Наследничка изјава има за дејство да успостави извесност у погледу питања хоће ли

се једно лице примити наслеђа које му је, било по основу тестамента било по основу закона,
припало смрћу неког лица, и то онако како му је и колико му је припало тим моментом.

Наследнику стоји на вољу да се прими или не наслеђа јиа које је позван по неком од
основа позивања на наслеђе. Одлука у овом погледу зависи од његове воље. Међутим,
одричући се наслеђа наследник може да нашкоди својим повериоцима лишавајући их
могућности да се они наплате из вредности оне имовине коју би наследио. То нарочито
може бити од важности за повериоце наследника који је презадужен. А када се има у виду
могучност злоупотреба које се на овај начин могу чи-нити (јер одрицање од наслеђа, а то ће
рећи погодовање других лица којима ће наследство као наследницима или супститутима
имати у томе случају да припадне, може да буде чињено уз неку накнаду или управо у циљу
изигравања поверилаца презадуженог наследника) право се морало постарати да у оваквим
случајевима узме у заштиту и интересе поверилаца наследника, и то пулем могућности
побијања негативне наследничке изјаве. То побијање се може вршити као и свако друго
побијање доброчиних правних послова, с тим да ће се, ако оно успе, сматрати да се
наследник примио наслеђа.

Свака наследничка изјава мора гласити само и чисто било на примање било на
одрицање наслеђа. Никакви услови нису допуштени, па ни било какви додаци уз изјаву.
Отуда одрицање у корист одређеног наследника не сматра се као одрицање од наслеђа него
као изјава уступању свог наследног дела, јер то у самој ствари значи пријем наслеђа уз
истовремено поклањање наслеђеног дела заоставштине другом лицу које се истина у истом
оставинском поступку појављује и као наследник другог дела заоставштине. А све то
утолико пре и више ако се наследник »одриче« наслеђа у корист лица која се у случају
уопште не појављују као наследници.