hladnoću ili sam uplašen, uzbuđen,
neispunjen ili preplavljen?

Podsećam sebe da su sve ovo verovatno više refleksije na to kako Džen prezentuje
sebe nego izjave Dženinog „bića“, koje može obuhvatiti sve ove mogućnosti. Vraćam
se na generalizovanu poziciju „volim klijenta“, koja pokriva razvojni tok moje
saosećajnosti za nekoga ko je sa puno nade došao i rizikovao da mi pokaže više
„odbojnu“ i manje „privlačnu“ stranu.

Da li postoji neki način da prestanemo pre nego što počnemo?

Da li mi je Džen rekla previše, pa će se osećati posramljeno i neće se vratiti zbog
toga?
Da li je tražila način da me proglasi razočaravajućim ili zlostavljajućim?
Da li će prekinuti vezu putem nasilja?
Da li je želela ugovor sa kojim nisam mogao ili želeo da se složim: da je izlečim od
raka; da popravim njenog muža; da prestane da puši; da je učinim srećnijom?

Da nastavim naš dijalog:

44
Dž: Kada vas gledam ja sam uplašena.
P: (Doživljavam Dženino „povlačenje“ i želim da je ponovo uverim da tako izbegava
važan deo istraživanja) Da li postoji neka forma vašeg straha? Šta mogu da učinim ili
šta vi možete da učinite što je opasno?
Dž: Možete da me izneverite i ja ću morati da odem.
P: (Svestan da je ovo potencijalni problem našeg odnosa, a želim da dalje istražujem)
Šta ja to mogu da uradim što ćete doživeti kao izneveravanje?
Dž: Mogu da vam se ne svidim.
P: (Važno je da ne ustanovimo terapiju na ovoj osnovi) Mislim da ako sam u odnosu
sa vama na osnovu dopadanja, mogao bih da zahtevam da vi nastavite da delujete
na dopadljiv način. Čini mi se da je to previše uslovljeno, a želim da budem sa vama
otvoren i kada radite nešto privlačno i kada radite nešto neprivlačno.
Dž: (Zamišljena) To mi zvuči čudno. Ja uvek pokušavam da se dopadnem ljudima.
P: Meni zvuči kao da očekujete da ću vas napustiti ako je drugačije. Ono što želim da
vas pitam je da, ako doživite da vas ja izneveravam na neki način, da li možete to da
mi kažete, a ne da jednostavno odete. Da li je to izvodljivo za vas?

Informacija koju želim da predstavim u ovoj fazi je da ja želim da uspostavim odnos

sa Džen koji ne zahteva od nje da se otkriva više nego što odabere i da njeno
delovanje ne zavisi od toga da udovolji meni. Konkretno, spreman sam da čujem
Dženin kritički odgovor i da i dalje ostanem otvoren za odnos. Ulazim u odnos sa
jakom pretpostavkom da je Džen mnogo više od onoga kako mi se predstavlja.
Međutim, ja takođe govorim klijentima da ja nemam pravo da znam ništa o njima,
osim onoga što oni odaberu da mi kažu ili pokažu.

PERSONA

Šta Džen misli ko je ona? Koja je njena verbalna samo-deskripcija? Sa kojim

kvalitetima se identifikuje u „ja sam“ i koji su kvaliteti, kao druga polarnost, koje ona
odbacuje kao „nisam ja“?

Da li je ova identifikacija persone integrisani okvir vrednosti koji omogućava Džen da

živi svoj život ili odbrambena ukočenost, čije je jedino svojstvo da osigura Džen
prihvatanje, sigurnost ili čak preživljavanje? Da postavimo ovo na drugi način, da li je
ovo persona koja može da obezbedi povezanost u Dženinom životu ili je to u suštini
manipulacija drugim ljudima da bi se osećali dobro u vezi sa njom?

Ova pitanja ne postavljam klijentu da bi ih proverio. Ona su pre verbalizacija moje

generalne zainteresovanosti na početku odnosa sa mojim klijentom, sa svim
mogućnostima i zamkama. Dobar početak može da učini da potonja terapija bude
brža i jasnija. Kada se na početku propusti važan aspekt bivanja zajedno, može doći
do toga da radimo nesvrsishodno i da izgubimo pravac.

Važno je naglasiti da deo našeg dogovora treba da budu poverljivost, plaćanje,

učestalost i druga pravila (npr. oko nasilja, pravila otkazivanja, kontakt između
sesija). Npr. ja moram da kažem potencijalnim klijentima da moja uključenost u

45
treninge i predavanja mogu značiti da postoje nedelje kada sam odsutan. Sa nekim
klijentima moram da razgovaram o tome kako ćemo to prevazići, npr. kroz to što će
mi klijenti pisati.

Smatram da su inicijalne sesije fascinantne i plodne. Krećemo u zajednički poduhvat

čiji kraj niko od nas ne zna. Naš odnos je „osetljivo zavistan od početnih uslova“ i
pravac koji uspostavimo će uticati na ceo kurs naše zajedničke terapije.

Poglavlje 5

46
 PREKIDI KONTAKTA

Sa naglaskom na kontaktu, Geštalt mora da istraži polarnost koja nastaje

istovremeno: načini na koji izbegavamo kontaktiranje naše sredine (ili, da budemo
precizniji, načini na koji ne postižemo jasne, sjajne figure koji se odnose i na naše
potrebe i interese i na to šta nam sredina zaista pruža). U ovom poglavlju ću
imenovati i opisati brojne načine na koje to radimo i kako se to odražava na naše
bivanje u svetu i na terapijski proces.

Postoje razni načini da pričamo o ovim „prekidima kontakta“: različiti pisci Geštalt
teorije napravili su različite liste i objasnili ih na različite načine. Moj cilj u ovom
poglavlju je da povežem prekide sa Geštalt teorijom selfa. Čitaoci koji su upoznati sa
Geštalt teorijom pronaći će neke sličnosti i neke razlike u mom pristupu u odnosu na
neke druge koje su čitali. Ja naglašavam neke tačke i obraćam manje pažnje na neke
druge, koje su uobičajeno naglašene.

Ovde je važno da istaknemo da prekid kontakta nije patološki sam po sebi, niti je to
problem. Prirodno je, kao deo naše samo-regulacije, da budemo sposobni da se
odbranimo od kontakata (čak i važnih kontakata) koji su opasni za nas ili nisu opasni,
ali su suviše zastrašujući za nas. Možda samo nismo hteli da pravimo taj kontakt u to
vreme. Polsterovi su govorili o prekidima kao o „samo-regulacijama na granici
kontakta“. Perls se pita čemu smo se opirali, a šta je bilo od pomoći? Problem nastaje
kada ovi prekidi postanu svojstveni našem bivanju u svetu, nesvesni i statični, umesto
da naše bivanje bude zasnovano na realnosti aktuelne situacije.

CEPANJE

Počinjem ovu diskusiju načinima prekida kontakta posmatranjem osnovnog načina na

koji ljudsko biće može da prekine odnos sa sredinom. Ako je moja sredina takva da je
celu doživljavam kao suviše konfuznu i preplavljujuću da bih mogao da se nosim sa
njom, i ako nemam moć da delujem na sredinu da je pojednostavim ili učinim manje
invazivnom, ja ću se podeliti. Svojstveno konceptu odnosnog selfa je da postoji
mogućnost da, u interakciji persone sa sredinom, ona može formirati više od jednog
selfa, i da svaki nastaje iz različitog odnosa sa sredinom. Npr, ako je dete u odnosu
sa majkom koja ga čas privija uz sebe, čas gura od sebe, ponekad je jedini način da
se dete nosi sa tim oscilacijama, pojavljivanje self-procesa koji će da se nosi sa
svakim posebno. Možda će dete u odnosu sa privrženom majkom biti popustljivo,
„konfluentno“ (vidi ispod) i mirno, a osećaće se frustrirano i ugušeno; dok će sa
odbacujućom majkom biti ljuto i tražiće pažnju. I u cilju da održi zaštitu koju je dobilo
cepanjem, ta dva aspekta tog deteta će izbegavati svest o drugom aspektu. Jedan će
u svakom momentu biti „ja sam“ (identifikovan sa tim), dok će drugi biti „nisam ja“
(otuđen od toga). Neki ljudi podele sebe do te mere da nikada ne gledaju sa jedne
strane selfa na drugu: ovi ljudi su različito viđeni kao „granični“, „narcistični“ ili

47
„šizoidni“; dok drugi (mnogo zdraviji) imaju interakciju između ta dva selfa, kao što
ćemo videti kasnije kod retrofleksije.

Važno je da shvatimo da, iz ove perspektive, dva selfa (zapamtite da su ovo procesi,
a ne stvari) validno mogu biti viđena kao dva različita selfa, sve dokle mogu biti
viđeni kao dva aspekta jednog selfa. Procesi mogu tako da rade mnogo više nego
stvari. Zapamtite, granica kontakta se može formirati tamo gde je proces na jednoj
strani kvalitativno drugačiji od procesa na drugoj strani. U ovom slučaju, kontakt se
formira između dva podeljena procesa selfa. Ovaj proces podele ne mora se
zaustaviti na dva: neki ljudi sa „višestrukim poremećajem ličnosti“ dele se na nekoliko
različitih self-ova, u kojem svaki izbegava svesnost o ovom drugom. Ovo su različite
persone, čak sa različitim imenima.

U terapiji, ljudi često uvide da deluju na način na koji ne identifikuju sebe. Npr.

Džen: Dogodilo se nešto divno ove nedelje. Moj dečko je poželeo da odemo za
praznike na Tenerife, ponovo. Rekla sam mu da ne želim da idem tamo – suviše je
toplo i gužva je. Umesto toga odlučili smo da odemo na jedno Grčko ostrvo. Sve
vreme dok smo diskutovali, ja sam razmišljala „Ne može biti da ja radim ovo! Ja se
ne ponašam tako.“

Biološko ishodište cepanja self-procesa je dobro dokumentovano kod Rosija (Rossi,

1986) u njegovoj diskusiji „Zavisno stanje memorije, učenja i ponašanja“ (State
Dependent Memory, Learning and Behavior - SDMLB). Moderna istraživanja memorije
pokazuju da memorija nije kao neka vrste snimka na traci, nego da se menja svaki
put kada joj se pristupi, a na promene snažno utiču fizičko i psihološko stanje osobe
koja se seća. Ako se ja prisećam strašnog događaja u prisustvu osobe sa kojom se
osećam prijatno i sugurno, sećanje će postati manje strašno. Sa druge strane, ako se
setim filma koji mi se dopada u neprijateljskom društvu i oni mi se narugaju što mi se
sviđa film koji se nikom drugom ne dopada, verovatno će moje sećanje na taj film u
budućnosti izazivati manje zadovoljstva. Većina ljudi ima brojne sisteme „zavisnih
stanja“, od kojih svaki ima pristup različitim sećanjima, različito ponašanje i različito
razumevanje sveta.

Drugi primer je da sam ja bilingvalan, govorim engleski i nemački (nemački je moj

prvi jezik, ali sam fluentniji na engleskom). Kada sam u Austriji i mislim i govorim na
nemačkom, ja radim i mislim drugačije nego kada sam u Engloskoj i mislim i govorim
engleski. Kada govorimo o podeli, većina je svesna postojanja drugog sistema
„zavisnog stanja“. Nismo svesni samo ako podelimo sisteme kao forme selfa i
zaštitimo se tako što spalimo mostove između sistema. Iz ove perspektive, različiti
self-ovi kod višestrukog poremećaja ličnosti su različiti sistemi zavisnih stanja.

Čak možemo potrošiti naše vreme na pravljenje kontakta između podeljenih aspekata
selfa. Možemo to učiniti očigledno, govoreći sebi ili manje očigledno, zamišljajući da
nas ljudi vide na određeni način (bilo kao loše ili divne) koji ima veze sa tim kako mi
vidimo sebe. Jedna od najvećih prednosti interakcije kroz podeljenost je da je takva
interakcija predvidiva. Oni izbegavaju anksioznost realne veze sa autonomnim
drugim, gde je dozvoljeno da se iz te interakcije pojavi nešto novo ili neočekivano (sa

48
obe strane). Često klijent izražava strah od „gubitka kontrole“. Ovo uvek implicira
cepanje, često tako da jedna strana kontroliše drugu stranu, ali sa dubljim značenjem
da je „kontrola“ predvidivi i stereotipni ishod procesa. Sve što može uvesti novinu ili
promenu je isključeno. A tu je prisutan i snažan napor da se kontroliše način na koji
drugi ljudi vrše interakciju sa tom osobom.

Kasnije ću pokazati i kako suptilan i ne-tako-suptilan proces cepanja selfa neglašavaju

i druge načine na koje prekidamo kontakt.

KARAKTER

U odgajanju dece je mnogo naglašen „razvoj karaktera“ i „posedovanje jakog

karaktera“. Čini se čudnim da se govori o karakteru kao prekidu kontakta. Ipak,
postoje takvi slučajevi.

Mogu da odaberem da oblikujem moju vezu sa sredinom na neograničen broj načina:

a „self“, iz ugla Geštalta, nastaje iz tog biranja/vezivanja (zapamtite da su izbor i
akcija ceo proces, a ne dve odvojene stvari). Možemo pojednostaviti ovaj proces tako
što ćemo ograničiti okvir mogućnosti, za kreiranje odnosa, koje dozvoljavamo sebi.
Načine vezivanja koji su u tom opsegu vidimo kao „ja sam“, a druge, naročito
polaritete, vidimo kao „nisam ja“.

Jedan od glavnih načina na koji ograničavamo je tako što se „ogradimo“ od načina,

na koji se vezujemo i kako oblikujemo svet, koji je sličan sa ljudima koji su imali
snažan uticaj na nas (bilo željom da ih kopiramo ili željom da izbegnemo da radimo
bilo šta kao oni). Tako da unutar ograde može biti očev bes ili majčina blagost (ili
obrnuto). Tada se cepamo, kao što sam ranije opisao. Tako da u jednom momentu
mogu da se identifikujem sa, recimo, majkom kao sa njenom replikom, a u drugom
momentu mogu da izletim van ograde i ponašam se na potpuno drugačiji način. Ali je
važno uočiti da potencijali i ponašanja unutar ograde nisu majčini ili bilo čiji, već
potpuno i punovažno moji. Ono što se menja nisu moje mogućnosti za akciju, već
postavljanje ograde. Ovo se takođe može nazvati nedostatkom asimilacije sa ovim
„delićem“ ponašanja. Važno je razlikovati nisko postavljenu ogradu, koju svaki deo
selfa može preći i visoko postavljenu ogradu, čija je funkcija da napravi rigidno
odvajanje. Kasnije ću više diskutovati o načinu na koji radi ograda, kada budem
posmatrao introjekciju i projekciju.

Drugi način na koji ograničavamo i pojednostavljujemo naše vezivanje je taloženjem

uobičajenih odgovora. Uvek može da se postigne ravnoteža između toga da se svaka
situacija tretira kao nova, sa novim mogućnostima u svakom momentu i toga da se
na raspolaganju ima način na koji se deluje u uobičajenoj situaciji, što može biti
manje zamorno, ali i manje uzbudljivo i bremenito mogućnostima. Ovakav „karakter“
o kojem diskutujem ovde (prateći Perlsa) je isto što i „neurotična funkcija persone“ o
kojoj smo diskutovali ranije, koja nam ne dozvoljava da se ponašamo u skladu sa
sadašnjom situacijom.

49
Kako ovde dolazi do prekida kontakta: ako mi ograničimo naše potencijalne odgovore
u sredini na naše karakteristične mogućnosti vezivanja, težimo da ograničimo naše
kontakte sa onima koji su, ako hoćete, drugi kraj ovih odgovora. Ako mi uobičajeno
tražimo podršku a ne izazov, mi ćemo težiti ka ljudima i kreirati situacije sa ljudima
koji su nas podržavaju, a ne sa onima koji nas izazivaju. Štaviše, igrajući kraj
transakcije, mi ohrabrujemo sredinu da igra kraj. Ako u mom vezivanju ja
pretpostavljam da je kontakt podržavajući, težiću da navedem ljude oko sebe da
deluju podržavajuće. Ovaj način vezivanja će propasti ako budem suočen sa osobom
koja drugačije definiše kontakt, tj. kojoj je izazov najvažnija stvar. U tom slučaju,
mogu da reagujem besno, sa strahom ili konfuzno. Ova osećanja će biti toliko
zahtevna da ću morati da prekinem kontakt sa drugom osobom. Generalno ću
izbegavati kontakt sa ovom vrstom ljudi.

Imam dva druga načina na koje funkcionišem u situacijama sa nekim ko traži od

mene da se ponašam izvan mog karaktera. Mogu redefinisati situaciju za sebe (i ako
je moguće za drugu osobu) tako što ću delovati karakteristično. Mogu definisati
ponašanje druge osobe kao „pogrešno“, zasnovano na introjektovanom pogledu na to
kakav je svet i kakav treba da bude. To mi dozvoljava da pre reagujem kao kritičar
tuđeg ponašanja, nego kao neko ko je u direktnom odnosu sa tom osobom.
Verovatno neću ni primetiti da sam preuzeo ohrabrenje druge osobe i da sam prešao
na stranu izazova, izvan svoje ograde. Postoje neki ljudi koji su toliko osuđujući da
kao neosuđujući osuđuju one sa snažno izraženim stavovima!

Druga stvar koju mogu da uradim je da pre vidim osobu kao prihvatljivu, nego da je
vidim ispravno, ali kao neprihvatljivu. „Pa, dobro, on me izaziva zato što se plaši,
jadan čovek.“ Na drugom kraju ovoga je da je vrlo teško uspostaviti kontakt sa
osobom koja je odlučna da vas vidi nikako drugačije nego kao osobu koja ste u ovom
momentu.

U sledećim odeljcima ćemo detaljnije pogledati u obe ove mogućnosti.

INTROJEKCIJA

U svakom momentu, mi uzimamo i odbacujemo iz naše sredine na razne načine. Na

jednom nivou, uzimamo hranu, vazduh, solarnu energiju. Na drugom, uzimamo
senzorne podatke: zvuk, svetlost, fizički kontakt. Međutim, mi to ne radimo pasivno.
Za sebe ostavljamo ono što je za nas zanimljivo ili hranljivo, a odbacujemo ono što je
nazanimljivo, gadno, toksično ili samo nije prioritet u ovom momentu. Čak je i beba
sposobna da ispljune ili povrati hranu koja joj je neukusna i okrene glavu ka nečemu
zanimljivijem. U našem posezanju, mi takođe menjamo našu sredinu prema našim
potrebama, željama i interesima. Geštalt izraz za ovo je agresija: svaki organizam
napada sredinu da je napravi takvom da u njoj može da živi i da se hrani na različite
načine.

Međutim, u detinjstvu uglavnom nismo prepušteni sebi. Svet jednog deteta je složen i
pun konflikata. Neizbežno je da dete zavisi od roditelja ne samo zbog ishrane, nego i

50
zbog toga što mu roditelji pomažu da razume i da preživi u svetu u koji dolazi. Dete
nema mnogo izbora nego da veruje roditeljima za najveći broj stvari. Ako mama kaže
„Možda više voliš ukus čokolade od ukusa šargarepe, ali šargarepa je bolja za tebe“,
ona je u pravu. Međutim, ona može reći „Možda želiš da plačeš zato što si pao, ali za
tebe je bolje da pojedeš ovu čokoladu“. Dete će ovo obično shvatiti kao dobro. Ova
identifikacija sa aspektima drugih (roditelji, učitelji itd.) zove se introjekcija. Ovo su
delići unutar ograde o kojima sam ranije pisao.

U svojoj prvoj knjizi (Perls, 1947) Perls je opisao razvojne faze agresije kroz dečiji
razvoj zuba. On govori da je dečija „predentalna“ faza, faza totalne introjekcije. Šta je
progutano, progutano je celo, ali nije sažvakano. Fizički (a ni psihološki) zubi nisu
prisutni. Kasnije, kada zubi porastu: fizički zubi grizu i žvaću hranu, a psihološki „zubi“
iskustvo i širu perspektivu (npr. upoznajući druge članove familije i učitelje koji imaju
različite vrednosti i načine odnosa prema detetu). Dete koristi svoje sekutiće da
odgrize podesan komad hrane i onda kada kutnjaci porastu, dete može da sažvaće
hranu u kašu, koju onda njegov sistem za varenje može da procesuira i izdvoji
hranljivo i izbaci nehranljivo i toksično. Dakle, ono što je bila sredina, može da bude
deo deteta.

Za Perlsa, slična progresija se pojavljuje i psihološki. Na početku beba nema

perpsektivu da napravi sopstveno značenje sveta osim osnovne razlike: fino/da
progutam/idemo dalje na jednoj strani; i grozno/da ispljunem/da vrištim/da se
odmaknem, na drugoj strani. Npr, „kupanje“ = peku oči =grozno = vrištanje, ili
„kupanje“ = barice okolo = fino = grgoljenje. Ovo je totalna introjekcija. Kasnije,
kada se poveća sofisticiranost deteta, ono može reći „da“ nekim delovima iskustva i
„ne“ drugim delovima. Npr. „Da, ja želim da se okupam; ne = ne želim da perem
kosu“. Ovo je delimična introjekcija, koju Perls upoređuje sa rastom sekutića. Dete
može da grize, ali ne i da dobro žvaće.

Ovde postoji dvosmerna iluzija: deca doživaljavaju da im roditelji sve vreme govore
„ne“, a roditeljsko iskustvo je da im deca sve vreme govore „ne“. I jedno i drugo je i
tačno i netačno. „Da“ se obično ispoljava kroz jednostavno prihvatanje akcije koja
nije izazovna (to rade i roditelj i dete), ostavljajući „ne“ da bude verbalizovano. „Da“
se izgovara detetu koje je verbalizovalo pitanje, bez obzira da li je pitanje zamena za
ispitivanje („Da li mogu da pišem po ovom papiru?“) ili je čisto konceptualno pitanje
(„Da li 2 i 2 daju 4“?).

Krajnja faza asimilacije koja je bolja od introjekcije je: „Volim da se kupam i znam da
moja kosa mora biti oprana ponekad. Ne volim kada mi šampon ulazi u oči jer me to
peče, tako da ću ja zabaciti glavu, a ti gledaj da ne razbacuješ šampon okolo“. Sada
je to složena povratna informacija u odnosu na roditelja, ali i u odnosu na šampon.
Dete razlikuje dve funkcije šampona – onu koja pere kosu i onu koja peče oči – i
orijentiše se tako da omogući jednu, a izbegne drugu. Perls ovo poredi sa izrastanjem
kutnjaka i razvojem dečije sposobnosti da jednako dobro i odgrize zalogaj i žvaće.

Uvek će biti nekih introjekata koji preostaju i koji nisu asimilovani, zato što ih retko
vidimo kao nešto sa čim se ne slažemo (npr. kulturni introjekti) ili zato što je njihova
istina ili pogrešnost nevažna za mene (prihvatam da je Mančester

51
Junajted/Manchester United dobar fudbalski tim zato što to kaže moj sin i zato što ja
nisam dovoljno zainteresovan da trošim energiju na to da se sam uverim u to). Ovo
mi ne uzrokuje nikakav problem, dok moje kulturne pretpostavke mogu izazvati
probleme za druge koji su izvan moje kulture.

Međutim, put od introjekcije do asimilacije nije tako gladak, na jedan mnogo

problematičniji način. Svako ljudsko biće ima kapacitet da spreči refleks
gadno/ispljuni u određenoj situaciji; kada su ugroženi preživaljavanje ili sigurnost.
Ovo može biti korisna sposobnost koja mi dozvoljava da pojedem ili popijem nešto
lošeg ukusa ako je smrt alternativa (recimo da nema ništa drugo da se pojede ili
popije). Kapacitet može da iskoristi i neko drugi koristeći strah da bi neko drugi
(najčešće dete) poverovao u ono u šta on želi da poveruje. (Američka izreka iz
Vijetnama: „Ako ih uhvatite za testise, njihova srca i misli su vaše“). Dete u ovoj
situaciji (ili odrasli u represivnoj diktaturi) uči da izbegava da štrči. To je kao da su im
zubi izvađeni.

Moram da naglasim da introjekcija nije nužno posledica represije. Neki, i deca i

odrasli, uzvrate ili pobegnu ili se ubiju. Introjekcija je izbor (gde je izbor napravljen
svesno ili nesvesno) kada dete odraste dovoljno da donosi druge odluke. Naravno,
svaka odluka koja je doneta u ovakvoj situaciji može imati loše posledice.

Primer

Često u nasilnim porodicama, gde ima dvoje dece, jedno će postati „dobro dete“
odustajući od nezavisnosti da ne bi bilo kažnjavano; dok će drugo postati „loše dete“,
prihvatajući kaznu da bi dobilo dodatnu slobodu da se pobuni. Svako dete onda gleda
u život ovog drugog i govori „Ne želim da živim tako!“. Svako dete, na putu do
odraslog, ima tendenciju ka konfluenciji ili ka izolaciji (vidi ispod) kao metodi odnosa
sa svetom, koju preferira.

Želim da napravim razliku između tri aspekta introjekcije, koji su veoma različiti po
tome kako se ispoljavaju. To su:

Verbalni introjekti: Ovo su „kućne istine“, koje su često predstavljene kroz „Znaš šta
oni kažu...“, „Sa tim “ja želim“ nećeš ništa dobiti“ ili „Možeš da uradiš sve, ako to
stvarno želiš“. U našoj izrazito verbalnoj kulturi, lako je naglasiti ovu vrstu introjekata.
Međutim, ovi izrazi, introjektovani od roditelja ili vršnjačkih grupa, često su daleko ne
samo od naše kritičke moći, nego i od naših akcija! One mogu da preuzmu mesto
stvarne usklađenosti sa roditeljima i da postanu „prazna obećanja“. Nije nužno da
ovde dođe do cepanja, iako verbalni introjekti mogu pratiti druge mnogo radikalnije
forme introjekcije.

Kulturni introjekti: Ovo su norme društva u kojem živimo. Oni uključuju (u Engleskoj)
konvencije kao što su vožnja na levoj strani ili naučene navike kao što je engleski
jezik; stavove i karakteristike koje generalno delimo sa celim društvom ili delom u
kojem živimo, kao što su oprez u dodirivanju drugog u poređenju sa nekim ko je iz
Francuske ili tendenciju da verujemo da uopšte ne postoje engleske nacionalne
karakteristike. Ovde postoji cepanje, ali ono je zasnovano na kontinuiranoj situaciji:

52
 življenja u Engleskoj. Ako se ponašamo na način koji je suprotan kulturnim normama,
možemo doživeti neprijatnost ili nešto još gore, naročito ako odlučimo da vozimo
desnom stranom. Sa druge strane, postoje neke situacije koje je teško precizno
razlučiti zato što naši kulturni introjekti mogu da se ispreče na putu adekvatnom
rešenju. Npr, u kulturi kao što je engleska, gde se izbegava direktno kritičko
izražavanje, teško je izraziti neslaganje, a da se to ne iskaže veoma glasno kako bi
nešto uopšte bilo prepoznato kao problem.

Kao što je Frojd predočio, često postoji konflikt između naših želja i onoga što je
prihvatljivo i legalno, pa je jedan način prevazilaženja toga cepanje koje se udružuje
sa kulturnim introjektima da se suzbiju ove neprihvatljive želje. Frojd je uvideo da je
to nužno da bi se ukrotila divlja energija „ida“. Geštalt, međutim, zadovoljava sebe
izlaženjem iz situacije i obezbeđujući mesto gde klijent može da pronađe sopstveno
rešenje dileme sa što je moguće većom svesnošću o mogućnostima i posledicama za
sebe i druge. Geštalt ne uzima samo društvo kako je sada konstituisano, niti samo
individuu kao nekoga na koga društvo ne utiče. Geštalt, pre, obavlja suptilno
balansiranje i vidi osobu i sredinu kao polarnosti koje zajednički kreiraju jedno drugo.
Ovo je važno primetiti, pošto neki pristupi Geštaltu naglašavaju individualizam na
račun kolektivizma: sa Geštalt stanovišta, koje ja predstavljam u ovoj knjizi, jedno ne
može da se razume bez upućivanja na drugo i oboje međusobno utiču jedno na
drugo. Tako, čak i naše prihvatanje nekih aspekata društva postaje naš izbor i utiče
na društvo u kojem živimo. Prilagođavanje u Geštalt terapiji je kreativno
prilagođavanje.

Introjektovani način življenja. Mi možemo da introjektujemo način življenja u svetu

ljudi koji su moćni u našim životima: roditelji, učitelji, priznati autoriteti u krugovima u
kojima se krećemo, gurui i sveštenici. Mi, takođe, možemo da introjektujemo
porodične odnose i da porodični konflikti i podele deluju u našim mislima i telima. 1
Ova vrsta introjekcije često se oslikava u Geštaltu kao uzimanje druge osobe u okvir
mojih granica, tako da je terapeutska potreba da je protera u procesu sličnom
egzorcizmu, gde demon zaposeda osobu. Iz perspektive ove knjige, možemo različito
videti stvari.

Ja vežbam moju ego funkciju identifikacije i odbacivanja. Kada se identifikujem sa

načinom življenja neke osobe koja utiče na moj život, ja u prvi plan stavljam one
relacione mogućnosti koje vidim u toj osobi. Simultano, odbacujem druge
(polarizovane) mogućnosti. Precizno, to je proces „razvoja karaktera“ koji sam već
ranije opisao. Ja stavljam u ogradu neke mogućnosti kao „moje“, a druge kao „nisu
moje“. Naravno, čak i ako bih mogao da stavim tuđe lice u prostor unutar ograde,
relacione mogućnosti su moje. Ja mogu da delujem samo na načine na koje ja mogu
da delujem! Ponekad, kao što sam rekao ranije, ja podižem ogradu tako visoko da mi
je nemoguće da vidim drugu stranu. I ako ja ne vidim drugu stranu, ne mogu biti
svestan ni ograde!

Ako je terapija egzorcizam demona, veoma je lako obezbediti klijentu da jednostavno

pređe sa jedne na drugu stranu ograde (kao što smo videli u primeru osuđivanja
neosuđujuće osobe). Tema koja zanima Geštaltu terapiju je ograda (granica) koja
1
Hvala Petruški Klarkson za ovaj uvid.

53
ograničava kontakt i mogućnost izbora. Cilj je da mogućnosti reintegracije ostanu
otvorene, tako da ja mogu da delujem prikladno i sa mogućnošću izbora, ponekad će
mi se svideti prethodno introjektovane figure, a ponekad neće. Tada ja mogu da
identifikujem sebe kao prikladnog za trenutno polje.

Slično, suprotna tj. polarizovana situacija je u kojoj ja napravim ogradu oko

ponašanja osobe čiji karakter odbacujem i neću da se ponašam kao ta osoba. Npr,
ako me bes moga oca plaši, ja mogu da odbacujem moj bes i da kažem „Ne želim da
budem kao on“. Ponovo, ograničenje nije očev bes nego ograda. Ja uskraćujem sebi
mogućnost da izrazim bes. Jednom kada integrišem i razmontiram ogradu, ja i dalje
mogu da biram da ne budem ljut, ali sa pozicije autonomije: poređenje sa ocem ne
ulazi u proces. I još bolje, ja ću verovatno otkriti da su unutar „očeve“ ograde vredni
atributi kao što su čvrstina, asertivnost i jačina, baš kao i bezrazložni bes. Pomeranje
ograde dozvoljava mi izbor pristupa ovim atributima na prihvatljiv način.

Na bilo koji način, ja moram da prihvatim i vrednujem obe strane ograde i onda da
tražim načine za dijalog preko ograde. Jedan dobro poznat način, koji se često
povezuje sa Geštaltom, je tehnika prazne stolice. U ovoj tehnici, koju je Perls
adaptirao iz psihodrame, dva ili više aspekata klijenta locirani su na stolice ili jastuke.
Klijent prelazi sa stolice na stolicu i govori iz perspektive svakog aspekta naizmenično
i kreira dijalog između aspekata. Cilj je da se obezbedi integracija različitih aspekata
kroz dijalog i da se kreira arena gde različiti sistemi zavisnih stanja mogu da
koegzistiraju. (Trebalo bi da bude očigledno zašto ova tehnika nije prihvatljiva i da
neće biti potpuno preduzeta od strane ljudi koji grade visoke ograde da bi odbacili
postojanje druge strane i ograde). Više o „praznoj stolici“ ću govoriti kada budem
razmatrao Geštalt eksperimente u jednom od kasnijih poglavlja.

Dok govorim o introjekciji krivudam široko, u meandrima. Nadam se da će to pomoći

čitaocima koji su upoznati sa Geštalt terminologijom da razumeju perspektivu koju
koristim. Da rekapituliram, primarni koncept sa kojim sam napravio uvod je
ograđivanje koje definiše introjekciju i cepanje koje se dešava na samoj ogradi. Rad
sa introjekcijom, na neki način, uključuje dijalog preko ograde: korišćenjem stolice ili
drugih eksperimenata. Cilj je da se obezbedi slobodan pokret preko ograde, što je
isto što i skidanje ograde kao statične granice, koje zauzvrat ima isceljivanje podele.
Geštalt terapeut ne „zauzima stranu“, tako što podržava jednu stranu protiv druge ili
ima za cilj da uništi bilo koji aspekt klijenta (čak i kada se taj aspekt pojavljuje u liku
zlostavljajućeg roditelja), već dozvoljava isceljenje – i to je, paradoksalno, smrt obe
strane podeljenosti i rađanje nečeg novog.
PROJEKCIJA

Ovo je suprotan proces od introjekcije. U introjekciji, kao što smo videli, granica sa
značajnim delom sredine – kulturom, osobom ili odnosom – postaje šablon za
internalizaciju granice koju koristimo da bismo se podelili. U projekciji, mi smo se već
podelili, često kroz proces introjekcije. A onda eksternalizujemo podelu i delimo svet
na one aspekte koji odgovaraju kvalitetima na jednoj strani i one koji odgovaraju
suprotnim kvalitetima na drugoj strani. U zavisnosti od toga sa kojom stranom
unutrašnje ograde se identifikujem, biću oštar prema kvalitetima te stane i hiper-

54
oštar prema suprotnim kvalitetima, onim kvalitetima kojih sam se odrekao u sebi i
koje kritički tražim u drugim ljudima. I ne samo u ljudima: poenta truda je u tome da
ovi delovi i polarnosti postaju baza naše kompletne percepcije, i da (živa i neživa)
sredina i naše fantazije učestvuju u projektovanoj podeli.

Daću vam jedan primer koji će, nadam se, razjasniti ovo o čemu govorim. Recimo da
moja porodica naglašava lojalnost i hrabrost i snažno ne odobrava i kažnjava
kvalitete kao što su dobijanje podrške sa strane u sporovima sa porodicom
(„iznošenje prljavog veša u javnost“) ili izbegavanje svađa za koje se čini da će biti
velike („kukavičluk“). Ako ja ovo introjektujem, tako da se identifikujem sa delom
selfa koji je lojalan i hrabar, ja ću vrednovati te osobine kod drugih i možda ću motriti
na one koje vidim kao nelojalne i kukavice. Možda ću osuđivati ovakve ljude ili ću biti
ljut na njih.

Štaviše, tražiću ove neodobrene kvalitete u mojoj sredini i reprodukovaću ih u moje

snove i fantazije. Mogu očekivati da mi prepišu imovinu i uložiti mnogo napora u
okruživanje sebe objektima koji će nastaviti da opslužuju moju „lojalnost“. Mogu imati
ponavljajuće snove o napuštanju ili biti neko ko beži od nekoga. Retko ću (kao
razumna osoba koja kontaktira) potpuno pogrešno protumačiti ljude i situacije, ali
moj kapacitet za očekivanje najgoreg – najgore očekivanje za mene je da ću biti
napušten – biće deformisani objektiv u mom bivanju sa svetom. Ako su moje iskustvo
ili neurologija takvi da tendiram da odsečem kontakt sa svojim okruženjem
odbacujući osećaje, moje mogućnosti za projekciju su još veće i verovatno dosta
različite od realnosti situacije. Što manje uzimam iz sredine, više izmišljam ili pravim
kompenzacije. Ekstrem ovoga je psihoza.

Ovaj proces je duboko ambivalentan: ono čega se odričem u sebi i projektujem u

svet može biti odbačeno u mojoj sredini (žrtveni jarac); i to takođe može biti nešto
čime ja vezujem sebe, zato što je to nešto što mi je potrebno, ali je poklonjeno. Zbog
kapaciteta za negativno vrednovanje, ja često vezujem sebe za najdestruktivnije
forme. Tako, npr, pre ću biti u kontaktu sa ljudima koji uobičajeno beže, nego sa
ljudima koji dozvoljavaju sebi mogućnost da pobegnu od ogromne svađe. Sistemski i
porodični terapeuti, psihoanalitičari i drugi nacrtali su mapu načina na koji mi,
zapravo, ohrabrujemo ljude da se usklade sa našim projekcijama. Već sam razmatrao
to koliko je manipulativne moći u tom delovanju na nekoga da se ponaša na određen
način.

Više nego bilo koji prekid kontakta, projekcija je neizbežan deo postojanja u svetu.
Ceo Geštalt opis formiranja figure/pozadine je izjava o projekciji. Mi projektujemo
refleksije naših želja, potreba i interesa u naše okruženje. Naš jezik je projekcija
načina na koji mi delimo aspekte naše sredine. Citiraću deo iz članka Geštalt žurnala
(The Gestalt Journal, Philippson, 1990) o pregovorima o kontaktu:

Ovi pregovori... uobičajeno uključuju i projekciju i introjekciju. Ja

projektujem moju skeletnu strukturu i moju potrebu da
povremeno odmorim noge u sredinu da napravi stolicu; ja
projektujem spektar mojih osećaja (pogled i moje vidno polje,
senzitivnost moje kože) na moju potrebu da se sklonim ili uživam

55
 u lepoti drveta. Na drugom nivou, drvo koje opažam takođe je
zasnovano na introjekciji: za mene prvenstveno na engleskom
jeziku, u kojem je drveće odvojeno od biljaka, životinja i
kamenja, ali su i crveno drvo i drvo jabuke stavljeni pod jedan
termin. Ja mogu da napravim inicijalni kontakt sa drugim
ljudskim bićem bez introjektovanja, ali u cilju da zadovoljim bilo
koju potrebu koja je izvan potrebe tog inicijalnog kontakta
samog po sebi, ja moram da introjektujem aspekte te druge
osobe (i ta druga osoba moje) kako bih znao šta da tražim, koji
bi poželjan odgovor bio, koji su potencijalni problemi, itd. (kurziv
i u originalu).

Tako, da budemo jasni, problemi koji su povezani sa projekcijom ne nastaju zato što
je projekcija nužno problematična, nego zato što ponekad projekciji dajemo prednost
u odnosu na ostale percepcije i druge načine oblikovanja naše situacije i tako se
odričemo nekih formi kontakta i svesnosti. Ovde možemo, jasnije nego bilo gde,
videti istinitost iskaza da ono što nas povezuje sa svetom, to nas i razdvaja.

PROJEKCIJA I ID PROCES

Prisetimo se da je ID funkcija selfa period pre nego što počnu identifikacije i

alijenacije kontaktiranja (formiranja figure/pozadine ili ego funkcionisanja). To je
proces nevezane otvorenosti, izvan onoga što kristalizuje moje interese, želje i
potrebe i mogućnosti sredine. Iako sebi ne dozvoljavam ovaj proces, ja i dalje mogu
da napravim figure koristeći moju sposobnost projektovanja. Radije ću biti „oprezan“,
nego što ću biti otvoren za iskustvo, za opuštenost i za relativno defokusirane oči:
tenzija i spremnost za neke kategorije iskustva zaokružuju način na koji ja uobičajeno
organizujem kontakt. Tako u situaciji, o kojoj sam pisao ranije, gde su projekcije
zasnovane na lojalnosti i nelojalnosti, mogu biti oprezan zbog mogućnosti izdaje ili
tražiti ljude kojima verujem. Zaista, prema mom iskustvu, dobar indikator za to, da
neko radije uobičajeno formira figure projekcijom nego što koristi ID proces, često se
može videti u nepromenljivoj opreznosti u njegovim očima.

Kontakti koji se prave na ovaj način generalno su predvidivi i stereotipni. Izbegavanje

ID procesa, čija je svrha da nam dozvoli postojanje novine u jedinstvenoj situaciji,
zasnovano je na pretpostavci (ili projekciji) da će novina biti opasna ili preplavljujuća.

PROJEKCIJA, TRANSFER, KONTRATRANSFER I PROJEKTIVNA IDENTIFIKACIJA

Sa obnovljenim interesovanjem Geštaltista za naše psihoanalitičke korene, od mnogih

koncepata koje ponovo otkrivamo, izdvajamo dva: transfer i kontratransfer.

56
Transfer je glavni činilac psihoanalitičke psihoterapije: i ono što ga povezuje sa
Geštalt terapijom je zasnovanost na sada-i-ovde procesu između klijenta i terapeuta.
Psihoanalitička pretpostavka je da će klijenti na terapiju doneti, i projektovati na
terapeuta, osobine značajnih ljudi iz njihove rane prošlosti, naročito roditelja.
Terapeut treba da obezbedi neutralnost, tako da je idealno da klijent ne zna ništa o
terapeutu i da nema fizičkog kontakta, a u klasičnoj psihoanalizi čak ne bi trebalo ni
da vidi terapeuta, koji sedi iza klijenta.

U isto vreme, terapeut treba da odgovara klijentu na način koji je sličan načinu
značajnih figura iz prošlosti: što je kontratransfer. Ponekad terapeut može da doživi
neke emocije koje je klijent suzbijao i taj proces se zove: projektivna identifikacija.

Obraćajući pažnju na klijentov transfer i kontratransfer, terapeut može da razume

klijentovo rano iskustvo. Ovo se onda može inkorporirati u analitičku interpretaciju
što će pomoći klijentu da da smisao svom unutrašnjem svetu.

Postavlja se pitanje kako se ovi koncepti uklapaju u Geštalt kontekst, kada je

terapeut realna osoba, koja ne pokušava da bude neutralna; kada je cilj kontakt
između klijenta i terapeuta, a ne transfer ili interpretacija; kada naglasak nije
primarno na ranom iskustvu? Štaviše, da li postoji bilo koja prednost transfera ili
kontratransfera, u odnosu na projekciju ili konfluenciju, koncepte sa sličnom
osnovom?

Distinkcija koju hoću da napravim je to da su projekcije, uključene u transfer,

pokazivači mog interpersonalnog stava u svetu, toga kako se ja orijentišem prema
značajnim drugima u mom životu i kako ohrabrujem ljude da budu u kontaktu sa
mnom ili ih inhibiram u odnosu na mene.

Kao početnu tačku uzeću Hanter Bomonovu analizu kontakta u smislu konstelacije
polja, koje je relativno komforno za osobu ili ljude koji su uključeni. Iz našeg
prvobitnog iskustva, neki načini na koje self kontaktira su poznati i razumno
komforni, dok su drugi obojeni anksioznošću i osećajem nekompetentnosti. Deo
veštine odnosa sa drugim ljudima je sposobnost da pregovaramo sa nekim, da ko-
kreiramo formu kontakta u kojem ćemo se oboje osećati relativno prijatno i u kojem
možemo da se nadamo da ćemo iz tog susreta postignuti rezultat koji želimo. To je
veština zajedničkog usklađivanja koja, verujem, leži u osnovi fenomena projektivne
identifikacije.

Često je važnost ovog procesa zajedničkog usklađivanja skrivena svojom

sveprisutnošću, ali postoje dve okolnosti u kojima jedino možemo razumeti šta se
dešava ako primetimo problem u ovoj oblasti. Prva je da neko ne poseduje veštinu
usklađivanja, bilo zbog nekog organskog oštećenja (oštećenje mozga), bilo zbog toga
što je odrastao među negovateljima koji takođe nisu znali kako da se usklade sa
detetom. U ovom slučaju, često postoji kontinuirani porodični obrazac ljudi koji ne
znaju kako da pregovaraju da se susretnu sa svojim potrebama, niti kako da se
susretnu sa potrebama svoje dece ili drugih.

