1.

НОВЧАНА КАЗНА – ПОЈАМ И ЗНАЧЕЊЕ

Новчана казна је казнена санкција која се састоји у обвези осуђене особе да у
одређеном року уплати пресудом одређени новчани износ у корист државе. Изрицањем
новчане казне ствара се обавезни однос у којему се држава појављује као повереник, а
починитељ као дужник. Новчана казна се може изрећи као главна и као споредна казна.
Она се може изрећи као главна казна када је у казненом закону прописана алтернативно
с казном затвора, а као споредна казна може се изрећи ако је у казненом закону одређена
кумулативно с казном затвора, али и када уопће није прописана за казнено дело
почињено из користољубља.

Новчана казна настала је рано, у раздобљу претварања приватне освете у

откупнину. Држава је фаворизирала откупнину јер је један део наплаћених средстава
припадао њој на име посредовања између оштећеног и починитеља казненог дела, а
други део оштећеној особи. Временом су ова дела откупнине добила самосталност, тако
да се први део претворио у новчану казну јавноправног карактера и накнаду штете која
има грађанскоправни карактер. Касније је настала конфискација имовине као насилно
одузимање имовинских вредности и права. И новчана казна и конфискација имовине
спадају у казне које су се врло рано појавиле у казненом праву и које су биле широко у
примени до 19. века. Од Француске револуције оне губе фискални карактер те се њихова
примена сужава.1 У правној теорији, новчана казна била је подвргнута критикама.

Против ње се истицало да није особног карактера јер својим извршењем погађају

се нпр. и чланови обитељи починитеља казненог дела који нису криви за почињено
казнено дело; присташе новчане казне истичу да све остале казне такођер немају сасвим
особну природу јер и оне лишавају обитељ прихода које је остварио осуђеник. Потом им
се приписује неправедност јер теже погађају сиромашне од богатих, а мање имућне
починитеље казнених дела; присташе новчане казне истичу да овај аргумент не вреди
јер се одмеравање имовинских казни извршава с обзиром на имовинско стање
починитеља казненог дела, при чему се узима у обзир и број чланова обитељи које је
уздржавао, односно који живе од његове имовине.2

1
Стојановић, З. (2001), Кривично право – Посебни део, Правни факултет, Сарајево, стр. 108.
2
Јовашевић, Д. (2007). Кривични законик Републике Србије са уводним коментаром, Београд, стр. 94.