Prijemni - Gluma

1
Prvo elektronsko izdanje
Cetinje, 2013.
2
Marku
3
SADRŽAJ
UVOD ..................................................................................................... 11
Predgovor ....................................................................................................... 13
Predgovor drugom izdanju ............................................................................. 15
TALENAT ............................................................................................. 17
ŠTA JE TO? ...................................................................................................... 17
TESTIRAJTE SE SAMI ........................................................................................ 28
Glas............................................................................................................. 29
Govor .......................................................................................................... 30
Pokret ......................................................................................................... 31
Psihotest ..................................................................................................... 32
Gluma ......................................................................................................... 33
PRIPREMA .............................................................................................. 35
OPŠTA PRIPREMA ........................................................................................... 37
PRIPREMA MONOLOGA ...................................................................... 38
IZBOR MONOLOGA ......................................................................................... 39
RAD NA MONOLOGU ...................................................................................... 41
Prvi utisak ................................................................................................... 42
Prikupljanje činjenica.................................................................................. 42
Analiza ........................................................................................................ 44
Improvizacija .............................................................................................. 50
Igra ............................................................................................................. 52
PRIPREMA PJESAMA ........................................................................... 53
IZBOR ..................................................................................................... 59
MONOLOZI ......................................................................................... 61
ŽENSKI ............................................................................................................. 62
Igor Bojović, Ženidba kralja Vukašina, VIDOSAVA ...................................... 62
A.P. Čehov, Galeb, NINA ............................................................................. 63
A.P. Čehov, Ivanov, ANA PETROVNA........................................................... 64
A.P. Čehov, Ivanov, SAŠA ............................................................................ 65
A.P. Čehov, Tri sestre, IRINA ....................................................................... 66
A.P. Čehov, Ujka Vanja, SONJA ................................................................... 66
Bogdan Čiplić, Traktat o sluškinjama, ZITA ................................................ 67
F.M. Dostojevski, Bijele noći, NASTJENJKA.................................................. 68
F.M. Dostojevski, Idiot, AGLAJA .................................................................. 69
F.M. Dostojevski, Idiot, NASTASJA FILIPOVNA ............................................ 70
Eshil, Agamemnon, KLITEMNESTRA ........................................................... 71
Euripid, Ifigenija u Aulidi, IFIGENIJA ........................................................... 72
Euripid, Ifigenija u Aulidi, KLITEMNESTRA .................................................. 73
4
AUDICIJA; Sve o prijemnom ispitu, SADRŽAJ
Euripid, Medeja, MEDEJA ........................................................................... 74

R.M. Fazbinder, Gorke suze Petre fon Kant, PETRA .................................... 74
N.V. Gogolj, Ženidba, AGAFJA..................................................................... 75
Henrik Ibzen, Nora, NORA .......................................................................... 76
Dušan Kovačević, Balkanski špijun, DANICA ............................................... 77
Miroslav Krleža, Gospoda Glembajevi, BARUNICA KASTELI ........................ 78
Miroslav Krleža, U agoniji, LAURA .............................................................. 80
Miroslav Krleža, U agoniji, LAURA .............................................................. 80
Miroslav Krleža, Vučjak, MARIJANA ........................................................... 81
Molijer, Don Žuan, DONA ELVIRA ............................................................... 83
Molijer, Škola za žene, ANJESA ................................................................... 84
Milan Ogrizović, Hasanaginica, HASANAGINICA ........................................ 85
Edvard Olbi, Ko se boji Virdžinije Vulf, MARTA ........................................... 85
Jovan Sterija Popović, Kir Janja, JUCA......................................................... 86
Jovan Sterija Popović, Rodoljupci, ZELENIĆKA ............................................ 87
Aleksandar Puškin, Evgenije Onjegin, TATJANA ......................................... 88
Aleksandar Puškin, Evgenije Onjegin, TATJANA ......................................... 89
Miloš Radović, Čorba od kanarinca, JECA ................................................... 90
Žan Rasin, Berenika, BERENIKA .................................................................. 92
Nebojša Romčević, Karolina Nojber, KAROLINA ......................................... 93
Ljubomir Simović, Čudo u Šarganu, JAGODA .............................................. 94
August Strindberg, Gospođica Julija, JULIJA ............................................... 94
Šekspir, Komedija zabuna, ADRIJANA......................................................... 95
Šekspir, Ričard III, ANA ............................................................................... 96
Šekspir, Romeo i Julija, JULIJA .................................................................... 96
Šekspir, Ukroćena zloća, KATARINA............................................................ 97
Sem Šepard, Ludi od ljubavi, MEJ ............................................................... 98
Mjuriel Šizgal, Ljubav, ELEN........................................................................ 99
Dž. B. Šo, Pigmalion, LIZA ......................................................................... 100
Dž. B. Šo, Zanat gospođe Vorn, GĐA VORN .............................................. 101
Kosta Trifković, Izbiračica, MALČIKA......................................................... 102
I.S. Turgenjev, Mjesec dana na selu, NATALIJA PETROVNA...................... 104
Lope de Vega, Fuente Ovehuna, LAVRENCIJA .......................................... 105
Tenesi Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu, MEGI ........................ 106
Tenesi Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu, MEGI ........................ 107
Pol Zindel, Dejstvo gama zraka…, BEATRISA ............................................ 108
Pol Zindel, Dejstvo gama zraka…, DŽENIS ................................................ 109
MUŠKI ........................................................................................................... 110
Bertolt Breht, Majka Hrabrost, SVEŠTENIK............................................... 110
A.P. Čehov, Galeb, TREPLJEV .................................................................... 111
A.P. Čehov, Galeb, TREPLJEV .................................................................... 112
A.P. Čehov, Ivanov, IVANOV ..................................................................... 113
5
A.P. Čehov, Ivanov, IVANOV ..................................................................... 114

A.P. Čehov, Medvjed, SMIRNOV ............................................................... 115
A.P. Čehov, Ujka Vanja, ASTROV .............................................................. 116
Moma Dimić, Živeo život Tola Manojlović, TOLA ...................................... 117
F.M. Dostojevski, Bijele noći, ZANESENJAK ............................................... 118
F.M. Dostojevski, Idiot, KNEZ MIŠKIN ....................................................... 119
F. M. Dostojevski, Zločin i kazna, PORFIRIJE PETROVIČ ............................ 121
F. M. Dostojevski, Zločin i kazna, RASKOLJNIKOV .................................... 122
Marin Držić, Dundo Maroje, POMET ........................................................ 123
Marin Držić, Dundo Maroje, PROLOG....................................................... 124
N.V. Gogolj, Revizor, HLJESTAKOV ............................................................ 125
Maksim Gorki, Na dnu, LUKA ................................................................... 127
Maksim Gorki, Na dnu, SATIN .................................................................. 128
Vaclav Havel, Audijencija, SLADEK ........................................................... 128
Ežen Jonesko, Ćelava pjevačica, VATROGASAC ........................................ 129
Ežen Jonesko, Čas, PROFESOR .................................................................. 130
Dušan Kovačević, Balkanski špijun, ILIJA .................................................. 131
Dušan Kovačević, Balkanski špijun, ILIJA .................................................. 132
Dušan Kovačević, Maratonci trče počasni krug, BILI PITON ..................... 133
Dušan Kovačević, Maratonci trče počasni krug, MIRKO ........................... 134
Miroslav Krleža, Gospoda Glembajevi, LEONE ......................................... 135
B. Mihajlović Mihiz, Banović Strahinja, VOJIN .......................................... 136
Molijer, Don Žuan, DON ŽUAN ................................................................. 137
Molijer, Don Žuan, ZGANAREL .................................................................. 138
Molijer, Don Žuan, ZGANAREL .................................................................. 139
Molijer, Škola za žene, ARNOLF ................................................................ 140
Molijer, Škola za žene, ARNOLF ................................................................ 142
Molijer, Tvrdica, HARPAGON .................................................................... 143
Slavomir Mrožek, Policajci, NAREDNIK ..................................................... 143
P.P. Njegoš, Gorski vijenac, VOJVODA DRAŠKO ........................................ 145
Platon, Odbrana Sokratova i smrt, SOKRAT ............................................. 145
Aleksandar Popović, Razvojni put Bore Šnajdera, BORA .......................... 147
Jasmina Reza, Art, IVAN ........................................................................... 148
Nebojša Romčević, Karolina Nojber, HANSVURST .................................... 149
Edmon Rostan, Sirano de Beržerak, SIRANO ............................................ 150
A.B. Rucante, Mušica, MENATO ............................................................... 151
Ljubomir Simović, Čudo u Šarganu, SKITNICA........................................... 152
Sofokle, Antigona, HEMON....................................................................... 153
August Strindberg, Gospođica Julija, ŽAN ................................................ 153
Šekspir, Hamlet, HAMLET ......................................................................... 154
Šekspir, Henri VIII, PROLOG ...................................................................... 156
6
Šekspir, Julije Cezar, ANTONIJE................................................................. 157

Šekspir, Komedija zabuna, EGEJON .......................................................... 158
Šekspir, Ričard III, GLOSTER ...................................................................... 159
Tenesi Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu, BRIK.......................... 160
BONUS .............................................................................................. 162
ŽENSKI ........................................................................................................... 162
Pjer Kornej, Sid, HIMENA .......................................................................... 162
Pjer Kornej, Iluzija, LIZA ............................................................................ 163
Molijer, Mizantrop, ARSINOJA .................................................................. 164
Molijer, Mizantrop, SELIMENA ................................................................. 165
Milan Ogrizović, Hasanaginica, AIŠA ........................................................ 166
Milan Ogrizović, Hasanaginica, ZARIF-HANUMA ..................................... 167
Migel Servantes, Don Kihot, MARSELA ..................................................... 168
Šekspir, Mnogo vike ni za što, BEATRIČE .................................................. 170
Šekspir, Romeo i Đulijeta, ĐULIJETA ......................................................... 171
Šekspir, Mletački trgovac, PORCIJA .......................................................... 172
MUŠKI ........................................................................................................... 172
Pjer Kornej, Sid, DON RODRIGO ................................................................ 172
Pjer Kornej, Sid, DON RODRIGO ................................................................ 173
Molijer, Mizantrop, ALCEST ...................................................................... 174
Molijer, Mizantrop, ALCEST ...................................................................... 174
Molijer, Tarto, TARTO ............................................................................... 175
Molijer, Tarto, MARO ............................................................................... 176
Jasmina Reza, Art, IVAN ........................................................................... 177
Šekspir, Mletački trgovac, ŠAJLOK ............................................................ 180
Šekspir, Mletački trgovac, ŠAJLOK ............................................................ 181
PJESME ............................................................................................. 182
Andre Adi, Molitva posle rata ................................................................... 182
Ana Ahmatova, *** .................................................................................. 183
Frano Alfirević, Ljudi, žene i gradovi ......................................................... 184
Miroslav Antić, Dosadna pesma ............................................................... 185
Miroslav Antić, Plavi čuperak ................................................................... 186
Miroslav Antić, Tajna ................................................................................ 188
Matija Bećković, Ovce............................................................................... 189
Moris Bišop, Lazgovol sa bebom .............................................................. 191
Šarl Bodler, Oči siromaha ......................................................................... 192
Bertolt Breht, Mojim zemljacima .............................................................. 194
Dobriša Cesarić, Pjesma mrtvog pjesnika ................................................. 195
Dobriša Cesarić, Povratak......................................................................... 197
Miloš Crnjanski, Misera ............................................................................ 199
Miloš Crnjanski, Serenata ......................................................................... 200
7
Oskar Davičo, Detinjstvo........................................................................... 201

Oskar Davičo, Hana, 2 .............................................................................. 203
Mak Dizdar, Gorčin ................................................................................... 204
Mak Dizdar, Modra rijeka ........................................................................ 206
Rade Drainac, Ma bohème ....................................................................... 207
Jovan Dučić, Dubrovački madrigal ............................................................ 209
Jovan Dučić, Pesma ženi ........................................................................... 210
Valter fon der Fogelvajde, Pod lipom ....................................................... 211
Johan Volfgang Gete, Majska pesma ....................................................... 212
Aleksandar – Leso Ivanović, Kari Šabanovi ............................................... 214
Aleksandar – Leso Ivanović, Ljudi-sjenke .................................................. 215
Evgenij Jevtušenko, Verlen ....................................................................... 216
Jovan Jovanović Zmaj, Ciganin hvali svoga konja ..................................... 218
Jovan Jovanović Zmaj, Ljubim li te ............................................................ 221
Jovan Jovanović Zmaj, Ne sme nam umreti .............................................. 222
Katul, Jadni Katule .................................................................................... 223
Laza Kostić, Santa Maria della Salute ...................................................... 224
Gustav Krklec, Jezero ................................................................................ 228
Milan Kundera, Zašto si tako lepa ............................................................ 229
Lujza Labe, Živim i mrem, i davim se i gorim ............................................ 230
F.G. Lorka, Neverna supruga .................................................................... 231
Dragan Lukić, Šta je otac .......................................................................... 234
Č. F. Lumis, Pesma o strasti ...................................................................... 235
Vašington Džej Makormik, U mom kraju .................................................. 236
Desanka Maksimović, Na šesnaesti rođendan ......................................... 238
Desanka Maksimović, Opomena .............................................................. 239
Desanka Maksimović, Pitanje ................................................................... 241
Desanka Maksimović, Po rastanku ........................................................... 242
Desanka Maksimović, Predosećanje......................................................... 244
Antun Gustav Matoš, Utjeha kose ............................................................ 245
Šiško Menčetić, Blažena ti i sva tvoja lipota ............................................. 246
Adam Mickijevič, Neizvesnost................................................................... 246
Česlav Miloš, U Varšavi............................................................................. 248
Branko Miljković, Uzalud je budim ........................................................... 250
Narodna, Marko i djevojka ....................................................................... 251
Narodna, Pavlovi svatovi .......................................................................... 253
Narodna, Ženidba vrapca Podunavca ...................................................... 254
Pablo Neruda, Dvadeseta pjesma ............................................................ 255
Vesna Parun, Kad bi se moglo otputovati ................................................ 256
Vesna Parun, Ti koja imaš ruke nevinije ................................................... 257
Vladislav Petković Dis, Možda spava ........................................................ 260
Vladislav Petković Dis, Naši dani .............................................................. 262
8
Vladislav Petković Dis, Nirvana ................................................................. 263

Edgar Alan Po, Anabel Li .......................................................................... 265
Vasko Popa, Vrati mi moje krpice ............................................................. 267
Žak Prever, Kuda idem, odakle dolazim… ................................................. 268
Žak Prever, Takva sam kakva sam ............................................................ 270
Propercije, Što žene znaju......................................................................... 271
A.S. Puškin, Poziv ...................................................................................... 272
Branko Radičević, Ribarčeta san .............................................................. 273
Branko V. Radičević, Ljubomora ............................................................... 274
Duško Radović, Na slovo, na slovo… K ...................................................... 276
Duško Radović, Plavi zec ........................................................................... 277
Duško Radović, Zamislite .......................................................................... 280
Milan Rakić, Iskrena pesma ...................................................................... 282
Milan Rakić, Ljubavna pesma ................................................................... 284
Milan Rakić, Obična pesma ...................................................................... 285
Risto Ratković, Ponoć mene ...................................................................... 287
Ljubivoje Ršumović, Bio jednom jedan vuk ............................................... 289
Ljubivoje Ršumović, Dosadno mi je ........................................................... 290
Ljubivoje Ršumović, Iza prvog ugla ........................................................... 292
Izet Sarajlić, Rođeni 23., streljani 42......................................................... 293
Izet Sarajlić, Tamara ................................................................................. 295
Abdulah Sidran, Brauning 7,65. Vježba gađanja. ..................................... 296
Abdulah Sidran, Jedan baščaršijski monolog ............................................ 297
Abdulah Sidran, Slijepac pjeva svome gradu ............................................ 298
Ljubomir Simović, Epitafi sa karanskog groblja ........................................ 299
Džems Smit, Leteća anketa....................................................................... 301
Aleksa Šantić, Boka................................................................................... 303
Aleksa Šantić, Jedna suza ......................................................................... 303
Aleksa Šantić, Ne vjeruj ............................................................................ 305
Aleksa Šantić, Proljeće .............................................................................. 305
Antun Branko Šimić, Povratak .................................................................. 306
Dragutin Tadijanović, Danas trideset pete ............................................... 307
Dragutin Tadijanović, Kad mene više ne bude.......................................... 309
Dragutin Tadijanović, Prsten .................................................................... 310
Tagore, Gradinar, 41. ............................................................................... 311
Nunjo Fernandes Torneol, Budnica........................................................... 312
Duško Trifunović, Poplava ........................................................................ 313
Duško Trifunović, Suveren ........................................................................ 314
Duško Trifunović, U se na se i uza se ........................................................ 316
Duško Trifunović, Veliko otvorenje ........................................................... 318
Tin Ujević, Pobratimstvo lica u svemiru .................................................... 321
Tin Ujević, Svakidašnja jadikovka ............................................................. 322
9
Pero Zubac, Mostarske kiše ...................................................................... 325

Pol Žeraldi, Izliv ljubavi ............................................................................. 327
REKLA-KAZALA ..................................................................................... 329
NAJČEŠĆA PITANJA ....................................................................................... 331
NAJČEŠĆE ZABLUDE ...................................................................................... 337
ŠTA VAS MOGU PITATI .................................................................................. 340
ŠTA MOGU TRAŽITI OD VAS .......................................................................... 341
ŠTA SU DRUGI RADILI .................................................................................... 342
ŠTA NE TREBA RADITI ................................................................................... 345
DODATAK ............................................................................................. 347
SPISKOVI ........................................................................................... 349
1. Internet adrese ..................................................................................... 349
2. Monolozi po abecednom redu naslova ................................................. 350
3. Monolozi po abecednom redu likova .................................................... 354
4. Pjesme po abecednom redu naslova .................................................... 358
ILUSTRACIJE ...................................................................................... 363
1. Skraćivanje teksta ................................................................................. 363
2. Sastavljanje replika............................................................................... 364
PRIMJERI .......................................................................................... 365
1. A. Strindberg, Gospođica Julija, JULIJA ................................................. 365
2. A. Strindberg, Gospođica Julija, ŽAN .................................................... 366
SUMMARY ........................................................................................ 367
10
UVOD
11
12
PREDGOVOR
"Audicija" je jedna od knjiga o glumi koje sam zamislio,

napisao ili tek pišem. Dvije su objavljene: GLUMA I; Rad na sebi i
GLUMA II; Radnja. U pripremi su GLUMA III; Igra i GLUMA IV; Čitanka.
Ova knjiga je u najvećem svom dijelu izbor i prijedlog
materijala za rad na obaveznim zadacima koje kandidati na
prijemnom ispitu (audiciji) treba da pokažu pred komisijom. Izabrano
je sto monologa koji su podijeljeni na podjednak broj ženskih i
muških, a takođe i sto pjesama. One nisu dijeljene. Tu su i uputstva
kako raditi na predloženom ili bilo kom drugom materijalu, tj. kako
izabrati i kako pripremati zadatke.
Značajan dio knjige čine i u ovom trenutku dostupne
informacije o glumačkim školama na području na kome se govori
"naški": bosanski, crnogorski, hrvatski i(li) srpski (po abecednom
redu), odnosno: bosanski, srpski, crnogorski i(li) hrvatski (po
azbučnom redu). Trenutno imamo osam škola – nekad dugo samo
dvije, pa tri, pa četiri… Sad se osnivaju i privatne. Vjerujem da će u
budućnosti, boreći se za studente, same škole izdavati knjige, brošure
i reklamni materijal sa svim detaljnim podacima na osnovu kojih će
studenti moći i da biraju. Upisivanje neke škole sada je više pitanje
geografske blizine ili slučajnosti.
Kod nas je ovo prva knjiga te vrste, a u svijetu ih je bezbroj
(vidite na Internetu!). Biće onih koji će misliti da nije trebalo da se
pojavi ni ona, jer može da podstakne inertnost i lijenost kandidata:
ono oko čega su morali da se potrude - sad im je servirano. Vjerujem
ipak da neće biti tako, naročito ako se odmah na početku
razumijemo: predloženi materijal samo je materijal i ne vrijedi ništa
ako ga ne uradite kako valja, a u poglavlju PRIPREMA data su
detaljna uputstva kako treba raditi na materijalu. Prije svega,
potrebno je pročitati cijelu dramu ili roman iz koga je predloženi
monolog, pa tek onda definitivno se odlučiti, a potom: korak po korak
– činjenice, pa analiza, pa improvizacija, pa konačna realizacija. Za
onoga ko makar ne pokuša da prođe predloženu proceduru, ova
knjiga može zaista biti medvjeđa usluga, ali, zbilja, kako i zašto
odgovarati i za one koji uprkos upozorenju rade u korist vlastite štete.
13
U pripremi knjige pomogli su mi svojim savjetima, a posebno
podacima o školama, kolege i prijatelji kojima se evo i na ovaj način
zahvaljujem: Habiba-Biba Alajbegović, sekretar Akademije scenskih
umjetnosti u Sarajevu, Konstantin-Koča Milić, sekretar Akademije
umetnosti "Braća Karić" u Beogradu, Aleksandra Protulipac sa
Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, Joco Romanić, sekretar
Akademije umetnosti u Novom Sadu, Robert Raponja, reditelj iz Pule,
Slobodan Milatović, reditelj iz Podgorice i drugi.
14
PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU
Ne znam koliko je zbilja AUDICIJA pomogla kandidatima,

znam samo da su je tražili, a kad je više nije bilo u prodaji, onda su je
pozajmljivali, fotokopirali... Znam i da su se neki monolozi i pjesme
kao odabrani zadaci komisijama popeli na glavu...
O, ne! Još jedna Agafja! Lauru bi trebalo zabraniti!
Šta na to reći? Vidio sam jednu odličnu Agafju, kasnije ta
djevojka nije posebno napredovala. Vidio sam dosta loših Laura, a
jedna koju nisam ni upamtio na prijemnom, bila je sjajna kad ju je
studentkinja ponovo izabrala za - diplomski.
Kako god, štampanih primjeraka AUDICIJE odavno više
nema. Odlučio sam da je ponovo štampam, naravno, uz neke
izmjene.
Poglavlja ŠKOLE i KONKURSI riješio sam da izostavim.
Nedavno mi se javio mejlom bivši student Goran, oduševljen kaže da
je upravo otkrio internet i sve njegove mogućnosti. Računam, ako je i
Goran na internetu, onda su svi. Umjesto bajatih poštanskih adresa i
konkursa, na šta sam u prvom izdanju potrošio šesnaest strana,
odlučio sam da u drugom izdanju (u poglavlju DODATAK, Spiskovi)
samo i jednostavno uputim čitaoce na internet adrese škola. Uz
pomoć tih adresa možete se detaljno informisati i o procesu
polaganja, tako da ni poglavlje POLAGANJE više nije potrebno.
Najviše izmjena doživjelo je poglavlje DODATAK. Ranije
priloženi planovi i programi izostavljeni su jer se u međuvremenu
dogodilo mnogo toga. Bolonjska deklaracija podijelila je jedinstveni
(osmosemestralni) predmet Gluma na šest jednosemestralnih pred-
meta (u Hrvatskoj – kolegija) na osnovnom studiju, plus dva (tri ili
četiri) na specijalističkom, plus jedan ili dva na petoj, novouvedenoj
godini, na magistarskom studiju. Planove i programe tih predmeta
(kolegija) u Crnoj Gori zovu katalozi. Dakle, umjesto ranijih planova i
programa, u ovom izdanju vam predstavljam kataloge jednoseme-
stralnih predmeta kako sam ih predavao na Cetinju, a vrlo slično radio
sam i u Osijeku, gdje sam najčešće vodio kolegije Lik, Uloga, Tehnika i
15
Igra, znači: drugu i treću godina. Mada, treba reći: suština grupe
predmeta Gluma ostala je ista. Sve se i dalje vrti oko starog dobrog
programa beogradske akademije koji sam korigovao vodeći školu u
Sarajevu, pa onda još malo radeći na Cetinju. Na neki način katalozi
su u odnosu na taj bazni program: copy-paste.
Istine radi, ni na Cetinju se više tako ne radi. Prvo je sve
mijenjano da bi se uvelo Lutkarstvo, a onda opet sve da bi se ukinulo
Lutkarstvo. Posebno radikalne izmjene napravljene su kasnije na
specijalističkom i magistarskom studiju. Ali i ne radi se o tome kako je
bilo ili kako jeste. Prije bih rekao da želim da vam predstavim studij
glume kakav bi po mome mišljenju trebao biti. Zato u DODATAK
dodajem i članak koji sam pisao za proslavu tridesetogodišnjice
Akademije scenskih umjetnosti u Sarajevu. Pošto proslava, zbog
nedostatka finansijskih sredstava, nije održana i članak nije štampan,
žao mi je bilo da propadne, pa ga evo objavljujem ovdje. Zove se
“Kreativna harmonija” i govori o tome šta bi bilo kad bi bilo.
Ostalo je uglavnom isto. TALENAT je i dalje talenat, u
PRIPREMI zadataka još nije izmišljen novi pristup, REKLA-KAZALA je
skup predrasuda, a one se najsporije mijenjaju (i dalje mnogi misle da
je veza najvažnija). E, konačno i najbitnije: IZBOR je proširen
BONUSOM u kome je dodato još dvadeset monologa (deset muških,
deset ženskih). Većina je iz klasičnih djela. Rukovodio sam se onim
mišljenjem da je talenat sposobnost da se sa lakoćom realizuju i
najteži tehnički zadaci. Monolozi iz klasičnih djela su takvi. Ko u sebe
vjeruje neka se prihvati Šekspira ili Molijera.
Da, novo je da sam ja u penziji, a vi evo tek na pragu svoje
uzbudljive životne avanture. Želim vam mnogo sreće.
Knjigu i dalje posvećujem sinu MARKU, ali uz njega dodajem
u međuvremenu rođene unuke: DORU, MINU i RELJU.
16
TALENAT
ŠTA JE TO?
O talentu se često govori. Ta riječ prati glumca čitav život: od

prijemnog ispita (ima ga, nema ga) do kraja karijere (imao ga, nije ga
imao; iskoristio ga, nije ga iskoristio). A malo ko zapravo zna šta je
talenat.1
Na najopštiji način talenat se određuje kao: niz od prirode
datih sposobnosti koje kao temeljna svojstva karakterišu neku osobu
omogućavajući joj uspješno dejstvo na određenom području. 2
Šta se zapravo krije iza ove definicije? Zašto "od prirode datih",
koja svojstva i zašto "temeljna"? Zašto "uspješno dejstvo", i zašto "na
određenom području"? Na sva ta pitanja valja dati konkretne odgovore
kako bi se precizno odredio pojam glumačkog talenta.
"Od prirode dato". Da bi se za neko svojstvo reklo da je "od

prirode dato", potrebno je da ga prepoznamo kao prvorodno,
elementarno, a takvo će biti ako se ono u krajnjoj praktičnoj
konsekvenci iskazuje kao niz neposrednih, iskrenih činova.
1
U grčkom talanton, u latinskom talentum znači "istaknute sposobnosti na nekom
području (...) nadarenost, darovitost, inteligencija, umni dar", a talentiran je "darovit,
uman, inteligentan, osobito sposoban, od prirode nadaren dobrim svojstvima".
2
Sa ovako uopštenom, maglovitom predodžbom o talentu normalno je da mnogi,
nemajući pojma o tome kako se vrši selekcija kandidata na prijemnom ispitu (a
nemajući ni namjeru da to priznaju, kao uostalom i sve svoje ostale zablude o glumi),
projektuju svoje (ne)znanje u odluke komisije i čitav izbor najčešće proglašavaju za
proizvoljnost ili vezu (u Sarajevu "štelu"). To onda svemu u glumi i oko glume daje u
startu karakter sumnjive rabote. Kako je lakše ne znati nego naučiti, ti "mnogi" sa
zadovoljstvom ostaju u svome neznanju, a nemoralnost, koja najprije dolazi iz
neznanja, olako pripisuju drugima.
17
AUDICIJA; Sve o prijemnom ispitu, TALENAT
U drugim umjetnostima to nije slučaj, ali u glumi se do te

mjere daje prednost od prirode datim svojstvima, ili popularnije rečeno
"prirodnosti", da se ne samo talenat kao inicijalni uslov nego i sva dalja
praksa često pojednostavljeno s njom izjednačava, a neposrednost,
spontanost, autentičnost i slični vidovi i manifestacije te prirodnosti,
apsolutizuju se, pa se talenat smatra "božjim darom", nečim što glumcu
niko ne može ni (do)dati ni (od)uzeti, glumac se tobože "kao i princ
rađa" itd., itd. Radikalni zastupnici ovih i ovakvih teza drže da glumac ne
samo u početku i u osnovi nego do kraja i u svakom detalju mora biti
onakav kakav je od prirode dat. To naravno negira svaku ideju
školovanja i potrebu za bilo kakvom promjenom u glumcu i na glumcu.
Nemajući namjeru da ozbiljno diskutujemo sa ovim stavovima,
ovdje ćemo istaći samo to da se u svakom slučaju slažemo da talenat
treba da je "od prirode dat", tj. svaka manifestacija ličnosti koja bi se
mogla podvesti pod talenat mora prije svega biti do te mjere
neposredna i elementarna da joj se ne može naći nikakvo drugo
objašnjenje sem individualne, i ako hoćete slučajne psihofizičke
konstitucije stvorene rođenjem, ili još prije začećem, odnosno
genetskom kombinacijom. Inače, svaka prepoznata dobra i poželjna
osobina za koju nismo sigurni da je od prirode data nego da je stečena,
može se iskazati kao nedovoljno utemeljena i kratkog daha. Na
prijemnom ispitu vrlo je važno znati razlikovati, na primjer, u kojoj mjeri
dobra komunikacija sa kandidatom dolazi od njegove temeljne prirodne
predisponiranosti da komunicira, a u kojoj mjeri od naučenosti,
istreniranosti, pa čak i svojevrsnog civilizacijskog drila kome su izloženi
mladi ljudi. U tom smislu ogromna je razlika i nesrazmjera u iskazivanju
pojedinih sposobnosti kod kandidata koji dolaze iz ovakvih ili onakvih
porodica, prethodno završenih škola, kulturnih okruženja itd. Preko tih
razlika potrebno je prelaziti sve do onog nivoa na kome se one iskazuju
kao prirodne, jer su samo takve dobra i sigurna osnova i investicija za
dalji rad i napredak.
S druge strane, naravno, ne slažemo se s mišljenjima da
glumac treba i da ostane takav kakav je od prirode dat, jer spontanost
kojoj u glumi težimo nije rezultat tzv. "prirodnosti", neiskvarenosti,
elementarnosti nego svjesne organizovanosti.
Prirodna svojstva najčešće zapravo ne možemo ni zvati
sposobnostima. Prisjetimo se: čovjeku je data jedna, opšta sposobnost
18
da može izvajati sebe u bilo koje obličje da poželi, a sve ostalo je u

njemu samo sklonost ili predispozicija koja određenim postupkom
može biti razvijena do sposobnosti. Razlika među ljudima je u tome što
neki lakše razvijaju jedne predispozicije, a neki druge. U tom slučaju,
talenat bi bio mjera otpora ili lakoća sa kojom se određene sklonosti
razvijaju do sposobnosti. U drugoj prilici i drugim povodom rečeno je
slično: da se talenat iskazuje kao lakoća sa kojom neko rješava i
najkomplikovanje tehničke zahtjeve (na primjer u govorenju). Slično kao
i sa svim drugim ljudskim talentima stoji stvar, recimo, sa jezikom. Prije
nego što postane stvarna i konkretna sposobnost da se govori
određenim jezikom, jezik u čovjeku postoji samo kao opšta
predispozicija koja se ne mora ni razviti ukoliko za to ne postoje uslovi.
Pa i predispozicija da stvara prema zakonu ljepote, prema tome i da
glumi, vidjeli smo, postoji u svakom čovjeku. Kod nekoga će se ona
lakše, a kod nekog teže razviti. Talentovani su oni kod kojih će se razviti
lakše, brže i više.
Uvođenje i naglašavanje pojma sklonosti nasuprot ili umjesto
uobičajenijih sposobnosti ne znači snižavanje kriterijuma. Naprotiv, to
je samo njihovo izoštravanje i usmjeravanje na ono što je elementarnije
i kao osnova pouzdanije. Sklonosti su nagoviještena ili buduća, a
sposobnosti su aktuelna i najčešće već limitirana svojstva do kojih se
može doći na razne, pa i brze načine: kratkim kursom, drilom, foršpilom
itd. Mada ne odričemo da kandidat treba da pokaže i što veći broj
sposobnosti, poslije ovoga možemo reći da je prava dilema u
procjenjivanju talenta u stvari kako razlikovati ona svojstava koja se
mogu razvijati (sklonosti), od onih koja se ne mogu razvijati
(sposobnosti). Pravi zadatak za svakog ozbiljnog pedagoga je da
ispravno utvrdi perspektivu za razvoj, a sposobnosti može utvrditi
svako. Na ovom problemu padaju mnogi "stručnjaci" za procjenu
talenta jer im nije jasno kako je na prijemnom ispitu pao neko ko je
dugo godina istaknuti glumac amater ("kreacije", diplome), neko ko se
vješto kreće i dobro govori, dopao se prisutnoj publici, dobio i aplauz, a
prošao neko ko je prvi put stao na scenu i objektivno je slabiji. I jeste
slabiji, ali trenutno.
Utvrđivanje sklonosti i sposobnosti je stvar procjene koja
zavisi od znanja i iskustva, drugim riječima to je pitanje uvjerenja
(rijetko je kad u pitanju poštenje). Drugog načina nema (neka mašina,
19
kompjuter) i vjerovatno je dobro što nema. To samo povećava

odgovornost onih koji su dužni da prepoznaju talenat kao elementarnu
i često duboko zapretanu predispoziciju za bavljenje glumom.
Ozvaničenjem da li neko ima ili nema talenta donose se sudbonosne
odluke, a pedagozi glume koji taj posao rade samo su ljudi, i kao što
biva u svim ljudskim stvarima, neki od njih imaju "sreću" da uvijek naiđu
na dobru generaciju, a neki opet te "sreće" nemaju.
U daljoj analizi predložene definicije talenta postavljaju nam se
sljedeća pitanja: zašto temeljna i koja svojstva? Lakše je odgovoriti zašto
temeljna nego koja. Zato prvo o tome.
Temeljna svojstva su ona koja u osnovi određuju neku osobu,
ne samo trenutno nego trajno, i ne samo uzgredno i površno nego tako
da je po tim svojstvima među drugim osobama kao posebnu
prepoznajemo.
Poželjna svojstva su mnoga, ali se i tu neka klasifikacija i izbor
mogu napraviti. Generalno, podijelićemo ih na opšta i posebna. Opšta
su ona koja manje ili više pripadaju svakoj kreativnoj osobi, a posebna
samo onome ko je talentovan, kako je gore rečeno, "na određenom
području", području glume kao dramske igre. Opšta svojstva su
neophodna jer su ona organska (fizička i psihička) kao i socijalna osnova
bez koje se ne može kvalitetno ni živjeti, a kamoli glumiti. Ali pošto ne
postoji opšta umjetnička sklonost nego samo posebna, tj. na
konkretnom području, prednost se mora dati posebnim svojstvima. Ako
se neki popust i kompromis u izboru studenata mora praviti, onda se to
može činiti u okviru opštih, a nikako posebnih svojstava.
Opšta svojstva. Opšta svojstva podijelićemo dalje na: a) fizička,

b) psihička, i c) socijalna.
Fizička svojstva su karakteristike tijela i tjelesnog aparata. Prije
svega to je opšte zdravstveno stanje, ali ne bilo kakvo nego ono koje u
jednoj engleskoj definiciji talenta označavaju kao "fit", dakle u svakom
pogledu, a prije svega u sferi čulnog doživljavanja i djelovanja, spreman
i sposoban organizam koji je u stanju da se uhvati u koštac i savlada i
najteže prepreke koje, kako u svakodnevnoj praksi, tako i u posebnim
djelatnostima, stoje na putu uspješnom dejstvu. U članku "Više dobrog
sporta!" Breht piše: "U sportskim dvoranama ljudi kad nabavljaju karte
20
tačno znaju šta će se zbiti; i upravo se to zbiva kad sjednu na svoja

mjesta; naime, da istrenirani ljudi sa najfinijim osjećanjem dužnosti na
sebi najugodniji način razvijaju svoje posebne snage, no tako da se
mora pomisliti kako to uglavnom rade zbog vlastite zabave." Dakle
"istrenirani" ljudi. A dobro je poznato ko se može istrenirati tako da kad
radi to za šta je istreniran moramo pomisliti kako to radi iz zadovoljstva
i sa lakoćom, i ne dovodeći u opasnost ni vlastiti ni tuđi život - samo
zdravi. I naš narod voli da kaže da je najvažnije da je čovjek zdrav.
Specifične tjelesne sklonosti i sposobnosti koje se na
prijemnom ispitu provjeravaju u sklopu posebnog testa su: brzina,
snaga, izdržljivost, elastičnost, eksplozivnost, koordiniranost i opšte
držanje tijela. Negdje se kaže, valjda kod Artoa, da glumac treba da
bude "atleta srca" što to bi se prije moglo odnositi na skup psihičkih
sklonosti i sposobnosti, a ovdje sa jednakim pravom možemo reći da
treba da bude i "atleta tijela", mada se strogo gledano ta dva aspekta
ličnosti teško mogu odvajati jer mnoge tjelesne karakteristike dolaze "iz
glave", a ono što je u glavi takođe je u velikoj mjeri rezultat fizičkog
sklopa, tako da se o svim opštim predispozicijama može govoriti i
odjednom kao o tzv. psihofizičkim. Dovoljno je vidjeti da neko nema
izraženu fizičku elastičnost (pregib, most itd.) pa da se može sa dosta
vjerovatnoće očekivati da će se takav pokazati i u opštoj psihičkoj
fleksibilnosti: da situacije neće moći da sagledava iz više uglova, da neće
imati razumijevanja za tuđa iskustva, da neće moći kreativno da se
prilagođava predmetu i da nađe više mogućih puteva za obavljanje
zadatka. Oni koji ne mogu da naprave sklek, zgib i slične elemente za
koje je potrebna određena fizička snaga, nužno poslije izvjesnog
vremena pokažu da su i na unutrašnjem planu bez snage, tj. bez strasti,
energije i volje, jedva sa nekom mlakom i dosadnom opštom
emotivnošću. Ako neko u testu eksplozivnosti, u skoku u dalj, nije u
stanju da se odlijepi od zemlje, to je najbolji znak da nikad neće uspjeti
da zadovolji jedan od osnovnih principa djelatnog scenskog angažmana
- silovit priziv snaga, kako je o tome govorio Arto.
Fizičke sklonosti i sposobnosti provjeravaju se i svaka posebno
ali i u jedinstvenom testu nazvanom poligon, koji predstavlja niz
elementarnih zadataka raspoređenih u prostoru i vremenu. Ispitivači
obično postave prepreke koje treba savladati i na taj način iskazati
brzinu, snagu, izdržljivost itd., a posebno koordiniranost kao opštu
21
sposobnost da se ukupnim tjelesnim angažmanom na najefikasniji način

rješavaju zadaci. Kolut naprijed, kolut nazad, manipulisanje predmetima
(lopta, štap), različite vrste u osnovi bezopasnih padova, testovi
ravnoteže itd. kombinovani u poligonu najbolje pokazuju predi-
sponiranost kandidata za obavljanje složenih senzo-motornih zadataka
bez kojih se dobra gluma prosto ne da zamisliti. Kandidati, a posebno
njihovi savjetnici, uglavnom ne shvataju presudnu važnost ovih testova.
Čak često nastoje da se, uprkos svojim evidentnim sklonostima i
sposobnostima na ovom polju, predstave kao prvenstveno "duhovni",
gadljivo se odnoseći prema svemu onome što bi moglo biti vezano za
tijelo, za manipulaciju predmetima i ostale slične bizarnosti i prostote. U
okviru ovog testa kandidatima treba dati da mijese blato, peru masne
sudove, a jedan kolega je tvrdio da bi najpouzdanije bilo da se vidi ko
može brzo i sa zadovoljstvom iskopati kubik zemlje.
Koordiniranost je rezultat razvijenog kinestetičkog čula. Ima
onih koji dobro i sa svih strana poznaju glumački talenat, a spremni su
da ga u nekoj krajnjoj redukciji izjednače samo sa inteligencijom i fino
razvijenim kinestetičkim čulom. U tome ima mnogo više istine nego što
laici obično misle.
Opšte držanje tijela otkriva prije svega sitne i krupne tjelesne
deformacije kao rezultate grčeva koji su prepreka za protok energije, a
kako je energija "sposobnost da se obavi neki rad", onaj ko ima
karakteristične blokade, posebno u oblasti vrata i ramena, na licu, u
grlu, oko dijafragme ili u ekstremitetima, teško da se može poduhvatiti
bilo kakvog složenijeg posla. O grčevima i opštem držanju tijela više se
govori u poglavlju Organska osnova.
U istom poglavlju opširno su, i vjerujemo dovoljno, obrađena i
opšta psihička svojstva. Ovdje ćemo reći samo da se u procjeni talenta
dužna pažnja mora posvetiti opažanju, inteligenciji, mašti, uobrazilji,
osjećajnosti, voljnim sposobnostima, i dodaćemo sljedeće:
Neki ispitivači ljudske kreativnosti u sistematizaciji sklonosti i
sposobnosti inteligenciju sa dobrim razlozima suprotstavljaju ukupnoj
kreativnosti, tvrdeći da kreativnost i inteligencija nisu posebno jedna
drugom uslovljene, navodeći kao argument i do dvadeset distinktivnih
crta koje ih bitno razlikuju. Kad je u pitanju odnos glumačkog talenta i
inteligencije dovoljno je reći toliko da mi pod glumačkom inteligencijom
22
podrazumijevamo prije svega ono što obično zovemo "tjelesno

mišljenje" (body think) kao opažajno--praktično i opažajno-predstavno
mišljenje i njemu odgovarajuće djelovanje, dakle neposredno i
spontano uviđanje i stvaranje veza i odnosa ili mišljenje kroz akciju. Uz
problem inteligencije (ili u širem smislu sposobnosti mišljenja) vezuje se
i za glumca veoma važna sposobnost pamćenja opaženog i pro-
mišljenog, opet u posebnom svom obliku kao prvenstveno "tjelesno
pamćenje", te pitanje pažnje i koncentracije kao sposobnosti da se
interes usmjeri na objekat, da se obuzme objektom do samozaborava u
okolnostima izloženosti.
Sposobnost da se želi, da se želje slobodno iskazuju i voljnim
nastojanjem realizuju u procjeni glumačkog talenta se neposrednije
posmatra kao motivacija s jedne strane i energetski, odnosno radni
potencijal s druge strane. Posebno je važno da motivacija bude
temeljna, tj. da se tiče same stvari, odnosno glume kao neproduktivne
igre, a ne nečega što se uz glumu pojavljuje ali je bitno ne određuje, kao
što su nekakav opšti umjetnički status, popularnost, novac itd. U okviru
prijemnog ispita isprobali smo i različite psihološke testove koji
otkrivaju karakter i dubinu motivacije i prognoze koje su date na
osnovu tih testova u velikom broju slučajeva pokazale su se kao tačne.
Mnogima se postavljanje pitanja motivacije čini suvišnim, jer
naravno da kandidat želi, čim se prijavio. Ali želja ima raznih, pa i lažnih.
Snažna, strasna želja sama po sebi proizvodi energiju ili radnu
sposobnost. Temeljni momenat po kome se daroviti bitno razlikuju od
ostalih ljudi, a naročito od inteligentnih je energetski potencijal koji
posjeduju. Ti ljudi su praktično neumorni; malo ko je sposoban da prati
njihov tempo rada. Nerijetko izgleda kao da ih pokreće nevidljiva sila
koja ih nagoni da realizuju sadržaj sakriven u njihovoj ličnosti. Ove
činjenice čine bespredmetnim uobičajeno novinarsko pitanje: šta je
važnije, talenat ili rad? Talenat je, dakle, širok pojam koji u sebi sadrži i
pretpostavku da konkretna osoba ima veliki radni potencijal i radne
navike, inače nije talentovana. Oni koji na prijemnom ispitu kasne, ne
rade zadatke, posustaju i odustaju - evidentno nisu talentovani, makar
za sve to našli mnogo razloga, a takvi ih znaju bezbroj: kasni autobus,
nevrijeme, nesporazum, slučaj itd.
Socijalna svojstva su brojna, a prvo o kome ćemo govoriti
najmanje je jasno, daleko je od toga da bi se moglo objektivno
23
vrednovati, a nema ni svog jedinstvenog imena. Mi bismo rekli da je to

sposobnost stvaranja socijalnih, inersubjektivnih veza i odnosa, neki ga
zovu emocionalno-socijalna darovitost podrazumijevajući pod tim
pojave kao što su "izvanredna materinska ljubav, prenos doživljavanja
glume na gledaoce, empatija i čuvstvena toplina". Za većinu je to čuveni
glumački šarm ili uopšte ono što uzrokuje da neki glumac "prelazi
rampu", tj. da se ono što on čini na određen način obavezno tiče
gledalaca, a neki ne prelazi, nikoga se ne tiče to što on radi, i dok taj
tobože igra (ubi se igrajući!), gledaoci pretresaju kućni budžet, planiraju
sutrašnji dan itd. Neki ljudi spontano plijene tuđu pažnju, lako bivaju
zapamćeni i rado viđeni, a neki opet potpuno suprotno. Ako nekome ko
se interesuje kažete da protežirani nije zaokupio ničiju pažnju, to
izgleda kao mrzovolja komisije i moglo bi se reći: pa vi sami obratite
pažnju, to vam je posao. Obratio bih ja pažnju na njega, ali neće on na
mene! Ima pedagoga koji radikalizuju ovaj momenat dotle da vjeruju da
je to najbolji, ako ne i jedini pokazatelj, a jedan koji je birao petnaest
studenata između hiljadu i po prijavljenih kandidata, tvrdio je da to
uopšte nije teško: "Talentovanog poznam kako uđe, jer me odmah
okupira!"
Drugo važno svojstvo je privatni karakter kandidata. U
principu nema prepreke da i nekarakterna, moralno sumnjiva ili
potpuno amoralna osoba postane glumac, samo pitanje je sa koliko
muke će to postati i koliko će kao glumac opstati. Gluma je kolektivan
čin i u njemu veliku važnost imaju tolerancija i sposobnost saradnje sa
drugim ljudima. Konfliktne, lažljive, samožive osobe teško trpe druge
pored sebe, posebno ispred ili iznad sebe i uzaman su sve možda
prvorazredne ostale predispozicije ukoliko netolerantnost, zavist i
spletkarenje onemoguće radni proces u kome se stvara predstava ili
film, odnosno uloga. Nedostatak pozitivnih socijalnih predispozicija lako
se prepoznaje jer su takvi i na sitnicama ili rigidni ili snishodljivi, spremni
da sve što ne valja prebace na druge, a svijet i život ne osjećaju vedro
kao poštenu utakmicu nego paranoidno - kao zvjerinjak i zavjeru. Protiv
ovakvih stavova može se boriti, pa ponekad i izboriti razvijanjem
pozitivnih osjećanja, povjerenja i prijateljstva među partnerima, ali sve
ima svoju granicu.
Posebna svojstva. Najkraću definiciju glumačkog talenta dao je

valjda Frensis Fergason u knjizi "Pojam pozorišta": "Glumački senzi-
24
bilitet: mimetičko opažanje radnje." Mi bismo to ipak radi očiglednosti

podijelili na dva elementa: a) opažanje, i b) mimezis ili podražavanje,
odnosno kreativno realizovanje opaženog.
Opažanje radnje je svojstvo čiju je prirodu najteže objasniti
laicima. U opštem stanju svijeta, u toj neproračunljivoj raznovrsnosti
situacija, karaktera i njihovih odnosa i radnji, samo talentovani mogu da
otkriju ono što je dramski zanimljivo i djelatno. Takođe, onaj ko je u
stanju da vidi da, najčešće ili uglavnom, prodavac prodaje, kupac
kupuje, vozač vozi, kelner poslužuje i da je to ono što ih u osnovi
određuje, a ne "osjećajan" ili "nervozan" ili "zabrinut", pogađa traženi
ton i pokazuje da ima glumačkog sluha. Ovo možda djeluje kao ona
šaljiva začkoljica za imbecilne, tipa "koja rijeka protiče ispod savskog
mosta?". Međutim, onima koji su izvodili takve testove ili bar
prisustvovali njima, poznato je da će, bez obzira na banalnost pitanja
("Šta taj čovjek radi?"), vrlo mali procenat ispitivanih otkriti, na primjer,
da u Zmajevoj pjesmi Ciganin hvali svoga konja, iako je to i u naslovu
rečeno.
Da bi se otkrila radnja potrebna je izvjesna inteligencija, što ne
znači da oni koji radnju nisu otkrili nisu inteligentni. Oni samo nemaju
onu specifičnu glumačku inteligenciju o kojoj je i gore bilo govora.
Takođe, ne znači da će biti glumci ni svi oni koji su otkrili da Ciganin
hvali svoga konja. To zavisi od još nekih drugih sposobnosti, a prije
svega od onoga što smo nazvali "mimezis ili podražavanje, odnosno
kreativno realizovanje opaženog". Radnju glumcu može zadati pisac,
otkriti reditelj, ali je niko ne može realizovati do on sam.
U realizaciji radnje glumac pokazuje dva vida iste sposobnosti:
a) sposobnost da u scenskim uslovima sa svojim tijelom učini sve ono
što u svakodnevnom životu inače čini u svoje ime, i b) mimetičku
sposobnost ili takvu tehničku kontrolu tjelesnih sredstava da u ime lika
može učiniti i ono što u svakodnevnom životu nije prirodno ni
karakteristično za njega samog.
Da bi se sposobnost realizacije radnje ispoljila u svojoj punoj
mjeri, kada glumac dospijeva do nivoa scenske norme, nečega što važi i
što se poštuje kao takvo i jedino moguće, njegova sredstva (glas, govor i
pokret) moraju se takođe provjeriti u odnosu na važeće standarde: da li
se kreću u okviru ili bar blizu tih standarda, mogu li se korigovati i
25
unapređivati do potrebnog kvantiteta i kvaliteta. Najmanje tri četvrtine

kandidata moglo bi da otpiše same sebe kada bi imali svijest o svojoj
tjelesnoj inhibiranosti, o evidentnim ograničenjima u produkciji glasa, ili
o tzv. "šprahfelerima" i drugim govornim nedostacima.
U testiranju sredstava još uvijek postoje, što bi se eufemistički
reklo, stanoviti nesporazumi. Posebno se to odnosi na ispitivanje sluha,
tempa i ritma. Od kandidata se traži da pokažu muzički sluh, tempo i
ritam koji su jedna sposobnost usklađivanja organizma sa pravilnim
mehaničkim spoljnim podražajem. I kasnije, u obučavanju, nastavnici
plesa ili glasa često bivaju očajni, jer mnogi u klasi, u glumačkom smislu
vrlo talentovani studenti, nisu u stanju da "ispravno" reaguju na
"um-pa-pa" ili "la-la-la". Treba znati da se od pjevača ili plesača očekuju
pravilni mehanički odgovori, a od glumaca organski, dakle - nepravilni,
ali u okviru nečega što se smatra normom. Veoma je mnogo glumaca
koji teško reaguju na zvučnu viljušku ili klavirsku dirku, ali sa lakoćom
koordiniraju bezbrojne elemente u najsloženijim strukturama organ-
skog tipa. Sugerisano je tim povodom da se ispitaju unutrašnji ili
organski sluh, tempo i ritam, osjećanje ravnoteže i osjećanje prostora
uopšte kao predispozicije koje ne garantuju da će neko moći da pleše ili
pjeva, ali će moći da vlada i najsloženijim predmetnim radnjama, što je
bitno glumačka sposobnost.3
Da zaključimo: na testovima sluha, tempa i ritma od kandidata
za glumce treba prvenstveno zahtijevati da odgovor na provokaciju
bude ličan, unutrašnji, organski, a ako može da bude i mehanički
pravilan, kad ustreba, dobro je.
Ostali uslovi. Naprijed navedena opšta i posebna svojstva nisu

sva, ali se nadamo da su osnovna. Korisno je ako jedan kandidat
posjeduje i druge sposobnosti - počevši od nekih sasvim individualnih
karakternih crta do specifičnih znanja i vještina: pjevanje, plesanje,
3
Raša Plaović je govorio za sebe da ima razvijen unutrašnji sluh, i zbilja: važio je za
izvanrednog "šprehera". A pjevački sluh nije imao. To se danas može reći i za neke
druge glumce. Takođe, s druge strane, ako imate studenta iz kraja koji ne zna za kratki
uzlazni akcenat, vaš trud da ga naučite da prepoznaje to što je za onog sa unutrašnjim
sluhom banalnost, često može biti uzaludan, uprkos činjenici da taj student, recimo,
ima apsolutni pjevački sluh.
26
akrobatika, mađioničarski trikovi, sportovi, strani jezici, praktična znanja