57
Drugi problem je ako je osoba odrasla u okruženju gde se povučenost lako prihvata ili
su posledice nezavisnog delovanja bolne ili opasne. Rezultat ovde može biti da cilj
pregovora nije susret sa potrebama ili željama, nego jednostavno želja da se preživi
tako što se deluje prihvatljivo. Perls ovo zove manipulacija sredinom za podršku i
razlikuje je od samo-podrške. Da se samo-podržim znači da se orijentišem u sredini
na način da sam ja podržan: da dišem tako da me vazduh podrži; da se držim tako
da me gravitacija podržava; i generalno da budem u dovoljno dobrom kontaktu sa
sobom i sredinom da me to podrži u mojim potrebama za hranom, odosima i
rekreacijom, dok recipročno dozvoljavam sredini da prima od mene. Ako hoćete, ovo
je kontaktna manipulacija.

„Manipulisati sredinom za podršku“ znači imati određeni set načina delovanja,

nevezanih za trenutne uslove u polju, čija je jedina funkcija da se dobije neka vrsta
minimale podrške drugih. Mogu da prezentujem sebe kao slabu osobu, tako da drugi
brinu o meni; mogu da govorim drugima kako sam loš ili da pretim da ću povrediti
sam sebe, tako da će se oni uzdržati od kritika upućenih meni; mogu da pretim
drugima tako da dobijem šta hoću, ali da mi se ne približavaju previše; ili mogu
govoriti da ću uraditi sve što drugi žele, tako da će me oni želeti.

Biti podržan, kako to vidi Geštalt terapija, više je odgovor našeg stava svetu – u
kontaktu sa našim potrebama, željama i interesima i sa onim aspektima sredine koji
su u skladu sa tim – nego što je to nešto što ljudi čine za nas.

Posmatrajući to na ovaj način, ja mogu da vidim transfer i kontratransfer kao indicije

do klijentovog preferiranog kontakta i stila podrške, pre nego kao direktnu indiciju za
rano iskustvo. Naravno, često su ovi stilovi naučeni vrlo rano, ali to ne mora biti
nužno tako. Da li klijent deluje iz osećaja šta želi od mene ili više iz osećaja šta ja
želim od njega, što doživljava kao zahtev? Da li se ja osećam pozvanim da delujem
na određeni način sa klijentom i šta ste dešava kada ja delujem (ili ne delujem) na
ovaj način? Ove procese možemo objasniti i u terminima projekcije i konfluencije, ali i
sa pozicije svakodnevnog bivanja u svetu.

Pošto su ciljevi Geštalt terapije kontakt i svesnost, Geštalt terapeut mora da ima
sposobnost pristupa drugima (naročito klijentima) kroz raznovrsne kontakt stilove,
što je u suprotnosti sa zahtevom da bude bezizrazan. Ovo uključuje stilove koji su
prijatni za klijenta, ali i one koji su neprijatni. Klijent mora da se oseća dovoljno
ispunjenim u prijatnom susretu da bi bio sposoban da doživi sebe kao potvrđenog
(Buberova postavka). Međutim, kako je Buber takođe tvrdio, klijenti moraju biti
potvrđeni u svojim potencijalima, ali moraju biti i izazvani stilom vezivanja, koji tog
momenta neće biti prijatan. Tek onda mogu da dožive nastajanje novog načina
povezivanja, što njihovo bivanje u svetu čini fleksibilnijim.

Ovakav pristup uključuje istraživanje klijentovih bazičnih stavova. Ovo sprečava

veštačke pokušaje terapeuta da „kreira poverenje“ (tj. ritualne „igre poverenja“ koje
su postale klišei u nekim terapeutskim krugovima), ali naglašava istraživanje o tome
kako klijent odlučuje kome da veruje, a kome da ne veruje; bilo da je klijent u
dovoljnom kontaktu sa sredinom što mu obezbeđuje da donosi razumne i ispravne
odluke o njegovom nivou sigurnosti, bilo da, suprotno tome, klijent funkcioniše iz

58
 fiksnog obrasca verovanja svakome ili neverovanja nikome ili odgovara na specifične
šlagvorte kao što su pol druge osobe, ton glasa, itd. Kakvu vrstu veze klijent pravi u
svetu, toliko je bazična informacija da postaje očigledna u transfernom susretu
terapeuta i klijenta, kao i između članova na grupnoj terapiji.

RETROFLEKSIJA

Jedna mogućnost za osobu sa pocepanim self-procesom je da cepa delove sebe, pre

nego spoljnu sredinu. To se zove „retrofleksija“. Postoje dve različite arome ovog
odnosa.

1. Činite sebi ono što želite da učinite sredini

Ja mogu, iz pozicije jednog otcepljenog dela, da učinim da sam ja (drugi deo

otcepljenog dela) primalac akcije koju želim i imam strah da je učinim u svetu. Npr,
ako je mene otac u detinjstvu kažnjavao zato što sam pokazivao bes, ja mogu da
aktualizujem jedan deo otcepljenog selfa da veruje da je javno pokazivanje besa
opasno. Međutim, isti proces može da se zaokruži na suprotan način: imaću
introjektovanu sliku očevog kažnjavanja besa, dok će on verovatno projektovati svoju
plašljivost na mene. Tako će moj strah od besa biti na jednoj strani ograde o kojoj
sam ranije govorio, dok će odbacivanje straha od besa biti na drugoj strani. U situaciji
koja može izazvati moj bes, ako ograda nije previše visoka, ja ću izraziti i strah i bes.
Tako, da ne bih pokazo strah u svetu prema osobi ili situaciji koja me je naljutila,
besni deo selfa će napasti uplašeni deo selfa, koji može odgovoriti pokušajima da
umiri besni deo, zlovoljom ili slaganjem sa uvredljivom procenom očevog introjekta.

Ponovo, primetite da je ovaj odnos moguć samo ako je ograda niska dovoljno da dva
dela mogu da „vide“ jedan drugi. Često se drugi istorijski faktori ponavljaju u ovoj
intrapersonalnoj interakciji: očevi strahovi od izražavanja besa ka nekome njegovog
uzrasta; ili dečije zaštitničke akcije da preusmere očev bes na sebe pre nego da se on
ispolji prema majci ili prema nekome ko bi mogao da odvede oca u zatvor.
Generalno, članovi porodice teže da postave svoje ograde na približno isto mesto –
iako se uobičajeno zadržavaju na različitim stranama.

Ponekad su ove interakcije potpuno ili delimično neverbalne. Naša tela su izgrađena
za retrofleksiju! Mnogi naši mišići imaju „protivničke“ mišiće uparene sa njima, koji
pokreću ruku ili nogu na suprotnu stranu. Mi možemo da mobilišemo mišiće da idu
napred i da se povuku istovremeno. Dijalog između dva dela selfa onda može da
poprimi oblik aktiviranja oba seta mišića istovremeno. U tom momentu osećamo
tenziju. Ovo oduzima mnogo energije, često ostavljajući osobu potpuno iscrpljenom.
Važnost telesne tenzije kao znaka psiholoških teškoća je nešto što je prvi uočio
Vilhelm Rajh (Wilhelm Reich), koji je bio, što je značajno, jedan od prvih analitičara
Frica Perlsa. Rajh je govorio o oklopljenom telu, koje je zahtevalo da se tretira kroz
specifičan rad na telu.

59
 Geštalt terapija takođe nudi rad na telu, ali je važno naglasiti potpuno različitu
perspektivu. Najpre, radije su u fokusu dva (ili više) suprotstavljena impulsa, nego
jedan centralizovan „oklop“. Između ovih impulsa, koji su u vlasništvu klijenta, treba
verbalno ili neverbalno pokrenuti dijalog. Perls je kritikovao Rajhov pristup
naglašavajući da taj koncept „oklopa“ ohrabruje odbacivanje procesa, tako da tenzije
u izvesnom smislu budu napadnute, ali vodi do mogućnosti da se odbrane pretvore u
paranoju (kako je Rajh i sam završio). Drugo, ova vrsta tenzične retrofleksije ne
može biti univerzalna jer ljudi doživljavaju različite psihološke teškoće: u terminima
koje sam koristio ranije, to može da se desi samo ako je ograda izgrađena nisko, što
čak može biti viđeno kao znak komparativnog mentalnog zdravlja! Videćemo kasnije
šta može da se desi ako je ograda viša.

Geštalt pristup rada na telu može uključivati:

Verbalni dijalog: postaviti dva antagonizovana sistema na dve stolice, dati im glas i
dozvoliti im međusobni dijalog.

Dijalog pokreta: Kretati se prvo na jedan način, a zatim na drugi. Preuveličavati jednu
stranu i beležiti efekte interakcije. Preokrenuti pokret i zabeležiti osećanja koja su
povezana sa preokretom.

Ospoljavanje procesa: Obaranje ruku, udaranje jastuka, udaranje nogom, uz

podsećanje da je cilj da se poveća svesnost i da se integrišu osećanja i procesi, a ne
da se „otarasimo“ osećanja. U Geštaltu, ništa ne sme da bude predmet
„otarašavanja“. Proces je u obuhvatanju svega, a ne u odbacivanju.

Sada želim da nastavim sa mnogo ozbiljnijim oblikom retrofleksije.

2. Činiti sebi ono što vam treba iz sredine

Drugi naziv za ovo je narcistična retrofleksija. Ovde je sredina ili nesigurno mesto,
tako da se ne usuđujem da rizikujem da ostvarujem potrebe izvan sebe osim
neophodnog minimuma da ostanem živ; ili je osiromašena, tako da nije dostupno ono
što ja želim. Tako ja to sebi sam obezbeđujem (sa jedne strane otcepljenog dela)
delujući na sebe (na drugi deo otcepljenog selfa). Fizički, ako hrana nije dostupna, ja
ću variti sam sebe. Psihološki, mogu da radim nešto slično. Setite se mita o lepom
dečaku Narcisu koji je gledao u svoj odraz u vodi i verovao da gleda u nekog drugog.
On nije mogao da se pomeri od vode dok njegov drug ne nestane; niti je to mogao
kada je njegova savršena slika nestala u mreškanju vode zbog daška vetra. Pod kojim
uslovima će, u ostatku ovog mladalačkog sveta, on ostati sa svojim razmišljanjima
kao jedinim prijateljem?

Narcizam je definisan (pema DSM IV) kao preokupacija sobom, udružena sa

nedostatkom empatije za druge, emocionalnom hladnoćom i grandioznošću. Može biti
otvoren – neotkriveni genije (Kenet Vilijams/Keneth Williams): „Mogao bih biti
zvezda“; ili prikriven, sa besom i osećajem nepravde sakrivene iza površne poniznosti
(kao veoma ponizni „Juraja Hip“/Uriah Heep). Perls (1948) je identifikovao narcizam
sa retrofleksijom. Ukazao je na to da je uobičajena upotreba „samo-ljubavi“ promašila

60
poentu. Narcisi nisu sposobni da vole ni sebe, ni druge (ali često simuliraju ljubav vrlo
dobro).

Postoje mnogi načini da se opišu uzročnici narcizma: među najpoznatijim piscima su

Kernberg (1975), Masterson (1981) i Kohut (1977) i svi pripadaju različitim pravcima
analitičke tradicije. Međutim, u Geštalt teoriji relacionog selfa imamo naročito dobar
način razumevanja selfa. Self nastaje u kontaktu sa: drugima, novinom, uzbuđenjem,
hranljivošću. Ali šta ako ne postoji autentični drugi da iskusi kontakt, da oseti
uzbuđenje ili da se hrani? Recimo da su roditelji deteta bolesni, ili fizički ili psihološki
nedostupni detetu, ili toliko nesigurni da dete ne izražava svoje potrebe roditeljima.
Nagon za samo-aktualizacijom (smisao koji je dao Goldštajn: self postaje stvaran
preko akcije/kontakta, a bez normiranog sadržaja, koji je „Humanistička psihologija“
dodala konceptu) će često biti dovoljno snažan da dete projektuje poželjnog idealnog
roditelja u nedostupnog roditelja. U cilju da podrži ovu projekciju, dete mora da nauči
da deflektuje bilo koji senzorni podatak koji može biti kontradiktoran ovoj slici: ovo
uključuje najrealniji emotivni kontakt! Tako dete razvija osećaj selfa zasnovan na
retrofleksiji, a ne na kontaktu.

U ovom obliku retrofleksije, ograda mora biti dovoljno visoka da omogući da se iluzija
kontaktiranja nastavlja. Ovo se postiže projekcijom idealizovanog roditelja. Cena je
manje-više kompletna nemogućnost da se self diferencira od sredine. Granica
kontakta sa sredinom nije uspostavljena: pre je internalizovana. Drama se vodi
između mene i mene, često sa takvim ubeđenjem da je sredina uvučena da igra
podržavajuću ulogu.

Dete u kontaktu sa stvarnom ljudskom, manje-više dostupnom, osobom uči da se

nosi sa razočaranjima iz vremena kada roditelj nije razumeo šta dete želi, ili nije bio
pripremljen da se igra sa detetom usred noći, ili kada se desila neka obična
neusklađenost između stvarnih osoba; ali takvo razočaranje deteta, koje voli idealno
projektovanu sliku, otvara branu do svesti o njegovom realnom odustajanju od besa i
očaja, udruženom sa osećajem da se raspada. Kada to dete poraste, ova odbrana će
se manifestovati kao nemogućnost da pokaže stvarnu toplinu, sa brzim smenjivanjem
grandioznosti (savršena osoba iz divne porodice) i bes i osećaj neadekvatnosti (koji
uvek izazivaju drugi!) ako neko zaista „prođe“ emotivno. Izgledati prihvatljivo je
važnije nego delovati moralno; narcističan nije pouzdan jer je pre posvećen
isfantaziranom idealu (i uspostavljanju fantazije) nego realnoj osobi.

Zabeleška o terapiji objektnih odnosa

Za one koji su zainteresovani za teoriju objektnih odnosa (možda ćete želeti da

preskočite ovaj odeljak), vredna razmatranja je Mastersonova (Masterson, 1981)
izjava, koja ne proizilazi jasno iz te teorije, o tome kako ljudi izloženi narcističnom
poremećaju ličnosti, koji nije nastao iz simbioze sa majkom, mogu bez obzira na taj
poremećaj da budu prilično uspešni u interpersonalnom kontekstu:

Načelo terapije objektnih odnosa kaže da odbrambeni mehanizam ega i ego funkcija
sazrevaju paralelno sa sazrevanjem selfa i objektne reprezentacije. Kontroverza
nastaje kada treba objasniti da narcistički poremećaj ličnosti izgleda narušava to

61
načelo jer je veoma primitivna self-objektna reprezentacija viđena kao naizgled veliki
kapacitet za ego funkcionisanje.

Jedan od uspeha Geštalt teorije je taj da nudi teoretsko razumevanje kako se to

dešava, sa predviđanjima da će doći do pogoršanja interpersonalnog funkcionisanja,
što se uklapa sa opservacijom. Prvo, ne postoji pretpostavljena simbioza; drugo, ne
postoji razvojni zadatak koji se mora ispuniti pre nego što počne druga faza – mi
možemo kompenzovati teškoće na jednom razvojnom nivou, akcijama na drugom.
Ovo je slično ekperimentalnom i teoretskom pristupu dečijeg razvoja koji je razvio
Danijel Stern (Daniel Stern, 1985), o kojem ću pisati kasnije. Treće, Geštalt teorija
predviđa da će ljudi izloženi narcističnom procesu pokazati nedostatak otvorenosti za
iskustvo, koristiti projekciju u cilju donošenja odluke šta da izdvoje kao figuru i imati
teškoće sa novinama i interpersonalnim situacijama.

Rad sa narcističnom retrofleksijom

Terapeutski rad sa narcističnom retrofleksijom je kompletno različit od rada sa

retroflektujućim impulsima, kao što sam ranije objasnio. Ne postoji dovoljan kontakt
sa sredinom ili selfom da bi se pojavilo ambivalentno ponašanje. Narcisi nisu dobri u
ambivalenciji! Ova vrsta retrofleksije nije povezana sa telesnom tenzijom: oni su
često veoma fleksibilni i konzistentni u tendenciji da se kreću ka „prihvatljivom“
kalupu. U stvari, mnogi narcistični su opsednuti fitnesom i zdravljem i težnjom da
imaju savršeno telo. Mogu biti u zabludi sa svojim telom, pošto su njihove misli
neodvojivo isprepletane sa njihovim osećanjima i pokušajima da kreiraju iluzorni svet.
Tako je narcizam povezan sa anoreksijom, gde veruju da imaju višak kilograma iako
se izgladnjuju, ponekad do smrti. Rad na telu ostavlja narcizam potpuno netaknutim,
iako narcistične može da privuče ta vrsta terapije i često mogu da budu terapeuti (iz
mog iskustva) koji rade sa telesnim procesima. Dramatične tehnike, kao što je rad sa
dve stolice, neće imati nikakav uticaj: ograda je previsoka. Glavni faktor u radu sa
narcističnima je da oni dugo ne vide realnost terapeuta. Da bi se to desilo treba da
napuste svoj svet iluzija koji su uspostavili u detinjstvu i da se suoče sa očajem i
stidom razmatranja realnosti njihovog dosadašnjeg života. Terapet će pre, ako je
moguće, biti uvučen da podrži klijentovu internu dramu. Terapeut mora da ostane
dostupan i centriran, da ne želi ništa od klijenta, da nudi, ali da ne insistira na
kontaktu, svestan da ga narcistični klijent ne vidi i da su klijentove akcije, koje imaju
potencijal da naljute i isfrustriraju terapeuta, usmerene na neutralizaciju figure koja
preti da uništi njegov svet. Pratim Mastersona (1981) u interpretaciji ovog vraćanja
klijentu. Kada se klijent (često nakon nekoliko godina i mnogo pokušaja da uništi
vezu) otvori za kontakt sa terapeutom, počinje da postavlja granicu kontakta na
mnogo prihvatljivije mesto za interakciju sa spoljnom sredinom i počinje da
dozvoljava terapeutu da podrži njegovo osećanje očaja i stida.

Mnogi komentatori (naročito videti Laša (Lasch, 1979)) su primetili da je ova vrsta
narcizma vrlo česta u našoj kulturi, i veoma je važno da psihoterapeuti budu sposobni
da naprave razliku između klijenata koji su sposobni da naprave kontakt, makar i
neurotični, i klijenata koji simuliraju kontakt. Nažalost, takođe je tačno da ljudi kojima
treba psihoterapija, moraju da razlikuju terapeuta koji pravi kontakt od narcističnog
terapeuta koji samo dobro simulira kontakt.

62
KONFLUENCIJA I IZOLACIJA

Za druga dva prekida kontakta koje ću razmatrati, potrebno je da se prisetimo dve

ego-funkcije pomoću kojih se self orijentiše u organizam/sredina polju: identifikacije i
alijenacije. Sposobnost odbacivanja (alijenacije) omogućava da se na prvom mestu
izgradi self/drugi granica; a sposobnost identifikacije omogućava interakciju i kontakt
duž granice, tako da granica simultano spaja i odvaja. Postoje okolnosti u kojima se
ljudi plaše i izbegavaju jednu ili drugu ego-funkciju i sada ćemo to istražiti.

Postoji osnovna egzistencijalna polarnost koja se ovde odigrava: polarnost „Ja sam
glavni u mom životu: ja sam mera onoga što je ispravno“ protiv polarnosti „Ja
egzistiram samo kao mali deo većeg konteksta: vrednost i pravac mog života
prvenstveno su određeni većim kontekstom“. U konfluenciji se identifikujem sa ovim
poslednjim, u izolaciji sa prethodnim. Kasnije ću pisati o problemima uobičajene
konfluencije i/ili izolacije; ovde je vredno setiti se da je to uobičajeno, nesvesno
funkcionisanje (gubitak ego funkcije ili mogućnosti izbora) problem, a ne polarnost.
Korisno je takođe vratiti se i na raniju diskusiju o spontanosti i uporediti je sa
konfluencijom – „ići niz vodu“; i sa autonomijom i uporediti je sa izolacijom – „ja sam
glavni“.

KONFLUENCIJA

„Osećaš moja čula“ (Džon Denver/John Denver)

U konfluenciji (koja može biti prevedena kao „zajednički tok“) postoji sposobnost da
odbacivanje ostavim po strani: bilo u odnosu na određene aspekte sredine ili u
odnosu na celu sredinu. Ali, dešava se nešto važno kada ja to radim uobičajeno.
Nemam ograde i odbacujem celu oblast želja, odlučnosti, autonomije i samo-
vrednovanja, što je sve zbirno koncept agresije. Iz ugla Geštalta ovaj termin se koristi
kao vitalna potreba jednog organizma da funkcioniše u svetu: to su (doslovno i
metaforično) zagrižaj i žvakanje, koje smo razmatrali u introjekciji.

Napadam sredinu u cilju da asimilujem deo sredine u sebe. Ta hrana postaje fizički
deo mene, to znanje postaje deo onoga što ja znam, ta podloga je podloga na kojoj
stojim. U konfluenciji, ne dozvoljavam sebi ovu agresiju i to projektujem u sredinu:
osoba ili posao ili sistem verovanja koje asimilujem, u suštini me agresivno gutaju (ili
spuštaju kroz grlo u koje sam sebe gurnuo). Istovremeno, ja retroflektujem moj
impuls odbacivanja i odbacujem svoje potrebe i interese. Drugačije rečeno, ako ne
dozvoljavam sebi odbacivanje, prekidam proces pravljenja pozadine, od nekih
aspekata moje sredine.

Sve ovo se može desiti na mnogo različitih nivoa. Mogu da budem savršeno srećan
prihvatajući sve konvencije društva ili porodice i da nemam želju da se dovoljno

63
distanciram da ih preispitujem. U drugim okolnostima, biću sposoban da znam šta
biram, a šta ne. Iako neurotično, ja mogu hronično da odbijam sve mogućnosti
odbacivanja. Neurotična konfluencija može se posmatrati kao zaronjenost u moru
nedifenciranih figura, u nedovoljnom kontaktu sa sobom da budem sposoban da se
orijentišem u odnosu na druge u moru.

Ranije sam pisao o načinu na koji težimo da se povežemo sa delom sredine na koju
projektujemo važne aspekte sebe i ohrabrujemo je da deluje u skladu sa našim
projekcijama. Tako, ako sam u konfluenciji sa nekim i projektujem moju agresiju na
nju/njega, vezaću sebe za tu osobu i radiću naporno (čak agresivno!) na tome da ih
ohrabrim da prihvate moje ogledanje u njima. Npr, poznata je zamka u koju mogu da
upadnu psihoterapeuti i treneri kada pokupe klijentovu želju da su svemogući i
postupaju kao da imaju svu moć koju klijent misli da imaju.

Razmatrajući narcističnu retrofleksiju došli smo do glavne komponente konfluencije i

izolacije: nedostatka granice kontakta između selfa i drugih. Još preciznije, ne
povezujem self/drugi granicu sa fizičkom granicom kontakta organizma i sredine, koja
bi mi pomogla da se orijentišem i odrastem. Self koji napada uključuje želje,
perspektivu i pravila druge osobe; „drugi“ protiv kojeg izražavamo našu agresiju,
predstavlja jedan aspekt nas samih. Moramo da primetimo da, dok radimo ovo,
izbegavamo odnos sa drugima koji nam mogu doneti nove, potencijalno zastrašujuće,
mogućnosti.

Daću neke primere različitih nivoa konfluencije:

Par, u konfluenciji jedno sa drugim

Ovde oboje ljudi u vezi deluju kao jedan entitet: tu postoji „mi“, a ne „ja. „Mi“ volimo
i ne volimo, „mi“ znamo šta će svaka osoba uraditi ili želeti u određenoj situaciji. Ako
zastupamo Geštalt i to relacioni, onda moramo da razmotrimo obe strane ovoga.
Zahtev da znam šta želiš pre nego što te pitam znači da ti odustaješ od mogućnosti
da me iznenadiš, da deluješ van svog karaktera i da uradiš nešto različito u odnosu
na moje prošlo iskustvo sa tobom. U cilju da se ovo desi, mi moramo da izbegnemo
svaku spoljnu smetnju našem „mi“, koja dolazi iz sredine. Ako želimo da uspostavimo
našu konfluenciju, ne postoji nešto kao „sigurno pojavljivanje“: sigurnost je proizvod
zajedničkog držanja i rigidne granice protiv bilo čega što može da se pojavi u sredini.
Ponovo, ovo nije jednosmerno: moja motivacija da tražim nekog predvidivog sa kojim
ću da se spojim, verovatno uključuje moju želju da izbegnem ono što je u molitveniku
lepo nazvano: „izazove i šanse ovog prolaznog sveta“. Tako, ja volim da gledam u
proces konfluencije između dvoje ljudi kao na:

1. rastvorenu granicu između ljudi

2. nepropustljivu granicu između para i sredine
3. svaka osoba u paru cepa svoj self-proces, odbacujući spontanost i
nepredvidivost kao opasne i destruktivne, i projektuje ih u sredinu.

Dok traje konfluencija, nijedna osoba ne želi da ide na terapiju! Oni uoče narastajući
problem ako jedna osoba u paru odluči da razvije malo nezavisniji život; ili ako se

64
umeša sredina: afera na odmoru, hospitalizacija ili smrt partnera. (Česta opservacija
lekara je da ako jedan partner, iz konfluentnog para, umre, često nedugo potom
umre i drugi). Kada se kriza ubrza zato što je jedan partner proširio vidike, par često
traži terapiju parova, gde postoji snažna implikacija da problem leži u partneru koji se
pomerio iz konfluencije. Oboje su prilično spremni da veruju da je to tako!

Često se javlja upadljiv nesklad između para koji dolazi na terapiju i terapeuta koji
vrednuje individualizam i vidi konfluenciju kao koncentrovanog đavola. Zanimljiva (ali
ne od naročite pomoći) stvar koja se može dogoditi je da partner-koji-je-narušio-vezu
pređe iz spontanosti koja je počela da se razvija u konfluenciju sa terapeutovim
pogledom na svet. Važno je da se u Geštalt terapiji afirmiše vrednost ego-funkcije –
identifikacija („ja sam isti“) i simultano nudi mogućnost slobodnog izbora razmere
alijenacije („ja sam različit“), znajući da će izbor biti nov i zastrašujuć i da će biti lakše
izvršiti alijenaciju ako klijent vežba odbacujući terapeuta.

Sadomazohistička konfluencija

Ovde imamo osobu koja govori drugoj osobi ili grupi ljudi „ja sam totalno tvoj: radi sa
mnom šta želiš“. Uloga druge osobe ili grupe je da prihvati žrtvu i složi se ili da
zahteva od druge osobe apsolutnu pokornost. Njihova verzija konfluencije je da oni
takođe žele da budu jedan entitet. Mazohista i sadista postaju jednako vezani jedno
za drugo. Ovo može biti veoma flagrantno:

Gospođica Martindejl (Martindale), bivša upravnica škole „St.Bride's School“ za

odrasle žene koja se zalagala za izričito kažnjavanje u tradicionalnim školama za
devojke, objavila je ženski priručnik disciplinovanja: „Disciplina je osnovna ljudska
potreba kojoj se mnogi ljudi vraćaju“, proklamovala je gospođica Martindejl
(Gardijan/Guardian, 6.2.95),

Tradicionalno, postoji uverenje da muž treba da komanduje ženi, a da je dužnost oba

roditelja da komanduju deci. U crkvenom obredu venčanja, žena se zavetuje da će
poštovati muškarca. Naravno, šta se dešava kasnije u braku može bitii mnogo
drugačije od onoga što je zavetovano i u mnogim brakovima žena ima jednak status
u vezi ili čak ulogu komandujućeg. Međutim, ostavljen je otvoren put muškarcu koji
svoju muževnost potvrđuje svaki put kada izda komandu i kada je poštovan od svoje
supruge; i ženi koja, projektujući svoju agresiju, vidi svoju ženstvenost u prepuštanju
odgovornosti mužu koji će joj komandovati – i može prezirati muškarca koji to ne
radi.

Konfluencija sa poslom ili statusom

Konfluentne veze ne nastaju samo u brakovima ili nevečanim parovima: mogu da se

dogode u religijskoj postavci, radnoj, klupskoj i profesionalnoj povezanosti. Znam da
je jedna od stvari u kojoj sam uživao kada sam počeo da treniram aikido to što sam
imao vreme svake nedelje kada prepuštam odgovornost nekom drugom da me uči,
gde se moja funkcija nije poštovala: to je bilo oslobađanje od posla, gde ja stalno
donosim odluke. Nažalost, 17 godina kasnije, sada provodim mnogo vremena
predajući aikido!

65
Ova vrsta konfluencije može biti veoma umirujuća i zdrava. Međutim, kao i sa drugim
prekidima kontakta, može postati način života. Mogu definisati sebe kao konfluentnog
sa poslom ili ulogom u životu – „pomagač“ ili „žrtva“ ili „uspešan biznismen“ – i
izgubiti bilo kakav osećaj sebe izvan te identifikacije. Mogu se čak pocepati na brojne
različite sisteme identifikacije zavisnih-stanja, dominantno bivajući otac kod kuće i
poslušni funkcioner na poslu; ili obrnuto, odlučni šef na poslu, a kod kuće neodlučan i
onaj kome govore šta treba da radi. Ono od čega odustajem u ovim sistemima je
moja sposobnost da biram između spektra načina da u svakoj situaciji budem ono što
smatram da treba da budem.

Perls (1969) je video ovaj „sintetički“, „kao da“ ili „igranje uloga“ sloj, kao jedan od
slojeva neurotičnog procesa. Jednom kada se sakrijemo iza beznačajnog „klišea“
formalnog pozdravljanja, mi izbegavamo anksioznost izbora, igrajući na sigurno,
poznatu ulogu. Perls (1978) govori o ovom sloju mnogo pozitivnije kada govori o setu
različitih pet slojeva: što je mnogo biliže razvojnoj teoriji. Reći ću više o ovoj teoriji
kasnije, a ovde ću citirati:

Ali, shvatite da je, sve ono što ovo društvo jeste, i što radi, jedna
„kao da“ funkcija. To je igra, igra na koju je, nažalost, mnogo
ljudi osuđeno... Možete videti da je „kao da“ funkcija već manje
intenzivna od stvarne funkcije.

Neke konfluencije sa/adaptacije na naše partnere, posao ili društvenu postavku i

kulturu su neophodne i poželjne (kao što sam govorio u razmatranju transfera).
Geštalt nudi perspektivu da budem svestan načina na koji se adaptiram, tako da
mogu da odlučim kada i koliko da se adaptiram, i da mogu da shvatim kada mogu da
odbijem mogućnosti diferencijacije, što mi je potrebno da se nosim sa određenom
teškoćom u mom sadašnjem životu.
IZOLACIJA

„Mi smo dve vrste, tišina i ja.

Nama treba šansa da govorimo o stvarima“ (Alan Parsons)

Kada uobičajeno izolujem sebe, ostavljam po strani moju mogućnost za identifikaciju

sa drugim ljudima i radije to projektujem u moju sredinu, što onda doživljavam kao
njihovu želju da me progutaju. Ja ću ograničiti moje kontakt funkcije (mojih pet čula i
moju sposobnost komunikacije) i retroflektovaću moj impuls za kontakt tako da
pravim mnogo više predvidiv i kontrolisan kontakt sa otcepljenim aspektom sebe.
Takođe, ostaviću po strani moju ID funkciju otvorenosti za potencijale moje situacije.
Tako odbacujem svoju sposobnost da pravim figure identifikovanjem sa aspektima iz
sredine.

Iako postoje slike preplavljivanja, često je istina da je ono čega se sećam iz kontakta,
strah od napuštanja. Između moje projektovane slike da sam preplavljen i mog
straha od napuštanja, ja ću doživeti svako blisko povezivanje kao nešto što je izvan
mojih mogućnosti. Opet, ja sam potopljen, ali sada u moru mojih sopstvenih

66
projekcija. Ja mogu, takođe, retroflektovati moju energiju za agresivnost ili spontani
kontakt u svet razmišljanja i fantazije. Ironično, pošto su projekcije obojene mojim
strahom, sadržaj ovih isfantaziranih kontakata često je mnogo bolniji nego što će
neposredna sredina ikada biti. Delovanjem u fantaziji, doživljavam sebe kao mnogo
sposobnijeg da se orijentišem, ali ne i u odnosu na moje neposredno okruženje.
Spolja gledano, ja sam neko ko deluje čudno, usmeren na sebe i verovatno
neefikasan. U terapijskoj grupi, mislim na one ljude čije su oči ili nefokusirane ili
fokusirane na tepih. U isto vreme, ovi ljudi često veruju da oni vide grupu. Međutim,
grupa koju oni vide je uglavnom njihova projekcija.

Još jednom, ispod ovoga je proces narcistične retrofleksije. U odsustvu odnosa sa

sredinom, ja umesto toga pravim vezu sa mojim narcističnim odrazom: drugim
aspektom sebe. Daću ovom „pseudo okruženju“ aromu ili straha od sveta, u kom
slučaju ću delovati na način koji možemo nazvati paranoidnim; ili aromu mojih
idealizovanih želja od sveta i drugih ljudi, u kom slučaju ću se vezati za ljude koje
doživljavam kao ekstremno vredne truda, i očekivaću da me tretiraju kao ekstremno
posebnog.

Slika koju vidim, a smatram je korisnom i opisnom, je šuplja metalna sfera sa

ispoliranom reflektujućom unutrašnjošću. Osoba koja sedi u unutrašnjosti ove sfere
nije u kontaktu sa ostatkom sveta, ali je u stanju da ubedi sebe da je ono što vidi
okolo spoljni svet, a ne njen odraz. Ova slika je, naravno, više nego pojednostavljena.
Malo ljudi izoluje sebe toliko radikalno; većina ima neki osećaj za spoljni svet, iako je
njihova snažna tendencija da se fokusiraju na projekciju, a ne na realnost, naročito u
situacijama u kojima imaju emotivne reakcije. Međutim, da bismo videli kako slika
prevazilazi realnost, samo treba da mislimo na proces koji se dešava kod ljudi „sa“
poremećajem anoreksija nervoza, kod kojih će se prikazati ovaj narcistični proces.
Oni su u stanju da ubede sebe da su dobro i da su srećni, iako se izgladnjuju do
smrti.

Svojstveno polju u Geštalt pristupu je da ukoliko se stalno izbegava sredina, krajnji

čin ovog izbegavanja je destruktivan i ograničeni self; i suprotno, u uobičajenoj
konfluenciji, izbegavanje selfa ograničava sredinu. Međutim, neuobičajene forme
konfluencije i izolacije, opisane u Geštalt terapiji kao spontanost i autonomija, su
vitalni aspekti naše mogućnosti da budemo u odnosu i, zapravo, naše mogućnosti da
konfigurišemo sebe i sredinu.

EGOTIZAM

Razmotrićemo dve različite situacije. Pijem čašu vina dok pišem ovo. Čaša je pored
mene, a ukus moćnog Širaz crnog grožđa u mojim ustima. Svako malo, vidim čašu i
posegnem da otpijem još jedan gutljaj. Ne verbalizujem proces, niti ga delim na

67
 kognitivnu fazu i fazu akcije. Veza između vina i mene je direktna. Druga situacija je
bila kada sam bio na poslovnom sastanku. Imao sam brojne načine da kontaktiram
ljude i nije bilo jednostavno doneti odluku koji ću način odabrati. Moj inicijalni
odgovor je da se povučem u „internu“ aktivnost, neku vrstu mešavine fantazije i
neizgovorene verbalizacije. Šta želim da ponudim i da dobijem ovde, kako će ljudi
odgovoriti, koji su rizici? Ja, u stvari, simbolično kreiram duplikat sredine sa kojom
sam u relaciji i konsultujem je pre nego što odaberem način delovanja u odnosu na
stvarnu sredinu. Tako, ja mogu reći neke stvari i ne izgovoriti druge stvari, pokazati
neka osećanja i ne pokazati druga osećanja.

Važno je biti svestan toga da, u drugom slučaju, ja povremeno prekidam moj kontakt
sa složenom sredinom u cilju da budem sposoban da odaberem vrstu kontakta koju
želim. Ja, kao i drugi prisutni ljudi, radimo tako da postignemo rezultat koji je mnogo
komplikovaniji od spoznavanja ukusa vina u ustima, rezultat koji će nastaviti da se
pojavljuje u periodu posle sastanka i koji već uključuje najmanje dva projektovana
sastanka. Takođe je korisno da uvidim da, ako budem radio to sve vreme sastanka,
neću delovati u pravcu da napravim kontakt, nego da manipulišem da stvari na
sastanku idu onako kako ja želim, dok ne dozvolim sebi mogućnost da budem neko
na koga su drugi uticali.

Konačno, važno je i to da, u kreiranju veštačke replike sredine, ja takođe kreiram i

jedan veštački self u odnosu na tu sredinu, koji mogu da posmatram u ovoj aktivnosti
i evaluiram da li želim da rizikujem koristeći tu rutu i u realnom okruženju. To je ono
što se uobičajeno zove samosvest, a samo je neka vrsta replike koje zapravo mogu
da budem svestan, pošto čin samosvesti prekida kontakt na kojem je self zasnovan.
Već smo sreli akumulaciju ovakve samosvesti u razmatranju persone kao funkcije
selfa.

Ovo namerno odlaganje kontakta u neizgovorenu verbalizaciju i fantaziju zove se

egotizam. U svojoj ne-patološkoj formi, to je prekid ili usporavanje trenutnog
kontakta da dozvolim sebi mnogo korisniji kontakt, kada sam spreman da se ponovo
angažujem. Kao takav, važna je komponenta autonomnog funkcionisanja i zamena za
gubitak spontanosti. Međutim, ako ja živim život u hronično složenom odnosu sa
sredinom, bilo zato što je moja sredina stalno složena ili zato što ja u sredinu unosim
dovoljno „nezavršenih odnosa“ da komplikujem sve moje odnose (npr, tražeći
pretnje, birajući komplikovane, a ne lake situacije), onda se može dogoditi nekoliko
stvari:

1. Mogu zameniti egotizam za svesnost. Verujem da je ovo opasno u psihonalizi,

gde razumevanje može da ostane na verbalnom, ali ne i na „stomačnom“ nivou.
Verujem takođe da je implicitno, u nekim diskusijama o svesnosti u Geštalt literaturi,
svesnost uzeta kao verbalizacija „senzacije“. Kako ja to razumem, svaka self-izjava
tipa „Osećam glad“, pre je vežba egotizma nego svesnost u Geštalt smislu. To je
prekid kontakta u kojem je svesnost o senzaciji gladi zapravo redukovana pošto sam
ja obratio pažnju na moju verbalizaciju. Još jednom, čin verbalizacije ili egotizacija
nije sama po sebi problematična: ako ja treba da izvršim kompleksnu radnju u cilju
ublažavanja gladi (ostavim posao, odem u prodavnicu ili restoran), onda moram da
počnem na ovaj način. Međutim, jednom kada pomešam svesnost i egotizam, neću

68
 biti sposoban za spontanost, i prema Geštalt pristupu mogu da očekujem da takva
„verbalna“ svesnost uguši spontanost. U konvencionalnom opisu psihopatologije, ovaj
način delovanja, kada se radi uobičajeno i bez svesnosti, može se videti kao
„shizoidano“ odustajanje od odnosa i osećanja zbog intelektualnih aktivnosti ili
fantazija.

2. Ja mogu posmatrati moju neizgovorenu verbalizaciju, mišljenje i planiranje kao

„deo mene“ koji zovem um. PHG govore o umu kao o „neizbežnoj iluziji“ izazvanoj
životom u „hroničnoj opasnosti niskog nivoa“, tj. u sredini gde je svaka situacija
složena, tako da, kada god introspektujem ja sam svestan ovih aktivnosti. Ja onda
cenim ovu simboliku ili aktivnost mišljenja kao život sam po sebi, koji vodi do neke
vrste filozofskih „problema“ kao veze između misli i tela. U jednostavnijem okruženju,
neće biti osećaja za tekuće „misli“, nego samo potreba da se misli ponekad.

3. Daću egotizmu aromu bilo kog nedovršenog posla da iskomplikujem situaciju.

Npr, ako ja očekujem kritiku i odbijanje iz sredine, i zato postajem uobičajeno pažljiv
u mojim odnosima sa ljudima, moja samo-procena u mom egotizmu će verovatno
postati samo-kritika i odbijanje. Ovo je moje iskustvo rada sa klijentima sa „niskim
samopouzdanjem“ i ukazuje na neadekvatnost terapeutskog pristupa koji naglašava
„potvrđivanje“ ili „davanje više pozitivnih introjekata“. Poenta je, što ćemo videti kada
budemo gledali u rad sa egotizmom, da se klijentu obezbedi ponovno otkrivanje
mogućnosti (i rizik) mnogo jednostavnijeg i mnogo direktnijeg odnosa sa sredinom.
Vredno je još jednom naglasiti da je centralno jezgro Geštalta iskustvo na granici
kontakta, a ne podešavanje „unutrašnjih“ aktivnosti klijenta. Pretpostavka je, ako se
klijent ponovo angažuje na granici kontakta, da će se unutrašnje aktivnosti svakako
promeniti.

Rad sa uobičajenim egotizmom

Kao i svaki uobičajeni prekid kontakta, rešenje za klijenta je da ponovo kontaktira

sada-i-ovde iskustvo, počevši od iskustva u terapijskom kontekstu, da otkrije koje
strahove donosi u pravljenje kontakta i koje su mu mogućnosti ponuđene kreiranjem
kontakta na nov način. Na taj način klijent može ponovo da odluči koje kontakte hoće
da angažuje, a koje želi da izbegne.

Još jednom, ne smem da pretpostavljam da će klijent odmah prihvatiti moju ponudu

da napusti egotizam, čak i ako to uključuje kontinuiranu samo-kritiku. Svako
uobičajeno ponašanje ima jedan ekološki značaj za način na koji neko živi život i
svako odbacivanje navike narušava tu ekologiju. Setio sam se jednog članka o
kolegama koji su razgovarali samo na pauzi za pušenje, tako da je njihova veza
narušena kada je jedan od njih prestao da puši. Zato je moj cilj da donesem celu
ekologiju u svesnost, tako da klijent može da odluči da li želi da rizikuje selidbu sa
starih na nove načine delovanja sa mogućnostima i sa anksioznostima.

Smatram da je koristan način donošenja šireg polja u svesnost onoga ko je

uobičajeno egoističan, fokusiranje na jednostavne senzorne svesnosti, ponekad

69
podržane ohrabrivanjem klijenta da pošalje poruku sebi. Klijent tada može da istraži
kako raste anksioznost kao rezultat delovanja izvan obrasca. Izbegavam intelektualne
diskusije, uključujući i pokušavanje da se raspravljam sa klijentom zbog veoma
kritične samo-procene. One će se pojavljivati u svakom slučaju kada se klijent bude
ponovo povezao sa sredinom, dozvoljavajući drugim ljudima da bude predmet
njihove evaluacije, a i sebi da bude autentično kritičan prema drugima.

Drugi prekidi kontakta

Postoje mnoge (ponekad vruće) debate u Geštalt svetu o tome šta treba smatrati
osnovnim prekidima kontakta. Razni pisci predlažu nove „prekide“, dok drugi
pokušavaju da ih redukuju kombinovanjem nekih „mnogo bazičnijih“, tj. onih koji se
pominju kod PHG. Iz onoga što sam ranije pisao, tebalo bi da bude prilično očigledno
da ja ne vidim prekide kao odvojene, već da oni podržavaju jedni druge na razne
načine, npr. introjekcija kritične slike o sebi u egotizmu, projekcija agresije u
konfluenciji. Ako je ovo slučaj, onda je teško prihvatiti stav da oni tendiraju da se
pojave samo u specifičnim i različitim situacijama. Ja sam zato srećan da uključim
sledeće dodatke listi prekida kontakta zbog njihove opisne moći i sa punom svešću o
činjenici da se oni takođe mogu povezati sa ostalim stavkama na listi.

DEFLEKSIJA

Ovo je termin koji su skovali Polster i Polster (1973) i to je oblik, onoga što ja zovem,
„izolacija“. U defleksiji, ja guram sa strane ono što dolazi ka meni, često da prikrijem
nešto: odgovaranje na pitanje koje nije ni postavljeno ili pretvaranje da čujem, ali ne
slušam. Ili je to jedan tup kontakt, npr. smejem se dok izražavam bes. Granica
kontakta nije samo nepropustljiva, nego i prelakirana! Kao i kod izolacije, osoba ne
dozvoljava sebi ego-funkciju identifikacije.

PROFLEKSIJA

Ovaj termin je skovao Kroker (Crocker, 1981). To je kada neko radi nekom drugom
ono što hoće da neko drugi radi njemu, npr. zagrlim nekoga kada želim da neko
zagrli mene, dajem podršku kada imam potrebu da podržim sebe. Smatram da je ovo
koristan šablon, i dodao sam na moj lager eksperimenata jedno vraćanje strelice tako
da klijent može da iskusi primanje onoga što daje. Glavni aspekt profleksije je
projekcija potrebe, ali je i više od toga: vrsta introjekcije (identifikacija sa) osobe za
kojom čeznem kako bih zadovoljio potrebu. U svakom slučaju, ovo je dovoljno
uobičajena situacija (naročito među „pomagačkim profesijama“) da je vredno imati
termin koji je označava.

DESENZITIZACIJA

70
Ovaj termin je uveo Enrajt (Enright, 1970). U desenzitizaciji ja posebno utrnem od
fizičke senzacije i to je obično odgovor na sredinu, koja je, ili koju ja tako
doživljavam, fizički bolna. Suštinski, to je veoma čvrsto, konstantno fokusiranje
svesnosti daleko od senzacija, koje dozvoljava veoma mali osećaj selfa u odnosu na
druge. Stoga obično ide uz narcističnu retrofleksiju, naviknuta da obezbeđuje osećaj
selfa, ponekad kroz samopovređujuće ponašanje (npr. sečenje sebe), u cilju
obezbeđivanja neke senzacije i kao ritualno sečenje barijera između ja i ne-ja.

UČENJE PREKIDANJA KONTAKTA

Neki klijenti, naročito oni koji se uobičajeno sele iz konfluencije u izolaciju, sve ili
ništa, moraju da nauče kako da koriste mnogo sofisticiranije prekide kontakta. Na
primer, bez sposobnosti projekcije, nemoguće je biti kreativan u svetu. Ja prvo
moram da projektujem moju kreaciju u moju sredinu, da otkrijem kako ona tamo
izgleda i onda mogu da je ostvarujem, bez obzira da li je to umetnički rad, građevina,
posao ili nešto drugo. Kao drugi primer, oni koji reaguju impulsivno imaće koristi od
učenja mogućnosti da odlože odgovor koristeći egotizam, tako da je odgovor koji
konačno proizvedu mnogo veštiji i mnogo više odgovara njihovim potrebama i
potrebama situacije. Oni koji uvek pokušavaju i ponovo izmišljaju točak mogu imati
koristi od introjektovanja šta su drugi dovoljno dugo radili i tako saznaju šta da
asimiluju, a šta da odbiju.

Moram da kažem i ovo, za mene je jedna od radosti rada sa klijentima, koji nevešto
prekidaju kontakt, na „primitivnom“ nivou (npr. narcistični i granični klijenti), čudo sa
kojim oni gledaju njihov svet, skoro kao novorođenčad. Setio sam se južno-američkih
šamana koji se pripremaju tako što su izolovani u pećini prvih 14 godina, tako da
nikada ne izgube osećaj za čudo prvog pogleda na zemlju i ljude.

Poglavlje 6

RAZVOJ DETETA I
PSIHOPATOLOGIJA

71
Ovo poglavlje istražuje kako možemo da integrišemo teoriju razvoja deteta i
psihopatologiju u realacioni, sada-i-ovde, Geštalt pristup. Ovo će neizbežno biti
mnogo više tehničko i spekulativno poglavlje od drugih.

ZAŠTO PROUČAVATI RAZVOJ DETETA

Na početku, Perls je bio saradnik psihoanalitičke teorije razvoja deteta. U stvari,

njegovo prvo pojavljivanje kao inovativnog teoretičara je bilo u njegovoj teoriji
dentalnih faza razvoja deteta (u „Ego, glad i agresija“). Onda je Perls, kao guru
sada-i-ovde pristupa u Isalenu (Esalen), odbacio sva ta „slonovska sranja“ i postalo je
važno samo ono očigledno, terapeutski susret. Nije postojala potreba da se proučava
razvoj deteta – sve to je već ovde.

Tako, da li uopšte treba da se proučava razvoj deteta? Da li je baš sve doneto sada i
ovde u terapijski odnos? Prema mom pristupu, trenutak vremena nije značajan sam
po sebi, već samo u kontekstu tekućeg vremena . O ovome sam pisao ranije kao o
„vektoru svesnosti“. Npr, ja sam sa klijentkinjom koja me ne gleda i izgleda kao da se
plaši od pravljenja kontakta. Da li je ona uplašena da ću je ja kao muškarac možda
napasti (ako je to slučaj, zašto dolazi kod muškog terapeuta)? Da li se plaši da je
neću napasti, tako da ona može bolno da se priseti sveta u kojem živi i dosadašnjeg
iskustva? Da li je podsećam na nekog posebnog? Da li je privlačim i plaši se da mi to
pokaže? Ili neka kombinacija svega toga? Isti događaj može imati različit smisao u
različitim kontekstima.

KOMADIĆ KOJI SE NE UKLAPA DOBRO

Geštalt teorija je centralno relaciona i procesna teorija: svi događaji – uključujući i

intrapsihičke – dobijaju značenje u relacionom (polje) kontekstu i u procesu koji se
kreće. Mnogo od ovih teorija razvoja deteta, sa Frojdom na čelu, su normativne. „Ovo
bi trebalo da se događa u tim godinama i da se bavi u tom uzrastu“. Štaviše, mnogi
teoretičari psihoanalitičkog razvoja, naročito Margaret Maler i drugi (Margaret Mahler,
1975) pretpostavljaju period („normalni autizam“) kada je dete van kontakta sa
sredinom i period („simbioza“) kada dete ne postoji kao odvojena osoba od svoje
majke.

Na sreću, mnoga novija istraživanja i teorije, naročito Danijel Stern (1985), ne vide
procese razvoja bebe i deteta na ovaj način, već kao na jedan tekući proces koji
uključuje nekoliko različitih faza koji grade jedna drugu, ali nikada kompletno. U
stvari, Margaret Maler je uzela ova istraživanja i prešla sa njene dobro-poznate
pozicije na to da govori o inicijalnoj fazi „buđenja“ (citiran Stern, str.235).

Ako uzmemo u obzir tri granice o kojima sam pisao ranije (organizam/sredina,
self/drugo i persona), moja razvojna istorija se pokazuje na dve. Prvo, pokazuje se na

72
mojoj fizičkoj granici kontakta, ko sam ja kao fizički organizam u odnosu na moju
sredinu: kako je moj dosadašnji život doprineo mom stanju zdravlja i muskulature,
fizičko okruženje u kojem se nalazim, ljudi sa kojima sam u kontaktu, kao prijatelji ili
neprijatelji, gde dobijam (ili ne dobijam) hranu, ljubav, seks, utočište. Druga granica
je granica persone, ko ja mislim da sam: moj osećaj sebe u svetu, sećanja i mitovi
koji me definišu. Ovo, naravno, uključuje moje sadašnje razumevanje moje istorije i
razvoja. Treća granica, granica self-drugi, nije istorijska, nego ona koju kreiramo
sada-i-ovde u sadašnjem polju i uključuje i druge dve granice i njihove tipičnosti u
našoj istoriji.

PERLSOVA PETOSLOJNA TEORIJA RAZVOJA

Čudesno, Perls je predložio svoju teoriju o razvoju, veoma sličnu Sternovom više-
faznom pristupu, ali oko 30 godina ranije! Međutim, mogu da nađem samo jednu
referencu: kratki deo predavanja koje je Perls održao 1957, što je i odštampano
(1978). Čini mi se da je to verovatno bila odskočna daska na putu do dobro poznatog
seta od pet slojeva neuroze. Međutim, kasnije će postati prilično jasno, blizu je da
postane karakteristična Geštalt razvojna perspektiva. Ova teorija deli sa Sternovom
perspektivom brojne faze bivanja i vezivanja, koje se izgrađuju redom, ali koje nikada
nisu završene, dok iz perspektive Malerove i drugih svaka faza počinje kada se završi
prethodna. U Perlsovoj teoriji, faze deluju međusobno i mi se krećemo između njih.
Želim da ih potpuno predstavim jer nisu poznate i dobro dopunjuju moj pristup.

Sloj 1: „Animalni self“

Ovo je sloj „malog deteta, samo organskog bića sa njegovim potrebama, primitivnim
funkcijama, mada često veoma diferenciranim funkcijama i njihovim osećanjima“
(Perls, 1978). U predavanju ništa više nije rečeno o ovom sloju, ali mi možemo videti
sličnost sa „idom“ u psihoanalizi, „pojavnim selfom“ Danijela Sterna i „ego stanjem
deteta“ u Transkacionoj analizi. Sternov rad (1985) je pokazao koliko mnogo
potencijalne autonomije može da se pojavi u okviru ovog sloja, veoma rano u razvoju
odojčeta i koliko brzo počinje da se vezuje za osećaj „centralnog selfa“. Međutim,
zapamtite da se ovaj sloj ne završava formiranjem sukcesivnih slojeva: mi i dalje
možemo da delujemo iz naših bazičnih potreba, želja i osećanja – iako neki ljudi
pokušavaju i suzbijaju ovo kao „infantilno“.

Sloj 2: „Ako-onda“ ili „društveni“ sloj

Ovde se „izgubljena priroda zamenjuje pravilima i igrama“ (Perls, 1978). Mi učimo da

se usklađujemo sa pravilima društva u kojem živimo. Perls je naglasio da mi ulažemo
mnogo manje energije u naše akcije ako igramo ulogu ili poštujemo pravila, nego
kada naše akcije nastaju iz jedne organizmičke „animalne“ potrebe. Ovde se ne
slažem sasvim sa Perlsom: ne verujem da gubimo energiju ako umesto da igramo

73
igru po tuđim pravilima, kreiramo našu igru. „Prirodno“ je da igramo ako-onda igre.
Ali mi se čini istinitim da kažem da proveravanje aktivnosti u odnosu na složena
porodična i društvena pravila oduzima energiju susreta.

Ovde, ono o čemu Perls govori, pokazuje sličnosti sa psihoanalitičkim „super-egom“ ili
„ego stanjem roditelja“ u Transakcionoj analizi. Ovog puta je veza sa Sternom mnogo
nejasnija, jer Stern ne posmatra odojče u odnosu sa svetom. Međutim, zahtevi
društva postoje, kao refleksija socijalizacije koju sprovode roditelji, na koje utiču i
vrsta rođenja kakvu je odojče imalo, fizički, senzorni i emotivni kontakt koji su imali
sa odojčetom, obrasci hranjenja i obrasci kontakta sa širom zajednicom (uključujući
obrasce stanovanja: jezgrovita porodica, proširena porodica ili neki raznovrsniji
zajednički stil života). Sve ovo onda deluje na to kako će se odojče odnositi prema
svetu i prema sebi. Štaviše, Sternova kategorija „centralnog selfa“ je negde unutra,
pošto u domenu „centralne povezanosti“, glavni novi faktor je tačno ova svesnost
kako nas drugi vide.

Drugi aspekt ovog sloja o kojem Perls ovde ne govori, je neizbežni sukob između
onoga što odojče želi i onoga što svet, naročito roditelji, žele ili mogu da daju. Beba
doživljava razočaranja i frustracije, kao i iskustvo zadovoljenja potreba i želja. Pisci u
teoriji objektnih odnosa ili psihologiji selfa (npr. videti Kohuta, 1977) su pisali o
važnosti ovih frustracija u razvoju odojčeta. Deca u vrlo ranom uzrastu uče kako da
izbegnu najgore povređivanje i frustracije sredine: to je početak socijalizacije. Npr,
bebe Lakota Sijuksa (Lakota Sioux) u prethodnim vekovima su morale vrlo bzo da
nauče da ne plaču, da ne bi odale neprijatelju poziciju plemena (Hil/Hill, 1979).

Sloj 3: Sloj „fantazije“ ili „misli“

Perls naglašava Frojdovu formulaciju mišljenja kao „probni čin“. Ja vizualizujem, kao
probu, neku složeniju akciju ili onda kada su posledice moguće akcije značajno bolne
ili poželjne. Npr, ja bih želeo da razmišljam o tome šta ću reći na intervjuu za posao
koji želim ili kao odbranu na sudu.

PHG imaju fascinantan odeljak o „mislima“. Autori pišu o „mislima“ kao o neizbežnoj
iluziji u složenom društvu koje nas drže u kontinuiranom stanju „hronične opasnosti
niskog nivoa“. U takvom društvu, kada god introspektujemo, mi postajemo svesni
našeg razmišljanja, što se neizbežno interpretira kao da mišljenje dolazi iz odvojenog
„dela“ nas. U jednostavnijem društvu, mnoge naše akcije ne bi morale prvo da budu
suočene sa mišljenjem, jer bi mišljenje data bilo samo jedna od stvari koju radimo.
(Uzgred, Perlsova izreka „Oslobodite se misli i dođite do vaših osećaja“, data kao
njegovo razumevanje „misli“, postaje mnogo zanimljivija i kompleksnija ideja, nego
što se uobičajeno uzima!)

Naravno, u svakom društvu naša fantazija o životu takođe se razvija sama po sebi,
naročito u našim snovima i pričama. Kod australijskih Aboridžina, podela nije na um i
telo, nego između materijalnog sveta i „vremena za sanjarenje“. Oba ova sveta su
veoma važna i informišu jedan drugi.

Sloj 4: Sloj „objektivizacije“

74
„Uzmite zvuk vaših suza i alate van njihovog konteksta i napravite ih spremnim za
novu organizaciju“ (Perls, 1978). Sirovi materijali su pretvoreni u alate, umetnost i
artefakte, koji se onda čuvaju u gotovim oblicima. Čekić je npr. napravljen od drveta i
metala, i objekat koji se vidi je čekić, a ne metal i drvo. Tako čekić ostaje čekić, i
retka je osoba koja bi bila sposobna da vidi drvo za potpalu ili metalni otirač, kao
dalju mogućnost iste materije. Ono što je (Edvard) de Bono nazvao „lateralno
mišljenje“ je u osnovi sposobnost da stavimo po strani određenu „objektivizaciju“ i da
vidimo stvari kao bezbroj različitih, čak kontradiktornih, perspektiva simultano.

Slično, zvukove učinimo „objektima“ i kreiramo reči i usklađujemo ih, što održava
njihov smisao značajnim za nas. Sve ovo dovodi do toga da mi naseljavamo naš svet
kompleksno kreiranim objektima (Frejr/Freire ih je zvao „kulturnim“ objektima), a ne
samo sa jednostavnim, onim koji prirodno nastaju. Deo geštalt kompleksnog objekta
je njegova upotreba, njegovo značenje. Perls je predlagao svojim slušaocima da
čitaju Vitgenštajna (Wittgenstein) da bi saznali više o ovoj temi.

Ova „objektivizacija“ takođe leži u osnovi onoga što Stern naziva „intersubjektivna
povezanost“, gde mi upoznajemo druge ljude kao subjektivitete slične nama, tako što
objektivizujemo naše iskustvo ljudskih bića i prepoznajemo ta iskustva u drugim
ljudima.

Sloj 5: Organizacija simbola i alata

Sada mi učimo da odvedemo složenost još dalje i odemo izvan alata do mašina, izvan
reči do jezika, izvan zvukova do muzičkih formi, izvan trenutne zajednice do
„društva“. U pristupu „selfu“ koji razmatram u ovoj knjizi, možemo videti
objektivizaciju „selfa“ i „drugog“ iz iskustva kontaktiranja, i organizacije sebe u
personu. Mi pretvaramo naše simbole u simbolični svet, čijim konturama dajemo
nazive. Ovo je svet koji Stern naziva „verbalna povezanost“.

Koegzistencija slojeva

Za Perlsa (1978), „Suština zdrave osobe je da postoji jedinstvo, integracija svih

slojeva; a ne život na jednom nivou... integracijom svih pet slojeva postajemo istinski
mi, što znači da možemo da otkrivamo druge i svet“.

Vizija, koja leži u osnovi ovog modela, je da je svaki nivo u interakciji sa drugim i da
je, za kompletno ljudsko funkcionisanje, potrebno da svaki od njih bude dostupan. U
terapiji, možemo da istražimo ovu interakciju. Koji nivo klijentovog iskustva je
zasnovan na isključivanju drugog nivoa? Koje su implikacije toga na klijentov život i
kontaktiranje?

„NORMALNI“ I „NENORMALNI“ RAZVOJ

75
Mit koji ide uz normativne kliničke teorije razvoja deteta je da problem koji se
doživljava kasnije u životu nastaje zbog neke greške u roditeljstvu. To znači da
postoji neki savršeni model roditeljstva koji garantuje optimalno funkcionisanje, čak
oslobođeno problema, kada dete postane odrastao čovek.

Stvari su mnogo komplikovanije od toga: usresređenost na postizanje savršenstva u

odgajanju deteta može se umešati u spontano kontaktiranje između roditelja i deteta
i voditi do, ili poticati od, narcističnog procesa. Okružiti decu sigurnom sredinom
može voditi ka nedostatku „ulične mudrosti“, što može prouzrokovati probleme u
kasnijem životu. Manje normativan način posmatranja veze između roditeljstva i
kasnijih teškoća je taj da će deca neizbežno generalizovati rana iskustva i da će na
osnovu toga donositi odluke o tome kakav je svet i u kakvoj će interakciji biti sa
svetom.

Postojaće situacije u odraslom životu gde takve odluke neće biti prihvatljive ili korisne
i ostaviće nekoga neveštim da se nosi sa onim što život donosi. Možemo videti
određene obrasce u ovome, od kojih neki uključuju mnogo ozbiljnije teškoće od
drugih: zanemarivanje, fizičko i seksualno zlostavljanje i kontinuirano dobijanje duplih
poruka od roditelja. Glavna poenta koju ja želim da naglasim ovde je da su
najozbiljnije teškoće prouzrokovane u situacijama kada deca uče da desenzitizuju i
deflektuju u teškim situacijama (tako da pronalaze da je teško da prošire njihove
granice, ako je to potrebno) ili kada ne uče da desenzitizuju i deflektuju uopšte (npr,
kada bi trebalo da budu u stalnom oprezu zbog roditeljskih briga). Ni u jednom od
ovih slučajeva, oni ne uče da kreiraju propustljivu granicu, koji mogu da otvore ili
zatvore po želji. Utočište uobičajeno nađu ili u izolaciji ili u konfluenciji.

Reći ću više o svakom od pomenutih roditelja:

ZANEMARIVANJE

Zanemarivanje može biti otvoreno ili prikriveno. Aspekt na koji želim da se fokusiram
ovde je da odojče u najranijem dobu ima potrebu da vidi sebe kao viđeno i odgovara
na to na način koje može da uskladi sa tim što mu je pokazano. Stern (1985) ovo
zove „uklapanje“. Ako je dete otvoreno zanemareno, uglavnom će biti ignorisano,
neće biti viđeno i neće biti odgovora na njegove nevolje. A ako je dete zanemareno
prikriveno, roditelji će davati znakove kontakata, ali pošto je to svedeni kontakt dete
neće dobiti iskustvo da je viđeno ili da je odgovorilo. Neće biti uklapanja koje dete
može da iskoristi da stekne osećaj čvrstine. Prikriveno zanemarivanje takođe šalje
detetu duple poruke (vidi ispod) zanemarivanja i prihvatanja. Druge forme
zanemarivanja mogu biti izražene kroz nedostatak hrane ili propuštanje davanja
obroka (uključuje i hranjenje beba na sat); neadekvatno oblačenje, nepostojanje
roditeljske figure u razgovorima kroz koje bi se prevazišle stvari (teškoće u školi,
seks, itd.), prezaposleni ili depresivni roditelji.

Zanemareno dete će ili pronaći kontakt za kojim žudi u nekom drugom ili će, ako to
nije dostupno, isfantazirati druge da bi bio u vezi sa njima, što su sve problemi

76
svojstveni „narcističnoj retrofleksiji“ o kojoj sam govorio ranije. Primeri koje sam
viđao uključuju pronalaženje neophodnog drugog u ogledalu, u lutki ili liku sa
televizijkog programa, koji se usvajaju kao „roditelji“.

DUPLE PORUKE

Bejtson (Bateson i drugi,1972) je slavno i kontroverzno povezao razvoj šizofrenije sa

duplim vezivanjem: Kada roditelji daju detetu dve suprotne poruke, simultano, a u
različitom maniru i detetu nije dozvoljeno da napravi meta-komentar na sistem (npr.
„Ne pričaj gluposti“) ili da se povuče. Bez obzira da li ovo jeste ili nije jedno
„objašnjenje“ šizofrenije, ove duple veze svakako se pojavljuju u porodičnoj
komunikaciji. Jedan primer žene koja je bila ozbiljno zlostavljana u detinjstvu: Majka
se žalila da joj ćerka ne pokazuje naklonost. Ćerka joj je rekla da ne bi trebalo da
bude iznenađena posle zlostavljanja u detinjstvu. Majka je odgovorila (zabrinutim
tonom glasa) „Te stvari se nisu dogodile. Da jesu, ti bi bila luda“. Naravno, i da se
nisu dogodile, ona bi bila luda. Ovo je subliminalna poruka „Ti si luda“. I poruka u
majčinom tonu glasa „Ja sam zabrinuta za tebe“. Dete nikada ne zna gde je.

Drugi (i ovih dana čest) primer je primer deteta čiji roditelj veruje da je pogrešno da
se naljuti na dete. Šta se dešava kada dete testira naše granice tako što je
„navaljalo“, i kada mu se kaže na jednom nivou da je to što je uradio OK (u ime
ohrabrivanja dečijeg samo-izražavanja), ali i njegove svesnosti (dečija izuzetna
senzitivnost) da je roditelj besan i da to pokušava da sakrije. Tako dete testira još
više i roditelj ga na kraju eventualno išiba ili prekine. U stvari, dečije testiranje ima
primarni cilj da isprovocira krajnju akciju roditelja da bi rešio duplu poruku.

Treći primer su roditelji koji simultano daju poruke „Ne prilazi mi“ i „Ne pomeraj se“,
što ja opisujem kao oscilirajuću porodicu. U takvim porodicama, dete je ili progutano
ili napušteno i nikada mu nije dozvoljeno da pronađe mesto kontakta sa roditeljima.
Deca u ovim porodicama uče da se plaše i približavanja i pravljenja distance. Kao
odrasli, sa svojom sopstvenom decom, ono što postaje manifestno je, kako ja to
zovem, „preokretanje“. Ako dete želi da mu se roditelj približi, akcija koju je naučilo
da bi to postiglo je da se udalji. Suprotno, da bi dobilo da se roditelj odmakne, dete
se pomera bliže. Ljudi koji su naučili ovo preinačavanje će generalno praviti odnose
sa drugima koji deluju na sličan način i imaće uglavnom bizarne i međusobno
nerazumljive odnose sa drugima.

HAOTIČNO I NEHAOTIČNO VASPITANJE

Ovo je distinkcija za koju smatram da je korisna u terapiji , a naročito kada radimo sa

klijentima koji su bili zlostavljani. Klijenti čije je iskustvo u detinjstvu bilo haotično

77
vaspitanje, ili se ne povezuju ili se nekonzistentno povezuju (npr. bili su kažnjavani
nasumično i prilično neobjašnjivo), uobičajeno donose tu nepovezanost i haos u
terapiju. Ovo su klijenti čiji je intuitivni odgovor često (self- i drugo-) pre destruktivan
nego koristan i koji ne znaju razliku između proveravanja terapeuta i prekidanja veze.
Ovim klijentima treba čvrsta, konzistenta i granica punog kontakta u terapijskoj
postavci. Tu često postoji opasnost od sloma i destruktivnog odigravanja (acting out)
u njihovim odnosima izvan terapije. Za nekoga ne može biti od pomoći da radi na
problemima na terapiji i da ga istovremeno ostavi partner ili da bude otpušten s posla
(ili da završi na psihijatrijskom odeljenju) zbog svog ponašanja u svetu!

Iskustvo drugih klijenata je da je u detinjstvu postojala relativno jasna, konzistentna

granica, koju su postavili roditelji – čak i ako je prestroga i nasilna. Ovi klijenti su na
mnogo načina lakši za rad i terapijski proces je mnogo lakši nego kod haotičnih
klijenata. Oni su verovatno mnogo sposobniji da naprave dobre (ili u najmanju ruku
produktivne) odluke za sebe na terapiji i sposobni su da zadrže svoje veze i poslove
pokazujući ljutnju i nesigurnost na terapiji ili na drugim prihvatljivim mestima. Ovi
klijenti dozvoljavaju da im glava bude na terapiji i da uobičajeno dobro koriste
slobodu (a neko vreme su se plašili toga).

GEŠTALT TERAPIJA I FIZIČKO I SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJE

Geštalt terapija je veoma dobro usmerena na rad sa ljudima koji imaju iskustvo
zlostavljanja. Mi imamo koncept sposobnosti odgovaranja, potpuno različit od
koncepta krivice, tako da mi ni nemamo potrebu da upadnemo u tabor onih koji
govore „Ti si bio zlostavljan, tvoj život je uništen“ ili „To je tvoja greška“. Mi imamo
sofisticiranu analizu ovde-i-sada, tako da nismo usmereni na otkrivanje traumatičnih
scena. Detaljnije ću govoriti o radu sa ljudima koji su zlostavljani, tako da ću
ilustrovati veoma konkretno kako Geštalt terapija vidi prošlost i sećanje u odnosu na
sadašnjost.

ŠTA JE ZLOSTAVLJANJE?

Verujem da je važno da razjasnimo šta mislimo pod terminom „zlostavljanje“.

Prečesto, to može postati obeležje u kulturi žrtve ili štap do pobede u borbi sa
roditeljima. Ja bih radije rezervisao termin za situacije gde se telo deteta koristi kao
objekat da odrasli izrazi svoje impulse, bez obzira da li je to kroz bes ili seksualnu
agresiju. Suština zlostavljanja je da dete nije tretirano kao drugo ljudsko biće, već
kao, što mi govore klijenti, „komad mesa“.

Roditeljsko nasilje kao deo ljudske interakcije, kao što kažnjavanje često može da
bude, može a ne mora biti oštećujuće, ali su dečija iskustva potpuno različita i nazvati
ih sve zlostavljajućim muti vodu, zapravo odvodi nas od zastrašujuće prirode
zlostavljanja, kako ga ja definišem.

78
SPOSOBNOST ODGOVARANJA

Šta god da se dešavalo u klijentovoj prošlosti, klijent nije pasivna žrtva. Dete pravi
izbore (u ograničenom okviru, koji mu je dostupan) i odlučuje kako da odgovori na to
i kako da razume svet. Kako vreme prolazi i klijent postaje odrastao, klijent pravi
izbore o tome da li i kako da razmotri te odluke. Smisao zlostavljanja sada je totalni
zbir ovih izbora, pre nego fizički događaji sami po sebi.

Deca koja su bila zlostavljana skoro uvek će sebe videti kao krivca. Ja ne želim
prebrzo da pritiskam klijenta „To nije bila tvoja greška“, pošto je moje iskustvo da se
takvi klijenti ne nose dobro sa tim pristupom. Preuzimanje krivice je makar delimično
mera samo-zaštite, gde se izbegava da se kaže „Nije postojalo ništa što sam ja
mogao da uradim da sprečim nasilje“. Ideja da bi roditelji nastavili da zlostavljaju
dete i da nije postojao nikakav deficit kod deteta koje bi mogao da koriguje i tako
spreči zlostavljanje, obično je previše da dete to prihvati. Štaviše, klijent onda nije bio
pasivna „žrtva“ jer je donosio odluke, vrlo često uključujući i odluku da se otcepi od
autentičnog funkcionisanja.

Prolazeći kroz ove slabosti i odluke da se izbegne autentičnost uključuju iskustvo

stida, ne samo zato što se to dešavalo u detinjstvu, nego zato što se to ponavlja i u
odraslom dobu (bilo da je klijent žrtva ili zlostavljač). Područje velike ispunjenosti
sramotom uključuje i prijatne senzacije koje je dete iskusilo tokom seksualnog
zlostavljanja (ne zato što je „želelo“, nego zato što je to reakcija tela), pa dete bira
zlostavljanje jer je to jedini dostupni kontakt (klijent mi je rekao „Kada sam bio
silovan sa pet godina, to je bio prvi put da me je neko voleo“) i gde deca uključuju i
drugu decu u zlostavljanju. Često prođe jako mnogo vremena pre nego što klijent
dozvoli sebi dovoljan kontakt koji će ga podržati u doživljavanju stida. Možda još
tačnije, klijent izbegava kontakt u cilju da izbegne iskustvo tog nivoa stida, koji
zamišlja da će ga preplaviti. Govoriću više o stidu kasnije u ovom poglavlju.

SADA-I-OVDE

Drugačije rečeno, iz Geštalt perspektive, prošlost ne postoji! Ono što donosimo iz

prošlosti su sećanja (koja mogu, a ne moraju biti tačna), odluke, veze, verovanja i
stavovi. Sada-i-ovde pitanje naših sećanja na zlostavljanje (ili izostanka sećanja kada
ga se ljudi liše iz sećanja) je „Kako mi koristimo to sećanje u našem sadašnjem
životu?“. Pitanje u vezi sa odlukama je „Da li treba ponovo da donosimo odluke i
rizikujemo više bola?“. Pitanje u vezi sa vezama je „Kako da se ja (ako uopšte)
odnosim prema tim starijim ljudima koji su me zlostavljali kada sam bio mali i koji su,
radeći to, počinili ozbiljno krivično delo?“.

Dalje pitanje je kontekst gde je drugi roditelj znao za zlostavljanje i nije učinio ništa
povodom toga (ili je učestvovao) ili je klijent imao takav odnos da nije bio u stanju da
kaže roditeljima šta se dogodilo ili im je rekao, a nisu mu verovali. Često postoji

79
mnogo skrivenog besa prema roditelju (često majci, ali to mogu biti i učitelji i socijalni
radnici), posebno prema roditelju koji je inače voleo klijenta. Mnogo više se očekuje
od roditelja koji voli, nego od roditelja koji direktno zlostavlja. Sada-i-ovde pitanje
može da bude generalno očekivanje da klijent neće biti podržan; ili teškoća u
pronalaženju zadovoljavajuće veze sa nepodržavajućim roditeljem.

ZLOSTAVLJANJE I TELO

Za klijente koji su bili fizički ili seksualno zlostavljani, telo je mnogo osetljivo pitanje.
Dobro pravilo je „Ne dodirujte klijenta jer možete biti osumnjičeni za zlostavljanje“.
Kako raste vaša senzitivnost, možda će biti situacija u kojoj je u radu da dodirnete
klijenta, ali bez svake sumnje, NEMOJTE! Ovo je naročito istina ako je klijentov
odgovor na zlostavljanje bio desenzitizacija i ako su se te situacije ponavljale: Ovi
klijenti očekuju da budu dodirnuti i neće se ljutiti, ali na neki način terapija prestaje
da ima smisao.

Glavni problem sa dodirom je taj da je to moćan jezik, i još, za različite ljude, isti
dodir može imati dva veoma različita značenja. Moram da pazim na situacije u kojima
ja kažem jednu stvar („Ovde sam sa tobom“), dok moj klijent to prima kao drugu
(„Ovde je neko drugi ko voli osećaj mog tela. Bolje mi je da radim šta on želi, ili će
me odbiti“).

Dobra vežba, kada je klijent spreman, je da tražim od njih da gledaju delove tela i da
jednostavno uče da prihvate anksioznost. Ovo je postepena vežba, koja kreće od
gledanja dela kože na ruci, do potpunog skidanja odeće (kod kuće!) i gledanja (čak i
dodirivanja) sebe.

ZLOSTAVLJANJE I KONTRATRANSFER

Terapeutov odgovor na zlostavljanog klijenta može imati mnogo oblika:

Sadistički/kažnjavajući impulsi, često ohrabreni klijentovom veštinom da pronađu

terapeutove psihološke slabe tačke. Ranije sam govorio o projektivnoj identifikaciji,
kada terapeut pokupi osećanja koja originalno pripadaju klijentu. Možete videti ove
impulse i kao formu projektivne identifikacije sa klijentovim potisnutim besom i
osvetom.

Prezaštitnički impulsi, kada se klijenti predstavljaju kao nedovoljno odgovorni za svoje

živote. Postoji granica do koje mere terapeut može da preuzme odgovornost za
klijentov život izvan terapijske situacije, a gde je moguće, klijent mora da preuzme tu
odgovornost. To je različito od situacije u kojoj klijent treba da uči da prihvati
podršku i pomoć od druge osobe. Klijenti koji bi želeli korist od ovoga pokazuju se
kao samostalni pre nego nesamostalni, i teže da izbegnu bilo kakvu pomoć koju
nudim.

80
Seksualne fantazije

Mogu da doživim seksualne fantazije prema klijentima koji su bili zlostavljani. Oni
ponekad deluju na vrlo zavodljiv način prema terapeutu ili drugim članovima grupe.
Jednom kada je veza između terapeuta i klijenta dovoljno snažna, terapeut može
imati fantazije (i fantazije kažnjavanja), sa klauzulom...“i neću te povrediti ili imati
seksualnu vezu sa tobom“. Vredno je shvatiti da je klijent koji je bio zlostavljan,
obično sposoban da kaže nekome da ga seksualno privlači, i to može biti faktor u vezi
bez obzira da li je to terapeut pomenuo ili nije.

Suočavanje sa kontratransferom

Potrebne su dve veštine da se ne postane konfluentan sa jakim kontratransferom sa

ovim klijentima: Svesnost i prihvatanje. Moram da budem svestan mojih impulsa, čak
ili posebno sa onima koji su „fini“. Moram da budem spreman da na mojoj terapiji ili
superviziji pogledam u taj deo. Takođe, moram biti spreman da prihvatim sve te
impulse. Ovde postoji jedan element paralelnog procesa: Ako neko veruje da su takvi
impulsi u njima znaci da je ta osoba loša ili neprihvatljiva, njihov čest odgovor će biti
„Pa ako sam ja loš i neprihvatljiv, to je ono što loši ljudi rade, tako da je to ono što ću
ja neizbežno uraditi“. Ovo može biti otvoreno ili prikriveno pomoću splitinga, gde će
to raditi „loša osoba“ od koje se otcepio i odrekao. Bilo koje od ovih ponašanja može
biti klijentovo iskustvo sa zlostavljajućim roditeljem. Na isti način, ja kao terapeut
moram da budem spreman da prihvatim ceo dijapazon impulsa, bilo da su plemeniti
ili nisu.

SINDROM LAŽNOG SEĆANJA

Ovo je pokušaj da iz Geštalt perspektive pogledam debatu, koja privlači mnogo

pažnje u svetu psihoterapije, ali i u svetu izvan psihoterapije, na narastujuća pitanja
o vrednosti i mogućim opasnostima psihoterapije. Pitanje je: Koliko je sećanje
pouzdano? Konkretno, ako se klijent, tokom terapije, seća zlostavljajućih scena iz
detinjstva, da li je to sećanje pouzdana predstava o tome šta se zapravo dogodilo?
Ovo je posebno značajno u slučaju seksualnog zlostavljanja deteta, pošto je, pre
svega, takvo zlostavljanje ozbiljno krivično delo, sa potencijalom da zlostavljač završi
u zatvoru; drugo, navođenje takvog zlostavljanja gotovo uvek ima traumatičan efekat
na porodicu i zajednicu. Postoji nekoliko oblasti gde će efekti terapije imati trenutne i
dugoročne efekte na klijente i one oko njih.

Dakle, ključni problemi su dvostruki: na jednoj strani, šta ako su sećanja netačna i
neko je pogrešno optužen za ozbiljan zločin protiv deteta i greškom pati zatvoren ili
izopšten; a na drugoj strani, šta ako zlostavljač koristi avet lažnog sećanja da zaštiti
sebe i kod zlostavljanog se ponovi iskustvo koje je već imao u detinjstvu, kada mu
nisu verovali? Tri veoma različita sistema mogu potencijalno da se sudare:
terapeutski, porodični i zakonski.

U takvim situacijama, uloga terapeuta direktno dolazi pod intenzivni nadzor. Odakle
slika zlostavljanja dolazi originalno: od terapeuta ili klijenta? Da li postoje situacije u

81
kojima terapeut pretpostavlja da se dogodilo zlostavljanje kako bi objasnio šta klijent
radi? Da li određena ponašanja mogu biti objašnjena samo istorijom zlostavljanja? I
još šire pitanje: Da li je sećanje i proživljavanje iskustva zlostavljanja u korelaciji sa
isceljenjem klijenta?

Tako, od našeg prvog pitanja o pouzdanosti sećanja dolazimo do velikog broja veoma
ozbiljnih pitanja, uključujući i pitanje da li je psihoterapija bolna, sama po sebi.

Šta je sećanje?

Prva tačka koju moramo da priznamo je da je jedna obična slika sećanja totalno
nepouzdana kao snimljena traka. Moderna istraživanja sećanja (videti posebno
Rosija, 1986) pokazuju da je sećanje deo zavisnog stanja sistema memorije,
učenja i ponašanja (SDMLB). Ovo znači da je sećanje povezano sa određenim
emotivnim ili psihičkim stanjem, tako da ovo stanje može prizvati sećanje, dok u
drugim stanjima nije moguće setiti se. Npr, ako je nešto memorisano u pijanom
stanju, u treznom stanju ne može da se pojavi kao sećanje, ali može opet da se
prizove u pijanom stanju. Stresnog iskustva ćemo se najpre setiti kada smo pod
stresom (baš kada nam to bude najmanje potrebno!). Štaviše, sećanje koje je na
ovaj način podignuto je zapravo kreirano u mometnu prisećanja i tako će neki detalji
biti doživljeni drugačije u različitim momentima podsećanja.

Fizičko i emotivno stanje u vreme prisećanja takođe će biti inkorporirani u sistem

zavisnog stanja. Tako će deset svedoka zločina ili nesreće dati deset različitih opisa
događaja. U momentu pričanja, recimo, policajac (ili terapeut) će često učvrstiti
određeno sećanje, koje kod drugih uopšte ne mora biti tako čvrsto. To je u stvari deo
objašnjenja kako terapija radi. Klijenti donose sećanje zavisnog stanja, uključujući
stres i nedovoljnu sigurnost ili podržanost, u terapijsku situaciju gde oni takođe znaju
da su sigurni i podržani: Ovo iskustvo poverenja, koje dobiju, inkorporiraju u sistem
zavisnog stanja, koje više nije tako preplavljujuće stresno. Njihovo učenje o svetu i
ponašanju u svetu se takođe menja kako se menja sistem zavisnog stanja.

Da li terapeut može da izazove lažno sećanje?

Odgovor na ovo je: Naravno! Ako klijent dođe po profesionalnu pomoć, njegovo
uobičajeno razmišljanje je da treba da prihvati ono što profesionalac kaže, naročito
ako to moćno objašnjava probleme koje doživljava. Imam sopstveno iskustvo lažnog
sećanja sa treninga hipnoterapije: Proveravajući tačnost sećanja iz ranog iskustva,
došao sam do toga da nije tačno. Geštalt posebno govori o ko-kreaciji značenja u
odnosu, o tome da ja prošlost nepristupačna sama po sebi i o sećanju kao sadašnjem
događaju koji se pojavljuje u odnosu na našu sredinu. Tako se Geštalt vrlo dobro
uklapa sa teorijom zavisnog stanja sistema memorije, učenja i ponašanja. Međutim,
moramo priznati i to da to stavlja znak pitanja na ideju o „činjenicama“, koje su
centralne u odnosu na zakonski proces.

Tako na terapiju dolazi klijentkinja koja pati od straha od seksualnog opštenja, sa

snovima o silovanju, strahom od muškaraca i sa nekoliko sećanja na detinjstvo.
Veoma je lako pretpostaviti da je klijentkinja bila seksualno zlostavljana kao dete i da

82
ima potisnuto sećanje. Ova pretpostavka onda može da utiče na buduće akcije
terapeuta i kod klijenta može podržati formiranje lažnog sećanja na zlostavljanje. I to
se dešava čak i ako je klijentkinja bila zlostavljana! Jedan od potencijalnih problema
bilo koje interpretacije je taj da ona može biti suštinski tačna, ali i dalje je to
klijentkinjin introjekt, koji je odvaja od njenog sopstvenog iskustva. Da budemo još
konkretniji, klijentkinja može imati iskustvo zlostavljanja, za koje terapeut
pretpostavlja da dolazi od njenog oca. Međutim, zlostavljanje je zapravo vršio neko
drugi: ujak, bejbi-siter, brat, itd.

Terapeut može da ohrabri klijentkinju da razvije vizualno sećanje. Takva sećanja se

rekonstruišu svaki put kada se prizovu. Ponekad je nemoguće postići ni vizuelno
sećanje na zlostavljanje: kada je u sobi bilo mračno, kada je dete držalo oči
zatvorene ili kada su oči bile pokrivene ili kada je lice bilo okrenuto dole (recimo u
analnom zlostavljanju). Sećanja mogu biti u fizičkim senzacijama ili emocijama, više
nego u vizuelnim. Ipak, klijentkinja priziva slike u situacijama kada takve slike
verovatno nisu direktno sećanje. A ponekad ove slike predstavljaju tačne informacije.
Jedan čovek je posle terapije suočio oca sa optužbom za zlostavljanje u detinjstvu:
Otac je odmah priznao da je to uradio. Međutim, važno je imati na umu da sećanja
koja su „otkrivena“ pod hipnozom ili sugestijom, mogu biti življa i verovatno netačnija
od sećanja otkrivenih bez sugestije.

Druga situacija gde osoba može da razvije lažno sećanje je kada jedan roditelj
redefiniše akcije drugog roditelja kao neprijateljske gestove. Npr, ako je otac fizički
nežan prema ćerki, majka, koja je u svađi sa ocem ili ljubomorna na njegov odnos sa
ćerkom, može reći ćerki da postoji nešto „perverzno“ u njihovom kontaktu. Ako u
roditeljskom sukobu, ćerka zauzme majčinu stranu, može se složiti sa tim da ju je
otac zlostavljao. Ako mu se suprotstavi sa optužbama za zlostavljanje, ona će se
zaključati za odnos sa njim i blokiraće sebe u tome da bude sposobna da vidi razliku
između fizičke nežnosti i napada!

Da li je „sindrom lažnog sećanja“ maska iza koje se zlostavljači mogu sakriti?

I opet je odgovor: Naravno! Bilo bi neverovatno da se ljudi koji su zlostavljali svoju

decu ne kriju iza banera „lažno sećanje“, čak je utvrđeno da je jedan od osnivača
„Američkog udruženja lažnog sećanja“ bio uključen u dečiju pornografiju. Kada
govorimo o tome na koji način lažna sećanja mogu biti proizvedena na terapiji, ne
kažem da su sva sećanja na zlostavljanje (čak ni najveći deo) lažna, ili da ne bi bila
produktivna na sudu. Problem odnosa sećanja i činjenica, generalno je pravni
problem, koji se uobičajeno reši na razumno prihvatljiv način. Ono što hoću da kažem
je da terapeuti, u najmanju ruku, moraju mnogo više da brinu o odgovornosti kada
interpretiraju u slučaju seksualnog zlostavljanja jer postoji potencijal da se napravi
istinska zbrka u životima klijenta i njegove porodice i da se ojačaju ruke onih koji bi
imali koristi od verovanja da je sve to lažno sećanje.