(kuvanje, pletenje, razni zanati, vožnje) itd. Pošto je glumac u osnovi
majstor radnje, dobro je da u različitim ulogama može bez naročite
obuke vladati velikim brojem radnji ili radnih procesa. Ponekad,
međutim, ta znanja mogu biti i smetnja. Gotovog baletskog igrača,
pantomimičara, pjevača i slično teško je preorijentisati i odvići od već
naučene specifične upotrebe tijela i tjelesnog aparata.4
Kako se ispitivanje i utvrđivanje talenta uglavnom dešava na
početku obučavanja i povodom njega, često se pita koji je najpogodniji
trenutak u životu kada to treba i može da se uradi. Ako je obučavanje
na nižem nivou i za amaterske potrebe, može uvijek, a ako je u pitanju
izbor kandidata za profesionalne glumce, odgovor je uobičajen: "... kao
što se tjelesa vježbom mogu naučiti na neka pregibanja udova jedino
dok su još nježna i savitljiva, tako se i duh kad osnaži za mnoge stvari
pokazuje otporan i neprijemčiv." (Kvintilijan, Obrazovanje govornika,
49) Gluma se, kao i mnogi drugi poslovi i vještine, može sa punim
uspjehom učiti samo u jednom kratkom životnom periodu između
otprilike petnaeste, šesnaeste i dvadeset pete, dvadeset šeste godine.
Prije je prerano, poslije je prekasno. Mlađi još ne mogu da prate proces,
svaka teorija ih zbunjuje i onespokojava jer svoj pojmovni aparat i
ukupan fond znanja nisu doveli do neophodnog nivoa, a praktični
zadaci prevazilaze moći njihovog još nerazvijenog organizma. Stariji su
već kao ličnosti "gotovi", nemaju ni želje ni snage da se mijenjaju, a
kakvo je to obučavanje koje kod obučavanog nije ništa promijenilo.
Naravno, postoje rijetki izuzeci.
Sklonosti i sposobnosti se mogu ispitivati i ispituju se na razne
načine: usmeno i pismeno, posmatranjem, kroz razgovor, testovima
ovakvim ili onakvim, ali na pravi način se mogu utvrditi samo na sceni. U
tim okolnostima se na najbolji način, zbog dobro poznatih karakteristika
i zahtjeva koje scena postavlja, otkrivaju sve psihofizičke moći ili nemoći
kandidata, njegovi motivi i radni potencijali, sposobnost otkrivanja
radnje i sposobnost njene realizacije. Glumac se, dakle, ne prepoznaje
4
"Balet je divna umjetnost, ali... ne za nas, dramske glumce. Nama treba nešto
drugo. Druga plastika, druga gracija, drugi ritam, gesta, hod, pokret. Sve, sve drugo!"(S)
27
ni u kafani, ni na ulici, ni u porodičnom krugu, nego na sceni. Hic Rodus,

hic salta! Mnogi se čude kako neko ko je inače ovakav i onakav
(zabavan, šarmantan, duhovit, lijep itd., itd., jednom riječju "pravi
glumac") nije prošao test. Uplašio se publike? Samo to? Pa oslobodiće
se, to će sa iskustvom proći! Svi koji su glumci znaju da to nikada ne
prolazi i da se i onaj minimalni i još uvijek tolerantni strah ili trema sa
godinama i većom odgovornošću samo povećava. Talentovani su
sposobni da na sceni, izloženi pogledima i procjeni publike, prevaziđu
ovaj paradoks glume: biti izložen, dakle ugrožen, a savladati to i
okrenuti u svoju korist i korist publike, u obostrano zadovoljstvo. Onaj
koga je strah od publike blokirao, a ne stimulisao, može sam sebe bez
ikakve komisije otpisati kao glumca. Tek poslije ovog prvog i osnovnog
dokaza podobnosti, može se pristupiti provjeri svih gore navedenih
poželjnih svojstava, a ako se i to sretno i uspješno završi, onda i učenju
glume.
TESTIRAJTE SE SAMI
Proces konkurisanja na glumačkoj školi zna da bude bolan.

Već sama činjenica da samo jedan mali procenat prijavljenih uspije i
da se upiše (pet-šest posto i tamo gdje su kriterijumi blaži), znači da
će svi ostali ostati nezadovoljni, tužni i povrijeđeni. Pogotovo oni koji
su ušli u uži izbor, a na kraju nisu uspjeli. Oni su prošli jednu
proceduru koja, kad se posmatra iz ugla neuspjeha, može izgledati
čak i ponižavajuća. Pitali su ih o svemu i svačemu, tražili sve i svašta:
pričali su o svom intimnom životu, prevrtali se i dubili na glavi; vikali,
šaputali, smijali se, plakali (sve na znak); dokazivali da hoće, da mogu;
neke i otplakale, neki bježali pa se vraćali; vjerovali i gubili vjeru;
nadali se pa se razočarali – čitav roman u pet-šest dana. Mnogi to
vrijeme provedeno na prijemnom ispitu upamte za cio život.
Ako ste osjetljivi, a inače pametni, morate znati da možda
nećete položiti, a da to boli. Da sebe zaštitite od šokova i bolnih
poniženja, prije nego što se uopšte prijavite i kasnije pristupite ispitu,
dobro bi bilo da se sami testirate i tako utvrdite imate li potrebne
uslove i realne šanse ili ne.
28
Ono što glavna komisija ocjenjuje možda ćete sami teško

procijeniti: imate li sposobnost otkrivanja i realizacije scenske radnje,
tj. glumački talenat u najužem smislu. Ali ono što predstavlja opšta
svojstva (fizička, psihička i socijalna), kao i ostale uslove, možda biste i
sami ili uz pomoć prijatelja mogli procijeniti, pa ako nemate u okviru
ili blizu norme i ni blizu uobičajenog dijapazona, možete sebi uskratiti
mnoge neprijatne trenutke odsutajući od prijemnog ispita.
Glas
Glas je osnovno "prijenosno sredstvo" (Gavela) bez koga se

ne bi mogla realizovati ni jedna govorna radnja. Glas glumčev ne
može biti bilo kakav nego zdrav (zdrave glasnice, zdravi rezonatori:
prsa, nos…), prijatne boje, dobrog dijapazona, dinamičan
(promjenljiv, prilagodljiv). Ako su i ovo sve sami stručni izrazi i ako se
ne možete snaći ni u tome šta mu sad pa znači rezonator, šta
dijapazon, a kamo li da sami procijenite imate li to valjano ili ne, a vi
se bar prisjetite: "oderete" li grlo kad pjevate, pitaju li vas drugi često
što si to promukao?, jeste li mogli da dozovete drugaricu na izletu ili
ste morali nekog da molite dozovi je ti!, kažu li vam drugi ne pišti,
probi mi uši!, ćule li uši dok govorite i traže li da ponovite – molim, šta
si rekla?… Iskoče li vam žile na vratu, zacrvenite li se od napora kad
malo glasnije govorite? Imate li utisak kao da vam je knedla u grlu pa
morate neprestano da gutate i kašljucate? Ako vam se to događalo,
znači da sigurno imate neke male, a možda i ozbiljne probleme sa
glasom. Ili ste toliko deformisali prirodnu produkciju da je to
nepopravljivo, ili nemate snagu, ili potreban dijapazon, ili imate grč u
predjelu grla, ili prosto neke psihološke probleme (strah, stid) koji
vam nikada neće dozvoliti da tehnički ispravno ustanovite pozicije
mišića za produkciju glasa, da se otvorite i oslobodite. Rusi su svoj
proces političkog otvaranja i oslobađanja zvali glasnost. Bez, uslovno
rečeno, glasnosti, tj. tehnički besprijekorne produkcije glasa, ni
glumac ne može računati na vlastito otvaranje i oslobađanje, a neki
baš tako zovu ukupan proces školovanja – otvaranje ili oslobađanje.
Oni koji testiraju glas testiraće vam i sluh i osjećanje ritma.
Tu sigurno imate iskustva koja vam sasvim jasno govore kako stojite
29
na ovim poljima. Jeste li pjevali bar u školskom horu? Mole li vas da

ućutite dok ostali pjevaju "sotovoće"? Jesu li vas odbili u ritmičkoj ili
folklornoj sekciji, ili ako ste i primljeni, u kom redu ste igrali – prvom
ili posljednjem?
Već je rečeno da ovo nisu ona sasvim specifična i posebna
svojstva neophodna za bavljenje glumom. Prije svega se gleda možete
li otkriti i realizovati scensku radnju, ali ako će birati između dva
kandidata koji pokazuju jednak nivo ovih specifičnih svojstava, onda
će se sigurno opredijeliti za onoga koji pokazuje da ima bolje opšte
predispozicije. A ako se ispostavi da neko uopšte nema opštih
predispozicija, o njemu se neće ni razmišljati.
Govor
Je li vam ovaj naš jezik maternji? Ako nije, u bilo kom smislu
(kao Bosancu, Crnogorcu, Hrvatu ili Srbinu), boga mi – teško ćete
uspjeti. Nekada se događalo da su Albanci ili Mađari studirali glumu
na našem jeziku, ali tada nisu imali svoje škole, na svom jeziku.
Možete studirati na šepavom engleskom ili francuskom, sa akcentom,
jer ćete možda imati više posla takvi nego da govorite besprijekorno.
Ali kod nas?
Govorite li dosljedno nekom lokalnom varijantom? Čujete li
koliko se ona razlikuje od standardnog govora? Jeste li u tom smislu
prilagodljivi? Znate li da se i ekavski i ijekavski kaže isto: objektivan, a
ne ekavski "obektivan"? Znate li da je i tamo i ovamo isto: meso!
Nema "mijeso". Ali ima "mleko" i "mlijeko". Čujete li kad vam kažu:
nije dvôboj nego dvóboj!? Ako sad čujete i uspijete da ponovite,
hoćete li uspjeti i sutra? Možete li redom izgovoriti Kalemègdān,
Kalemȅgdān, Kalemégdān, Kalemêgdān? Izmijenjali ste četiri naša
akcenta na istom slogu. Je li vam problem da akcentu promijenite
mjesto: Kàlemegdān, Kalèmegdān, Kalemègdān, Kalemegdàn? Još kad
biste mogli u isto vrijeme mijenjati i mjesto na kome stoji dužina. I
kako uopšte stojite sa dužinama? Kažete li "kòpăm" ili kako treba
"kòpām"?
30
Možete li ispravno da izgovorite sve glasove, posebno

konsonante? Lakše će se otkloniti odstupanja u izgovoru vokala. I ne
smatra se ozbiljnom greškom ili šprahfelerom ako kažete màsěc
umjesto mȅsēc, jer to je moguće ispraviti. Ali, kažete li u osamnaestoj
godini "viba vibi gvize vep", ili "śiśmiś", ili "źute ćizme u ćizmeđibaśe"
to je već nemoguće ispraviti i jednostavno – nemojte ni dolaziti na
prijemni ispit. A ako uprkos ovom šprahfeleru (govornoj mani) dobro
otkrivate radnju i imate zanimljive ideje o pozorištu ili filmu –
probajte na režiji.
Pokret
Opšte tjelesne predispozicije najlakše ćete sami ocijeniti.

Jeste li zdravi? Ono što zovu "opšte ljekarsko uvjerenje" nikada
komisiji nije davalo pravi odgovor. Ono se daje svakome "be-o", ne
vodeći računa o specifičnostima studija glume i zahtjevima glumačkog
posla i zanata. Zato se na nekim školama više i ne traži, ali komisija
zadržava pravo da pojedine kandidate pošalje na specijalističke
ljekarske preglede. Naravno i oni koji nisu sasvim zdravi imaju pravo
da se bave glumom, ali je li to moguće profesionalno i hoćemo li
izložiti i njih i sebe opasnim rizicima?
Kandidati sa ozbiljnim tjelesnim deformitetima, jasno je, ne
mogu biti primljeni. Pogrbljen ne može igrati ispravljenog, a ispravljen
može pogrbljenog. Deformitet značajno smanjuje dijapazon mogućih
uloga, ali to je najmanji problem. Važnije je to što je deformitet znak
neke manje ili više ozbiljne fizičke disfunkcije što u slučaju forsiranja
može ugroziti život ne samo onog ko taj problem ima nego i njegove
partnere. Profesionalni glumac mora biti na nivou istreniranog
sportiste.
Dakle, testirajte se sami. Jeste li bili oslobođeni fiskulture?
Jednako je važno i ako ste se sami lažno oslobađali. To znači da ne
volite fizički napor, a glumački posao, po količini napora, upoređuju
sa rudarskim. Ko se fizički štedi, koga mrzi da se tjelesno angažuje i
potrudi, nema šta da traži u glumi. Vi znate bolje od nas kakvi ste u
tome. Ali ne nadajte se da možete zamazati oči. Ako ne znamo sada,
31
znaćemo ubrzo, pošto obavimo jednostavne fizičke testove. Tu nema

prevare, i nema popusta.
Jeste li se bavili bar nekim sportom? Jeste li imali uspjeha?
Šta ste bili makar u reprezentaciji svoga razreda? Kapiten ili lijevo
smetalo? Sve će se to vidjeti u testu koji zovemo "Poligon", ili u nekim
testovima i improvizacijama koje će sa vama obaviti nastavnici Plesa,
Ritmike, Pokreta. Možete im uštedjeti trud, a sebi bruku i
razočaranje.
Imate li dvije lijeve? Neki imaju! Kako prenosite težinu s
noge na nogu, pa u zadatom ritmu? Imate li dobru orijentaciju? A
ravnotežu? Bojite li se visine? Šta mislite o vježbama na visokoj gredi?
Koliko možete iz mjesta skočiti u dalj? Koliki vam je pregib?
Sve to sami izmjerite i uporediti sa drugima. Ako vidite da ste
tu ili da malo zaostajete, vi se dajte u fizičko vježbanje koliko i u
spremanje obaveznih glumačkih zadataka. Ako pak vidite da mnogo
zaostajete za drugima, dižite ruke i od pomisli na glumu. Vama ni
vježba ne pomaže, ne možete za mjesec-dva nadoknaditi ono što ste
godinama propuštali ili što vam priroda nije dala.
Psihotest
Inteligencija. U nekim školama mjeriće vam inteligenciju, a u

okviru ukupnog psihotesta i druge kreativne predispozicije. Nivo
opšte inteligencije i glumački talenat nisu baš povezani do te mjere da
neko i sa malim IQ-om5 ne bi mogao biti bolji glumac od nekoga sa
jako visokim. Specifična glumačka inteligencija predstavlja ono
"prepoznavanje radnje" i ona je bitna, ali primijećeno je da glumački
inteligentni kandidati koji imaju i visok stepen opšte inteligencije
mnogo brže napreduju i dalje odu od onih koji su u glumačkom smislu
bili jednako inteligentni. Oni sa visokim IQ-om tačnije opažaju, brže i
duže pamte, bolje se koncentrišu, dublje i svestranije prodiru u
glumu, pa i u teoriju glume. U svakom slučaju, kod dva u glumačkom
5
IQ – skrać. za engl. intelligence quotient, tj. kvocijent inteligencije
32
smislu podjednako talentovana kandidata komisija će se uvijek

opredijeliti za onog koji ima viši IQ, naročito ako ima znatno viši.
Motivacija. Želite li vi zbilja da studirate glumu ili je taj studij

maska i zamjena za neke druge želje kojih možda niste ni svjesni?
Koliko je jaka vaša želja? Kad vam je uopšte palo na um da
konkurišete? Volite li glumu? A pozorište? Koliko predstava ste gledali
u životu? Jeste li se tada dosađivali ili ste doživjeli neopisive i
neponovljive trenutke? Jeste li čitali koju dramu? Dok ste čitali, jeste li
se dosađivali? Čitate li radije novine?
Mnogi dolaze, a da zapravo i ne znaju zašto dolaze, ni šta će
im gluma, ni pozorište. Poslije im je komisija kriva. Morate znati da
ćete biti u konkurenciji sa nekima koji su neuporedivo više od vas
motivisani da se bave glumom. A varate se ako mislite da se
intenzitet, ali i utemeljenost tog motiva ne vidi iz svakog vašeg gesta.
Nemojte izlaziti na ispit ako niste zaista, ali zaista motivisani.
Naravno, ne nezdravo, zadrto, bez uvida u realnost, jer ima i takvih.
Gluma
Stanislavski je (znate li ko je Stanislavski?) govorio da nema

tako lošeg glumca da ne bi imao svoju publiku. Ipak, publika je dobar
parametar, i ako ste pošteni prema sebi, i prije nego stignete pred
komisiju možete već imati neka saznanja o tome jeste li talentovani ili
ne? Na rijetkim vašim glumačkim nastupima, u školi, u nekom
amaterskom pozorištu i slično, publika je nekako reagovala na vašu
igru. Jesu li vas hvalili? Ko? Mama! Najbolja drugarica? Momak
zaljubljen u vas? Je li neko htio da vas gleda osim najužeg kruga
rodbine i prijatelja? Iskreno, kako je reagovala publika? Pustite onu
histeriju nakon predstave!
Jesu li vas poslije prve recitacije zvali da ponovo recitujete ili
su rekli pusti malo i duge, ti si već bio! Jesu li vas zvali i za drugu ulogu
ili ste se vi utrpavali, a niste mogli da se utrpate? Jesu li cijenili vaše
mišljenje i vaše prijedloge u procesu rada?
33
A vi? Kako ste se osjećali dok igrate? A kako poslije igre? Ako
ste bili ispunjeni i uživali u igri, a poslije, bez obzira na opštu euforiju
u klubu i foajeu bili pomalo tužni i prazni – to je dobar znak. Vama je
važno da igrate, a ne da vas zbog igre hvale. Ako je obrnuto, ako
raširite repić tek kad padne zavjesa i počne koktel, zabrinite se i
upitajte: pripadam li ja glumi ili paradi oko glume?
Zadatke koje spremate pokažite najbližima, u porodici ili u
školi, u društvu, u sekciji. Razgovarajte o tome što su vidjeli otvoreno,
ozbiljno i što je najvažnije uzdržano, bez egzaltacije. Pitajte ih ne: je li
vam se dopalo? (naravno da im se dopalo, o dopadanju se ne radi,
vas svi vole i svima se dopadate, naročito najbližima), pitajte: šta ste
razumjeli?, je li vam jasno šta radim? Ako vam kažu govoriš monolog
ili recituješ pjesmu – zabrinite se! Ali ako shvate da tražite lopova (kao
Harpagon) ili nagovarate muža da poštedi ćerku (kao Klitemnestra) ili
molite majku da shvati i prihvati vašu žrtvu (kao Ifigenija), onda ste na
pravom putu.
34
PRIPREMA
35
36
AUDICIJA; Sve o prijemnom ispitui; PRIPREMA
OPŠTA PRIPREMA
Mnogi pitaju kad treba početi sa pripremom za prijemni

ispit. Može se zakasniti, a ne može poraniti – prema tome: pripre-
manje, u opštem smislu, počnite čim se rodite, ako je moguće. Šta
znači to u opštem smislu? Znači da još ne radite na konkretnim
zadacima, ali da se pripremate – pripremate se.
Idealan glumac je ovladao svojim tijelom do te mjere da ono
može poslušati sve naredbe njegovog razuma. To je ono Hamletovo
"maštom svojom može da prisili dušu da od njenog dejstva prebledi
mu lik", tj. "držanje sve sa svojom maštom dovede u sklad". Što prije
počnite, dakle, da vježbate i tijelo i dušu za velike podvige koji ih u
glumi očekuju.
Dobro učite. Mnogo čitajte. Njegujte svoju radoznalost.
Opažajte svijet oko sebe intenzivno, sa zanimanjem i radošću.
Tumačite, dovodite stvari u vezu. Mislite. Maštajte. Ne skrivajte
osjećanja nego ih ispoljavajte. Snažite svoju volju. Radite mnogo i
razne poslove. Volite svoju radnu energiju i povećavajte je toliko da
vas drugi teško prate.
Učlanite se u literarnu i dramsku (recitatorsku) sekciju.
Idite u pozorište, na koncerte i izložbe.
Snažite svoje tijelo. Prođite hrabro i vrijedno kroz sve
sportske i plesne sekcije. Takmičite se.
Ako slučajno ne prođete na prvom prijemnom, a planirate da
se ponovo, iduće godine prijavite, nemojte tu godinu propustiti, ne
daj bože! Nema preciznije indikacije da neko nije za glumu nego kad
vam na pitanje šta ste radili protekle godine? odgovori ništa! Za
takvoga je zbilja ništa, a to će i dobiti u životu.
37
PRIPREMA MONOLOGA
Šta je monolog? Kaže se obično da je monolog govor jednog

lica sa samim sobom. U drami, suprotan mu je, i češći, zapravo
dominira, dijalog: govorna razmjena dva ili više lica. Pošto se drama
zasniva na radnji u sukobljenom odnosu, a odnosa nema bez dvoje,
moglo bi se reći da je monolog nedramska forma. Kako to kad ga
redovno nalazimo u dramskim djelima od Grka do današnjih dana? I
zašto se, baš u vezi sa dramom, glumom i, posebno, prijemnim
ispitom monolog toliko često spominje?
Zato što je monolog ipak dijalog, samo skriveni, uslovno
rečeno: krnji. Jedna strana sukobljenog odnosa je data, druga se sluti,
pretpostavlja, zamišlja… Dok pripremate monolog, a posebno dok ga
igrate imajte to stalno na umu. Monologom morate ostvariti
intenzivan i sukobljen odnos sa Drugim.
U sklopu prijemnog ispita monologom zovemo jedan ili dva
zadatka koji se baziraju na nekom odabranom ili zadatom dramskom
tekstu. Pošto uobičajeno shvatanje monologa, htjeli ne htjeli, može
pogrešno usmjeriti i ograničiti kandidate, pokušava se tu i tamo sa
upotrebom drugih termina, pa se kaže, recimo, evo ovako, dugačko i
opisno: "zadatak baziran na dramskom tekstu", ili "odlomak iz uloge"
i sl. Međutim, taj zadatak ne mora biti baziran baš na dramskom
tekstu. Može, što bi se reklo, i na "romanesknom tkivu", recimo, kao
što ovdje ima primjera, iz "Idiota", Dostojevskog. Često rade odlomak
iz Kamijevog "Stranca". A kao monolog priznavali smo i neke pjesme
Matije Bećkovića. Onda, je li zadatak rađen na monologu uzetom iz
romana "odlomak iz uloge"? Nije, ali može se prihvatiti, zato što, na
kraju krajeva, nisu važni ni monolog, ni drama, ni roman, ni pjesma, ni
uloga – nego određeni kandidat koji tim zadatkom treba da dokaže
da umije otkriti dramsku radnju i scenski je realizovati. Lakše će mu
biti ako materijal za rad uzme iz dramskog teksta, posebno ako je taj
materijal neki monolog koji je u stvari dijalog, intenzivan i sukobljen
dramski odnos sa nekim drugim.
38
AUDICIJA; Priprema, PRIPREMA MONOLOGA
Evo, u prethodnom pasusu rečeno je dva puta "materijal".

Monolog je, možda najtačnije, materijal na kome ćemo, ili pomoću
koga ćemo uraditi zadatak za prijemni ispit.
IZBOR MONOLOGA
Kako naći monolog? Ako imate kućnu biblioteku, ako vam

neko od rodbine ili prijatelja ima biblioteku, ako ste član školske,
gradske, univerzitetske ili centralne biblioteke, potražite tamo sve
dramske tekstove (ne bojte se, tako ih je malo objavljenih). Listajte
redom, pa ako vidite da negdje neko lice neprestano govori
dvadesetak, trideset ili više redova – naišli ste na monolog. Pročitajte
ga. Ako vam se dopadne, pročitajte cijelu dramu. Tada odlučite.
Ako ste u gradu koji ima pozorište, ako tamo znate nekoga,
zamolite ga da vas poveže s onim ko brine o tekstovima. Pazite:
kopije su ponekad jedva čitljive, tekstovi su često skraćeni, pretum-
bani – adaptirani za određenu predstavu, dakle, rijetko odgovaraju
originalu koji se može naći samo u štampanim knjigama.
Posljednji, najlakši i najčešći način je, na žalost, da vam
monolog nađe, pozajmi, preporuči neko drugi. Ali budite obazrivi.
Tome se ne žuri, aljkav je pa neće tačno prepisati, dobićete samo
tekst monologa, a cijelu dramu nećete moći pročitati itd. itd. Na
zadatku se uvijek vidi koliko ste se oko njega trudili i jeste li radili
samostalno.
Koliki treba da je monolog? Između trideset i četrdeset

redova u knjizi standardne veličine (12-13 puta 19-20 cm). U krajnjim
slučajevima neka nije više od pedeset redova, ali ni manje od
dvadeset. Ako je više, biće dugo i prekinuće vas, ako je manje tražiće
vam još nešto, a vi možda nećete imati spremljeno.
Kako napraviti monolog? Često nam se može dopadati ono

što neko lice u drami (ili romanu) govori ili radi, ali nigdje nema na
jednom mjestu tih (minimum) dvadesetak redova u kojima ono
39
neprestano govori, samo sa sobom ili sa nekim drugim, dakle: nema

monologa koji nam je potreban. U tom slučaju, možemo se malo
poigrati dramaturga, majstora za komponovanje dramske radnje, pa
od nekoliko replika – sastaviti monolog. Uzgred, replika je "kratak
odgovor na nečiji govor", a u drami to je "svaki pojedini dio uloge
kojim se odgovara na riječi suigrača". U ovom izboru gotovo da nema
monologa koji manje ili više nije komponovan na taj način. Na
primjer, prvi monolog Ilije iz "Balkanskog špijuna" sastavljen je od
njegovih replika sa 226., 227., 228. i 229. strane, drugi od replika sa
261., 262. i 263. strane u 24. knjizi "Nolitove" edicije "Srpska
književnost, Drama".
Druga vrsta karakteristične intervencije na nađenom
materijalu može biti skraćivanje. Nije rijedak slučaj da ličnosti u
pojedinim trenucima govore i duže nego što je nama za zadatak
potrebno. U tom slučaju monolog ćemo skratiti izostavljanjem ovaj
put suvišnih ili nevažnih detalja. Taj postupak je takođe često
primjenjivan u ovom izboru. U DODATKU vidite primjere sastavljanja
replika i skraćivanja monologa.
Kako i zašto odabrati monolog? U principu nije teško jer ih

ima mnogo i raznih, ali kad se traži sebi, jedinstvenom i neponov-
ljivom, onda je malo teže.
Monolog tražite sebi i za sebe, a ne drugome. To na kraju
treba zbilja da je vaš monolog, a ne Zganarelov, Don Žuanov, Julijin ili
Tatjanin. Tragajte za temom i problemom - a ne za likom. U monologu
se, recimo, slavi Priroda i čovjek u njoj kao čudo. Manje je za početak,
za izbor, pa i za realizaciju na ovom nivou, bitno ko slavi (sluga,
gospodar, star, mlad, bogat, siromašan). Važno je šta radi i zašto: slavi
da bi opomenuo, traži da bi vratio, skuplja da bi sačuvao, opominje
da bi preduprijedio, hrabri da bi podstakao itd. Ako je to tema koja
vas zanima i koju biste mogli prihvatiti kao svoju, odaberite taj
monolog i uradite ga tako kao da ga nije pisao Čehov ili Molijer, nego
kao da ste ga sami tog trenutka smislili da proslavite Čudo Prirode:
Ma šta vi rekli, u čoveku postoji nešto divno što ne mogu
objasniti ni svi mudraci sveta. Zar nije divljenja dostojno to što ja, evo,
stojim ovde, što i ja imam nešto u glavi koja misli o stotinama
različitih stvari u jednom istom trenutku i sa mojim telom radi sve što
40
hoće? Mogu pljeskati rukama, podići ih, mogu nebu dići oči, oboriti
glavu, kretati nogama, ići desno, levo, napred, natrag, obrnuti se...
Kakav monolog: klasični ili savremeni, komični ili tragični?

Pošto se u svim školama rade dva monologa, najbolje je da ih
odaberete tako da budu različiti. Ako ih dobro uradite, dokazaćete
širok dijapazon svojih predispozicija.
Mnogi se pitaju: da li uošte uzimati klasične monologe –
Eshil, Sofokle, Euripid, Šekspir, Molijer, Kornej, Rasin itd. Kažu: teško
je. Jeste teško, i treba da je teško. Kako smo već rekli u poglavlju o
talentu, mnogi talenat prepoznaju tamo gdje se značajni tehnički
zahtjevi rješavaju sa lakoćom. Pa hajte, dokažite da imate ili nemate
tu sposobnost. Na klasičnom tekstu će se to lako prepoznati, a onda
smo mirni i vi i mi.
Kad već odaberete monolog iz nekog klasičnog djela, pa još u
stihu, ne dozvolite da vas fascinira i ukoči. Ako nešto niste razumjeli
od prve, ne odustajte, ne odmahujte rukom u smislu: ko bi to
razumio, to inače nema smisla! Nije tačno! Ako igdje ima smisla,
istine i mudrosti – ima je u klasičnim djelima. Pročitajte još jednom,
razmislite, pitajte druge, konsultujte rječnik i enciklopediju, potrudite
se i trud će se isplatiti.
RAD NA MONOLOGU
U pripremnom dijelu rada na svakom glumačkom zadatku u

školi imamo nekoliko faze: a) fiksiranje prvog utiska, b) prikupljanje
činjenica, c) analiza tih činjenica, d) improvizacija, e) igra ili konačna
realizacija. Pažljivo pročitajte redove koji slijede i pokušajte ove
savjete da primijenite u svom radu na zadacima.
41
Prvi utisak
U nekoliko rečenica formulišite svoj prvi utisak: a) o temi

(problemu), b) o priči (razvoju događaja), c) o liku koji govori
monolog. Uzgred, mnogo su važniji utisci o temi i priči. U zapisivanju
prvog utiska budite jednostavni i iskreni. Ne pišete pismeni sastav,
zato ne morate biti ni iscrpni, ni literarni, ni "mudri". Ne morate ni
hvaliti ni kuditi. Zapišite ono što ste prvo pomislili, što ste osjetili i
povremeno se kasnije vratite tom zapisu. U njemu često leži ili ključ
uspjeha ili prepreka koja vam ne dozvoljava da napredujete u radu.
Prikupljanje činjenica
Prikupiti činjenice znači u samom tekstu pronaći podatke koji

će nam pomoći da zadatak pravilno i dobro realizujemo. Podataka
ima raznih, a pitanje je koliko su svi važni. Na primjer, u monologu
koji mi evo prvi pada na um: Molijer, Tvrdica, HARPAGON (radio sam
ga kao kandidat na prijemnom ispitu), ima 303 riječi, 1.237 slova, 24
reda, glas "š" javlja se 15 puta, a znak uzvika 8 puta. I to su neke
činjenice, ali tražimo li njih? Svakako - ne! Evo šta tražimo:
Ko - s kim (kakva ili kakav). 1) Zapisujte ono što nađete u

tekstu kao imenicu a odnosi se na vaš lik (Smirnov, medvjed,
uzurpator, susjed). 2) Posebno bilježite pridjeve ili formulacije iz kojih
se vidi kakav je ko (vi ste nevaspitan i neotesan čovjek;). 3) Uradite to
isto za druge likove (Popova, vatra, barut, raketa; privlačna je i
obrazovana), posebno pažljivo za one koji su u neposrednom i
intenzivnom odnosu sa vašim likom. 4) Pitaće vas Ko? je taj ko govori
monolog, ili Kome? govorite, ili U odnosu na koga?. Nemojte nikada
reći da ne znate, ili nikome, ili samom sebi. Uvijek Neko Nekome, pa
čak i kad izgleda da je samom sebi uvijek je to ili Ja glupi sebi
pametnom, Ja jaki sebi slabom, ili Ja današnji sebi jučerašnjem itd.
itd.
Šta radi? Zapisujte samo glagole, tj. formulacije koje opisuju

radnje (sjedite, pravo u sobu upada; poklanjate tuđe vlasništvo itd).
42
Zašto? 1) Zapisujte riječi ili formulacije koje određuju želju,

potrebu, motiv (potreban mi je uredan život; neka vam bog da sloge i
ljubavi, a ja sam to oduvijek žarko želio). 2) Bilježite izraze kojima se
formuliše htijenje, volja, nastojanje, cilj, namjera u vidu nekog plana
za budućnost (hoće da vas vidi; vrijeme je da se konačno oslobodimo
predrasuda; neka bude ravnopravnost; ja ću pucati u vazduh;
ucmekaću je kao vrapca).
Gdje? Zapisujte riječi i izraze kojima se određuje mjesto

događanja (salon na imanju Popove; ide prema vratima; baca pištolj
na sto).
Kad? Zapisujte riječi i izraze kojima se određuje vrijeme

vršenja, odnosno trenutak za otpočinjanje ili završavanje radnje
(danas je tačno sedam mjeseci kako mi je umro muž; meni je novac
potreban danas; dok mi ne plati)
Kako? Bilježite riječi i izraze, priloške oznake kojima se

određuje način vršenja radnje (otvoreno iznosim svoje mišljenje;
nišanite polako; zašto tako zvanično).
Kada uočite sve neophodne podatke koji već stoje u tekstu,

moći ćete i bez naročite analize i maštanja sasvim precizno odgovoriti
na ključna pitanja koja će vašu radnju učiniti konkretnom: Ko s kim,
šta i zašto radi, gdje, kad i kako. Očigledno je da je radnja ona
osovina oko koje se sve vrti, sve ostalo su njena određenja. Ne izlazite
na scenu da improvizujete ili uvježbavate monolog dok niste otkrili
šta radite?, pa onda zašto?, pa u odnosu na koga?, pa gdje?, pa kad? i
na kraju kako?. Mnogi griješe što znaju, i to nepotpun, odgovor na
pitanje Ko? i zadovolje se time. Koja korist ako znate samo da je to,
npr. Tatjana (djevojka ili udata, mlada ili starija, seljančica ili
velegrađanka). Ili znate kako? ili gdje?, a ne znate najvažnije ŠTA? U
jednom predloženom monologu ovdje Tatjana, ŠTA?: moli za ljubav, u
drugom, ŠTA?: odbija ponuđenu ljubav. Otkrijte to, a onda svi ostali
odgovori neka budu u funkciji ovog najvažnijeg.
43
Analiza
Sve što bi se moglo znati i učiniti u nekom zadatku (liku,

ulozi, predstavi) nikada nije do kraja i neposredno dato u tekstu nego
se nalazi tu negdje, između redova, gotovo u enigmatskoj formi koju
analizom treba otkriti i pripremiti za realizaciju.
Analiza je povezivanje otkrivenih činjenica i na temelju njih
stvaranje novih. Analiza će vam omogućiti da izgradite u mašti i
uobrazilji preciznu radnju u situaciji i okolnostima i da tako
pripremljeni krenete na scenu, najprije u lake i neobavezne
improvizacije, a potom u realizaciju kompletnog zadatka.
Zaposlite svoju moć mišljenja, pustite mašti na volju,
razbudite emotivno pamćenje i uobrazilju, a držite se čvrsto logike.
Obogatite svoje znanje i osjećanje lika i uloge brojnim detaljima koji
će vam pomoći da sami povjerujete u mogućnost postojanja situacije
i okolnosti, događaja i lika koji treba da odigrate odabranim
monologom. Kad sebe uvjerite u istinitost i zanimljivost vašeg
zadatka, na dobrom ste putu da to uvjerenje prenesete i na nas.
Analiza predstavlja poniranje u dubinu zadatka, u njegovu
suštinu i smisao. Ona vam pomaže da shvatite zadatak i razlučite
važno od nevažnog, osnovno od sporednog, glavno od pomoćnog.
Analiza situacije. Situacija je, po definiciji, odnos dinamičkih

sila, jednostavnije rečeno aktivna i promjenljiva veza između likova. U
cijelom komadu, a posebno u vašem odlomku (monologu) utvrdite
karakter osnovnog odnosa (Julija – Žan, Tatjana – Onjegin, Zganarel –
Don Žuan, Ifigenija – Agamemnon itd.) i ispratite sve mijene tog
odnosa. Oslonite se na uočene činjenice koje ste prikupili pod
pitanjima Ko?, S kim?, Šta radi?, Zašto radi?, povežite te činjenice i
maštom ih logično razvijte i dogradite.
Agamemnonova ćerka, grčka princeza, udavača, "cvijet" –
Ifigenija je dovedena u situaciju da je otac na prevaru namami u vojni
logor gdje treba da bude žrtvovana – zaklana. Ne igra se "Ifigenija", tj.
lik "Ifigenije", nego niz radnji koje su u jednoj sceni (situaciji): sretanje
poslije dugog rastanka, zahvaljivanje ocu, maženje s njim, maštanje i
planiranje srećne budućnosti, a u drugoj: preklinjanje da bude
44
pošteđena, odbijanje poslušnosti, pobuna protiv oca i vladajućeg

sistema vrijednosti ("bolje bijednik živ nego mrtav div").
Analiza okolnosti. Okupite, povežite i maštom dogradite

činjenice koje ste otkrili tražeći odgovore na pitanja Gdje?, Kad? i
Kako? da biste sebi i drugima precizno, logično i zanimljivo izgradili
ambijent u kome se radnja događa i ličnosti tom radnjom međusobno
povezuju. Vidjećete da nije svejedno da li se nešto događa u Rusiji ili u
dejtonskoj Bosni, prije ili poslije svadbe, kao posljednje upozorenje ili
blagi prijateljski prekor. Zapazite i uvažite da se okolnosti dramatično
mijenjaju i tako utiču na radnju i karaktere.
Ništa vam neće pomoći što vrijedno igrate svoj "lik", ili što
tačno izgovarate tekst, ako niste uočili da se usred događaja ugasilo
svjetlo, ili da je počela kiša, ili da je vaš protivnik sada razljućen itd.
Tim okolnostima se morate prilagoditi adekvatnim izborom radnji: šta
se obično radi u mraku, šta kad kiša pada, šta kad primijetimo da je
neko postao opasan - šta biste vi uradili, šta bi uradio lik koga igrate?
Analiza radnje (sekvencijalna analiza). Ako hoćete da
analizirate radnju ili razvoj događaja u cijelom tekstu onda redom
radite ovako: 1) Podijelite tekst na velike, srednje i male dijelove
(sekvence). Veliki su činovi, scene, slike, neki put i pojave. Srednji su
odlomci. Mali su parčad. 2) Imenujte svaku sekvencu, možete i
brojem, ali bolje je da je odredite (glagolskom) imenicom kao događaj
(utjerivanje duga, provala ili provaljivanje u salon; izbacivanje iz
salona; vraćanje). 3) Ispričajte priču koju ste otkrili u tekstu: a) tako
što ćete događaj u svakoj velikoj sekvenci iskazati jednom rečenicom,
a onda te rečenice sastaviti; b) što ćete događaj u svakoj srednjoj
sekvenci iskazati jednom rečenicom, a potom te rečenice vezati u
jedinstven tok.
Pošto vas prije svega zanima vaš monolog, pokušajte u
njemu takođe utvrditi događaj, a onda i dijelove ili faze događaja.
Primjer 1: Euripid, Ifigenija u Aulidi, KLITEMNESTRA. Sve u
svemu, u cjelini monologa Klitemnestra urazumljuje muža da bi
spasila ćerku. Nakon uvodnog obraćanja koje obično ima svaki dobar
govor, tj. nakon invokacije, kako se to zove u retorici ("Govorit s
tobom želim otvoreno. Čuj."), Klitemnestra (I) podsjeća na prošlost:
45
a) kakav si ti bio meni, b) kakva sam ja bila tebi; (II) kako stvari stoje
sada ("ti sada želiš…"); (III) zatim mu predstavlja moguće posljedice u
budućnosti svega što se događalo i sada događa: a) šta će nužno biti,
b) šta bi moglo da bude (prijetnja), c) šta je trebalo i šta treba da
bude (prijedlozi) i d) zaključak ("Da l' pravo progovorih…" i dalje).
Primjer 2: Eshil, Agamemnon, KLITEMNESTRA. Opet
Klitemnestra, namjerno, da bi se pokazalo da vaš zadatak nije igranje
lika, jer po imenu lik je isti, ali ovaj put valja raditi nešto sasvim
drugo. Šta se događa u cjelini ovog monologa? Ovo su posljedice
onog događanja iz prvog primjera, zapravo ostvarivanje prijetnje
izrečene u parčetu koje smo bili označili kao III, b – šta bi moglo da
bude, ili prijetnja ("Svaka bi sitnica mogla nagnat nas da kad se kući
vratiš, doček nađeš dostojan!") Dakle, ovo je taj dostojni doček,
drugim riječima osveta, a današnjim političkim rječnikom rečeno:
poslije ubistva kralja glavni zavjerenik pred narodom preuzima vlast -
preuzimanje vlasti. Monolog ima dva dijela: prvi, obračun s kraljem
(mužem), tri pasusa, ili parčeta – 1) priznavanje ubistva, "izvrših to";
2) opis ubistva, "dva udarca mu dadoh" i sve ostalo; 3) trijumfovanje,
"i ja se radovah"; i drugi, obračun sa narodom, opet tri parčeta – 1)
otkrivanje neslaganja s narodom, 2) prebacivanje dijela krivice
narodu, 3) prijetnja neposlušnima. U monologu (vidi na 96. strani) to
je učinjeno jasnijim podjelom na pasuse koji reprezentuju odlomke i
parčad, odnosno karakteristične faze u razvoju radnje.
Neka vas ne uznemirava obaveza utvrđivanja granica
odlomaka i parčadi, kao ni njihovo imenovanje. Ne mislite da se to
mora odmah obaviti savršeno tačno i konačno. Preciznost podjele i
imenovanja biće u početku gotovo nikakva, ili približna, ali radom na
monologu dolazićemo do sve boljih i tačnijih rješenja, pa će granice i
imenovanje odlomaka i parčadi pretrpjeti značajne izmjene. Prvo
parče u drugom primjeru možda ćemo podijeliti na dva, ili ćemo
spojiti sa drugim – ne znam, ili ga više nećemo zvati priznavanje
ubistva nego obnarodovanje osvete, ili objava političke promjene
(smjene vlasti) ili, ako shvatimo i želimo da uradimo tako da
Klitemnestra odmah krene na narod, jer Agamemnon je gotov, a
problem su njegove pristalice, reći ćemo šokiranje ili paralisanje
protivnika i uraditi tako. Svaka sekvencijalna podjela i imenovanje
funkcionišu samo kao pretpostavka za radnju, radni naslov, i dobri su
46
onoliko koliko su fleksibilni, promjenljivi i koliko nas motivišu na

akciju.
Analiza lika. Sada, pošto ste otkrili osnovnu radnju, utvrdili

njen razvoj po dijelovima (odlomcima i parčadima), možete se
zabaviti i omiljenom temom srednjoškolskih pismenih radova: analiza
lika. Razumjeli ste do sada da se o liku (Klitemnestre, npr.) može reći i
ovo i ono, ali šta je od toga važno i šta je u vašem monologu
funkcionalno, šta je radnjom pokrenuto ili šta radnju pokreće – to je
ono što nas ovdje zanima. U drugom primjeru ne zamajavajte se oko
Klitemnestre kao nježne majke, trpeljive supruge i slično, jer to bi se
za nju moglo reći u prvom primjeru, tamo se može i odigrati, a ovdje
je osvetnica, ljubavnica (jer sa Egistom preuzima vlast), uzurpator itd.
Da je snažna, odvažna i uporna treba da se vidi i u jednom i u drugom
primjeru, da je očajna u prvom, a radosna "ko zrno klijalo što
nebeskom se blagoslovu raduje" – u drugom. Samo, budite škrti: ne
izmišljajte gomilu određenja, ne opisujte Klitemnestru radi ljepote
opisivanja i literarnih ili retorskih vrijednosti izraza koje ćete o njoj
smisliti. Tvrdite samo ono što želite da odigrate, što se može ili mora
odigrati. Sve ostalo je višak.
U analizi lika oslonite se na činjenice koje ste otkrili u tekstu
kad ste se pitali Ko?, S kim? i Kakav ili kakva? Tome dodajte znanja o
radnji i razlozima za radnju (Šta? i Zašto?), jer zapravo ličnost je ono
što radi (na sceni sigurno!), karakter je "otjelovljena volja", a volja se
"otjelovljuje" neposrednom akcijom pomoću koje postaje stvarna.
Radi daljeg konkretizovanja lika potražite u tekstu činjenice o
njegovom spoljnom izgledu (pojavi, odjeći itd.), o starosnoj dobi,
prošlosti i budućnosti. Mnogo toga neće moći da se igra, ili ovaj put, u
ovom monologu ne treba da se igra, ali može poslužiti da se aktuelna
radnja preciznije odredi. Otkrivene činjenice dopunite svojom
maštom i uobraziljom, ali u zaokruživanju u jedinstvenu cjelinu neka
vas vodi stroga, "željezna" logika. Ako želite da ne budete proizvoljni,
konačno odaberite samo ono što se funkcionalno uklapa u osnovnu
radnju.
U zamišljanju lika koji igrate može vam pomoći i ako ga
nacrtate, vještina crtanja nije važna. Dobro je ako detaljno i logično
rekonstruišete njegovu prošlost, ako pretpostavite budućnost.
47
Sve do sada navedene elemente odredite detaljno za svoj lik.

Prema drugima utvrdite razlike na osnovu kojih nastaje zanimljiv
odnos i dramski sukob. Navedite sve razlike u parovima (napolju -
unutra; vlasnik - uzurpator; žena - muškarac). Sukob počiva na razlici,
a vi ste dužni, ako hoćete da vas prime, da prepoznate razlike, da na
njima zasnujete sukob, i radnjom ostvarite sukobljen odnos.
Šta da radite kad monolog ima pripovijedni karakter?

Pripovijetka nije drama, pripovijedanje nije dramski odnos, a tako
mnogo monologa ima pripovijedni karakter, pa i neki ovdje izabrani –
namjerno. Šta da radite s takvim monologom u kome se "samo priča"
o nekom prošlom događaju i ni s kim "ne svađa"? Tražite sve
mogućnosti za razlikovanje sa onima koji slušaju vašu priču, pojačajte
te razlike i makar se približite dramskom odnosu. Ako to uspijete
pokazali ste da imate neophodan dramski impuls da stvorite sukob i
tamo gdje ga, reklo bi se, nema, ili ga bar drugi ne vide. Recimo, priča
Vojvode Draška o pozorišnoj predstavi koju je gledao. Morate
zamisliti, na primjer, da je sve to živa istina, ali slušaocima toliko
nevjerovatna da niko ne vjeruje. Dakle, Draško je sukobljen sa
nevjericom svojih slušalaca i mora se jako potruditi da ih uvjeri u ono
što je živa istina. Borba protiv partnerove nevjerice česta je osnova
dramske radnje. Nikada ne radite kao da je sve svima jasno, svi u sve
vjeruju, svi na sve pristaju – nego upravo suprotno: borite se da
uvjerite. Čak i kad govorite da je lijep dan ili da pada kiša što se
smatra neposrednim očiglednostima u koje se lako uvjeriti, morate
naći razloga zašto vam drugi ne vjeruju ili imaju drugo mišljenje, a vi
ste, po prirodi dramske radnje, dužni da se dobro potrudite kako
biste ih uvjerili.
Šta ako je monolog u stihu? To je možda i veći problem nego

što u prvi mah izgleda. Ali ima načina da se riješi. Stih, i kad je
slobodni, ima svoju određenu, nekad jako strogu unutrašnju
strukturu i formu koju neiskusni ili neće uočiti, ili i ako uoče, ne umiju
da realizuju. Nekoliko osnovnih uputa:
1) Monolog pisan u stihu ne ispravljajte, ne skraćujte i ne
dopisujte ako niste sigurni u to koji je to stih, koliko slogova ima, koji
je raspored naglašenih i nenaglašenih slogova, gdje su cezure, kakva
48
je rima… Jer: sve vaše intervencije morale bi se uklopiti u postojeću

strukturu i ne remetiti je, a ako ove stvari ne znate – nešto ćete
pokvariti.
2) Monolog u stihu prepišite sebi onako kako je to
objašnjeno u dijelu koji govori o radu na pjesmi (vidi: PRIPREMA
PJESAMA, Kako raditi na pjesmi, tačka 3.)
3) Dalje se ponašajte kao da stiha nema.
4) Ipak, čuvajte se naglašavanja riječi na početku i na kraju
stiha, naročito rimovanih. One na sebe snagom svog položaja ili rime
vuku logički akcenat koji vrlo često leži na drugom mjestu u stihu.
Nemojte: Jeste l' čuli, deco, verujte, bez šale,
Otvara se škola, za pačiće male.
Nego (na primjer): Jeste l' čuli (deco)! Verujte! (Bez šale!)
Otvara se škola za pačiće male.
Ili, nemojte: Čuj me sad, Anjesa, ostavi taj rad.
De podigni glavu i slušaj me sad.
Nego (na primjer): Čuj me sad, Anjesa. Ostavi taj rad. De podigni
glavu i slušaj me sad.
5) Čuvajte se zastajkivanja i pravljenja pauza na mjestima
gdje su tzv. cezure ili gdje je kraj stiha. To će vas uvući u mehaničko
ritmiziranje iza koga se ništa neće čuti osim samog tog ritmiziranja:
Boga moli pauza Jugovića majka pauza Da joj Bog da pauza oči
sokolove pauza i bijela pauza krila labudova pauza… I tako u
nedogled.
6) I ne bojte se, ne kočite se. Kad dobro uradite monolog u
stihu, u pozadini će ostati sve njegove vrijednosti, a u prvi mah niko
neće znati da je to stih, jer ne robujete formalnoj strani – ne
pjevuckate, ne recitujete – vi govorite, radite!
Nepoznate riječi? Jeste li sigurni da znate značenje nekih

riječi u monologu ili pjesmi. Ne idite dalje dok to ne razriješite.
Pitajte, ili što je najsigurnije: pogledajte u riječniku šta znači konđe,
adiđar, snatri, madrigal…
49
Improvizacija
Ako ste sve prethodno obavili kako valja, konačno možete

preći i na scenu. Ali ne žurite sa uvježbavanjem i fiksiranjem detalja.
Šta ste rekli da je prvo parče? Najava teme? Najavite je, ali
svojim riječima. Nemojte odmah kao papagaj: "Govorit s tobom želim
otvoreno. Čuj. I zagonetkom tamnom ništa neću krit.", nego: "Molim
te, hoću s tobom da govorim, ali otvoreno. Pokušaj da me mirno
saslušaš." Ili: "Čuj me! Htjela bih s tobom da govorim. Ali prvi put
otvoreno, bez ikakvih zagonetki." Učinite to parče, to uvodno
obraćanje, što ličnijim, obavežite partnera da vas prati. Budite sigurni
da to do partnera dopire, ustanovite vezu. To vam je kao da govoreći
telefonom vičete: "Halo, halo, čujemo li se?" i nećete dalje dok niste
sigurni da je veza u redu. Ili kao da pišete adresu na pismo. Bez
adrese sigurno ga nećete baciti u sanduče. Kud bi otišlo? Tako i na
sceni. Tražite i nađite način, svoj!, da se povežete sa partnerom.
Poslije je sve lakše. Na kraju ćete se naravno vratiti spontano pravom
tekstu, ali sigurni šta radite i da to radite u svoje ime, tj. da to vi
radite, a ne da napamet govorite neki tekst ili da glumite nekakav lik.
Sada izaberite bilo koje parče, možda ono koje vam se čini
najjasnijim, vama najbližim i najlakšim za igru. Recimo, posljednje
parče u drugom primjeru koji smo ovdje imali: Prijetnja, i inače nam
je najlakše da prijetimo drugima. "Čuj! Ti meni prijetiš, a ja, u takvim
slučajevima, znam da budem jako opasna i da vratim milo za drago…"
itd. Pokušajte da uradite više varijanti prijetnje tražeći onu koja će
najbolje izraziti s jedne strane ono što ta prijetnja jeste u kontekstu
priče, a s druge strane biće vaša, lična.
I tako slobodno do kraja, pokušajte svaku pojedinačnu
radnju ili niz radnji kao parče, ili niz parčadi kao odlomak uraditi u
svoje ime, ne ponavljajući tekst papagajski nego ga u okvirima koje
pisac predlaže uvijek sami ponovo smišljajući i oblikujući.
Pošto ste završili improvizacije na govorne teme i na taj
način učinili tekst sebi znatno bližim, a i naučili ga u priličnoj mjeri ili
sasvim tačno, pokušajte sada da napravite i improvizacije u prostoru
50
gdje ćete pustiti svoje tijelo da obavi radnje spontano u skladu sa

situacijom i okolnostima.
Otkrili ste da dočekujete, onda to i uradite, ili da ispraćate –
ispratite! Da se pripremate za susret – pripremajte se, jednostavno:
učinite to, ili pustite tijelu, ono će to samo obaviti. Od čega se sastoji
priprema? Popravljenje kose u ogledalu, provjeravanja dugmadi,
skrivanja kompromitujućih dijelova odjeće pod krevet i uzdaha "Neka
mi bog pomogne". Uradite to prosto i jednostavno tim redom, onako
kako biste inače uradili u životu. To u životu ne predstavlja problem,
ali na sceni… Možete li? Ako možete – uradite. Just do it!, kažu
Englezi.
Iziđite na scenu svjesni odakle dolazite i kuda idete (iz dvora
gdje ste ubili pred dvor gdje vas čekaju pristalice ubijenog, govorim
ponovo o suočavanju Klitemnestre sa narodom, drugi primjer). Kakvi
su ti antički dvorovi, koliki su, šta je pred dvorom (velike stepenice
obično), vi ste na vrhu, dolje je trg, na trgu ispred vas: narod. Koliko ih
je, treba ih obuzdati. Šta je iza vas: otškrinuta velika vrata da možete
uteći ako treba, iza vrata Egist sa isukanim mačem za ne daj bože…
Pokušajte tjelesno, fizički da se uskladite sa situacijom i okolnostima,
a pokušajte sada i ono što ste improvizovali govorno takođe da
uskladite sa novim saznanjima i iskustvima: u prvi mah makar da vas
čuju i razumiju i najudaljeniji.
U drugom parčetu imate detaljan opis ubistva. Šta biste
radili kad biste se nekome hvalili kako ste nešto dobro obavili u
detalje opisujući to što ste radili? Pazite da vas to ne povuče u
ilustraciju!
Kažete u jednom momentu da vas je poprskala krv ubijenog.
Gdje je ta "kaplja rose purpurne", hoćete li je pokazati, hoćete li je po
sebi razmazati k'o Indijanac ratničku boju da uplašite neprijatelja?
Hoćete li izvršiti fizički pritisak na narod prilazeći mu, hoćete
li u nekom momentu, za svaki slučaj, i malo ustuknuti?
Ispitajte sve te i još neke druge mogućnosti za fizičko dejstvo
(imate li šta u ruci, kako ste obučeni) ne pretendujući ni da je to
istina, ni da je konačno rješenje. Istražujte opušteno sa povjerenjem u
svoje organsko osjećanje istine i mjere, prepustite se tom osjećanju
51
kao što mu se inače u životu prepuštate. Uostalom, i Klitemnestra

improvizuje, nije ona prethodno više puta ubijala Agamemnona, nije
vježbala izlazak pred narod i obračun s njim.
U kakvoj je ona prednosti, šta ona zna i osjeća što vi ne znate
i ne osjećate? Zna odgovore na sva ona pitanja o kojima smo govorili
u vezi sa utvrđivanjem činjenica i analizom. Ona zna KO? je i S KIM?
je, zna ŠTA? i ZAŠTO? radi, GDJE?, KAD? i KAKO? Otkrivanje činjenica,
analiza i sad improvizacija pomažu vam da i vi to sve shvatite i osjetite
do najsitnijih detalja i da to istinito, zanimljivo, dramski sukobljeno i
produktivno – konkretno realizujete na sceni.
Igra
Sada treba ono što ste otkrili, smislili i improvizovali ocijeniti

i napraviti izbor postupaka i radnji, govornih i fizičkih, pomoću kojih
namjeravate uvjeriti sebe i publiku da to Klitemnestra preuzima vlast
pošto se "osvetila mužu nevjernu" i priredila mu "doček dostojan".
Ako se ovo ne bude moglo "pročitati" iz onog što radite na sceni,
onda niste dobro glumili. Zamolite prijatelja ili prijateljicu, tatu ili
mamu, ili sve skupa, da vas gledaju i kažu pošteno: šta oni razumiju iz
vaše igre? To što ste htjeli, ili nešto drugo, ili ništa! kako često u
početku biva, ali neka vas to ne demorališe. To znači da treba dalje
raditi, bolje misliti, više maštati, tačnije birati i na kraju cijelim sobom
i u svoje ime "držanje sve sa svojom maštom dovesti u sklad". To ne
dolazi samo po sebi, nego je rezultat dobre pripreme i mnogo vježbe.
Ako sebi želite dobro, zadatke pažljivo odaberite, dugo pripremajte i
vrijedno vježbajte – onda njihovo igranje neće biti nikakav problem
nego zadovoljstvo, što gluma za talentovanog i jeste.
52
PRIPREMA PJESAMA
Šta je pjesma? "Štropot koji nam godi iz bilo kakva razloga",

"niz riječi ili ljudskih glasova složenih u melodijsku cjelinu", u literaturi
"pjesnička tvorevina u stihovima", a na prijemnom ispitu pjesma je
materijal na kome se ili pomoću koga se radi jedan od obaveznih
zadataka. Zadatak se radi ne kao pjevana, nego kao govorena pjesma.
Zato se ponekad kaže i recitacija, ili deklamacija (ovo je već jako star
izraz, ali pitaće vas neka baba ili neki deda: šta spremaš za
deklamaciju, pa eto da znate). Ne znači da taj materijal ne može biti i
neka pjesma koja je, što bi rekli, "uglazbljena", ima mnogo takvih
pjesama Duška Trifunovića, Bore Đorđevića, Arsena Dedića, a jedna je
i ovdje uvrštena – Modra rijeka, Maka Dizdara. Bila ili ne bila
"uglazbljena", pjesmu treba govoriti. Ako vas pitaju da li znate da
pjevate, tek onda možete i pjevati, možda tu istu pjesmu, ali ne
ranije, jer pjevanje samo po sebi nije obavezno.
Kako naći pjesmu? Kao i kad je monolog u pitanju, sa ovom

knjigom riješili ste, možda, problem pošto ovdje imate stotinu
pjesama različitog karaktera. Većina su tzv. ljubavne, jer sam
pretpostavio, a i iskustvo mi kazuje da je ljubav u vašim godinama
tema za koju se najprije vezujete i sa kojom se najlakše
poistovjećujete. Ima i drugih: rodoljubivih, socijalnih, misaonih,
opisnih, šaljivih, narodnih, dječijih, starih, modernih, dobro poznatih i
nepoznatih.
Ako vas ni jedna od ovdje uvrštenih pjesama ne zadovoljava,
potražite u kućnoj, školskoj, gradskoj, univerzitetskoj ili nekoj drugoj
biblioteci najprije neku antologiju, a onda i pojedinačnu zbirku, tu
ćete sigurno naći ono što tražite. Lično bih se čak radovao da to
učinite, jer prijemni ispiti postali bi jako dosadni ako bismo od sad pa
dovijeka morali da slušamo samo ovih sto pjesama, ma kako dobre
bile. Ima još mnogo, mnogo dobrih.
Kako odabrati pjesmu? Odabrite onu koju razumijete, koja
se na neki način vezuje za vaše iskustvo i mogli biste je kao svoj tekst,
poruku, molbu, naredbu, događaj ili doživljaj reći (uputiti) drugome.
Ne pogađajte ukus komisije, jer sve ovdje odabrane pjesme su dobre i
53
AUDICIJA; Priprema, PRIPREMA PJESAMA
uglavnom se same po sebi dopadaju svima. Stvar je u tome koliko će

se pjesma vama svidjeti i u kojoj mjeri će vam omogućiti da sebe
drugome predstavite.
Neka pjesma ima lijep jezik i jednostavan stil, zatim jasan i
zanimljiv događaj. Čuvajte se tzv. hermetične poezije, to jest takve
koja je zaključana sa stotinu katanaca i koja je zbog toga većini
nerazumljiva. Nju je možda zgodno čitati u sebi i dešifrovati, ali u
scenskoj komunikaciji ona najčešće ne funkcioniše ni blizu onom
nivou koji ima kad se samo čita.
Kolika treba da je pjesma? Ni duga, ni kratka – između

soneta koji ima četrnaest stihova i neke duže poetske forme (balade,
romanse, poeme) ako ne prelazi dvije-tri kucane strane, što opet
zavisi od vrste stiha. Ako vam je baš stalo, uradite i cio "Oblak u
pantalonama", ali nećete stići da ga kažete. Prekinuće vas čim steknu
dovoljan utisak o tom zadatku. Ili, suprotno, pripremite neku kraću
pjesmu: epigram, epitaf, rubaiju, tanku, koja ima trideset i jedan slog,
ili još kraću, hoku sa samo sedamnaest slogova. Pitaće vas obavezno
znate li još nešto.
Kako raditi na pjesmi? U govorenju poezije ima mnogo zamki

i problema koje talentovani spontano rješavaju. Talenat je, između
ostalog, i sposobnost da se u određenoj oblasti uspješno uči i nauči
sve ono što je neophodno. Svoj talenat potvrdićete i time što ćete
brzo i tačno prihvatiti i sprovesti ovih nekoliko uputa.
1) Budite ozbiljni, pažljivi i temeljiti u izboru. Ako napravite
dobar izbor, veliki dio posla već ste uradili.
2) Potrudite se da razumijete pjesmu. Iz ugla glume to znači:
a) o čemu se u pjesmi radi (hvali se konj da bi se prodao,
moli se za oproštaj zbog neispunjenog obećanja, nudi se zamjena -
staro za novo itd. itd.)
b) ko to kome radi (Ciganin kupcu, mladić djevojci, diler
mušteriji itd. itd.)
54
c) gdje (na pijaci, na plaži, u kancelariji); kad (pred

zatvaranje, pošto je nagovješten raskid, pred poskupljenje); kako
(lukavo, očajnički, poslovno).
Ako ste dobro razumjeli pjesmu i precizno, logično i
zanimljivo odgovorili na pitanja, vi ste dešifrovali i u pjesmi ustanovili
dramsku situaciju i okolnosti.
3) Pjesmu sebi prepišite iz knjige na poseban papir koji ćete
moći nositi sa sobom u džepu, u tašni… Prepišite tačno, a da biste
izbjegli neke zamke koje vrebaju iz grafičkog oblika zapisivanja
pjesama, tekst raspišite, dakle: neka vaša pjesma više ne bude u
stihovanoj formi nego u proznoj, ne stih ispod stiha nego stih do
stiha, koliko god može da stane u jedan red, a kad više ne može –
pređite u drugi. Ovdje ćemo to učiniti sa pjesmom Branka Radičevića
Vragolije. Originalno i štamparski uobičajeno pjesma je ovako
zapisana:
Momak ide vragolan,
Po gori se širi,
Lep je ka'no lepi dan,
Što kroz goru viri. Itd. itd.
Nakon postupka koji predlažem, a mi uvijek tako radimo u
školi i kasnije u poslu, tekst pjesme izgledaće ovako:
Momak ide vragolan, po gori se širi. Lep je ka'no lepi dan što
kroz goru viri. A sa gore, kraj potoka, stazica se dala. Jedna moma
milooka tu je rublje prala.
Al' kad smotri vragolana, povikala seka: "Oj stazice, oj
tanana, dones' ga meneka!" Viknu moma, pa ti brže za žbun jedan
zađe, a momak se čisto trže i čudo ga snađe. "Jao mene, i dosada
šetah ja po gore, ali ne čuh još nikada da slavuji zbore".
Tako reče momak tuna, pa s' mlađan zahuja, da on vidi iza
žbuna tog čudnog slavuja! Al' i moma iz zasede poskočila oma': "Beži,
sele, eto bede, beži majci doma!"
Beži moma, mahnu rublje… Beži l' domu svome? Sve u goru
beži dublje, a momak za njome. Beži moma - do kolena none joj se
55
bele. Bele none do kolena momka su zanele. "Ta da imaš krilo lako da
prneš oblaku, ne bi mene čedo jako utekla junaku!" Pa se mlađan za
njom stisnu.
Dohvati je sade. "Jao mene!" ona vrisnu, pa pod lipu pade. O
da čudna valjuškanja po zelenoj travi! O da čudna ljuljuškanja da t'
podiđu mravi!
Laki vetrić osme'nu se, listak liska dirnu. Beli danak pokrenu
se, pa kroz lipu virnu. Lipa brsne grane širi, šapće danu sjajnu: "Viri,
dane sjajni, viri. Ali čuvaj tajnu!"
4) Sada događaj u pjesmi podijelite u faze, kako je
izdvajanjem u pasuse već učinjeno u našem primjeru. Imenujte te
faze da bi vama (a kasnije i nama koji ćemo vas slušati) priča bila
jasnija. U našim Vragolijama, te faze su: I – bilo dvoje (uvod); II – pa
se ugledali (viđenje); III – on prišao, ona pobjegla (susret); IV – on je
juri, ona bježi (jurnjava); V – dohvate se (valjuškanje); VI – priroda
(komentariše, učestvuje, pomaže, zatvara krug).
5) Utvrdite rečenice, tj. cjelinu pojedinačnih misli u svakom
odlomku. Sada možete ponovo prepisati tekst, sa novom
interpunkcijom koja će prije svega izdvajati i poštovati cjeline koje
upravo utvrđujemo. Prvi odlomak može sada napisan izgledati ovako:
Momak ide vragolan. Po gori se širi. Lep je ka'no lepi dan što
kroz goru viri. - A sa gore (kraj potoka) stazica se dala. Jedna moma
milooka tu je rublje prala.
Ustanovili smo dvije grupe rečenica: prva u kojoj su sve koje
se tiču momka (tri) i druga – one koje se tiču djevojke (dvije). Od
interpunkcijskih znakova zadržali smo samo dva: tačku koja označava
kraj rečenice i zagradu kojom smo izdvojili riječi umetnute u osnovnu
misao. Ko bude studirao glumu vidjeće da nam drugi znaci
interpunkcije možda nisu ni potrebni.
6) Sada prvi put pokušajte da glasno izgovorite tekst,
strpljivo, rečenicu po rečenicu. Ne trudite se oko tzv. interpretacije.
Naprotiv, pokušajte samo jednostavno, ravno, "bijelo", izgovoriti
cjelinu rečenice, od velikog početnog slova do tačke, kao da
izgovarate jednu jedinu riječ, ovako: Momakidevragolan, ili
Jednamomamilookatujerubljeprala.
56
7) Potom, vidite sliku momka vragolana koji ide lijepim

predjelom, vidite lijepu djevojku koja pere rublje. Pustite svome tijelu
i govornom aparatu da nam spontano, jednostavno i živopisno
prenesu te slike. Govorite tako da uposlite ne naš slušni aparat nego
našu sposobnost da u "umnom oku" vidimo sliku koju nam vi
prenosite iz svog "umnog oka". Ne udešavajte svoj govorni izraz,
samo diskretno i uporno nastojte da ga sve tačnije i tačnije dovodite
u vezu sa slikom koju nam predočavate.
8) Sada povežite rečenice u događaj (pasus), događaje u
priču.
9) Kao što vidite, predloženi rad na pjesmi i scenska
realizacija pjesme nastoje iz sve snage da se suprotstave uobičajenom
postupku na koji su mnogi navikli u osnovnoj i srednjoj školi.
Govorenje pjesme kao zadatka na prijemnom ispitu nije dekla-
movanje, recitovanje, scenska interpretacija poezije… Ništa slično. To
je, kao i monolog, scenska akcija u kojoj vi morate dokazati da imate
potencijale za dramskog glumca, majstora za otkrivanje i realizaciju
radnje, u svoje ime i cijelim tijelom.
10) "Neka vas uči vaše rođeno osjećanje mjere…"
Glas i govor u pjesmi. Dok govorite pjesmu, komisija će

posebnu pažnju moći da obrati na vašu produkciju glasa, kao i
osjećanje za jezik i govor, akcentuaciju, artikulaciju i melodiju.
"Gorom jezde Pavlovi svatovi. I pred njima mladoženja Pavle. Do
djevojke konja dogonio…" Dok izgovorite ova tri stiha, vjerovali ili ne,
dali ste mogućnost komisiji da provjeri gotovo sve što se tiče
akcenatske slike vašeg govora jer ste morali razlikovati sva četiri naša
akcenta, prezentsku, genitivnu, instrumentalnu i obličku dužinu,
prenošenje na proklitiku, formiranje akcenta na unutrašnjem slogu…
Kakva vam je artikulacija – lijena ili čvrsta. Kako stojite sa frikativima,
ima li tepanja i šuškanja (s, z, ž). Kako izgovarate često problematične
"r", "l", "j"… Zatim, vidi se: imate li svoj glasovni centar (prije svega
intonativni, gušite li se u dubokim tonovima ili pištite plitko i visoko),
bojite li glas; osjećate li misaonu cjelinu i zaokružujete li je melodijski,
kako te cjeline dovodite u međusobnu vezu… itd. itd.
57
58
IZBOR
59
60
MONOLOZI
O ovom izboru monologa. U svijetu postoje razni izbori: za

žene, za muškarce; za mlade, za stare; iz klasičnih komada, iz
modernih komada; iz komedija, iz tragedija itd. Pošto je ovo prvi izbor
na našem jeziku, pokušao sam da zadovoljim sve uslove, a zadovoljiti
sve može značiti – ne zadovoljiti ni jedan. Od mogućih razlikovanja
zadržana je i istaknuta ipak ona najčešća, podjela na muške i ženske.
Ta podjela, naravno, nije stroga i obavezujuća. Možete vi, ako ste
muško, raditi i ženski monolog, ili obrnuto, ali kao i za sve u životu,
moraćete dati razlog. U principu, može postojati pozorište u kome
žene igraju sve uloge, kao što je postojalo ono (Šekspirovo, npr.) u
kome su muškarci igrali sve uloge. Danas je to malo neobično, jer kad
već postoji dobra glumica, zašto biste vi, muškarac, igrali, npr. Aglaju
ili Danicu? Neke monologe moguće je da rade i muškarci i žene jer
problem u njima nije specifično ni muški ni ženski. Takav je slučaj, na
primjer, sa monologom Kneza Miškina o smrtnoj kazni. Ako neka
djevojka želi da radi baš to, onda neka izvrši male izmjene: "Ja sam u
Francuskoj vidjela…" itd.
Svi redoslijedi u knjizi izvedeni su po abecedi, jedino ovdje,
zbog prednost koja je data damama, "Ž" ide ispred "M". I monolozi i
pjesme poredani su prema abecednom redu na osnovu prezimena
autora, međutim na kraju knjige možete naći i spiskove na osnovu
imena likova, naslova dramskih djela ili naslova pjesama. Tako, ako
znate samo naslov pjesme, naslov djela ili ime lika, da ne biste gubili
vrijeme tražeći po sadržaju, skoknite na kraj i ono što vam treba brzo
ćete naći u nekom od spiskova.
61
AUDICIJA; Izbor, MONOLOZI
ŽENSKI
Igor Bojović, Ženidba kralja Vukašina, VIDOSAVA
Kad me niko neće, neće ni u šali – nek' nad glavom mojom sad se
sklope vali! Kad nijesam ono što sam htjela biti - jezera će vali moje
tijelo skriti!
Gle, jagorčevina kroz snijeg ponikla. Miris njen nek bude zadnji miris
ovog svijeta što osjetiću ja.
Pa jope' za ponečim žalim ja: za maglama što k'o kudelja vune
obvijaju vrhove Pirlitora i dvore silnika Momčila. Za čajevima s
Durmitora. Izvor vodom s vrha Sinjaj'vine... I jope' bi rada bila viđet
srnu što pr'o Jezera sa lanetom trči... Jer tamo đe idem ja - ne mirišu
trave. Ne čuje se zrikavac, nit' šumske tice poj. Al' ni tijelo ne trpi bol.
I duša nađe mir. More biti to je ljepota. I to nagrada je za grdan život
moj.
O pamtite brda (vi sure planine!) da vrhovima vašim čajeve je brala i
rane vidala jedna luda što nadala se da će sudbini umaći. I ljepotu
silnu u sred šume naći. Što htjela je kraljica da bude. Sa gorde visine
da gleda na ljude. Da svi što na zemlji žive samo njoj se dive. Da je
smotre k'o malo vode na dlanu. Da od zanosa silnog ne vide joj manu.
Da klanjaju se pred njom. Da skute joj ljube. A 'mjesto toga život
pokaza joj zube! Pamtite Manit’ Vidosavu što sudba se sa njom poigra
žestoko. Što nagrdi joj lice, a ostavi oko da svoj usud gleda! Zagrmi
sad grome! Podigni oluju! Nek' nebesa vapaj umiruće čuju! Diži silne
vale! Bljesni munjo ljuta! Nek' me k'o od šale sad voda proguta!
62
A.P. Čehov, Galeb, NINA
Hajde da sednemo i da razgovaramo. Ovde je lepo, toplo, intimno...

Čujete li vetar? Kod Turgenjeva ima jedno mesto: "Blago onome ko u
takvu noć sedi u kući, ko ima svoj topli kutak." Ja sam... galeb... Ne, to
nije ono. (Trlja čelo.) Šta sam počela?... Da... Turgenjev... "I neka
pomogne bog svima beskućnicima i lutalicama..." Ništa... (Jeca.) Ništa,
tako mi je lakše... Već dve godine nisam plakala. Sinoć kasno otišla
sam u park da pogledam da li je još čitava naša pozornica... A ona još
stoji. Zaplakala sam prvi put posle dve godine i bilo mi je lakše, duša
mi se malo razvedrila. Vidite, više ne plačem. Dakle, postali ste
književnik... Vi ste književnik, a ja glumica... Oboje smo upali u
vrtlog... Živela sam srećno, kao dete... čim se probudim ujutru,
pevam; volela sam vas, sanjala o slavi, a sada? Sutra ujutru moram da
putujem za Jelec, u trećoj klasi... sa seljacima, a u Jelecu će me
obrazovani trgovci saletati komplimentima. Život je grub! Potpisala
sam angažman za celu zimu. Vreme je već da putujem. Moja kola
stoje kod kapijice. Nemojte me ispraćati, idem sama... Zašto ste rekli
da ste ljubili zemlju po kojoj sam ja gazila? Mene bi trebalo ubiti.
Srašno sam umorna! Kad bih se mogla odmoriti… odmoriti! Ja sam
galeb… Ne, to nije ono. Ja sam glumica! Pa da! (Pritrčava vratima s
leve strane i gleda kroz ključaonicu.) I on je tu… On nije verovao u
moje sposobnosti, samo se smejao mojim snovima i, malo-pomalo, i
ja sam prestala da verujem i klonula duhom… Tu su još bile ljubavne
brige, ljubomora i uvek… strah za dete… Postala sam sitna,
beznačajna duša, igrala sam mehanički… Nisam umela da stojim na
pozornici, nisam vladala svojim glasom. Vi ne razumete to stanje…
kad čovek oseća da odvratno igra. Ja sam galeb. Ne, to nije ono…
Sećate li se kako ste jednom prilikom ubili galeba? Slučajno je naišao
jedan čovek, video, i prosto iz dosade upropastio... Siže za malu
priču... Ne, to nije ono... (Trlja čelo.) Šta sam ono htela?... Ja govorim
o pozorištu... Sad je drukčije... Sad sam prava glumica, igram s
uživanjem, sa zanosom, opijam se na pozornici i osećam da sam
divna. A sada, dok živim ovde, ja stalno pešačim, idem i razmišljam,
mislim i osećam kako rastu moje duševne snage... I sada znam,
razumem, Kostja, da u našem poslu... bilo da igramo na pozornici ili
pišemo... nije glavno slava, sjaj, sve ono o čemu sam sanjala; glavno je
63
da čovek ume podnositi patnju. Da ume nositi svoj krst i verovati. Ja

verujem, i nije mi tako teško; kad mislim o svom pozivu, ja se ne
bojim života. Pst... Idem ja. Zbogom. Kad postanem velika glumica,
dođite da me vidite. Obećavate li? Kad vidite Trigorina, ne govorite
mu ništa... Ja ga volim. Volim ga čak više nego ranije... Siže za malu
priču... Volim, volim strasno, volim kao očajnik. Kostja! Sećate li se?
Kako je vedar, topao, radostan, čist bio život, kakva su bila osećanja...
osećanja koja liče na nežno, suptilno cveće... Sećate li se?...
A.P. Čehov, Ivanov, ANA PETROVNA
Cveće se obnavlja svakog proleća, a radost... ne. Ko li je to rekao? Daj

bože da se setim... (Osluškuje.) Opet buljina krešti! Ja, doktore,
počinjem da mislim da mi je sudbina mnogo zakinula. Ima mnogo
ljudi koji su, možda, i gori od mene, ali su srećni i ništa ne plaćaju za
svoju sreću. A ja sam za sve plaćala, apsolutno za sve!... I te kako
skupo! Zašto da mi se uzima tako velika kamata?... Dragi moj, svi se vi
obazrivo ophodite sa mnom, ustručavate se, bojite se da mi kažete
istinu i mislite da ja ne znam od čega bolujem. Vrlo dobro znam.
Uostalom, dosadno je o tome govoriti… Izvinite, molim vas! Umete li
da pričate smešne anegdote? Nikolaj ume. Ja počinjem takođe da se
čudim nepravičnosti ljudi: zašto na ljubav ne odgovaraju ljubavlju i za
istinu plaćaju lažju? Recite, dokle će me roditelji mrzeti? Oni žive
nekih pedeset vrsta odavde, a ja i danju i noću, čak i u snu, osećam
njihovu mržnju. A kako da shvatim Nikolajevu melanholiju? On kaže
da me ne voli samo uveče, kada ga obuzme čama. Ja to razumem i
dopuštam, ali zamislite ako me on uopšte prestane voleti! Naravno,
to je nemoguće, ali recimo? Ne, ne, o tome ne treba ni misliti... Kako
su mi strašne misli!... Vi, doktore, nemate porodicu i mnogo štošta ne
razumete... Vi kažete da je Nikolaj i ovo i ono. Otkud ga vi poznajete?
Zar se za pola godine može upoznati čovek? To je, doktore, divan
čovek, i ja žalim što ga niste poznavali pre dve-tri godine. On je sad
mrzovoljan, ćuti, ništa ne radi, ali pre... Kako je bio divan!... Zavolela
sam ga na prvi pogled. (Smeje se.) Samo što sam ga pogledala, a
mišolovka... tap! Rekao mi je: "Pođimo..." Ja sam presekla sve veze,
kao što se, znate, makazama odseca trulo lišće, i pošla... Sad je sve
64
drukčije… Sad on odlazi kod Lebedevih da se zabavlja s drugim

ženama, a ja… sedim i slušam kako krešti buljina.
A.P. Čehov, Ivanov, SAŠA
Muškarci mnogo štošta ne razumeju. Svakoj devojci će se pre dopasti

neki nesrećnik negoli srećan čovek, zato što svaku devojku privlači
aktivna ljubav... Razumeš? Aktivna. Muškarci su zauzeti poslom i zato
je kod njih ljubav na poslednjem mestu. Malo porazgovarati sa
ženom, prošetati se s njom u parku, prijatno provesti s njom vreme,
isplakati se na njenom grobu... eto, to je sve. A za nas je ljubav... sam
život. Ja te volim, to znači da ja sanjam kako ću te izlečiti od
melanholije, kako ću poći s tobom na kraj sveta... Ti uzbrdo, i ja
uzbrdo, ti u jamu, i ja u jamu. Za mene bi, na primer, bila velika sreća
da cele noći prepisujem tvoja akta, ili da cele noći pazim da te niko ne
probudi ili da idem s tobom peške jedno sto vrsta. Sećam se, pre tri
godine, kad si jednom za vreme vršidbe svratio kod nas sav prašnjav,
preplanuo od sunca, umoran i zatražio vode. Ja sam ti donela čašu
vode, a ti si već bio legao na divan i zaspao kao zaklan. Spavao si tako
kod nas dvanaest sati, a ja sam celo vreme stajala iza vrata i pazila da
neko ne uđe. I tako mi je bilo lepo! Ukoliko je više truda, utoliko je
ljubav lepša, upravo, razumeš, utoliko se ona jače oseća. (…) Da,
vreme je da odem. Zbogom! Bojim se da tvoj pošteni doktor iz
osećanja dužnosti ne referiše Ani Petrovnoj da sam ja ovde. Čuj me:
idi odmah ženi i sedi, sedi, sedi pored nje... Ako bude trebalo godinu
dana da sediš... sedi godinu dana. Deset godina... sedi deset godina.
Vrši svoju dužnost. I tuguj, i moli je da ti oprosti i plači... sve to tako
treba. A što je glavno, nemoj zaboraviti na posao. (…) A sad, neka te
bog čuva! Na mene ne moraš uopšte misliti! Ako mi kroz nedelju-dve
napišeš dva-tri reda, ja ću ti i za to reći hvala. A ja ću tebi pisati...
65
A.P. Čehov, Tri sestre, IRINA
Ja ne mogu, ne mogu više to da podnosim!... Ne mogu, ne mogu...

Izbacite me, izbacite me, ja više ne mogu... Kuda? Kuda sve ode? Gde
je? O, bože moj, bože moj! Ja sam sve zaboravila, zaboravila... sve mi
se pomešalo u glavi... Ne sećam se kako se italijanski kaže prozor ili,
eto, tavanica... Sve zaboravljam, svakim danom zaboravljam, a život
prolazi i nikad se neće vratiti, nikad, nikad se mi nećemo preseliti u
Moskvu... Vidim da nećemo... (Uzdržavajući se) O, kako sam
nesrećna... Ne mogu da radim, neću da radim... Dosta, dosta! Bila
sam telegrafistkinja, sad radim u gradskoj opštini i mrzim i prezirem
sve što god mi dadu da radim... Ja sam u dvadeset četvrtoj godini,
radim već odavno, mozak mi se sasušio, smršala sam, poružnela,
ostarela, i ništa, ništa, nikakve satisfakcije, a vreme prolazi i sve ti se
čini da se udaljavaš od lepog, pravog života, udaljavaš se sve više i
više, ideš u nekakvu provaliju. Očajna sam; kako sam živa, kako se još
nisam ubila... ne razumem... Ja ne plačem, ne plačem... Dosta... Eto,
više ne plačem... Dosta... Dosta! (Tiho plače). Ja sam se stalno nadala:
kad se preselimo u Moskvu, srešću tamo svog pravog, sanjala sam o
njemu; volela sam ga... A pokazalo se da su sve to gluposti... Doći će
vreme kad će svi saznati čemu sve to, čemu patnje, neće biti nikakvih
tajni, a donde treba živeti… treba raditi, samo raditi! Sutra ću
otputovati sama, učiću decu u školi i sav svoj život daću onima kojima
je on, možda, potreban. Sada je jesen, uskoro će doći zima, zavejaće
nas sneg, a ja ću raditi, raditi…
A.P. Čehov, Ujka Vanja, SONJA
(Vraća se, stavlja sveću na sto): Otišao je... Šta da se radi, treba živeti!
Ujka Vanja, mi ćemo živeti. Proživećemo dug, dug niz dana, dugih
večeri; strpljivo ćemo snositi iskušenja koja nam sudbina pošalje;
radićemo za druge i sad i u starosti, neumorno, a kad nam dođe naš
sudnji čas, pokorno ćemo umreti i tamo, na onom svetu, reći ćemo da
smo patili, da smo plakali, da nam je bilo teško i bog će se sažaliti na
66
nas; onda ćemo, ujko, mili ujko, videti drugi život... svetao, divan, lep,
radovaćemo se i na sve naše sadašnje patnje pogledaćemo ganuto, s
osmehom... i odmorićemo se. Ja verujem, ujko, verujem vatreno,
strasno... (Klekne pred njim.) Odmorićemo se! Odmorićemo se!
Čućemo anđele, videćemo nebo u dragom kamenju, videćemo kako
se sve zemaljsko zlo, sve naše patnje utapaju u milosrđe koje
ispunjava ceo svet... i naš život će postati tih, nežan, sladak, kao
milovanje. Ja verujem, verujem... Jadni, jadni ujka Vanja, ti plačeš
(Kroz suze.) Ti u svom životu nisi znao za radosti. Ali strpi se, ujka
Vanja, strpi se... Odmorićemo se... Odmorićemo se! Odmorićemo se!
Bogdan Čiplić, Traktat o sluškinjama, ZITA