Da li je neophodno za klijenta da se seća?

Još jedan doprinos Geštalt pravi time što naglašava usresređenost na sadašnjost i
teoriju polja. Osim u slučaju da je rezultat trajna fizička povreda, ne postoji direktna

83
veza između onoga što se dogodilo u detinjstvu i kako je neko sada. Šta utiče na
sadašnje funkcionisanje osobe je akumulirano u: učenju i razumevanju sveta, koje
često počinje u detinjstvu; cepanju ličnosti i suzbijanju aspekata iskustva u cilju da se
psihički preživi preplavljujuće iskustvo („nezavršeni poslovi“); osećaju „niko mi neće
verovati“ ili „ja sam prljav“; devalvalciji sopstvenih potreba i prevelikoj konfluentnosti
sa potrebama drugih ljudi. U kontekstu ovog polja u koje želim da pogledam je i
pitanje potencijalnog isceljenja podsećanjem na ono što je zaboravljeno.

Želim da izdvojim dve situacije: kada mi klijent kaže nešto što nikada neće zaboraviti,
ali ne govori ljudima; i kada se klijent seća nečega što nije ni znao da zna na početku
terapije. Kao što sam nagovestio ranije, isključujem situacije gde ja predlažem da je
klijent bio zlostavljan: jednostavno to ne radim. (U najboljem slučaju, doći će do
kratkog spoja između onoga čega se klijent seća i onoga što govori meni, a u
najgorem, ako ja pogrešno interpretiram ono što primetim o klijentu, a klijent onda
počne da veruje u to). U prvoj situaciji, značajno je ono što je značajno klijentu i što
mi govori sada. To može biti izazovno jer je zabranjeno da se govori ili pretnja zbog
posledica ako kaže bilo kome. To može biti tvrdnja „čuo sam i verujem“. To može biti
izjava poverenja terapeuta i/ili grupe. Ili može biti prepoznavanje odraslog: vremena
se menjaju.

Druga situacija je kada se, tokom terapije, klijent bez sufliranja (direktnog ili
indirektnog) seti događaja. Smatram da su sećanja u tom kontekstu pouzdana kao i
svaka druga sećanja. Tj, mogu biti i nepouzdana: klijent možda ne govori istinu;
klijent je možda nesposoban da odvoji fantaziju od sećanja; klijent je možda prošao
kroz interpretaciju nekog drugog (uključujući i prethodnog terapeuta); sećanje je
postalo radikalno izmenjeno u odnosu na period kada je događaj bio aktuelan.

Ali to je normalan tok događaja sa kojim i terapeuti i sudovi moraju da žive i da se

nose sa tim. Kao iskusni terapeut, ja ću napraviti sopstvenu procenu pouzdanosti
onoga što klijent govori i testiraću u realnosti. Da li to klijentu daje krila da mašta? Da
li klijent ponavalja nešto što mu je neko drugi rekao? Da li klijent ima neke namere
koje želi da postigne time što mi govori? Svestan sam da klijenti ponekad dobijaju
neku prednost od pričanja neke određene priče bilo kome ko želi da ih sluša (čak i
kada je istinita!). Sve to je deo moje odgovornosti. Ako klijent ode na sud sa
navodima o zlostavljanju, sud će doneti slične odluke, često na bazi manjeg znanja.
Značaj sada-i-ovde će biti u otrežnjenju da je kontakt koji terapeut nudi sada različit
– bezbedniji, mnogo prihvatljiviji, mnogo više usklađen sa klijentovim potrebama, ima
mnogo više volje da sluša – nego što je smatrao da je moguće.
Razmatranja za terapeuta

Terapeut ima etičku odgovornost da bude svestan da su njegove najbolje sposobnosti

potencijalne zamke za svaku intervenciju koju pravi. U konkretnom slučaju, gde potoji
mogućnost istorije seksualnog zlostavljanja klijenta kada je bio dete, predlažem ovo
kao glavne odgovornosti terapeuta:

Ni pod kojim okolnostima ne treba da bude prvi koji će predložiti klijentu da je možda
bio seksualno zlostavljan. Ovo ne može biti od pomoći čak i ako je istina, zbog
razloga koje sam naveo ranije.

84
Da se kao centralna uzima sadašnja ličnost klijenta i njene potrebe, a ne da za
centralne uzimaju događaji iz prošlosti, mada su traumatični. Da ne pretpostavlja da
je sećanje na zlostavljanje u detinjstvu dobro i isceljujuće samo po sebi.

Da bude svestan okolnosti u kojima se klijent ne seća ili se pretvara da se seća

zlostavljanja: skromno testiranje realnosti, tako da ne može da kaže razliku između
fantazije i realnosti; da postigne sopstveni cilj; da ugodi nekom drugom, uključujući i
terapeuta; zato što može imati snažnu moć objašnjavanja i tako nerazumljive aspekte
svog života čini razumljivim. Da ne insistira na vizualizaciji sećanja koja verovatno ne
postoje.

Da veruje i podržava klijenta unutar navedenih granica i da ne daje klijentu manje ili
više vere ili podrške zbog terapeutovog kontratransfernog odgovora na određeno
iskustvo kao što je zlostavljanje deteta. Na klijenta ne bi trebalo da se podsvesno,
pozitivno ili negativno utiče da pojačano priča o određenoj temi.

Da bude svestan različitih zahteva terapeutskih i zakonskih procesa, kao i porodične

dinamike. Da ne pretpostavlja da bi isposvest pred sudovima ili članovima porodice
bila isceljujući čin. Takve odluke donose ogromne rizike koji neće pasti na terapeuta,
nego na klijenta, i zbog toga ih klijent mora samostalno doneti.

Da ne bude zanesen emotivnim argumentima za ili protiv realnosti sećanja

seksualnog zlostavljanja deteta. Svaki klijent je različit i ne postoje generalni
argumenti koji pokrivaju ove razlike.

U sledećem poglavlju, pogledaću u to kako se ovaj Geštalt pristup selfu i razvoju

deteta odnosi na rad sa „poremećajima selfa“.

Poglavlje 7

POREMEĆAJI SELFA

85
Počinjem ovaj odeljak sa jednim izvodom iz klijentovog pisma upućenog meni
(koristim ga uz klijentovu dozvolu, za koju sam mu mnogo zahvalan). Dodao sam
kurziv da ilustrujem proces o kojem ću govoriti više u ovom poglavlju: self postaje
mnogo stabilniji kroz odnos sa teraputom, vodi ka samo-prihvatanju, čak i u krhkosti.

Svaki osećaj povezanosti/zainteresovanosti/uključenosti = želim da vrištim

Piter,

Prvo, želim da ti se zahvalim što veruješ u mene – kada ja nalazim da mi je teško da

verujem u sebe, i što me prihvataš onakvim kakav sam.

Dva dana kasnije

Mislim da sam imao neki višak energije spolja posle razgovora sa tobom u
ponedeljak. Mogao sam da prihvatim moj osećaj stanja sna kada sam sa ljudima, i
bio sam iznenađen svojom uključenošću. Osećao sam se tako ranjivo, kao da nisam
imao kožu i osećao sam da se tresem i da su mi noge slabe i da imam ograničenu
sposobnost mišljenja – ali mogao sam da prihvatim sve te promene, različitog bića.

Ne mislim da pobegnem od bilo koga drugog ili da poredim sebe. Ali imao sam neke
veoma duge, kontinuirane i naizmenične periode noćnih mora u nekoliko poslednjih
godina – sa neverovatnim, za mene, osećanjima nepostojanja i nemogućnosti da
komuniciram, i da znam, gde sam. Čini mi se da se, možda, sve više navikavam na
osećanja – možda?

Ne znam kako da se osećam stvarnim samo u trenutku i ranije kada sam se gledao u
ogledalo nisam mogao da vidim sebe uopšte. Moje lice i telo izgledaju kao stranac
bez unutrašnjosti.

Smem li da ti čitam bilo šta od ovoga, Piter? Mogu li da se nosim sa ovom

otvorenošću?

Moram da uradim nešto zato što ne mogu čak ni delimično da budem opušten u
trenutku – tako sam umoran od držanja svega u sebi, od bivanja na čekanju.

Važno mi je da ti pričam o meni. U ponedeljak sam mislio „da je u redu“ da se

krećem ka „svetlu“ – nije u redu da se zadržavam na osećaju nemoći i izgubljenosti.

Pokušao sam da idem ka „svetlu“, što je bilo lepo i dobro da me vodi okolo, posle
toga sam osećao da ne moram da se krećem uopšte. Moram da prihvatim sebe
takvog kakav sam.

Nešto od moje ukočenosti i distanciranosti je u vezi sa tim da ne idem dalje, da se

uključim, dok ne priznam i prihvatim moj bolni self – dok ne prihvatim da sam patio i

86
da patim i da sam uplašen od toga što sam živ. Nešto od moje ukočenosti drži me na
odstojanju od sklonosti da poludim i vrištim i „odlepim“.

Osećam kao da se moje unutrašnje telo grči i drži me još uvek u strahu od
raspadanja, u male komade i da sam bolestan i da se osećam veoma bolesnim i
slabim.

Tako želim da vrištim. Ali me moje telo toliko boli na momente. Unutra su bolna
probava i ukočenost nogu, kolena, vrata, usta. Osećam kao da prestajem da dišem.
Osećam da je deo mog okruženja, čini se, izgubljen zauvek. Tako sam rigidan. Boli
me toliko mnogo. (A glas mi govori da sam tako sebičan i veoma srećan). I želim da
vrištim i da vrištim i da vrištim.

Danas sam osećao kao da mogu da prihvatim moja ograničenja (i ukočenost) što
razumem kao da sam nekako povezan sa svojim strahom.

Osećam kao da držim samog sebe na okupu i da mi to oduzima svu energiju.

GEŠTALT ORIJENTACIJA

Orijentacija Geštalt terapije je relaciona. Mi ne gledamo primarno ni unutra – na

nagone, introspekciju, samosvest – ni spolja – ka stimulusima koji „uzrokuju“
odgovor, sociologiju, zahteve sredine „kreirajući“ nas na određeni način. Ono što
istražujemo je proces osobe koja je u vezi sa sredinom na bazi organizmičkih poreba,
zahteva iz sredine i naših izbora i interesa. I u tom procesu, self je aktualizovan. Self
nije viđen kao stvar, nego kao kreacija polarnosti u odnosu sa drugim. Ni jedan
koncept nema značenja osim u relaciji sa svojom polarnošću. Dakle ovaj proces
kontaktiranja i odnosa na bazi potreba i interesa jeste self.

SVE NEUROZE I PSIHOZE SU POREMEĆAJI SELFA

Na ovoj osnovi, možemo videti sve poremećaje ovog bazičnog procesa kontaktiranja
kao poremećaje selfa. Neki oblici odnosa između organizma i sredine se izbegavaju,
vode ka tome da potrebe budu nezadovoljene, interesi bivaju potisnuti, a slobodan i
živi tok međurazmene između organizma i sredine biva prekinut. Ovo je osnova
onoga što PHG zovu „autonomni kriterijumi“ zdravlja:

Kada je figura tupa, konfuzna, neprijatna, oskudeva u energiji („slab geštalt“),

možemo biti sigurni da postoji nedostatak kontakta, da je nešto u sredini blokirano,
da neka vitalna organska potreba nije izražena; da osoba nije „sva prisutna“, tj. da

87
celo njeno polje ne može da joj pruži svoju pomoć i resurse da kompletira figuru
(PHG).

Takođe na ovoj osnovi, mi govorimo o selfu kojem je svojstvena krhkost. Dakle, pre
nego što tražimo kako self razvojno postaje fragilan, trebalo bi da istražimo načine na
koje stabilizujemo self i teškoće koje možemo da susretnemo.

Tri oblika self procesa koje želim posebno da gledam su id, ego i persona. Svaki od
njih doprinosi na svoj način i zdravom funkcionisanju i određenim tipovima nezdravog
funkcionisanja.

ID

Ovo je definisano kao deo procesa kontaktiranja gde je sve potencijalno. Ništa
određeno ne zadržava moj interes, nemam određenih potreba i otvoren sam za
mnoštvo pontencijalnih kontakata. U pogledu figure-pozadine, moje iskustvo je da se
iz pozadine bremenite mogućnostima pojavljuju prolazne figure. Posebno sam
otvoren za telesnu svesnost i za neočekivano iz moje sredine, ali se za sada ne
identifikujem ni sa jednim od ovoga.

Ako ne dozvolim ovu fazu procesa kontaktiranja, biće nemoguće da pređem na

identifikaciju potreba i interesa i da pronađem resurse u sredini posredstvom kojih
ove potrebe i interese mogu da sretnem. Na ekstremnom nivou, poremećaji ida su
psihotični, „uništenje nekih datosti iskustva“ (PHG). Ovde želim da se fokusiram na
dva aspekta izbegavanja id faze kontaktiranja. Prva je da je glavna svrha ovog
izbegavanja kontrola neizvesnosti i spontanosti – krhkosti, ako hoćete. Ako počnem
proces kontaktiranja na bazi formiranih predrasuda pre nego što uronim i vidim šta je
tamo, mogu dobiti osećaj da sam ukrotio svet i napraviti produžetak sopstvenih
fantazija i ideja. Drugi aspekt ima suprotan efekat. Ako je moja sredina osiromašena,
ako nedostaju mogućnosti koje se podudaraju sa mojim fizičkim i emotivnim
potrebama, ja mogu izmisliti moj svet iz fantazije, koji mogu da koristim da me
nahrani.

Nepsihotične forme poremećaja ida su shizoidni i narcistični poremećaji ličnosti. U

shizoidnom procesu, otvorenost za iskustvo, koje odbacujem kao previše ankciozno
izazivanje, zamenjujem kognitivim relacijama sa verbalnim ili simboličnim svetom. U
narcističnom procesu, doživljavam sredinu kao previše opasnu ili osiromašenu za
kontakt. Zbog toga cepam sebe i retroflektivno doživljavam self u kontaktu sa
otcepljenim delom, pre nego sa sredinom. Ovde ću staviti i opsesivno-kompulsivni
poremećaj (OKP/OCD). Tu je egzistencijalna strepnja od odnosa ublažena nekom
aktivnošću (npr. pranje ruku, čišćenje, izbegavanje kondoma) čija je glavna funkcija
da bude više kontrolišuća nego otvorena za iskustvo u id procesu. Nalazim da je
„osećaj“ kod klijenata sa OKP veoma sličan i često udružen sa „osećajem“
narcističnog ili shizoidnog procesa.

88
RAD SA ID POREMEĆAJIMA

Gledajući u ove poremećaje na ovaj način, čini mi se da treba da usledi „tretman“ u

kojem treba pozvati klijenta da se ponovo otvori za kontakt: telesna svesnost,
senzorna svesnost, jednostavni ljudski susret i izbegavanje odigravanja neke složenije
agende, pre nego što se postigne kontakt. Nažalost, strahovi koji prate ovaj izbor
načina života znače da je, za postizanje ovakve otvorenosti, potrebno dosta vremena.
Svaki pokušaj terapeuta (ili klijenta u pokušaju da bude „dobar klijent“) da ubrza
proces rezultiraće da klijent deluje na mnogo različitih – ali destruktivnih – načina:
napustiće terapiju; žaliće se i ući će u proces cepanja; ili će destruktivno odigravati,
bilo prema sebi ili prema drugima, npr. ulazeći u štetnu vezu, prestaće da jede, praće
ruke dok ne prokrvare, odaće se alkoholizmu.

Moja slika je da stojim blizu klijenta (ali ne previše blizu), da ih pozovem u kontakt
tako što će da drže moju ruku, a da ne prilazimo bliže. Klijent tada bira da zatvori
distancu između nas.

Npr.

Dženi sedi kao što obično sedi, spuštenih očiju, pravi vrlo male pokrete i ne govori.

P: Da li ste spremni da me pogledate za trenutak, a onda sklonite pogled?

Dž: (podigne pogled i trgne se) Uplašim se kada gledam u vas.
P: Ima li nešto što vidite u meni, a što vas plaši?
Dž: Izgledate kao da ste ljuti na mene.
P: Nemam svesnost o tome da se osećam ljuto. Šta vidite na mom licu što
interpretirate kao ljutnju.
Dž: Ne smejete se.

U ovom navodu, ja ohrabrujem vizuelnu svesnost i svesnost o tome koje značenje

Dženi daje onome što vidi. Mogu takođe da tražim od Dženi da mi kaže kako me vidi
kada ne gleda u mene i da uporedi sa tim kako je kada me vidi.

Povezujem ovo gledanje u pod, bez pokreta, sa iskustvom stida. Kasnije ću više pisati
o ovoj temi.

NEUROZE/GUBITAK FUNKCIJE EGA

Ego je aktivni proces pokreta ka nekim aspektima sredine („identifikacija“) i od drugih

aspekata („alijenacija“): to je formiranje figure i pozadine u službi kontaktiranja
sredine na hranljiv način. Iz nadmoći pozadine u id procesu, sa tranzitornim figurama

89
koje nastaju i povlače se u pozadinu, ja sada mogu da se identifikujem i da se
pomerim ka („agresivno“ ka) određenoj potrebi ili interesu i prema određenom
aspektu sredine koji mi je zanimljiv ili koji zadovoljava moju potrebu. „Identifikaciju“ i
„alijenaciju“ zovemo „ego funkcijama“.

Ako se osećam dovoljno uplašeno od potencijalnih posledica ove agresije iz

prethodnog iskustva, ja neću biti spreman da formiram hranljivu granicu kontakta sa
sredinom. Konkretno, biće mi teško da se identifikujem sa drugim ljudima ili da se
obavežem na stabilnu vezu; takođe ću pronaći da je teško da odbacim ili da završim
vezu sa naklonošću ili da pregovaram za promene u vezi. Onda ću ili čvrsto držati ili
izbegavati druge ljude ili ću – u slučaju graničnog poremećaja ličnosti – podeliti
proces i naizmenično se kretati između ova dva.

Moje razumevanje razvojne etiologije graničnog poremećaja ličnosti prati pristup

Džejmsa Mastersona (1981). Njegova šema je:

Separacija/Individuacija » depresija » odbrana

To je situacija kada osnovnu potrebu deteta da izrazi svoju individualnost (kroz ego
funkciju) roditelj prekida svojom željom da drži dete uz sebe, i/ili dete iskusi bes i
odbijanje roditelja zato što se udaljilo. Konflikt i očaj koje dete oseća u tim
situacijama je preplavljujući, toliko da se protiv toga brani cepanjem na prijemčivog
(„nagrađujućeg“) roditelja i ličnost deteta koje ima potrebu za konfluencijom i na
odbijajućeg („povlačećeg“) roditelja i ličnost deteta, koje odbija i koje je ljuto. Pa
tako, kada je granični klijent u jednom od ovih stanja, on blokira svesnost o
mogućnosti drugog.

Ponovo, uzimajući u obzir ovo razumevanje, važni faktori u radu sa klijentima koji su
odustali od ego funkcionisanja su kontakt i izbor. Naročito je važno da se odvoje
emocije i izbor, pošto je u odsustvu izbora, najjednostavniji način da se odluči šta da
se radi je da se postane konfluentan sa jednom od emocija: Ako to osećam, onda to i
radim. Ja smatram da mi nemamo izbor ili odgovornost za naše emocije: one su naš
sirov energetski odgovor na našu sredinu. Naš izbor i naša sposobnost odgovaranja
je u tome kako mi delujemo, šta god da osećamo. To je čest osećaj pravog
oslobađanja kod ljudi gde je porodični introjekt da je osećati i raditi isto. Ovi klijenti
su mnogo snažniji od klijenata sa poremećajima ida, jer njima mogu aktivno da
ponudim odnos i da postavim granice za odigravanje, koje bi moglo da uništi našu
vezu. Sa graničnim klijentima, ja mogu da delujem i kao čuvar polariteta svesnosti.
Tako, kada me klijent vidi kao odbijajućeg i ljutog, podsetim ga da možemo da
budemo i bliski i obrnuto. Ono što je veoma opasno je da jednostavno reflektujemo
klijentovo iskustvo, naročito ako je na odbijajućem polu i ljut, pošto klijent nema
perspektivu da može da izbegne sopstveno isklizavanje ka jami besa i bola koje može
da vodi do samoubistva, ili da ga odvede do toga da napusti terapiju, vezu, posao,
stan itd.

Druga važna stvar koju treba zapamtiti je da se klijent često ne oseća bolje zbog
napretka u našem zajedničkom radu: on oseća depresiju/očaj/žaljenje zbog toga što
je prestao da izbegava ego funkcije. To je „zastoj“ ili „implozija“ koju je Perls (1969)

90
objasnio u petoslojnom modelu neuroza. Klijentu je potrebna velika podrška tokom
ove faze.

FUNKCIJA PERSONE

Ovo je verbalizacija smisla „ko sam ja“, „kako se ponašam“. Pozitivno daje mnogo
više osećaja za kontinuitet selfa i sprečava nas da ponovo izmišljamo točak svaki put
kada nešto radimo. Negativno, svako korišćenje persone umesto ega pri biranju
uključuje gubitak izbora.

Ako donosimo mnogo odluka na osnovu persone, putem naših introjekata ili želje za
savršenstvom, biće mnogo situacija gde će biti jako teško da se ponašamo korisno:
bićemo ograničeni na naš način delovanja i pravljenja relacija. Mi smo u „sloju igranja
uloga“ (Perls, 1969) ili u „ako-onda“ sloju (Perls, 1978): rigidno identifikovani sa
određenom slikom o sebi.

Terapeut može da odgovori tako što će proizvoditi eksperimentalne situacije gde

uloga ne radi, da bi obezbedio sigurno okruženje gde klijent može da eksperimentiše
sa novim načinima ponašanja i tako proširi svoje mogućnosti.

STID

Stid je priznanje da je moje sopstvo uznemireno zato što je odvojeno od mojih

potreba zbog straha. Za mene su stid i, njegova manje moćna rođaka, sramota
emocije povezane sa izlaskom iz ograničenog neurotičnog selfa i ulaskom u self koji
je mnogo spremniji da kontaktira i vrši izbore, ali se doživljavaju i kao mesta gde je
mnogo opasno „biti ja“.

Svestan sam da ima mnogo razmišljanja u Geštalt svetu na temu stida (ozbiljne
tekstove videti npr. u Britanskom Geštalt Žurnalu/British Gestalt Journal, izdanje 4,
br.2). Ovde sam više zainteresovan da pogledam u sastav doživljaja stida kod klijenta
koji ima ta iskustva, nego u akcije sredine koja bi verovatno nataložila stid, jer su
klijent, njegovo iskustvo i njegova strana interakcije zapravo prisutni na terapiji
(videti ispod kada terapeut - ili član grupe - izazove stid). Kao i drugde, i ovde
uzimam kao centralno u Geštalt terapiji to da ne postoji partner u interakciji koji
nema odgovornost, da nema „nevinih žrtava“. U stvari, verujem da ako smatrate da
je neko takav, onda ste u dosluhu sa procesom nemoći.

Teoretski, ja razumem stid kao retrofleksiju od refleksa gađenja. Perls (1947) je

diskutovao o „gađenju“ u knjizi „Ego, glad i agresija“:

Gađenje znači neprihvatanje, emotivno i organsko odbijanje hrane, gde hrana može
stvarno biti u stomaku ili grlu, ili samo zamišljena da je tamo.... Ova vrsta otpora

91
pripada klasi uništenja... Dodatni otpor, otpor protiv otpora, je od posebnog značaja:
otpor gađenju.

Tako, ako smatram da je nemoguće da ustanovim moj „emotivni otpor“ ili

odbacivanje nečega čime sam bio „prinudno nahranjen“, zbog preplavljujuće prinude,
straha od odbijanja, nedostatka perspektive, ja ću potisnuti i retroflektovati moje
gađenje. Tada gađenje postaje samo-gađenje, uništenje postaje samo-uništenje, a
odbacivanje postaje samo-odbacivanje.

Moje iskustvo rada sa takvom vrstom samo-odbacivanja je da klijent često doživljava

mučninu ili pokazuje facijalne ekspresije koje ukazuju na gađenje, dok prolazimo kroz
taj materijal. Terapeut mora biti spreman da primi klijentovo gađenje i bes, koji su
usmereni napolje, bez povlačenja.

Nije moj zadatak kao terapeuta da izbegnem klijentovo osećanje stida ili sramote: to
je često znak da se pojavljuju nove mogućnosti. Međutim, moram biti svestan koliko
ta iskustva mogu biti bolna. Važno je da ne pritiskam klijenta tako brzo da bude
preplavljen stidom izvan samo-podrške, ilii njegove sposobnosti da koristi kontakt sa
mnom i sa ostatkom okruženja za podršku. Neki pisci, pod uticajem psihologije selfa,
smatraju da je klijent, koji se oseća „postiđenim“, terapeutska greška. Na neki način
to je istina: ako se klijenti osećaju „postiđenim“, to znači da se oni ne osećaju da su u
poziciji da nose sopstveni stid. Poenta je da se stid i brzina rada profilišu tako da
klijent može da oseti da poseduje sopstvene emocije, uključujući i stid.

U sledećem poglavlju, pokušaću da ilustrujem razmišljanja na ovu temu i na temu

prethodnog poglavlja, pričom o razvoju fiktivne klijentkinje Džen, sa kojom sam vas
upoznao ranije.

Poglavlje 8

DŽENINA PRIČA

92
U ovom poglavlju, ilustrovaću sopstveni pristup razvoju deteta i poremećajima selfa
kroz priču o mojoj fiktivnoj klijentkinji Džen, zasnovanoj na Sternovom istraživanju
sveta odojčeta (1985). Smatram da je Sternovo mišljenje visoko kompatibilno i sa
Geštalt teorijom i sa posmatranjem moje dece kada su bili bebe i mala deca.

Džen je rođena pre 35 godina. Njeno neposredno iskustvo bilo je da se adaptira na

novu situaciju sa novom dinamikom: mora da diše, uspostavi temperaturu, prilagodi
količinu svetla svojim očima i da se nosi sa svojim refleksom gladi, pelenama,
odećom, kupanjem, u odjednom širem i mnogo uzbudljivijem i frustrirajućem
senzornom okruženju nego što je to bila materica. Neki od njenih odgovora su već
bili na mestu – „direktno povezani“. Gledala je u pelene i lica radije nego u druge
prizore, slušala je ljudske glasove radije nego druge zvukove. Nije imala potpuno
formirano sećanje, ali mogla je da uči, i odmah je počela da daje neki smisao
(neverbalno, naravno) prizorima, zvucima i fizičkim kontaktima sa sredinom. Mogla je
da uradi „uklapanje unakrsnih modela“ (Stern, 1985): povezivanje zvuka sa osobom,
prizora sa osećajem ili mirisom.

Za nas je, takođe, važno da budemo svesni koliko je malo bilo „direktnih povezanosti“
za Džen na rođenju. Većina životinja se rađa sa instinktivnim odgovorima na veliki
broj situacija sa kojima mogu da se sretnu. Oni prave izbore, ali su baze za njihove
izbore, uglavnom instinktivne. Uticaj ovoga se može videti u činjenici da ljudi usvajaju
set vrednosti i da te vrednosti mogu biti veoma različite za različite ljude. Ove
odabrane vrednosti i drugi nepromenljivi načini kontaktiranja sa sredinom, koji se
nazivaju persona kao funkcija selfa, onda formiraju baze za naše pojedinačne izbore.
Još važnije, Džen će vremenom moći da dopunjuje svoju ličnost i vrednosti.

Džen je mogla da pamti i da na osnovu toga uči, ali je njeno sećanje, iz nekoliko
razloga, bilo veoma razlitičito od njenog (i mog) sećanja danas. Prvo, psihologija koja
je u osnovi njenog pamćenja nije bila potpuno zrela, i nastavila je da sazreva,
otprilike, do njene pete godine. Nije nam jasno koju vrstu pamćenja je Džen imala u
ranom detinjstvu. Znamo da je neka vrsta sada prisutna, dovoljna za veliku količinu
učenja koje je do sada postigla. Znamo da su te forme učenja kontinuum sazrevanja
koje je počelo pre rođenja, što znamo po, npr, tome da su bebe iz određenih
generacija prepoznavale zvučne teme iz serije „Susedi“, koju su mnoge buduće majke
gledale dok su bile trudne.

Drugi način na koji je Džen pamtila kao odojče bio je različit u odnosu na naš
doživljaj memorije, s obzirom na činjenicu da Džen nije znala reči. Jedan od načina
na koji odrasli pamte je na osnovu paralelnog sveta reči koje simbolizuju naša
iskustva i na osnovu kojih mi možemo da komuniciramo sa drugima i sa sobom, kada
bismo bili druga osoba. U to vreme to nije bilo dostupno Džen, i ja mogu da zamislim
da je njen doživljaj pamćenja više prepoznavanje ili deja vu osećaj.

Treće, Džen nije imala (iako se postepeno razvijao) osećaj za, što bih nazvao,
mehanizme sveta. Braon stvar koja je pala na Dženina kolica, nije bio list koji je pao

93
sa drveta jer je jesen, koju je videla ranije... Ili, ovo je sunčeva svetlost, a ovo
osvetljenje u spavaćoj sobi. Događaji su mnogo više tu sami po sebi, a manje su deo
poznatog prediva interakcija. Zamišljam da uz to ide mnogo veći osećaj za čuda i veći
stepen emocija. Glad ne bi bila povezana sa anticipiranjem obroka, već sa panikom,
ako jelo ne stigne istog trenutka. Obrok bi bio totalno zadovoljstvo, pre nego nešto
što je smešteno između ugovorenih obaveza.

Ono preko čega bih voleo da pređemo, zajedno sa izjavama o činjenicama, je osećaj
za vanzemaljce u Dženinom pamćenju, iako je doživljaj vanzemaljaca nešto što smo
svi prošli. Međutim, svako iskustvo sećanja koje možda imamo iz tog vremena, biće
filtrirano kroz naše različite psihologije, razumevanja i prazne priče. To liči na
naučnofantastične priče o pamćenju jedne vrste vanzemaljaca koje je implementirano
u mozak ljudskih bića i koji nisu mogli da naprave isti smisao kao vanzemaljci.
Štaviše, memorija nije kao snimljeni zapis onogo što se desilo, već je to konstrukt, o
čemu sam govorio ranije.

Za našu svrhu sada, mi možemo reći da se Džen sećala, povezivala iskustva i učila.
Mnogo naučenog je bilo neizbežno pasivno: Geštalt rečnikom rečeno, mnogo njenog
self procesa je bilo u idu. Njeno telo se „uveliko naziralo“ (PHG), njena povezanost sa
bilo kojim aspektom iskustva bi bila prolazna i halucinirajuća. Nekoliko stvari bi
postalo figura (ego): grudi kada je bila gladna (i verovatno u direktnoj vezi u drugim
prilikama), svetla, stvari (kao igračka na kolevci) koje prepoznaje i možda je učila da
manipuliše. Razvijala je (neverbalnu) komunikaciju sa onim čime je okružena,
obrasce za povezujuće ponašanje sa majkom, ocem, bratom, gde su jedne akcije
izazivale druge odgovarajuće akcije (npr. hvatanje ponuđenog prsta). To je neka
vrsta jezika bez reči, i to samo ako postoji prethodna sposobnost za ovu vrstu
komunikacije, gde reči mogu biti naučene i verbalna komunikacija razvijena.

I ovde počinju problemi. Dženinu majku i oca su roditelji podigli veoma slično onome
kako se oni ponašaju sada. U njihovom ranom iskustvu je bilo veoma malo dodira i
oni veoma malo dodiruju Džen. Dženino prepoznavanje obrazaca telesnog iskustva,
na osnovu koga je razvila svoj osećaj sebe kao fizičke osobe, nije uključivalo nežno
držanje. Ona uključuju neka gruba rukovanja, ne na tom nivou da je postojala bilo
kakva namera povređivanja, ali kroz nedostatak roditeljskog osećaja za uticaj
različitih vrsta dodira na nežnu kožu. Ona je takođe iskusila osećaj prljavih pelena,
koje su stajale predugo i koje su bolno trljale njenu zadnjicu i genitalije. Dženino
učešće u svemu ovome je bilo da smanji svoju osetljivost na grubo rukovanje. Ona
nije bila šokirana ovim iskustvom: na jedan način oni su bili deo obrazaca
prepoznavanja koje je za nju, kao i za svu decu, bila neka vrsta sigurnosti. Ona je
sigurno manje plakala od bebe koja je retko doživljavala bolno rukovanje. Ona je u
grubosti ovih kontakata upoznavala sebe kao fizičko biće.
Sve ovo je funkcionisanje onoga što Danijel Stern zove pojavni self. Sternova četiri
domena selfa počinju sekvencijalno i nastavljaju tokom života. Kao u Geštalt definiciji
selfa, svi su definisani ralaciono. Mogu da povežem iskustvo pojavnog selfa sa
kasnijim detinjstvom i odraslim dobom sa definicijom id procesa selfa u Geštalt
terapiji.

94
Sada ću nastaviti Dženinu priču kroz razvoj Sternovih sledećih domena sopstva i
odnosa: sržni self.

Džen ima oko četiri meseca. Fizički je porasla i razvila se. Ona može, što bi se reklo u
Geštaltu, da napada svoju sredinu mnogo više. Njeni pokreti su često svrsishodni,
očekuje neke rezultate od tih pokreta. Ova očekivanja, naravno, još uvek nisu
verbalizovana, ali su prepoznata i zapamćena kao obrasci, kojima Džen vlada. Ona
čak prepoznaje sve veći broj reči koje joj upućuju ljudi kojima je okružena i povezuje
ih sa delom obrazaca (pošto nema glasovnu kontrolu ili način da verbalno odgovori –
kako Džen postaje starija, ova kombinacija razumevanja i nemogućnosti postaje sve
veći izvor frustracije za nju). Ona želi i traži pažnju. Tako, kada komšinica određenim
tonom glasa kaže „Ko je ova lepa devojčica?“, Džen zna da će određeni pokreti
izazvati mnogo više prijateljske pažnje.

Kada Dženina majka kaže: „ne!“, ona poznaje dva scenarija, koja koristi u različito
vreme. Ako nastavi da radi baš ono što je radila, majka će povisiti ton glasa i Džen će
osetiti bolnu senzaciju ćuške ili drmusanja. Ovo je pažnja, i fizička afirmacija njenog
fizičkog bića, ali i dalje neprijatna i nekako zastrašujuća. Međutim, neprijatnost i
komadić straha (strah umanjen saznanjem iz prethode prilike da ne preti njenom
preživljavanju) su takođe ohrabrujuće poznati Džen. Ponekad ona umanji svoju
osetljivost na fizičku senzaciju do te mere da više ne oseća ni mnogo nežniji dodir
komšinice. U drugim prilikama, Džen ima manju potrebu za pažnjom, na primer kada
spava i tada zna da će ako na majčino „ne“ odgovori tišinom i fizičkim mirovanjem
obično učiniti da majka bude tiša i to će izazvati manje bola.

Ovi obrasci ponašanja se na sličan način reprodukuju sa ocem i bratom. Kada njen
brat Simon (šest godina stariji) počne da eksperimentiše sa njenim genitalijama,
njena iskustva su pomešana. To jeste pažnja, često manje neprijatna od drugih stvari
koje Simon radi – čak izaziva zadovoljstvo, slično onome što je Džen radila sama sebi
i pre nego što se rodila. Druga konfuzna stvar je Simonova reakcija. Čini se da mu je
neprijatno da to radi jer ga je jednom uhvatio otac i istukao ga pred Džen. Majci je
makar prijatno kada vikne i ošamari Džen.

Dženin otac nije mnogo tu. Kada je tu, nekada je postavi u svoje krilo i čita joj priču.
Džen se oseća neprijatno kada on to radi, kao kada to njen brat radi u kontaktu sa
njom. Ona je, takođe, uplašena njegovom veličinom i snagom. Ćušnuo ju je jednom
ili dvaput, ali mnogo značajnije je to da ga je videla da tuče Simona mnogo jače. To
je mnogo više plaši, pošto ona ne zna koje njene akcije mogu da izazovu oca da tuče
i nju, i ne može da izmeri kako bi to izgledalo, da li bi preživela i koliko bi bila
povređena. Džen je zato veoma mirna kada je otac tu i on čestita sebi kako postiže
ovu „dobrotu“ bez vikanja na nju ili bez ijednog jačeg udarca. On vidi sebe kao
popustljivog oca ćerke koja se ponaša mnogo bolje od Simona (ali dečaci su dečaci).
A na svoju suprugu gleda kao na nekoga ko izgleda ne može tako lako da „hendluje“
Džen kao što on može: izgleda da ona mnogo više plače kada o njoj brine majka. On
kaže „Ko je tatina najbolja devojčica?“ tonom glasa na koji Džen zna kako da
odgovori jer joj je poznat iz ranijeg iskustva sa komšinicom.

95
U Dženinom sve aktivnijem pravljenju izbora i interakciji, možemo videti razvoj njenih
ego funkcija identifikacije i alijenacije. U stvari, ona mora donekle da odbaci njen id
proces kao nedozvoljenu otvorenost za sredinu. Sredina više nije samo izvor čuda,
nego i pretnji i neprijatnosti. Ona se fokusira na potencijalne izvore pretnje i otupljuje
svoju osetljvost na senzacije. Ne sve vreme: njeni roditelji je vole, a to pokazuju
onako kako umeju, i ona njih voli takođe, na isti način. Džen ne sumnja da će biti
nahranjena presvučena, utopljena i čista, zaštićena od spoljnih opasnosti (oterali su
psa koji je lajao na nju, čak su i Simona skinuli sa nje kada ju je udario). Ona ima
igračke, ponekad se majka ili otac ili Simon igraju sa njom i ona otkriva zadovoljstvo
u kontaktu igranja sa svetom. Ponekad dolaze drugi odrasli da se igraju sa njom, a
ponekad ide u igraonicu da se igra sa drugom decom. Ovo nije karikirana sumorna
egzistencija. Njeni glavni strahovi nisu u vezi sa stvarima koje joj se dešavaju, nego
sa stvarima od kojih se plaši da će se desiti, naročito sa ocem, a paradoksalno, kada
su se dogodile, kada ju je otac tukao kada je bila starija, postale su manje strašne,
jer joj je bol, sam po sebi, poznat.

Džen je sada sigurno razvijena persona. Još uvek ne zna da to opiše rečima, ali zna
sebe kao „dobru devojčicu“ kada je sa ocem i da on učestvuje u tome tako što joj,
njegovim tonom glasa, uputi reči koje sve više prepoznaje i koje je opuštaju. On je
rekao svom prijatelju da je Džen „jedina ženska osoba u njegovom životu koja mu ne
izaziva uhobolju“. U prepoznavanju ovog koncepta sebe, Džen postaje ljuta na oca
kada ode, ili kada je neprijateljski raspoložen, ali na brižljiv, kontrolišući način.
Pretpostavljam da možemo da kažemo da je njena funkcija persone bila
„verbalizovano“ razumevanje sebe na jeziku koji je je delila sa ocem.

Sa majkom, Džen je postigla više poslovan odnos. Njoj više nije toliko potrebna
majčina pažnja i prilično je mirna kako bi izbegla njenu ljutnju. Ovo je dobro za Džen
pošto je njena majka nekako ljubomorna na to kako se njen muž nosi sa svojom
ćerkom. Takođe je i posramljena zbog toga i ne pokazuje svoja osećanja prema
Džen. Simon i dalje zadirkuje Džen, što rade i neki njegovi prijatelji, ali je više ne dira
seksualno, zato što se plaši očeve nasilne reakcije kada bi to otkrio i zbog toga ima
druga interesovanja sa svojim prijateljima, kao što su fudbal i video igrice. Džen je
oprezna sa Simonom, dok ne dođe otac, a tada počinje da plače svaki put kada otac
obrati pažnju na Simona. U ovakvom ambijentu, Džen zna ko je i kako je viđena. Ovo
znanje informiše njene akcije i njena očekivanja kako će njeno okruženje reagovati
na nju.

Zanimljivo je primetiti da, uprkos njenoj zavisnosti od roditelja, naročito od majke

(koja svakodnevno najviše brine o njoj), Džen je separatisana, odabrani entitet od
rođenja pa nadalje, u rastućoj areni u kojoj može da vežba izbore i njenu povezanost
sa svetom i da kontroliše sve, osim telesnog razvoja. Tek kasnije, sa šest meseci, biće
sposobna da se pomeri na poziciju povezivanja, koju Stern radije zove „self sa
drugim“ nego „ja i ti“, u ovom slučaju sa ocem, možda sa posebnim prijateljem iz
igraonice. To je velika razlika u odnosu na ostale teorije dečijeg razvoja, kao što je
Margaret Maler tvrdila da je novorođenče u totalnoj simbiozi sa majkom i da samo
kasnije može da se postigne separacija. Eksperimenti, koje su sproveli Stern i njegov
tim da pokažu autonomnu moć izbora odojčeta, su fascinantni i vredni čitanja.

96
Kada je imala osam meseci, Džen je preduzela još jedan razvojni korak. Razvijajući
sposobnost da bude bliska, Džen je shvatila da su drugi ljudi kao i ona. Ovo je
početak onoga što Stern zove intersubjektivni domen selfa. Ona uči da razume kako
drugi ljudi rade to što rade. Prema Dženinim iskustvima, njena sposobnost da bude
bliska donekle je ograničena i iskrivljena. Mnogo je sposobnija da iskorači u svet
muškaraca, nego u svet žena. Džen, takođe, ima relativno malu sposobnost da
razume drugu decu.

Ono što je za Džen teško, kao i za njene roditelje, je održavanje istovremenog

osećaja o sebi i o drugima. Tako, kada je Džen sa ocem, ona dobija njegovu pažnju
delujući na način za koji zna da će on voleti, bez proveravanja da li ona želi nešto
drugačije. U korenu, to je njegovo potvrđivanje i pažnja koju ona voli. Sa majkom,
Džen obraća pažnju na sopstvene želje, radije nego što uzima u obzir majčine želje.
Ovo je osnaženo očevim zadovoljstvom kada Džen i majka uđu u konflikt.

Ako preskočimo nekoliko godina, u vreme kada je Džen starija, njeno oštećenje na
nivou relacija postaje prilično očigledno. Njen odnos sa njenim roditeljima nije se
uopšte promenio. Sa drugom decom, Dženine teškoće u njenom nerazumevanju dece
su glavno ograničenje, posebno kada se igraju dečijih igara ili istražuju svoja i tuđa
tela razigrano u borbi ili izletima u kupatilo. Fizičke igre koje ona igra su „druga žena“
u odnosu na njene roditelje. Prilično često masturbira. Ona se ponaša ili kao da je
starija od svog uzrasta i češće je kod kuće sa odraslima nego sa decom ili detinjasto
sa napadima besa i mrzovolje.

Džen je počela da govori sa 15 meseci. To ne znači da jezik nije imao smisla za nju i
pre toga. Nekoliko meseci, ona je kupila značenja jednostavnih reči i fraza koje su
govorili drugi. Zbog njene rastuće identifikacije sa drugim ljudima kao i zbog njenih
urođenih instikata, postala je svesna svog potencijala da komunicira na ovaj način.
(Mi znamo da su nam potrebna oba predsluva da bismo razvili veštinu govora iz
studije o „dečaku vuku“, koji je propustio mogućnost identifikacije sa drugim ljudima
koji mu govore.) Ona je morala da razvije mnogo preciznije motorne veštine njenih
usta, pluća i grla da bi bila sposobna da kopira bilo koji zvuk, dovoljno da bi bio
razumljiv. U stvari, zamišljam da je jednostavni prvi zvuk kombinacija vokalizacije
prvo kroz zatvorena usta („mm“), a zatim kroz otvorena (“aa“). Umesto da je to prva
reč koju bebe uče, moja pretpostavka je da je ovaj prirodni zvuk „mama“ ili nešto
slično („baba“, „dada“) usvojen prilično univezalno kao naziv za majku. U svakom
slučaju, kada Džen kaže „mama“ ona uzrokuje veliko uzbuđenje u svojoj porodici i
prijatnu pažnju od svoje mama, koja to ne radi često, tako da izgovara sve češće.