Prema zapisu prof. dr Branivoja Đorđevića u knjizi "Srpskohrvatski
pozorišni jezik"
Bila je tako jedared u Šušanj naša jedan bogato Mađar. Nedi Janoš se
zvala. Tamo sad nema bogato čovek. Tako bogato i Mađar. Pa to
retkost velika i u našu Bečej. I taj Nedi Janoš rešila da ženi sin njegova.
Pa ondak pođe stara Janoš od kuća do kuća sa njegova sin da traži
devojka za njegov sin. Snaja za Nedi Janoš. Hat išla oni tako. Išla. Kad
al tamo jedan šušanjski devojka jušti krumpli. Ali tako debelo jušti da
ko prst debeli juski otpadau. Hat to bio neki mladi devojka. Mlad i lud.
Ona mislio kad ima mladost ondak ima sve. Oni ondak idedu u jedan
drugi kuća. Kad tamo a ono jedno postarije devojka. Tako moja
godine. Vidiš kako taj zna mnogo devojka od život. Jedan ozbijan
devojka. I on jušti krumpli. Ali tako tanko jušti. Tako tanko jušti da
kroz juski možeš glediš ko kroz flis-papiru. No i taj šušanjski devojka
uda se za bogato čovek. On čeko. Taj devojka. Čeko. Ali dočeko. I ja ću
taj sreća da dočekam. I ja. Evo vidite. Tanko juštim krumpli. Gotovo
stružim a ne juštim. Hat to jeste da krumpli nije moj. Već srpska
učitelj. Moja gazda. Ali jedan dobar sluškinja ne gledi šta nije njen
onaj što njegov gazda. Jer jednoga dana a ono hop. Pa sluškinja posto
gospoja. Eno kako u Beč. Ni carev žena Zita nije ni mislio da će
jednoga dana bude krajica. Pa kad sudbina hteo ono sve natraške. A
ja imam isto ime ko naš carica. Zita moj ime. I naš carica Zita. A da to
67
istina vi ste slušali onaj pripovetka o Nedi Janoš. A niko od bečejski

sluškinji i devojki iz Šušanj ne zna tanje da jušti krumpli od Zita. Ne
carica već sluškinja. I zato samo šporovati. Šporovati. Šporovati. I
tanko jušti krumpli. A to što ja imam neki sedi dlak u kosa. Hat to
šemi ništa. Važno je pametu. I šporovati. Šporovati. Šporovati.
F.M. Dostojevski, Bijele noći, NASTJENJKA
Ne plačite! Neću da plačete! Ja ću vam, sada nešto reći... Kad me je

on već ostavio, kad me je zaboravio, mada ja još volim njega (neću da
vas varam)... ali, slušajte... Ako bi ja, na primer, vas volela, to jest ako
bih... Oh, prijatelju, prijatelju moj! O bože! Kako sam bila tako glupa,
ali... Eto, rešila sam se, sve ću reći... Stanite, saslušajte me: umete li vi
čekati? Ja, njega volim: ali to će proći, to mora proći, to ne može da
ne prođe; već prolazi, ja osećam... Šta znam, možda će se još danas
svršiti, jer ga mrzim, jer me je ismejao, dok ste vi, međutim, plakali
ovde zajedno sa mnom, i vi me ne biste odbili kao on, zato što vi
volite, a on me nije voleo, zato što, najzad, i ja vas volim... Da, volim!
Volim kao što vi mene volite. Pa ja sam vam to još i ranije rekla, čuli
ste – zato vas volim što ste bolji od njega, zato što ste plemenitiji od
njega, zato, zato što on... Pričekajte, pričekajte; evo suze će sad
prestati! Ja želim da vam kažem... nemojte misliti da ove suze – to je
onako, od slabosti. Pričekajte dok prođe… Evo šta je… Nemojte misliti
da sam tako nestalna i vetrenjasta, ne mislite da mogu tako lako i
brzo zaboraviti i izneveriti... Ja sam ga čitavu godinu volela, i bogom
se kunem da mu nikad, nikad, čak ni u mislima nisam bila neverna. On
je to prezreo. On se podsmehnuo nada mnom – bog s njim! Ali on je
ranio i uvredio moje srce. Ja – ja njega ne volim, zato što mogu voleti
samo ono što je velikodušno, što me razume, što je plemenito. Zato
što sam sama takva, a on je nedostojan mene – i bog s njim! I bolje
što je uradio ovako nego da sam se posle prevarila, i poznala ga ko
je... Dakle, svršeno je! Ali šta znam, dobri druže moj… Šta znam,
možda je i sva ljubav moja bila varka osećanja, uobrazilje. Možda i
moram voleti drugoga, a ne njega, ne takvog čoveka, nego drugoga,
koji će me požaliti i, i... Ali ostavimo, ostavimo to. Ja sam vam samo
htela reći... ja sam vam htela reći da, bez obzira na to što ga volim,
68
ako ćete vi... ako osećate da je vaša ljubav toliko velika da može,
najzad, istisnuti iz mog srca pređašnju... ako se budete hteli sažaliti
nada mnom, ako ne budete hteli da me ostavite samu u mojoj
sudbini, bez utehe, bez nade, ako budete hteli da me volite uvek kao
što me sad volite, ja vam se kunem da će zahvalnost... da će ljubav
moja biti, najzad, dostojna vaše ljubavi... Da li ćete sada uzeti moju
ruku? Dosta je, dosta! Sada je sasvim dosta! Sve je već rečeno! Je l'
tako? I sad, i vi ste srećni, i ja sam srećna. I ni reči više o tome.
F.M. Dostojevski, Idiot, AGLAJA
Ne upadajte mi, molim vas, više u reč... Nego, evo u čemu je stvar,
kneže, zašto sam vas zvala: hoću da vam predložim da budete moj
prijatelj. Što ste se tako odjednom zagledali u mene? Vi možda nećete
primiti moj predlog… Vi mene možda smatrate za malu i glupavu, kao
što me svi moji kod kuće smatraju? Ne smatrate? Vrlo pametno od
vas... Čujte, dakle. Dugo sam čekala da vam sve ovo ispričam. Ja vas
smatram za najpoštenijeg i najiskrenijeg čoveka, od svih poštenijeg i
iskrenijeg i kad ko kaže da je vaš um... to jest da ste vi neki put
umobolni, to je netačno... ja sam tako zaključila, i prepirala sam se,
jer mada je vaš um stvarno bolestan (vi se, naravno, nećete zbog toga
na mene ljutiti, ja tu s višega gledišta govorim), onaj glavni um u vas
bolji je no u njih svih, čak takav kakav oni ne sanjaju. Jer postoje dva
uma: glavni i ne glavni. Je li tako? Znala sam da ćete razumeti. Ali
čujte sad najglavnije: ja sam dugo mislila, pa sam najzad baš vas
izabrala. Neću da mi se kod kuće smeju. Neću da me smatraju za malu
i glupavu. Neću da me zadirkuju... Ja sam sve odmah prozrela, pa sam
črvsto odbila Jevgenija Pavloviča, jer neću da me neprestano udaju!
Ja hoću... ja hoću... no, hoću da bežim iz naše kuće, a vas sam izabrala
da mi u tome pomognete. Neću, neću da me tamo stalno primoravaju
da crvenim. S vama hoću o svemu, o svemu da govorim, pa čak i o
najglavnijem, kad zaželim. Od svoje strane, i vi ne treba ništa da
krijete od mene. Hoću da makar sa jednim čovekom govorim o svemu
kao sa samom sobom... Hoću da budem smela i ničega da se ne
bojim. Neću da me vuku po njihovim balovima, hoću da budem
društvu od koristi. Već sam odavno htela da ih ostavim. Evo sam već
69
dvadeset godina kod njih kao okovana i neprestano me udaju. Još kad
sam bila od četrnaest godina htela sam da bežim, mada sam tada bila
još ludo dete. Sad sam već sve smislila i vas sam čekala da se raspitam
kako je u inostranstvu. Još nijednu gotsku katedralu nisam videla,
hoću da vidim Rim, hoću da razgledam sve naučne ustanove, hoću u
Parizu da studiram. Ja sam se celu ovu godinu spremala i učila, i vrlo
sam mnogo knjiga pročitala. Sve sam zabranjene knjige pročitala. Ja
sa sestrama neću da se svađam, ali sam i materi i ocu već odavno
rekla da hoću iz temelja da izmenim svoj socijalni položaj. Naumila
sam da se posvetim vaspitavanju i računala sam na vas jer ste rekli da
volite decu. Možemo se zajedno baviti vaspitanjem, ako ne sad
odmah, ono u budućnosti. Mi ćemo zajednički biti korisni. Neću više
da sam generalska kći...
F.M. Dostojevski, Idiot, NASTASJA FILIPOVNA
Rasplet je neočekivan... Ja... ja nisam to očekivala... A što vi, gospodo,

tako stojite, molim vas, sednite, čestitajte mi kneza! Neko je, možda,
želeo šampanjca. Ferdiščenko, idite, recite im tamo. Kaća, Paša –
hodite ovamo, ja se udajem, jeste li čule? Pa još za kneza, on ima
milion i po, on je knez Miškin i mene prosi. De, dođite ovamo kod
mene, kneže, a evo nam i vina nose. Pa čestitajte mi, gospodo! Živeli!
Generale! Sad sam i ja kneginja, jeste li čuli, i knez neće dati nikome
da me vređa! Atanasije Ivanoviču, što mi i vi ne čestitate? Ja sad
mogu u svakom društvu da sednem do vaše žene. A šta velite, je li
zgodno imati ovakvog muža? Milion i po, pa još knez, pa još i idiot uz
to, kažu. Pa kud ćete lepše. Tek sad će da počne pravi život! Zakasnio
si Rogožine! Kupi taj svežanj sa stola. Ja se, eto, za kneza udajem, pa
sam bogatija od tebe! Hvala vam, kneže. Sa mnom tako dosad niko
nije govorio, mene su neprestano prodavali i kupovali, a za ženu niko
od čestitih ljudi još me nije prosio. Jeste čuli, Atanasije Ivanoviču? Šta
velite vi na sve ovo što knez reče? Rogožine, ne žuri sa odlaskom.
Nego, nećeš ti otići, vidim ja. Možda ću ja ipak s tobom poći. A kud si
hteo da me vodiš? U Jekaterinhof?
70
A jeste li vi svi zbilja poverovali? Zar ovo dete da upropastim? Ja sam

bestidnica! Ja sam bila naložnica Tockoga... Kneže! Ti sad treba Aglaju
Jepančinu da uzmeš, ne Nastasju Filipovnu. Ti se ne bojiš, ali bih se
bojala ja što sam te upropastila, kao i to da ćeš mi posle prebacivati. A
što ti veliš da još ja tebi čast činim, to Tocki najbolje zna. Gle generala
kako je zinuo pa me gleda... Ja sam možda gorda, kneže, iako sam
bestidnica! Ti si mene maločas nazivao savršenstvom: krasno mi je to
savršenstvo koje samo iz pustog hvalisanja da je zgazilo milion i
kneževsku titulu srlja u ponor. No, kakva bih ti ja žena bila kad sam,
eto, takva... A sad hoću da terevenčim, jer sam ulična!
Eshil, Agamemnon, KLITEMNESTRA
Sad mnogu reč što pre je rekoh podesno poreći moram. Al' se neću
stideti. Ko hoće dušmaninu (mužu nevernu) da osveti se, kako može
drukčije no mrežu tako dići da ne iskoči? Na ovaj boj već odavno sam
mislila. Pobedih, najzad, posle dugih godina. Tu stojim gde ga zgodih.
Sve je svršeno. Izvrših to, i neću da vam poričem.
Golemo tkanje (kobno ruho bogato) k'o ribar mrežu bacih brzo na
njega. Ne beše mu ni bežanja ni odbrane. Dva udarca mu dadoh.
Dvaput kriknu on i uda opruži. I kad se sruši već, još treći dodadoh
(k'o svetu miloštu pod zemljom Divu, spasitelju pokojnih). U ropcu
tako pade. Dušu ispusti. Iz ljute rane šiknu tople krvi mlaz, i orosi me
kaplja rose purpurne.
I ja se radovah k'o zrno klijalo što nebeskom se blagoslovu raduje! Pa
kad je tako (časni starci argivski) sad u klik, svidi l' vam se. Ja se
radujem! A liči li nad mrtvim žrtvu livati, nad ovim s pravom (s
mnogim pravom) liči to. On za me pehar nali kletim jadima. Al' kad se
kući vrati - sam ga iskapi!
Vi plašite me kao ženu glupavu. A ja vam kažem srca neustrašiva (ta
sve vi znate) hval'te ili korite. Svejedno mi je. Agamemnon leži tu! Moj
muž! On pogibe od ove desnice. Od vešte osvetnice ove! Tako je!
Sad iz grada me goniš. Bacaš na mene i mržnju građansku i kletvu
narodnu. A onda na čoveka tog ne ustade. K'o da je reč o klanju
71
jednog jagnjeta iz stada bogatog ovaca runastih, on ćerku svoju

žrtvova (najmiliji moj porod) da bi tračke stišo vetrove. Zar nije
trebalo da njega proteraš da greh se kazni? Ali znadeš delu mom
strog sudija da budeš.
Nego sad me čuj: ti pretiš, a ja milo vraćam za drago. Pokoriću se kad
me rukom savladaš. A dadu l' bozi nadmoć meni, vi ćete (pa bilo
dockan) opametiti se još.
Euripid, Ifigenija u Aulidi, IFIGENIJA
Majko draga, čuj mi riječ. Vidim da se zalud ljutiš i na muža bjesniš

svog. Uzaludnom mukom želiš postić nemoguću stvar. Radi
spremnosti i volje Ahileju svaka čast, ali i ti moraš čuvat pred tom
vojskom ugled svoj. Nego poslušaj me sad što u srcu smislih svom:
umrijeti odlučih mlada, ali slavnu želim smrt, čiste duše želim poći u
podzemni dolje svijet. Gledaj i razmotri sa mnom da li dobro govorim:
na me gleda zemlja sva i helenski nam čitav rod, da im na put krenem
lađe da donesu Troji slom. I da Helena se kazni zajedno sa Parisom.
Pa da barbari spoznadu da je jalov njihov trud otimati sebi žene
našom zemljom slobodnom. Moja smrt je cijena za to. I stog vječne
slave sjaj čeka mene koja nosim Heladi slobode dan. Domovini ti me
rodi, a ne sreći vlastitoj. Domovini stog i treba žrtvovati život svoj.
Tisuće junaka idu, naoružan rod nam sav veslo hvata, svetit želi
povrijeđeni ugled naš, junački se borit hoće, za Heladu slavno past. Pa
zar samo ja da priječim cijele zemlje pothvat taj? Bi li pravo bilo,
majko? Ne bi, odgovar je moj. A i ovo nek se zna: Ahilej zbog života
mog ne smije u sukob ni s kim, jer ga može snaći smrt. A smrt junaka
jednog gora je no smrt žena svih. Traži li Artemida od mene glavu,
život moj, mogu li se ja ko smrtnik opirat božanstvu tom? Ne, ne
mogu. Zato dajem za Heladu život mlad. Evo me na žrtvu vama i na
grada Troje pad. To će bit mi spomenik i moja djeca, čast i pir.
Barbarin nek uvijek služi slavnom rodu helenskom. Helen neka bude
vladar, a barbarin nek je rob.
72
Euripid, Ifigenija u Aulidi, KLITEMNESTRA
Govorit s tobom želim otvoreno. Čuj. Zagonetkom tamnom ništa neću

krit. U prvom redu, prvi tvoj ću reći grijeh: od svoje volje s tobom ja
ne sklopih brak, već silom ti me ote prvom mužu mom. A dijete koje
rodih s njim sa grudi trže meni. O tle tresnu njim. Kad s tobom se
pomirih, u tvoj dođoh dom i dobra bjeh ti žena, priznaćeš i sam
(domaćica i ljuba, kako traži red) sa radošću si pod svoj dolazio krov. I
izlazio uvijek zadovoljstva pun. Ovakvoj ženi, svaki raduje se muž, jer
češće nađe čovjek rđav ženski stvor. I tri ti rodih kćeri i dječka još.
Ti sada jednu želiš zaklati mi kćer. A upita l' te iko: zašto ubijaš?! Da l'
odgovor ćeš dat il' je da govorim? "Menelaj svoju, ženu vratio bi rad!"
Divota! Za onu drolju ja da dijete dam. Da našom srećom onaj skot se
iskupi?
Ti u boj hoćeš sad, a mene ostavljaš. I ne pitaš se u kakvom ću se jadu
ja u domu nać pogledajući prazan stolac tvoj i njen. I djevojačku sobu
bez nje. Čeda mog. Zar neću kukat, ridat u sav glas: "O, dijete, tebe
zakla rođen otac tvoj i niko drugi, kćeri. On te smače sam. I tako sruši
sreću što je cvala nam." No još dvije kćeri meni ostadoše znaj, i svaka
bi sitnica mogla nagnat nas da kad se vratiš, doček nađeš dostojan!
Stog nemoj silit mene, bogove ti svih, da kruta budem ja ko ti što sad
si krut.
Zar te zbilja vlast zabliještila toliko? Moraš biti vođ? Zar nisi vojsci
mogo ovu reći riječ: "Ahejci, ako želja k Troji vuče vas i treba l' neko
mrijet, nek kocka baca se. Tek to bi bilo pravo! A ne svoju kćer
Danajcima predavat kao žrtven dar. Hermionu Menelaj morao bi klat
za majku njenu. To je njina kućna stvar. Zar ja, ko vjerna žena, svoj da
gubim plod, a grešnica (kad u svoj povrati se dom) u Sparti da se bani
sa Hermionom.
Da l' pravo progovorih. Reci svoju riječ. Pa ako pravo rekoh, ne daj
našu kćer, i smatraću te mudrim dokle god si živ.
73
Euripid, Medeja, MEDEJA
O, nitkove! Tu jednu samo grdnu reč za nevaljalstvo tvoje umem

kazati. Još priđe meni! Priđe čovek najmrži i bogu, meni, svemu rodu
ljudskome! To nije smelost. Hrabrost muška nije to: da vređaš svoje
pa im ideš na oči. Od svih bolesti ljudskih to je najveća: bestidnost.
Radujem se što me pohodi. Podsmevaću se. Meni bol odlaknuće, a
tebe s reči mojih jad i muka spopašće. Od prvih početaka govor
počeću. Ja spasoh tebe (svi Heleni znaju to) kad pođe bikove što
oganj sipahu da ujarmiš i smrtno polje poseješ. Jer zmaja štono zlatno
runo čuvaše pogubih ja. I tebi granu spasenje. Pa oca svog i zavičaj
izneverih. I potom s tobom Jolku dođoh pelijskom osluškujući srce
više nego um. I ubih Peliju, što strašnu nađe smrt od svojih kćerki.
Razbih tebi svaki strah. I za sav napor moj (ti rđo najgora) sad izdade
me. Drugu sebi zaruči. A decu imamo. Da nemaš dece bar oprostila
bih tvoju novu ženidbu. A kletve zaboravi. Ne znam smatraš li da stari
više bogovi ne vladaju, il' novi zakoni da važe ljudima, kad znaš da si
pogazio zakletvu.
Pa ded! K'o drugu da se tebi obratim. (Al' kakvoj tvojoj da se nadam
pomoći?) De! Kud da krenem sad? Zar kući oca svog? Il' zavičaju? Ja ih
za te izdadoh? Il' Pelijadama? Zar one doček lep da prirede mi kad im
oca usmrtih? Stvar tako stoji: svojima se omrazih. Zbog tebe od njih
stvorih sebi dušmane. Dabogme, ti me za to lepo usreći. I mnoge u
Heladi sad mi zavide! A divna, verna muža dobih - jadna ja k'o
prognanica kada moram bežati bez ikog svoga. Sama! S decom još! O
Dive, zašto ljud'ma dade merilo da njime lažno zlato mogu poznati, a
ljudskom telu ne udari belegu da po njoj znadu ko je čovek zlikovac.
R.M. Fazbinder, Gorke suze Petre fon Kant, PETRA
Muškarci. Najsujetnija sorta na svijetu. Ah, Sidoni. Frank je htio da me

brižno njeguje, da vodi računa o meni, da me izdržava. Tim
zaobilaznim putem samo od sebe pojavljuje se – tlačenje. U početku
sam mislila da on i sam zna koliko je smiješno takvo njegovo
74
nastojanje, ali ne. Kad sam jednom pokušala da mu to objasnim, bilo

je već kasno. Posljednjih šest mjeseci… strašno, vjeruj mi – strašno!
Primijetio je, ili je bar naslućivao da je ljubav prošla. To nije htio da
prihvati, ne! Pokušao je da ženu zadrži, ako ne potpuno, ono bar u
krevetu. I tada se pojavila odvratnost. Dovijao se na razne načine da
me zadrži u krevetu. Čak je i silu koristio. Ja sam ga puštala na sebe.
To sam trpjela. Ali… kako mi je taj čovjek bio odvratan. Zaudarao je.
Zudarao kao muškarac. Upravo kako muškarci zaudaraju. Ono što je
ranije za mene bilo puno draži, sad me je gonilo na povraćanje i plač. I
kako se penjao na mene!… Sad budi ljubazna pa saslušaj priču do
kraja. Uzimao me je kao bik kravu. Ni trunke pažnje više. Ni pomisli na
ženino zadovoljstvo. Bolovi, Sidoni! Ti nisi ni kadra da zamisliš te
bolove. Osjećala sam stid. Toliko sam se stidjela. Vjerovao je da
vrištim iz ljubavi, iz zahvalnosti. Bio je glup i sujetan. Muškarci su tako
glupi. Više ništa nisam osjećala za njega. I bivalo je sve gore. Kad smo
zajedno jeli, njegovo žvakanje odzvanjalo mi je u ušima, kao
eksplozija. Gutanje! Ništa više nisam podnosila. Način na koji je
sjekao meso, jeo povrće, držao cigaretu, čašu s viskijem. Sve to
izgledalo mi je… tako smiješno… neprirodno. Naravno, bilo je i
histerije, panike. Sve je okončano. Svršeno. Prošlo. Ja znam da je
čovjek tako sazdan da mu treba drugi čovjek, ali… Stidim se. Čuj, ne
treba mi tvoje sažaljenje. Njega… njega treba žaliti.
N.V. Gogolj, Ženidba, AGAFJA
Bogami, baš je teško izabrati. Da je samo jedan ili dvojica, ali tu su

četvorica – pa sad biraj. Nikanor Ivanovič nije ružan, mada je, istina,
mršav. Ni Ivan Kuzmič nije ružan. Pa, pravo govoreći, Ivan Pavlovič
takođe, mada je debeo, ipak je veoma naočit muškarac. E pa, lepo, a
šta sad? Baltazar Baltazarovič je opet muškarac pun vrlina. Ah, kako je
teško odlučiti se, prosto nemam reči kako je teško! Da se usne
Nikanora Ivanoviča stave uz nos Ivana Kuzmiča, pa da se uzme bar
nešto od neusiljenosti Baltazara Baltazaroviča, pa, možda, da se tome
doda i korpulencija Ivana Pavloviča – ja bih se tad odmah rešila. A
ovako, odluči ako možeš, prosto me glava zabolela. Mislim da je
najbolje da bacim kocku. Da se u svemu oslonim na volju božju: koga
75
izvučem, taj neka mi bude muž. Napisaću njihova imena na

papirićima, saviću ih u smotuljke, pa neka bude šta bude. (Prilazi
stočiću, vadi iz njega makaze i hartiju, seče je na listiće i uvija ih
govoreći.) Baš je težak položaj devojke, pogotovo ako je još
zaljubljena. Od muškaraca niko neće da to uoči, prosto čak neće ni da
razumeju. Evo ih, ceduljice su već spremne! Ostaje mi samo da ih
stavim u torbicu, da zažmurim, pa neka bude šta bude. (Stavlja
ceduljice u torbicu i meša ih rukom.) Strah me je… Ah, kad bi dao bog
da izvučem Nikanora Ivanoviča! Ne, a zašto baš njega? Bolji je Ivan
Kuzmič. A zašto Ivan Kuzmič? Šta nedostaje onim drugima? Ne, ne,
neću… Koga izvučem, taj neka i bude. (Pretura rukom po torbici i
umesto jedne ceduljice vadi sve.) Uh, svi! Sve sam izvukla. A srce mi
tako lupa! Ne, jednog, jednog! Pošto-poto samo jednog! (Stavlja
ponovo ceduljice u torbicu i meša.)
Henrik Ibzen, Nora, NORA
Još nije tako kasno. Sjedi, Torvalde: imamo nas dvoje mnogo da
razgovaramo. Ti me ne razumiješ. I ni ja tebe isto tako nisam
razumjela - sve do ovog časa. Molim te, ne prekidaj me. Moraš me
saslušati. - Ovo je obračun, Torvalde. Mi smo već osam godina u
braku. Ne pada ti na pamet da mi, ti i ja, muž i žena, danas po prvi put
vodimo ozbiljan razgovor? Osam godina - i još duže - od prvog dana
našeg poznanstva do danas mi nismo razmijenili ni jednu ozbiljnu
riječ o ozbiljnim stvarima. Nikad nismo zajedno sjeli da o nečemu
temeljito razmislimo. Vi ste prema meni mnogo zgriješili, Torvalde.
Prvo tata, a onda ti. Niste me nikad voljeli. Vama se samo dopadalo
da budete zaljubljeni u mene. Kad sam bila kod kuće uz tatu, on mi je
saopštavao sve svoje nazore, pa sam tako i ja imala iste nazore. Ako
sam nekad bila drugog mišljenja, onda sam to krila, jer njemu to ne bi
bilo pravo. On me je zvao svojom lutkom i igrao se sa mnom, kao što
sam se ja igrala sa svojim lutkama. Onda sam došla u tvoju kuću.
Mislim, onda sam prešla iz očevih ruku u tvoje. Ti si sve uredio prema
svom ukusu i tako je to postao i moj ukus, ili sam se samo tako
pravila. Ne znam više tačno - možda je bilo oboje: malo jedno, malo
drugo. Kad pogledam unazad, čini mi se da sam živjela kao prosjak -
76
samo od milostinje. Živjela sam od toga što sam tebi pravila

predstave. Pa ti si htio da bude tako! Naša kuća nije bila ništa drugo
nego neka soba za igranje. Ovdje sam ja bila tvoja žena-lutka, kao što
sam u tatinoj kući bila kćerka-lutka. A naša djeca, ona su bila moje
lutke. Kad bi me ti uzeo da se igraš sa mnom, meni je bilo upravo
takvo zadovoljstvo kakvo je bilo djeci kad bih ja njih uzela i igrala se s
njima. To je bio naš brak, Torvalde. Ali tu je jedan zadatak koga se
moram prihvatiti. Ja više ne mislim da sam u prvom redu supruga i
majka. Mislim da sam prije svega čovjek isto kao i ti - ili, još bolje,
mislim da ću pokušati da to postanem. Ja dobro znam da će svijet tebi
dati za pravo, i da nešto slično stoji i u knjigama. Ali to što kaže svijet i
što stoji u knjigama, to za mene više ne može biti mjerodavno. Ja
sama moram razmisliti da bi mi stvari bile jasne. Moram pokušati da
odgojim samu sebe. A ti nisi čovjek koji bi mi u tome mogao pomoći.
To moram sama uraditi. I zato te sada napuštam. Moram da budem
sasvim sama ako hoću da se snađem sa samom sobom i vanjskim
svijetom. Zato više ne mogu ostati kod tebe. Napuštam te odmah.
Kristina će me primiti za ovu noć… Uzeću sa sobom samo ono što mi
pripada. Od tebe neću ništa - ni danas ni poslije.
Dušan Kovačević, Balkanski špijun, DANICA
Je l' ti misliš da je tvoj otac lud? Otac lud?! Onda, ako tako misliš, nas
dve nemamo više šta da razgovaramo. Ja sam te zvala da mu
pomogneš, da ga posavetuješ šta da radi, kako da izađe na kraj sa
razbojnicima… A ti… ti hoćeš da ga strpaš u duševnu bolnicu, da ga
proglase ludim, da ga vežu i drže među pravim ludacima! To hoćeš…
A ja znam zašto ti to radiš! Nemoj misliti da nisam upoznata! I, vidiš,
sad mu još više verujem. Jesi bila sa ovim zlikovcem na ručku, u
četvrtak? Sve mi znamo, dušo moja. Ima čet'ri-pet meseci kako se vas
dvoje nešto domunđavate… Je li, Sonja, kad već ovako razgovaramo,
'oću da te pitam nešto: je l' ti misliš da je tvoj otac pokvaren i zao
čovek? Je l' nekome do sada učinio neko zlo? Je l' pomago i bližnjima i
daljima, je l' pomago i poznanicima i ljudima koje je prvi put vido. Sve
je to činio čista srca i bez ikakve računice? Znači dok je brino o nama,
o kući, o tvom školovanju i neradu, onda je bio pametan, a sad kad
77
brine brigu za celo društvo, za ceo narod, sad je lud, jer ti od toga
nemaš nikakve koristi. Pet godina te je izdržavao, a ni jedan jedini put
te nije upito: "Kad misliš da mi se skineš s grbače?" Ni jedan jedini
put! I sad, čim si se dočepala svog dinara, došla si da mu zahvališ, da
ga strpaš u ludnicu! Šta ti misliš, glupačo jedna, kako bi se on osećo
kad bi saznao šta mu spremaš? Šta misliš da li bi mu srce izdržalo kad
bi ustanovio da si ga na prevaru odvela na pregled za ludake?! On bi
tog trenutka, od muke, umro! Ocu je često bilo teško u životu,
proživeo je vek kao pas, crnčio je, radio, podnosio uvrede i
ponižavanja, ćuto i trpeo, jer se to ticalo samo njega, a on sebe nije
žalio. On je sebe sviko na muke i zlopaćenja. Sad mu je najteže, jer se
upustio u borbu za druge, za zemlju i narod. On će u tome istrajati,
mada može i da strada, jer se protiv njega i njegovog brata zaverilo na
stotine kriminalaca i razbojnika. Iz ove kuće mora mu se pružiti
najveća pomoć. Tvoj otac je za mene svetinja, kao Bog, pa ako nekad i
pogreši, pogreši samo zato što ljudima želi dobro… Ti ne voliš oca jer
misliš da je lud. Sumnjaš ti u njega već duže vreme. Vidim ja kako ga ti
gledaš, kako ga ispituješ… Plašila si se da na venčanju napravi nešto,
pa da se Draganovi roditelji ne zabrinu za potomstvo, jer ako je deda
lud, onda je veliko pitanje kakvi će biti unuci. Zbog toga nas nisi ni
zvala na svadbeni ručak. Neka, dete, neka ti je prosto, možda nismo
ni zaslužili. Samo, ja ti kažem, gorko ćeš se kajati kad se dokaže da je
otac bio u pravu, kad mu priznaju sve muke i stradanja. Gorko ćeš se
kajati, al' biće kasno. I ja te, kao majka, savetujem da se ne udružuješ
sa zlikovcima. Otac ima dokaze koji će ih oterati na robiju… I još
nešto: otac sve zna, jasno mu je da nas izbegavaš zbog njega, ali ćuti i
trpi, guta ko otrov, sklanja ti se s puta kao da je on tvoj dužnik, a ne ti
njegov. Otac je veliki čovek, to sam oduvek znala, ali nisam znala da si
ti tako mala, jadna i prokleta!
Miroslav Krleža, Gospoda Glembajevi, BARUNICA

KASTELI
Ja znam, vi mene mrzite! Šta sam ja vama skrivila? Jesam li ja vama

lično ikada učinila što nažao? Vi ste spram mene već godinama
nepravedni, a ovo je istina: ako je u ovoj Glembajevoj kući ikada itko
78
imao sve moje iskrene i potpuno dezinteresirane simpatije, to ste bili

samo vi! I kad je ono stigao neki dan vaš telegram, ja sam se tako
iskreno razveselila. Tako čisto i tako naivno! A odonda do danas: vi
mene neprekidno vrijeđate! Zašto? Zašto? Zašto mi ne vjerujete? Vi
meni godinama činite krivo. Vi ste svome ocu gore u sobi s takvim
patosom naglasili, da sam ja bludnica, kao da sam ja ikada tajila taj
svoj organski nedostatak! Svatko od nas nosi u sebi ponešto, zbog
čega bi ga ljudi kamenovali! A ja? Nisam li ja uvijek bila dosljedno
iskrena: barem u ovom pogledu! Molim vas! Upravo vi, koji ste
svojedobno toliko fantazirali o mojoj "erotičkoj inteligenciji" (tada
sam ja za vas bila "erotički inteligentna") upravo vi ne biste smjeli biti
tako vulgarni! I ako ni iz čega, a ono bar iz osjećaja solidarnosti, to
niste trebali da servirate svome ocu! (Vi ste znali za njegovo srce!) No
bez obzira spram njega, spram mene ste se ponijeli nekavalirski! To
je, naravno, vrlo jednostavno, za jednu ženu izbaciti parolu "ona je
bludnica"! A upravo vi, koji ste tako blistali i glumili svojom logikom,
upravo vi biste morali logičnije provesti distinkciju između jedne
bludnice i jedne erotički inteligentne dame! A vidite: ja se na vas
savršeno ništa ne ljutim: mene samo to boli! Boli me upravo zbog
uspomene na sve ono između vas i mene! Prvi i posljednji put u
životu ja sam onda bila izgubila sebe, ja sam stala da se dižem, prvi
put bila sam potpuno zaboravila ono obično, senzualno, s vama sam
tada doživjela ono nematerijalno. U onom vašem groznom pismu iz
Kembridža, vi ste jedamput spomenuli svoju gospođu majku! A ako se
pravo uzme, što sam ja skrivila vašoj gospođi mami? Ja je uopće
nisam poznavala, ja sam onda imala dvadeset i šest godina i na sve
strane uspjeha. Svi su klečali preda mnom, a vaša gospođa majka bila
je jedna nervozna dama, ona je već nekoliko puta bila digla ruku na
sebe. Ja nikada nikome nisam učinila ništa nažao! Leo, vi ne znate
kako je to bilo! Mene je vaš otac četiri godine mučio, on je meni četiri
godine dosađivao, on je htio da se ustrijeli pred mojim očima, on je
plakao na koljenima, ali ja nisam htjela skandala, ja zbog vaše
gospođe majke nisam htjela da se on rastane. Upravo o ovom
pogledu bila sam savršeno čista. Bludnica! Veoma je lako reći:
bludnica! Sve je u nama ženama tjelesno. Vidite, ja, ja sam od svoje
petnaeste godine doživjela mnogo, ja sam gledala pred svojim
nogama i biskupe i generale i kelnere… Ja se od toga tjelesnog u sebi
nikada nisam branila! Ja sam slaba od naravi, ja sam to uvijek
79
priznavala: ja to ni sada ne tajim, ali vidite, ja vam se kunem grobom

svoje pokojne mame, upravo spram vas nisam nikada bila bludnica!
Upravo spram vas ne! Nikada! A upravo ste me vi najstrašnije ponizili!
Upravo vi.
Miroslav Krleža, U agoniji, LAURA
Da! Sad mi je jasno! Ti si sinoć govorio u salonu kod mene o

monstruoznosti braka uopće, a zapravo to se ticalo samo
monstruoznosti našeg eventualnog braka. Ti si suviše učtiv, a premalo
smion da govoriš ono što misliš! Ti si i večeras, još topao od jedne
strane žene, došao ovamo i odmah si stao u advokatsku pozu da
braniš mrtvaca, koga sam ja upropastila. No, dakle, hvala lijepo. Na
policiji mene su ispitivali kao ubojicu, a što je najstrašnije: ja sam i
htjela da ubijem, a za koga? Za jedan dobro skrojeni sako, za
gospodina doktora koji me tu pita: čemu sve to? Ti nikada nisi znao
da kažeš pravu riječ! Ti si uvijek stavljao samo učtiva pitanja! Čemu se
gospođo uzrujavate! Budi razumna, budi razumna... Što znači
"razum" u ovom ružnom snu? Što znači biti čovjek? Boli me, tako me
boli, kao da ste mi rasparali utrobu, a ne mogu plakati... Hoću da
plačem, a ne mogu! Ja sam predmet, a zar si ti čovjek? Ti si maska! Ti
si maska sa trideset i tri maske! Ti nisi više ni sjenka od onog čovjeka,
za koga sam mislila da ga poznajem. On je bio jedamput davno,
davno, da, ali je nestao, rasplinuo se, njega više nema, i uopće tko
može sve da shvati i tko može reći: ja sam taj i taj, ja znadem da sam
to ja i da je to to, a ono da je ono, i ovako treba da bude, a ne onako,
a sve je laž, i sve si lagao o sebi, o meni, o njemu, o svima nama.
Miroslav Krleža, U agoniji, LAURA
Ti mene ne razumiješ! Ja sam htjela Lenbahovu smrt, i ja hoću da

ponesem svu odgovornost za tu svoju krivnju! To nije bilo samo
verbalno, to je bilo stvarno! I ako ima kriminala u željama, onda je to
bilo kriminalno! Ali ja sam to htjela iz ljubavi, a to je ono što ti ne
80
razumiješ! I noćas, ja sam te trebala da mi pomogneš nositi svu

odgovornost za moju krivnju, a ti, ti si ležao s jednom drugom ženom!
I to, što si ti ležao s tom tuđom ženom, to je formalno! Ali kada si se
već vratio, kada si došao ovamo i kad si još mirisao po njoj i bio pun
nje i njenih intimnosti, kad si počeo da me mučiš, to je bilo to što ja
ne mogu nikako da sebi objasnim! Očajno me boli glava! Da. Vjeruj
mi, meni je važno da se sve izgovori do konca. Ti si zapravo prvi
čovjek, koji je u meni probudio ženu! Sve dok tebe nisam upoznala, ja
sam još uvijek bila djevojka, udata doduše, tridesetogodišnja, ali je
tako. Ja sam htjela da Lenbah umre, to je istina! Ali ja sam to htjela
zato, jer sam u sebi intimno sanjala: kako bi bilo da me ti uzmeš za
ženu! Da! To je istina! I ja sam to Lenbahu rekla, da hoću rastavu zato
da se udam za tebe! Ali ti znaš njegovo stanovište! On je bio spreman
da me ubije, ali o rastavi nije htio da čuje! On je o tebi govorio kao o
ženskaru. Ja mu nisam vjerovala, ja sam ga i zbog toga mrzila! A sada
mi se čini, da je on mnogo toga više znao od mene. A to je bilo sve
krivo! To je bilo sve krivo od početka, od mog djetinjstva još i od mog
odgoja, od moje mame generalice! Već je moj brak s Lenbahom bio
jedna takva barunska dekorativnost, a jedna zabluda rađa drugu! Da,
u onom svom modisteraju ja sam naivno sanjala o spasenju iz onog
pakla, ja sam sanjala kako ću postati tvojom gospođom, jahati konje,
nositi reket, biti opet gospođa! Da, upravo tako je bilo. A pokazalo se
da je to sve bilo krivo od početka, više naivno i tužno nego stvarno! A
najtužnije od svega toga bilo je što se sve to događalo u meni
intenzivno, strašno, bolno, a da si ti pokraj svega toga stajao isto tako
pasivno, kao što stojiš sada! Trebao si da govoriš istinu! Trebao si da
mi kažeš: pardon, oprosti, ali ja s jednom starijom, ciničnom damom,
s jednom ženom koja se bavi kriminalnim idejama, s takvom osobom
ne mogu da ljubakam! Ti nisi htio dijete od mene, ali kad već nisi htio
da postanem majkom, do bludnice nisi trebao da me sniziš!
Miroslav Krleža, Vučjak, MARIJANA
O meni je riječ! Ako je o meni riječ, zašto vjeruješ onda drugima više
nego meni samoj? Zašto pitaš ove tate blatne i ušljive, one svinje
stare? To je tebi sveto pismo, što ti oni vele, a ja sam ti sedma svirala!
81
Dva puna mjeseca već spavaš tu sa mnom u istoj sobi, i da si me

barem jedan jedini put zapitao, kako to sa mnom zapravo stoji? Samo
jedan jedini put! Ali ne! Nego kad te jedan smrdljivi Lukač nalaje, ili
ona stara šepava svinja, (da bog da krepao ovaj čas), onda si odmah
njihov! A mene zašto nisi nikada direktno pitao? Mene! Mene! Istina
je! Sve je ono istina, što su ti rekli! Bila sam Lukačeva, da, istina je! On
je predsjednik školskoga odbora, i imao je vlast nada mnom! I onaj
šepavi vrag, (uh, fuj!), on mi je potpisao mjenicu. Stiglo me, morala
sam! Da! Ali to ti nisu rekli, kako su polagano svoje mreže raspinjali, i
oko mene hodali, i oblizavali se, kao oko pečenke! A kad nije sve išlo
glatko, onda je stari Lukač počeo svoju staru pjesmu: da će me tužiti
predstojniku, da će pisati na županiju, da sam nemarna, da nemam
kvalifikacije, da ne radim ništa! On je počeo da se grozi, da će mi
prodati moju singericu, a mi smo svi onda, (i ja i djeca), od singerice
živjeli! Što sam mogla? Oh, kako je sve to bilo gadno! A kada mi se sve
to zgadilo, i kad sam htjela da se osovim, oslobodim, da poživim, kad
sam počela prodavati duhan i malo špeceraja, onda su digli hajku!
Svi! Udri po Margetićki! I financi, i žandari, kancelisti, općina,
županija, svi, svi, cijeli svijet! Da si me ikada zapitao samo jednu
jedinu riječ, ja bih ti bila sve rekla! Ja sam od prvoga dana pred tobom
kao otvorena knjiga! Ja nisam pred tobom nikada ništa htjela da
zatajim! Zar misliš, da mene nije grizlo i žderalo držati tu kavanu za
ovu smrdljivu bandu? Kuhati cijele noći crnu kavu toj neopranoj
zamazanoj marvi! To meni nije bilo dosadno, šivati bluze njihovim
curetinama i babama, švercovati duhan, to sve meni nije bile
dosadno? Oh, kako se to sve meni gadilo! Da! Dosadno je to bilo,
sramotno je to bilo, sve ljude mititi i mititi! I još, i još, i još. A nikada
dosta, i uvijek, vječno: mito i mito! A čime čovjek da podmićuje. To je
gadno, to je prljavo, to je dosadno, da, ali kad čovjek nema ništa
drugo nego svoje rođeno meso u batistu, što da radi? A zašto? Pitam
ja sebe, zašto sam ja to sve činila? Živjeti se mora! Mora se živjeti! Tu
nema pardona! Djeca hoće da živu, djeca hoće da živu, djeca nisu
ničemu kriva! Djeca hoće da jedu!
82
Molijer, Don Žuan, DONA ELVIRA
Vidim da me niste očekivali. I odista ste iznenađeni, iako sasvim

drukčije nego što sam se nadala. A vaše ponašanje pri tom u
potpunosti me uverava u ono što sam odbijala da poverujem. I sama
se čudim svojoj prostodušnosti i lakovernosti kad sam sumnjala u
neverstvo koje su potvrđivali toliki znaci. Moja ljubav je osetila
hlađenje vaše naklonosti, ali ja sam mu tražila razloge: smesta sam
izmislila stotinu opravdanih razloga vašem naglom odlasku. Međutim,
ipak bih želela i iz vaših usta da čujem razloge vašem odlasku.
Govorite, Don Žuane, molim vas, da vidimo kako ćete se moći
opravdati. Sažaljevam vas gledajući koliko ste se spleli. Što čelo ne
naoružate otmenom bezočnošću? Što mi se ne zaklinjete da prema
meni još gajite ista osećanja, da me neizmenjenim žarom jednako
volite i da nas ništa sem smrti nije u stanju rastaviti? Što mi ne kažete
da ste zbog neodložnih poslova bili primorani da otputujete i ne
obavestivši me o tome. Da i protiv svoje volje morate ovde ostati još
izvesno vreme, a da meni ne preostaje ništa drugo nego da se vratim
onamo otkuda sam došla i da budem mirna, pošto ćete vi doći za
mnom čim vam to bude mogućno. Da je istina kako izgarate od
žudnje da mi se vratite i kako, daleko od mene, podnosite muke tela
rastavljenog od svoje duše? Ovako bi trebalo da se branite, a ne da
stojite tu tako zbunjeni. Oh, zlikovče! Tek sad sam te potpuno
poznala; a na svoju nesreću, poznala sam te kad je već kasno i kad mi
ovo poznavanje može služiti samo da očajavam. Ali znaj da tvoj greh
neće ostati nekažnjen i da će me ovo isto nebo kome se ti rugaš umeti
osvetiti zbog tvoje podlosti. Dosta! Neću o tome da čujem ništa.
Kajem se čak što sam i ovoliko učinila. Ne misli da će sada poteći
prebacivanja i grdnje. Ne, ne! Srdžba moja neće se rasplinuti u
praznim rečima. Sav njen žar sačuvaću za svoju osvetu. I opet ti velim:
nebo će te kazniti, izdajniče, zbog sramote koju si mi naneo. A ako
nebesa ne raspolažu ničim od čega bi se ti mogao uplašiti, onda se
plaši srdžbe uvređene žene.
83
Molijer, Škola za žene, ANJESA
Dok sam na balkonu vezla na svježini, spazih pod drvećem, ovim, u

blizini, stasitog mladića koji mi se javi… i naklonom smjernim odmah
me pozdravi. Pa da ne bih možda neučtiva bila, naklonom sam i ja
njemu odvratila. Sa njegove strane novi naklon dođe… A i ja se njemu
poklonih takođe. Kad on stiže do tri naklona uslužna, ni za jedan ja
mu ne ostadoh dužna. Šetkao je dugo tu ispod balkona i nikad ne
prođe bez novog naklona. A ja sa balkona, gledajući sve to, uvijek
sam mu naklon odvraćala. Eto... tako je sve bilo. Da noć nije pala, ja
bih se i dalje sve njemu klanjala. Samo da pokažem da sam smjerna
žena, da od njega nisam manje uglađena.
Sjutradan, stara žena neka, kod vrata me srela. Poče izdaleka: "Drago
moje dijete, budite mi zdravi, nek ljepota vaša još dugo se slavi. Vi
morate znati da ste srce jedno ranili do krvi, smrtno, nepoštedno... Ja
da ranim nekog! - viknuh začuđena. "Da!", reče mi stara, "to je ličnost
ona što je juče ovdje vidjeste s balkona." Avaj. Možda nešto, ako ste u
pravu, slučajno ispustih na njegovu glavu! "Ne!", reče mi. "Sve je to
zbog očiju tih. Nesreća njegova dolazi od njih." Bože rekoh, zar su
moje oči zlobne da ljudima nose nesreće zlokobne? "Jesu!", reče ona.
"U njima se krije jedan otrov, ćerko, što vam poznat nije. Mladić je pri
kraju, samo što ne svene.", čula sam od ove milosrdne žene. "I ako u
vama tvrdo srce bije, pa da pomoć njemu uskrati, odbije, on će u
grob." Bože! Strašno mi je, reknem. A šta traži da mu u pomoć
priteknem? "U posjetu želi da dođe ovamo i da s vama malo
razgovara samo. Vaše oči njemu produžiće vijek. Naniješe mu boljku,
sad nek budu lijek." Vrlo rado, rekoh, ako ste to htjeli. Neka dođe
meni kad god on zaželi. On dođe… I odmah ozdravi! Naravno! Recite,
jesam li radila ispravno. Zar sam mogla tako, zbog savjesti svoje, da
pustim da umre bez pomoći moje. Tuđe patnje uvijek teške su mi bile.
Plačem kada vidim da umire pile.
84
Milan Ogrizović, Hasanaginica, HASANAGINICA
Da me otjera?! Ja ne znam ništa, brate, sunca mi! Do danas u njeg

posumnjala nisam, a ti mi veliš cio svijet da zna!
On ne može mi, veliš, prostiti, što nisam njemu u bolesti došla. Da
previjam mu rane! Zar zato? I to je dakle grijeh mi! A zar sam mogla
daleko tamo ići u goru kroz svijet toliki. Nogom gazit stid, što je ženi
svakoj svetinja?! Zar nije naše: biti kod kuće i čuvat djecu. Čuvat
ognjište. Prag kućni? Zar je posl'o po me? Zaželio me možda? Nije
nikad. Tu glasnik samo jednom došao i rekao mi da boja više nema,
da 'e kaurina svlado Hasanaga, tek da ga bolest snašla nekakva, pa
mora ležat! Uza nj da je majka. I sestra mu. Pa što ću još mu i ja?! A
zašto - zašto ne poruči po me? I kako može mene kriviti?!
O, to sam i ja sama slutila da mene aga više ne voli. Da nije više što je
negda bio. A istom danas svanulo mi sasvim... O dane od svih meni
najcrnji! Da smrtni si mi, ne bi gori bio!
Vi ste svi znali. Svi ste davno znali! Ja ništa, ništa. Pa neka vodi sobom
robinje. Al' zašto mene da osramoti?! Zar tako samo majka tjera se?
Zar tako samo žena tjera se? O brate, brate, ja sam nesretna! Sam
Alah zna šta imam u srcu. Oh, ja ću prije sama skončati, neg tu
sramotu sad preživjeti.
Teško li je sve to najednom držat istinom, dok mislim da je samo ružni
san... Pa zar da s tobom sada kući idem? Da bježimo dok aga nije
stigao? Šta veliš mi, šta svjetuješ me, brate? Ja sve ću radit što mi veliš
ti, jer svoje volje više nemam. Ne! U meni, brate, sve je umrlo.
Edvard Olbi, Ko se boji Virdžinije Vulf, MARTA
Svi ste vi izgubljeni slučajevi. Ja sam Majka Zemlja, a vi ste izgubljeni

slučajevi. Sama sam sebi odvratna. Život mi prolazi u besciljnim
neverstvima... (bolno se smeje) tobožnjim neverstvima. Priteraj
domaćicu u ćošak! Smešno, a? Gomila dremljivih impotentnih
šupljoglavaca. Svi ti sjajni šupljoglavi momci u stvari su jadni. Samo
85
me je jedan čovek u životu učinio srećnom... Shvatate li? Samo jedan!

Nije to bio onaj... o kome sam vam pričala... onaj što je kosio travu,
go do pojasa. Na njega sam i zaboravila. Ali kad pomislim na sebe i
njega to mi liči na trans. Ne, nisam mislila na njega. Mislila sam na
Džordža. Prirodno! Na Džordža, mog muža! Vi mi ne verujete? Da!
Džordž, koji je ovde negde u mraku... Džordž koji je dobar prema
meni, a ja ga grdim... Džordž koji me razume, a koga ja odbacujem.
Koji ume da me nasmeje, a ja se trudim da ugušim taj smeh. Koji me
grli noću i greje me, a ja ga ujedam do krvi. Džordž koji je u stanju da
shvati igre koje igramo onog trenutka kad ja izmenim pravilo. Džordž
koji hoće da me usreći, a ja to neću. U stvari, hoću. Džordž i Marta!
Tužno, vrlo tužno. Ja mu neću oprostiti što je stao, što je prihvatio
kad sam mu rekla: sad je dosta. Džordž, koji je učinio odvratnu, bolnu,
uvredljivu grešku... da me voli... i zbog toga mora biti kažnjen. Džordž
i Marta! Tužno, baš tužno. Džordž koji toleriše ono što se ne može
tolerisati, koji je ljubazan, što je u stvari surovo, koji toliko razume da
to prevazilazi moć ljudskog razumevanja. Jednog dana, odnosno
jedne noći, jedne glupe pijane noći ja ću se zaboraviti i onda ću mu ili
slomiti kičmu ili ga izgubiti zauvek... Ništa bolje i ne zaslužujem!
Jovan Sterija Popović, Kir Janja, JUCA
Katice, baš si ti jedna nesrećna devojka. Svaka se zna štelovati i

unterhaltovati, samo ti jadna ne umeš. Hajde da te ja naučim. Istina, i
ja sama mnogo ne znam, no mislim da će i toliko za tebe dosta biti.
Svaka devojka, prvo i prvo, mora da pazi na svoje držanje. Koja na to
ne gleda: mala, visoka, suva, debela, ona nije ništa. Da treba pravo ići,
to znaš. No najlepše ćeš pravo ići, ako ugneš krstine unutra. Što više,
to bolje. Sad hodaj, korake pravi sitne, no više u široko nego u
dugačko. Vidiš, to je vospitanije. K vospitaniju prinadleži i lice.
Rumenilo na licu više nije u modi, nego bleda boja. To je sad nobl.
Zato gledaj da su ti uvek takvi obrazi, a ne paorski: crveni. Usta uvek
tako drži, kao da bi se smejati htela, premda je kod noblesa regula
retko, ali iz glasa smejati se. Hajde, ako ti nije mnogo najedanput, da
vidimo hod i usta. Dobro, kao generalica. Sad stani. Gledaj mi pravo u
oči. Glavu malko više, još više! Vidiš, tako da ti glava uvek stoji, uvek
86
malo gore izvijena! Sad, ako hoćeš koga da pogledaš, a ti tako gledaj,
da ti oči k nosu idu. S tim si dobila, prvo, žive oči; drugo, niko te ne
zna, jesi li zaljubljena ili nisi, zašto uvek zaljubljeno izgledaju; a treće,
celoj personi osobito dolikuju. Probaj! Malo samo oči k nosu. Tako!
Sad kako ćeš, kad se staneš razgovarati? Vidiš: kad se s kim
razgovaraš, treba upravo da mu u oči gledaš. Govori ne vrlo brzo no
nepresečno, tako da onaj, koji se s tobom razgovara, ne može reda
dobiti. Nikad da ne pomisliš u sebi: "E, sad sam falila!" ili: "Sad sam se
osramotila!" Kako ti to na pamet dođe, onda si prošla! Nego tako
govori, kao da si ti gospođa, a oni oko tebe tvoje sluge. A, upravo,
tako i jeste. Zašto inače ne bi nam se muškarci toliko ulagivali. Šta ćeš
govoriti? Početak razgovora neka ti je uvek o balu, muziki, teatru. Ako
nema toga, a ti počni o vremenu, o haljini, kako su ti tesne cipele – pa
eto ti razgovora! Kad se smeješ, tako nameštaj usne, da ti se uvek
zubi vide. Što god čuješ, nemoj se čuditi. Zašto, ako je dobro – moraš
znati napred, ako je zlo – ne treba da razumeš. Ništa od ovog nije
teško. Kad bi teško bilo, otkud bi tolike devojke naučile. Al' evo nam
notaroša! Sad možeš odmah probati!
Jovan Sterija Popović, Rodoljupci, ZELENIĆKA
"Slobodno", slatke moje, ili "izvol'te, zapovedajte", to je lepše, nego

"herajn". Ah, dim tuđeg elementa davio nas je mnogo godina! Danica
je i našoj narodnosti svoje ružičasto lice pomolila. Zato ne treba ni mi
da spavamo. I koliko god muških za Srpstvo rade, toliko triput više
našem polu ova dužnost na srdcu ležati mora. Tući se? To niko od nas
ne zahteva. Premda žar rodoljublja može potpaliti i nježne persi
krasnoga pola. Primjera ima dosta u istoriji. Vama valjda nije poznato
opredeljenije amazonkinja. One su nosile oružje i išle u boj, kao svaki
vojnik. Svaka, koja ima čuvstva narodnosti, mora, i stupiće rado u
našu sredinu. Sad je najveća moda, draga moja, rodoljubije. I koja se
srpska kći sme toga odricati? Ja bih sama uzela na sebe nekoliko
bataljona ženske vojske organizirati, da se nije druga ideja u meni
porodila. Mi moramo, draga moja, da osnujemo "odbor rodoljubica"
kojega će cjel biti: rasprostirati narodnost. Ja sam već tri dana na
štatutima radila, i biću ovi' dana gotova. Neki misle da će biti opasno,
87
dok su ovde Madžari. Šta, mi da se bojimo? Bez žertve ne može biti. I

mi treba da pokažemo svetu, kako Srpkinja poginuti ume za svoju
narodnost. – Međutim, umemo i predostrožne biti, da nitko ne
primjeti, čemu naša namjera teži, a za bolji uspjeh pozvaćemo u naše
društvo po gdekog od oficira, koji su mlađi, jer ovi manje prave
primječanija o politici, i tako možemo naše blagodjetelno zavedenije
umotati nevinošću soarea. Sad se može lako znati da će Srblji
pobjediti svoje neprijatelje. Ha, ha, ha! Srblji bi hteli nešto, ali neki
neće da reskiraju. Nek propadne ne samo koliko je do sada pogoreno
i opustošeno, nego i dvaput još toliko! Vi žalite srpska sela, a kako je u
Italiji propala najlepša varoš Mantua. Sve nek propadne, pa će opet
za neko vreme procvetati kao feniks. Zar mislite da se tako lako
kupuje sloboda? O, moj Gavriloviću, kuće padaju i dižu se, a
narodnost živi. Ha, ha, ha! Ljudi i inače plaču kad im ko pogine ili
umre. Ali vidite: žena će dobiti drugog muža, ili će se dičiti što je
udovica za narodnost poginuvšeg junaka. Mati! Ona bi kao Srpkinja
morala plakati kad bi joj sin na postelji umro. Zašto svako ne oseća šta
je nacionalni ponos?!
Aleksandar Puškin, Evgenije Onjegin, TATJANA
Pišem vam. Šta bih znala bolje? I šta vam više mogu reći? Sad zavisi
od vaše volje prezrenje vaše da l' ću steći. Al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi, vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela. I za sramotu mojih jada ne biste znali vi ni
sada. Bar da se nadam (da sam smela) da ćete opet k nama doći i da
ću ma i retko moći u selu da vas vidim našem. Da se veselim glasu
vašem. Da vam što kažem. Pa da zatim o istom mislim i da patim dane
i noći duge sama dok ne dođete opet k nama. Al' osobenjak vi ste,
znamo, i teška vam je selska čama. A mi... Mi ničim ne blistamo, no
iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo? U stepi (gde moj život traje) ja ne bih srela
vas zacelo. I ne bih znala patnja šta je. Smirivši burne osećaje, možda
bih jednom (ko će znati?) po srcu našla druga verna. I bila bih mu
žena smerna. A svojoj deci dobra mati.
88
Drugi!... Al' ne! Ja nikom ne bi' na svetu dala srce svoje! Oduvek tako
pisano je... Nebo je mene dalo tebi. Moj život sav je jemstvo bio da ću
te sresti izmeđ' ljudi. Znam! Bog je tebe uputio. Moj zaštitnik do
groba budi. U snove si mi dolazio. I neviđen si bio mio. Tvoj pogled
me je svud proganjo. U duši davno glas odzvanjo... Ne! Nije mi se san
to snio. Jer čim si ušo, ja sam znala (sva premrla i usplamsala) i rekla:
on je ovo bio! Ko si ti? Čuvar duše mlade il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše. Možda su sve to sanje moje. Zablude
jedne mlade duše. A sasvim drugo suđeno je... Nek bude tako! Što da
krijem! Milosti tvojoj dajem sebe. Pred tobom suze bola lijem i molim
zaštitu od tebe... Zamisli! Ja sam ovde sama. I nikog nema da me
shvati. Sustajem. I moj um se slama. A nemo moje srce pati. Čekam
te. Nade glas u meni bar pogledom oživi jednim. Ili iz teškog sna me
preni prekorom gorkim i pravednim!
Završih! Da pročitam, strepim… Od stida više nemam daha... Al' vaša
čast mi jemči lepim i predajem se njoj bez straha...
Aleksandar Puškin, Evgenije Onjegin, TATJANA
Sad ustanite. Ma šta hteli, ja hoću da se razumemo. Da l' pamtite još

vrt kraj sela gde sam se nekad s vama srela i slušala pred vama nemo
sve pridike i opomene? Danas je, evo, red na mene.
Mlada (i možda lepša) ja sam bila u bednom selu našem. I volela vas. I
šta? Šta sam našla u hladnom srcu vašem? Odgovor beše strogost
sama. Al' ne krivim vas. Toga časa postupili ste časno sa mnom, i
spasli me od mnoglih zala. Svom dušom vam na tome hvala. U pustinji
(daleko, sama - van taština i dvorske svite) nimalo se ne sviđah
vama... Pa što me sada progonite?
Što sada vašu pažnju skrećem? Da l' zato što se sada krećem u višem
društvu? Što ga primam? Što ugled i bogatstvo imam? Da l' što nas
dvor sad pazi tako jer ranjavan je muž u boju? I što bi sad sramotu
moju primetili u društvu lako? I mogla bi u toj sredini sablažnjiv ugled
da vam čini?
89
Nekad ste barem poštovali u meni mladost punu snova. I štedeli ste
srce vrelo. A šta je sada vas dovelo pred moje noge? Raskoš ova! Zar s
vašim srcem, s vašom časti da robujete sitnoj strasti? Sva raskoš ta je,
Onjegine, pozlata mog života mučnog. Jer čemu sve te svetkovine i
uspesi kod sveta bučnog? Dala bih rado odmah sada sve. Sve te krpe
maskarada. Sav ovaj blesak (dim i sjaj) za svoje knjige. Divlji gaj. Za
boravište naše bedno. Za mesta gde sam kraj mog sela Vas, Onjegine,
nekad srela. I za to groblje neugledno gde stoji krst i senka grana nad
grobom gde je moja nana.
A moguća je sreća bila... No udes moj je rešen sada. A možda i ja (što
bih krila!) nepažljivo postupih tada. Zaklinjala me mati jadna. A
spremna beše duša hladna na svaku novu volju neba.
Udala sam se. Sada treba da odete, jer ja vas molim. U srcu vašem
(pored strasti) ponosa ima. Ima časti. Zašto da krijem? Još vas volim.
Al' drugom ja sam poverena. I ostaću mu verna žena.
Miloš Radović, Čorba od kanarinca, JECA
Dobar dan.
Dobar dan.
Ime i prezime?
Jelena Vladisavljević.
Godina?
33.
Bračno stanje?
Neudata.
Neudavana?
Da, neudavana, tačno.
Bože moj, bože moj... Pa zašto, crna ženo?
90
Ah, dugačka je to priča, bolje me ne pitajte.

Da, u pravu ste. A zašto ste danas došli?
Pa da se, najzad, udam.
E, pa to je lepo.
Baš vam hvala.
A za koga ćete da se udate?
Za Mihaila Medovića.
Ma nemojte?!
Da, vi njega znate?!
Kako da ne, on je vrlo fini čovek.
Pa jeste... samo je, tako, malo neodlučan...
Dobro, nema to veze, važno je da je on dobar i plemenit. A to što je
neodlučan, to vam je, verujte, najmanji problem. Gori su oni odlučni.
Taj čvrsto odluči da se oženi, a posle čvrsto odluči i da se razvede. I
posle piši kući propalo. A vaš Meda to nikad neće uraditi. Njega je
teško pomeriti s jedne stolice na drugu, ali kad sedne na tu drugu, on
će na njoj ostati isto koliko i na prvoj, ako ne i duže.
Pa i to što kažete...
Ma, sigurno! A je l' ga volite?
Da, mnogo ga volim.
E, to je baš lepo. Baš se radujem.
Bože, kako ste vi ljubazni... Izvinite, a je l' ovo opština?
Jeste, kako da ne.
Čudno, obično u opštinama nisu tako ljubazni...
E, pa ovo je ženska opština.
"Ženska opština"?!
Da, da...
91
Pa zar i to postoji?!
Kako da ne, već deset godina.
I?!
Kod nas dolaze žene da se udaju, naravno samo one koje nekoga vole
i koje su sigurne u svoju odluku. Tada mogu da dođu same i da se
udaju. To prihvatamo.
Jao, što je to lepo!
Drago nam je. Date samo podatke... i sto maraka, i mi vas
registrujemo.
Divno... a nije ni skupo. Baš vam hvala!
Nema na čemu.
A, oprostite, dokle radite?
Još pet minuta.
Hvala vam i doviđenja.
Doviđenja.
Žan Rasin, Berenika, BERENIKA
Svirepi. Zar sada to kažete meni? A ja se zanosih kako sam voljena!

Šta činite? Ja sam samo vaša sjena! Samo za vas živim! Kad prvi put
čuste to priznanje moje, zar s uma smetnuste taj zakon? Ljubavlju što
me zapaliste? Što jadnoj kraljici tada rekli niste: "Kud ćeš nesrećnice?!
Kud ti nada leti?! Ne daj srce koje ne mogu uzeti!" Zar ste ga uzeli da
vraćeno bude sad - kad vaše želje jedine mu sude? Zašto me, svirepi,
odbiste tek danas kad carstvo odavno bješe kivno na nas? Jadu (koji
ne bih mogla da preživim) utjehu bih znala. Mogla da okrivim vašeg
oca. Narod. Carstvo cijelo. Ne sluteći da je to baš vaše djelo. Zbog te
mržnje kojom bijah okružena na to sam odavno bila pripremljena. Ne
bi me stigao taj udes svirepi u času kad srce ni od čeg ne strepi. Kad
su vašoj čežnji otvoreni puti. Kad vam oca nema. I kada Rim ćuti. Kad
92
cio svijet leži pred nogama vašim. Najzad: kad se mogu samo vas da
plašim. Smatram da ste kadri za svirepost svaku. Dostojni da grobnom
predate me mraku. Sva vaša stremljenja jasna mi postaše. Odričem se
zato i blizine vaše. Zar ja da prezrena budem? Da se stidim? Da
poruge slušam? I da mržnju vidim?! Htjedoh od vas čuti za svoju
nesreću. Čula sam! I više plašiti vas neću. Ne! Neću da kunem i pored
sve boli! Da prizivam nebo što kletvu ne voli. Ako (prije no umre)
tužna Berenika traži za smrt svoju nekog osvetnika - želim da on u
dnu vašeg srca živi. I tu sveti mene za sve što ste krivi. Ne! Mir i
zaborav neće da osvoje to srce. Sjećanje na nježnosti moje. Moja bol.
Krv moja usred ovih dvora - biće mu dušmani i vječita mora. Ja njima
ulogu osvetnika dajem. I za te se želje ni malo ne kajem. Zbogom!
Nebojša Romčević, Karolina Nojber, KAROLINA
Zašto ste takvi? Zašto ste tako okrutni? Šta sam vam učinila? Za šta mi
se svetite? Da bih se vama dopala, sedam dana probam jedan jedini
pokret ruke. A vi? Mrzite me i lovite mi greške. Likujete kada se
sapletem na sceni, radujete se kada zaboravim tekst. Vežbate pamet
smišljajući gde sam ja pogrešila. Svako od vas raspravlja o pozorištu,
ali kada pozorište raspravlja o vama, vi se vređate. Ja nisam vaš
neprijatelj. Ja sam želela da vam pomognem. Vi ste i moja deca, i
moja porodica, i moj ideal. Zar su vaš smeh i vaše suze vrednije od
moga života? A danas ste došli da me sahranite.
Zvižduci.
Hoćete laž, hoćete laku zabavu? E, pa Karolina Nojber vam je neće
dati! Ja se vama neću udvarati! Zla, primitivna ruljo! Ne treba meni
vaša ljubav! Baš me briga za vaše aplauze. Pljujem na vaše lažne suze!
Pljujem ja na pozorište kome ste vi publika! I proklinjem vas!
93
Ljubomir Simović, Čudo u Šarganu, JAGODA
Izvrše oni reorganizaciju, pretumbaciju, prebace me u treću smenu! A

znate šta je treća smena, robija! Noću radiš, danju spavaš, ne zna ti se
ništa, nikakav red, ništa nemaš od života, uveče nigde nisi pristala,
moraš na poso! A taj se pojavi u najkritičnijem momentu! Taj što sam
vam pričala, taj profisor! Noge mi se osekle kad me zaprosio!
Venčaćemo se petnajstog ovog meseca! Nema više treće smene, evo
im šipak! A kupio mi svileni veš, kod Mitića, crno i roze, mnogo daje
na mene! Ponaša se krajnje kulturno! Dosta je samo da čujete kako
ume lepo da se izražava! Al još vi ne znate celu priču! Samo da vidim
imam li vremena, imam. Kupio mi i ovaj ručni sat, Helvetija. Taj moj
profisor, verenik, ima strinu čak u Kanadi, zamislite! A ona u toj
Kanadi ima fabriku, znate! A, ne bilo vam primenjeno, ta strina stara, i
plus bolesna, a moj budući joj jedina rodbina, to će znate biti
ogromno naslestvo! A, što je najvažnije, poreklom stara beogradska
porodica! Kuća u Krunskoj, bašta sa staklenim kuglama raznih boja,
ligeštuli, kipovi, knjige, šimšir! Al ćemo se preseliti u tu Kanadu,
prijavićemo, znate, i stalni boravak! A i šta ćete, moramo zbog te
fabrike! Strina mu stalno piše da dođe, nema nikog bližeg da mu
ostavi! A on! Ima dilemu pošto je organizovan, a moraće da bude
kapitalista! Kaže da noću ne spava od dileme, puca mu glava od
dileme, toliki je karakter! A ne može tek tako fabriku u okean, je l? Na
koncu konca, to je milionska vrednost! Treba da se nađem s
verenikom, čekaće me na uglu Kondine, izlazimo na neku večeru, sa
taksijem! A pre toga moram još i na stanicu, šalje mi cimerka paket sa
garderobom! A evo i kiša, vidite, kako pljušti! Kolko vam imam? Kolko
je naroda! Treba se kroz ovu masu probiti!
August Strindberg, Gospođica Julija, JULIJA
Ubij i mene! Ubij i mene! Vi koji ste u stanju da zakoljete jednu

nevinu životinjicu i da vam ruka ne zadrhti. O, ja vas mrzim i gnušam
vas se. Krv je među nama. Proklinjem čas kad sam vas videla,
proklinjem onaj trenutak kad sam se začela u majčinoj utrobi. Misliš
94
da ja ne mogu da vidim krv? Misliš li ti da sam toliko slaba? Ja bih

htela da vidim tvoju krv, da vidim ceo tvoj pol kako se davi u moru
krvi. Mogla bih da pijem iz tvoje lobanje, da okupam svoje noge u
tvom grudnom košu i da jedem tvoje pečeno srce. Ti misliš da sam ja
slaba? Misliš da te volim? Da moja utroba čezne za tvojim semenom?
Misliš da ću da nosim tvoj nakot ispod svoga srca i da ga hranim
svojom krvlju? Da ću da ti rodim dete i da primim tvoje ime? Slušaj!
Kako se zoveš ti? Nikad ti prezime nisam čula - sigurno ga i nemaš. Ti
pseto jedno koje nosiš moju ogrlicu. Slugo, što nosiš oznake moga
grba na svojim dugmadima. Treba da te delim sa svojom kuvaricom.
Da budem suparnica svojoj sluškinji. Oooooo! Misliš da sam kukavica i
da ću pobeći? Ne, ostajem ovde, ma i gromovi pucali! Moj će otac
doći kući… Naći će svoj ormar provaljen… Videće da mu je ukraden
novac. Pozvoniće - na zvono - dva puta, za slugu… I onda će poslati po
javnog tužioca… A ja ću sve reći! Sve! O, lepo će to biti da jednom
bude kraj - samo da kraj hoće doći. I on će dobiti srčanu kap i
umreće… I onda će sve biti svršeno. Doći će mir… spokojstvo… večiti
odmor.
Šekspir, Komedija zabuna, ADRIJANA
Da, da, Antifole, pravi se sad tuđ - i namršti se. Neka druga gospa
osmehe tvoje slatke ima. Ja nisam Adrijana, nisam tvoja žena. Nekada
si se i nepitan kleo da tvom sluhu reči nisu muzika, da predmet tvom
oku nikad nije drag, niti dodir kakav tvojoj ruci mio, ni obed ukusan,
sem ako ti ja govorim, gledam te, taknem ili služim. Šta je to sad,
mužu moj, i otkud to da si samom sebi sad postao tuđ? Da, samom
sebi, kažem, jer si ti otuđio se od mene koja sam nerazdvojno sa
tobom spojena i koja sam bila polovina tebe. Ne razdvajaj sebe od
mene, jer znaj, ljubavi moja, da je lakše kap vode u nemirno more
baciti i vratiti je otud nesmešanu, ni veću ni manju, nego oduzeti sebe
od mene, ali ne uzeti i mene. Kako bi kosnut bio ti kad bi samo čuo da
sam bludnica i da je ovo telo, posvećeno tebi, ukaljano bestidnim
razvratom! Pljun'o bi me, zgazio, bacio u lice mi ime prevarenog
muža, zderao mi grešnu kožu s bludnog čela, a venčani prsten odsek'o
sa ruke neverničke, i slomio ga tad, uz zakletvu da se razvodiš od
95
mene. Znam da to možeš, pa uradi to. Na meni je preljubnički sram;

krv mi je razvratom uprljana već; jer ako smo jedno nas dvoje, a ti
neveran, onda ja primam u sebe otrov tvoga tela, i tvojim dodirom
postajem bludnica. Zato budi veran postelji bračnoj, pa nek u životu
ja izbegnem ljagu, ti svoju sramotu.
Šekspir, Ričard III, ANA
Spustite vaše časno breme sad (ako čast može pod pokrovom biti) da
gorko ožalim taj prerani pad vrloga Lankastra. Jadno, hladno telo
Svetoga kralja! Žalosni pepele Lankastrovog doma! Beskrvni ostače
kraljevske krvi! Dopusti mi priziv tvog duha, da čuješ tužibalicu jadne
Ane, žene tvoga Edvarda, tvog sina umorenog istom rukom što i tebi
zadade te rane. Prokleta ruka što ti rane dade! Prokleto srce što
imade srca da učini sve to! I prokleta krv koja je odavde krv prolila tu!
Tom mrskom bedniku koji nas ucveli nek' crnja kob bude, užasniji kraj
no paucima, gujama, žabama i svakom otrovnom stvoru koji znam!
Nek' mu je date čudovišni stvor, nedonošče i nakaza s likom koji plaši
majku što se uzda u nj. Nek' ono njegovu gnusobu nasledi! Bude li
ikad ženu imao, nesrećnija bila zato što je živ no ja što ste mrtvi i moj
muž i ti! (Ugleda Glostera.) Odlazi, strašni slugo pakla! Imaš moć
samo nad njegovim telom! A njegovu dušu ne možeš imati! Đavole
gadni, idi i ne smetaj nam. Ti si srećnu zemlju pretvorio davno u
pakao sam. Ispunio je vapajima kletve i bolnim kricima. Ako ti je
drago gledanje tvojih groznih dela svih - gledaj ovaj primer tvoga
krvološtva. I najljuća zver još ima sažaljenja!
Šekspir, Romeo i Julija, JULIJA
Romeo, o Romeo! Zašto si, što si Romeo? Svog poreci oca, ime
odbaci, ili, ako nećeš, zakuni mi se da si dragi moj, pa ni ja više neću
biti Kapuletova. Dušmanin je moj jedino ime tvoje. Ti bi bio to isto što
si i kad ne bi bio Monteki. Šta je to Monteki? Nit' je noga, nit' dlan,
nit' mišica, nit' lice, niti ijedan deo na čoveku. O, uzmi drugo ime! Šta
96
je ime? Slatkim bi dahom mirisala ruža da joj i kakvo drugo ime damo.
Pa i Romeo isto savršenstvo sačuvao bi divno, ma ga zvali kako mu
drago. O Romeo, svoje ime odbaci. Pa na mesto njega, koje i nije deo
bića tvog, svu mene uzmi! Ko si ti, što banu, ogrnut noćnom tmicom,
u skrivenih misli mi tok? Ti si Romeo, je li? I Monteki? A kako i zašto
amo dođe, reci? Zid je baštenski visok, preskoči se teško. A smrt ti
preti, kad se uzme ko si, ako te tu spazi koji rođak moj. Ako te vide,
poginućeš! Ne bih ni za svet želela da te vide tu. Da lice moje, k'o što
znaš i sam, ne krije noći obrazina, krv bi u obraze mi jurnula zbog
onog što rekoh maločas, a ti to ču. Htela bih da sam pristojna, o,
htela! I htela da porečem što sam rekla. Al', zbogom, pristojnosti!
Voliš li me? Reći ćeš "Da", to znam, i verovaću. O, iskreno mi reci,
plemeniti Romeo, da l' me voliš zaista. Al' ako misliš da sam prebrzo
pridobijena, namrštiću se, joguniću se, pa ću reći "Ne", ako mi budeš
ruku prosio. Inače neću ni za ceo svet. Monteki lepi, ja sam zaista i
odveć zaluđena pa ti mogu lakomislena činiti se. Ali vernija biću,
veruj, nego one što veštije se uzdržanim prave. Priznajem, zbilja, da je
valjalo da budem uzdržanija. No, ti ču ljubavi mi čiste ispovest pre
nego što i dođoh sebi. Stoga praštaj, i nemoj pripisivati ljubavi lakoj to
što učinih, a što ti tamna otkrila je noć. Ma koliko da se radujem tebi,
ne veseli me noćašnji ovaj događaj. I odveć nagao on je, brz,
nepromišljen. Mili moj, laku ti noć! Do našeg ponovnog susreta ovaj
pupolj ljubavi razviće možda zreli leta dah u divan cvet. O, laku, laku
noć! Nek' mir i pokoj steku se u tebi onakvi kakve nosim ja u sebi. Tri
reči još, Romeo mili moj, pa onda zbilja laku noć! Ukol'ko ljubav ti ima
namere poštene, a svrha joj je brak, ti javi sutra po licu što ga budem
poslala, gde misliš da se obred obavi i kada, pa ću sreću svoju svu
pred noge tvoje staviti i poći s tobom k'o mužem na kraj sveta bela.
Šekspir, Ukroćena zloća, KATARINA
Pih, pih! Razvedri to gnevno, namršteno čelo; i ne streljaj prezrivo

očima da bi ranila svog kralja, gospodara i vladara; to ti uništava
lepotu kao mraz livadu, kvari dobar glas k'o što oluja otresa pupoljke
divne, i to nije lepo. Gnevna je žena k'o uzmućen izvor, blatnjav,
gadan, nečist, bez lepote; i dok je takav, ni najžedniji ne prilazi mu da
97
srkne jednu kap. Tvoj muž je tvoj gospodar, život tvoj; tvoj čuvar,
tvoja glava i suveren; on se brine za tebe i tvoje održavanje, a izlaže
svoje telo naporima na moru i kopnu; bdi noću u buri, danju na
studeni, dok ti u toploti i u bezbednosti blaguješ kod kuće. A on ti ne
traži ništa više sem nešto ljubavi, pogleda milih i poslušnosti - tu
otplatu malu za veliki dug. Istu pokornost k'o podanik kralju žena je
uvek dužna mužu svom. A kad je ona nepopustljiva, ćudljiva, kisela,
mrzovoljna prema čestitoj mu volji, šta je ona onda do podla,
buntovna odmetnica ili izdajnica dobrog gospodara svog? Stidim se
što su žene budalaste, pa nude rat tamo gde treba da kleče za mir, ili
traže upravu i vlast kad treba da služe, vole i slušaju. Zašto su naša
tela meka, slaba i glatka, nezgodna za muku i trud, sem zato da bi
naša narav, srce bili u skladu s našom spoljašnjošću? Eto, vi uporni i
nemoćni crvi! Moj duh je bio velik kao vaš, srce takođe, a razum i veći
možda za borbu rečima, mrštenjem. Ali sad vidim da su naša draga
koplja samo slamke; da je naša snaga isto tako odveć slaba kada
bismo htele da budemo za šta zbilja nismo. Napustite dakle oholosti
mnoge i stavite ruke pod muževlje noge. Za dokaz moje pokornosti,
ako on hoće, moja ruka će i tako biti spremna uvek da njemu ugodi.
Sem Šepard, Ludi od ljubavi, MEJ
Hoćeš da završim priču umesto tebe, Edi? A? Hoćeš da završim priču?

Vidiš, Martine, moja majka je bila očajnički zaljubljena u starog, mog i
Edijevog starog. Toliko je bila opsednuta njime, da nije bez njega
mogla ni sekund. Proganjala ga je od grada do grada. Sledila male
tragove koje je ostavljao za sobom, neku razglednicu ili ime motela na
poleđini šibica. Ona ga je godinama jurila, a on je nastojao da je
zadrži na što većoj udaljenosti, jer moja je majka bila njegova tajna,
znaš. On je nastojao da je drži na što većoj udaljenosti, jer s
približavanjem ta dva odvojena života, te dve odvojene žene, ta dva
odvojena deteta, sve više ga je ispunjavao strah da će ta dva života
doznati jedan za drugi i da će ga celog prožderati. Da će ga njegova
tajna ščepati za grlo. Ali ona ga je na kraju stigla. Pronašla ga je.
Sećam se onog dana kad je otkrila grad. Gorela je od uzbuđenja. Telo
joj je drhtalo dok smo išle ulicama i tražile kuću u kojoj on živi. Baš je
98
bilo vreme večere i svi su oni sedeli za stolom i jeli pečeno pile. Prišle
smo sasvim do prozora. Edi i njegova majka su pričali, a stari nije
govorio ni reč. Je li tako, Edi? I znaš šta je najsmešnije? Čim smo ga
pronašle - on je iščezao. Ona je s njim bila samo dve nedelje i on je
nestao. Niko ga više nije video posle toga. Nikad. A moja majka? Ona
se samo zatvorila u sebe. Ja to nikako nisam mogla da razumem jer su
moja osećanja bila upravo suprotna. Bila sam zaljubljena, znaš.
Dolazila sam kući posle sastanka sa Edijem i bila sva puna radosti, a
ona je stajala usred kuhinje i piljila u sudoperu. Nije mi je čak ni bilo
žao. Mislila sam samo na Edija. I on je mislio samo na mene. Je li tako,
Edi? Nismo mogli da udahnemo vazduh a da ne pomislimo jedno na
drugo. Nismo mogli da jedemo kad nismo bili zajedno. Nismo mogli
da spavamo. Noću dok smo bili radvojeni, bili smo bolesni. Majka me
je čak odvela kod lekara. I Edijeva majka je odvela Edija, ali lekar nije
imao pojma šta nam je. Mislio je da je u pitanju grip. Ni Edijeva majka
nije imala pojma. Ali moja majka, ona je tačno znala šta je. Molila me
je da se ne viđam s njim, ali ja nisam htela da je slušam. Onda je
molila Edija da se ne viđa sa mnom ali on nije hteo da sluša. Onda je
otišla kod Edijeve majke i molila nju, a Edijeva majka… (pauza, gleda
Edija) Edijeva majka joj je raznela mozak. Zar ne, Edi? Smesta joj
raznela mozak. To je bila očeva puška. Ona ista s kojom je on lovio
patke. Pre toga nikada u životu nije pucala. To joj je bio prvi put.
Mjuriel Šizgal, Ljubav, ELEN
Molim te, saslušaj me! Ne bih osjećala nikakvo posebno zadovoljstvo

da te utjerujem u laž. Prema tome, neka ti bude. Imam nešto da ti
pokažem. Grafikon! Napravila sam ga dok si ti sinoć bio odsutan.
(Okači crtež na klupu.) Dozvoli da ti ga objasnim. Ove crne vertikalne
linije dijele na mjesece naše četiri godine braka. Ove plave vertikalne
linije dijele mjesece na nedjelje. Ova crvena horizontalna linija, koja
ide gornjom stranom grafikona, kada dodiruje plavu vertikalnu liniju,
označava broj naših seksualnih odnosa u toku jedne nedjelje. Ti uvijek
odlažeš. To je tvoja omiljena igra. Ali večeras ti to neće poći za rukom.
Željela bih da nastavim ako nemaš ništa protiv. Dakle, na ovom
grafikonu, možeš da vidiš kako na početku našeg bračnog života
99
crvena horizontalna linija dodiruje plavu vertikalnu liniju u tačkama

14 ili 15 puta nedjeljno, zatim taj broj postepeno opada sve do prije
18 mjeseci, kada se naglo prekida. Poslednji put, kada crvena
horizontalna linija dodiruje plavu, vertikalnu, bio je 23. juli, poslije
svadbe tvoje sestre. Posle tog datuma, crvena horizontalna linija
nijednom ne dodiruje plavu vertikalnu liniju. Ni jedan jedini put. To je
sve što sam imala da ti kažem. (Otkači grafikon i smota ga. Pauza.) Ti
očigledno nešto izvodiš. Međutim sve je toliko jasno. (Maše
grafikonom.) Ovo su činjenice, dragi moj. Naši odnosi su se do te
mjere pogoršali, da se ja više ne osjećam odgovornom za svoje
ponašanje.
Dž. B. Šo, Pigmalion, LIZA
Šta će biti sa mnom? Šta će biti sa mnom? Vi ne marite. Ja znam da vi

ne marite. Vi ne biste marili ni kad bih ja umrla. Ja za vas nisam ništa,
ni koliko te papuče. Evo vaših papuča. I evo. Uzmite svoje papuče. I
dabogda nikad ne imali jednog dana sreće u njima. Sve je dobro... za
vas. Dobila sam vašu opkladu, zar ne? To je dovoljno za vas. Razume
se, ja nisam važna. Volela bih da vas ubijem, sebična životinjo. Zašto
me niste ostavili onde gde ste me našli... u blatu? Vi zahvaljujete bogu
što je sve gotovo, je l' te, i što možete opet da me gurnete tamo! Vi
nemate više šta da brinete. (Ustane naglo i adlazi od njega klavirskoj
klupici, gde seda i krije lice.) Oh, bože! Što nisam mrtva! Za šta sam ja
sada sposobna? Za šta ste me vi osposobili? Kuda da idem? Šta da
radim? Šta će biti od mene! Ja sam prodavala cveće. Nisam prodavala
sebe. Sada kad ste napravili od mene gospođicu, ja nisam sposobna
da prodajem išta drugo. Kamo da ste me ostavili onde gde ste me
našli! Šta mogu da radim? Pre no što odete, gospodine... Pripadaju li
moje haljine meni ili pukovniku Pikeringu? Mislim, možda mu mogu
zatrebati za sledeću devojku koju ćete uzeti da na njoj vršite oglede.
Ja, zapravo, samo želim da znam da li išta pripada meni. Moje vlastite
haljine su spaljene. Hoću da znam šta smem da ponesem sa sobom.
Ne želim da budem optužena zbog krađe. Žao mi je. Ja sam samo
jedna obična prosta devojka; u tome položaju, ja moram da budem
obazriva. Ne može biti nikakvih osećanja između vama sličnih i meni
100
sličnih. Molim vas, recite mi šta meni pripada, a šta ne pripada.

Čekajte, molim. (Skida sa sebe nakit.) Hoćete li da ponesete ovo u
svoju sobu... neka bude na sigurnom mestu. Ne želim da se izložim
opasnosti da nestane. Ovaj prsten nije iznajmljen, ne pripada juveliru.
Vi ste mi ga kupili u Brajtonu. Sad mi ne treba. (Baci mu ga.) Ja mogu
bez vas. Nemojte misliti da ne mogu. Vi mislite da ja moram da se
vratim u Ulicu Vimpol zato što nemam gde drugde da odem osim
svome ocu. Ali nemojte da budete previše sigurni da sam pod vašim
nogama i da možete da me gazite i da mi popujete. Ako ne mogu da
imam ljubaznost, imaću nezavisnost. Ja mogu da predajem. Biću
nastavnica. Predavaću ono čemu ste me vi naučili: fonetiku! Ponudiću
se za asistenta profesoru Nepinu. Ne možete mi oduzeti znanje koje
ste mi dali. Daću oglas u novine da je vaša vojvotkinja samo jedna
ulična cvećarka koju ste vi naučili, i da ona, u roku od šest meseci, a
po ceni od hiljadu zlatnika, može da nauči svaku devojku da postane
vojvotkinja. Hajde, udarite me. Ja sam znala da ćete me udariti jednog
dana.
Dž. B. Šo, Zanat gospođe Vorn, GĐA VORN
Vivi! Znaš li ti koliko sam ja bogata? Ti ne znaš šta to sve znači. Ti si i

suviše mlada. To znači svaki dan nova haljina. To znači svako veče
pozorište i balovi. To znači cvet evropske gospoštine pred tvojim
nogama. To znači krasna kuća i puno posluge. To znači najodabranije
jelo i piće. To znači sve što voliš, sve što želiš, sve što ti samo srce
poželiti može. A šta te ovde čeka? Dirindženje od jutra do mraka,
muka i patnja za goli život, i dve jevtine haljine godišnje. Razmisli. Pa
kakvo ja zlo zahtevam od tebe? Odbacuješ sve izglede na srećan život.
Ti misliš da su ljudi ono što se pretvaraju da jesu - da su stvari
ustrojene u životu onako kako su te učili u školi. Ali nije tako. Sve je
samo laž, da bi kukavne, ropske duše mirovale. Zar ti hoćeš, kao
druge žene, da tek u četrdesetoj dođeš do toga otkrića, tada kad si
već upropastila sebe i izgubila svoje nade. Zar nije bolje da te
blagovremeno uputi tvoja rođena majka, koja te voli i koja ti se kune
da je to istina - sveta istina? Ja ne mislim ništa rđavo; a to je ono što ti
ne možeš da razumeš. Tvoja je glava puna predubeđenja o meni. Šta
101
oni koji su te učili znaju o životu ili o svetu kojem ja pripadam? Kad su
me videli, gde su govorili sa mnom, ili dopustili nekom drugom da im
priča o meni - budale! Bi li oni ikad učinili ma šta za tebe, da im nisam
plaćala? Zar ti nisam kazala da želim da budeš ugledna dama? Pa zar
te nisam tako odgojila? A kako možeš da sačuvaš taj svoj ugled bez
mog novca i moga uticaja? Zar ne vidiš, kad mi okrećeš leđa, da samu
sebe ubijaš, a meni kidaš srce? Mi smo mati i kći. Ja hoću svoju kćer.
Ja imam prava ne tebe. Ko će se starati o meni kad ostarim? Tolike
devojke su se ponašale prema meni kao kćeri, i plakale su kad su me
ostavljale. Ali ja sam ih sve pustila da odu, jer sam imala tebe. Ostala
sam samohrana tebe radi. Nemaš prava da mi sad okrećeš leđa, i da
poričeš svoju kćerinsku dužnost. O, znam kakvo si ti stvorenje -
nemilosrdna si prema sebi i nemilosrdna si prema drugima. Ja te
poznajem. Poznajem ja dobru, pobožnu, licemernu, svirepu, sebičnu
ženu. Ali čuj još ovo: znaš li ti šta bih učinila s tobom da si opet beba?
Odgojila bih te da budeš moja prava kći, a ne ovo što si sad, sa svojom
gordošću, sa svojim predrasudama i univerzitetskim obrazovanjem,
koje si ukrala od mene, da ukrala. Poreci to ako možeš! Dabogda
doživela da ti tvoja kći tako razdire srce i da te toliko ponizi. Ah,
doživećeš ti to, tako mi boga! Nijednoj ženi nije nikad materina kletva
donela blagoslov. Uvek sam želela da budem dobra žena. Pokušala
sam da radim pošteno; i zato sam ropski dirindžila. Bila sam dobra
majka. I zato što sam od svoje kćeri napravila dobru ženu, ona beži od
mene kao da sam gubava.
Kosta Trifković, Izbiračica, MALČIKA

pozorišni jezik"
"Gospođici Malčiki"… Još će biti kakvo ljubavno pismo. Ko bi se tome

nadao? Čujte i pazite.
"Gospođice Malčika,
Vi ste za me prilika,
To sam odmah video,
102
Samo sam se stideo

Da vam kažem usmeno,
Zato evo pismeno,
Pošteno je mišljeno:
Budite mi ženica,
To vas moli Tošica."
Pa to je prosidba. I to u stihovima. Na lepom satiniranom papiru. Sa
namolovanim probodenim srcem. Al gle. Gle ima još i postskriptuma.
"Još se ovo dodaje,
Poslovica srpska je,
Ona glasi: Izbirač -
Naiđe na otirač."
A gledaj ti samo gospodina Tošice. Kakav bezobrazluk tako što
napisati. Ovamo momče za izbor. Tošica moj prosilac. Sa njegovim
nosom. Evo još jedno pismo. Da se nije gospodin Tošica predomislio?
"Gospođi Sokolovićki." To je na vas mati. "Poštovana gospođo. Ja sam
tako slobodan bio zaljubiti se u vašu kćer." Šta? "Zato sam tako
slobodan umoliti vas za njenu ruku." Dakle i on. "I biću tako slobodan
kroz jedan sahat za odgovor doći. Štancika Lazić." Prekrasno. To je već
i drugi mladoženja. Pravo da ti kažem ne bih se čudila da dođe i treći.
Evo još jedno pismo. Šta veliš Saveta. Ja bih se čisto opkladila. No al
odmah ćemo videti. "Gospodinu Sokoloviću." Tebi otac. I ako nemate
ništa protivno… Ja ću ga otvoriti. Potpisan je Branko. A glasi:
"Poštovani gospodine. Ljubaznost i dobrota kojom me je vaša mila
porodica uvek predusretala ohrabrila je u meni misao da bih mogao
ceo svoj život u njenom prijatnom krugu provesti. Stoga se usuđujem
ponuditi vam se za zeta. Moleći za ruku vaše mile kćerke Malčike.
Dolazim po odgovor za jedan sahat." No Saveta jesam li pogodila? Što
mu drago. Mogu birati po volji.
103
I.S. Turgenjev, Mjesec dana na selu, NATALIJA

PETROVNA
Stanite, Aleksije Nikolajeviču. Doista... Vera ima pravo... Vreme je...

vreme je da prestanem s lukastvima. Skrivila sam i njoj i vama - imate
prave da me prezirete. Ponizila sam se u svojim rođenim očima.
Ostaje mi jedno sredstvo da opet zaslužim vaše poštovanje: iskrenost,
potpuna iskrenost, pa ma kakve bile posledice. Pritom, ja vas vidim
poslednji put, poslednji put govorim s vama. Ja vas volim. Da, ja. Ja
vas volim. Zavolela sam vas još… čim ste došli, ali sam to saznala tek
juče. Nemam nameru da pravdam svoje ponašanje... Ono je bilo
nedostojno mene... ali sad me bar možete razumeti, možete me
izviniti. Da, ja sam bila ljubomorna na Veru. Da, ja sam je u mislima
udavala za Boljšincova, da bih je udaljila od sebe i od vas. Da, ja sam
se koristila preimućstvom svojih godina, svoga položaja, da saznam
njenu tajnu, pa sam - naravno, ja to nisam očekivala - i sebe samu
izdala. Ja vas volim, Beljajev. Ali znajte: samo me ponos nagoni na to
priznanje... komedija koju sam dosad igrala naposletku me je
uzbunila. Vi ne možete ostati ovde... Uostalom, posle toga što sam
vam maločas rekla, vama će, verovatno, biti vrlo nezgodno u mom
prisustvu, pa ćete i sami zaželeti da se što pre udaljite odavde. Ja sam
u to uverena. Ta uverenost mi je dala smelosti. Priznajem da nisam
htela da vi odnesete rđavu uspomenu o meni. Sad sve znate... Ja sam
vas, možda, omela... možda biste zavoleli Veročku, da se sve to nije
desilo... Ja imam samo jedno opravdanje, Aleksije Nikolajeviču... Sve
to nije bilo u mojoj vlasti. (Ona ućuti. Sve to govori dosta ujednačenim
i mirnim glasom, ne gledajući u Beljajeva. On ćuti. Ona nastavlja malo
uzbuđena, još nikako ne gledajući u njega.) Vi mi ne odgovarate?...
Uostalom, ja to razumem. Nemate šta da mi kažete. Vrlo je težak
položaj čoveka koji ne voli, a kome se izjavljuje ljubav. Hvala vam na
vašem ćutanju. Verujte mi, kad sam vam rekla... da vas volim, nisam...
kao ranije, nisam ni na šta računala. Naprotiv: htela sam najzad da
zbacim sa sebe masku na koju, možete mi verovati, nisam navikla...
Sve je sad svršeno među nama. Više vas ne zadržavam. Možete otići
odavde ne rekavši mi ni reči, čak i ne oprostivši se sa mnom. Ja ne
samo što to neću smatrati za neuljudnost, naprotiv, biću vam
zahvalna. Ima slučajeva kad je delikatnost neumesna... gora od
104
grubosti. Vidi se da nam nije bilo suđeno da poznamo jedno drugo.