Kako se Dženin govor razvija, njeno iskustvo se menja na različite načine. Ona polako
kreira svet reči i koncepata, paralelno sa svojim perceptivnim svetom. Ovaj svet
postaje još više sofisticiran i diferenciran i još više povezan sa perceptivnim svetom,
tako da ono što Džen vidi ili čuje može biti isfiltrirano kroz sito jezika i koncepata.
Jedan od koncepata je koncept o samoj Džen. Ovo je vrsta cepanja, gde Džen koja je
do sada bila „ja“ postaje takođe i „meni“, kojoj se obraća i obrnuto. Tako ona može
reći „Džen želi keks“ ili, ako je nešto zaboli, „Jadna Džen“. Ovo stavlja na prvo mesto,
glavni aspekt Dženine funkcije persone, „verbalnu repliku selfa“ (PHG). Štaviše, ona
može da napravi verbalno odvajanje ličnosti od čulnih informacija, na nekoliko načina.

97
Ona može da fantazira „Džen je princeza“ ili da joj da njenu istoriju „Džen je udata za
tatu“. Može da izgovori laž: „Džen nije slomila to“ i da veruje u to onoliko koliko
veruje u igru da je princeza.

Drugi aspekt Dženinog verbalnog funkcionisanja je bio taj da je mogla da dobije

mnogo specifičnog razumevanja šta ljudi, naročito njeni roditelji, žele od nje. Mogla
je zbog toga da bude mnogo više „nevaljala“. Mogla je da kaže „ne“, ponekad zato
što nešto nije želela da uradi, ponekad zato što je želela da bude drugačija, i koristila
je svoju ego funkciju alijenacije da istraži granice između sebe i drugih ljudi. Njeni
roditelji kažu da je ušla u „strašnu drugu“.

Dženin otac oscilira između toga da je to smešno i šarmantno, a ako ga uznemiri,

postaje ljut i šamara je. Džen je naučila da izmeri to prilično dobro. Njena majka je
verovatno bila više ljuta i ćušnula bi je, ali pošto je često bila umorna i izmaltretirana,
„pokušavala je da to ignoriše“, tj. da je odbaci. Tako bi ušla u silaznu spiralu: Džen bi
doživela odbacivanje, gubitak granice koju je želela da istraži i njeno ponašanje bi
eskaliralo. Što bi se majka više povukla, to bi Džen više eskalirala. Konačno, za Džen
je to bilo olakšanje, majka bi je ošamarila, što je bila pažnja i neka vrsta granice.
Ponekad, Džen bi dobila podsticaj od oca da se bori sa majkom, jer bi on stajao sa
strane i smejao se i ljutio se na majku kada se ona ljuti na Džen.

Naravno, druga promena koja se dogodila u ovoj fazi je da je Džen postala mobilna,
prvo puzajući, a onda i hodajući. Njena mobilnost udružena sa njenim
eksperimentima da bude drugačije, ponekad su bili prilično naporni za njene roditelje.
Mnogo je bilo jednostavnije kada je Džen išla u njen vrtić. Ona je radila iste
neposlušne stvari u cilju testiranja granica, ali je tamo naišla na mnogo jasnije
granice, tako da su ona i vaspitač mogli mnogo lakše da se prilagode, gde su, prilično
bukvalno, oboje znali ko su.

Ovo je samo još jedna životna faza o kojoj želim da pričam: pubertet i tinejdžersko
doba. Kada je Džen napunila 12 godina, njena porodica je više gledala na nju kao na
ženu, nego kao na devojčicu. Kao što možete da zaključite, porodica je u svakom
slučaju bila već konfuzna oko generacijskih granica, tako da je Džen sve više bila
tretirana mnogo više kao surogat supruga za svog oca i kao objekat seksualnih
interesovanja za svog brata. Tako je činjenica njenog očiglednog seksualnog razvoja
donela brojne promene. Otac je nejasno bio svestan incestnog razmišljanja kada
gleda Džen, pa se povlačio fizički od nje, da ne bi to radio. Dženin brat joj je upućivao
sugestivne opaske i pokušavao da viri kada je ona u kupatilu ili u spavaćoj sobi.
Majka je osećala čitav spektar pomešanih osećanja. Njeno seksualno iskustvo nije bilo
pozitivno, i pokušala je nekoliko puta da razgovara sa Džen o tome da „treba da bude
oprezna“. Ona je takođe, na veoma nepriznat način, videla koristan potencijal
Dženinog razvoja u tome da će zanimati dečake njenih godina: a to bi bila separacija
od njene bliskosti sa ocem, koju je majka videla kao nepovoljnu i nekako odvratnu.

Džen je takođe osetila separaciju od oca i u isto vreme njegovo seksualno

interesovanje, pa je koristila sve svoje veštine flerta da mu se ponovo približi. To ga
je udaljilo još više. Onda je ona preusmerila svoje interesovanje i flertovala sa
momcima mnogo starijim od nje, što je majka suptilno ohrabrivala. Njen prvi

98
seksulani čin dogodio se sa 14, sa dečkom od 16 godina, što s obzirom na njenu
istoriju i nije bio radikalni zaokret.

Istovremeno, Džen je bila dovoljno intelektualno bistra da bude razumno dobra u

školi, oko proseka u razredu. Učila je prilično lako, naročito sa učiteljima koje je
volela i koji su nju voleli. Nauka joj je išla dovoljno dobro i odvela je na dalje
školovanje, a zatim do posla u laboratoriji.

U 17. godini, preselila se iz roditeljske kuće i počela da živi sa dečkom, koji je imao
25 godina. Nikada nije razmatrala mogućnost da se iseli i živi sama – ona nije
doživela sebe kao kompletnu osobu sa sopstvenim pravima.

One preko čega sam, nadam se, prešao u ovoj izmišljenoj istoriji je to da u Dženinom
razvoju odnosa, koje je sinonim za razvoj njenog selfa, možemo videti šta leži ispod
obrazaca koji su još uvek prepoznatljivi kod odrasle žene koja dolazi na terapiju. Ovo
nije direktno zbog toga što smo mi „proizvod našeg detinjstva“. Važnost Dženinog
detinjstva je u tome što je ona naučila određene obrasce razumevanja i bivanja u
svetu, koji se izjednačavaju sa određenim načinom njenog bivanja, jer nije imala u to
vreme nezavisnost ili perspektivu da postavlja pitanja. Ovi obrasci su bukvalno
porodični, iz porodice. Ona je pokušavala da zadovolji svoje potrebe na način koji je
bio uspešan u njenoj porodici.

U Dženinom odraslom svetu, ovi obrasci ili nisu radili ili su radili ako je ona bila u
odnosu sa ljudima koji su postavili sebe na isti način kao što je to njena porodica
radila u detinjstvu (što je Džen ohrabrivala ljude oko sebe da rade). Sada-i-ovde
uobičajena akcija je njeno ograničavanje svesnosti i kontaktiranja u cilju da izbegne
strah od nepoznatog. Na neki način su morale da postoje neke specifične posledice,
npr. odbijanje, čega se ona plašila da ne privuče. Međutim, centralni zastoj je
anksioznost povezana sa gubitkom što Džen čini sama sebi, smrt sloja pejzaža bez
putokoza i orijentira, koje Džen očekuje. Sada je ovde smrt i ponovno rođenje kroz
koje treba da prođe. Nije čudo što je samoubistvo deo njenih fantazija.

Poglavlje 9

DIJALOG I EKSPERIMENT

99
Za mnoge ljude, Geštalt terapija je sinonim za set eksperimentalnih tehnika, naročito
„praznih stolica“ i izmišljenih dijaloga. Mnogo češće, to bude ljuljanje daleko od
korišćenja eksperimenata sa akcentom na „dijaloškoj terapiji“, udruženo sa
interesovanjem za rad Martina Bubera i „intersubjektivističkih“ teoretičara, kao što je
Stolorou (Stolorou, Etvud i Brančaft/Stolorow, Atwood & Branchaft, 1994).

Pitanje koje bih voleo da postavim je: šta je značenje i gde je mesto dijalogu i
eksperimentu u Geštalt terapiji? Povezao bih ovo sa pitanjem značenja i mesta samo-
podrške, podrške sredine i konfrontacije u Geštalt terapiji.

Šta je dijalog?

Moje tvrdnje ovde su da postoji određen način na koji Geštalt terapija jeste dijalog,
takva vrsta dijaloga koja uključuje eksperiment, i to u tom smislu da je Fric Perls bio
često veoma dijaloški nastrojen. Dijalog koji su praktikovali Buber i Perls naglašava
diferencijaciju i kontakt pre nego empatiju i usklađivanje. To nije bila nežna opcija.
Dobar primer ovog pristupa dolazi od Buberovog stažiste (i Buberovog prijatelja),
Morisa Fridmana (Maurice Fridman, 1990) o njegovom odnosu sa suicidalnom
studentkinjom:

Na kraju tromesečja ona je rekla „ja nemam studiju za vas, ali

napisaću pismo o studiji koju ću napisati“. Ponovo sam rekao
„Dobro“. Onda me je obavestila da će da nastavi kod Helen Lind
(Helen Lynd), umesto kod mene, do kraja godine. Ponovo sam
rekao „Dobro, ali vi i dalje morate da napišete tu studiju za
mene“. Onda je došla kod mene i rekla mi: „Sve sam bliža da se
bacim pod voz. Šta je važnije za vas? Ta studija ili moj život?“.
Rekao sam, „Vi želite bodove. Šta je važnije za vas?“. Izdržao
sam... Ja sam jedina osoba sa kojom je ostala u kontaktu pošto
je diplomirala... Ja nisam mogao da dam potvrdu za njen život
govoreći „Oh, pa, Mardži (Margie) je u opasnosti i zbog toga ću
biti nežan“. Mislim, rizikovao sam, čak i mogućnost da se ubije.
To je pravo potvrđivanje.

Svi Geštalt „objekti“ su relacioni: self, drugo, značenje, svesnost, svi su, da iskoristim
termin Karla Hodžesa (Carl Hodges), događaji na granici kontakta. Terapija je
zasnovana na takvoj relacionoj perspektivi, gde ne može da ne bude dijaloga, tj.
naglašava da rast nastaje u kontaktu i vezi između terapeuta i klijenta, pre nego
„interno“ u klijentu. Granica kontakta i udružuje i odvaja self i drugo, organizam i
sredinu. Zadatak terapeuta je da deluje kao „drugo“ u relaciji u kojoj klijent može da
istražuje i razvija „self“. Ono što je „između“ (koristim Buberov termin) je granica
kontakta. Kontakt jeste diferencijacija, praćena susretom, koji vodi do momenta
„finalnog kontakta“, gde granica između onoga koji kontaktira i onoga koji je
kontaktiran pada, i oboje su spremni za promenu.

100
Ovo je za mene potpuno analogno Buberovom „ja-ti momentu“, sa dodatnim
naglaskom da nije moguće da bude viđeno kao biće osim u kontaktu sa drugim
ljudskim bićem. Buberova teorija se ponekad uzima da podrži ideju da mi pravimo
naše kontakte sa drugim bićima kao apsolutno centralne i da shodno tome
zanemarujemo našu ne-ljudsku sredinu (nešto što, uz globalno zagrevanje i
destrukciju ozonskog omotača, ljudskim bićima treba kao i rupa u glavi!). Jedan od
finih aspekata PHG je koje mesto zauzima ljudska svesnost u širem kontekstu
prirodnog sveta. U stvari, Buber nije totalno usmeren na kontakt čovek-sa-čovekom, i
govori o individualnim bićima:

...u stvarnom kontaktu, u stvarnom reciprocitetu sa svetom u

svim tačkama u kojima svet može da sretne čoveka. Ne govorim
samo o čoveku, pošto mi ponekad srećemo svet u drugim
oblicima, koji nisu kao čovek. (Buber u Kiršenbaum i Hendersen,
1990).

Jedan važan aspekt Geštalt dijaloškog pristupa je taj da je primarno neverbalan.

Perlsov uvid, koji je uzeo iz analize prepiske sa Rajhom, da je ono što klijent radi,
mnogo relevantniji vodič za proces nego ono što klijent govori. Geštalt terapija nije
„susret misli“. U stvari, kao što sam rekao, PHG razume „misli“ kao neizbežnu iluziju u
kompleksnom društvu gde „postoje hronična neravnoteža niske tenzije, kontinuirana
dosada opasnosti i frustracije, koja se smenjuje sa povremenim akutnim krizama, i
nikada nije opušteno“ (PHG) što nas drži u kontinuiranom stanju „hronične opanosti
niskog nivoa“.

Ovo naglašavanje neverbalnog vraća nas na Geštalt dijaloški pristup analitičkom

konceptu terapeutske apstinencije. Uspostavljanje dijaloga ne znači da ja treba
mnogo da govorim, da odgovaram na klijentova pitanja, ili da govorim mnogo o sebi.
Mogu da podržim moju stranu dijaloga mojom pažnjom i zainteresovanošću,
ekspresijom u očima, ili mojim prilagođavanjem distanci između klijenta i mene, pre
nego da tražim verbalni odgovor svaki put. Haris (Harris, 1996) je ubedljivo pisao o
vrednosti i moći tišine u terapiji i takođe (o ličnoj komunikaciji, parafrazirajući Lauru
Perls) o tome da kako terapeutove veštine rastu, on može da „ima veštinu da uradi
onoliko koliko je potrebno, a što je moguće manje“.

Po meni, za dijalog u Geštalt terapiji, ključne crte su:

 Spremnost da se ostane na poziciji drugog za klijenta.

 Posvećenost klijentu i njegovom rastu.
 Spremnost da podelim sebe sa klijentom, ali da ne guram sebe ispred
njega.
 Jasnoća u tome šta zahtevam od klijenta: plaćanje, da nema nasilja,
spremnost da se angažuje u procesu sa mnom.
 Spremnost da pokuša i razume kako klijent vidi svet, bez odustajanja od
toga kako ja vidim svet (ovo je Buber nazvao „inkluzija“).
Mnogo više tehnički način izgovaranja svega ovoga je da ja zadržavam sebe što je
moguće preciznije na granici kontakta, tako da ne ulazim u klijentov psihološki
prostor, ali i ne bežim od klijenta. Dobra analogija je vežba „guranje ruku“ u taj čiju,

101
uspostavljanje kontakta, zadržavanje pokreta tako da niti guram drugog niti
dozvoljavam sebi da budem gurnut.

Dijalog, empatija i usklađivanje

Istaknuta karakteristika Geštalt dijaloga je naglašavanje „drugosti“ terapeuta kao

preduslova za sopstvo klijenta i mogućnost susreta. U takvom dijaloškom pristupu,
empatija je prilično problematičan koncept. Da citiram Reznika (Resnick, 1995):

Konstantan empatični odgovor á la Kohut je jedan pokušaj da se

uspostavi i održi „usklađenost“ sa klijentom. Funkcionalno, ovo
zahteva često (iako ne konstantno) poricanje terapeutove
fenomenologije, u korist klijentove fenomenologije, čineći to da
je bilo koja vrsta stvarnog kontakta ili dijaloga kompletno
nemoguća. (kurziv u originalu)

Kao Geštaltisti, mi moramo da budemo oprezni sa konceptima kao što su „empatično

usklađivanje“, „ogledanje“ ili „susret razvojnih potreba“: ovo usklađivanje je
nedostajalo u detinjstvu i zbog toga klijent ne može da nastavi do sledeće razvojne
faze dok ne dobije to od terapeuta. Pre bi trebalo da razmišljamo u smislu onoga što
je Buber nazvao „inkluzija“ – zainteresovanost i razumevanje ko je drugo u odnosu
na drugu osobu i onda to kontaktirati – i „potvrđivanje“ – vrednovanje toga ko je ta
osoba u ovom momentu i pokret osobe u to što će postati. U većini slučajeva, da
citiram Bubera (u Kiršenbaum i Henderson, 1990):

...u tome što ja zovem dijalog, postoji suštinska potreba za

momentom iznenađenja... čovek može da iznenadi sebe. Ali na
veoma različit način od onoga kako osoba može da iznenadi
drugu osobu.

Naši klijenti dolaze sa „nezavršenim poslovima“ koji su započeti u detinjstvu ili drugde
i moraju da postanu vični da pronađu veštački način da ih završe. Neurotičari
ograničavaju njihov svet u onim oblastima gde su bolna osećanja ostala u pozadini.
Granični su u konfluenciji sa nekim drugim ili sa drogom ili sa seksom u pokušaju da
se drže dalje od bola koji izaziva kontakt ili da jednostavno budu viđeni – i polude od
besa i očaja kada druga osoba pokuša da napravi distancu. Narcistični suštinski
cepaju sebe na dva dela i pre svega imaju odnos sa podelom (retrofleksija), pre nego
sa sredinom.

Ovo su sve izbegavanja bola kada treba da se kaže zbogom nadi da ću ikada dobiti
ono što želim od osobe od koje želim to, na način na koji želim; i suočavanju sa
„iznenađenjem“ stvarnog dijaloga sa drugim. Čudesno, kada dozvolim sebi da
tugujem, mogu da pronađem svet koji je sada dovoljno veliki da obezbedi stvari koje
su mi sada razvojno potrebne: kontakt, potvrđivanje, izazov, ljubav, nepredvidivost,
igru, mesta za povlačenje. Sada mogu da dobijem ono što mi treba, ne kao „zamenu“
onoga što nisam dobio kada sam bio dete, nego kontakt sa širim, bogatijim svetom
koji mi je sada dostupan.

102
U terapiji, klijent može da dobije nešto od ovih kontakata od terapeuta, ne kao
preduslov za isceljenje, nego kao rezultat isceljenja koje dolazi iz očaja i izgovaranja
zbogom nadama iz detinjstva. Ovaj očaj je „zastoj“ koji vodi do implozije „sloja smrti“
u Perlsovom (1969) petoslojnom modelu neuroze. Pre nego što klijent kaže zbogom,
Geštalt terapeut, koji je zainteresovan za stvarni dijalog, mora da izbegne da izigrava
zamenu za roditelja, jer to lišava klijenta realnog kontakta. Terapeutu treba
osetljivost za klijentovu potrebu da uspostavi tempo i profiliše odustajanje i tu su
veštine kontaktiranja važne. Neki klijenti neće biti spremni da preduzmu ove korake i
napustiće terapiju, i uradiće ponekad to zbog terapeutove neuvremenjene
intervencije; često će to biti nespremnost da se suoči sa bolom koji počinje da oseća,
a koji je svojstven ovom radu. To je dobro i ne mora nužno da bude terapeutova
greška.

Tobin je predstavio suprotno gledište (Tobin, 1992):

Jedan primer (kada si mnogo više konfrontirajući od onoga što

klijent može da istoleriše) čiji je rezultat to da je pacijent
napustio terapiju posle samo jedne sesije i vratio se na grupu tri
godine kasnije. Rekao sam tom čoveku „ne osećam nikakvu
povezanost sa tobom“ na našem prvom susretu. Mislio sam da
sam to izgovorio ljubaznim tonom i sa svrhom da mu dam do
znanja da ja mislim da je to njegova važna karakteristika koja
mu onemogućava da pravi stvarne kontakte sa drugima i da će
to biti nešto na čemu ćemo raditi. Tri godine kasnije, kada se
vratio u velikom očaju i kada je poslednje sredstvo bilo to da
pokuša grupnu terapiju sa mnom, rekao mi je da je ono što sam
ja rekao pre tri godine istina, ali da ga je moj komentar toliko
povredio da nije mogao da zamisli da radi sa nekim ko je bio
toliko neosetljiv za njega.

Moje pitanje je zašto je ovo „greška“? Zanimljivo, ja ne mislim da bi Buber ovo video
kao grešku, uopšte! Tobinova pretpostavka je da je taj komentar „povredio“ klijenta.
Moja pretpostavka je da je klijentovo priznavanje vrednosti ovog komentara, otvorilo
njemu vrata da iskusi bol i stid koji je doneo sa sobom! U toj fazi napravio je izbor da
napusti terapiju pre nego da ostane sa terapeutom koji ne bi bio u konfluenciji sa
njegovom željom da izbegne bol. Međutim, on je njega zapamtio! Vratio se Tobinu
posle tri godine „očajan“ i spreman za rad. Dobro: ta jedna sesija ga je povezala sa
nekim za koga je znao da govori istinu i bio je spreman da napravi kontakt. Njegov
proces se nastavio, on je dostigao tačku očaja i vratio se Tobinu. I za sve to platio je
samo jednu sesiju! Da li bi život tog čoveka bio bolji da je ostao sa terapeutom koji bi
se „empatično prilagođavao“ njemu tri godine? Ne znamo. Moja pretpostavka je
potpuno suprotna od Tobinove.

Podrška i konfrontacija

103
Perls je definisao cilj Geštalt terapije kao pokret od manipulisanja sredinom za
podršku do samo-podrške. Ovo je ponekad uzimano kao značenje da je Perlsov
pogled na zrelost bio da sve radimo sami, bez podrške iz sredine. Često sam slušao te
navode da se Perls suviše identifikovao sa individualističkim polom „samo-podrške“ i
da je ignorisao suprotni pol podrške iz sredine. Ovo je ponekad validno kritikovanje.
Ali hajde da pogledamo Perlsa (1973):

Šansa pojedinca da fizički preživi je gotovo nula, ako je isključivo

prepušten sebi. Čoveku su potrebni drugi da bi preživeo fizički.
Njegove psihološke i emotivne šanse za preživljavanjem su još
manje ako ostane sam... Čovekov osećaj za povezanost sa
grupom toliko mu je prirodan, koliko i njegov osećaj za
povezanost sa bilo kojim od njegovih fizioloških impulsa za
preživljavanje (str. 25).

Kako se ovo uklapa sa naglašavanjem „samo-podrške“? Pogledajte u sledeću

rečenicu:

Geštalt pristup, koji posmatra pojedinca kao funkciju

organizam/sredina polja i koji posmatra njegovo ponašanje kao
refleksiju njegove povezanosti sa poljem, daje koherentnost
koncepciji čoveka kao individue i kao društvenog bića.

„Self“ u „samo-podršci“ je PHG self, ne Dekartov duh iz mašine! Ovaj self dolazi iz
sredine koliko i iz organizma. To je ono što teorija haosa zove „nastajanje“: self
nastaje iz interakcije pre nego kao učesnik u interakciji. Self onda deluje na obe
strane granice kontakta da podrži sopstvo. Ovo je povratna informacija ili
homeostaza. Ovaj organizam će biti otvoren za – i kretaće se ka – novini i/ili
hranljivošću u sredini i biće zatvoren za – i okrenuće se od – onoga što je toksično;
sredina će biti izmenjena (pod napadima) da obezbedi hranu, ljudski kontakt,
kreativnost i zadovoljstvo u različitim oblicima. Deo balansa će biti u tome da
organizam i sredina treba da budu u dobrom kontaktu. I to nije da samo deo samo-
podrške dobija podršku iz sredine; pre je to da je Piterov „self“, koji izrasta na granici
kontakta, funkcija Piter-sredine isto koliko i Piter-organizma. Npr, klijent koji pravi
kontakt očima sa mnom, vidi moju spremnost da budem prisutan za njega i uzima
podršku iz te (na kontaktu zasnovane) samo-podrške.

Ako ja manipulišem sredinu za podršku, na drugoj strani, ja ću biti podeljen na

ja/organizam i istovariću to u sredinu, govoreći „pazite na to“. Moje akcije neće biti
bazirane na željama, potrebama i interesima u kontaktu sa sredinom, nego na onome
što će biti odgovor iz sredine, za koji osećam da je dobar za mene. Ova interakcija ne
izrasta iz kontakta sa sredinom, nego iz manipulacije. Paradoksalno, takve interakcije
su mnogo više „sebične“ od interakcija, punog kontakta, koje izrastaju iz samo-
podrške.

Ekstremne verzija ovog gubitka samo-podrške su „nervni slomovi“, gde ljudi u stvari
poriču svoju odgovornost za ponašanje, čak i za preživljavanje. Osoba nije dostupna,
dok istovremeno moćno manipuliše one oko nje. Npr, klijent me ne gleda, ali želi da

104
mu kažem reči koje će da imaju efekat „ja te podržavam“ (šta god to značilo!) da bi
se osećao bolje, a to je i manipulacija mene i manipulacija njega. Ne samo da bi
izgledalo kao da lažem: lagao bih jer bih izgovorio potpuno praznu frazu, kao da je
smislena. Perls nije patologizirao podršku sredine, nego prekid u procesu
kontaktiranja koji se pretvarao u manipulaciju.

Ful kontakt je izgubljen nagomilavanjem „nezavršenih poslova“, koji pritiskaju za

pažnju i oduzimaju energiju iz sadašnjeg kontaktiranja. „Autonomni kriterijum“ vodi
tamo gde će dobar kontakt biti izgubljen, primećujući da su formirani geštalti bez
boje, draži, koherentnosti i „dobrog oblika“. Restauracija kontakta dolazi iz
terapeutove frustracije i donošenja svesnosti u klijentovu nesvesnu neurotičnu (bez
izbora) strategiju za izbegavanje kontakta i u njegov pokušaj da manipuliše svet,
podržavajući porodični obrazac (čak i kada klijent zna da mu taj obrazac ne služi).

Pretpostavljam (kao Perls) da mu ono što klijent želi od mene, kada dođe na terapiju,
uobičajeno neće biti od pomoći – ako mogu da traže tako lako, ne bi trebalo da pitaju
terapeuta! – a meni treba, naročito na početku terapije, da ne budem konfluentan sa
tim što oni otvoreno traže. Mogu da ponudim kontakt na drugačiji način, ili da ih
pitam šta bi se desilo ako bih uradio ono što traže, ili da im dozvolim da se igraju
terapeuta i da im odgovorim ili kažem da želim da ih upoznam bolje, i da ih pitam
kako izgleda to bivanje sa mnom sada? Kasnije, kada su više u kontaktu sa svojim
sada-i-ovde željama, potrebama i interesima, mnogo sam spremniji da im dam ono
što žele.

Ako se čini da je ovo preveliko opterećenje za pol frustracije, ja želim da naglasim da

je cilj da se uspostavi kotakt, a za to mi je potrebno da budem dostupan što je više
moguće za kontakt. Moram da budem jasan (sa njima i u sebi) da ja ne frustriram
zato što sam maliciozan, ili iz neke sadističke želje da povredim klijenta, nego zbog
interesa i poštovanja celog klijenta, a ne samo neurotičnih zahteva. Povezao bih ovo
sa Vilerovom (Wheeler, 1991) diskusijom o potrebi terapeuta da ne bude „figura koja
povezuje“; razmotrio bih to mnogo tačnije ako bih rekao da moram da budem
siguran da moja figura nije u konfluenciji sa klijentovom figurom.

Značaj ovoga za Geštalt dijaloški pristup je da sam prisutan u terapiji kao druga
realna osoba, a ne kao „podržavalac“ ili „pomagač“, niti sam u konflunciji sa
klijentovim očekivanjima. Ponekad mogu da podržim ili pomognem, ponekad ću da
izazivam ili frustriram, ali ovo će da izađe iz našeg kontakta, iz onoga što je
originalno, a ne iz manipulacije da se klijent oseća bolje ili da mi pomogne da se ja
osećam kao veći altruista. U pogledu ego funkcija, moj kontakt sa klijentom ponekad
će naglasiti alijenaciju ili razlike, a ponekad će naglasiti identifikaciju ili sličnost.
Međutim teorija sopstva, na kojoj je Geštalt terapija bazirana, kaže da moja startna
pozicija mora biti različita (onoliko koliko može da se istoleriše) i moram da budem
spreman da napravim kontakt iz te razlike, jer u suprotnom proces kontaktiranja ne
može da počne.

Osnaživanje

105
Najjeziviji momenat u brilijantnoj BBC2 seriji o finansijskoj krizi u Zoološkom vrtu u
Londonu je bio kada je autorka Moli Dinin (Molly Dineen) intervjuisala jednog od
direktora. On je objasnio neophodnost osnaživanja osoblja. „Kada ih jednom
osnažite“ rekao je „dobili ste ih samlevene“. (Vard/Ward, 1993)

U osnovi debate oko podrške i konfrontacije, često je pitanje osnaživanja klijenata.

Ako dođe klijent koji, iz straha, svu moć crpi iz sredine, šta bi bio najbolji odgovor
terapeuta? Jasno je da bi za klijenta najkomfornije bilo kada bi terapeut zadržavao
svoju snagu i naglasio da je spreman da prihvati to što klijent bira. Nažalost, iz moje
perspektive, efekat ovoga je paradoksalan: implicitno, ako ja to uradim ja govorim
klijentu da ja imam sposobnost da ga učinim „snažnijim“. To mene čini moćnim!
Tako, što više radim na osnaživanju klijenta, više ga onesposobljavam.

Moja osnovna pretpostavka je da je jedina stvar koju ja mogu da učinim to da budem

prisutan onoliko snažan, koliko mogu da budem bez klijenta, dok šetam napolju ili se
krećem u teroru nekontaktiranja; onda klijent može da izabere da li će da rizikuje da
me sretne snažnog ili ne. Moram da budem siguran da moja snaga nije zasnovana na
želji da kontrolišem klijenta, niti da odigravam neki svoj „nezavršen posao“. Tako je
preduslov moje dostupnosti, za tako snažan i isceljujući susret, taj da ostanem u
dobrom kontaktu sa sobom i da sa klijentom precizno koristim svoje kontakt funkcije
(gledanje, slušanje).

Piter: Upravo sam video da ste zaustavili disanje i da su vaše oči defokusirane. Šta se
dešava?

Džen: Odjednom sam se osetila uplašeno i postiđeno. Mislila sam da gledate kroz
mene.

Piter: Uh-huh... Važno je da ne uđete u taj strah i stid dok ste izvan ovog kontakta,
iako se čini da je to nešto što radite. Ako vam je potrebno da napravite pauzu ili da
prošetate neko vreme, stavite mi to do znanja. U suprotnom, predlažem vam da
gledate u mene, da vidite moju stvarnu reakciju na vas, a ne onu koja vas plaši.

(Moje iskustvo je da, kada prihvatam klijentov strah i/ili stid ne pokušavajući da im
bude prijatnije, ja omogućavam da prođe kroz ta osećanja u kontaktu sa mnom u
realnosti, umesto projekcije, koja je mnogo moćnija, ako ja pokažem manje moći)

Dž: Plašim se da vi mislite da ja ne bi trebalo da govorim te stvari.

P: Da li je vaše iskustvo sa mnom da bih se ja uzdržao da vam izgovorim nešto ako

to osećam?

Dž: (Shvata, pa se smeje) Ne, mislim da biste mi rekli.

P: Ne uzdržavam se pred tobom!

Eksperiment

106
Ovo nas dovodi do uloge eksperimenta u Geštalt terapiji i odnosu prema dijalogu.
Neki teoretičari koji su pisali o dijalogu u Geštalt terapiji (npr. Džejkobs,
Hajsner/Jacobs, Hycner) umanjivali su značaj eksperimenata, na osnovu toga da
terapeut dajući klijentu eksperiment pomera horizontalni odnos između terapeuta i
klijenta. Terapeut tada postaje stručnjak, a klijent postaje neko ko se pokorava i
uzima recept. Ovaj argument se mora ozbiljno uzeti u obzir. Svaka intervencija koju
pravim kao terapeut utiče na moj odnos sa klijentom, zato što svaka intervencija
uključuje konfiguraciju polja i predstavlja poziv klijentu da dodatno deluje.

Koncept koji mi se čini mnogo relevantniji ovde je veština balansa. To je stvar

granice. Klijentova sfera veštine je da bude to što jeste; da odabere svoju sadašnjost
i budućnost; da traži najbolji način kreativnog prilagođavanja sredini dokle god zbog
anksioznosti prekida proces; i da pokaže ove oblasti terapeutu u terapeutskom
odnosu. Terapeutova oblast veštine je na potpuno drugom nivou: da ponudi i
uspostavi terapijski celovit odnos; da bude sposoban da koristi čula (gledanje,
slušanje itd.) akutno i precizno; da bude u dobrom kontaktu sa sopstvenim
iskustvom, naročito kao odgovor klijentu; i da bude kreativan u odabiru eksperimenta
koji cilja zaglavljenu oblast, kombinovano sa kreativnošću da proceni kada jeste i
kada nije prihvatljivo da predloži eksperiment.

Dakle, za mene kao terapeuta ne postoji problem da pokažem moju veštinu: nakon
svega, klijent me za to plaća! Međutim, deo veštine je i poznavanje toga da će neki
klijenti svaki predlog pretvoriti u zahtev i biti ponizni pred mojom moći; dok će drugi
klijenti, podjednako ne birajući, odbiti svaki moj predlog. Ne bih predložio
eksperiment ni jednom klijentu koji se ovako ponaša. Neke vrste ekperimenata su
verovatno još uvek moguće u cilju da: kada me klijent uzdiže, mogu da sednem niže
ili čak da se poklonim pred klijentom. Eksperiment tada podrazumeva da ja nešto
radim, a ne da tražim od klijenta da nešto radi. Klijent tada, ako želi, može da odluči
kako da odgovori. Korisno je biti svestan ove dve kategorije eksperimenata. Kada ja
predlažem da klijent uradi nešto, ili kada ja uradim nešto neočekivano, ali relevantno,
a oboje ćemo videti šta se dešava.

Eksperiment u Geštalt terapiji ispunjava određenu funkciju. To nije, po mom

mišljenju, oblik modifikacije ponašanja – mada je, nažalost, Cinker (1977 & 1994)
upravo tako opisao eksperiment. Ja povezujem Geštalt eksperiment sa konceptom
„sigurnog pojavljivanja“ i pokreta, u Perlsovom modelu „pet slojeva“ neuroze, od
„sloja igranja uloga“ do „zastoja“ (Perls, 1969 za sve ove koncepte). Klijentima se
nudi mogućnost da istraže granice koje su nametnute njihovom delovanju i vezivanju
i da kroz to otvore perspektivu reintegracije odbačenih mogućnosti, dok je pristup
strahovima je još uvek tu.

Suštinski postoje tri eksperimentalne metode u Geštalt terapiji: Odigravanje sa

svesnošću (usporavanje), preuveličavanje i preokret. Redom ću ih opisati.

Odigravanje sa svesnošću

107
K: Veoma mi je teško da vas gledam.

T: Da li biste bili spremni da sklonite pogled, a onda da polako pomerate oči ka meni
i da mi opišete šta primećujete: šta vidite, mislite, fantazirate?

K: Dobro. Pomeram oči ka vama... osećam tenziju u stomaku... osećam se

uplašeno... zamišljam da me gledate hladnim, ljutitim očima, sa neodobravanjem.

T: Kao vaše oči, šta biste mogli da mi kažete?

K: Ne želim da vidim vašu ljutnju, zato se sklanjam od vas. To je ono što sam radila
sa svojim ocem.

U ovom eksperimentu se ponavlja u novom okviru nešto što klijent uobičajeno radi:
eksperiment, slobodno izabran, realizovan je polako sa svesnošću. Ovaj novi okvir
omogućava da se fantazija hladnih, ljutih očiju svesno pojavi. Onda je moja fantazija
dijalog očiju i zato sam predložio da govori kao oči. U ovom slučaju, to je obezbedilo
da se fantazija poveže sa sećanjem. Primetite da „ne idem po“ fantaziju ili sećanje ili
nešto određeno. Ono što se pojavi, pojavilo se. Većina mojih eksperimenata je
ovakva. Za mene je ključ u usporavanju. Čak i kada klijent ima fantaziju da me ubije
ili da udari glavom u zid, moguće je odigravanje, ako se radi polako i sa svesnošću.

Preuveličavanje

T: Možete eksperimentisati tako što ćete ocu reći: „Neću da ostanem sa tvojom
ljutnjom“.

K: To mi je strašno – nikada to ne bih mogla da mu kažem otvoreno. Probaću, iako...

Neću da ostanem sa tvojom ljutnjom (mali trzaj desne šake i ruke).

T: Hoćete li to da ponovite i da preuveličate pokret rukom?

K: Neću da ostanem sa tvojom ljutnjom (udarajući sedište na kojem sedi).

T: Ponovo.

K: (Ljutitim glasom) Neću da ostanem sa tvojom ljutnjom (udarajući sedište)... i sada

sam i ja ljuta.

Poenta preuveličavanja – konačnosti („Ne želim da...“ do „Neću da...“) i fizičkih

pokreta – je da su ti delovi akcija minimizirani. Cilj nije da se preuveličava izvan
pravog mesta, nego da se dozvoli to pravo mesto, gde može da se eksperimentiše
tako da se ode izvan uobičajenih ograničenja. Tako ja mogu da ohrabrujem nekoga
čije je disanje plitko da diše znatno dublje, ali ne i da diše izvan prirodnog nivoa
disanja (iako se to klijentu čini neprirodno). Moj cilj nije „otpuštanje“ emocija, nego
bivanje u kontaktu i izražavanje onoga što je tamo. Lako je biti ponet dramom
prevelikih emocija. Za mene, kolika god da je drama u Geštalt terapiji mora biti

108
stvarna drama, a ne slaba melodrama koja liči na bitku do smrti nekog zlikovca, koji
uvrće brkove, u cilju da spase damu u nevolji.

Preokret

T: Da li sada možete da budete oči vašeg oca i ponovite: Ja sam hladan i ljut...

K: Ja sam hladan i ljut, ti si jedna nezahvalna devojčica i drago mi je što si daleko od

mene. Drago mi je što sam te poslao u školu daleko.

T: Uzvratite mu, odgovorite ocu istim tonom, hladno i ljutito.

K: I meni je drago što sam otišla od tebe. Imala sam toliko mnogo ljubavi za tebe, a
ti si me odgurnuo. Svaki put kada sam pokušala da ti priđem, bila sam povređena. Ti
ne zaslužuješ moju ljubav...a ipak, ja te još uvek volim i nedostaješ mi.

Ovaj preokret je klasična „prazna stolica“ u Geštaltu (bilo da se klijent kreće sa stolice
na stolicu ili ne). Ovaj metod se lako može pogrešno razumeti i biti tretiran kao
bihejvioralno učenje asertivnosti, gde se pronalaze novi načini za povezivanje sa
ocem. Za mene, nije to poenta. „Otac“ ovde nije stvarno otac, već je to pol
klijentkinje kojeg se odrekla, a odrekla se zato što nije volela kada se otac tako
ponašao (pogledati moju diskusiju o introjekciji). Međutim, kada se odrekla ove
polarnosti, postalo je veoma teško da bude u odnosu sa ljudima koji se tako
ponašaju. Ona se ili grčevito drži te osobe ili se skriva. Ona sebi ne dozvoljava
odvojen kontakt, obojen ljutnjom, koji je možda jedini dostupan kontakt, iako iz toga
može da izraste drugi kontakt, kao što se desilo na kraju ove vinjete. Niti sebi
dozvoljava da, na ljudskom nivou, razume ljudsku slabost iz koje otac deluje, tako da
ona ili krivi oca ili, verovatnije, okrivljuje sebe.

Cilj korišćenja prazne stolice je da, kroz dijalog, obezbedi integraciju različitih
aspekata, da omogući borbu tamo gde različiti sistemi zavisnog stanja mogu da
koegzistiraju i da omogući fokusiranje na proces „ograđivanja“. Sada je jasno da su
„ljudi“ na stolicama očigledno aspekti jedne osobe. Konfuzija oko ove tehnike može
da nastane kada se na jastucima pojave drugi ljudi sa kojima klijent razgovara. Npr,
klijent bi mogao da razgovara sa majkom, šefom ili vlasnikom stana. Vrlo brzo
tehnika može da postane bihejvioralno vežbanje novih načina funkcionisanja u teškim
situacijama. Ponekad to može biti i korisno. Međutim, to nije Geštalt značenje ove
tehnike. U Geštaltu, ljudi i situacije koje nalazimo da su problematične, prvenstveno
su one gde smo suočeni sa sitacijama u kojima naš samoograničavajući karakter ne
može lako da izađe na kraj, zato što smo iz našeg opsega isključili relacione
mogućnosti funkcionisanja sa ljudima sa kojima sada moramo da se suočimo.

Hajde da napravimo malu pauzu na ovoj tački, jer postoji jedna neposredna
primedba. Šta ako je neko u stanju siromaštva ili gladi, gde su stvari teške zbog
spoljnih razloga? Razlika koju želim da napravim ovde je između problematične i
bolne situacije. Život ponekad nudi samo ograničen izbor između bolnih mogućnosti.
Ako prihvatim bol, svojstven periodu u životu, moj život će biti bolan, ali ne

109
preplavljujuće problematičan. Terapija neće učiniti da taj bol bude manji, osim što ću
možda imati koristi od toga što više neću očajnički pokušavati da promenim
neizbežno. Ako ne prihvatim bol, onda ću pronaći da je život problematičan i bolan. U
istraživanju mog neprihvatanja, možda ću doći do tačke gde dozvoljavam sebi da
prihvatim situaciju, rešavajući tako problem. Mogu, takođe, da odaberem da odbijem
prihvatanje, jer više volim da nastavim da se borim protiv, recimo, nepravedne
situacije, iako imam vrlo malo nade u to da ću nešto značajno da promenim. Dokle
god sam svestan relanosti mog okruženja i pošten oko toga šta su moji izbori, moja
situacija, iako ostaje bolna, prestaje da bude problematična. Ja sam, naravno,
svestan da većina ljudi koja živi u siromaštvu i gladi, ne može sebi da priušti
psihoterapiju i svakako je na razmatra kao prioritet: što je takođe deo realnosti.

Vratimo se „praznoj stolici“. Nadam se da je jasno ono što sam ranije rekao da je čak
i kada je „stanar“ jedne od stolica identifikovana osoba iz klijentovog života, jedina
osoba koju klijent može da igra je on sam. Osoba koju klijent sreće, za njega je jedna
isključena mogućnost relacije. Najznačajnija stolica u ovom dijalogu nije ona koja
predstavlja klijenta onakvog kakvog on poznaje sebe, već ona koja predstavlja druge.
Nažalost, to je ona kojoj klijent često želi da kaže da ode, ili da je ubije, što je i za
terapeuta primamljivo, da krene za ovim. Paradoksalno, ako umesto toga vrednujemo
sve aspekte klijenta, kako dolazi do integracije, tako umire deo selfa unutar ograde,
kao što to čini komplementarni deo selfa van ograde. Ono što ostane je širi self, koji
bira da inkorporira obe mogućnosti prethodih delova selfa. Suprotno tome, deo selfa
koji je „ubijen“ ili odbačen ne može biti integrisan, i ostavlja moćan i prikriveni uticaj
na naše ponašanje.

Želim da pogledam jednu određenu situaciju koja se na prvi pogled čini različitom od
načina na koji ja diskutujem o radu sa praznom stolicom: izgovoriti „zbogom“ osobi
koja je preminula. Ovo je jedna od najlepših koristi ove tehnike, koja često vodi do
dubokih promena kod ljudi. Osoba koja je na praznoj stolici jeste osoba koja je
umrla. Ova osoba je „vaskrsnula“ u dijalogu sa klijentom.

Iako izgleda kao da je ovo jasan slučaj u kojem važnu ulogu igra to što je klijent
izgovorio zbogom, u stvari primenjuju se ista razmatranja: postoje neki aspekti po
kojima se preminula osoba pamti jer postoje „nezavršeni poslovi“ koje klijent ima sa
tom osobom, tako da nije spreman da je pusti. Moguće je da mu je potrebno više
vremena i podrške da se pomiri sa svetom bez voljene osobe. Ili je moguće da je još
uvek u potrazi za roditeljskom ljubavlju i podrškom ili za dozvolom da deluje na nov
način. Mogu da vežu sebe za drugu osobu konopcima mržnje, i to može biti paralelno
sa vrstom ograđivanja, koju sam opisao ranije. Na kraju, od osobe se mogu oprostiti
kada asimiluju sve aspekte preminule osobe unutar sebe! Ovo je poznata vrsta
paradoksa u Geštaltu.