Zbogom. Da, nije nam bilo suđeno da se međusobno poznamo... ali se
bar nadam da sam sad u vašim očima prestala biti ono nesnosno,
neiskreno i lukavo stvorenje... Zbogom zauvek.
Lope de Vega, Fuente Ovehuna, LAVRENCIJA
Razloga ima mnogo, a od sviju najglavniji što dopusti da me otmu

tiranima bez osvete. Jednim prstom mako nisi kad me vukle izdajice.
Ja još ne beh Frondozova da si mogo mirno reći da je dužan, ko muž,
mene on jedini da osveti. Ti na njegov račun nisi smeo tako trgovati.
Jer ja nisam posle svadbe ni noć prvu s njim provela, te bi dužnost
tebe, oca, a ne muža, da me brani. Kada nisi imo snage, trebalo je
najmit stražu da adiđar neprodani od lopova bolje čuva. Na vaše me
vodi oči svojoj kući Fernan Gomes. Ovčicu ste vuku dali ko pastiri
preplašeni. Kol'ko noža uperenih ja u svoje videh grudi. I čuh pretnji. I
uvreda. I koliko mučiše me ne bi li me naterali da pohoti komandora
gadnoj predam čednost svoju! Moje kose ne kažu l' vam? I tragovi
udaraca? Pogledajte i krv ovu! I vi ljudi plemeniti? Vi očevi i rođaci! Vi,
što srce ne cepa vam grozni jauk bola moga! Ovce vi ste! S pravom
ime ovom našem selu daše. Da, Fuente Ovehuna kladenac je ovčji
samo! Dajte nama to oružje. Srce vam je kamen tvrdi. Hladno ko led. I
bešćutno. Varvari ste i tigrovi. Ne tigrovi, vi to niste. Jer s režanjem
divljim oni (kad ukradu lovci male) za njihovim tragom jurnu.
Otmičare iskidaju pre no što bi moru stigli da se spasu na njegovim
valovima kolebljivim. Zečevi ste vi plašljivi od rođenja. I divljaci. A
nikako Španci niste! Dopuštate da vam kćeri i supruge uzimaju. I blud
s njima da provode! Preslica je za vas ženska! Šta će taj mač o pojasu?
Kunem vam se: žene same čast umeće oprat svoju krvlju onog
tiranina i njegovih slugeranja. A vas ćemo kamenovat. Presličarke!
Torokuše! Babetine! I plašljivce! Sutra ćemo navući vam naše suknje.
Konđe naše. Dati trake i belilo da se ženski ugradite. Vaš komandor
sprema vam se da Frondoza grešnog veša (bez suđenja i objave) o
parapet svoje kule! A to isto sve vas čeka! I baš dobro! Nek nestane
mekušaca razneženih što sramote grudu našu! Nek se vrati vek
iskonski onih ljutih amazonki što su užas za svet bile.
105
Tenesi Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu,

MEGI
Znaš, Brick, naš seksualni život nije se iscrpao na uobičajeni način, on

je bio nenadano prekinut, mnogo prije nego što bi bilo normalno i on
će isto tako iznenada ponovo oživjeti. Uvjerena sam u to. Zato ja
nastojim zadržati svoju privlačnost. Čuvam je za onaj dan, kad ćeš me
ponovo vidjeti onakvu kakvom me vide drugi muškarci. Da, onakvu
kakvom me vide drugi muškarci. Oni me još uvijek vide, Brik, i njima
se sviđa ono što vide. Mhh. Neki bi od njih dali svoj... Pogledaj, Brik!
(Stoji pred dugoljastim ovalnim ogledalom i dodirne objema rukama
svoje grudi, a zatim svoje bokove) Kako je čvrsto moje tijelo! Ništa se
na meni nije opustilo... ni djelić... Drugi me muškarci još uvijek žele.
Moje lice katkad izgleda prenapregnuto, ali ja sam zadržala svoju
liniju isto tako dobro kao što si ti zadržao svoju, a muškarci to vole.
Njihove se glave još uvijek na ulici okreću za mnom. Eto, prošlog
tjedna u Memfisu, kuda god pošla, muške su oči ispalile rupe na
mojoj haljini, u klubu, u restoranima, u dućanima, nigdje nije bilo
nijednog muškarca kojeg sam srela ili uz kojeg sam prošla, a da me ne
bi gutao očima i da se ne bi okrenuo i pogledao za mnom. Kod Alise,
na prijemu u čast njezinih kuzina iz Njujorka, najzgodniji muškarac u
društvu slijedio me je u gornji kat i pokušao da prodre za mnom u
sobu za toaletu, slijedio me do vrata i pokušao silom prodrijeti
unutra! Ne mogu reći da nisam bila u iskušenju. Želiš li znati tko je to
bio? Bio je to Soni Maksvel, eto tko. On žudi za mnom. Ali nisam ja
tako glupa! O, ja bih te mogla koji put prevariti. Ti već tako uvredljivo
čezneš da to učinim. Ali ako to učinim, možeš biti siguran da će to biti
na mjestu i u vrijeme koje osim mene i tog muškarca neće nitko znati.
Jer ja ne namjeravam da ti svojom nevjerom ili bilo čime dam izgovor
za rastavu. Neću to riskirati. Ne, ja ću radije stajati na ovom vrućem
limenom krovu. Da, a mogu stajati na njemu tako dugo, dok moram.
106
Tenesi Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu,

MEGI
Mnogo sam razmišljala… i sada znam kad sam pogriješila. Da,

pogriješila sam kad sam ti rekla istinu o onoj stvari sa Skiperom.
Nisam ti to nikada smjela priznati, to je bila fatalna pogreška što sam
ti rekla ono o Skiperu. Moraš shvatiti da smo Skiper i ja... Ovaj put ću
reći do kraja ono što ti imam reći. Skiper i ja smo se ljubili - ako se to
može nazvati ljubavlju - zato što nas je oboje to približavalo tebi. Ti
bogoliko biće! I zato smo se nas dvoje ljubili, kako bismo oboje sanjali
da si to ti! Da, da, da! Istina, istina! Što je u tome tako strašno? Ja
volim istinu, mislim da je istina... Da! Nisam ti to smjela reći... Ali to se
mora reći, a ti, ti... ti mi to nikad nisi dopustio! (Zajeca, zatim se skupi
i nastavi gotovo mirno.) Bila je to jedna od onih lijepih, idealnih stvari
o kojima pričaju u grčkim legendama, nije to ni moglo biti nešto
drugo kad se radilo o tebi i Skiperu. To je ono što tu stvar čini tako
tužnom, to je ono što je čini tako užasnom, jer to je bila ljubav koja
ničemu nije vodila i o kojoj se nije moglo čak ni otvoreno govoriti.
Brik, moraš mi vjerovati, Brik, ja shvaćam sve to! Ja... ja mislim da je
to između vas dvojice bio... plemenit osjećaj! Ja to poštujem? Ja to ne
nazivam prljavim. Ja to nazivam čistim. Nemoj mi još razbiti glavu,
Brik, pusti me da dovršim! Ja znam, vjeruj mi da znam da je čak i
samu podsvjesnu želju za nečim ne sasvim čistim između vas dvojice
gajio jedino Skiper! Ja sam rekla: "Skiperu! Prestani ljubiti mog muža
ili mu reci neka ti dopusti da mu to priznaš!" Ili - ili! On me snažno
udario po ustima - zatim se okrenuo i otrčao i sigurna sam da se nije
zaustavio dok nije stigao u svoju sobu u Blekstonu... Kad sam te noći
došla do njegove sobe i kao plahi mali miš tiho zagrebla po njegovim
vratima, on je učinio onaj bijedni i neuvjerljivi pokušaj da dokaže kako
ono što sam rekla nije bilo istina. Na taj sam ga način uništila time što
sam mu rekla istinu za koju su on i svijet u kojem je on rođen i
odgojen, tvoj i njegov svijet, držali da se ne može reći. Otada Skiper
nije bio ništa drugo nego spremnica za alkohol i droge... Tko je ubio
ptića? Ja... (Zabaci glavu čvrsto stisnuvši oči) ... svojom milostivom
strijelom! Ja ne pokušavam opravdati svoj postupak, Krista mi, ne! Ja
nisam dobra, Brik. Ne znam zašto se ljudi pretvaraju da su dobri, nitko
nije dobar. Bogati i imućni mogu sebi dopustiti da uvažavaju moralne
107
tradicije, konvencionalne moralne tradicije, ja sebi to nisam nikad

mogla dopustiti, ali - ja sam poštena. Priznaj mi bar to! Brik! Skiper je
mrtav! Ja sam živa! Mačka Megi je živa! Živa sam, živa!
Pol Zindel, Dejstvo gama zraka…, BEATRISA
Kad god bi otac došao kući na čitav dan, napravio bi meni i sebi
sendviče - mama je tada bila mrtva već nekoliko godina - a onda bi
zadrijemao na staroj sofi, koja je nekad bila tamo! I dok je on spavao,
ja bih upregla konje i vozila se oko bloka, mašući svima. Kad sam bila
mala, bila sam drska ko pašče. I da znaš, trebalo je imati petlju pa
stajati tamo na vrhu kola i vikati: "Jabuke! Kruške! Krastaaaavci!"
Jednoga dana otac je došao jureći za mnom i počeo je da me mlati
dok sam bila još gore na kolima… ne jako… ali bilo je vrlo neprijatno…
imala sam u zadnjem džepu bombone od bijelog sljeza i sve su se
zgnječile. Možeš mi vjerovati da to više nisam ponovila. Moj otac je
vrijedio koliko svi ostali muškarci zajedno. I ti bi ga voljela, Rut, i rado
bi se s njim vozila na kolima po čitavom gradu i vikala: "Jabuke!
Kruške! Krastaaaavci!" Da ste ga samo vas dvije upoznale! Sad bi mu
bilo tek sedamdeset. Shvataš li to? I sigurna sam da bi još prodavao
povrće po gradu. I sve bi bilo tako lijepo… A noćne more… Hoćeš li da
znaš koju sam ja noćnu moru najčešće imala? Da ti ispričam jedan san
koji mi se stalno vraćao? Ovako! Ja na tatinim kolima, ali nekako
novijim i sjajnijim. A vuku ih lijepi bijeli konji. Ne neke prljave rage!
Ovi su kao cirkuski konji sa dugim grivama i bijelim peruškama. A kola
su plava, svijetlo plava. I puna, prepuna žutih jabuka, grožđa i zelenih
bundeva. Smijaćeš se kad čuješ ovo… Ja imam na sebi prekrasnu
haljinu, svu izvezenu draguljima, a kosa mi je skupljena na tjemenu i u
njoj veliko pero, a zvona zvone. Ogromna zvona se klate na zlatnom
gajtanu, razapetom na zadnjem dijelu kola, i trepere: dong… dong…
dong. A ja vičem: "Jabuke! Kruške! Krastaaaavci!" Onda zavijem u
našu ulicu i sva buka nestane. Ulica duga, na svim kućama zatvorena
vrata i sve je tako zbijeno, a nigdje žive duše. I onda počnem da se
plašim da će se povrće pokvariti… i da ga niko neće kupiti. I osjećam
kao da ne treba da sam na kolima, pa stalno pokušavam da viknem.
Ali nema zvuka. Nijednog božjeg zvuka. Poslije okrenem glavu i bacim
108
pogled ka kući preko ulice. Ugledam prozor na spratu i par ruku kako
polako razmiču zavjese. I vidim očevo lice! A srce mi stane! Rut…
makni mi to svjetlo s očiju.
Pol Zindel, Dejstvo gama zraka…, DŽENIS
Prošlost. Mačku sam dobila u gradskoj kafileriji, neposredno pošto su

je ugušili mehanizmom na bazi visokog pritiska. To objašnjava zašto
nedostaje nekoliko rebrenih kostiju. Naime, ovom se metodom isisa
vazduh iz pluća životinje, tako da se iskidaju sve tjelesne šupljine.
Kažu da je to najbezbolnije za životinje, ali ja mislim da je to užasno.
(Smije se.) Zatim sam mačku potopila u rastvor sodijum hidroksida i
držala je u njemu sve dok nije otpao veći dio kože i mesa. Međutim
pojedine žile oko zglobova morala sam da ostružem nožem. Prosto
nemam riječi da opišem koliko je teško doprijeti do kostiju.
A sada nekoliko riječi o sadašnjosti. Ne treba ni da vam pominjem
koliko je bilo teško da ovo sklopim. U stvari, ovakav kakav je sada,
skelet može da bude naročito koristan za studente anatomije, čak i
takav sa nedovoljnim brojem rebara. Pomoću njega se može prikazati
osnovna anatomska struktura većine životinja iz porodice mačaka.
Mislim da su ovo, za sada, sve mogućnosti upotrebe ovakvog skeleta.
Međutim, lijep je i kao dostignuće koje se može navesti u molbi za
upis na fakultet, da znaju da se u srednjoj školi radi još nešto, a ne
samo zakazuju sastanci. (Smije se.)
Budućnost. Što se tiče budućih planova sa Macom, moj mali brat je
pitao kafileriju kako joj je ime, kad je otišao da je uzme i oni su mu
rekli da se zvala Maca, ali ja mislim da su ga zafrkavali… (Opet se
smije.) Ovaj, što se tiče budućih planova, namjeravam da je poklonim
prirodnjačkom muzeju, a sljedeće godine, ukoliko opet bude ovog
naučnog takmičenja, učiniću isto i sa psom. Hvala vam na pažnji i
nadam se da ću pobijediti.
109
MUŠKI
Bertolt Breht, Majka Hrabrost, SVEŠTENIK
Znači, zato što je poginuo komandant vi mislite da bi se rat mogao

završiti. Ne budite naivni. Takvih ima na desetine. Junaka uvek ima.
Znam ja da ste vi to mislili ozbiljno. Uvek se pronađu takvi kao vi koji
se tu vrzmaju i kažu: "Jednom će rat da prestane!" Ja kažem: nije
suđeno da rat jednom zauvek prestane. Naravno, može da dođe do
malog zatišja. Rat mora malo da počine, može čak, tako da se izrazim,
i da propadne. Od toga nije obezbeđen, jer ništa nije savršeno pod
kapom nebeskom. Savršenog rata za koji bi moglo da se kaže: tome
nema šta da se zameri, e, takvog možda nikada neće biti. Odjednom
može da ispadne nešto nepredviđeno. Na sve čovek ne može da misli.
Tek malo nehata i već si zaglavio. A onda vuci rat iz govana. Ali carevi,
kraljevi i papa pomoći će mu u nevolji i tako, zapravo, nema čega
ozbiljnog da se plaši. Mnoga leta i dug život su pred njim. Šta bi moglo
da zaustavi rat? Mir? Rekao bih i u ratu ima mira, ima mirnih časova.
Rat zadovoljava sve strasti. Među njima i miroljubive. Brinu se i o
tome, inače ne bi moglo da se izdrži. U ratu možeš da kakiš kao i u
najvećem miru. A između dve bitke sleduje ti pivo. Čak i za vreme
napredovanja zaslužiš san na laktovima. Možeš da zaspiš uvek u
drumskom jarku. Za vreme juriša, doduše, ne možeš da se kartaš, ali
ni dok oreš, u najvećem miru, ne možeš. Posle pobede već ima mo-
gućnosti. Desi ti se da izgubiš nogu. Onda u prvo vreme strašno
galamiš, kao da to uopšte ima smisla, a onda se smiriš, dobiješ rakije i,
na kraju krajeva, opet nekako skakućeš. U ratu nije ništa gore nego u
miru. Ništa te ne sprečava da se pariš usred najvećeg klanja. Tamo
negde iza hambara ili na drugom nekom mestu. U tome, bogami, niko
ne može da te spreči. I tako rat dobije svoje potomke i može sa njima
da se nastavi. Rat uvek pronađe izlaza, kako bilo da bilo. Zašto bi
onda prestajao?
110
A.P. Čehov, Galeb, TREPLJEV
Eto ti pozorišta. Zavesa, zatim prva kulisa, još jedna, a dalje prazan
prostor. Dekora nema. Pogled na jezero i horizont. Dići ćemo zavesu
tačno u osam i po, kad iziđe mesec. Mojoj majci je krivo što će na ovoj
maloj pozornici imati uspeha Zarečna, a ne ona. (Pogledavši na sat.)
Moja mati je psihološki unikum. Ona je, neosporno, darovita i
pametna žena, u stanju je da plače nad knjigama, može da ti
izrecituje napamet celog Njekrasova, neguje bolesnike kao anđeo; ali
samo pokušaj da pohvališ pred njom Eleonoru Duze! Oho-ho! Treba
hvaliti samo nju, treba pisati samo o njoj, drati se, oduševljavati se
njenom neobičnom igrom u Dami s kamelijama ili u Pijanstvu života,
ali pošto ovde, u selu, nema tog narkotika, ona se dosađuje i ljuti se,
svi smo mi njeni neprijatelji, svi smo krivi. Osim toga, ona je
sujeverna, hvata je strah od tri sveće, od trinaestog u mesecu. Ona je
škrta. Ona ima u Odesi, u banci, sedamdeset hiljada... ja to pouzdano
znam. A ako zatražiš od nje nešto na zajam, počeće da plače. (Kidajući
latice cveta) Voli, ne voli, voli, ne voli, voli, ne voli. (Smeje se.) Vidiš,
moja me mati ne voli. Pa, naravno. Ona je željna života, hoće da voli,
da nosi svetle bluze, a meni je već dvadeset pet godina i ja je stalno
podsećam na to da više nije mlada. Kad mene nema, njoj je samo
trideset dve godine; kad sam ja pored nje, njoj je četrdeset tri... i zato
me mrzi. Ona zna, takođe, da ja ne priznajem pozorište. Ona voli
pozorište, njoj se čini da ona tu služi čovečanstvu, svetoj umetnosti, a
po mome mišljenju, savremeno pozorište je... šablon, predrasuda.
Kad se diže zavesa i pri večernjoj svetlosti, u sobi sa tri zida, ovi veliki
talenti, sveštenici svete umetnosti, prikazuju kako ljudi jedu, piju,
vole, hodaju, nose svoje kapute; kad se iz trivijalnih scena i fraza
trude da izvuku moral... mali moral, jednostavan, koristan u
domaćem životu; kad mi u hiljadu varijacija iznose uvek jedno te isto,
jedno te isto, jedno te isto... onda ja bežim, bežim kao što je bežao
Mopasan od Ajfelove kule, koja mu je pritiskivala mozak svojom
trivijalnošću. Potrebne su nove forme. Nove forme su potrebne, a ako
ih nema... onda ništa ne treba. (Gleda na sat.) Ja volim majku, veoma
je volim… Ali ponekad iz mene progovara egoizam običnog smrtnika,
dođe mi žao što je moja mati poznata glumica; onda mi se čini: da je
ona obična žena, ja bih bio srećniji. Ujko, šta može biti očajnije i
111
gluplje od ove situacije: skupe se kod nje u gostima neki put same
veličine, glumci i pisci, a među njima samo ja nisam ništa, i oni me
podnose samo zato što sam njen sin. Ko sam ja? Šta sam ja? Napustio
sam univerzitet u trećoj godini studija, ni po čemu se ne ističem, što
se tiče novca, nemam ni prebijene pare… Elem, kada mi u njenom
salonu svi ti glumci i književnici ponekad ukažu svoju milostivu pažnju,
meni se čini da oni odmeravaju očima koliko sam ništavan... i ja
pogađam njihove misli i patim od poniženja... (Osluškuje) Čujem
korake... To je Nina. Ja bez nje ne mogu da živim... Čak je i zvuk njenih
koraka divan... Ja sam neizmerno srećan. (Brzo polazi u susret Nini
Zarečnoj.)
A.P. Čehov, Galeb, TREPLJEV
Nina, Nina! To ste vi... vi... Kao da sam predosećao, celoga dana mi je
bilo tako teško na srcu. O, dobra moja, draga moja, ona je došla!
Nećemo plakati, nećemo! Dajte da vas pogledam. Da... Smršali ste i
oči su vam došle velike. Nina, zaista je čudno što vas vidim. Zašto me
niste puštali da dođem k vama? Zašto dosad niste došli? Ja znam da
ste ovde već skoro nedelju dana... Svakog dana sam odlazio k vama
po nekoliko puta, stajao ispod vašeg prozora kao prosjak. Nina, ja
sam vas kleo, mrzeo, cepao vaša pisma i fotografije, ali sam svakog
trenutka bio svestan da je moja duša zauvek vezana za vas. Nisam u
stanju da vas zaboravim, Nina. Otkako sam izgubio vas i počeo da
objavljujem svoje priče, život mi je postao nepodnošljiv... ja patim...
Moja se mladost odjednom prekinula i meni se čini da sam već
proživeo na svetu devedeset godina. Ja vas zovem, ljubim zemlju po
kojoj ste vi gazili; kud god pogledam, svuda mi izlazi pred oči vaše lice,
ovaj nežni osmeh koji mi je zračio u najlepšim godinama mog života...
Ja sam potpuno sam, ne greje me ničija ljubav, hladno mi je kao u
pećini; sve što napišem, sve je to suvo i mračno. Ostanite ovde, Nina,
preklinjem vas, ili mi dopustite da pođem s vama. Nina? Molim vas,
Nina. Vi ste našli svoj put, vi znate kuda idete, a ja se još jednako
vrtim u haosu snova i slika, a ne znam zašto i kome to treba. Ja ne
verujem ni u šta i ne znam u čemu je moj poziv.
112
A.P. Čehov, Ivanov, IVANOV
Rđav, bedan i ništavan čovek sam ja. Koliko ja sebe prezirem, bože
moj! Kako duboko mrzim svoj glas, svoj hod, svoje ruke, ovo odelo,
svoje misli. Pa zar to nije smešno i žalosno? Još nema ni godinu dana
kako sam bio zdrav i snažan, bio čio, neumoran, vatren, radio ovim
istim rukama, govorio tako da sam mogao dirnuti do suza najveće
prostake, umeo da plačem kad bih video nesreću i bunio se kad bih
video nepravdu. Znao sam za nadahnuće, znao za draž i poeziju tihih
noći kad od mraka do zore radiš za pisaćim stolom ili daješ maha
svojim snovima. Verovao sam, gledao u budućnost kao u oči rođene
majke... A sada, o, bože moj! Zamorio sam se, ne verujem više, u
neradu provodim dane i noći. Ne slušaju me više ni mozak, ni ruke ni
noge. Imanje propada, šume padaju pod udarcima sekire. (Plače.)
Zemlja moja gleda me kao siroče. Ništa ne očekujem, ničeg mi nije
žao, duša mi drhti od straha pred sutrašnjicom... A istorija sa Sarom?
Kleo sam se da ću je večno voleti, obećavao sreću, iznosio joj pred oči
budućnost o kakvoj nije mogla čak ni sanjati. Ona je poverovala. Za
svih pet godina video sam samo kako se ona gasila pod teretom svojih
žrtava, kako je malaksavala u borbi sa savešću, ali, to zna bog, nije me
nijednom pogledala popreko, nikad mi ništa nije prebacivala!... I šta
je sad? Prestao sam da je volim... Kako? Zašto? Ne razumem. Ona sad
pati, dani su joj izbrojani, a ja, kao poslednja kukavica, bežim od
njenog bledog lica, od upalih grudi, od molećivog pogleda... Sramota,
sramota! (Pauza) Sašu, devojčicu, dira moja nesreća. Ona meni
izjavljuje ljubav, to me opija, ja zaboravljam sve na svetu, i kao
opčinjen muzikom, uzvikujem: "Novi život! Sreća!" A već sutradan
verujem u taj život i u tu sreću isto toliko koliko u vampire... Šta je to
sa mnom? U kakvu provaliju guram sebe? Otkud kod mene ta
slabost? Šta je to s mojim živcima? Ako samo bolesna žena malo
pecne moj ponos, ako mi posluga nešto ne ugodi ili ako me slaže
puška, kako postajem grub i pakostan, kako ne ličim više na sebe... Ne
razumem, ne razumem, ne razumem! Prosto da se čovek ubije…
113
A.P. Čehov, Ivanov, IVANOV
Ja se gušim od besa, ali ipak mogu da govorim hladnokrvno. Slušaj.

Maločas sam se oblačio za venčanje, pogledao sam se u ogledalo i
primetio sam da su mi slepoočnice... sede. Pogledao sam se i u mojoj
savesti kao da je puklo! Ja sam počeo da se rugam sam sebi i umalo
nisam poludeo od sramote. I kad bih mogao da se rugam sebi hiljadu
puta jače i da nateram ceo svet da se grohotom smeje, ja bih i to
uradio! (Smeje se.) Melanholija! Otmena seta! Bezrazložna tuga!
Nedostaje mi još da pišem pesme. Kukati, vajkati se, ići ljudima na
nerve, biti svestan da je životna energija zanavek izgubljena, da sam
zarđao, preživeo svoje, da sam postao malodušan i da sam do ušiju
ogrezao u toj gnusnoj melanholiji... biti svestan svega toga kad sunce
sija, kad čak i mrav vuče svoje breme i zadovoljan je sobom, a ne,
hvala lepo! Videti kako te jedni smatraju za šarlatana, drugi žale, treći
pružaju ruku pomoći, četvrti... a to je najgore... sa strahopoštovanjem
slušaju tvoje uzdahe, gledaju na tebe kao na drugog Muhameda i
čekaju da im objaviš novu religiju... A ne, hvala bogu, imamo još
ponosa i savesti! Kad sam dolazio ovamo, smejao sam se sebi i činilo
mi se da mi se smeju ptice, smeje drveće... Šura, nemojmo! Dok još
nije kasno, treba prekinuti ovu besmislenu komediju... Ti si mlada,
čista, pred tobom je život, a ja... Sad ću ja kući, a ti objavi svojima da
svadbe neće biti. Objasni im nekako. Vreme je da se opametimo. Ja
sam igrao Hamleta, ti uzvišenu devojku... i dosta. Ne, ja nisam lud.
Sad ja vidim stvari u njihovoj pravoj boji i moja misao je tako isto čista
kao tvoja savest. Mi se volimo, ali od našeg venčanja nema ništa! Ja
sam mogu da besnim ili da se kiselim do mile volje, ali nemam prava
da upropašćujem druge! Svojim kukanjem otrovao sam ženi
poslednju godinu života. Otkako si moja verenica, zaboravila si na
smeh i ostarela za pet godina. Tvoj otac, kome je sve u životu bilo
jasno, zahvaljujući meni, prestao je da razume ljude. Pođem li u
nadleštvo na sednicu, u goste, u lov, kud bilo, svuda unosim dosadu,
setu, nezadovoljstvo. Stani, nemoj me prekidati! Ja sam oštar, grub,
ali oprosti mi, ja se gušim od besa i ne mogu drukčije da govorim. Ja
sam konačno propao! Vreme je da mi oboje shvatimo to. Ako je
pametan, obrazovan i zdrav čovek bez ikakvog vidljivog razloga
postao kukumavka i počeo da pada, on pada sve niže i nema mu
114
spasa! Reci, gde je moj spas? U čemu? Ja ne mogu da pijem... od vina

me boli glava; rđave stihove ne umem da pišem, da se molim svojoj
duševnoj lenjosti i da gledam u njoj nešto uzvišeno... ne mogu.
Lenjost je lenjost, slabost je slabost... drugih naziva za to nemam.
Propao sam, propao sam... i nema šta da se govori! (Okreće se.) Mogu
nas prekinuti. Slušaj, ako me voliš, pomozi mi. Sad odmah, bez
oklevanja, odreci me se! Brže...
A.P. Čehov, Medvjed, SMIRNOV
Znači, ne možete da platite? Je li to vaša poslednja reč? Poslednja?

Zaista? Baš vam hvala. Imaćemo to na umu. (Sleže ramenima.) I još
traže da budeš hladnokrvan! Maločas sretnem poreznika, pita me:
"Zašto ste uvek ljuti, Grigorije Stepanoviču?" Kako da ne budem ljut,
molim vas? Novac mi je preko potreban... Od kuće sam krenuo još
juče u zoru, obišao sam sve svoje dužnike i da mi je bar jedan od njih
vratio dug! Umorio sam se kao pas... Najzad, dođem ovamo,
sedamdeset vrsta od kuće, u nadi da ću dobiti svoj novac, a dočekuju
me "raspoloženjem"! Pa kako da ne budem ljut? Ma šta kažete!
Raspoloženje... Umro vam muž pre sedam meseci! A ja – moram li ja
da platim kamate ili ne? Pitam vas: moram li ja da platim kamate ili
ne? Umro vam je muž, raspoloženje i svakojaki trikovi... upravitelj
nekud otputovao, đavoli ga odneli, a šta ja da radim? Da pobegnem
od svojih kreditora vazdušnim balonom? Ili da se zaletim i tresnem
tintarom o zid? Dođem Gruzdevu - nije kod kuće, Jaroševič se sakrio, s
Kuricinom sam se smrtno zavadio i umalo ga kroz prozor nisam
izbacio, kod Mazutova - kolerina, kod ove raspoloženje. Nijedna
bitanga ne plaća! A sve je to otud što sam ih suviše razmazio, što sam
slabić, šmolja, žena! Suviše sam delikatan s njima! Ali pričekajte
samo! Pokazaću ja vama! Neću dozvoliti da se šegačite sa mnom,
đavo da ga nosi! Ostaću i dreždaću ovde sve dok mi ne plati! Brr!...
Što sam ljut danas, bože, što sam ljut! Od jeda sav treperim, ne mogu
da dišem... Fuj, bože dragi, čak me i neka muka hvata! Kako bi bilo da
popijem malo votke? Pa dobro, da popijem. (Viče.) Hej, stari! Daj mi
čašicu votke! Zaista, kakva logika! Čoveku je novac potreban kao hleb,
a ona neće da plati, jer, zamislite, nije raspoložena da se bavi
115
novčanim stvarima! Prava ženska, bapska logika! Eto, zato nikada

nisam voleo i ne volim da razgovaram sa ženama. Lakše mi je da
sedim na buretu punom baruta nego da razgovaram sa ženama. Brr!
Sav sam se naježio! Dovoljno je da makar i izdaleka ugledam poetično
biće, pa da me od jeda spopadnu grčevi. Prosto da čovek izludi. Ja ću
ostati i sedeću ovde dok mi ne daš novac. Ja ću celu nedelju presedeti
ovde... Ja ću svoje, draga moja, uzeti! Mene nećeš raznežiti crninom i
jamicama na obrazima... Znamo mi te jamice! (Viče kroz prozor.)
Semjone, ispreži! Nećemo skoro putovati! Ostajem ovde! Reći ćeš
tamo, u konjušnici, da konjima dadu ovsa! Opet ti se, živino jedna,
levi priprežni zapleo u dizgine! (Seda i posmatra se.) Nema šta, lepo
izgledam! Sav prašnjav, čizme prljave, neumiven, neočešljan, na
prsluku slama... Gospođa je sigurno zaključila da sam razbojnik.
(Zeva.) Malo je nepristojno u ovakvom stanju ući nekom u salon, ali
šta mogu... ja ovde nisam gost, već kreditor, a kako kreditori treba da
se oblače, to nigde ne piše.
A.P. Čehov, Ujka Vanja, ASTROV
Ovde u kući ja imam svoj sto... U sobi Ivana Petroviča. Kada se mnogo
zamorim, tako da potpuno otupim, ja ostavljam sve i žurim ovamo;
ovde se zabavljam ovim stvarima sat-dva... Ivan Petrovič i Sofija
Aleksandrovna računaju na računaljci, a ja sedim pored njih za svojim
stolom i mažem... meni je toplo, miran sam, cvrči cvrčak. Ali to
zadovoljstvo ne dopuštam sebi često, jedanput mesečno... (Pokazuje
na kartogram.) Sad pogledajte ovamo. Slika našeg sreza kakav je bio
pre pedeset godina. Tamnija i svetlija zelena boja označava šumu;
polovinu čitave površine zauzima šuma. Gde je preko zelene boje
prevučena crvena mreža, tamo je bilo losova, divokoza... Ja
pokazujem ovde i floru i faunu. Na ovom jezeru živeli su labudovi,
guske, plovke, i kao što pričaju stari ljudi, tu je bilo mnogo svakojakih
ptica, tušta i tma; i letele su one kao oblak. Osim manjih i većih sela,
vidite, ovde-onde su rastureni razni zaseoci, majuri, raskolničke
isposnice, vodenice... Rogate marve i konja bilo je mnogo. Vidi se po
plavoj boji. Na primer, u ovoj opštini plava boja je gusta; tu su bile
čitave ergele i na svaku kuću je dolazilo po tri konja. Sad pogledajte
116
niže. Ono što je bilo pre dvadeset pet godina. Tu je pod šumom već
samo jedna trećina čitave površine. Divokoza više nema, ali losova još
ima. Zelena i plava boja već su blede. I tako dalje i tako dalje. Pređimo
na treći deo: današnja slika sreza. Zelena boja se nalazi samo gdegde,
u obliku mrlja i ne ide skroz; nestalo je i losova, i labudova, i tetreba...
Od nekadašnjih majura, isposnica i vodenica nema ni traga. Uopšte
uzevši, ovo je slika postepenog i nesumnjivog izumiranja, kome, po
svoj prilici, treba još nekih deset-petnaest godina pa da bude
potpuno. Vi ćete reći da su tu posredi kulturni uticaji, da je stari život
prirodno morao ustupiti mesto novom životu. Da, ja bih to razumeo
kad bi se na mestu ovih uništenih šuma pojavili drumovi, železničke
pruge, kad bi se tu podigle fabrike i škole, kad bi narod postao
zdraviji, bogatiji, pametniji, ali od svega toga nema ništa! U srezu su
one iste močvare, komarci, puteva nema, vlada beda, tifus, difterija,
pustoše požari... Tu je posredi izumiranje usled naporne borbe za
opstanak; to je izumiranje koje dolazi od inertnosti, od nepro-
svećenosti, od potpunog odsustva svesti, kad se prozebao, gladan,
bolestan čovek, da bi spasao ostatak života, da bi sačuvao svoju decu,
instinktivno, nesvesno hvata za sve čime bi mogao utoliti glad i
ogrejati se, ruši sve ne misleći na sutrašnji dan... Porušeno je već
gotovo sve, ali umesto toga nije stvoreno još ništa... (Hladno.) Vidim
po vašem licu da vas to ne zanima.
Moma Dimić, Živeo život Tola Manojlović, TOLA

pozorišni jezik"
Zdavstveno stanje na dan šestog desetog iljadu devet sto šezdeset i

druge godine:
Glava - Desno oko valičan. I na levo slabo vidim. Isto i na uši. Slabo
čujem. Zubi nemam ni jednoga. Ovo što nosim to su veštački zubi. Još
malo pa ni pameti nemam. U nosu imam ko neke krastice i smeće mi
kad dijam na njega. Grlo me steže s vremena na vreme. Noću na usta
dišem i uvlačim vazduh. Guši me.
117
Ruke - U rukama reumu imam. Pre godinu dana nisam mogo da

obavijem prstima ni na mišići ni na zglob. A sad prelazi i premašava i
onaj mali prst. Toliko sam oslabio. Na levoj ruki imam žulj koji raste. I
ja ga osečem britvom.
Noge - Noge me bolu obadve na koje jedva idem. Zato što me udara
reuma u kočice. I što imam na tabanima žuljeve. Na levoj nozi imam
na tri mesta. A na desnoj na dva. Ja sam ranjen u levu nogu i to me
smeta.
Telo - Reuma u koskama. Reumu imam u kičmi. I u plećama. I udara
me u vrat. I u glavu. I rekli su mi lekari da imam sipnju. A ja sam im
reko da nisam konj. Imam bolesno srce. Guši me. Kad idem uzbrdo
guši me. I brzo ne mogu. Čim pođem. Ako jedem moram da se
umaram. Zamori me i kad jedem - srce. Imam maramicu prilepljenu
za pluća i za kičmu. Imam vodu u levoj strani. Jel eve bućka kad neki
put mrdnem. Imam stomak spušten za šesnaest santimetara. Nosim
pojas te podižem stomak. I sad mi lekari pronalaze da imam i čir u
stomaku. Lekari su mi pronašli i da imam na pluća. Kad me potera d
idem na malo polje ne mogu da zadržim se dok rukom ne držim dok
ne stignem do klozeta. Merio sam se u Mladenovac i imo četeres i pet
kila. Kad opsiguješ ove pantalone. Ova gunjica. Džemper. Kapa.
Opanci i drugo. Moram da merim manje od četeres kila. Imam
pedeset i sedam godina. Sad bolujem od sviju ti bolesti. I od bubrega.
I od stomaka. I od očiju. I od ušiju. I od nogu. I od guše. I od sipnje. I
od čira. I od nosa. I od svačega.
F.M. Dostojevski, Bijele noći, ZANESENJAK
Nastjenjka! Nastjenjka! Vi probadate moje srce, vi me ubijate,

Nastjenjka! Ja ne mogu da ćutim! Ja moram najzad da govorim, da
iskažem ono što se nakupilo tu - u mome srcu... Slušajte! Što budem
sad govorio, sve će biti besmislica, sve neostvarljivo, sve glupo! Ja
znam da se to nikad ne može dogoditi, ali ne mogu valjda, ćutati. U
ime onoga zbog čega vi sada patite, unapred vas molim: oprostite
mi!... To je neostvarljivo, ali ja vas volim, Nastjenjka! Eto šta je! I sada
je sve rečeno! Sada ćete znati: možete li sa mnom da govorite tako
118
kako ste do sad govorili, možete li, najzad, uopšte da slušate ono što
vam budem govorio… Šta da se radi, Nastjenjka, šta da radim! Kriv
sam, zloupotrebio sam... Ali ne, ne, nisam ja kriv, Nastjenjka, ja to
čujem i osećam, jer mi srce govori da sam u pravu, da vam ničim ne
mogu naneti bol, ničim vas uvrediti! Bio sam prijatelj vaš. Pa eto i
sada sam vam prijatelj. Ništa nisam izneverio. Meni sad suze teku.
Neka ih, neka teku - one nikome ne smetaju. Ja ne mogu više ostati
ovde, vi me više ne možete ni gledati. Sve ću reći, pa ću otići. Hoću da
kažem da vi nikad ne biste doznali da vas volim. Ja bih sahranio svoju
tajnu. I ne bih vas rastrzao sada, ovog trenutka, svojim egoizmom.
Ne! Ali nisam mogao da izdržim. Kad ste vi malopre govorili, ja nisam
više mogao da mirno sedim, kada ste plakali, kada ste se rastrzali
zbog toga što vas odbijaju, zbog toga što su odbili vašu ljubav - ja sam
tad osetio, čisto sam čuo koliko je ljubavi u mome srcu za vas,
Nastjenjka, koliko ljubavi!... I tako mi je bilo gorko što ne mogu da
vam pomognem tom ljubavlju... da mi je srce puklo, i ja, ja - nisam tad
mogao da ćutim, morao sam da govorim! Dakle, sada znate sve. Eto,
to je polazna tačka. I, dobro! Sada je sve divno; samo slušajte! Dok ste
sedeli i plakali, ja sam mislio da vi... da ga više ne volite. Onda - to sam
juče, i prekjuče već mislio, Nastjenjka - onda bih ja uradio tako da
mene zavolite. Jer vi ste rekli, sami ste kazali Nastjenjka, da ste me
već skoro sasvim zavoleli. A ja bih vas toliko voleo, toliko voleo da,
baš da i još volite njega, i ne prestajete da volite onog koga ja ne
znam - ipak ne biste primetili da vam je moja ljubav teška. Vi biste
samo svakog minuta osećali da pored vas kuca zahvalno srce, vatreno
srce koje za vas... Oh, Nastjenjka, Nastjenjka! Šta ste sa mnom
učinili!... Slušajte, Nastjenjka, znate šta? Ja ću otići od vas, eto šta! Ja
vas prosto samo mučim. Eto, vi sada osećate grižu savesti… A ja neću,
ja neću da vi... pored svojih muka... ja sam, naravno, kriv, Nastjenjka.
Zbogom!
F.M. Dostojevski, Idiot, KNEZ MIŠKIN
Da. Ja sam u Francuskoj video, u Lionu… seku glave. Polože čoveka, i

na njega pada nekakav širok nož niz mašinu, zove se giljotina. Teško,
snažno... glava odskoči tako da nemaš kad ni okom da trepneš. Nego,
119
nepodnošljive su pripreme. Ono kad saopštavaju presudu, spremaju,

vezuju čoveka, penju ga na gubilište... e to je jezivo! Narod se skupi,
čak i žene dođu, premda oni tamo ne vole da žene to gledaju... Pa i
nije to za njih... Takvu muku... Zločinac je bio čovek inteligentan,
neustrašiv, snažan, u godinama. Legro se zvao. Pa, eto, ja vam kažem,
verovali ili ne, kad se peo na gubilište, plakao je i bio beo kao zid.
Kako samo dopuštaju ljudi takvo što? Zar to nije strahota? I ko još od
straha plače? Ja nigda nisam verovao da bi od straha mogao plakati
ko nije dete, da bi plakao čovek koji nigda nije plakao, čovek od
četrdeset pet godina. Kako li je duši u taj mah, do kakvog li je grčenja
dovode? Ta to je prosto kinjenje duše, ništa više. Rečeno je: "Ne ubij",
pa zar zato što je on ubio, zar zato i njega treba ubiti? Ne, to ne sme
biti. Eto, i mašina je za to izmišljena, ta giljotina. Ali meni baš tada
dođe u glavu misao: a šta onda ako je tako još gore? Pomislite: kad,
na primer, muče čoveka. Tu su patnja i rane, mučenje telesno, i,
naravno, sve to odvlači patnikovu pažnju od duševnih muka, tako da
samo te rane i muče, sve dok ne umre. Ali glavni i najjači bol možda
nije u ranama, nego što tu onaj jadnik baš sigurno zna da će, evo, za
jedan sat, a posle za deset minuta, zatim kroz pola minuta, zatim sad,
evo ovog trenutka duša iz tela odleteti, te da on tada već neće biti
čovek, i da je to već sigurno: glavno je to što je sigurno. Ubijati
nekoga zbog ubistva nesrazmerno je veća kazna nego što je bilo
njegovo zločinstvo. Ubistvo po presudi nesrazmerno je užasnije nego
što je razbojničko. Onaj koga ubiju razbojnici, kolju noću u šumi, ili
kako mu drago, taj se uvek, u svakom slučaju, do poslednjeg trenutka
nada da će se još spasti. Bivalo je primera da je već grlo presečeno, a
on se još nada, pa ili beži ili moli. A ovde se nasigurno oduzima sva ta
poslednja nada s kojom je deset puta lakše umirati. Tu je presuda, i u
tome što ti sigurno znaš da nećeš umaći, u tome se i sastoji užasna
muka, i nema na svetu strašnije muke od te. Ko kaže da je čovekova
priroda kadra izdržati to da ne poludi? Našto to kinjenje gadno,
nepotrebno, uzaludno? Možda ima gdegod čoveka kome su pročitali
smrtnu presudu, pustili ga da se namuči, a zatim mu rekli: "Idi, prašta
ti se." Eto, takav bi nam čovek možda i mogao ispričati. O toj je muci i
strahoti i Hristos govorio. Ne, s čovekom se ne sme tako postupati!
120
F. M. Dostojevski, Zločin i kazna, PORFIRIJE

PETROVIČ
Dramatizacija Anžej Vajda
(Trči za Raskoljnikovom) Rodione Romanoviču! Bože moj! Ama šta

vam je! Šta vi to govorite? O čemu da vas ispitujem? Sve su to
gluposti, molim vas! Imamo vremena, imamo vremena, stići ćemo.
Meni je, naprotiv, tako milo što ste najzad došli... Vi ste moj gost. A
zbog ovog prokletog smijeha oprostite mi, molim vas, dragi Rodione
Romanoviču. Ja sam vam nervozan čovjek, strašno ste me nasmijali
duhovitošću svoje primjedbe; ponekad se, vidite, toliko zasmijem i
čitavih pola sata se tresem... kao da sam od gumilastike. I zbog svoje
građe ja se, čak, jako plašim paralize. Ali sjedite, najzad.
Hoću da vam kažem nešto o sebi, dragi Rodione Romanoviču, tako
reći, da objasnim kakav sam. Ja sam, znate neženja, nedruštven i
slabo odlazim među svijet i nepoznat sam, a uz to već sasvim
formiran čovjek, određen, ostario, i... Primijetili ste, Rodione
Romanoviču, da kod nas, kada se dva pametna čovjeka, koji se još
nedovoljno poznaju, ali se, takoreći, uzajamno poštuju, kao na
primjer vi i ja u ovom trenutku - kada se, znači, takva dva čovjeka
sastanu, onda po čitavih pola sata ne mogu da nađu temu za
razgovor. Zašto je to tako? A? Ne znam. A? Šta vi mislite?
Ama, ostavite tu kapu, izgleda kao da želite odmah da odete, prosto
mi je neprijatno to da gledam, zaista... Jer meni je, naprotiv, tako
milo... Kafu vam ne nudim, nije mjesto za to, ali zašto da ne
posjedimo prijateljski jedno pet minuta, onako razonode radi...
Ali, vi se nemojte uvrijediti, što ja hodam po sobi, nipošto ne bih htio
da vas uvrijedim, ali mi je šetnja vrlo potrebna. Stalno sjedim, i onda
volim da malo hodam, po pet minuta... hemoroidi... Stalno mislim o
liječenju gimnastikom; kažu da državni savjetnici, pravi državni i čak
tajni savjetnici, rado skaču preko konopca... Da, to vam je tako...
Napredak nauke... Da...
A znate li da saslušanja neki put gore zbunjuju isljednika od onoga
koga saslušavaju...
121
A što se tiče naših pravničkih metoda, kao što se duhovito izraziste,

potpuno se s vama slažem. Ko, recite vi meni, od svih optuženih –
neka je to čak i krajnja prostačina - ne zna da će ga, na primjer,
najprije početi uspavljivati sporednim pitanjima, a onda ga, iznenada,
tresnuti posred tjemena ušicom od sjekire, he-he! U samo tjeme,
kako slikovito rekoste, he-he! Tako ste i vi pomislili kako sam ja vas
namjeravao stanom... A isljednikov posao, to vam je, tako reći,
slobodna umjetnost.
F. M. Dostojevski, Zločin i kazna, RASKOLJNIKOV

Dramatizacija Anžej Vajda
Izvoljeli ste reći da moj članak nije jasan; spreman sam da vam ga
razjasnim. Mislim da se ne varam ako pretpostavim da vi, izgleda, to i
želite. Koliko pamtim, izlažem u svom članku misao da su svi
zakonodavci i upravljači čovječanstva, počev od najstarijih, preko
Likurga, Solona, Muhameda, sve do Napoleona i tako dalje, bez
izuzetka bili zločinci već samim tim što su dajući novi zakon, gazili
stari, koji je društvo naslijedilo od svojih predaka i poštovalo kao
svetinju. I nisu se, naravno, zaustavili ni pred krvlju, ako im je krv
mogla pomoći. Čak je značajno to da su većinom ti gospodari i
dobrotvori čovječanstva bili strašni krvoloci. Iz toga izvodim zaključak
da svi, ne samo veliki ljudi, nego i takvi koji makar i malo iskaču iz
prosjeka, oni koji su u stanju da kažu nešto novo, svi oni moraju, po
svojoj prirodi, neminovno da budu zločinci. Vjerujem samo u svoju
glavnu misao. Ljudi se po prirodnom zakonu dijele na dvije kategorije:
na nižu, tako da kažem materijal, koji služi isključivo rađanju sebi
sličnih, i na ljude u pravom značenju te riječi, one koji imaju dar ili
talenat da kažu svojoj sredini novu riječ. Prvu grupu, ili materijal, čine
po svojoj prirodi ljudi konzervativni, pristojni, koji žive u poslušnosti,
jer su za to namijenjeni. A u tome nema ničeg ponižavajućeg. U
drugoj kategoriji - svi gaze zakon, svi su rušitelji ili su tome skloni,
zavisno od sposobnosti. Zločini tih ljudi, prirodno, relativni su i veoma
se razlikuju: oni većinom, na određeni način, traže rušenje postojećeg
sistema u ime nečeg boljeg. Ali, ako je takvom čovjeku potrebno da
zbog svoje ideje prelazi preko leševa, preko krvi, on to sebi, mirne
122
savjesti, može dozvoliti - što, uostalom, zavisi od ideje i njenih

razmjera. Samo u tom smislu ja u svom članku govorim o njihovom
pravu na zločin. Ali, ne treba se zbog toga uznemiravati, masa im to
pravo nikada ne priznaje, ubija ih i vješa, i na taj način sasvim
ispravno vrši svoj konzervativni zadatak. A buduća pokoljenja dižu
pogubljene na pijedestal i klanjaju im se. Prva grupa je uvijek
gospodar sadašnjosti, druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju
svijet i brojno ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga ka cilju. I
jedni i drugi imaju potpuno jednaka prava da postoje. Vive la guerre
eternelle!*
* Živio vječni rat.
Marin Držić, Dundo Maroje, POMET
Reče se: "Tko je namuran nije pri svoj pameti", sad ja po mom
Tudešku poznam. Sjedeći za trpezom s mojijem Tudeškom, a pečeno
bijehu donijeli - pjat, u njemu kapun. Gledam ali je guska, ali što
drugo. Onoliko velika kapuna moje oči nigda nijesu prije vidjele.
Gledah, ali je isprigan ali je ispečen. Imaše njeku hrustu na sebi koja
mi oči zanošaše, srce mi veseljaše, apetit mi otvoraše. Oko njega dvije
jarebice oblahne, a sok iž njih rosi. Pjat urešavahu s strana peča vitelja
mesa od mlijeka, koja para da govoraše: "Jeđ me, jeđ me", i polovica
zadnja od zečića, lardica uokolo nazađevana, a garofalići neistučeni
nakićena, koja para na trpezi mirisom da stvaraše veselo, drago
prolitje. I u tjezijeh delicijah stojeći u kontemplacijoni bijeh otišao in
estasis.
Tako istom Tudešak moj uzdahnu, uzdahnu drugu votu, a mene
dozva: "Pomet!" Ja se osvijestih: "Signor patron, comanda!" Reče mi:
"Ajme, Pomet, mi štar mal! Mi morir, se non aver la signora. Tu
mangiar presto, antar la signora, prometter ducati mille, do mila." Ubi
me kad mi to reče! U meni rekoh: mahnitos, mahnitos s namuranijem
ljudmi druži! Mahnitos njimi vlada! Ne mogoh mu ne ugodit tu
galantariju. "Ja imam, kažem, dobrovoljno činit i što mi je mučno
činit." Ma ne mogoh srcu odoljet: otkinuh krilo od onoga kapuna,
stavih ga prida nj; drugo otkinuh, stavih ga prida me. Okusih i
123
jarebičice. Bogme tjeh i rukom igrat u parti sekrete od onoga

slavnoga kapuna (kurvina kuhača koje galantarije od onoga kapuna
biješe učinio). On me soličita: "Pomet, antar!" Napih se; otidoh iz raja
zemaljskoga, dviže me iz onjezijeh delicija gdje se ima što se žudi.
Ma se je trijeba s bremenom akomodavat; trijeba je bit vjertuozu, tko
hoće renjat na svijetu. Kralj je čovjek od ljudi kad se umije vladat. Nije
ga imat dinar, er vidim mnoge s dinarmi potištene. Nije ga bit dotur,
er su mnogi od te družine fantastiki. Nije ga bit junak s mačem u ruci,
er su ti većekrat ali ubijeni ali ih su pune tamnice. Nije ga bit poeta ni
komedije umjet činit, er tizijem svak ore i na svaki ga pijer zovu kao
slugu, a umjesto zahvaljenja da mu reku: "Ne valja ništa, iždeni!", i da
mu neprijatelji ostanu.
Trijeba je bit pacijent i ugodit zlu bremenu da se pak dobro brijeme
uživa. Ovaki ljudi renjaju! A zaslužuje moj profumani trbuh da mu
vjerno služim. Sve sam ove galantarije za njega naučio, er me nigda
ne izdava na dobru obroku; vazda je bio pripravljen, dispos ponijet.
Ma sam zaljezao u veliku konsideracijon, a imam danaska fačende
velike činit, fačende dostojne od Pometa.
Marin Držić, Dundo Maroje, PROLOG
Plemeniti i dobrostivi skupe, puče stari i mudri. Vidim er s ušima

priklonitijema i s očima smagljivijemi stojite za čut i vidjet večeras
kugodi lijepu stvar. I sumnjim, ako se ne varam, da vi scijenite i želite
vidjet kugodi izvrsnu stvar. A izvrsne stvari u ovizijeh stranah nijesu se
dosle činile! Ni mi, koji se zovemo Pomet-družina, ako se i mogu činit,
nijesmo toga umjetjeonstva da umijemo činit stvari dostojne od
ovakoga toli lijepa i plemenita skupa. Ma ovo brijeme od poklada
budući od starijeh našijeh odlučeno na tance, igre i veselja, i videći se
našoj družni od Pometa ne puštat proć poklade bez kojegodi feste ili
lijepe ili grube, stavili se su za prikazat vam jednu komediju koja, ako i
ne bude toliko dobra i lijepa, ali su ove žene lijepe koje ju će gledat, i
vi dobri koji ju ćete slušat.
U njoj će bit jedna stvar koja scijenim da vam će draga bit, er će bit
nova i stara, - nova er slijedi onu prvu komediju od Pometa, kako da
124
je ona i ova - jedna komedija, stara er ćete vidjet u njoj one iste prve
prikazaoce, a to jes: Dundo Maroje, Pavo Novobrđanin, Pomet i
ostali. I prva je prikazana u Dubrovniku, a ova će bit u Rimu, a vi ćete
iz Dubrovnika gledat. Žene, para li vam ovo malo mirakulo Rim iz
Dubrovnika gledat? Mi ni vam obećavamo velike stvari, ni možemo:
nismo tolici da možemo tolike stvari obećat i činit.
U dvije riječi čujte argument od komedije "Dundo Maroje". Ma prije
neg vam ostalo izrečem, uzmite nauk od Pomet-družine večeras, i
nigda ni sinu ni drugomu ne da'te dinare do ruke dokle mladića
nijeste u vele stvari druzijeh provali, er je mlados po svojoj naravi
nesvijesna i puna vjetra, i prignutija je na zlo neg na dobro; i pamet
nje ne raširuje se dalje neg koliko joj se oči prostiru, i nju veće volje
vladaju neg razlog. Da vam ne intravenja kako će i Dundu Maroju
večeras intravenjat, koji, davši sinu Maru pet tisuć dukata u ruke,
otpravi ga put Jakina, a on iz Jakina ne otide u Fjerencu, neg u Rim s
dukatmi, i tu spendža dukate. A Dundo Maroje, čuvši toj, kako mahnit
otide starac u Rim s Bokčilom, svojijem tovijernarom. Što će segvitat,
komedija vam će sama rijet, koja će svršit u veselje. Ma vi na tomu
nemojte stat! Od lude djece čuvajte dinara, er se je ovjezijeh
komedija njekoliko arecitalo nazbilj u vašem gradu koje su svršile u
tradžediju, er nije svak srjeće Dunda Maroja. Što će naprijed bit,
komedija vam će spovidjet. I drugo neću rijet, neg vas ću molit - s
ljubljezivijem srcem čujte i vidite, er ako nas uzljubite, i mi i naše
stvari drage vam će bit. Ako li inako učinite, i lijepa komedija kazat
vam se će gruba, što će vaš grijeh bit, a ne od komedije. Ma vi dobri
nećete moć neg dobro i mislit i rijet; a u zle se mi ne impačamo,
tizijem ne hajemo da smo drazi. Ma oto vam Dunda Maroja, stav'te
pamet na komediju i zbogom!
N.V. Gogolj, Revizor, HLJESTAKOV
Svi mi imamo neko svoje selo, gospođo... Naravno ni jedno selo se ne

može porediti sa Petrogradom! Petrograd! Kakav je tamo život!
Zaista. Vi možda mislite da sam ja samo pisar. Ne! Ja i načelnik
odjeljenja dobri smo prijatelji. Samo me udari po ramenu: "Dođi,
bratac, na ručak!" Ja svratim u odjeljenje samo na minut-dva, kol'ko
125
da kažem: "Ovo ćete ovako, ono onako!" A prepisivač, pravi pacov,

samo perom kr... kr... i počne da piše. Poslužitelj još na stepenicama
leti za mnom s četkom u ruci. "Dozvolite, Ivane Aleksandroviču", veli,
"da vam očistim cipele." Ja ne volim ceremonije. Naprotiv, ja se čak
trudim da se provučem neprimjetno. Ali se čovjek nikako ne može
sakriti. Nikako ne može. Samo što iziđem, kud bilo, već se čuje: "Eno",
vele "ide Ivan Aleksandrovič!" A jedanput su čak mislili da sam
glavnokomandujući: vojnici skočili iz stražarnice i pozdravili, s
puškom. Poslije mi oficir, koji mi je vrlo dobro poznat, kaže: "Brate, mi
smo mislili da si sigurno glavnokomandujući." Poznajem se s lijepim
glumicama. Književnike često viđam. S Puškinom sam prijatelj. Obično
mu kažem: "Šta ima, brate Puškine? Kako je, brate Puškine?", "Pa
tako... tako nekako", odgovori on. Veoma je originalan. Ja sam već i
razne vodvilje objavio u žurnalima. Mojih djela ima mnogo. "Figarova
ženidba", "Norma"... Ne sjećam se ni svih naslova. A sve slučajno.
Nisam htio da pišem, ali pozorišna direkcija moli: "Napiši nešto, napiši
nešto!" I tako sam čini mi se napisao sve za jedno veče, i sve
iznenadio. Ja neobično lako mislim, i tako samo... pišem... A sad već,
priznajem, živim za literaturu. Moja kuća je prva u Petrogradu. Tako
je i poznata: kuća Ivana Aleksandroviča. Budite dobri, molim vas, kad
budete u Petrogradu, dođite mi, dođite. Ja i balove dajem... Ja sam na
balovima svakog dana. I tako, ne stignem ni da se odmorim, jer u
predsoblju me već od rane zore čekaju grofovi i knezovi, guraju se
tamo i zuje kao bumbari, samo čuješ zzzz... zzzz... zzzz... Jedanput sam
čak upravljao i jednim odjeljenjem ministarstva. Iznenada, direktor
otišao, a kud je otišao - nije se znalo. Prirodno, počelo se pričati: kako
i šta, ko da zauzme njegovo mjesto. Mnogi generali su poželjeli to
mjesto i uzeli ga. Ali kad su prišli poslu, onda, bogami, ne - teško je.
Naoko izgleda lako, ali kad bolje pogledaš - nije. Poslije vide nema se
kud, pa po mene. I odmah po ulicama kuriri, kuriri, kuriri. Možete
zamisliti, trideset pet hiljada samo kurira! "Kakva je situacija?", pitam.
"Ivane Aleksandroviču, idite da upravljate odjeljenjem!" Priznajem,
malo sam se zbunio, iziđem u domaćem odijelu, htio sam odbiti, ali
mislim: doći će do cara... "Izvol'te, gospodo, primam dužnost,
primam, velim, neka bude, velim, primam, samo kod mene nema...
Jer ja..." I stvarno, dešavalo se, kad prođem kroz odjeljenje - prosto
zemljotres, sve drhti, a činovnici se tresu kao list. Daaaa! ja ne znam
za šalu. Svima sam im zadao strah. Mene se boji i Državni savjet. A šta
126
je u stvari? Takav sam. Ja ne gledam ni na koga... Svima govorim: "Ja

sam sebe najbolje znam, sam sebe!" Ja se svuda nalazim. Svuda. U
dvor idem svakog dana. Sutra će me proizvesti za feldmaršala!
Maksim Gorki, Na dnu, LUKA

pozorišni jezik"
Eto. Ti kažeš istina. Ali istina nije za čoveka uvek dobra. Ne može se
uvek duša izlečiti istinom. Desilo se na primer ovako nešto. Poznavao
sam jednog čoveka koji je verovao u pravednu zemlju. Mora biti
govorio je da na svetu postoji pravedna zemlja. U toj veli zemlji žive
naročiti. Dobri ljudi. Jedan drugog poštuju. Jedan drugom prosto u
svemu pomažu. I sve je kod njih divno. Lepo. I eto taj se čovek
neprestano spremao da ide. Da traži pravednu zemlju. Bio je
siromašan. Živeo teško. I kad mu je dolazilo već toliko teško te samo
da legne i umre. Nije gubio raspoloženje. Već se samo smešio i
govorio: Ništa. Izdržaću. Još malo ću pričekati i onda ću ostaviti ceo
taj život. I otići u pravednu zemlju. Ta zemlja bila mu je jedina radost.
I onda u to mesto. A bilo je to negde u Sibiru. Poslaše jednog
prognanika. Učenjaka. Dođe on. Taj učenjak. S knjigama. S planovima.
I sa svakojakim stvarima. Kaže taj čovek učenjaku. Pokaži mi molim te
gde leži pravedna zemlja. I kako se tamo ide. Učenjak otvori knjige.
Razvi planove. Gledao. Gledao. Nigde nema pravedne zemlje. Sve je
tačno. Sve su zemlje ucrtane. Ali pravedne zemlje nema. Čovek ne
veruje. Mora biti kaže. Traži bolje. Inače kaže te tvoje knjige i planovi
ništa ne vrede ako nema pravedne zemlje. Učenjak se uvredi. Moji su
planovi kaže najtačniji. A pravedne zemlje uopšte nigde nema. Ali se
onda i čovek razljuti. Kako to? Toliko sam živeo. Toliko trpeo. I stalno
sam verovao da ima. A po planovima izlazi da nema. To je nepošteno.
I kaže on učenjaku. Ah ti ološu nijedan. Hulja si ti. A ne učenjak. Pa
mu prilepi. Jednu. I još jednu. A posle je otišao kući. I obesio se.
127
Maksim Gorki, Na dnu, SATIN

pozorišni jezik"
Kad sam pijan… sve mi je lepo. Da. On se moli. Divno. Čovek može da
veruje i da ne veruje. To je njegova stvar. Čovek je slobodan. Za sve će
da plati sam. Zato što veruje. Zato što ne veruje. Zato što je pametan.
Čovek za sve plaća sam i zato je slobodan. Čovek to je istina. Šta je to
čovek? To nisi ti. Nisam ja. Nisu oni. Ne. To si ti. Ja. Oni. Starac.
Napoleon. Muhamed. Svi zajedno. Razumeš? To je ogromno. U tome
je svaki početak i kraj. Sve je u čoveku. Sve za čoveka. Postoji samo
čovek. Sve ostalo je delo njegovih ruku i njegovog mozga. Čovek. To je
veličanstveno. To zvuči ponosno. Čovek. Treba poštovati čoveka. Ne
žaliti. Ne unižavati ga sažaljenjem. Treba ga poštovati. Da popijemo
za čoveka barone. Lepo je to kad osećaš da si čovek. Ja sam robijaš.
Ubica. Varalica. Jest. Tako je. Kad prolazim ulicom ljudi me gledaju
kao što se gleda na lopova. I sklanjaju se. I osvrću se za mnom. I često
mi kažu: "Gade. Šarlatane. Radi." Da radim? Zašto? Zato da budem
sit? Uvek sam prezirao ljude koji su se trudili samo da budu siti. Nije u
tome stvar barone. Nije u tome stvar. Čovek je nešto više. Biti čovek
to je više nego biti sit.
Vaclav Havel, Audijencija, SLADEK
Ferdinande, gledaj! Ja poznajem jednog od onih koji dolaze kod mene

zbog tebe, znaš, još iz škole. To je moj dobar poznanik. Neki Tonda
Mašku. Uglavnom solidan momak. Bar meni ide na ruku. Ti ne znaš…
Kad im to ne bih ja obećao, oni bi našli nekog drugog, a to bi bilo
gore, jer taj garantovano ne bi bio tako fer kao ja. Ovo ti je jedino
vađenje, ako baš hoćeš da znaš. Jer ljudi su velike svinje. Velike! Vidi,
ja pojma nemam šta treba svake sedmice da im napišem o tebi. Pa ja
o tebi ništa i ne znam. Da si pijančio u laboratoriji… Da su te nekoliko
128
puta vidjeli u gradu sa Maruškom iz punionice… Šta ću ja s tim? A ti si

valjda intelektualac, je l' da? Ti imaš politički uvid, je l' da? Pišeš, je l'
da? Gledaj! Ja bih te prebacio u magacin, tamo bi imao koliko hoćeš
vremena. I šta bi ti falilo kad bi mi to jednom sedmično bacio na
hartiju… Tako bi im sam pisao ono što hoćeš da oni znaju o tebi.
Živjećeš ko bubreg u loju. I pivo ćeš moći da unosiš… Ferdinande!
Sada sve zavisi od tebe! Ako ti pristaneš, sve će biti dobro! Ti ćeš
pomoći meni, ja ću pomoći tebi… Nije to nikakvo cinkarenje? Ko ovdje
govori o cinkarenju? A šta ja? Mene ćeš u tome ostaviti, je l' da? Baš
tebe briga za mene! Ja mogu da budem svinja! Ja mogu da se valjam
u tom blatu, jer ja nisam važan, ja sam samo jedan običan blesavko iz
pivare - ali gospodin, gospodin, taj ne može da učestvuje! Ja mogu da
se uprljam - samo da gospodin ostane čist! Gospodinu je stalo do
principa! Princip mu je draži od čovjeka! Eto, takvi ste svi vi!
Intelektualci! Gospoda! Sve same lijepe riječi. Samo što vi to sebi
možete da dozvolite, jer se vama ništa ne može dogoditi. Vi ste gore i
kad ste dole. Dok običan čovjek ima ovdje da se muči i dobije za to
prdež… Svako na njega može da vikne bu! i život mu je nikakav i na
kraju će za njega gospoda još reći da nema principe! Toplo gnijezdo u
magacinu, to bi od mene uzeo - ali da uzmeš i parčence one svinjarije
u kojoj ja moram svakodnevno da se valjam - to već nećeš! Principi!
Principi! Kako i da ih ne branite, te vaše principe - oni se, naime,
visoko cijene, vi ih odlično prodajete, vi ćete na njima lijepo da
zaradite, vi od tih principa, naime, živite - ali šta ja? Vi uvijek imate
šansu - ali kakvu šansu imam ja? Ti ćeš se jednog dana vratiti među te
svoje glumice i još ćeš se praviti važan da si kotrljao burad - bićeš
junak - ali šta ja? Kuda ja mogu da se vratim? Ko će mene da
primijeti? Ko će ocjenjivati moje postupke? Šta ja imam od života? Šta
mene očekuje? Šta?
Ežen Jonesko, Ćelava pjevačica, VATROGASAC
"Kijavica": Moj šurak imao je s očeve strane bratića kome je stric s

majčine strane imao tasta, kome se djed s majčine strane po drugi
put oženio mladom urođenicom, čiji je brat na jednom od svojih
putovanja upoznao djevojku u koju se zaljubio i s kojom je imao sina,
129
koji je uzeo za ženu preduzimljivu apotekaricu koja je ni više ni manje

nego rođena kći jednog nepoznatog podoficira britanske mornarice,
kome je poočim imao tetku koja je perfektno govorila španski i koja je
možda bila jedna od unuka nekog inženjera koji je mlad umro, a bio
sin vlasnika vinograda koji je davao vrlo slabo vino, ali koji je imao
mlitavog bratića, ađutanta, kome se sin oženio lijepom mladom
rastavljenom ženom, kojoj je prvi muž bio sin vatrenog rodoljuba
kome je pošlo za rukom da jednu od svojih kćeri odgoji u želji da se
obogati i koja se udala za lovca koji je poznavao Rotšilda, a kome se
brat, pošto je bio promijenio nekoliko zanimanja, oženio i dobio kćer
koja je imala slabašnog pradjeda, koji je nosio naočare koje mu je bio
poklonio jedan njegov bratić, zet nekoga Portugalca koga je bio
posinio prilično imućan mlinar, čiji je brat po mlijeku uzeo za ženu
kćerku bivšeg seoskog ljekara koji je sam bio brat po mlijeku sinu
jednog mljekara, što je opet bio nezakoniti sin jednog drugog seoskog
ljekara, koji se triput ženio i kome je treća žena bila kći najbolje
babice u cijelom kraju, i koja je rano ostala udovica i preudala se za
jednog vrlo živahnog staklara koji je napravio dijete kćeri jednog
tokara, a to dijete znalo je sebi da prokrči put u životu i oženi se
piljaricom koja je prodavala svježe povrće svih devet godišnjih doba i
čiji je otac imao brata, načelnika nekog gradića i koji je bio oženjen
plavokosom učiteljicom, čiji je bratić bio ribolovac koji je takođe bio
oženjen drugom plavokosom učiteljicom, koja se takođe zvala Marija i
koji je imao brata kome se isto žena zvala Marija i takođe bila
učiteljica i plavuša i koja je imala oca, koga je u Kanadi odgojila jedna
starica, nećakinja nekog župnika, koja je imala baku koja bi ponekad
zimi, kao i svi živi ljudi, dobila kijavicu.
Ežen Jonesko, Čas, PROFESOR
Da zaključimo: treba nam mnogo godina da bismo naučili izgovarati.

Ali, zahvaljujući nauci, postići ćemo to i za nekoliko minuta. Da bismo
ispustili riječi, zvukove ili što vam drago, imajte na umu da treba
nemilice istisnuti zrak iz pluća, zatim ga oprezno pustiti preko
glasnica, tako da ih jedva dodirnemo, tako da glasnice odjednom, kao
harfe ili krošnje na vjetru, zatrepere, zaigraju, zatitraju, zatitraju,
130
zatitraju ili zašušljeću, ili zasuskaju, ili se zategnu, ili zafućkaju, i

fućkaju, fućkaju, pokrećući sve odreda: resicu, jezik, nepce, zube...
usnice... Napokon riječi izlaze na nos, usta, uši, pore, uključujući sve
spomenute organe, otkidaju se i snažno i veličanstveno uzlijeću (i to
je ono što sasvim krivo nazivamo glasom) prelaze u pjev ili se
pretapaju u strahovitu simfonijsku oluju u pratnji cijele svite... kitica
najraznovrsnijeg cvijeća, zvučnih bujica: labijala, dentala, okluziva,
palatala i ostalih, čas nježnih, čas oporih ili neobuzdanih. Idemo dalje.
Što se tiče novošpanjolskih jezika, oni su u tako bliskom srodstvu, da
se mogu smatrati za prave bratiće. Imaju, uostalom, zajedničkog
pretka: španjolski s nepčanim š. Zato ih je tako teško razlikovati
jednoga od drugog. Zato je toliko važno da dobro izgovaramo, da
izbjegavamo greške u izgovoru. Izgovor sam po sebi značajan je koliko
i cijeli jezik. Loš izgovor vam može i te kako naškoditi. Dopustićete mi
da vam tim povodom uzgred ispričam jednu svoju ličnu uspomenu.
(Profesor se malo opusti, načas se prepusti uspomenama; lice mu se
raznježi; ubrzo se opet ukruti.) Bio sam veoma mlad, gotovo dijete.
Služio sam vojsku. U puku sam imao druga, plemića, koji je imao
prilično ozbiljnu manu u izgovoru: nije mogao izgovoriti glas v.
Umjesto v, govorio je v. Tako, na primjer, umjesto da kaže: vrelo,
neću piti tvoje vode, govorio je: vrelo, neću piti tvoje vode. Govorio je
vatra umjesto vatra, Vatikan umjesto Vatikan, varivo umjesto varivo,
volim mir umjesto volim mir, vrvjeti umjesto vrvjeti, vau-vau umjesto
vau-vau; Vinko umjesto Vinko; vrancuski umjesto vrancuski; veljača
umjesto veljača; ožujak, travanj umjesto ožujak, travanj; Žerar de
Nerval a ne, kako treba Žerar de Nerval; Mirabo umjesto Mirabo, i
tako dalje umjesto i tako dalje, i u tom smislu i tako dalje umjesto i u
tom smislu, i tako dalje. Jedino je imao sreću što je, pomoću šešira,
tako dobro znao prikriti svoju manu, da je niko ne bi ni primijetio.
Dušan Kovačević, Balkanski špijun, ILIJA
Je l' ti nećeš da govoriš sa mnom? A? Čuješ li šta te pitam?… Danice?

Odgovaraj, nemoj tu da mi duvaš! Ni "zdravo" da mi kažeš, ko da je
pseto ušlo! Danice! Ima vremena, pričaćeš ti, nećeš usta zatvarati…
kad vidiš slike. Sve do danas sam mislio: možda grešim, možda nisam
131
u pravu, možda mi se samo pričinjava. Ali, danas, kad sam vido šta
rade, kako se sastaju i prave planove, sve mi je bilo jasno. Tu su, u
aparatu, zabeleženi su. Dvadeset snimaka. Da sutra, na saslušanju, ne
kažu kako izmišljam i lažem. Izvolite crno na belo… Ručo je u
"Interkontinentalu" sa još dvojicom. Snimio sam kad su ulazili, kad su
jeli, kad su se dogovarali… Je l' ti misliš da je meni sumnjivo što čovek
ide da jede, što se viđa s ljudima? Je l' ti misliš da sam ja budala,
idiot? Išo je na ručak, a nije jeo. Sastanak je bio zakazan da bi im
predao gomilu planova. Jedan od te dvojice kasnije je odleteo za
London. Odneo je sve što mu je ovaj dao. Prošo je, bez pregleda,
pored milicije i carine. Pustili su ga bez trunke sumnje, ali su zato
mene uhvatili i ispitivali zašto slikam po aerodromu. Razbojnici im
vršljaju ispred nosa, a oni mene 'vataju. Ja sam ovom društvu uvek
bio sumnjiv. Slušaj me ti: jednom sam najebo što sam verovo ljudima,
drugi put neću. Nisu ludi ovi sa Istoka što su zatvorili granice, ne
puštaju tuđ ološ da im vršlja po zemlji. Znaju oni s kim imaju posla.
On me je vido na aerodromu. Reko sam da sam ispratio prijatelja za
London. Ako te pita, da znaš… Inače, taj tvoj podstanar trenutno
razara jedan brak. Izabrao je za švalerku majku dvoje dece, po
zanimanju novinarku. Odveo je kod prijatelja u stan. Šta misliš zašto?
A? Nije zato što ti misliš, već da joj kaže šta i kako da piše. Usput
može i to što ti misliš, ali ćeš videti i članak te gospođice, ja ću ti ga
pokazati, kad uskoro napadne sve živo i mrtvo. On se uvlači gde god
mu se pruži prilika. On radi tačno, po zadatku, onako kako je to
napolju isplanirano. Ali shvatili su i odakle im dolazi najveća opasnost.
Neće me čuditi ako pokušaju, za koji dan, da me likvidiraju…
Dušan Kovačević, Balkanski špijun, ILIJA
Izvolite… i izvinite… Nisam mislio da ćemo ovako "razgovarati"…

Uzmite kafu… Znate, ja sve znam, i za svaku tvrdnju i optužbu imam
materijalne dokaze… Meni je žao što se ovo desilo, ali vi ste krivi.
Stalno izazivate, stalno vređate, ponižavate nas. Bre, majku mu, sve
ima svoje granice. A Đura je slab sa živcima… Vama je sigurno
poznato, to su vam vaši rekli, kad ste se useljavali kod mene, da sam
odležo dve godine zatvora. To znate. Kafa je sa šećerom, možete
132
slobodno da pijete… Vidite, to što su vam rekli, to je tačno. Ja to

priznajem, kad god me neko pita. Stavim ruku, ovako, na srce i
kažem: Jeste, voleo sam ga ko što neko voli Boga, ili, recimo, decu,
majku… Staljin je za mene bio sve i svja. Njemu danas pripisuju
svašta: i što je istina i što nije. Optužuju ga za zločine koje nije
počinio. Nešto jeste. To se zna i ja to priznajem. Međutim, onda, u
ono vreme, mislio sam da je bezgrešan. Bio sam mlad, glup, ljut, uzo
bi pušku i borio bi se. Poginuo bi, misleći da ginem za veliku, svetsku
pravdu. Trebalo mi je otrežnjenje, i to dobro otrežnjenje, da stanem,
razmislim, i da sebi kažem: ko te je zatvorio želeo ti je dobro, da ne
srljaš i ne stradaš. I danas sam im zahvalan. Danas tačno znam de je
bila greška, a de nije… Boli vas vilica? Đura ima tešku ruku… Sve vam
ovo pričam iz jednog razloga: mislim da ste u vrlo sličnoj situaciji, u
kojoj sam ja bio pre mnogo godina. Međutim, prijatelju moj, ti nemaš
opravdanje da si mlad i da ne znaš šta radiš. U godinama si koje ne
pravdaju izdaju. Saberi se, razmisli, izjadaj mi se ako treba, a ja ti se
kunem u moju Sonju, što mi budeš reko ko čovek čoveku, u
poverenju, to će zanavek ostati između ova čet'ri zida. Ja znam, ti si
kao dete moro da budeš na strani oca i brata. To te je, tad, pogrešno
opredelilo. Tad si skreno s puta, zabaso u mračnu šumu, gde su te
sačekali strani agenti, koji vršljaju po našoj zemlji. I tako, mic po mic,
zaglibiš se u izdaju do grla, a da bi umirio savest počneš da veruješ u
sve što ti pričaju. Vratiš se ovde, naiđeš na domaće zlikovce, koji mrze
sve živo, koji po ceo dan seru i izlažu "svoje teorije", pomisliš da je
većina nezadovoljna, da se može praviti revolucija, zamisliš sebe ko
budućeg predsednika vlade, i, onda… Onda se pojavim ja. A ja nemam
dve zemlje, ko ti. Ja imam ćerku jedinicu i zemlju jedinicu, a prema
jedincima se, bar to ti je poznato, oseća mnogo više.
Dušan Kovačević, Maratonci trče počasni krug, BILI

PITON
Gospodine Milutine Topaloviču, ja ne mogu, verujte mi iskreno, ja ne

mogu u ovoj atmosferi da reknem dobru i mirnu reč. Moja duša je
duboko povređena. Za dva meseca je dinar pao toliko da ga ni najbolji
vid ne može pronaći, druže Laki. Sa padom dinara, pao je i naš
133
dogovor... A i čuvar groblja se promenio, Milutine Topaloviču, vi znate

kakvom se ja riziku izlažem. Moja duša je povređena vašim surovim
rečima. Hoćete da ja vadim sanduke i da vam ih donosim budzašto. Ja
da izvadim, a vi samo da ga malo očistite, dofarbate, izglancate i
ponovo prodate. Pa to je eksploatacija. To je kapitalističko
izrabljivanje poštenih i radenih ljudi! Mene krvavo koštaju ljudi koji
kopaju noću. Plaćam njih, plaćam jednog čuvara groblja, i jednog
ludaka koji spava na groblju i sve zna, da me ne bi prijavio. Da ne
vadim fleku s prstenjem, zlatnim zubima i cvećem koje moja deca,
moja sirota deca, uveče prodaju po kafanama, bio bih posljednji
slepac. A siromašna su naša groblja. Nema tu nešto vredno da se
skine s pokojnika: prstenčić, lančić, zubić… I to je sve loše, talijansko
zlato. Bože moj, kako je lepo raditi u bogatim zemljama. Tamo
spakuju čoveka s milionima. Dva posla i obezbeđen si za ceo život. Eh,
sirotinjo, i bogu i meni si teška. Vi ovde radite ko gospoda. U
posljednjih dvadeset godina niste izradili nijedan novi sanduk. Samo
čistite sanduke koje ja izvadim i donesem. I još se bunite. I to vam je
teško… Noćas će stići dva nova. Milutine Topaloviču, ja vas poštujem
kao rođenog oca koga sam rano izgubio. Vi razumete moju napaćenu
dušu koja jeca i bolno vapi za dobrim čovekom. Dozvolite da vam
poljubim plemenitu ruku.
Dušan Kovačević, Maratonci trče počasni krug, MIRKO
Ćuti! Ni reči! Dosta mi je tvojih priča. Nas dvoje smo se dogovorili kao
ljudi: kad dođe vreme da se raziđemo, onda da to i lepo kažemo. A ne
iza leđa, kurvinski… To je podlo, draga Kristina. Veoma podlo… Njega
ću noćas ubiti. (Iz džepa vadi veliki "skakavac". Oštrica noža iskoči i
blesne.) Neće se više nikad ponoviti ona scena kod Olje u stanu. Neće
Mirko više stajati i gledati dok se vas dvoje vatate i žvalavite… Nikad
više. A to ste radili i sto puta ranije, samo sam se ja pravio da ne
znam. Dogovorili ste se da i on pođe s nama, pa da me negde usput
ubijete… Gde ste bili noćas? U parku? U soliteru? U podrumu… Ja sve
razumem kad mi se lepo kaže. Meni je jasno da ti moraš, po nekim
statistikama, da se tucaš 4000 puta u životu. To mi je jasno, ali si mi to
morala reći! Morala si reći: Mirko, tvoj svet je težak. Dosadio si mi.
134
Nosi se sa tim tvojim ludačkim planovima. Oslobodi me jednom. Ti me

u ovoj jazbini držiš kao zatvorenika. Plašiš se da me izvedeš iz kuće u
kojoj je samo mrak. I ja bih te pustio na ulicu. Ti bi otrčala kao onaj
pas što je otrčao. Ne bi se okrenula. Ne bi, draga Kristina. Ja sam tebe
i tebi slične odavno pročitao. Ja vas leđima osećam i vidim. Evo, čim
zatvorim oči, istog trenutka mi se mota film: plešete, muzika svira…
on ti provlači ruku kroz kosu… ljubi te… Slušaš li ti mene? Dokle ćeš da
gledaš kroz prozor? Dokle ćeš da ga očekuješ? Molim, promrmljala si:
"Oh, bože." To si rekla? Jesi, nisam gluv i nisam glup! Govoriš "Bože" a
misliš na Đavola. Znam te ja. Pročitao sam te odavno. I sad si se
osmehnula. Misliš, samo ti mene čitaj dok ne pobegnem. Je li tako?
A? Dosta! Ni reči više, Kristina! Ni reči! Zaveži jednom, kurvo prokleta!
Zaveži jednom i prestani da me mučiš! Prestani da mi krv piješ i život
uništavaš!… On dolazi! Zato se ti smeškaš! On ide! Dogovorili ste se
da me noćas ubijete i pobegnete mojim kolima! Nećete! Nećeš,
kurvo!… Nećeš… Ja ću vas… Kristina!!! (Ubode je.)
Miroslav Krleža, Gospoda Glembajevi, LEONE
Naime, ja, ja naime mislim, ljudi ili su prijatelji ili nisu! A na dvije
minute ne može se biti prijateljem. I možda se nas dvojica niti ne
poznajemo: u ovih jedanaest godina mi nismo gotovo ni jedamput
razgovarali, mislim, naime, od onog jutra, kada su mamu našli mrtvu!
I vidiš, ja ne bih htio biti neiskren: od mamine smrti ja nisam ni
jedamput osjetio potrebe da govorim s tobom prijateljski! Da! Lagao
bih, da ti kažem, da mogu s tobom da govorim prijateljski, pa bilo to
samo dvije minute! Vidiš: ja sam zapakovao, ja putujem! Ja smatram,
da je moj dolazak u ovaj glembajevski dom bio neke vrste posljednja
sentimentalna zabluda. Ti si me pozvao pismeno, jubilej, obiteljski
obziri i sve ovo što već spada k ovakvoj slavi, ali to sve jače je od
mojih nerava! Ja sam, kako ti veliš: prenapet! Mene smatraju
"paranoidom"! Jednom "paranoidu" ne treba ništa uzeti za zlo! Ali
molim te da svakako uvažiš, da sve ono, što sam rekao Zilberbrantu,
nije bilo rečeno na tvoju adresu! Na moju časnu riječ, ja nisam imao
ni pojma, da ti slušaš na terasi! Između nas je uvijek tako bilo od
početka! Sve tvoje, od prvoga dana otkako se sjećam, bilo mi je
135
strano: tvoji sapuni, tvoja engleska kolonjska voda, tvoj duhan, tvoji
mirisi! Kad si me milovao po kosi, ja sam se uvijek bojao tvog nokta da
me ne odere! Sve tjelesno tvoje stajalo je između nas kao zid! Ti si
mene još kao dijete sablažnjavao svojim monoklom i ja nikako nisam
mogao da shvatim, čemu ti nosiš u oku ovaj svoj stakleni kotačić? Baš
zbog ovog monokla ja nikada nisam mogao da ti vjerujem ništa! Sve je
to predstava. Ti predstavljaš bankara Glembaja, koji traži formalnu
juridičku mogućnost, da spere jednu klevetu sa svoje metrese! Kakav
elan vital! Kakvo srce? Ta žena pere se dnevno s dvadeset i sedam
pomada i krema, ona se maže đurđicama i medom i čitave dane ne
radi drugo, nego se kupa u limunu i mlijeku! Njena pedeset i tri kofera
i tri hrta, to je ta njena kultura! Kada bi čovjek zbrojio sve funte, što
godišnje padaju za njene bistenhaltere i korzete i kozmetiku, mogao
bi da nahrani sve siromahe njenog karitativnog Dobrotvornog Ureda.
Šta kažem? Čitava bi se zemlja mogla do grla nažderati tim novcem!
Ta dobrotvorka gazi ljude svojim konjima, a ti tu sanjaš o njenom
srcu! Kako je sve to jadno. Čovječe! Ta žena gazi preko egzistencija
tako šarmantnozločinački, da tu normalnome čovjeku staje pamet! A
ovakav stari gospodin sjedi ovdje s monoklom u oku i pjeva pjesmu o
njenom srcu! Jedna užasna slika! I šta govore ljudi, da nema danas šta
da se slika? Slikara nema, ali od motiva sve vrvi kao u paklu! Naslikati
bi trebalo! Ovaj tvoj iracionalni, viši smiješak oko tvoje usne, kad
govoriš o njoj, to bi trebalo fiksirati!
B. Mihajlović Mihiz, Banović Strahinja, VOJIN
Porodično veće odredilo je mene da saopštim odluku, i ja to, evo,

činim. Jedan član naše porodice, kojoj su Bog i sudbina odredili da se
nađe uz prestolje ove zemlje u njenim najsudbonosnijim trenucima,
počinio je dvostruk zločin. Zločin izdaje i zločin preljube. Počinilac je
svoje delo priznao svojim ćutanjem i svojom nemoći da se brani.
Opsadno stanje u kome se naša država nalazi i čast naše porodice
zahtevaju najtežu kaznu. Ona se zna i utvrđena je davno običajima
naših predaka i zakonima naših careva. Za zločin preljube kazna je -
sečenje obe dojke, a zločin izdaje traži da prestupnik bude rastrgan
konjima na repove. Kako je zločinac pripadnik najvišeg plemstva,
136
pravo suđenja prinadleži samome caru. Porodično veće odlučilo je da

zamoli cara da teški i sramni zločin teško kazni ne uzimajući u obzir
porodično srodstvo i ne osvrćući se na okolnost, na kojoj je
bezuspješno insistirao jedan član veća, okolnost da je prestup izvršila
žena mlada i neiskusna. Čast naše porodice mora biti očišćena onim
čime se čast i čisti: ognjem i mačem, a zastrašujući primer mora biti
dokaz naše nepopustljive pravičnosti. Naša lična osećanja tu nemaju i
ne mogu da imaju ništa. Do carevog izricanja presude prestupnica će
biti zatvorena u podrumima našeg dvorca i niko s njom ne sme stupiti
u bilo kakav dodir. To je sve. To je sve što imam zvanično da
saopštim… A sada nam ostaje da se oprostimo. Pustite me, najpre ću
ja. Bila si moja sestra. Nisam stizao od grdnih poslova da mislim
mnogo na tebe, nisi uzimala mnogo mesta u mom životu. Ali sam te
voleo kao što se voli svoj, neminovno, celom svojom krvlju. Sada sam
ja taj koji ti sudi i saopštava presudu. Ja ću, znam da ću ja jedini od
cele porodice morati i da prisustvujem izvršenju presude. Ledim se na
pomisao da će telo moje sestre biti izloženo pogledima gomile i
kleštima dželata. Videćeš, ako me pogledaš u tom trenutku, ovo isto
moje mirno, namršteno lice, ove stisnute obrve, nadam se da mi se ni
crta na licu neće pomaći, da ću uspeti da ugušim pobunu svoje krvi,
koja je i tvoja, ali znaj da će se sve iskidati u meni na tanke niti gorčine
i očaja, da ću tek onda, možda prvi put zapravo, osetiti kako je
strašna, i krvava i skupa cena života. Zbogom. Neka ti Bog oprosti, ako
može. Ja, eto, nisam mogao.
Molijer, Don Žuan, DON ŽUAN
Šta! Ti misliš da se treba privezati za prvu na koju naiđemo. Da se radi

nje odreknemo svih ostalih, pa ni pogled da ne bacimo na njih? I jeste
mi to neka divna stvar po svaku cenu hteti ostati pri lažnoj vrlini
vernosti, sahraniti sebe zauvek u jednu jedinu ljubav i, još mlad, biti
mrtav za svaku lepoticu koja bi ti mogla izići na oči! Ne, ne, stalnost je
samo za glupake. Pravo je svake lepotice da nas očara, a ako smo se s
nekom od njih već ranije sreli, to još ne može ostalima uskratiti našu
ljubav. Mene, eto, lepota ushićuje ma gde je sreo, i ja se lako
podajem slatkoj vlasti kojom nas ona privlači. Sasvim je uzaludno što
137
sam se nekoj obavezao, jer ljubav koju osećam prema jednoj lepotici
nikako me ne obavezuje da budem nepravedan prema ostalima. Ja
imam otvorene oči da bih mogao videti vrline sviju njih, i svakoj
odajem poštovanje i plaćam danak na koji me primorava priroda. I
desilo se bilo šta, ja ne mogu svom srcu da uskratim ništa od onoga
što nađem da je dostojno ljubavi. Pa da imam i deset hiljada srdaca,
kada bi mi ih zaiskalo kakvo lepo čeljade, ja bih mu ih poklonio sva.
Najzad, naklonosti koje tek nastaju imaju neizrecive draži, a sve
ljubavno zadovoljstvo baš i jeste u promeni. Nema ti većeg uživanja
nego stotinama sitnih laskanja osvojiti srce kakve mlade lepotice,
gledati kako se iz dana u dan napreduje, svojim zanosom, suzama i
uzdasima savladati bezazlenu stidljivost duše koja se jogunasto brani,
stopu po stopu uklanjati slabački otpor koji ona stavlja pred nas,
savladati kolebljivost koju ona smatra čašću, pa je polagano odvesti
onamo kuda hoćemo. A kad već jednom zagospodarimo, nismo više
kadri ništa ni da kažemo ni da želimo. Svršeno je sa svim onim što je u
ljubavi lepo, pa i mi zadremamo u miru takve jedne ljubavi, dok nam
neka nova lepota ne razbudi želje i svojim primamljivim dražima ne
pokrene naše srce na nova osvajanja. Jer, najzad, ništa nije toliko
slatko kao likovati nad otpornošću kakve lepotice, a u toj oblasti ja
imam ambicije onih pobednika koji neprestano lete iz pobede u
pobedu i koji su nesposobni da postave granice svojim željama.
Osećam se tako kao da imam srce koje bi moglo voleti čitavu zemlju.
Kao Aleksandar Veliki, i ja bih voleo da ima još svetova, kako bih i na
njih proširio svoja ljubavnička osvajanja.
Molijer, Don Žuan, ZGANAREL
Vi verujete da su dva i dva četiri, a četiri i četiri osam. Divna vera i

divni simboli vere, odista! Prema tome, kako vidim, vaša je vera u
računici. Vi znate šta radite; a ako u to verujete, imate za to svojih
razloga. Nego ima tako nekakvih sitnih bezobraznika koji su razvratni
ni sami ne znajući zašto, koji se pretvaraju da su prosvećeni, jer
veruju da im to dobro stoji. Da imam takvog gospodara, rekao bih mu
sasvim otvoreno u brk: zar se usuđujete nebom se titrati, zar se ne
plašite izrugivati se najvećim svetinjama? Zar ti, crviću, sićušni
138
bedniče (ja to govorim svome zamišljenome gospodaru), zar se ti

usuđuješ da izvrgavaš poruzi ono što ceo svet poštuje? Zar mislite da
zato što imate titule, i plavu, lepo ukovrčenu periku, i pera za
šeširom, i zlatnim žicama izvezen kaput, i trake vatrenih boja (ja to ne
govorim vama, nego onome drugom), zar vi mislite, velim, da ste
samim tim i pametniji, da vam je dopušteno sve i da vam se istina ne
sme skresati u lice? Čujte, dakle: mora se priznati da se u ljudskim
glavama naslaže mnogo kojekakvih budalaština, i najčešće je
najmanje mudar baš onaj ko je najviše učio. Eto ja, gospodine, hvala
bogu, nisam učio koliko vi, i nema toga ko bi se mogao pohvaliti da
me je ikada ičemu naučio; ali i sa ovo malo svoje pameti i zdravog
razuma ja štošta vidim jasnije nego sve knjige, i razumem vrlo dobro
da ceo ovaj vidljivi svet nije mogao niknuti tek tako sam od sebe,
prekonoć, kao pečurka. Hteo bih da vas zapitam ko je stvorio ovo
drveće, ovo stenje, ovu zemlju i ovo nebo nad nama, ili se, možda, sve
to stvorilo samo od sebe? Pa, eto, na primer, baš i vi sami: zar ste i vi
postali tek tako, sami od sebe, i zar nije bilo potrebno da vaša majka
zatrudni s vašim ocem da biste se vi stvorili? I zar je mogućno gledati
izmišljaje od kojih je složena ljudska mašinerija, a ne diviti se tome
kako su divno uklopljeni jedan u drugi? Svi ti nervi, kosti, vene i
arterije, svi ti... ta pluća, srce, džigerica, i svi drugi sastojci. Ma šta vi
rekli, u čoveku postoji nešto divno što ne mogu objasniti ni svi
mudraci sveta. Zar nije divljenja dostojno to što ja, evo, stojim ovde,
što i ja imam nešto u glavi koja misli o stotinama različitih stvari u
jednom istom trenutku i sa mojim telom radi sve što hoće? Mogu
pljeskati rukama, podići ih, mogu nebu dići oči, oboriti glavu, kretati
nogama, ići desno, levo, napred, natrag, obrnuti se... (Pri obrtanju
padne.) Do đavola! Baš sam budala što se prepirem ovde s vama;
verujte što god hoćete, baš me briga ako dospete u pakao!
Molijer, Don Žuan, ZGANAREL
O, nebesa! Šta ja to čujem! Da bi slika bila potpuna, još vam je samo

licemerstvo nedostajalo - ovo je već doista vrhunac bezbožništva.
Gospodine, ovo je već i za mene dosta, i ne mogu ćutati. Radite sa
mnom što god hoćete. Udrite me, premlatite me, ubijte me, ako
139
hoćete. Ali moram olakšati svome srcu. Veran sam vam sluga, a uz to
ide i da budem iskren. Znajte, gospodine, da krčag dotle ide na vodu
dok se ne razbije. A kao što vrlo dobro veli onaj, ne znam koji pisac:
čovek je na ovom svetu kao ptica na grani; a grana opet izbija iz
drveta; a ono što izbija iz drveta živi prema dobrim načelima; a dobra
načela vrede više nego lepe reči; lepe reči se sretaju na dvorovima; a
na dvorovima su dvorani; dvorani, pak, idu za modom; a moda je plod
fantazije; fantazija je svojstvo duše; duša je ono što nam uliva život;
život se svršava smrću; smrt nas opominje na nebo; nebo je iznad
zemlje; zemlja nije more; morem besne bure; bure udaraju o
brodove; brodovima su potrebni dobri kormilari; dobar kormilar je
oprezan; opreznost nije svojstvo mladog sveta; mlad svet treba da
sluša starije ljude; stariji ljudi vole bogatstvo; bogatstvo čini ljude
bogatima; bogataši nisu siromašni; siromasi imaju mnogih potreba;
potrebe ne znaju ni za kakve zakone; ko živi bez zakona, živi kao divlja
zver; prema svemu tome, vi ćete biti prokleti i otići ćete na dno
pakla.Ukoliko se ni posle ovog ne popravite, utoliko gore po vas.
Molijer, Škola za žene, ARNOLF