U svakom slučaju, postoji potreba za nečim što je introjektovano od preminule osobe

pre nego što preživela osoba može da je/ga pusti da ode. Ovo može biti samo
spremnost da čuje; ili spremnost da prihvati drugu osobu; ili dobijanje jasne poruke
koju oni nikada ne bi prihvatili kod druge osobe bez obzira na to kolike obruče
preskoče, tako da kasnije mogu kazati zbogom i žalovati ne samo za osobom koja je
preminula, nego i za svojim nadama što su stvari mogle biti drugačije da su bili bolji

110
ili pametniji ili drugačiji nego što su bili. Kao što lik kojeg igra Džon Klis (John Cleese)
kaže u filmu „Clockwise“: „Mogu da budem očajan, to je nada...“

„Prazna stolica“ nije jedina forma eksperimenta koja sadrži

preokret. Druge moguće forme su: promeniti položaj (npr. od
zatvorenog do otvorenog sedenja); promeniti glas (npr. od
glasnog ka suptilnijem); promeniti fizičku distancu (npr. od
distanciranog do bliskog stajanja); promeniti karakteristike (npr.
neko ko karakteristično daje može da eksperimentiše sa
uzimanjem).

Eksperiment i kreativnost

Ako je eksperiment deo žive veze sa klijentom, u koji je klijent pozvan da se pomera
izvan svojih uobičajenih ograničenja, ja kao terapeut moram da budem spreman da
moj deo eksperimentalnog procesa bude kreativan, da nastaje iz mog kontakta sa
klijentom, pre nego iz postavke standardizovanog eksperimenta, koji će da proizvede
standardnu reakciju. Zapamtite, ja obezbeđujem da klijent bude nepredvidiv – čak i
meni.

Tako, ja koristim izraz „eksperiment“ u njegovom realnom naučnom smislu nečega

novoga koje dozvoljava različite ishode u odnosu na „školski laboratorijski“ smisao
nečega što je urađeno mnogo puta pre, znajući da postoji standardni ishod, osim ako
je moja tehnika neispravna. Tako ja kreiram eksperiment u koji sažmem moje
razumevanje toga gde je klijent i gde je naš odnos. Inače, „mi pokrećemo“ jedno
drugo. Ovo je jedan primer dvojne prirode „homeostaze“. Da bi uspostavio hranljiv
odnos i odnos punog kontakta, terapeut (i nadajmo se, eventualno klijent) mora da
bude kreativno otvoren za klijentovu fenomenologiju promene.

Dijalog i eksperiment

Kada je Geštalt eksperiment viđen na ovaj način, to postaje deo moje dijaloške veze
sa klijentom, koja mu daje mogućnost da kontaktira mene i ostatak svoje sredine na
različite načine. Deo dijaloškog (nekonfluentnog) aspekta ovoga je činjenica da oboje
dolazimo iz svoje oblasti terapeutske veštine, i da ću ja biti svestan da postoje
okolnosti kada neću biti spreman da bilo šta predložim:

T: Vidim teškoću. Imam utisak da čekate da vam dam nešto da radite. Moja fantazija
je da biste vi tada to uradili za mene, radije nego da proverite sa sobom vašu
spremnost da to uraidte, ili da li vam to odgovara u ovom momentu. Pošto je cilj ove
terapije da sami pronađete ono što vam je potrebno, to bi bilo samo-poništavanje.
Nisam siguran kako bismo to rešili.

Ovde, ostajanje sa tom dilemom jeste zastoj. Jedini način na koji to možemo da
rešimo (ili bilo koji drugi terapeutski zastoj) je ako klijent deluje autentično iz svojih
potreba i želja. Svaki Geštalt eksperiment mora da napravi figuru zastoja svojstvenu
našem dijalogu, i onda će biti u službi dijaloga, pre nego umesto njega.

111
Da rekapituliramo, Geštalt terapiji je inherentan dijalog zato što je ceo koncept
odnosni i sopstvo, samo po sebi, nastaje iz odnosa. Dijaloška Geštalt terapija
naglašava istraživanje kontakta, koji ne mora nužno da bude verbalni. U ovom
istraživanju, klijent će odgovore terapeuta nekada doživeti kao podržavajuće i
afirmativne, a nekada kao frustrirajuće i konfrontirajuće, a najčešće, nadamo se, i
kao jedne i kao druge. U svom pojavljivanju iz odnosa terapeuta i klijenta,
eksperimenti formiraju deo dijaloga, i to je dužnost terapeuta da prati značenje
predloženog određenog eksperimenta u određenom momentu terapije.

Cilj eksperimenta je da pozove klijenta izvan uobičajenog načina bivanja u

istraživanje novih mogućnosti postojanja u svetu. Tada, čak i kada klijent odluči da se
vrati u uobičajeno funkcionisanje, to će biti fenomenološki drugačije, zato što će to
biti izbor, učinjen svesno, a ne povinovanje odluci napravljenoj u različitim
okolnostima, često mnogo godina ranije.

Poglavlje 10

112
 INDIVIDUALNA I
GRUPNA TERAPIJA

U ovom poglavlju, pisaću o novoj paradigmi, zasnovanoj na polju, za grupe i rad sa

grupama, koju smo razvili Džon Bernard Haris i ja, i diskutovaću o odnosnim
prednostima individualne i grupne Geštalt terapije. Razmatraću i individualnu terapiju
kao grupnu terapiju, uzimajući u obzir životno okruženje individualnog klijenta.

Osnova moje diskusije ovde je moja želja da učinim konzistentnim pristup polju u
Geštalt terapiji i moj stav da smo naneli štetu nekritičnim usvajanjem teorije koja je
više zasnovana na sistemima i u individualnom i u grupnom procesu. Ovo je
potvrđeno našim iskustvom sa efikasnošću Geštalt grupnog rada zasnovanog na
pristupu polju. Ako je Geštalt terapija istraživanje klijentovog procesa
samoaktualizacije u odnosu na njegovu sredinu, onda je grupni rad dobro mesto za
pravljenje te sredine kao iskustveno što bogatije, i takođe kao iskustveno bliske
klijentovom svakodnevnom okruženju, kao što je i terapeutski praktično. Grupna
terapija tako ima potencijalne prednosti u odnosu na individualnu terapiju, u
zavisnosti od toga da li je način pokretanja grupe konzistentan gledištu polja.
Međutim, u našem individualističkom vremenu, mnogi Geštalisti napuštaju grupnu
terapiju ili je ograničavaju na treninge. Kasnije ću više govoriti o praksi grupnog rada.
Prvo ću vas upoznati sa mojim pristupom teoriji grupnog rada.

NOVA PARADIGMA ZA TEORIJU GRUPNOG RADA

Tokom perioda mog interesovanja za grupe i grupni rad, razgovarao sam sa mnogima
i učio od brojnih veštih grupnih teoretičara koji pripadaju različitim teoretskim
pravcima. Često smo završavali razgovore o zajedničkim svrhama na prilično
konfuzan način.

Ono što mi je postalo jasnije (i mom ko-terapeutu Džonu Bernardu Harisu) je da iza
ovih različitih pristupa leži nešto mnogo bazičnije: različito razumevanje šta je grupa i
šta znači biti „u grupi“. Verujem da radimo na dve različite paradigme u smislu koji je
dao Kun (Kuhn, 1970). To znači ne samo da su naše pretpostavke različite, nego da
je smisao pitanja različit i reči koje svi koristimo („grupa“, „članstvo“, „unutra“,
„izvan“, „grupni proces“) imaju različito značenje.

Pretpostavke koje, kako ja razumem, stoje iza uobičajene paradigme za grupe su:

Grupu konstituiše zajedničko fizičko prisustvo.

113
Grupa postaje više od grupe kada ljudi podese sebe tako da svako može da svedoči
svakoj interakciji (kako u krugu, tako i u koncentričnim krugovima kada su grupe
veće).

Grupa postaje više od grupe kada ljudi imaju „osećaj grupnog prisustva“.

Grupa postaje više od grupe kada ljudi prihvate jedni druge kao članove grupe.

Osnovna „pretpostavka grupe“ je apsolutna tačka učenja, a ne zavisnost od

karaktera/topologije grupe.

Tako, smislena pitanja u vezi sa ovom paradigmom su: „ko je u, a ko izvan?“, „kako
strukturirati grupu u cilju maksimiziranja grupnog osećaja?, „kada skup ljudi postaje
grupa ili prestaje da bude grupa?“.

Iza ove paradigme leže mnoga razmišljanja o grupama iz raznih perspektiva: grupne
analize, socijalne psihologije/T-grupe, Geštalta i drugih terapeutskih metoda rada sa
grupama.

DRUGAČIJA PARADIGMA

Postao sam svesniji pretpostavki koje su iza načina na koji ja razumem grupe i da to
formira bazu za drugačiju paradigmu zasnovanu na komunikaciji. U ovoj paradigmi,
grupni proces se dešava u bilo kojem skupu ljudi koji su svesni mogućnosti
međusobne komunikacije. Tako je svaki skup, za mene, grupa.

Da li ljudi u grupi komuniciraju ili ne, ko doživljava sebe kao deo grupe, a ko ne gleda
na sebe tako, i u kakvim su odnosima „insajderi“ i „autsajderi“, sada sve to postaje
deo grupnog procesa.

Šta god da se dešava ili se ne dešava u grupi treba da se razume u odnosu na

grupne procese. To značenje zavisi od polja, a nije apsolutno značenje.

Grupe počinju da imaju različite procese već minut nakon njihovog formiranja, iako se
to da elaborirati i menjati tokom života grupe. Grupe su veoma „osetljive na inicijalne
uslove“ (Gleick, 1987): mogućnosti komunikacije koje ih definišu, geografski prostor
koji zauzimaju, koliko su okupljeni oko nekog zadatka, da li su pozvani zajedno, da li
se samo-definišu kao grupa, njihovom mitologijom, ko je percipiran kao vođa, a ko
kao vođen, stanjem svesti članova, istorijom saradnje podgrupa, kulturnim
okruženjem.

U jednom smislu definisanje grupa nema kraja, a u drugom smislu su uvek

definisane. Češća paradigma koja dobro radi (sa ograničenjima o kojima ću kasnije
diskutovati) je kada proučavamo male grupe sa određenim zadatkom ili svrhom i
kada imamo definisan početak ili kraj. Šira definicija može proizvesti nezanimljive

114
grupe, npr. velike, labavo povezane, skupove ljudi gde je svaka komunikacija
moguća. Međutim, veliki broj stvarnog grupisanja u svetu u koje smo uključeni kreće
se između ova dva ekstrema. Da demonstriram ovo prilično ekstremnim primerom,
uzeću grupu ljudi koja je izlistana u telefonskom imeniku Mančestera. Po mojoj
definiciji, to jeste grupa, ali obično nezanimljiva. Međutim, ako pretplata odjednom
poraste, grupni procesi mogu postati prilično zanimljivi: koje podgrupe protestuju, ko
odlazi kod drugog provajedera, ko manje telefonira, itd.

Ako uzmemo manje naporan primer, možemo gledati u malu terapijsku grupu, i videti
pitanja sa kojima ćemo mnogo lakše pristupiti ovoj novoj paradigmi. Šta je proces
terapijske grupe između susreta? Koji su procesi kada ljudi stignu na terapijsku
grupu? Koje se promene dešavaju između ljudi koji stižu, možda uzimaju piće dok se
okupljaju i koji proces nastaje na granici između ovog okupljanja i formalnog
„početka“ grupe? Slično, šta se dešava kada se grupna sesija „zavši“, i u terapeutskoj
sobi i kada se napusti soba? Za mene je sve ovo deo grupnog procesa – i, u smislu
„transfera znanja“, vitalno je za posmatranje.

Ili, da uzmemo drugi primer, možemo li govoriti o grupnom procesu velike

industrijske kompanije? Ovde je deo grupnog procesa: (i) ne sreću se svi zajedno, (ii)
grupa je primarno orijentisana zadatkom i različiti delovi grupe verovatno različito
vide njihov zadatak, (iii) grupa je formalno hijerarhijska i verovatno sadrži mnogo
skrivenih i moćnih podgrupa, (iv) članstvo se konstantno menja, (v) grupni proces će
bit pogođen istim merama za pojedince (naročito u menadžmentu, ali i u sindikatima i
u istraživčkom odeljenju), za podgrupe (odeljenja koja imaju sopstvene procese koji
mogu da se pojačaju ili prerastu u konflikt sa večim procesima) i od faktora iz
okruženja (stanje ekonomije, konkurencija, prodaja proizvoda, cene sirovina).

Ili ako uzmemo grupu koja čini populaciju Velike Britanije. Mi ne možemo da se
sretnemo. Geštalt grupe je primarno zasnovan na podgrupama: Vlada, grupe za
pritisak, mediji, obrazovni sistem, etničko i religiozno grupisanje, policija i
zakonodavni sistem. I dalje je zanimljivo napraviti mapu procesa u ovoj grupi.

Primetite da, u ovoj paradigmi, pojedinac je simultano član beskrajno mnogo različitih
grupa. Oni mogu biti članovi grupa sa kojima ne žele da budu povezani. U mnogim
slučajevima, želje i očekivanja sa kojima ljudi ne mogu da se povežu, postaju vitalni
deo definicije grupe, kao što je slučaj sa ekskluzivnim klubom ili sa konfrontirajućim
političkim grupisanjem. Te želje sa kojima se ne povezuju postaju deo procesa ovih
grupa. Sve ovo možemo izraziti drugačijim jezikom: jezikom selfa. Možemo reči da
grupa aktualizuje grupni self u odnosu na to šta je odbačeno kao „drugo“ ili je ostalo
izvan grupe, i što je identifikovano kao ono što je unutar grupe. Granica grupe je
onda kontinuirana kreacija identifikacije i alijenacije, a ne fiksirana „koža“.

PRIMENE NA METODOLOGIJU VELIKIH GRUPA

115
Primarni obrasci dve paradigme su različiti. „Slika“ prve paradigme je krug (normalna
konfiguracija male terapijske grupe ili prijatelja koji sede za stolom). „Slika“ druge
paradigme (koju ja iznosim) je „ulica“. U ovom načinu rada (koji je uveo Stiv Poter/
Steve Potter i koji je u Britaniji preuzela Asocijacija za trening grupnih relacija) vreme
i fizički prostor (možda više od jedne sobe) postavljene su za ugovorenu svrhu. U
ovom vremenu i prostoru, ljudi se mogu sresti ili ne, mogu se pomerati ili ne, mogu
se pridružiti grupi ili ne (ili samo slušati). Krug je jedna moguća konfiguracija, ali tako
je ne-kontaktan i više je usmeren na ono između.

U krugu, suština „grupnosti“ ogleda se u zajedničkom susretu, transparentnosti (ljudi

razgovaraju sa svakim koga mogu da čuju) i mogućnosti da svako govori (krug je
jedna ravnopravna struktura). Ono od čega se odustalo je pokret (iako pokret može
biti uveden kao grupna vežba, posle koje se svi vraćaju u krug). Iz ove perspektive,
ono od čega se odustalo u „ulici“ je transparentnost, intimnost i osećaj celovitosti
grupe koja se sreće na jednom mestu, u kojoj u jednom trenutku obično samo jedna
osoba govori (celoj grupi).

U „ulici“, suština „grupnosti“ je u konfiguraciji, potencijalu za kontakt, komunikaciji i

pokretu, i procesu u kojem se ovaj potencijal postiže ili ne postiže. Ono od čega se
odustalo je konkretnost kruga i svake apsolutne ideje o tome da „ovako funkcioniše
dobra grupa“. Iz ove perspektive, u krugu se odustalo od pokreta, uopšteno od grupa
u stvarnom svetu i posebno važno iz Geštalt perspektive, od fenomenološkog
pristupa. Inhibiranjem konfiguracije grupe, njene mogućnosti da se kreće i pitanja
koja mogu biti postavljena, postaju ograničena i izmenjena. Ovo je istina čak i u
maloj terapijskoj grupi (gde se energija članova grupe cedi kroz sedišta), a znatno je
istinitije u velikim grupama.

Možda bi dobra analogija mogla biti razlika u pristupima Aleksandar tehnike

(Alexander Technique) i Feldenkrajsovog metoda (Feldenkrais Method). Oba rade sa
držanjem, balansom, optimalnim pokretom, ali na dva veoma različita načina.
Aleksandar tehnika ima sliku o tome kako bi trebalo da stojimo, krećemo se, sedimo i
učitelj nas uči ovim načinima. Konkretno je i lako za razumevanje. Međutim, za mene,
ljudi koji rade Aleksandar tehniku često izgledaju kao roboti, pošto konstantno
proveravaju svoje držanje. Oni su usvojili korisne introjekte i neku vrstu egotizma.
Mnogo ozbiljnije, Aleksandar tehnika pretpostavlja neku vrstu udžbenika tela. Stvarni
ljudi, međutim, imaju ograničenja, imaju jednu kraću nogu od druge, ili napete
delove svoje muskulature zbog raznih fizičkih ili psiholoških procesa. Aleksandar
tehnika nije tako dobra za ove ljude. Faldenkrajs nema sliku o tome koje je držanje
najbolje za ljude, već radije pretpostavlja da ako se krećemo sa svesnošću mišića i
mehaničkih procesa pomoću kojih se krećemo, mi možemo da se orijentišemo ka
našem individualno najboljem položaju, u odnosu na gravitaciju i mogućnosti našeg
tela. Tako dolazimo do toga da za vas nema iznenađenja da otkrijete da ja vidim
Feldenkrajs metodu kao mnogo prilagođeniju Geštalt teoriji od Aleksandar tehnike.

Granice

116
Drugo pitanje, na koje možemo dobiti različite odgovore iz dva pristupa grupi o
kojima diskutujemo ovde, je: Šta je priroda grupne granice?

U „kružnoj“ grupi, granica koja je od primarne važnosti (ili čak jedina) je granica
između unutra i spolja. Ova granica je prilično čvrsto obeležena, makar poštovanjem
vremena i prostora, i često (naročito sa manjim grupama) prilično rigidna u
poštovanju članova i rasporedu sedenja. Vredni razmatranja su sigurnost i poverenje,
za koje se pretpostavlja da zavise od ovih granica, ali i drugi, kao što je poverljivost,
stoje čvrsto na mestu.

U terapijskoj grupi zasnovanoj na „ulici“, granica od najvažnijeg interesa može biti

granica između unutrašnjosti i spoljašnjosti; takođe mogu biti interne granice između
podgrupa u grupi, između terapeuta/moderatora i klijenata, između grupe na sesiji i
grupe van sesije ili u drugačijim kontekstima. Umesto da se akcentuju sigurnost i
poverenje, postavljaju se pitanja: za šta sam spreman da radim ovde? Šta bi trebalo
da utvrdim u cilju da uradim više? Šta (ako bilo šta) su realne opasnosti ovde? Koje
predrasude donosim u situaciju koja me plaši čak ii kada sam siguran? U nekim
okolnostima, ovo bi moglo da znači zatvaranje spoljne granice ili pruhvatanje nekog
ugovora o poverljivosti. U drugim okolnostima, ništa od ovoga neće biti potrebno.

Jedna stvarna opasnost, specifična za zatvorene grupe sa čvrstim spoljnim

granicama, je ta da te (obično veštačke) granice postaju projekcija objekta za
strahove od raspadanja, nedostatka smisla, usamljenosti ili rastrojstva. Sećam se
slike, koju smo koristili u jednoj grupnoj situaciji, prepušteni vodenoj struji na
otvorenom moru. Komentarisao sam da posle određenog vremena ljudi, koji su se
nasukali, završe jedući jedni druge! Ovo može biti pojačano kada se naglašava
bezbednost, što je slično reakciji ako ja letim avionom u horizontalnom letu, a pilot
iznenada objavi „Nema razloga za uzbunu“. Fraza „uspostavljanje bezbednosti“ uzeta
je kao „implicitna direktiva“ u Eriksonovom (Erickson, 1980) tumačenju očekivanja
opasnosti.

INDIVIDUALNA ILI GRUPNA TERAPIJA

Proveo sam neko vreme razmišljajući o pitanju kada je za pojedinca više prikladna
individualna, a kada grupna terapija. Ja radim i kao grupni i kao individualni terapeut,
takođe treniram i superviziram terapeute, tako da se to pitanje često pojavljuje.

Najpre, želim da kažem da iz moje Geštalt perspektive, verujem da tekuća grupna

terapija ima veći potencijal od individualne terapije. Moji razlozi, da verujem u to,
zasnovanii su na Geštalt konceptu šta terapija jeste: uzajamno istraživanje
klijentovog bivanja-u-svetu, a posebno kako klijent pravi ili izbegava kontakt, šta
dozvoljava sebi da osvesti i koje svesnosti blokira. Klijent onda može da koristi
terapijsku situaciju da eksperimentiše sa novim načinima kontaktiranja i novim
oblastima svesnosti. Geštalt je zbog toga jedna od terapija koja je manje usmerena
na „rešavanje“ određenog problema, a više teži ka tome da istraži i dozvoli promene
u odnosu sa svetom u kojem problemi nastaju.

117
Tako, iz ove perspektive, grupa može da posluži kao laboratorija, sa širokim opsegom
različitih ljudi, sa različitim perspektivama, načinima na koji funkcionišu u svetu i
načinima na koji se orijentišu u svetu. U ovoj laboratoriji, klijent može biti podržan i
izazvan i može da pokaže, u svom odnosu sa grupom, kako i on i grupa deluju u
svetu i kako ograničavaju svoje akcije u svetu.

U grupi se, takođe, izbegava jedna od teškoća individualne terapije, kada klijent
pretpostavlja da, ako terapeut kaže nešto podržavajuće da to nije spontani odgovor
već tehnika i da je to rekao samo zato što je plaćen za to. Nalazim da klijent često
lakše odmah poveruje u povratnu informaciju koju dobije od članova grupe, nego od
terapeuta. Grupa, na neki način, deluje kao reprezentacija sveta, vršnjački panel, sa
svim osudama i svim mogućnostima za prijatne i neprijatne odnose.

Grupe su, takođe, jeftinije od individualne privatne terapije!

Želim, takođe, da priznam da su, na neki način s pravom, grupe na lošem glasu.
Postoje neke situacije u kojima su grupe duboko destruktivne i ne mnogo korisne. To
je bilo u prošlosti, ali još uvek postoje terapeuti koji koriste grupu da napadnu
individualne članove koji ih izazivaju, tako da klijentova očekivanja da će biti kažnjen
budu zadovoljena. Mora postojati dobar balans podrške i izazova u svakoj terapiji,
tako da (na primer) ako je neki član grupe ljut na drugog člana, moja je odgovornost
kao terapeuta da član grupe koji prima ljutnju ima dovoljnu podršku od mene ili od
drugih članova grupe, kao i da istražim sa ljutim članom grupe kako on doprinosi
svojoj percepciji objekta ljutnje.

Drugi problem koji može da nastane u grupi je kada terapeut vidi grupu samu po sebi
kao jednog klijenta. Verujem da je u terapijskoj grupi, što je suprotno T-grupama ili
Grupnom susretu, svaki član grupe i individualni klijent terapeutu i da terapeut mora
da pronađe vreme da razmisli i odgovori terapeutskim potrebama svakog pojedinca u
grupi, kao i potrebama grupe kao celine.

Još jedna stvar koju želim da naglasim ovde o grupama je ponovo balans između
podrške i izazova. Niko ništa ne uči (osim kada efikasno i neprimetno sakrije) kada je
uplašen i nepodržan. U grupama gde je klima takva da je to jedan kontinuirani izazov
odbrane od članova grupe, bez podrške da se priznaju strahovi i potreba da se ide
svojim tempom, ljudi često nauče da je pametnije da to prikriju, gurajući svoje
strahove van vidokruga.

Suprotno, u grupama gde svako voli svakoga i svako dobija mnogo podrške, grupa
postaje vrsta „magične grupe“ gde ljudi dolaze iz svog „groznog realnog sveta“ da
budu prihvaćeni. Naravno, njihov osećaj prihvaćenosti iščezava u momentu kada
napuste sobu u kojoj je bio grupni susret. Ova vrsta kulture, gde niko ne može da
pokaže svoju „groznu“ stranu znači da je svaki kontakt veštački. Postoji samo jedna
stvar koja iz ovoga može da se razvije: konfluencija i zavisnost od grupe i terapeuta
kao izbeglištvo od sveta. Između ova dva leži isceljujuće mesto, gde realni ljudi, sa
simpatijama, nesimpatijama i osudama, mogu pronaći novi način kontaktiranja

118
između sebe, načini koji mogu biti preneti u spoljni svet koji se ne doživljava kao
mnogo različit.

Zašto bi neko išao na individualnu terapiju, a ne na grupnu? Postoje mnogi razlozi.

Prvi i najvažniji je da oni moraju da žele! Strah od grupne situacije može biti preveliki.
Možda se mogu osećati posramljeno ako neke stvari kažu pred grupom. Možda su u
prošlosti imali loša iskustva sa grupama. Možda žele da imaju vreme samo za sebe jer
su u životu prepuni zahteva od drugih ljudi većinu vremena. Sve ovo su dobri razlozi
za odlazak na individualnu terapiju. Nijedna od prednosti koju sam naveo kada sam
govorio grupama nije nesavladiva prepreka za rad na individualnoj terapiji.

Neki ljudi mogu da imaju veću potrebu za jedan-na-jedan odnos sa terapeutom, nego
što je terapeut u mogućnosti da da na grupi. Neki ljudi imaju potrebu da rade veoma
sporo, recimo veoma malo tokom dužeg perioda. Ovo onda može bolje biti urađeno
na individualnoj terapiji nego na grupnoj.

Neki ljudi se ne osećaju dobro u grupi. Oni mogu staviti druge klijente u rizik, bilo
nasiljem ili misaonim igricama koje igraju, ili seksualnim delovanjem na ranjivog člana
grupe. (Imam pravilo da ne mogu da postoje seksualni odnosi među članovima
grupe: pitanje transfera zamračuje takve odnose na slične načine kao i dobro
dokumentovane seksualne relacije sa teraputom). Terapeut ima zaštitnu funkciju
prema članovima grupe uključujući, ako je potrebno, i zaštitu od drugih aktuelnih ili
potencijalnih članova grupe. Neka problematična ponašanja mogu biti nebezbedna i
za terapeuta da preuzme individualni rad sa klijentom, dok neka to nisu.

Neki ljudi dobiju najviše iz mešavine individualne i grupne terapije. Ovde postoje i
potencijalni problemi. Klijenti koji dođu na grupu, a viđaju terapeuta individualno,
mogu da podele sebe, tako da na grupi pokazuju jedan aspekt sebe, dok terapeutu
na individualnoj terapiji pokazuju drugi svoj aspekt. Može da se pojavi grupno
nadmetanje ko će da viđa terapeuta individualno, što na scenu može da donese
veoma malo korisnog rada na grupi. Međutim, ako su i terapeut i klijent svesni ovih
zamki, to može biti plodno polje za istraživanje: Šta može biti taj strah povezan sa
pokazivanjem tog aspekta pred grupom? Šta je značajno u tom splitingu u odnosu na
grupu, u smislu klijentovog odnosa sa ne-terapijskim svetom? Kako bi klijent mogao
da pokaže svoju drugu stranu grupi? Šta se izbegava u grupi, a ispoljava toliko
mnogo energije u individualnim sesijama?

PRAKSA GEŠTALT TERAPIJE U GRUPI

119
 Šta se dašava na Geštalt grupi? Teško je napraviti bilo kakav spisak, pošto je važan
deo karaktera ovakvih grupa taj (sa određenom sigurnošću i etičkim granicama) da
se na grupama može dogoditi sve. Kao u individualnoj terapiji, predmet istaživanja su
obrasci kontaktiranja i izbegavanje kontakata članova grupe, oblasti pravljenja izbora
i izbegavanja pravljenja izbora, svesnosti i slepih mrlja.

Nalazim da se ja krećem između tri stila rada sa grupama:

1. Istraživanje interakcija između članova grupe

Kako Alan odgovara na Džejnino prisustvo u grupi i obrnuto? Da li oni privlače jedno
drugo, ili su u konfrontaciji ili su nezainsteresovani jedno za drugo? Koju ulogu igraju
svako od njih u interakciji i šta projektuju jedno na drugo? Ovo je važno jer mi ne
delujemo samo kao „grupni susret“: Perls je obično komentarisao da, u takvim
grupama, ljudi uglavnom susreću svoje projekcije, na koje su onda ljuti pod maskom
susreta sa drugom osobom. Tako moje pravilo podizanja palca na grupnoj, kao i na
individualnoj, terapiji znači da treba da se uspori proces i da svaka osoba preuzima
odgovornost za sopstvene akcije i motivacije. Odgovarajuća pitanja mogu da budu:
„Šta je tvoj interes koji ostvaruješ sada?“ i „Šta želiš iz ove ljutite razmene sa
Alanom?“

Druge mogućnosti za interaktivno istraživanje su da pozovem člana grupe da igra

drugog člana grupe i da eksperimentiše sa sopstvenim projekcijama ili čak da dva
člana nastave susret, ali da svako igra onog drugog. Ostali članovi grupe i terapeut
mogu da daju povratnu informaciju. Moramo da imamo na umu da je cilj da svaki
član grupe istraži proces samoaktualizacije u terapijskoj situaciji.

Primer:

Alan: (obraća se Džejn) Kada govoriš, osećam da postajem ljut. Ti izgledaš kao da ti
je nešto potrebno, ali nikada ne kažeš šta želiš.

Piter: Šta želiš od Džejn, Alane? Razumem tvoju izjavu i čini mi se da postoji još
nešto u tvom besu.

Alan: (Razmišlja na trenutak) Osećam da treba da ti pomognem kada izgledaš tako

jadno i onda, kada ne znam šta želiš od mene, zamišljam da se ljutiš zato što ti ne
dajem ono što želiš. Onda postajem ljut.

Piter: Šta je tvoje iskustvo? Ima li zrno istine u onome što Alan zamišlja?

Džejn: Da, kada se uvučem u sebe, želim da to neko primeti i da me izbavi.

Onda možemo da istražujemo Alanovu potrebu da napravi da za Džejn „sve bude u

redu“; kako bi bilo (za oboje) za Alana da kaže „Ne znam kako da ti pomognem“;
kako Džejnina akcija može biti „trik“ da bude primećena glasnim povlačenjem.

120
2. Član grupe radi sa terapeutom

Perlsov omiljeni stil rada u grupi bio je da radi sa jednom osobom na „vrućoj stolici“,
dok ostali ljudi obraćaju pažnju na sopstverne reakcije i kasnije daju fidbek o
sopstvenim iskustvima. Mislim da ima daleko više mogućnosti za grupni rad u
Geštaltu, ali ne treba odbaciti ovu mogućnost. Postoje neke situacije gde je
individualni rad sa jednim članom grupe naročito koristan i za pojedinca i za grupu.
Jedan član grupe može da izoluje sebe od ostalih članova i možda mu je potrebna
medijacija terapeuta da rizikuje kontakt sa njima; ili mu je možda potreban intenzivni
fokus terapeuta; ili je možda u krhkom stanju i jedino terapeut ima veštine da
obezbedi prihvatljiv kontakt; ili je možda postavio situaciju tako da će ga članovi
grupe odbaciti. Individualni rad mora doneti temu koja ima značenje za celu grupu,
koju grupa može istražiti kroz individualni rad.

Primer:

Džil: (Oči nefokusirane, tiha)

Piter: Šta se dešava sa tobom, Džil?

Džil: (I dalje gleda dole) Plašim se. Mislim da me ljudi ne žele u grupi.

Piter: Šta je u vezi sa tobom posebno, zbog čega te mi ne bismo želeli?

Džil: Drugi ljudi su međusobno prijatelji. Oni pričaju jedni sa drugima, ali ne
razgovaraju sa mnom.

Piter: Možeš li da razmisliš o tome kako ti doprinosiš?

Džil: Ne znam... Ne gledam u ljude mnogo.

Možemo da istražujemo kako Džil drži druge na distanci, dok pretpostavlja kako se
oni distanciraju od nje. Kasnije, Džil će možda shvatiti čega se plaši, ako se približi i
možda će rizikovati neki probni kontakt. Grupa takođe može biti konfrontirana sa
njihovim obrascima uključivanja i isključivanja.

3. Istraživanje grupnog procesa

Moj kolega Džon Haris (Filipson&Haris/Philippson&Harris, 1992) istakao je da, striktno

posmatrajući „Geštalt pravilo“ da se „mi“ izjave okreću u „ja“ ili „ti“ izjave, „cela
oblast grupnog procesa koji se fokusira na grupu kao celinu je ignorantska i izvrnuta“.
To postaje ili maskirana „ja“ izjava – projekcija – ili prikrivena „ti“ izjava, gde se
izbegava imenovanje nekoga.

Pitanje veštine je kako zadržati značaj ovih „ja“ i „ti“ izjava, a i dalje prihvatati da je
„celina“ grupe više od zbira njenih članova. Grupa ima pravila, norme i kulturu,
načine na koji odgovara na izazov, načine kako se nosi sa teškoćama i načine da

121
nešto proslavi. Ovo je važan deo polja gde se pojedinci pokazuju. Dozvoljavajući
istraživanje o tome kako grupa funkcioniše, možemo da otvorimo vrata članovima da
ospore ovo i preuzmu vlasništvo nad grupom kakvu žele.

INDIVIDUALNA TERAPIJA KAO GRUPNA TERAPIJA

Čovekovo polje organizam/sredina nije, naravno, samo fizičko,

nego i društveno. Tako u svakom proučavanju čoveka, kao što
su fiziologija, psihologija ili psihoterapija, moramo govoriti o
polju u kojem su bar socijalno-kulturni, biološki i fizički faktori u
interakciji. Naš pristup u ovoj knjizi je „unitaran“ u tom smislu da
pokušavamo da detaljno razmotrimo svaki problem koji nastaje u
socijalno-biološko-fizičkom polju. Sa ove tačke gledišta, na
primer, istorijski i kulturni faktori ne mogu se posmatrati kao da
komplikuju ili modifikuju uslove jednostavnije biofizičke situacije,
nego da su svojstveni svakom predstavljenom problemu. (PHG)

Voleo bih da predložim koncept da je svaka individualna terapija, takođe i

grupna terapija.

Ako sedim sa klijentom na individualnoj sesiji, klijent ne predstavlja samo sebe, već
celo polje svojih interakcija:
Porodicu (roditelje, partnera, decu)
Zajednicu (susedstvo, posao, prijatelje)
Kulturu (porodicu, susedstvo, naciju, svet)

Kako klijent napreduje na terapiji, tako se njegove interakcije sa sredinom menjaju (u

stvari, u Geštalt smislu ove dve izjave su sinonimi). Promene u individualnom
ogledalu, ogledaju se u promenema u okruženju. Trajna promena kod pojedinca
može jedino da ide ruku-pod-ruku sa promenama u sredini pojedinca. Ove promene u
sredini događaju se na jedan od pet različitih načina (daću primer promena u
porodici, ali to se isto dešava na radnom mestu ili u zajednici): 1. Sredina odbacuje
pojedinca i grubo nastavlja dalje. Porodica može zameniti uloge da bi zamenila
funkciju pojedinca kao, na primer, „problema“ ili „bolesne osobe“ ili „osoba o kojoj se
brinemo“. Ponekad, ako drži „žrtvenog jarca na distanci, za porodicu je dovoljno da
može da nastavi da funkcioniše uobičajeno. 2. Mešavinom komplimenata (o tome
„kakav si nekada bio“) i pretnji („biće ti žao“) porodica ponovo uvodi pojedinca u
raniji način življenja. Ono što terapeut vidi u ovoj situaciji je klijent koji kaže „Terapija
je odlična u teoriji, ali ne može se primeniti u stvarnom svetu“. 3. Klijent može
napustiti terapijsku sesiju i izručiti svoj nagomilani bes na druge (npr. na roditelje,
decu, šefove) u ime izražavanja osećanja. Ovo može voditi ka odbacivanju porodice ili
problema na poslu ili čak do nasilnog ponašanja prema deci. Ako klijent ima ulogu
„problematične osobe“ u porodici, ova uloga može biti pojačana ovakvom reakcijom.
4. Sredina se menja da bi prihvatila promene pojedinca. Ovo se može desiti veoma
lepo i spontano, kao da međusobni problemi nestaju onde gde su nekada bili
preplavljujući: roditelji počinju da pokazuju naklonost prema odrasloj deci; deca

122
prestaju da „traže pažnju“ kada otkriju da svakako dobijaju više pažnje; radni timovi
počinju glatko da funkcionišu i ranije podele prestaju da budu tako važne. 5. Ponekad
klijent na individualnoj terapiji uspostavi kompromis sa sredinom. Na primer, 25-
godišnje „dete“ napusti porodicu i počne da živi samostalno. Klijent uspostavlja
kontakt sa roditeljima svakako i bira da prihvati nešto od porodične kulture (pošto je
sve vreme viđen kao dete, prihvata da su njegovi roditelji trošili energiju na
međusobne konflikte, da ne bi narušili svoju vezu sa njim). Na osnovu realne procene
kakvi su mu odnosi dostupni, on je izabrao jedan, pre nego da nema nikakav odnos
sa njima.

Ako individualna terapija ne uzme u obzir terapiju celog okruženja, verovatnije je da

će još destruktivnije interakcije zauzeti mesto: npr. pojedinca će odbaciti (ili će on
odbaciti) osoba sa kojom je bio najbliži; ili će pojedinac pronaći sebe kako se vratio
starim obrascima koji više odgovaraju očekivanjima drugih. U svakom slučaju
terapeutovo razdvajanje na pojedinac/sredina polje verovatno će se ogledati u
klijentovom procesu.

Koji su načini rada sa celim poljem dok radimo individualnu terapiju?

Kao što sam ranije diskutovao, rad sa pojedincem nužno utiče da sredinu pojedinca.
Ponekad, udarni talasi kreću iz sredine pri samoj odluci pojedinca da krene na
terapiju! Ljudi vide sebe kao da su pod lupom, i reaguju samo-kritikom, krivicom i
ponekad odlukama da promene situacije u kojima su zaglavljeni.

Obično je korisno da se napravi „mapa“ procesa u polju koje okružuje pojedinca, da

se proveri kako drugi reaguju na klijentov proces i kako klijent odgovara na te
reakcije. Ovo često postaje važan deo terapije, kada klijent rizikuje da se drugačije
ponaša prema roditeljima, partneru, deci, prijateljima, kolegama, autoritetima – i oni
uče da se drugačije ponašaju prema klijentu.

Zbog diskusije ili igranja uloga u ovim interakcijama, često je zanimljivo „izvajati“
porodice i situacije. U grupi se može postaviti psihodrama. Na individualnoj terapiji
može se koristiti crtanje, dijalozi sa jastucima ili druga vrsta vajanja. Ja koristim špil
karata – klijent bira po jednu kartu da predstavi svakog člana porodice („porodica“ se
labavo interpretira). Klijent onda vaja porodicu koristeći karte. Jedna od lepota u
korišćenju karti su mnogi različiti načini izražavanja sličnosti, razlika, poređenja i
pozicioniranja. Tu su simbol, boja, vrednost karte, dvorske karte, pol Puba, Kraljice i
Kralja, pozicioniranje pored i pozicioniranje na vrh. Na primer, koji članovi porodice
imaju isti simbol kao i klijent? Često će porodica imati dva simbola, majčin simbol i
očev simbol. Da li ima nekoga „između“ klijenta i nekog drugog? Zašto je majka Kralj,
a otac Kraljica?

Primenom jedne ili kombinacijom ovih metoda, klijent se na individualnoj sesiji

ohrabruje da vidi sebe u smislu odnosa sa sredinom.
Ponekad, da bih pokrenuo klijenta, ponudim porodičnu ili terapiju parova (ili terapiju
sa bivšim partnerom) koja uključuje klijenta.

123
Ne mislim da je teško u tim uslovima odrediti „kome sam lojalan?“. Čvrsto verujem da
je lojalnost individualnom klijentu sinonim za lojalnost klijentovoj sredini. Ovo se
dobro uklapa u Geštalt fokus: ne pokušavam da rešim klijentovu situaciju
(potencijalno o tuđem trošku); nego radim sa svesnošću koja deluje na granici
kontakta između mene i mog klijenta i između klijenta i njegovog okruženja. Verujem
da će ovo obezbediti najbolju samo-regulaciju za klijenta i njegovu sredinu.

Potencijalno destruktivni aspekt rada sa različitim ljudima u paru ilii porodici ili grupi
prijatelja je ako me uhvate po pitanju poverljivosti. Znam da Džon ima aferu sa
Dženi, a pokazuje ljubomoru prema svojoj ženi, Džen. U međuvremenu, Džen ima
aferu sa... Ovo se ne dešava samo u sapunicama! Moje pravilo je da sam otvoren da
vidim supruga, suprugu, žene, ljubavnike, roditelje, decu, bilo zajedno sa klijentom ili
(ako se oboje slože) odvojeno – ali ne garantujem da ću održati poverljivost. Ne zato
što ću ogovarati jedne pred drugima. Često je, samo po sebi, dovoljno istraživati
pitanja oko ovog pravila da bi se otkrila situacija koja je ridigno očvrsnula zbog tajne.
Nikada nisam imao problem sa ovim načinom rada pošto prestanem da garantujem
poverljivost – problem još jednom postaje problem koji treba da reše klijent i njegova
sredina. Iznenađujući broj ljudi pristaje na opciju: bivši ljubavnici, roditelji i odrasla
deca, ljudi u svađi.

Možemo uvesti druge ljude u terapijsku situaciju i sa praznim jastucima, gde klijent
istražuje različite načine odnosa sa drugima i svojim fantazijama o njihovim
reakcijama (pomešane sa strahovima!) Važno je još jednom napomenuti da ja ovo ne
koristim kao bihejvioralni alat da bismo samo „probali nešto novo“.

Dok radimo ovo, ja ponovo dobijam osećaj ne samo za pojedinca i osobu na jastuku,
nego osećaj za vrstu interakcije koja se dešava u toj porodici ili bilo gde drugo. Da li
tamo ima mnogo molbi, svaljivanja krivice, energije ili nedostatka energije, da li je
izolovan iz zajednice, da li su očekivanja uspešna ili neuspešna? Ovaj nivo je često u
najmanju ruku važan koliko i individualni nivo. Klijent onda istražuje ne samo nove
načine odnosa sa pojedincima, nego u ime porodice, istražuje nove načina bivanja
porodice u svetu.

Želim da klijentu bude jasno na koga je ljut i koje su neispunjene potrebe ili želje
sada. Pojasnim klijentu da je ljutnja kontaktna emocija, koja ima cilj da poboljša
kontakt. Ovo je dilema za mnogu decu, kada ispoljavaju ljutnju ka roditeljima, radije
nego da završe u mnogo boljoj vezi, njihovi roditelji se povlače i osuđuju ih kao
„loše“. Kasnije, oni žele da razmrse svoju vezu sa mamom i tatom i odmah postaju
preplavljeni strahom da će bes uništiti odnos. Ovo može biti delimično tačno! Neki
roditelji i dalje neće prihvatiti ni jedno ispoljavanje ljutnje ka njima, čak i kada je bes
suzdržavan više od 30 godina.

Ohrabrujem klijente da pregovaraju za nove veze sa svojim okruženjem, naročito sa

roditeljima, ljubavnicima i decom. Možda neće biti moguće postignuti vezu i ja vidim
da je veoma važno za klijente da prave kompromise zarad odnosa koji su im važni,
osim ako ti odnosi zahtevaju da odustanu od velikog dela sebe. Oni imaju šansu da

124
mi, na terapiji, pokažu sva svoja osećanja i često će preneti na mene bilo kakav bes
koji dožive.

Gil Bojn (Gil Boyne), hipnoterapeut koji je takođe trenirao sa Fricom Perlsom,
povezao je to sa „Geštalt molitvom“. On je naglasio red: „Ti nisi na ovom svetu da bi
živeo po mojim očekivanjima“. Ovo implicira da treba da pustiš i sebe i roditelje sa
kopče, a ne da čekaš na njih da se promene pre nego što promeniš sebe. Bojn je
takođe veoma lepo preradio poslednja dva reda „Geštalt molitve“ (Prezentacija na
radionici, januar 1989):

„Ako se sretnemo kao odrasli koji se vole, biće divno;

Ako se ne sretnemo, prihvatiću to takođe, zato što tako treba.“

Pokušavam i postižem minimalnu razliku između terapije i spoljnog sveta. To je jedan

od razloga zašto više volim rad u grupama nego individualni rad. Međutim, čak i na
individualnoj terapiji postoje izbori koji se mogu napraviti. Izbegavam da naglašavam
poverljivost, bezbednost i zaštitu kao „stvari“ same po sebi. Više volim da klijent bude
načisto sa tim šta su njegove želje i potrebe. Šta je opasnost od koje vam treba
zaštita? Koji nivo zaštite mogu da pružim? Kome može biti važno to što ti govoriš o
sebi? Da li koristiš zaštitu na indirektan način da dobiješ od mene potvrdu da si
bespomoćan? Suprotstavljam se načinu na koji klijent zamrsi odnos sa mnom i sa
drugima, direktno, brižno, ali ne i prezaštićujuće. Želim da komunicira tako da
istovremeno ne bude uništen konfrontacijom i da ga ja ne povredim, ne zbog
terapeutskog izbora, nego zašto bih zaboga to radio? Ako sam nežan, to je zato što
ne uživam u tome da povređujem ljude, a ne zato što imam introjekte „zaštite“.

KOLIKO DALEKO MOGU DA IDEM SA OVIM PRISTUPOM?

Jedini stvarni limit ovom pristupu je: Koje veze su potpuno prisutne sada i ovde za
mene i mog klijenta? Koliko daleko mogu da postavljam pitanja „Gde je moje mesto u
naciji, svetu, univerzumu....?“, a da ne zvučim kao drugorazredni mistik. Šta god da
istražujemo to mora biti povezano sa klijentovim (i mojim) iskustvom.

Daću vam neke primere:

1. Marta je radila na problemima povezanim sa tim što je bila zlostavljana i

zanemarivana kao dete. Ona je osvestila i izražavala bes prema svojim
roditeljima. Onda:

Marta: Nisu bili sasvim loši, znaš.

Piter: Pričaj mi o njima.

125
 Marta: Majčini roditelji su bili nasilni i distancirani. Njena majka je stalno bila
ljuta. Majka mog oca je bila veoma snažna, otac nikada nije imao ništa da
kaže kada je ona bila tu. Izgledalo je kao da je on bio sa svojom majkom.

Piter: Nasilno ponašanje se često tako prenosi. Mi radimo na tome da izopštimo

demona, ali ne demona koji se zove mama ili tata. Ovaj demon je prolazio iz
generacije u generaciju dok neko nije rekao „dalje ne može ovako“. Tvoj bes je
u ime svih onih koji su patili zbog ovog demona.

Sledeća sesija

Marta: Razgovarala sam sa mamom, rekla sam joj o čemu smo razgovarali, o
demonu i tako to, i ona je govorila o svojoj babi i svom dedi. Osećale smo da
smo bliže jedna drugoj nego što smo godinama bile.

2. Džim je radio na prihvatanju njegove homoseksualnosti.

Džim: Ali ljudi me neće prihvatiti ako ja otvoreno pokažem da sam gej.

Piter: Ponekad će i to biti tačno.

Počeli smo da razgovaramo o predrasudama o homoseksualcima, strahu od AIDS-a,

kako homoseksualci mogu prihvatiti sebe iako se na njihovu seksualnost gleda sa
neodobravanjem, o homoseksualizmu u drugim kulturama: Stari Grci, Američki
Indijanci i drugim pozitivnim slikama o homoseksualcima.

Piter: I ti imaš izbor. Biti spreman da pričaš otvoreno o tome da si gej, ne

znači da ćeš to reći u prvoj rečenici kada upoznaš nekoga. Možda ćeš to želeti
da objaviš, kao političku izjavu, i to je izbor.

Džim: Pretpostavljam da sam ja na to gledao kao na sve ili ništa. Kada

razmišljam o tome, ja ne znam da li si ti gej ili nisi.

Piter: Reći ću ti ako želiš da znaš.

Džim: Shvatam da mi to uopšte nije važno.

3. Karen predstavlja sebe kao depresivnu.

Karen: Osećam se veoma malom i beznačajanom.

Piter: Napolju je veliki i važan univerzum i tamo si i ti.

Karen: Sve dobro funkcioniše bez mene. Mogla bih i da ne budem ovde.

Piter: Ti si preostala karika kada je univerzum napravljen.

126
 Karen: Da, kao što sam i „naknadna misao“ u mojoj porodici, 10 godina mlađa
od brata. Niko zaista nema vremena za mene.

Piter: Ne žele te da si tu. Kao što ne želi ni ostatak univerzuma?

Karen: Ne, nije da me ne.... Pa, pretpostavljam da im nisam dala mnogo šanse.

Piter: Dakle, karika kaže univerzumu „ne mešaj se“!

Karen: (smeje se) Nešto tako!

4. Fil je bio zabrinut za svog osmogodišnjeg sina Marka.

Fil: Rekao mi je „mrzim te“ i otrčao. Ne znam šta sam uradio, nisam nasilan ili
nešto slično.

Piter: Kako si se osećao kada je to rekao?

Fil: Besno, tužno.

Piter: Šta si ti uradio ili mu rekao?

Fil: Ništa. Želi da bude sam.

Piter: Budi Mark.

Fil (M, kao Mark): Mrzim te tata. Odlazi.

Piter: Šta želiš od tate?

Fil (M): Ne znam. Želim da me ostavi na miru.

Piter: I sada si usamljen. Šta bi se desilo kada bi ti prišao?

Fil (M): Osećam se uplašeno. Možda će me udariti.

Piter: Da li je to nešto što želiš?

Fil (M): Pa, možda to zaslužujem.

Piter: Zbog...?

Fil (M): Zato što sam rekao da ga mrzim.

Piter: Još nešto?

Fil (M): Zato što ga odbacujem i ljutim ga.

127
 Piter: Znači ti ga odbaciš, jer će te on možda udariti zato što ga ti odbacuješ...
A šta ako bi te on umesto toga zagrlio?

Fil (M): Plakao bih. Kada bih se zagrlio sa tatom to bi me rasplakalo.

Piter: Dakle, File, šta misliš?

Fil: Mislim da treba da ga zagrlim.

Piter: On će biti uplašen, ljut i boriće se.

Fil: Da, pa, moramo početi nekako.

Sledeća sesija

Fil: Mali tigar se stvarno borio, ali smo završili u zagrljaju, obojica u suzama.
Majka je mislila da sam bio nemilosrdan, ali sam ja izdržao i Mark je rekao
„Dobro je, mama“.

Piter: Mark je dobio šta je hteo i plašio se da to dobije... Sada budi mama!

(Sada se mesto konflikta pomerilo na odnos između roditelja. Mi moramo da radimo

na svim ovim promenama jer terapija je više od pomeranja konflikta. Mogu da imam
sesije sa celom porodicom, ili mogu da radim sa Filom i njegovom ženom, ili samo sa
Filom. Koji god da je način, radim sa celom porodicom.)

Etički, ja sam odgovoran ne samo za terapiju sa pojedincem, nego za terapiju sa

celim poljem. Moj cilj nije da pomerim konflikt, nego da budem katalizator
istraživanja i promene u sredini na svim nivoima u cilju boljeg kontakta i fleksibilnosti.

Ovo možda zvuči grandiozno, i neki delovi naše sredine su manje otvoreni za
promenu nego drugi, ali moje iskustvo je da se promena dešava na iznenađujućim
mestima kada joj se pristupi.

Etički je takođe važno da razlikujem šta govorim zbog pokušaja da manipulišem

sredinu. Terapija je poduhvat ugovaranja. Moj klijent je moj klijent. Međutim, važno
je zapamtiti da sredina utiče i da ne možemo samo poreći odgovornost za to (ili da
naš fidbek utiče na klijenta). Geštalt terapija se uklapa dobro u ovo razumevanje, jer
akcentuje osobu-u-sredini i izbegava da pruži unapred pripremljene odgovore za
klijenta. Mi pomažemo klijentu – a pomoću klijenta i njegovoj sredini – da postavi
pitanja koja će ga odvesti do veće svesnosti u kakvoj su interakciji.

ZAKLJUČAK

128
Posmatrajući grupe iz Geštalt perspektive polja, možemo ih videti kao bogate arene i
za istraživanje i za eksperimentisanje u formiranju selfa – kako selfa pojedinca, tako i
selfa grupe. Možemo videti da, kao što je pojedinac neodvojiv od sredine, tako i
individualna terapija može biti posmatrana iz perspektive grupne terapije.

U sledećem poglavlju, primeniću ovaj pristup na određene vrste grupa: parove i

porodice.

Poglavlje 11

129
 RAD SA PAROVIMA I PORODICAMA

Veoma posebna vrsta grupe sa kojom terapeuti često rade su porodice, koje mogu
biti parovi u posvećenoj vezi (bez obzira da li venčani ili nisu, ili samo kohabitiraju) i
proširene porodice sa decom i babama i dedama. Najčešći pristup ovoj vrsti rada je
da se otkrije i preuredi sistemska interakcija između članova porodice ili para. Ovi
pristupi su bili važni i prihvatili su ih razni Geštaltisti: videti, na primer, Cinkera
(1994); ili Hanter Bomonovu asimilaciju Helingerovog (Hellinger) „Poretka ljubavi“.

Moj cilj ovde je da govorim o mom iskustvu u radu sa parovima i porodicama

koristeći Geštalt pristup polju koji sam razvio u ovoj knjizi. Naravno, neke
pretpostavke su zajedničke i sistemskom pristupu i pristupu polju. Moje pretpostavke
su:

1. Nije moguće adekvatno razumeti bilo kog pojedinca (uključujući terapeuta)

osim u odnosu na sredinu koja je trenutno važna za tu osobu (koja uključuje
odnose tog pojedinca sa značajnim drugima).

2. Paradoksalna teorija promene: moj cilj nije da promenim ponašanje parova ili
porodica. Na taj način bih kupio njihov osećaj da je njihovo ponašanje izvan
njihove kontrole i da im je potreban neko sa strane da ga menja umesto njih.
Cilj mi je pre da istraže koji su to procesi koji podržavaju uočeno ponašanje
para ili porodice i da onda preuzmu odgovornost za ponašanje i menjaju ga,
ako to žele.

3. U terapijskoj situaciji, terapeut je takože značajni deo porodičnog okruženja.

Tako terapeut nije samo spoljni konsultant porodice, u šta takođe veruje i
Cinker, već integralni deo svih interakcija koje se dešavaju u terapijskoj sobi.
Štaviše, ono što terapeut vidi nije „porodica“, već kako se porodica predstavlja
u prisustvu terapeuta.

4. Moja funkcija nije da postignem neki određeni rezultat, već da se pridružim

paru ili porodici u njihovom istraživanju njihovih odnosa. Moj pristup je
fenomenološki, ostajući što je više moguće sa očiglednim nego sa
interpretacijama. Naročito moram da budem svestan sa parovima i porodicama
da svaka interpretacija može biti pogrešna dok oni ne pronađu sopstveni način
komunikacije, koji često nema uobičajeno značenje. Takođe, pratići šta sam
rekao pod brojem 3, moja interpretacija će biti bazirana na tome kako se
porodica prikazuje preda mnom, a ne nužno na tome kakva je porodica na bilo
kom drugom mestu

5. Iako ne zadržavam porodicu ili par da ostanu zajedno, ali ih i ne guram da se

razdvoje, dajem prednost posvećenosti: ne ruši odnos na prvim znakovima
teškoće.

130
Govoriću više o svakoj od ovih pretpostavki. Koristim generalni termin „porodica“ da
pokrijem i odnose među parovima, osim ako nije drugačije naglašeno.

SAMOPOTVRĐIVANJE U PORODICI

Osnovna orijentacija Geštalt polja je da se sopstvo održava pomoću ego funkcija

identifikacije i alijenacije. Ja konfigurišem sebe u odnosu na ono što je drugo.
Porodični odnosi (bez obzira da li se radi o primarnim porodicama ili porodicama
formiranim u odraslom dobu) stoga mogu biti okarakterisani radom ovih funkcija. Na
koji način ja konfigurišem sebe pomoću moje identifikacije sa porodicom: vrednosti,
posvećenost, načinom na koji radim, stavovima? Na koje načine ja konfigurišem sebe
pomoću otuđenosti od drugih članova porodice: polja neslaganja, separacija, konflikt?
Ove identifikacije i otuđenja će takođe biti integrisane u moje funkcije ličnosti ili u
self-koncept.

Važno je razumeti da su porodice vitalni izvor self-orijentacije pomoću značenja obe

ove funkcije. Štaviše, ovaj proces je zajednički, zato što će ostali članovi porodice biti
self-orijentisani u odnosu na mene. U našoj zajedničkoj konfiguraciji „ja“ i „drugi“,
formira se nešto što možemo nazvati „porodičnim selfom“ i postiže svoje sopstvene
načine stabilizacije ili homeostaze.

GEŠTALT POGLED NA PORODIČNU HOMEOSTAZU

Ranije sam govorio o homeostazi i karakterističnom Geštalt razumevanju

homeostaze. U sistemskoj porodičnoj terapiji posebno, homeostaza je način na koji
porodica ostaje ista, na koji ostaje poremećena. Npr, da citiram Palacolija i druge
autore (Palazzoli et al, 1978): „Shizofrenične igre i homeostaza su, u stvari,
sinonimi...“ U Geštalt terapiji, homeostaza se razume kao pratilac pola kreativnosti,
koja deluje u partnerstvu da bi se prilagodila promenljivom organizam/sredina polju.
Homeostaza koju mi posmatramo nije samo homeostaza unutar porodice, već unutar
celog polja.

Tako, radije nego da pričamo o fiksiranim ljudima koji deluju na fiksiran način, mi
posmatramo fluidno, promenljivo polje, u kojem nastaju i stabilizuju se individualni i
porodični self. Ipak, ljudi i porodice mogu osetiti preplavljenost zbog fluidnosti ovog
procesa, naročito ako imaju bolna iskustva iz šireg polja (ili je porodična priča opasna
da bi se iznosila izvan porodice) i deluju tako da upostave predvidive strukture koje
mogu da prežive pod svim okolnostima. Ovo sada više liči na sistemski pogled
homeostaze. Ono što Geštalt dodaje, kao i kod pogleda na individualno neurotično
ponašanje, je jedno razumevanje krhkosti ove predvidivosti i težak rad porodice koji
je morao da se ulaže sve vreme da bi se to postiglo.

Osnova krhkosti neurotične homeostaze je promenljivost polja u kojem porodica

postoji i stvara svoje odnose. U stvari, u prisustvu terapeuta u porodici, polje se već

131
promenilo. Jedini način u kojem porodica može da zadrži obrasce je da indukuje
terapeuta u porodični obrazac ili da napusti terapiju. Zato ja postavljam sva pitanja
koja postavljam i klijentu i sebi na samom početku individualne terapije: šta su
njihova očekivanja od mene; kako žele da ih vidim i da im odgovorim; kako se
osećam u njihovom prisustvu, itd. Moram da budem siguran da nisam u konfluenciji
sa njihovom šemom i da zadržavam separaciju i izbor. Istovremeno, moram da
pokažem i svoju posvećenost i to da prihvatam porodicu ili će oni jednostavno otići.
Ako ja mogu da budem „drugi“ koji nije u konfluenciji sa porodičnim obrascem, a da
ih vrednujem i da im pokažem intersovanje za njihov proces, kao i njihovu anksiznost
i očekivanja koja podržavaju proces, onda kreativni aspekt homeostaze može da
pronađe novi balans i tako može da se stvori novo samo-potvrđivanje porodice. Ovo
je primena „paradoksalne teorije promene“ na porodice.

Važno je zapamtiti da ovo nije paradoks sistemskih terapeuta „Milanske škole“ kao
što su Hejli (Haley, 1971) ili Palacoli (Palazzoli i drugi, 1978). Njihova upotreba
paradoksa je strategija, drugačije nazvana „prepisivanje simtoma“, u kojoj terapeut
preuzima ulogu nekoga ko podržava ponašanje i čak ga prenaglašava, da bi
obezbedio porodici da uđe u kontra-ulogu razvoja novih mogućnosti. Geštalt
paradoks se ne zasniva na manipulaciji, već počinje tamo gde je klijent (individua,
par, porodica, grupa) i tako unosi odgovornost i izbor u njihovo funkcionisanje.

Primer

Radim sa parom, Dorom (Dora) i Džimom (Jim).

Dž: (Dori) Kada se vratim kući s posla, nikada ne staneš sa onim što radiš da bi me
pozdravila. Osećam se nedobrodošlo, kao da smetam.

D: Ti očekuješ da ja odmah prestanem sa onim što radim. Kada to ne učinim, ti

odlaziš u dnevnu sobu mrzovoljan i ne razgovaraš sa mnom.

P: Šta ti onda radiš, Dora?

D: Samo kažem „ma nek se nosi“ i vratim se onome što sam radila.

P: Ono što me je najviše zainteresovalo je to da oboje brzo reagujete na

nedostupnost onog drugog. Oboje reagujete ljutitim povlačenjem. Pretpostavljam da
je za vas teško da komunicirate osim ako oboje ne želite isto u istom trenutku.

Dž: Pa, ja samo mislim da jednostavni pozdrav neće nikog povrediti.

P: Pitam se da li se dosađujete sa mnom.

Dž: Pa da, da budem iskren. To je samo jednostavna učtivost, koju vi komplikujete.

P: Ono što želim da naglasim je da se čini da je ovo mnogo značajnije za vas oboje
od jednostavne učtivosti. Nekako, zvuči kao da postoji nešto važno između vas što

132
Džimov povratak kući čini izvorom neprijatnosti. Takođe, svestan sam da oboje
prikazujete to pitanje na način koji otežava razgovor ili kompromis.

D: Pa, Džim to želi na svoj način i to je to.

P: A na drugoj strani je da si ti osuđena ako mu dopustiš njegov način!

Ono što ja radim ovde je da ostajem sa ovom temom koju par donosi, bez pokušaja
da rešim. Na individualnoj terapiji bilo sa Doris ili sa Džimom, mogu da istražujem,
kako smo klijent i ja na početku sesije ili šta nedostatak dobrodošlice znači za
klijenta. U terapiji parovima, izbegavam previše individualnih procesa i više volim da
ostanem sa interakcijama. Za razliku od drugih grupa sa kojima radim terapeutski,
nemam individualni terapijski ugovor sa ljudima u parovima ili porodicama. Ne želim
da kupim „Bićemo OK, ako vi budete drugačiji“. Poenta je da pronađu način da
komuniciraju sa drugima onakvi kakvi jesu.

Ovde se čini da će biti borbe između Džima i Doris zbog definisanja situacije. Oni
pokušavaju da me uvuku u to da podržim jednu ili drugu stranu, što ja neću. Radije
ću pustiti da se tema razvija. Naravno, mora postojati nešto analogno što se
pojavljuje kada terapijska sesija sa mnom počinje. Da li će me oni pustiti da uđem sa
svojim interesima ili željama ili će nastaviti da rade ono što su radili?

TERAPEUT JE DEO PROCESA

Ako se vratimo na dijalog između Dore i Džima, možemo videti kako se u kontekstu
para sa terapeutom postavlja scena koja se pojavljuje. Oni od mene kao terapeuta
žele da podržim njihove perspektive, tako da se žale jedno na drugo. Kada bih
podržao jednu ili drugu stranu, ili bi zbog neke moje intervencije izgledalo kao da
vidim nešto jedinstveno „loše“ kod jednog partnera, onda bi njihov način
zaglavljivanja u rešavanju situacije ostao netaknut, a terapija bi se neutralisala. Ako
ostanem izvan konfluencije i objavim da sam zainteresovan za to što rade zajedno,
činjenica da sam prisutan i moja zainteresovanost kreiraju novu situaciju kojom par
treba da se bavi.

Takođe, treba da zapamtim da ono što je rečeno ne mora nužno biti „istinito“. Često
je ono na šta se jedan u paru žali divlja generalizacija ili interpretacija onoga što
druga osoba radi što ima veoma malo sličnosti sa onim kako druga osoba opisuje
svoje akcije. Oni vide mene kao nekoga kome će ispričati svoje probleme, i tako će se
njihove interakcije konfigurisati kao problematične.

Međutim, moja startna pozicija je, šta god da ih pojedinačno motiviše, ako porodične
akcije ponovo i ponovo vode ka rezultatu koji ne žele, da se nešto zanimljivo dešava
ako nastavljaju da se ponašaju isto umesto da pronađu nov način odnosa. Ako je
Džim motivisan da želi neposrednu dobrodošlicu kući na osnovu pretpostavke kako
žena treba da dočeka muža koju nosi iz svoje originalne porodice, on i dalje pravi

133
izbor da ne razgovara prijateljski o tome sa Dorom u cilju da izbegne neprijatnost pri
povratku kući.

VAŽNOST FENOMENOLOGIJE

Više nego u bilo kojoj vrsti terapije značenja, koja dajem porodičnim akcijama i
prezentacijama, će verovatno biti netačna. Svaka porodica može biti viđena kao
zaseban kulturni entitet sa svojim pravima, sa svojim ograničenjima i čak sa
sopstvenim jezikom. Što je više moguće, moram ostati sa onim što posmatram, a ne
da dajem značenje toj opservaciji. Sistemski terapeuti rade to veoma dobro (ponekad
bolje od njihovih Geštalt imitatora):

Uslovljeni smo i lingvističkim modelima, prema kojima predikat koji

povezujemo sa subjektom postaje kvalitet svojstven tom subjektu a, u
stvari, to nije ništa više nego funkcija odnosa. Na primer, ako se
pacijent pojavljuje kao tužan, mi zaključujemo da je tužan, i idemo
toliko daleko da pokušavamo da razumemo zašto je on tužan, pozivajući
ga i ohrabrujući ga da nam govori o svojoj tugi...

Na primer, ako se čini da se gospođa Rosi dosađuje ili da je daleko, dok

se njen sin i njen muž prepiru, bila bi greška zaključiti da se ona stvarno
dosađuje i razgovarati sa njom i pokušavati da se otkrije razlog njene
dosade. Umesto toga, pronalazimo da je mnogo produktivnije u tišini
opservirati efekte njenog ponašanja na druge u grupi, uključujući i nas.
(Palacoli/Palazzoli i drugi 1978, kurziv u orginalu).

Veoma je važno sve ovo uzeti u obzir u radu sa porodicama (a često i u radu sa
individualnim klijentima). Takođe, želim da naglasim vitalni dodatak „uključujući i
nas“. Ako mogu da zadržim svoju pozadinu i stavim u zagradu moju fenomenologiju,
onda postoji mogućnost za mnogo korisniju terapiju.

Primer

Džon i Karen i njihov šestogodišnji sin Brus, došli su na terapiju prevenstveno zbog
„problematičnog ponašanja“ njihovog sina. Na sesiji je Brus izgledao ljuto i „pravio
face“ i unosio se ljudima u lice.

K: Vidite šta moramo da trpimo! On je mali horor. Sve smo pokušali i on ne želi da
prestane.

Dž: On zaslužuje prokleto dobro sakrivanje. Čekaj dok te dohvatim kod kuće.

Primetio sam da je čitav odnos usmeren na Brusa, koji se cerio. To može više imati
veze sa načinom na koji njegovi roditelji reaguju na njegovo izražavanje, nego sa
njegovom radošću.

134
P: Dobro, Brus, imaš svu moju pažnju – šta sad?

Brus izgleda nesigurno. Džon i Karen izgledaju šokirano. Ja gledam u Brusa u tišini,
on gleda u mene.

K: Hajde Brus, kaži čoveku zašto si tako nesnosan.

Dž: Kakva korist, on je mali terorista.

P: Ono što ja primećujem je da se čini da niko od vas ne dobija priliku da jasno kaže
ono što želi da kaže bez prekidanja. Brus prekida roditelje, roditelji prekidaju Brusa.
Pitam se da li bi bilo ko od vas želeo da ispriča kako stvari stoje dok ga drugi slušaju?
Niko nema potrebe da prekida: dobićete kasnije vreme da vi kažete šta imate.

Duga tišina!

U ovom izvodu, ne radim sa redukcionostičkog stanovišta (oni rade ovo samo u cilju
prekidanja) već sa orijentacijom da moj fokus bude na aktivnostima porodice kao cele
grupe, a ne na pojedincima. Predložio sam eksperiment, koji će biti validan bez obzira
na to da li ga „urade“ ili ne. Tišina je sama po sebi novi odgovor za novu mogućnost.

DA LI OHRABRUJEM PORODICU/PAR DA OSTANE ZAJEDNO?

Različiti terapeuti koji se bave porodicama i parovima daju različitu perspektivu ovom
pitanju. Neki donose vrednost da su deci potrebna oba roditelja i da deca mnogo više
pate ako su im roditelji odvojeni nego da su uključeni u skoro svaki konflikt ako
ostanu zajedno. Neko donosi vrednost: „Ako nisi srećan, onda menjaj roditelje“.
Voleo bih da do ovog pitanja dođem posredno, kroz moje razumevanje grupa.

Podsetiću vas da način na koji ja definišem grupe ne zahteva da se ljudi sretnu.

Takođe, podsetiću da sam napisao „da se grupe na neki način nikada ne zatvaraju,
dok su u drugom smislu uvek zatvorene“. Iz ove perspektive, par ili porodica rade na
tome da završe sadašnje grupisanje; i čak i ako su odvojeni, i dalje su grupisani kao
porodica. Zapravo, razdvojene porodice dobro ilustruju ovaj način razumevanja
grupa. Često su grupni procesi u ovakvim porodicama vredni istraživanja. Radio sam
sa razdvojenim parovima u prošlosti i shvatio da je je taj rad koristan.

Šta više, ako je cilj rada da se poboljša mogućnost izbora (restauracija ego funkcija),
onda je obično očigledno da je za porodicu neka vrsta razdvajanja jedan od mogućih
izbora. Ako ja obeshrabrim iztraživanje ovog izbora, mogao bih da doprinesem
osećaju zarobljenosti u ovom odnosu, koje samo po sebi može da doprinese
napuštanju jednog člana porodice. U suprotnom, ako se fokusiram na završavanje
onoga što je bilo u prošlosti, to može da bude baš to što im je potrebno da dozvole
formiranje novog grupisanja koje paru ili porodici omogućava da ostanu zajedno.

135
Padaju mi na pamet dve ilustracije: Klijentkinja na grupnoj terapiji objavljuje da
odlazi. Primećujem da je slobodna da ode i želim joj sve najbolje. Onda ona kaže „U
tom slučaju ja ne moram da odem“. Druga ilustracija odnosi se na par koji je neko
vreme razdvojen i koji dolaze kod mene da istraže gde su sada. U toku rada, oni su
ponovo pokrenuli seksualni odnos, onda su sporazumno izabrali da se razdvoje,
znajući da tada nisu bili tu gde su sada.

POSVEĆENOST

Iz razloga koje sam upravo izneo, ne zauzimam stav da je poželjno da ostanu

zajedno niti da se raziđu (i iz druge perspektive vide neminovnost oba). Međutim, ni
ne ohrabrujem lako završavanje partnerskih ili porodičnih odnosa. Možete reći da stav
koji zauzimam „nije-baš-neutralan“. U neku ruku, ne postavljam se kao figura
autoriteta koja će odlučiti šta će se dešavati sa ovim parom. S druge strane, svestan
sam da sam tihi, ali važan, treći partner u vezi. Partner koji je posvećen vezi.

Kulturološki gledano, mi živimo u vreme kada posvećenost nije koncept koji se

vrednuje. Fric Perls (Perls, 1969) je govorio o „instant osvajačima turnira“. Ako
pogledam oko sebe, čini se da je svuda naglasak na brzim odgovorima, nedostatku
posvećenosti bilo kojoj strukturi i očekivanju da će ljudi biti spremni da se u
najkraćem roku okrenu ka bilo kojoj sledećoj zamisli. Konstantno se izvode nove
strukturne inicijative za zdravstvene službe, obrazovanje, prevoz, industriju i
ekonomiju. Svaki put kada se to dogodi cela grupa radnika biva preraspođena ili bude
lišena zaposlenja, ili premeštena na novu lokaciju. Čim ljudi počnu da sređuju teškoće
sa nekom novom strukturom, zameni ih opet nova. Radnici se suočavaju sa
nesigurnošću saznavanja da postoji velika verovatnoća da će njihovi poslovi nestati u
nekom momentu. Ponovo se pojavljuju slični poslovi u sledećem zaokretu, ali ne za
njih.

Ako posvećenost nije prisutna u vezi ili nije obavezna, onda obično postoji veliki
osećaj nesigurnosti, pošto bilo koji problem, neprijatnost ili neslaganje odmah vode
do pitanja „Da li je ovo kraj?“. Napor koji je uložen u rad kroz ovo može biti
izbegavan ili prepušten. U kasnijem slučaju, mogu da odem po površan sporazum i
dok izgleda kao da sam još uvek u vezi, ne postoji više onaj koji ispunjava ono što ja
želim od njega.

Kada radim sa parovima kao što je ovaj, predlažem im da naprave apsolutni zavet da
ostanu zajedno, recimo, narednih šest meseci. Dok to rade, često pronađu da se
njihova veza menja tako da se problemi mnogo lakše sređuju i oboje imaju potrebu
da se sretnu. To ne znači da će oni nužno ostati zajedno posle šest meseci: neki
hoće, neki neće. Međutim, čak i kada odluče da se razdvoje, biće sposobni da to
urade sa osećajem da su najpre sve uradili da zaista sretnu jedno drugo. Preduslov
da kažu pravo zbogom je da prvo kažu pravo zdravo!

136
Ovo poglavlje ne može biti moj potpuni opis pristupa radu sa parovima i porodičnoj
terapiji. Više se nadam da pokazujem da Geštalt teorija polja može biti korisno
primenjena u ovoj areni. U ovom modelu, način na koji radim sa parovima i
porodicama nije suštinski različit od mog rada sa pojedincima i grupama, ako imam
na umu da je moj „klijent“ pre odnos nego pojedinci, što je u fenomenološkom
pristupu mnogo važnije od pretpostavke da ja razumem značenje onoga što mi
porodica pokazuje.

137
 Poglavlje 12

GEŠTALT PRISTUP
VREDNOSTIMA I ETICI

Geštalt terapija se razvila (u svojim kalifornijskim danima kasnih 60-ih i ranih 70-ih
godina 20. veka) u kulturnom kontekstu gde su pravila i moral stavljeni pod znak
pitanja i odbačeni i gde se sloboda vrednovala više od bilo kakvog zakona. Fric Perls i
mnogi njegovi sledbenici dozvoljavali su sebi mnogo slobode, na koju su psihijatri i
psihoterapeuti gledali sa neodobravanjem. Naročito što su ovi Geštaltisti naglašavi
realnu vezu sa terapeutom, a samim tim zanemarivali transfer, spremni da razviju
terapeutski odnos u drugačiji odnos: prijateljski, čak i seksualni. U relacijama je
najviše vrednovana spontanost.

Mnogo skorije, mnogi Geštalt terapeuti želeli su da budu više prihvaćeni u

profesionalnom svetu što je često značilo veliko prihvatanje etičkih kodeksa i načina
ponašanja bez pridržavanja ličnih vrednosti. Kodeksi su za mnoge postali introjekti,
koji imaju više veze sa profesionalnim ponašanjem nego sa asimilacijom. Za Perlsa,
ovo je bilo istinski neetično!

INTROJEKCIJA I ASIMILACIJA: PRAVILA I VREDNOSTI

Geštalt terapija u stvari pruža korisne osnove za traženje lične i profesionalne etike.
Podsećam na razliku koja je napravljena između introjekta, jednog nesvarljivog
komadića načina funkcionisanja i asimilovanog načina postojanja. Kasnije ću
„sažvakati“ ponašanje i zadržaću za sebe ono što je hranljivo, a odbaciti ono što nije
hranljivo. Možemo gledati u neke razlike poredeći funkcije persone koja je rigidna i
zasnovana na pravilima drugih ljudi; i funkcije persone čiji sam ja vlasnik, i čija su
pravila otvorena da ih ažuriram ako želim.

Geštalt terapija ima još nešto da doda. U filozofiji koja razume „self“ kao interni
proces, postoje neposredni prigovori da je tako samo-izabran vrednosni sistem
„sebičan“. Ja ću izabrati ono što me hrani i zanemariću potrebe mojih kolega, ili moje
sredine. Međutim, akcenat je u Geštalt terapiji na selfu kao relacionom procesu, koji
nastaje na granici kontakta između mog-organizma i moje sredine, i oboje ga
podržavaju. Tako je briga za sredinu neodvojivi deo samo-brige.

Sada mogu da odem u drugu polarnost, ograničavanja mojih mogućnosti preteranom

brigom za sredinu. Zato je važno da kažem da ne verujem da Geštalt terapija
podržava bilo šta od ovoga. Geštalt stanovište homeostaze naglašava važnost
povezivanja koncepta sa kreativnošću i spremnošću da self rizikuje u kontaktu.
Pokušaj da se balans rigidno održi je samo po sebi destruktivno za balans. Rizikujući

138
sebe, sa ovog Geštalt stanovišta, moram biti spreman da rizikujem i sredinu, ali opet
u kontaktu sa njom.

GEŠTALT TEORIJA VREDNOSTI

Verujem da je ono što sam skicirao ranije baza za suptilan i balansiran sistem
vrednosti i lične etike. Ovaj sistem ima svoje „zapovesti“ i sada ću ih predložiti:

1. Preuzmi odgovornost za ono što jesi

Vladaj svojim akcijama, odgovorima, izborima, svojim mestom na svetu. Ne deluj

kao da si samo žrtva drugih ljudi, svoje prošlosti, svojih gena ili političkog sistema.
Ako se prepustiš višoj sili, budi svestan da je to tvoj izbor. Budi svestan: svesnost
je moje vlasništvo nad mojim izborima.

2. Znaj da self izrasta iz kontakta

Ne možeš biti ti dok si zatvoren u svetu fantazija. Self ne znači ništa bez drugih.
Bez brige za druge, ne možeš pravilno da brineš o sebi.

3. Rizikuj sebe kreativnim učešćem u svetu

Svaki pokušaj da kontrolišeš sebe ili sredinu pada na dobro utaban put koji
verovatno vodi ka destrukciji više nego onaj koji izbegavaš. Prihvati strah:
alternativa je gora!

4. Budi pošten

Ne kreiraj sliku o sebi pred drugima, drugačiju od onoga kakav si. Ako to radiš,
sredina će hraniti sliku, a ne tebe. Ako lažeš, laži sa svesnošću i integritetom, a ne
samoobmanom i cinizmom.

5. Prihvati kada stvari idu loše

Ne budi preoprezan: to neće sprečiti da stvari idu loše ponekad. Sve što radiš
progresivno ograničava tvoje izbore, tako da kada stvari idu loše, pronaći ćeš da je
teško da prevazilaziš probleme.

GEŠTALT PROFESIONALNA ETIKA

Hajde da pokušamo da primenimo ove zapovesti na profesionalnu etiku. Voleo bih da

zagrizem metak i ilustrujem ovo etičkim stanovištem našeg osnivača, Frica Perlsa.
Verujem da je on služio kao primer za mnoga od ovih pravila. Rizikovao je sebe u
kontaktu sa drugima, prihvatao da ga ljudi vole i odbijaju, njihovu nežnost i (ponekad

139
čak ubilački) bes. Bio je pošten: važno je shvatiti da ono što izdvaja Perlsa u
njegovim seksualnim odnosima sa klijentima od mnogih drugih u drugim
terapeutskim sistemima nije to što je on bio angažovan u takvoj vezi – kao što su, na
primer, Jung i Rajh i mnogi drugi u svetu psihoterapije – nego to što je on bio
otvoren u vezi sa tim. Ne želim da ovde previše govorim o seksualnoj etici, ali to je
bio izvor kontroverzi o Geštalt terapijii i mora biti pomenuto.

Verujem da je Perls možda izgubio iz vida etiku, ali je implicitno njegovom stvaranju
to što je postao konfluentan sa „geštalt terapeutom Fricom Perlsom“. Drugim rečima,
upao je u zamku mnogih terapeutskih i spiritualnih učitelja, te je prestao da
dozvoljava sebi da bude sa svetom na neki drugi način. Ljudi koje je sretao bili su
najzad ili klijenti, edukanti, učenici ili prišipetlje. Ili je trebao da bude u celibatu ili da
ima seks sa njima. Čini mi se da nije imao drugih interesovanja (bilo da pleše u
dvorani ili igra šah ili sedi u lokalnom baru kao jedna od stalnih mušterija sa ljudima
koji nisu znali da je on „taj Fric Perls“) preko kojih bi se sreo sa ljudim na istom
nivou.

Glavni razlog zašto ne ulazim u seksualne odnose da klijentom ili edukantom je taj
što me klijenti i edukanti poznaju samo u određenom kontekstu, koji ne želim da
napustim. Na osnovu ovog poslednjeg, ne mislim da klijenti na mene prenose samo
roditeljske i druge važne figure (mada je to istina, kao i činjenica da erotska osećanja
prema klijentu mogu da imaju šire značenje nego što je očigledno). Takođe mislim da
kada sam sa klijentom, tu sam da podržim njegove potrebe, a ne da se susretnem sa
svojim potrebama. U mojim ličnim odnosima, želim da budem sposoban da sretnem
potrebe na oba načina, da budem nezainteresovan za drugu osobu povremeno, da
budem spreman, u krajnjoj instanci, da završim odnos za koji mislim da me više ne
hrani. Šta više, klijent mi ne pokazuje mnoge aspekte svog ponašanja: retko znam
koju muziku, hranu ili filmove klijenti vole, i samo imam generalnu predstavu o
načinu na koji uživaju.

Mislim da ima veoma malo povezanosti između dobrog terapeutskog ili trenerskog
odnosa i ove vrste odnosa, i potreba da se zaborave oba odnosa može da učini da
prethodne veze pre budu hendikep, nego prednost. Biram da imam bliske i važne
odnose izvan psihoterapijskog sveta, i to je pravo mesto da se susretnem sa svojim
potrebama.

Ovo je moja priemena generalnih etičkih principa na profesionalnu etiku:

1. Odgovornost

Moram da preuzem odgovornost za ono što se dešava u terapeutskoj sobi. Ja sam

odgovorni partner u svemu što se pojavljuje, uključujući i to kako je klijent. Ovo znači
da ja ne delim sve što se dešava sa klijentom, ali priznajem sebi moje učešće u
događaju, a kada je to prihvatljivo i klijentu. Moram da budem spreman da se izvinim
za moje učešće u tome, ako smo propustili da se sretnemo.

140
Druga strana ovoga je da ne odustajem od svoje moći u terapijskoj situaciji. Ako to
uradim bez želje da zaštitim klijenta, omogućavam da klijent potpuno izrazi sopstvenu
odgovornost. Ne forsiram svoju moć pred klijentom, ali se ne povlačim kada susret
postaje neprijatan za mene.

Moram, takođe, da ostavim odgovornost za klijentov život, samom klijentu. Ne smem

zahtevati od klijenta da mi da autoritet nad svojim životom ili odnosom (osim
privremeno da bi se prevenirala ozbiljna šteta). Ne smem zahtevati od klijenta da me
vidi kao roditeljsku figuru ili sebe kao dete u odnosu sa mnom. Imam odgovornost za
oštećujuće greške koje sam napravio u sopstvenom životu, i klijent mora da ima
sličnu odgovornost, osim ako je očigledno toliko van kontakta da ne može da
preuzme odgovornost, što je veoma retko.

2. Budi dostupan za kontakt

Ne smem da krijem svoje prisustvo iza moje ekspertize ili tehnika kao što su
eksperimenti. U meri u kojoj bilo šta od ovoga pomaže klijentu da se pomeri na novu
ivicu, mora me pronaći tamo na ivici u cilju da podržim novinu.

3. Budi spreman da rizikuješ sebe

Može biti veoma lako za terapeuta da ostane sa klijentom u sigurnoj zoni gde je
oboma relativno prijatno i neizazovno. U najgorem slučaju, terapija stagnira. U
najboljem slučaju, klijent dobije potvrđivanje, koje vrlo lako može da padne pod
težinom sledeće kritičke primedbe koju neko napravi. Bolje je da budem spreman da
u svakom momentu rizikujem pomeranje izvan konfluencijom ograničenih linija u
kolosek gde će interakcija između autonomnih ljudskih bića, biti potpuno izražena.

4. Budi pošten

Ne moram da obmanjujem sebe da bi mi bilo prijatno, niti mog klijenta „za njegovo
dobro“. Ako sam zaglavio sa klijentom, ili se osećam grozno zbog nekog aspekta
našeg odnosa, moram da pronađem prihvatljiv način da rešim to, obično sa
klijentom, a nekada sa sobom. Naročito treba da budem emotivno pošten, ne
okružujući se aurom „topline“ ili naklonosti, već treba da budem otvoren za aktuelna
osećanja (ili nedostatak osećanja) za ovog određenog klijenta u ovom momentu.

Ne bi trebalo da se držim pravila ili tehnike iskrenosti, govoreći sve što osećam u
momentu kada to osećam. Moram da budem, koliko god je moguće pošteno, svestan
onoga što osećam i da podelim ono što unapređuje terapiju, npr. šta klijent može da
sažvaće i asimiluje.

5. Prihvati da stvari idu loše

Moram opraštati sebi, dok u isto vreme moram da budem spreman da se zapitam i da
širim moje sposobnosti. Moram da izbegavam da budem „savršeni terapeut“ i da ne
idealizujem druge kao savršene terapeute ili trenere. Tako znam da sam privremeno
upao u ova „moranja“, uključujući i ovo. Moram da primetim oblasti u kojima

141
podbacujem i da imam dovoljno uzbuđenja u mom radu da poželim da unapredim
ove oblasti. Ne mogu biti efikasan Geštalt terapeut bez ovog uzbuđenja koje je
protkano kroz moj rad, mada, naravno, ne osećam to sve vreme.

Verujem da su ovi etički principi i neophodni i dovoljni za Geštalt psihoterapeute. Oni

moraju biti prošireni u mnogo formalniji jezik, ali svako proširenje može biti ometanje
egzistencijalnog jezgra Geštalt terapije.

142
 Poglavlje 13

ZAVRŠAVANJE

Sada kada smo otvoreni i osetljivi jedni za druge, možemo da završimo. Staro pitanje
postaje novo. Mogu li dalje bez tebe? Da li će boleti? Mogu li biti iskorišćen? Slobodan
sam, ali da li mogu da se nosim sa tim sam? Svako od nas doživi rekapitulaciju
strahova i nada koje imamo na početku. Želim da završim u skladu sa mojim
potrebama i mojim granicama, i želim da i vi to isto uradite. Ovo će biti nova vrsta
završavanja, nečega što je završeno, bar za sada. Zato hajde da dopustimo da
izrazimo naše sumnje, strahove i zahvalnosti – sve što je neophodno da zaokružimo
ovo iskustvo. Arnold Biser (Arnold Beisser) u „Geštalt evaluacija: individualna studija
slučaja“ (neobjavljeno).

OSNOVNE PRETPOSTAVKE

U psihoterapijama zasnovanim na uklanjanju simptoma, kriterijum za kraj terapije je

prilično jednostavan: ako su simptomi nestali, ili terapeut ili klijent ili oboje odlučuju
da terapija nije uklonila simptome. U Geštalt terapiji, zasnovanoj na istraživanju
klijentovog self procesa, moramo da idemo iza ovih jednostavnih pojmova.

Moramo da se vratimo osnovnim pretpostavkama. Jer, nismo tu da „popravimo“

klijenta, nego imamo teoretsku pretpostavku da će ono što radimo pomoći klijentu.
Znamo da većina klijenata želi da njihovi životi budu vremenom obogaćeni i žele
posvećenost za novac koji troše na terapiju, tako da mi ne bismo dobro sprovodili
Geštalt terapiju da ne verujemo – i proveravamo – da smo teoretski i praktično
sposobni da im to i obezbedimo. Proći ću kroz neke osnovne pretpostavke Geštalt
terapije kako je ja vidim, kao uvod u završavanje procesa.

Pogodno je da se vratimo na početak, našim osnovnim principima, pošto je to deo

istraživanja završavanja. Pitanja za kraj moraju sadržati „Šta smo uradili?“, „Da li sam
dobio ono što sam želeo?“, „Šta nismo uradili?“: pitanja koja moraju sadržati pregled
onoga što smo postavili da treba da uradimo na prvom mestu, u kontekstu onoga što
smo zapravo uradili.

1. Svako ponekad bude povređen (pesma grupe R.E.M.)

Kao egzistencijalna terapija, Geštalt ne održava nadu da ćemo biti srećni sve vreme ili
da stvari neće ponovo krenuti naopako, ili da se nama neće dešavati loše stvari. Mi, u
stvari, možemo garantovati da će laki i teški momenti nastaviti da koegzistiraju. U
stvari, mi obično možemo da pretpostavimo da ako je nečiji život proticao glatko, to
je bilo zbog toga što su sami sebe poštedeli punog kontakta sa svetom, izbegavajući
teškoće i posvećenost u stvarnim odnosima, često prebacujeći teškoće na one sa kim
dolaze u kontakt.

143
Dakle, završetak (i početak) Geštalt terapije nije nužno povezan sa tim koliko je težak
život klijenta. Da bi ljudi došli na terapiju nije potrebno da im se životi raspadaju ili da
budu oslobođeni problema da bi je napustili.

2. Pomeranje od manipulisanja sredinom za podršku do samopodržavanja

Ranije sam pisao o Perlsovoj originalnoj izjavi o cilju Geštalt terapije. Ona govori o
dve različite „veštine“ za bavljenje usponima i padovima u životu. Veštinu koju
savladaš u neprijateljskoj sredini, naročito u detinjstvu, deluje tako da izbegavaš
nepoželjnu pažnju, prikazuješ sebe kao nekoga koga se treba paziti ili ga izbegavati ili
te, u najmanju ruku, ne povređuju često. Ovo ne bi bio deo te veštine kada bi
direktno išao za onim što želiš ili što ti treba ili direktno odgovarao na potrebe drugih
ljudi.

Kontakt je zamenjen uzajamnom manipulacijom.

Veština je, prema Geštalt terapiji, prirodno stanje ljudskog bića da počne
kontaktiranje sa sredinom, a onda da napadne sredinu i da dozvoli da bude
napadnut. Tako u neprijateljskoj sredini ja ću pre naći deo sredine koja nije
neprijateljska prema meni (pomeriću se) ili ću delovati tako da je napravim manje
neprijateljskom (pozvaću policiju, boriću se) ili ću prihvatiti neprijateljstvo da podržim
potrebu sa višim prioritetom ili posvećenost (hranim porodicu, učim nešto što ja
vrednujem). Potvrdiću svoju ljudskost praveći izbore korak po korak. Orijentišem se
tako da me sredina podrži u mojim izborima. To je „samo-podrška“. Važno je još
jednom napomenuti da ovo ne znači da sve treba da radimo sami. U stvari, fleksibilni
self Geštalt terapije nastaje kada sam orijentisan tako da ostvarujem kontakt i imam
izbor u polju organizam/sredina.

3. Pomeranje iz hronične opasnosti niskog nivoa u visoki, ali bezbedan, nivo

opasnosti

Slika koju imam ovde (zahvaljujući Petruški Klarkson) dolazi iz života sa kamenom u
mojoj cipeli. Trebalo bi da mi se koža stvrdne da bi me u izvesnoj meri zaštitila od
kamena i trebalo bi da naučim da hodam tako da minimalizujem neprijatnost.
Međutim, prihvatanjem neprijatnosti kao neodvojivog dela života, trebalo bi da
prihvatim i redukovanu senzitivnost i svesnost o mom stopalu i teškoće u držanju
zbog neuravnoteženog hodanja.

Terapija bi trebalo da se direktno fokusira na centar neprijatnosti, priznajući da to

zaista boli i možda da izbor bude da stanem, skinem cipelu i izbacim kamen. Na nivou
selfa, ja mogu da prestanem da se identifikujem sa kemenom u cipeli, odbacujući to
kao nešto što nije moje i da se preorijentišem u odnosu na to.

Udaljavajući se od ilustracije, to znači da terapeut podržava i izaziva klijenta da se

suoči sa svetom sa višim stepenom hrabrosti i odgovornosti, potvrđujući njegov izbor
da se suoči sa teškoćama.

144
KAKO SE TERAPIJA ZAVRŠAVA

Sada smo spremni da pogledamo šta znači završavanje Geštalt terapije.

Najpre, treba da priznamo da ne žele svi ono što mi nudimo. Neki žele da promene
određena ponašanja, kao što je to da žele da prestanu da puše, bez suočavanja sa
bilo kojim od ovih pitanja. Važno je da budemo spremni da budemo jasni sa tim šta
nudimo, a šta ne nudimo. Kao što je Isidor From (u kasnijoj fazi) govorio: „Vi niste
robna kuća, vi ste butik“. Ako neko želi vrstu terapije koja je različita od one koju ja
nudim, upućujem ga dalje. Poenta koju ovde pravim je da je veoma teško dobro
završiti terapiju koja nije dobro počela. Moramo da imamo osećaj za kompletiranje
poduhvata u kojem smo oboje partneri.

Jednom kada se složimo oko načina koji ćemo zajedno da radimo, ja ću posmatrati
klijentov razvoj samo-podrške i kretanje od hronične niske opasnosti do visoko
rangirane opasnosti u odnosima u kojima klijent bira da bude. Iskustveno, klijent i ja
ćemo imati zajedničku energiju dovoljnu da podrži klijentove želje. Ako ovo ne
doživim posle nekog vremena, postaviću pitanje klijentu šta se dešava sa našim
odnosom.

U nekoj fazi, odgovor na ovo će biti da je klijent ponovo naučio veštinu samopodrške
dovoljnu da je spreman da bira i kontaktira bilo koje teškoće koje trenutno doživljava,
i u svakodnevnom životu i u odnosu sa mnom. Onda je vreme da krenemo ka
završavanju terapije. Uobičajeno se dogovorimo oko tog koraka. Ponekad će klijent
naglo prekinuti terapiju da bi izbegao da ide dalje sa nečim bolnim ili zato što je to
njegov uobičajen način izbegavanja završavanja. Ne ohrabrujem ovo, jer mi se ne čini
da je od bilo kakve pomoći da završetak terapije bude deo „nezavršenog posla“.
Naravno, konačna odluka je na klijentu.

Povremeno, klijent će verbalno poželeti da nastavi, ali neće nastaviti da deluju u

skladu sa našim dogovorom. Ovo može da uključi prekid našeg dogovora o nasilju i
plaćanju ili odbijanje da se preuzme odgovornost za sopstvene procese i oslanjanje
na mene da to „popravim“. Mogu nastaviti da dolaze samo zbog uslova kursa na
kojem su, kao što su savetovanje ili psihoterapija. U ovim okolnostima, smatraću da
je terapija završena jednostrano, ostavljajući klijentu dovoljno vremena da završi sa
mnom kako može, uključujući i to da izrazi bilo kakav bes koji možda oseća zbog
načina na koji je terapija završena. Ne volim da radim ovo, ali nisam u mogućnosti da
nastavim rad u dobroj veri sa nekim ko nema razumuvenje u vezi sa dogovorom.

145
ZADACI ZA KRAJ TERAPIJE

Čak i kada se terapeut i klijent slože da je njihovom zajedničkom radu došao kraj,
postoje aspekti procesa završavanja koje treba gledati pre nego što stanemo. Jedan
od paradoksa terapije je da duboka i važna veza dolazi do kraja kada dostigne pun
kontakt. To je skoro kao da kažem klijentu „Ja ću biti u vezi sa tobom, samo ako si u
problemu“. U međuvremenu klijent verovatno ima svoje teškoće da kaže konačno
zbogom. Pitanja koja se često postavljaju pred klijentom su: „Da li ću moći da izdržim
bol odvajanja?“, „Mogu li da se vratim ako stvari krenu naopako?“, „Ako ne mogu, da
li on brine o meni?“. Pitanje i za terapeuta i za klijenta je „Da li sam zavisan od ove
veze zato što ne želim da izgubim drugog (bez obzira da li je razmatranje emotivno ili
komercijalno)?“ Kao i na početku terapije, ovde se testiraju terapeutove granice i
terapeut mora da bude jasan.

Za mene su zadaci za kraj:

1. Izlazak iz terapijske veze

Deo ovoga je da izvuče nešto iz ovog odnosa i da se da generalni smisao tome što
smo zajedno radili. Šta se promenilo ili na šta smo obratili pažnju, a na šta nismo? Da
li postoje određene teme koje su karakterisale terapiju i koje je trenutno stanje stvari
sa ovim temama? Oko kojih potencijalnih tema za istraživanje smo se složili da ih ne
otvaramo?

Moramo, takođe, da budemo jasni oko toga da se odnos zaista završava. Međutim, ja
sam se od terapeuta koji je radio na tome da očuva klijentovu autonomiju, postao
osoba koja sluša, neko važan u klijentovom životu. Završavajući terapiju klijent se
priprema za život bez mene. Za neke klijente, koji su dobro povezani sa svojom
sredinom, ovo će biti lako; za druge, ovo će biti teško jer naše završavanje ostavlja
rupu koju na neki način treba da popune. O ovome ću kasnije više govoriti.

Jedan od načina na koji ne treba završavati terapiju je reći do viđenja, dok se ne

sretnemo ponovo ili dok mi ne budeš ponovo potreban. Ne prihvatam ovakav kraj.
Kažem klijentima da ćemo se možda nekada sresti, a možda i nećemo, možda ćemo
čak ponovo raditi zajedno ili nećemo, ali da ne završavamo na toj osnovi. Veza se
zaista završila, bez bilo kakvih očekivanja da će ponovo početi. Ako klijent nije
spreman da razume da je kraj, ja ću jednostrano reći da neću pod bilo kojim
okolnostima više raditi sa njim. Onda možemo dalje raditi na klijentovom odgovoru
na ovo, dok ne razjasnimo da to za mene nije odbijanje, već održavanje jasne granice
na kojoj se pojavljuju zadaci za kraj.

Na sličan način se odnosim i prema pismima posle završetka terapije. Pročitaću pisma
bivših klijenata ako nemam osećaj da ponovo pokušavaju da uspostave odnos. Ako
imam taj osećaj, zamoliću ih da mi više ne pišu.

146
2. Izlazak iz ličnog odnosa

Mi takođe treba da prihvatimo i damo sebi vremena za osećanja koja imamo zbog
umiranja našeg ličnog odnosa. Ova osećanja mogu biti tuga, radost, strah, i/ili ljutnja,
u zavisnosti od situacije i načina na koji je klijent konfigurisao kraj. Klijent će takođe
želeti da zna šta terapeut oseća i kako je kraj uticao na terapeuta.

Želim da sam u stanju da priznam da je kraj svemu ličnom između nas, uključujući
žaljenje i frustracije.

3. Preorijentisanje na suočavanje sa svetom bez terapeutske podrške

Terapeut je, na neki način, laka osoba koja podržava. Ja ću biti pouzdan, nemam
previše posla na dnevnom redu i imam jasne granice. Biti spreman da rizikuješ
podršku negde drugo je mnogo teže. Možda će druga osoba biti prezauzeta ili će
želeti da razgovara o svojim problemima ili će jednostavno dati savet. I još je tu
stvari u svakodnevnim odnosima, koje se mogu izbegnuti odlaskom na terapiju. To je
u ovom smislu, napuštanje osobe koja je ugovorom obavezana da bude posvećena
klijentovom razvoju, kao da „napušta kuću“ i suočava se sa strahom od usamljenosti.

Za neke klijente („granične“), terapija se završava kada prestanu da me viđaju.

Njihovo iskustvo (koje je počelo u detinjstvu sa njihovim roditeljima) je da je pokušaj
da postignu nezavisnost suočavanje sa odbacivanjem. Oni se tako ili prilepe blizu (sve
je dobro, ali guši) ili beže (sve je loše). Moje iskustvo je da oni često odlaze u zbrci,
izbegavajući da se suoče sa krajem našeg zajedničkog rada, ili ljuti, odbacujući ono
što smo zajedno postigli. Često se onda bivši klijenti vraćaju, ili pišu ili telefoniraju da
bi kasnije otišli mnogo spremnije.

Zadržavajući pristup koji imam u ovoj knjizi, želim da izbegnem da opisujem

„normalan“ ili „nenormalan“ proces završavanja. Mi imamo „autonomne kriterijume“:
da li je naš konačni odlazak od nekoga jedinstven, životan, graciozan, energičan,
oslobađajući? Ako nije, postoji nešto u polju našeg kontaktiranja što još uvek treba
gledati, ako je moguće, pre nego što završimo.

Geštalt teorija identifikuje konfluenciju kao najverovatnije prekidanje završavanja

kontakta (u fazi post kontakta). Vredno je gledati u pokušaje (bilo klijentove, bilo
terapeutove) da održe odnos.

Tako, skoro na samom kraju knjige, ja sam svestan da postoje brojni zadaci koje
moram da kompletiram pre nego što je završim: štampa, reference i sl. Iza toga,
postoje mnogi strahovi oko završavanja: Da li će knjiga biti prihvatljiva za izdavača;
da li će je ljudi kupovati; da li će im se dopasti? Nastaće takođe i rupa u mom životu,
vreme koje sam provodio pišući knjigu nekoliko godina. Ideje u knjizi organizuju moje
razmišljanje, predavanja i konferencije. I šta sada?!

U stvari, postajem svestan novih mogućnosti. Ponudiću da radim radionicu sa

potpuno različitom temom na konferenciji, napisaću tekst za žurnal, organizovaću
superviziju u Americi. Spreman sam da rizikujem završavanje knjige.

147
A šta sa Džen, našim izmišljenim/složenim klijentom?

Dž: U novoj sam vezi sada već šest meseci i to je divno. Imam prijatelje,
interesovanja, mnoge stvari za koje sam verovala da ih nikada neću imati. Osećam se
drugačije.

P: Zvučite kao da sumirate vreme koje smo proveli zajedno na terapiji. Da li ima reči
o našem zavšavanju u tome što govorite?

Dž: Zapravo sam razmišljala o tome. Pretpostavljam da je odgovor potvrdan, ali svaki
put kada mislim o tome, osećam se prestravljeno. Osećate da ste veliki deo ovih
promena: mogu li ih zadržati bez vas?

P: Čujem eho onoga što ste reki kada ste prvi put došli. Da li delujete drugačije ili
pratite vođstvo drugog muškarca: mene? Ja bih rekao da ste to vi. Sigurno niste radili
sve što ste uradili zato što sam vam to ja rekao. Ali na to pitanje morate sami da
odgovorite. Nije pitanje da li ja mogu da vam pomognem, zbog prirode pitanja.

Dž: Razumem šta mislite. Da, mislim da sam spremna da završim...i opet se osećam
uplašeno... i tužno.

I tako dođosmo do kraja. Osećam se tužno dok ovo pišem, sećam se završavanja sa
klijentima i razmišljam o završavanjima koja će doći.

U skladu sa onim što sam rekao o procesu završavanja, sumiraću poglavljem u kome
ću dati pregled Geštalt terapije kako sam je konceptualizovao u ovoj knjizi.

148
 Poglavlje 14
MAPA GEŠTALT TERAPIJE

Čitajući literaturu, jedan od glavnih problema sa kojima sam se susreo je to što

različiti pisci koriste prilično različite reči da opišu Geštalt terapiju (a nekada koriste
iste reči da opišu različite stvari). To su sve ove reči: teorija polja, egzistencijalizam,
fenomenologija, kontakt, svesnost, self, ego, id, persona, dijalog, eksperiment,
prekidi kontakta, slojevii neuroze... Kako se oni zajedno uklapaju? Da li zaključavaju
jedan drugi ili potiču iz mnogo bazičnije filozofske perspektive?

Želim da završim knjigu predstavljanjem moje mape Geštalt terapije, od njenih

bazičnih filozofskih principa do njenog izraza kao specifične psihoterapijske metode.
Ovo poglavlje je posebno namenjeno Geštalt terapeutima, koji žele da saznaju gde se
ja nalazim u odnosu na različite aspekte Geštalt teorije. Ohrabrio bih i druge da
naprave svoje lične „mape” i pokažu kako stoje u odnosu na teoriju”.

POZADINA: POLJE

Geštalt teorija polja počinje kao celina. Ne postoje tamo „stvari“ koje kontaktiraju
druge „stvari“, nego „to je kontakt koji je najjednostavnija i prva realnost“ (PHG).
Ovo PHG neprestano podvlače:

„...uvek smo u nekoj interakciji sa poljem na koje reagujemo, a

nismo izolovana bića. Pošto je organizam pokretan u velikom
polju i ima komplikovanu internu strukturu, kao životinja, čini se
prihvatljivim da priča samo za sebe...ali ovo je jednostavno
iluzija...“

Tako je definicija ljudskog bića definicija polja osoba/sredina i kreativno

prilagođavanje onome što osoba pravi u polju. Proces prilagođavanja u polju
kreira/definiše osobu onoliko ili više nego što osoba definiše kreativno prilagođavanje.

Vidi poglavlje 2 za mnogo detaljnije objašnjenje Geštalt teorije polja.

EGZISTENCIJALIZAM I FENOMENOLOGIJA

Egzistencijalizam je bio filozofski preokret u odnosu na dualizam koji je svojstven

Platonovom i kartezijanskom mišljenju: suština i materija, telo i duša.
Egzistencijalizam u prvi plan stavlja samo postojanje, pre nego bilo koje osobine. Tu
postoji snažno naglašavanje izbora koje ljudi prave i ljudskih odnosa sa datostima
sveta, na primer sa smrću. I to je tačno ono što Geštalt teorija polja nudi. Polje je
primarno, iskustvo izrasta iz polja, „self“ i „drugo“ su procesi u polju, naši izbori

149
 konfigurišu polje, što znači da izrastaju u interakcijama polja, a ne iz neke „suštine“
koja je ranije postojala (egzistirala). Umesto Aristetolove „Neistražen život nije vredan
življenja“ mi pre imamo „Život koji se ne živi, nije vredan istraživanja“. Polsterovi su
rekli „Što jeste jeste; jedna stvar prati drugu“. Fenomenologija tvrdi da dokle god je
ono što percipiramo obojeno našim predrasudama i našim metodama gledanja, dotle
mi možemo da učimo da obraćamo pažnju na aktuelnost našeg opažanja, na ono što
nam naša čula govore. Mi takođe možemo da prepoznamo koje predrasude donosimo
u situaciju, možemo da ih stavimo u zagradu, i takođe priđemo bliže sposobnosti da
budemo u neposrednom odnosu sa našom sredinom. Primetite sličnost sa
„kontinuumom svesnosti“ u Geštalt terapiji.

U Geštaltu takođe nema dualizma između „misli“ i „tela“: nema iskustva bez tela. To
nas dovodi do egzistencijalizma Merlo-Pontija (Merleau-Ponty, 1962), koji je govorio o
„živom telu“ kao bazi iskustva.

Fenomenološka pozadina u „datosti“ iskustva tela i prolazne svesnosti o

mogućnostima sredine (što PHG nazivaju „id“) formira baze za kontaktiranje i procese
davanja značenja, o čemu ću sada govoriti.

FIGURA-POZADINA

Ego funkcije identifikacije i alijenacije pomažu nam da uradimo više od definisanja

selfa i drugog. To su procesi kreativnog prilagođavanja sebi. Izvan „datosti“/“ida“, ja
identifikujem u sredini šta je zanimljivo, novo ili šta mi je potrebno – pravim od toga
figuru – i odbacujem ono što nije moje trenutno interesovanje – pravim od toga
pozadinu. To znači da kada govorimo o ego funkcijama, govorimo o formiranju
figure/pozadine: to su dve različite formulacije istog čina. Drugi nazivi za iste procese
u Geštalt teoriji su: svesnost; izbor; kreativno prilagođavanje; agresija; sposobnost
odgovaranja i kontakt/povlačenje. Ovo su sve aspekti istog procesa. 1

Primetite da ovaj proces, kako god da ga nazivamo, nije „interni“ ili „mentalni“
proces, niti je nužno verbalizovan, već je to proces orijentacije i akcije u polju, koji
uključuje interakciju, pokret i komunikaciju, kao i što uključuje i senzacije i emocije.
Kada možemo da odvojimo ovo i kada možemo da razmišljamo pre nego što nešto
uradimo, onda oni nisu inherentno razdvojeni. Neke situacije su dovoljno kompleksne
i naši izbori su dovoljno presudni, da moramo da zastanemo i razmislimo pre nego
što delujemo. Ovo zaustavljanje i razmišljanje redukuje životnost našeg kontakta sa
sredinom, ali u nekim slučajevima (npr. situacije kada želim da diplomatski

1
Svestan sam da se mogu napraviti suptilne razlike između ovih koncepata (želim da zahvalim
Geriju Jontefu što mi je ukazao na to). Po meni, verujem da više gubimo nego što postižemo
naglašavajući ove razlike. Na primer, „svesnost“ teži da postane samo stvar percepcije, da bi se
razlikovala od „kontaktiranja“. Ali u različitim delovima literature, oba procesa su identifikovana sa
procesima pravljenja figure i pozadine, tj. sa fromiranjem geštalta.
U svakom slučaju, reći da su to sve aspekti istog procesa (ego funkcionisanja) je jednostavnije, i
među svim kompleksnostima Geštalt teorije, dobrodošlo je svako pojednostavljivanje koje nije
falsifikovanje.

150
pregovaram sa nekim ko je moćan) drago mi je što mogu da izbegnem potencijalnu
životnost! Razdvajanje koje tada pravimo je prekid procesa kontaktiranja (što
nazivamo „egotizam“) u službi pravljenja mnogo efikasnijeg kontakta u složenoj
situaciji.

Ovo je mnogo više pokriveno u poglavlju br. 3, u „kreativnoj adaptaciji“.

TERAPIJA DIJALOGOM

U Geštalt terapiji, osnova za dijaloški metod je da je Geštalt teorija polja inherentno

dijaloška: terapeut i klijent ko-kreiraju jedno drugo u svom kontaktu. Dijalog ukazuje
na polje, pre nego na pojedinca. Tako terapeut obezbeđuje drugo u relaciji sa kojim
klijent istražuje self. Ovo je određena vrsta dijaloga, koja nije ograničena na verbalnu
razmenu, već na kompletan način na koji delujemo jedno prema drugom i očekujemo
jedno od drugog da deluje prema nama. Pitanja u ovom dijalogu su: Kako klijent
predstavlja sebe meni; i kako me klijent ohrabruje ili obeshrabruje da se predstavim
pred njim? Sa kojim karakteristikama se klijent identifikuje – „To je ono što ja volim“
(što PHG nazivaju „funkcijom persone“). Kada klijent donese neko pitanje, san,
sećanje, šta je značaj toga sada i ovde i šta želi od mene kada mi to govori? Šta ja
želim ovde, koji delovi ovoga su validni delovi za terapiju, a koji su vođeni klijentovim
očekivanjima? Vraćajući se na diskusiju o principima teorije polja, dijalog je jedan
primer „principa jedinstvenosti“: kreacija jedinstvenih ljudi u jedinstvenom polju.

EKSPERIMENT

Drugo u odnosu u kojem sam ja self nisu samo drugi ljudi. Prateći „princip moguće
relevantnosti“ o kojem smo diskutovali u poglavlju 2, drugo takođe obuhvata celu
moju sredinu, uključujući nežive objekte koji me okružuju; a takođe i aspekte mog
funkcionisanja kojih sam se trenutno odrekao i napravio druge. U Geštalt
eksperimentima, mogu da istražim kako se odnosi na te aspekte drugog i da probam
nove načina relacija. Tako u odnosu na neživu sredinu, mogu da istražim kako
koristim čula: gledanje, dodirivanje, mirisanje. Ili mogu da istražim moje preferencije:
volim to, a ne to, ili ovaj aspekt, a ne taj aspekt ili ovo je moj emotivni odgovor
sredini. Mogu da uđem u dijalog sa odbačenim aspektom moga funkcionisanja –
čuvena „prazna stolica“ u Geštaltu. Cilj je da kreiram „sigurnu opasnost“: sigurno
mesto gde mogu da prihvatim moj strah od izlaska iz poznatog i rizikujem da delujem
drugačije.

Naravno, kada ponudim eksperiment klijentu, ja sam takođe angažovan u dijalogu u

smislu da diskutujem o tome. U konfiguraciji sebe kao nekoga ko obezbeđuje
eksperimente, ja ohrabrujem klijenta da konfiguriše sebe kao nekoga ko prihvata moj
savet. Onda moram da odlučim da li ću, sa određenim klijentom, uzeti u obzir to kao
vredno truda. Na primer, sa popustljivim klijentom, ću biti veoma obazriv i neću mu
nuditi eksperiment jer mogu da očekujem da će klijent to da uradi zbog mene, a neće

151
 postaviti sebi pitanje da li je zainteresovan i spreman da uradi ono što ja tražim. Moje
pravilo podizanja palca je da neću uvoditi eksperiment dok nemam dobar dokaz
klijentove spremnosti da mi kaže „ne“, čak ili posebno ako klijent traži od mene da
mu kažem šta da radi.

Sa klijentom koji uobičajeno kaže „ne“, eksperiment sam po sebi može biti da klijent
rizikuje da prihvati moje sugestije i da konfiguriše mene kao nekoga ko ima autoritet,
ali je i bezbedan i na klijentovoj je strani. Naročito u ovoj situaciji ne smem da se
investiram u neki određeni ishod, nego moram da budem spreman da istražujem
proces ako klijent kaže „ne“, kao i da istražujem posledice ako klijent kaže „da“.

Paradoksalna teorija promene, ovde je važan faktor, kao i drugde. Cilj eksperimenta
nije da ohrabrim klijenta da ga završi tako što će delovati drugačije. Cilj je više da ga
pozovem da izađe iz konfluencije sa određenim načinom bivanja, tako da postane
svestan tog načina bivanja i njegove alternative. Razlika koju želim da naglasim je
između klijentovog svesnog prihvatanja toga gde jeste i njegove konfluencije sa tim
gde jeste, tako da svesnost nije moguća.

Za više detalja pogledati poglavlje 9, „dijalog i eksperiment“ i njihov međusobni

odnos.

PREKIDI KONTAKTA

Ovo je deo naše bazične ljudske sposobnosti da nadmašimo situaciju u kojoj

pronalazimo sebe da smo sposobni da prekidamo proces kontaktiranja ako
pronađemo da to proizvodi previše anksioznosti ili nam se ne dopada. Neki
komentatori uzimaju Geštalt teoriju da bi rekli da su „prekidi“ ono loše u njima, ili
treba da se slože sa tim, ili da ponude različite „reinterpretacije“ Geštalta sa kojima bi
bili u redu ili treba da prestanu da ih zovu „prekidima“. U PHG je jasno da osnova
neuroze nije u prekidu kontakta, nego u gubitku ego funkcije, gde se gubi vlasništvo i
mogućnost izbora u procesu kontaktiranja ili prekidanja. Dostigao sam određenu
tačku i postoji nesklad, pošto se pomeram iz određenog načina kontaktiranja bez
jasne figure da ja to radim. PHG govori o autonomnim kriterijumima iskustva: bez
obzira na sadržaj iskustva, da li je figura koju formiram svetla, jasna, graciozna,
jedinstvena, itd? Ako nije, ako je tupa, konfuzna ili bez energije, onda izbegavam
nešto u sredini ili u mojim potrebama i pozadina zahteva energiju od figure.

Sledeća tačka koja se često gubi je da je Geštalt terapija koja naglašava da između
terapeuta i klijenta nema konfluencije. Tako smo sposobni da konfigurišemo našu
interakciju na različite načine. Klijent može da prekida kontakt, a da terapeut ne bude
prekinut – pošto fenomenološki terapeut ne zahteva neki određeni kontakt, nego se
sa interesovanje odnosi prema onome što klijent radi. 1

1
Na isti način, Viler (Wheeler) i drugi stavljaju naglasak na „strukturu pozadine“ pretpostavljajući
da je ono što je figura za klijenta, figura i za terapeuta, a ono što je pozadina za klijenta, to je
pozadina i za terapeuta, npr. konfluencija! Ja ne mogu da obraćam pažnju na pozadinu – ako to
postane figura onda hoću. Ali ono što je figura za mene, ne mora nužno da bude figura za

152
 CIKLUS SVESNOSTI

Objasnio sam, u poglavlju 3, moj stav da se ovaj teoretski koncept ne uklapa u

Geštalt teoriju koju predstavljam ovde, ali se uklapa sa onim što se dešava sa našom
svesnošću ako našim odnosima dodamo odlaganje, mišljenje i planiranje (što PHG
nazivaju „egotizam“). Onda jedinstvena aktivnost senzacije/svesnosti/mobilizacije od
akcije do finalnog kontakta postaje podeljena i sekvencijalna: ovo je cilj egotizma, da
odložimo akciju u teškom okruženju jer želimo da isprobamo stvari u fantaziji, pre
nego što ih proživimo u svetu.

PHG imaju svoj sopstveni ciklus: Predkontakt: datost/id; Kontaktiranje: ego/pravljenje

figure i pozadine, nezainteresovanost za pozadinu; Finalni kontakt: totalna
angažovanost jasne figure, nezainteresovanost za pozadinu; Post kontakt: vraćanje
na id.

Svaki od ovih uključuje različit nivo senzacija, svesnosti, energizacije, akcije i

kontaktiranja. Svaki aspekt je relacioni, što je u suprotnosti sa Cinkerovim ciklusom,
gde su aspekti više intrapsihički. Ovo je tako veštački slična teorija, ali je zapravo
potpuno različita u svojim osnovnim pretpostavkama i filozofiji.

SLOJEVI NEUROZE

Ovo se mnogo bolje uklapa u mapu. „Zastoj“ je kada preuzimamo egzistencijalni rizik
kretanja izvan naših „identifikacija“/“funkcije persone“/“sloja igranja uloga“ i
doživljavamo anksioznost koja je svojstvena tome što radimo. „Implozija“ je pokret
od gubitka ego funkcija, i tako jednostavnog „radim ono što uvek radim“, do
suočavanja sa egzistencijalnim pitanjem „šta ja biram?“ i rizik od stavljanja sebe u
prvi plan. Najpre sam izgubljen, bez spoljnih oznaka i moja energija nema kuda da
ode („implozija“), a onda ja biram, usmeravam svoju energiju i „eksplodiram“ sa
jedinstvenošću, bojom i gracioznošću (autonomni kriterijumi). Kada gledamo iz ove
perspektive, jasno je da je mesto Geštalt eksperimenata u pokretu od persone koja
igra uloge do svesnosti o tome da je izgubila ego funkcije, i tako došla do impasa.
Zanimljivo je takođe iz perspektive nove knjige Irva Polstera Populacija sopstva koja
je usmerena ka redefinisanju Geštalt terapije kao terapije sloja igranja uloga pre
nego egzistencijalnog zastoja (videti Filipson, 1996).

ZAKLJUČAK

klijenta, često i nije.

153
Nadam se da ova diskusija, o načinu na koji se različite niti Geštalt teorije zajedno
uklapaju i izrastaju iz Geštalt teorije polja, formira korisnu „mapu“ Geštalt pejzaža.
Svestan sam da je to jedna od mogućih mapa i da različiti teoretičari Geštalta crtaju
mape na različite načine. Nadam se da svaka od tih mapa može biti elaborirana (kao
što je to Polster uradio) tako da dijalog između jasnih figura postane moguć. Nadam
se, takođe, da oni koji podučavaju i uče Geštalt terapiju obraćaju pažnju na
generalnu mapu sopstvenog pristupa, tako da su međusobni odnosi između različitih
termina koje koriste jasni, a ne izdeljeni.

Pokušao sam da u ovoj knjizi prezentujem koherentan i filozofski ubedljiv izveštaj o

Geštalt terapiji. Shvatio sam da je to težak zadatak: shvatio sam da praktični rad (i
kao terapeut i kao klijent) pokazuje taj pristup mnogo jasnije nego što to mogu reči
na papiru. Nema reči koje mogu da zamene iskustvo! Nadam se, međutim, da će
nešto od mog razumevanja Geštalta doći do vas, čitalaca. Sa mojom
zainteresovanošću za dijalog, nadam se da ću dobiti neku povratnu informaciju.

Takođe, svestan sam kako se moje razumevanje Geštalt terapije razvijalo, i kako
nastavlja da se razvija. Nijedna teorijska izjava ne može biti i ne bi trebalo da bude
konačna i siguran sam da bih neke stvari rekao drugačije da sam ovo pisao kasnije.
Nadam se da će se razviti veća debata o teoriji i ja sam ohrabren rastućim brojem
internacionalnih žurnala koji su posvećeni Geštalt terapiji.

Kada pogledam na ono što sam napisao, što je ponavljanje tema iz PHG, zadivljen
sam uvidom u sve one koji su uključeni u destilaciju tako koherentnog pristupa
nastalog pod raznim uticajima tako jakih i različitih ličnosti. Redovno prezentujem
„Geštalt kao terapiju relacionog selfa“ geštaltistima i ne-geštaltističkoj publici, obično
iskustveno, ponekad pokazujući video snimke i uživam kako su učesnici iznenađeni
snagom i energijom pristupa. Razvio sam veru da će nešto nastati čak i iz relativno
kratkog iskustva u ovom radu. Nadam se da sam uspeo da iskomuniciram nešto od
svog uzbuđenja i poverenja u ovaj način rada.

Poglavlje 15

154
 KLIJENTOV POGLED NA TERAPIJU

Piter mi je rekao da pišem o tome kako mi je bilo dok sam se menjala od nekoga ko
je toliko podeljen, do toga da sam skoro cela. Nisam navikla da pišem o sebi na ovaj
način, dok nisam počela da se obraćam Piteru zato što izgleda da mu svi verujemo i
da nam to pomaže da mislimo mnogo jasnije.

Tako,

Dragi Piter,

Dolazila sam kod tebe na terapiju skoro deset godina i za sve to vreme nisam se
promenila. I dalje sam žena koju moj partner voli. A, u isto vreme, ja sam se potpuno
promenila. Nisam više robot koji automatski odgovara na svaku situaciju sa kojom se
susreće. Mogu da prepoznam svoja osećanja i izaberem kako bih želela da
odgovorim. Život je mnogo konfuzniji i mnogo bolniji i, srećna sam kada kažem,
mnogo radosniji.

Sećam se kada sam prvi put došla kod tebe i da smo razgovarali o ogromnim lažima
koje sam rekla svojim prijateljima. Jedna je bila da sam bila nasilno silovana u parku
kada me je samo napao dečak koji je imao oko 14 godina. Dečakovo maltretiranje, sa
otvorenim seksualnim prizvukom, toliko me je uzdrmalo da sam se osećala kao da
sam zaista bila nasilno seksulano zlostavljana. Trebalo mi je da ispričam priču kroz
koju bih mogla da izrazim svoja osećanja. Nisam mogla da kažem istinu zato što niko
ne bi razumeo stanje šoka u kojem sam bila, duboku žalost i dezorijentisanost koju
sam osećala i intenzivni strah koji sam iskusila. Ništa mi se u sadašnjosti nije
dešavalo što je moglo da objasni intenzitet moje reakcije.

Moj svet je izgledao tako pre nego što sam sam došla kod tebe. Stalno sam izazivala
osećanja koja su u potpunosti bila nesihronizovana sa mojom sadašnjošću. Učestalo
sam viđala stvari koje nisu bile tamo često sam govorila stvari koje nisu bile ono što
sam mislila da mislim. Znala bih o stvarima za koje nisam znala da sam ikada doživela
ili učila. Na primer, kada sam imala oko 13 godina, razgovarala sam sa mojim
nastavnikom iz srednje škole o muškim parnim kupatilima i šta se dešavalo u njima.
Znam da on nije hteo da poveruje da sam bila u nekom, ali sam ja izražavala znanje
koje nisam mogla da znam ako to nisam iskusila iz prve ruke. Oboje smo bili
zbunjeni. Osećala sam se kao da lažem. Nisam znala kako znam ono što znam, ali
sam bila uverena da sam bila u pravu, i mogla sam da kažem iz njegove reakcije da
sam zaista bila precizna u vezi sa detaljima.

To je ono što za mene znači biti podeljen. Nastavila sam da ubeđujem sebe da sam
normalna, da ne mogu biti toliko drugačija od drugih ljudi. Sada drugačije razumem
moje iskustvo. Znam da ponekad postoji drugi deo mene koji oseća i/ili ti govori.
Razumem da to drugo ja govori i oseća i seća se, i da sam u isto vreme ja još uvek
ja. Toliko mnogo mene, ili mogu li reći, toliko mnogo nas, bilo je zaključano toliko
dugo. Mislim da deo mene nije još rođen zato što sam bila zlostavljana pre rođenja.

155
Sećam se sesije sa tobom, kada sam osećala šta znači biti jasan, čist i čedan. To je
doživljaj za koji nikada pre nisam znala, nikada. To nije bio deo mene koji je
izgubljen. Više sam osećala da taj deo nije postojao do te sesije. Ti i ja smo pronašli
mene i sada sam postala cela umesto da budem u delovima. Moja mentalne slike o
meni se stalno menjaju. Često sam morala da donesem nekoliko delova od dela sebe
samo da bih formirala jedan komad tog usitnjenog ogledala. Na primer, deo mene
koji je morao da se nosi sa toliko mnogo detalja o smrti, takođe je usitnjen. Ona je
imala jedan deo koji se nosi sa zaleđenosti do smrti, drugi da se nosi sa
komadanjem, još jedan sa sahranom i sve tako. I, čini mi se da su različiti delovi
moje ličnosti, moja sposobnost da osećam ili razumem nešto, bili zaključani sa tim
delovima nje.

Sada kada sam dobila veći deo sebe natrag, imam mnogo veći opseg iskustva. Manje
sam paranoična, manje u odbrambenom stavu, manje samo-destruktivna. Mnogo
sam više sposobna da odgovorim na situaciju odgovarajućom emocijom. Na primer,
pošto sam nastavnica moj rad je uvek bio zasnovan na izgradnji odnosa sa
studentima. U prošlosti, bila sam zbunjena njihovim običnim adolescentnim
ponašanjem i tražila sam da kontrolišu ono što nisam razumela. Sada, kada sam
pronašla izgubljenog adolescenta u sebi, sposobna sam da cenim pod kojim su
pritiscima moji studenti i šta im treba od mene, kao odrasle osobe. Više sam
distancirana od njih, mnogo više poštujem procese kroz koje prolaze u pokušaju da
definišu sebe. Pre nego što sam došla kod tebe, ja to nikada nisam mogla da
razumem. Imala sam rigidnu, robotsku, nepopustljivu definiciju sebe, za koju sam
mislila da sam ja. Nikada nisam prošla adolescenciju sa svim pitanjima o tome ko sam
ja i ko želim da budem? To je nekako bilo determinisano mnogo godina ranije, u
mom ranom detinjstvu, i to smo odredili ja i drugi, koji su me kalupili i kreirali prema
svojim slikama.

Poenta je, da pre deset godina nisam mogla da doživim empatiju za druge zato što
sam propustila iskustva koja su bila uobičajena za druge ljude. Suštinski delovi mene
bili su ostavljeni da se bore za sebe, potpuno izvan moje svesnosti. Oni nisu mogli da
budu dostignuti. Nisam ni znala da postoje. Ali, ti i ja smo ih dostigli na terapiji. Ti si
ih, konkretno, prepoznao i slušao, čak si i posegao za njima, za mene, kada su se
pojavili. Osećamo da si nas ti video. Osećali smo da možemo da budemo mi. Ako ne
bismo mogli da govorimo, ti si slušao na druge načine. Ako nismo mogli da
napravimo smisao, puštao si nas da ga ni ne pravimo i davao sve od sebe. To je bilo
dovoljno.

Učio si me da to radim. Pokazao si mi kako da slušam sve delove mene. To je gotovo

tako prosto. Tako, sada kada neka unutra izrazi osećanje koje nije usklađeno sa
sadašnjošću ili kaže reči koje se ne slažu sa onim što se dešava, znam kako da je
slušam. Znam da ima nešto vredno da mi ponudi u tom momentu i da je ona zapravo
deo mene. Postepeno, mi smo postale deo žene, koja smo sve mi. Počela sam da
poznajem sebe bez toga da moram da se obratim mnogima u meni da bih pronašla
šta želim, šta treba da znam, ko sam, i šta ću da uradim.

Drago mi je da sam bila dovoljno srećna da imam tebe i Džona za terapeute. Zajedno
ste mi obezbedili mogućnosti da postanem živa. Postoje delovi mene koji neće

156
govoriti tebi, ali će lako razgovarati sa Džonom. Mi smo imale luksuz da možemo da
zadržimo jednog od vas za nas ako bi se druga projektovala, ili je bila deo ružnog
transfera na naš deo koji nas je držao na distanci. Neka je mogla da mrzi tebe, ali bi
zadržala Džona kao prijatelja, ili bi se plašila Džona i zadržala bi tebe kao nekog u
koga je sigurna. Znam da ste vas dvojica razgovarali o mojim procesima i da je to
obezbeđivalo bezbednu mrežu. Važna stvar je da smo mi uvek imale nekoga na našoj
strani. To je suštinsko, zato što ja ne mislim da sam ja uvek bila na sopstvenoj strani.

Mislim da je važno što sam imala dva muška terapeuta. Bilo bi nemoguće za mene da
napredujem da sam radila sa ženom. Bila sam toliko blizu da terorišem rad. Ne bih
mogla da joj verujem, da počnem sa njom, čak ni da je poštujem. Međutim, jednog
dana bismo želele da radimo sa ženom terapeutom. Zastrašujuće je čak i da
razmišljam o tome, ali kada bismo bile jedno celo, onda bi to bilo neophodno. Posle
svega, mi smo žena. Drago mi je što sada mogu da pravim ženska prijateljstva i da
uživam u njihovom društvu. Počela sam da učim kako je to biti devojka. Volim da
pričam sa devojkama i ženama. Počinjem da imam nešto zajedničko sa njima. Mi,
koje je majka toliko oštetila, počinjemo da razumemo da ona ne predstavlja sve žene.
Naša majka, ženski psihopata, neobična je u svom ekstremizmu. Njena samo-mržnja
pripada njoj i nije više naša. Mi smo se odvojile od nje. Zbog toga, mogu da živim
kao što sam odabrala, a ne neko ko bi ona volela da ja budem.

Tako, ja težim da budem ja i mislim da sam uspela. Osećala sam se kao neko ko
sadrži mnogo pojedinaca u jednom telu. Sada se osećam celo, kao jedan pojedinac
sa različitim delovima. Za mene postoji ogromna razlika u ove dve percepcije mene.
Menjam se toliko brzo da znam da će, ako ovo što sam napisala ponovo pročitam za
godinu dana, to i dalje biti istina, ali izgleda nekompletna. Pretpostavljam da će se do
tada moj jezik promeniti i možda više nećemo biti „mi“ koji ti pišu, nego ću to biti
„ja“.

Kao i uvek, Piter, hvala na slušanju.

157