Adaptacija Boro Stjepanović
Tu smo. Sami. Sad bi mogli (bez svjedoka) izmijenjati misli. U četiri

oka.
Da! Odluka ova nikom nije laka. Uskoro ću biti u "lancima braka".
Hajde, recite mi: biti brakom vezan da je korak za me dosta
neoprezan. Zaista? Dragi moj! Možda vi kod sebe nalazite razlog da
vam srce zebe. Iz svoga iskustva smatrate zacijelo da rogovi bračni
krase svako čelo. Ličim li ja na te što trpe do smrti da im se ljubavnik
ispred nosa vrti? Poznajem ja laži, varke prepredene kojima nam hoće
da podvale žene. Nimalo mi srce od braka ne zebe. Da! Svojim ću
znanjem da zaštitim sebe.
Uzeću za ženu priglupu i mlađu. Da! Tako nevolje neće da me snađu.
"Glupaču uzeti! Ne, to ni u snu!" Ko se mudrom ženi - rogovi su tu!
Neki ljudi plate previsokom cijenom ako se ožene kakvom mudrom
140
ženom. Ne, ne! Ja to neću! Što dalje od mene sve te načitane i učene
žene. Ja hoću da moja tek toliko ima pameti da ne zna ni šta je to
rima. Pa kad joj u igri zatreba da kaže šta se s riječju "oči" rimuje i
slaže, nek malo promisli dok temu ne svari, pa nek ushićeno kaže:
"Naočari!" Da me voli - pamet tu potrebna nije! Nek se moli bogu,
nek kuva, nek šije.
Dovoljno sam bogat. Lako 'e bilo meni izabrati ženu što će to da
cijeni. Ne da traži novac, da kamči, da prosi, da mi prebacuje miraz
što donosi. A ja joj sve pružam!
Djevojčica mila (četvorogodišnja) privukla me bila. Njena majka teško
življaše u bijedi. I da malu uzmem - pomislih da vrijedi. Kad je dobra
žena moju želju čula, rado je sa sebe taj teret skinula. Od tad ima evo
sad četrnaest ljeta.
Smjestih djevojčicu daleko od svijeta. U skrovište jednog malog
manastira dadoh je na odgoj van javnog dodira. Nalog dadoh da se
potrude svi skupa: kol'ko god se može da ostane glupa. Hvala bogu,
ona tako čedna, krotka, kad odraste, posta prava - idiotka. Takav dar
sa neba prosto me očara. Dobio sam ženu što mi odgovara!
Izvedoh je otud. Al' po mojoj kući motaju se ljudi razni, nemogući. Pst:
imam kućerak u drugome kraju za koji oni srećom i ne znaju. I
smjestih je tako dalje od salona. Sa poslugom živi glupom k'o i ona.
Nisam htio da se stan na mene piše. Da! "Baron Lozanski" sviđa mi se
više.
Rekoh li vam: mala zove se Anjesa. Tako čedna - to je poklon sa
nebesa! Zato je meni ta odluka laka. S Anjesom ću biti u "lancima
braka".
Kad onako krotka, čista i bez grijeha Anjesa šta kaže - da pukneš od
smijeha. Nekidan, ja vidim da je nešto muči. Razmišlja duboko, zatim
se odluči i pita me smjerno, sa sumnjom u duši: da l' se mala djeca
rađaju kroz uši.
Pitate se: zašto taj projekat cio? Da se obezbijedim! Sve sam
predvidio!
Pratite me! Do nje (na dva tri minuta)! Samo da joj javim da se vratih
s puta.
141
Molijer, Škola za žene, ARNOLF

Adaptacija Boro Stjepanović
Čuj me sad, Anjesa. Ostavi taj rad. De podigni glavu i slušaj me sad.
Tu, tu me gledaj dok govorim ovo. I upamti dobro svako moje slovo.
Ja se ženim tobom, Anjesa, i treba stoput na dan milost da hvališ sa
neba... Hoću da ti kažem, i slušaj me pomno: tvoje je porijeklo više
nego skromno. Al' mojom dobrotom od proste seljanke stići ćeš na
stupanj ugledne građanke. Hoću da znaš, kad ti već toliko dajem, da
sam ja ponosan, a ne da se kajem.
A brak - nije šala. Ima svoju cijenu. Stroge su dužnosti za udatu ženu.
Tu nema govora o grešnoj slobodi. Nikakve zabave, igre i provodi.
Tvoj je pol, Anjesa, slab i nižeg reda, zavisan od muža. Tako se to
gleda! Ženski pol je suknja, muški pol je brada. Ona je pokorna dok on
svijetom vlada. Kao što se vojnik strogo vaspitava da se starješini
svome pokorava, sluga svome gazdi, ili dijete ocu, i podanik svaki
svome vladaocu, sve to još ni blizu nije pokornosti, onoj poniznosti,
onoj poslušnosti i dubokoj pošti što svakoga trena svome mužu čini i
duguje žena. I znaj, kad te činim svojom polovinom - svoju čast ti
dajem već samim tim činom. A ta čast je krhka i ranjiva lako. S tim se
nije dobro igrati tek tako. A žene su spremne takvo zlo da stvore. Zato
će u paklu vječito da gore.
To što ti govorim nisu prazne priče. Sve to primi srcem jer tebe se
tiče. Nek ti duša nije koketna. Nek blista. Bijela kao krin, i nevina i
čista. Al' ako zabludi i satanu sluša, kao ugalj crna postaće ti duša. I
svima ćeš biti kao đavo ružna pa ćeš zaglaviti u pakao kužna, da ti se
vječito tamo duša kuva. A od toga nek te samo nebo čuva.
Sad mi se pokloni, ko iskušenica što poznaje službu božju do sitnica. I
ti ćeš u brak ući isto tako.
Evo, ja u džepu imam štivo lako. To o službi žene neki pisac piše.
Dobričina, al' mu ime ne znam više. To zabava nek ti bude svakog
dana. Pročitaj sad odmah nekoliko strana.
142
Molijer, Tvrdica, HARPAGON
Drž'te lopova! Drž'te lopova! Ubice! Razbojnici! Pravdo, nebeska

pravdo! Propao sam, ubili su me, zaklali su me, ukrali su mi novac. Ko
to može biti? Šta je s njim? Gde je? Gde se sakrio? Kako da ga
pronađem? Kud treba da trčim? Kud da ne trčim? Da nije tamo? Da
nije ovde? Ko je to? Stoj! (Zgrabi sebe za ruku.) Vrati mi novac, huljo
jedna… Ah, to sam ja!… Šenuo sam, ne znam ni gde sam, ni ko sam, ni
šta radim. Ah, moje blago, jadno moje blago, prijatelju moj dragi,
oteše te od mene, a bez tebe nema mi pomoći, ni utehe, ni radosti.
Svršeno je sa mnom. Šta ću sad na ovom svetu? Nema mi života bez
tebe. Svršeno je, ne mogu više da izdržim, umirem, mrtav sam,
zakopan sam. Zar nema nikoga da me oživi, da mi vrati moje milo
blago, ili da mi kaže ko ga je uzeo? Šta kažete? Nije niko. Ma ko da je
izvršio to delo, taj je morao dobro vrebati čas, i baš je onda ugrabio
priliku kad sam ja razgovarao sa svojim nevaljalim sinom. Hajdemo.
Idem da se tužim, pa neka se stave na muke svi ukućani: služavke,
sluge, sin, ćerka, pa i ja. Šta je sveta! Svako mi je sumnjiv u koga
pogledam, i čini mi se da me je on pokrao. Ej, o čemu to razgovarate?
O onome koji me je pokrao? Kakva je to graja tamo? Je li to moj
lopov? Smilujte se, ako znate što o kradljivcu, kažite mi, molim vas.
Da se nije sakrio među vama? Svi gledaju u mene i smeju se. Videćete
da su i oni bez sumnje učestvovali u krađi. Brzo, komesare, pandure,
žandarme, sudije, muke, vešala, dželate. Tražiću da se poveša ceo
svet, a ako ne nađem svoj novac, onda ću se obesiti i sam.
Slavomir Mrožek, Policajci, NAREDNIK
Čim sam dobio od vas instrukcije, gospodine šefe, pristupio sam

njihovom izvršenju. Najpre sam nabavio civilno odelo, mada -
podvlačim to - civilna odela ne podnosim. Zatim sam izišao na ulicu.
Jedno vreme držao sam se izazovno ispred državnog ureda za mere i
vage, ali niko nije na to obratio pažnju. Zatim pođoh na trg i počeh da
pravim grimase ispred spomenika Infanta i Njegovog Strica Regenta
(ustaje, seda). Ali ni na to niko ne obrati pažnju. Pođoh, dakle, i
143
odatle i stadoh u red ispred kioska za pivo. Pogledam i vidim da su

pred kioskom oko mene sve sami obični građani. - Odlično - mislim u
sebi. Red se pomiče, a ja sve vreme mislim kako da počnem. Najzad
se setih i kad dođe red na mene, kažem onom prodavcu, kao
najobičnije: "Molim dva mala piva u vladinom stilu". Razumete,
gospodine šefe? U vladinom! Tobože da nam je vlada navarila pivo ili
tako nešto, da je tobože malo i tako dalje. No on da li nije razumeo,
jer nije izgledao baš mnogo inteligentno, ili nije hteo da razume, tek -
samo upita: "Belo ili crno?" Na to ja njemu već otvoreno: "Svejedno, i
onako zemljoradnja kod nas propada, a ko ne krade, taj od plate ne
može da živi". Tada oni što stajahu iza mene priđoše bliže, a jedan od
njih upita da ja to ne pravim kakve aluzije na našu stvarnost, jer je on
državni činovnik i neće dozvoliti da se država kleveće. A ja im onda
skroz otvoreno: o stočarstvu, pa o spoljnoj trgovini, pa nešto malo o
policiji, naročito tajnoj. Na to se izdvoji jedan mladi, u kačketu, pa na
mene: "Ti nam u našu policiju - veli - ne diraj, jer ako tako nastaviš,
počećeš da huškaš i protiv vojske, tražićeš da se ograniči ili čak i
ukine, a ja na jesen treba da služim". A kad se na to prodra jedna
ženturača koja stajaše nešto dalje: "Gledajte ga, policija mu se ne
dopada! Ja sam ravno pre nedelju dana predala molbu da kod mene
izvrše pretres, a ovaj mangup će tu da mi burgija! Posle revizije čovek
se uvek oseća lakše i lojalnije!" Vidim ja da ne valja. Ali vi me znate,
gospodine šefe, služim u policiji od malih nogu, a služba provokatora,
to je za mene svetinja, mada je to služba gorka. Ne osvrćem se ja,
dakle, i kažem smelo sve što treba, najpre o porezima, pa na kraju o
našem Infantu (ustaje) i Njegovom Stricu Regentu. - "A takav si ti? Zar
ti da nam prljaš naše vladaoce!?" - povikaše u glas i počeše da me
tuku po glavi. I tako, gospodine šefe, dok su me tamo mlatili, mene su
prožimala dva suprotna osećanja: osećanje tuge, i osećanje radosti.
Tugovao sam što nisam izvršio vašu zapovest, gospodine šefe, i što
nisam bio u stanju nikoga da isprovociram, te opet nećemo imati
nikoga da uhapsimo. A radovao sam se što su poštovanje i ljubav
prema ličnostima (ustaje) našeg Infanta i Njegovog Strica Regenta
tako sveopšte rasprostranjeni i jaki u narodu, kao što možete
ljubazno proceniti po mom oku, gospodine šefe.
144
P.P. Njegoš, Gorski vijenac, VOJVODA DRAŠKO
Bješe igre, ali drugojače. U jednu se kuću sakupljahu pošto mrkni i

pošto večeraj. Kuća bješe sila od svijeta, uždi u njoj hiljadu svijećah.
Po zidu joj svud bjehu panjege. Cijela se napuni naroda. Tako isto i
kuća ostala. Svud mogaše iz zida viđeti đe virahu ka miši iz gnj'ezda.
Dok se jedna podiže zavjesa, treći dio od kuće otvori. Bože dragi, tu
da vidiš čuda! Tu izmilje nekakvoga puka - to ni u snu nikad doć ne
može. Svi šareni kao divlje mačke. Dok ih stade po kući krivanja. Đe ko
bješe zapljeska rukama. Imah mrtav panut od smijeha! Malo stade,
oni otidoše, a za njima drugi izidoše. Takve bruke, takvijeh grdilah,
nigđe niko jošt vidio nije! Nosine im po od kvarta bjehu. Istreštili oči
kao tenci, a zinuli ka kurjaci gladni. A drvene noge nasadili, pa iđahu
kao na ključeve. Oblačili prnje i jačine – usred podne da ga čovjek
sretne, sva bi mu se kosa naježila. Dokle neko, da mu bog pomože, iz
onijeh panjegah zavika: "Bjež, narode, e izgore kuća!" Bože dragi, da
tu bruku vidiš! Stade jeka, klepet i lomjava. Stade piska. Kape
popadaše, stotina ih ispod nogah osta. Sve se nabi, da krknut ne
može, kao stoka kad je zvjerad gone. Te mi opet sjutradan na igru,
kad u kući nigđe nikog nema, no je pusta kuća zatvorena. I jošt ću vi
jednu sprdnju pričat (a znam čisto vjerovat nećete): vidio sam ljude u
Mletkama đe na konop skaču i igraju. Ne znam ništa, no sam ih
gledao. I sam mislim da je maštanije.
Platon, Odbrana Sokratova i smrt, SOKRAT
A sada želim da bacim pogled u budućnost i da vama, koji ste me

osudili, budućnost proreknem. Ja se nalazim već onde gde ljudi
najviše postaju proroci: pred vratima smrti! Vama, ljudi, koji me
osudom ubiste, proričem da će vas odmah posle moje smrti stići
mnogo teža kazna, tako mi vatre, nego ona kojom ste mene ubili! Jer
sada to činite uvereni da ćete se za svagda lišiti davanja računa o
svome životu, ali će se, za to vam dobar stojim, sasvim suprotno
desiti. Biće tada više onih koji će od vas tražiti da položite račune!
Njih sam ja do sada zadržavao! To vi niste ni opazili. Ali biće vam
145
opasniji zato što su mlađi. Jer ako vi očekujete da ćete ubijanjem

odvratiti ljude da vam ne prigovaraju što ne živite pravo, ne računate
dobro! Ovakvo sredstvo niti je časno, niti je dugovečno! Najlepše je, i
u isti mah najplemenitije kad čovek ne kolje druge, nego sam sebe
sprema kako bi što bolji bio. To je ono što proričem vama koji me na
smrt osudiste i time se s vama rastajem. A sad reč onima koji su me
osloboditi hteli!
Vama, kao svojim prijateljima, hoću da razložim šta upravo znači to
što se danas meni dogodilo. Meni se, ljudi sudije, dogodilo nešto
čudnovato. Onaj moj proročki glas, glas moga duha, javljao mi se
veoma često u poslednje vreme i opominjao me kad god bih nešto
nepravo namislio da uradim! Meni se ni jutros, kad sam ostavljao
svoju kuću, nije protivio taj znak i danas me nigde za vreme celoga
ovoga spora, ni u delanju ni u govoru, nije zadržavao. A to nikako ne
možemo razumeti mi koji verujemo da je smrt neko zlo! Ali da
promislimo i s druge strane: koliko ima razloga za nadanje da je smrt
neko dobro! Jer smrt može biti samo jedno od ovoga dvoga: ili je
takva da onaj koji je umro nije ništa, ili je neka promena i seoba duše
odavde na drugo mesto. U prvom slučaju, ako nema nikakvih
osećanja, nego je sve kao dubok san kad se spava i ništa ne sanja, ako
je, dakle, smrt takva, onda je ona čudo od blagodeti! Jer celo vreme
života, čini mi se, i nije ništa drugo nego jedna neprospavana noć. U
drugom slučaju, ako je smrt neka seoba odavde na drugo mesto, i ako
je istina ono što se govori da zaista borave onde svi oni koji su
preminuli, pa zar bi veće sreće moglo biti od ovoga. Sresti se tamo s
Orfejem… Sa Homerom! Što se mene tiče, ako je to istina, želeo bih i
više puta da umrem. Šta bi ko dao za to da ispita onog koji je protiv
Troje poveo onu mnogu vojsku, ili Odiseja, ili Sizifa i hiljade i hiljade
drugih!… S njima se onde razgovarati! Biti s njima u društvu! Ispitivati
ih! To bi bilo neizmerno blaženstvo! Oni tamo, po svoj prilici, za takve
razgovore ne osuđuju na smrt!
146
Aleksandar Popović, Razvojni put Bore Šnajdera, BORA
Auh, ljudi, taman jedno otaljaš, drugo ti se penje za vrat!… zar ne

vidiš da imam posla preko glave, druže Kambaskoviću?!… I niko ti to
ne veruje, svi misle: upravnik biti, to ti je na mekanoj fotelji sedeti i
debelu platu primati!… A koliko ja sekiracije imam samo s
familijom?!… Oni koji do juče za mene nisu hteli ni da čuju, i oni me
sad svojataju… "Lako nam je sad" – kažu… "Sad je i naš Bora
rukovodeći!"… Navalili na mene sa svih strana!… traže od mene
službe, stanove, veze, protekcije, olakšice, banjska lečenja, penzije,
obustavljanje krivičnog postupka!… Šta si me ti ono pitao?… A, da! Šta
ćemo preduzeti u vezi sa Špirom?… Ček da i to unesem u podsetnik…
Š-š-š… šine za dišu Pućinog… šantung liht plav, više petrolej, a može i
seriz… jedan osamdeset puta sto dvadeset… ili tri i šezdeset puta
sedamdeset… šljaka, videti za kamionet… Širola barba Mate, Krk,
zadnja pošta Punat, dvokrevetna za početak avgusta… šrafštuk za
Milančeta… Štefica: dvadeset i jedan, trista trideset i tri, lokal nula
tri… (Zapisuje.) Tako!… ja sam ovde kod mene pod "Š" zapisao: Špira
klonfer, a i ti me opet s vremena na vreme podseti… Nego, kad ste
već svi na okupu, mogli bismo da održimo sastanak! Drugovi i
drugarice!… ima među nama, na žalost i takvih koji nikako neće da
shvate pozitivne tendencije u našim kretanjima!!… Neću da čujem da
se grizete i dižete halabuku u zadruzi… Sad treba… smanjiti troškove
ptt komunikacija… i da se kod telefona postavi kasica!… upropastiše
nas ti privatni telefonski razgovori!… Ne znam ko mi reče da nikotin
škodi?… I onda taj kancelarijski materijal!… Gde se deva tolika
hartija?… Ja bih na sve vas apelovao da se malo racionalnije troši
toalet-papir! I pijete li vi to mastilo, šta radite?!… Nemojte da
ubuduće vidim da opet neko svoje lično penkalo puni zadružnim
mastilom?!… Zasad se još nećemo kažnjavati, ali ako neko misli da
nastavi tako, grdno se vara!… Zaoštrićemo mi to pitanje!… Brže svi na
svoja radna mesta, norma ne sme da trpi… Vitomire, ti se vrati!… Od
danas pa nadalje ti imaš da motriš na svaki njihov korak!… da motriš
da l' oru, da l' probadaju, da l' vlače, da l' vrte, da l' grabe, da l'
testerišu, da l' kopaju, da l' metu, da l' žanju, da l' mlate, da l' grću, da
l' čiste, da l' denu, da l' seju, da l' čupaju il' veju? Jesi li razumeo,
stalno da si im za petama!
147
Jasmina Reza, Art, IVAN
Zašto se viđamo ako se mrzimo?! Mrzimo se, to je jasno! Najzad, ja

vas ne mrzim, ali vi se mrzite! I mrzite mene! Zašto se onda viđamo?
Spremao sam se da provedem jedno opušteno veče poslije cijele
nedjelje besmislenih trzavica, da se nađem s moja dva najbolja
prijatelja, da idemo u bioskop, da se smijemo, da zaboravimo
probleme… Vi znate da ja mogu da se rasplačem… ja zbog ovog mogu
da se rasplačem… Uostalom, samo što nisam… Ako se raziđemo, ljuti,
šta će biti s mojim vjenčanjem? Vi ste kumovi, ako se sjećate. Upisao
sam vas. Grozno je to što radite! Mogli ste da se posvađate poslije
dvanaestog. Ne, vi ste sve udesili da mi pokvarite vjenčanje.
Vjenčanje koje je već samo po sebi čista katastrofa. Zbog koga sam
izgubio četiri kile. Vi hoćete da ga definitivno upropastite! Jedine dvije
osobe čije mi je prisustvo pružalo neku mrvicu zadovoljstva sve rade
da se poubijaju. Stvarno imam sreće, nema šta! Vi mislite da ja volim
papirne maramice, ljepljive trake… Mislite da jedan normalan čovjek
čezne za tim da jednoga dana prodaje košulje s nabranim leđima?!…
Šta biste htjeli da uradim? Izigravao sam budalu do tridesete. I
naravno da sam vas zabavljao. Zabavljao sam ja mnoge svojim
budalaštinama. Ali ko je uveče sam kao pas? Ko se uveče vraća sasvim
sam u svoju jazbinu? Lakrdijaš koji hoće da crkne od usamljenosti.
Koji na telefonskoj sekretarici nalazi - koga? Svoju majku. I opet svoju
majku. Hajde, kaži mi da ne zapadam u ovakvo stanje! A ko me je
doveo u ovo stanje? Ja ne držim do sebe kao vi. Ko sam ja? Jedan tip
bez težine, bez svog mišljenja. Ja sam običan lutak iz kutije. Uvijek
sam bio čupko iz kutije. A ti! Nemoj da bi mi sad savjetovao: smiri se,
smiri se! Ne postoji ni jedan razlog da se smirim. Ako hoćeš da skroz
poludim, ti mi kaži: smiri se! Smiri se! To je najgore što se može reći
nekome ko je izgubio svoj mir. Ja sam drukčiji od vas, ja ne želim da
imam autoriteta, ja ne želim da budem uvaženi stručnjak. I ja ne
mogu da postojim sam za sebe. Ja hoću da budem vaš. Vaš prijatelj.
Ivan vjetropir! Ivan vjetropir!
148
Nebojša Romčević, Karolina Nojber, HANSVURST
Slušaj ovamo, narode, priču čudesnu i čudotvornu, kako je Hansvurst

bio mornar i putovao u daleke Indije. Mene dobri Bog dotera na
čudno ostrvo o kome hoću da vam pričam. Kakvo ostrvo, pobogu
braćo! Tek što stupih na njega, kad ti na mene zalajaše pune šerpe,
lonci i tepsije, tiganji i đumbiri, plehovi i tanjiri. U jednom toliki rolat s
graškom, iz drugog gleda rozbratna, u trećem ciči kiseo kupus, tamo
ovčetina u krompiru. Ja se stresem, braćo draga, i šmugnem na drvo.
Kad ti tamo, mesto lišća, faširane šnicle i kotleti. One šerpe dole laju i
sve viču: "Jedi me! Jedi me!" I gađaju vrućim zemičkama i perecama
ne bi li me skinuli odatle. Neki, kad videše da neću da ih jedem,
pojedoše se sami od muke. Kakva zemlja, braćo! Po livadi se jure jarići
na ražnju, reke što od blage teleće supe, što od riblje čorbe ljute. U
zmijskom leglu sikću palačinke s mladim sirom, mesom i sa zeljem, iz
bunara vadiš pivo, a iz neba kiši vino. To je vruće, brate mili, pa
rumeno, pa rskavo, pa kiselo, pa krckavo, zapečeno, pa je masno, pa
sve klizi, pa se topi, pa te zove, pa te mami, pa te vabi, pa te kune, pa
te vreba, pa te moli. Po vazduhu, mesto muva, zuje pune kašike i čim
zevneš, stušte se u usta. Pričam ja tako sa šaranom u pavlaci, kad ti
dođe vangla s uštipcima i reče da me zove njihov pop, Velika
štanglica. Uzjahah salamu i ona me odnese na Ementalersku goru,
gde Velika štanglica obznani Zakon za ljude i ja vam ga, eto,
predajem: Nikad ništa ne radi! I jedi! Ne jedi na prazan stomak. I ništa
ne radi! Ne jedi slatko pre slanog, ako ne moraš. I ne radi! Ne mešaj
crno i belo vino, a ako ga mešaš, uzmi i pivo. I ništa ne radi! Uz
pečenje ne propuštaj salatu. I ne radi! Neka ti prasetina uvek bude
masna i obilna. I ne radi. Ako jedeš ribu, ne zaboravi vino. To je greh. I
ne radi. Ne poželi posne hrane. I ništa ne radi. I nikako, nikada, ništa
ne radi. I redovno seri, ako Boga znaš! Proveo sam tu lepe godine. A
kad je došlo vreme za put, ja sam hteo da ponesem i malo hrane za
one glumce što pričaju o velikoj umetnosti, a nemaju od gladi šta da
poseru. Ali, Velika štanglica mi reče: Hansvurste, oni jedu vazduh.
"Kako?" Pa zato toliko prde i od njih ne može da se diše! Pojedoše sav
vazduh!
149
Edmon Rostan, Sirano de Beržerak, SIRANO
To je malo! Bože! Šta bi stvari meni na um palo! Menjajući glasom,

evo šta bih reko: Napadno: "Kada bih ja takav nos steko, smesta bih
ga dao da se amputira!" Drugarski: "Za nj čaša mora da se bira! On
može da pije samo iz bokala!" Opisno: "Ko stena! Ne, stena je mala!
Greben! Šta? U poluostrva se broji!" Radoznalo: Šta u toj futroli stoji?
Pribor za pisanje, ili makazice? Ljubazno: "Bez sumnje, vi volite ptice,
pa im ljubav vaša tu sedalo mete gde mogu slobodno na odmor da
slete?" Grubo: "Kad pušite, toliki dim stvori da susedi dreknu: eno,
odžak gori!" Oprezno: "Zašto vam glava klone tako? Pazite, taj teret
srušiće vas lako!" Nežno: "Ah, amrelčić za takav nos vredi, jer od
jakog sunca može da izbledi!" Cepidlački: "Samo životinjska fela,
zvana Hipokampelefantokaméla, mogla je da nosi, ne mareći ništa, na
tolicnoj kosti toliko mesišta!" Kavaljer: "Čiviluk sve modniji biva! Da
okačim šešir baš je zgoda živa!" Zanosno: "Jedino mistral kada huče,
kijavicu može ceo da navuče!" Dramski: "Kad krvari, More je crveno!"
Mirisar: "Za firmu rado bih ga preno!" Lirski: "On je školjci Tritonovoj
ravan!" Naivno: "Je l’ pristup u tu zgradu javan?" Sa respektom: "Baš
vam zavidim na sreći! To se, bogme, zove kuću svoju steći!" Seljak:
"Šta, zar to nos? Avaj, mene slepa! Mišljah da je krompir ili
šargarepa!" Vojnički: "Za nišan on je dušu dao!" Praktičar: "Kad bi mi
na lutriji pao, o glavnom zgoditku ne bih sanjo više!" Najzad, kao
Piram, kad se parodiše: "Taj nos svome gazdi skladnost crta kvari,
zato i crveni taj izdajnik stari!" Eto šta ste mogli otoič mi reći, da su
vam pismenost i duh malo veći! Al' ni atom duha mozak vaš ne krije,
o, bedno stvorenje, od svih najbednije! U šest pismena sva pismenost
vam stala, koja skupa čine jednu reč: budala! Da u vama te se lude
šale rode, pa (u krugu ove otmene gospode) pokušate reći meni
redom ovo, ne biste ni prvo izustili slovo rečenice prve (a u prvoj reči).
Jer to sebi reći ništa me ne preči. Ali ne dopuštam da mi drugi kaže!
150
A.B. Rucante, Mušica, MENATO
Jebem ti život, baš sam ja nesrećan! Nemam ni mira ni pokoja. A više

se mučim, jedim, grizem i imam više neprilika od ikoga na ovom
naopakom svetu. Ali pravo da kažem, treba da se žalim na samoga
sebe jer nikako nisam smeo da se zaljubim u svoju kumu, kao što sam
učinio, niti da pokušam da nabijem rogove svome kumu. Prokleta da
je ljubav, i onaj koji ju je stvorio, i njen otac i njena majka… Dovukla
me čak do Padove, te sam napustio volove, krave, kobile, ovce, svinje
i krmače, i sve ostalo da bih pošao. A kuda? Za nekom ženskom. A
zašto? Nizašto, jer ništa neću postići. Ala ove ženske imaju veliku
moć. Vuku ti one muškarce kud im je drago, i protiv njihove volje.
Kažu da imamo slobodnu volju. Imamo, đavola. Zaslužili smo da nas
raspale maljem po glavi što dopuštamo da tako vladaju nama. Ja
mislim da me ona začarala ili opčinila. Kakvi opčinila! Da sam
opčinjen, bio bih ukočen kao mrtvac. Međutim, čak sam isuviše živ, i
gorim kao peć u kojoj plamti vatra. Začarala me je tako da neprestano
osećam neki bol na ovoj levoj strani, kao da mi dva kovača udaraju
čekićima i čine: bum-bum, bum-bum. Dok jedan udara, drugi diže
čekić. Majku li vam vašu, prestanite da udarate, jedva sam živ. Pa da,
umreću, svisnuću, dobro to osećam jer sav gorim. Gle kako mi dim
izlazi na usta. O, bože, o, bože, pomozi mi. Ćuti, Menato, ćuti, ne
uništavaj sebe. Slušaj, učini onako kako te ja naučim. Dobro, šta da
radim? Idi i pokušaj da razgovaraš sa svojom kumom… Možda…
mada… Šta ja znam, možda ćeš se nagoditi s njom. Kad bi ona pristala
da joj budeš ono što si joj pre bio, zar ne bi bio zadovoljan? Jedan glas
mi veli: učini to, a drugi mi veli: nemoj. Idem! Jer ako tako mnogo
očajavam, mogu i da umrem, a ako umrem, otići ću sa ovog sveta. I
neću moći da se pokajem što sam umro, znam ja to. Oh, dođavola,
kad bi bilo, štono kažu… Moram da smislim šta ću joj reći. Reći ću
ovako: Ej, kumo, slušajte malo. Ja sam vam, štono kažu, uvek
pokazivao da vas volim i to ću vam sve više pokazivati, jer jednom,
štono kažu… Umeću, valjda, da govorim. Ali ako je moj kum kod kuće!
Pa šta? Naći ću već neki izgovor. Glup je onaj stvor koji ne zna naći
izgovor. Hajde, idem.
151
Ljubomir Simović, Čudo u Šarganu, SKITNICA
Da vas pitam. Sad baš kažem ovoj vašoj, za šankom. Da l vam je

svraćala jedna, zove se Vukosava, oči crne, punđa, metar i
osamdeset? Visoka, krupna, kosa crna ko zift. A Š ne može da kaže
sasvim čisto, nego šuška, kaže: šubara, šuma, šaša, šišti, šeboj, šuster,
Šunjevarić. Kaže: Šabac, šunogla, šustikla, šibica, štof. Trebalo je da se
venčamo četrešeste. Muž joj bio podnarednik. Umro u Nemačkoj, u
zarobljeništvu. A ja se naprotiv vratio iz rata. Imo sam čin, bio stariji
vodnik, pa me po toj osnovi rasporede na tu poljoprivrednu
ekonomiju. Tako se i upoznamo. Radila ona tu ko kuvarica. A neka
rodna godina, rodilo ko pred neku nesreću! Jesen, branje šljiva,
kuvanje pekmeza! Šljive madžarke, požegače, belošljive, ranošljive,
dudovi beli i crni! Sve ti to ždrebno, steono, skotno, suprasno,
trudno! Što se sad stotini tad se iljadilo, što se sad blizni tad se
trojanilo. Buranija pritkara, puterka, bez konca, a posle večere dinja
cerovača! Ili knedle sa šljivama, uvaljane u semprezlu! Bila je stvarno
odlična kuvarica! Jela čorbasta, testavna, pile u ajmokcu, kolači
izdašni, a pite joj se jufkijaju! Pita sirnjača, gužvara, savijača,
bundevara, krompiruša! A kad ona umesi gibanicu! Nije bilo takve
gibanice od Valjeva pa do Ivanjice! Leto u jeku, putevi prašnjavi, za
oblakom se rasprslo sunce! Do podne Petrovdan, od podne
Pavlovdan! Ladovina ispod oblaka! A Vukosava… Sunča se, češe butku
karanfilom… Sunce joj greje svaku pegu na leđima… Reka… paučina…
tegla s medom… svitac… riba… čaša vode… njena noga… u svemu ko
da sija delić… Izvinite, ja to… Sve to naravno utiče… Dan po dan, i tako
ti ona ostane… I to dogurala sve do četvrtog meseca! Uapse me baš
negde pred venčanje. Principijelno neslaganje, takva su bila vremena.
Dobio sedamnes meseci, odležo petnes. Ne znam je l se porodila il je
abortirala. Išo sam na tu ekonomiju, lane, al se niko ne seća. Sad
putujem, raspitujem se. Volela je kafanu, zato je i tražim najviše po
kafanama. Visoka, krupna, kosa crna ko zift. A kad treba da kaže Š,
počne da šuška. Ne kaže: šaša, nego: šaša! I ne kaže: šišmiš, nego:
šišmiš! Sigurni ste da nije svraćala? Ako se desi da nekad slučajno
navrati, nemojte ništa o meni da pominjete! Oću da je iznenadim!
Samo ispitajte, onako izokola, kao slučajno, gde živi, i to. Nemojte da
zaboravite. A ja ću još da navratim…
152
Sofokle, Antigona, HEMON
Bogovi, oče, daju razum ljudima (od svega blaga to je blago najveće).
Ja ne bih mogao ni znao tvrditi da nije istina to sve što kaza ti. Al'
istinu ti katkad vide i drugi!
Od tebe mogu bolje ja da vidim sve što neko zbori, tvori il' osuđuje.
Jer pred tobom se boji čovek pučanin da zbori ono što ti čuti ne voliš.
A ja sa strane dobro mogu slušati tu momu kako ceo grad oplakuje
što ona (od svih žena najnedužnija) najsramnije za dično delo umire.
Svog brata (što u seči pade krvavoj) bez groba psima ne dade
proždrljivim (nit ptici kakvoj) da ga oni rastržu. Zar zlatne pošte nije
ona dostojna? Ovako, tihano se tajni širi glas.
A za me, oče, blaga nema većega no to kad vidim da te sreća prati
svud. Šta deci lepše sja no sreća očeva? Il' ocu dobar glas o deci
njegovoj? Pa zato nemoj samo na to misliti da valja tvoja reč a druga
ničija. Jer ko god misli da je trezven samo on, da jezikom il' umom
druge nadmaša, taj, otkrije li dušu, prazan zjapiće.
Al' i mudracu priliči da uči još, a pri tom luk da suviše ne zateže. Pa
vidiš: kad bujice zimi udare, drveće što se svija grane očuva, a što se
opre, s korenom se izvali. I brodar! Kad na jedru čvrsto zategne užeta
(neće vihoru da popusti) - on brodi dalje s izvrnutom palubom.
Popusti zato. I promeni naredbu. Ko mlađi, mogu l' i ja svetovati što?
Lepota je i drugu mudru čuti reč.
August Strindberg, Gospođica Julija, ŽAN
Smatrate li da je posle svega moguće ostati ovde? Onda, da

pobegnemo? Da otputujemo što dalje odavde! U Švajcarsku? Na
italijanska jezera! Niste nikad bili tamo? Večito leto, narandže,
lovori… Otvoriću hotel, prvorazredan i sa prvorazrednim gostima. To
je život, verujte mi. Neprestano nova lica, novi jezici. Ni minuta
slobodnog vremena za brigu ili nerviranje. Nikakvog traženja posla,
jer posao stiže sam od sebe. Dan i noć zvone zvona. Vozovi pište.
153
Omnibusi dolaze i odlaze. Zlato se samo kotrlja u kancelariju. Jednom

rečju: život! Vi ćete, gospođice Julija, biti gospodarica kuće. Ukras
firme. S vašim izgledom i… vašim manirima - to je siguran uspeh.
Kolosalno. Sedite kao kraljica u kancelariji i samo jednim pritiskom na
električno dugme stavljate robove u pokret. Gosti defiluju pred vašim
prestolom i bojažljivo stavljaju blago na vaš sto. Ne možete zamisliti
kako ljudi drhte kad dobiju račun u ruke. Ja ću račune biberiti, a vi
ćete ih sladiti vašim lepim osmehom. O hajdemo odavde! Vozom… U
Malmeu smo u šest časova… Frankfurt-Bazel jedan dan… Onda
gothardskom železnicom do Koma… Za tri dana… Tri dana! Ja vas
volim, to je van svake sumnje. Zar vi još sumnjate u to!? Ali u ovoj
kući još postoje prepreke između nas. Tu je prošlost. Tu je grof.
Nikoga još nisam sreo prema kome imam takav respekt… Dovoljno je
da ugledam njegove čizme… Ali ja nisam rođen da dubim na glavi. U
meni ima sposobnosti. U meni ima karaktera! Samo da se dohvatim
prve grane, videćete posle kako se penjem. Danas sam ja sluga, ali
dogodine sam vlasnik, za deset godina rentijer… A posle ću otputovati
u Rumuniju i dobiti odlikovanja… I završiću, pazite šta vam kažem,
završiću kao grof! Gospođice Julija! Vi ste divna žena! Odveć dobra za
čoveka kao što sam ja. Bili ste žrtva pijanstva! Jedna glupost je
učinjena. Ne činimo ih više. Grof može svakog trena naići, a naša
sudbina mora pre toga da bude rešena. Kako vam izgledaju moji
planovi za budućnost? Odobravate li ih?
Šekspir, Hamlet, HAMLET
Molim vas, izgovorite taj govor onako kako sam vam ja pokazao, da
vam gotovo klizi sa jezika. Ali ako budete žvakali, kao što čine mnogi
vaši glumci, onda će mi to biti isto tako prijatno kao da sam
opštinskom dobošaru dao da govori moje stihove. Pa nemojte suviše
ni testerisati vazduh rukama, ovako; nego budite u svemu umereni.
Jer i u samoj bujici, buri, ili, da tako kažem, vihoru strasti, morate
imati i pokazati meru, koja će to ublažiti. O, kako me vređa do dna
duše kad čujem kakvog plećatog razbarušenog klipana kako u dronjke
cepa neku strast, da bi probijao uši najjeftinijoj publici u pozorištu,
koja nije ni za šta drugo nego za nerazumljive pantomime ili za
154
galamu. Voleo bih da išibam takvog dripca koji želi da prevaziđe i

samog Termaganta; takav bi dripac nadirodio Iroda. Molim vas,
izbegavajte to. (…) Ali ne budite ni suviše krotki, već neka vas uči vaše
rođeno osećanje mere; udesite radnju prema reči, a reč prema radnji,
i naročito se starajte da nikada ne prekoračite granice prirode. Jer
svaka takva preteranost pramaši cilj glume, čiji je zadatak, u početku i
sad, bio i jeste da bude, tako reći, ogledalo prirode: da vrlini pokaže
njeno sopstveno lice, poroku njegovu rođenu sliku, a samom
sadašnjem pokolenju i biću sveta njegov oblik, i otisak. Sad ako se u
tome pretera, ili ne dotera, neznalice će se možda smejati, ali će
pemetnima biti vrlo mučno. A sud ovih, ako dopustite, mora
pretegnuti čitavo pozorište prvih. - O, gledao sam igru nekih glumaca i
slušao druge da ih hvale, i to vrlo mnogo, koji, pa da se ne izrazim
prostački, nisu imali ni naglaska krštene duše, ni hoda krštenog, ni
nekrštenog, ni čovečjeg; nego se to šepurilo i urlalo, da sam pomislio
da je kakav nadničar prirode napravio ljude, a nije ih napravio dobro,
tako su nakazno podražavali čovečanstvu. (…) I neka oni što igraju
vaše budale ne govore više nego što je za njih napisano. Jer, među
njima ima i takvih koji će se sami smejati, da bi time naterali na smeh
i izvestan broj budalastih gledalaca, iako je baš tada, možda, u pitanju
kakav važan trenutak radnje. To je ružno, i kod budale koja se tim
služi pokazuje sažaljenja dostojnu ambiciju. Idite, spremite se.
Biti il' ne biti? - pitanje je sad. Je l' lepše u duši trpeti praćke i strele
sudbe obesne, ili na oružje protiv mora beda dići se. I borbom učiniti
im kraj? Umreti - spavati - ništa više. (Reci da spavanjem se svrši srca
bol i hiljadama životnih potresa naslednih mesu.) Eto to je cilj. I
predano mu teži ti. Umreti. Spavati. Spavati. Možda sanjati? Da, tu je
čvor! Jer u tom spavanju smrtnom kakvi bi snovi mogli doći kad života
ovo klupče odmotamo? Tu moramo stati. To je obzir taj što bedi našoj
produžava vek! Jer ko bi podn'o svetske šibe, ruge, nepravde silnih i
zlostave gordih, bol prezrene nam ljubavi, nasilja, i obest vlasti,
poniženja koja od nevrednih trpi strpljiva zasluga - kad sam sebi
možeš slobodu da daš i golim nožićem? Ko bi vukao tovar (pod
155
umorom života stenjući i znojeći se) da strah ne buni od nečeg po

smrti. Od tajne zemlje s čijih međa još nijedan putnik vratio se nije?
To nam volju zbuni. I čini da rađe podnosimo zla koja su tu već nego
da letimo onima drugim, nepoznatim još? Tako svest strašljivce pravi
od svih nas. I tako prirodnoj boji odluke bledilo misli da bolešljiv lik, te
preduzeća (velika i smela) otuda krivo okrenu svoj tok. I gube ime
dela.
Šekspir, Henri VIII, PROLOG
Ne dođoh da nasmejem vas. Zbivanja ozbiljna, teška, puna

strahovanja, potresna, žalosna i uzvišena, prikazaćemo vam u nizu
scena raskošnih. Vi, koji meka ste srca, pustite suzu. Dođe li, nek'
vrca. Drama je dostojna nje. I vi (koji u dobroj veri, prijatelji moji)
novac dadoste - istinu znaćete celu. Vi, pak, koji samo hoćete slike
dve-tri da vidite, i da još kažete: "Pa, komad nije tako loš", budete li
mirni i dobre volje, provešćete, ne može biti bolje, dva kratka sata za
srebrnjak samo. Jedino vi koji došli ste amo da lakrdiju bestidnu
čujete i zvek oružja, il' priželjkujete veseljka što šar'ni nosi kaput dugi
(i pride pervaz na njemu žut) razočaraćete se. Jer znajte vi,
mnogopoštovani gledaoci svi: kad bismo istinitu povest ovu ljutici
predali ili ludovu, ne samo što bismo pamet arčili na besposlice (i
smer odlučili naš od istine) već bismo i mnenje povoljno, naklonost i
poverenje izgubili vaše. Pa zato sada (vi, vrsna publiko našega grada)
zbiljski prenite se. De, zamislite da istorijske ličnosti vidite k'o da su
žive. U mašti predstav'te njihovu moć, i prijateljâ čete što ih međ'
znojavom prate svetinom. A onda pak (u magnovenju jednom)
gledajte kako sva sila ta (i vlast!) iščile brzo. I vode u propast. Ako li i
tad na smeh vam se dade, plakaće i taj ko svadbu imade.
156
Šekspir, Julije Cezar, ANTONIJE
Rimljani, braćo, sugrađani, čujte. Ja dođoh da pokopam Cezara, ne da

ga slavim. Zlo što ljudi tvore - živi i posle njih, a dobro često s kostima
njinim sahrani se. Neka ovako bude i sa Cezarom. Brut plemeniti reče
kako Cezar bejaše vlastoljubiv. Je li tako, greška je teška bila to. I nju
je Cezar teško platio. Ja amo s dozvolom Bruta i ostalih dođoh (a Brut
je čovek častan, a i svi su, svi oni časni ljudi) da održim posmrtno
slovo Cezaru. On meni prijatelj odan beše. I bejaše pravičan prema
meni. Ali Brut (a Brut je čovek častan) reče za nj da beše vlastoljubiv.
On u Rim dovede silne sužnje, i njin otkup riznicu naše zemlje napuni.
Da l' Cezarovo vlastoljublje tim ispoljilo se? On je sa sirotom plakao
kad je vapijala ona: vlastoljublje bi tvrđeg kova bilo. No Brut ga nazva
vlastoljubivim. A Brut je čovek častan. Svi ste videli kako mu ja o
Luperkalijama kraljevsku krunu triput ponudih, a on je triput odbi. Da
li to bejaše vlastoljublje? Ali Brurt za nj reče da je bio vlastoljubiv. A
Brut je čovek častan neosporno. Ne držim reč da reči Brutove
pobijam, već sam ovde da vam rečem ono što znam. Još kol'ko juče
svem se svetu mogla suprotstaviti Cezarova reč. A sad on leži tu, i
nikog nema, ni najgorega, da mu poštu oda. O prijatelji, da sam sklon
da dignem u bes i bunu duh i srca vaša, nepravdu Brutu, Kasiju
nepravdu učinio bih. Vi, pak, znate svi da su to časni ljudi. Neću zato
zamerati se njima. Više volim mrtvome da se zamerim, i sebi, i vama,
no da ljud'ma tako, časnim nepravdu činim. Ali pergamenta sa
Cezarovim evo pečatom. U Cezavovoj sobi ja ga nađoh. Testament to
je njegov. O, da narod poslednju volju čuje njegovu, koju, izvin'te, ne
kanim da čitam, pohitao bi da preminulom Cezaru rane ljubi i da
rupce natopi svetom krvlju njegovom. Strpljenja, vrli prijatelji! Ja
testament ne bi trebalo da čitam: savetno ne bi bilo da saznate koliko
vas je Cezar voleo. Vi niste kamen, niste panj, već ljudi. Pa ako biste
čuli testament, budući da ste ljudi, vi biste se raspalili, razbesneli od
gneva. Pa bolje da i ne saznate da ste njegovi naslednici. Jer da nešto
saznate to, vaj! Šta bi sve iz toga, šta proizašlo!
157
Šekspir, Komedija zabuna, EGEJON
Teži mi zadatak nije mog'o past nego da kazujem neizreciv jad. Al' da
bi se ipak uvjerio svijet da je mom kraju uzrok priroda, a ne niski
prestup, ispričaću sad ono što tuga dopušta mi još.
U Sirakuzi sam rođen, i oženjen ženom koja je bila srećna sa mnom i
ja s njom - dok nije doš'o udes zao. U radosti sam ja živio s njom.
Blago nam bivaše sve veće i veće poslije mojih čestih, uspjelih
putovanja u Epidamno - dok mi poslovođa nije umro. A tad velika me
briga za robom ostalom u raznim mjestima otrže od milih zagrljaja
žene.
Ni šest mjeseci ne bjesmo odvojeni kad ona, mada iscrpljena slatkim
bremenom što ga žene nose, riješi da pođe za mnom. I srećno mi
dođe. Po dolasku brzo posta srećna mati dva divna sina. Toliko su bili
slični jedan drugom, da su mogli samo po imenu da se razlikuju svom.
Toga istog časa (i u istoj krčmi) sirotica se neka oslobodi bremena
porodivši dva istovjetna blizanca; a ja ih (jer im roditelji bjehu
presiroti) kupih u želji da mi djecu služe.
Moja žena je svaki dan navaljivala da krenemo kući. Nerado, al'
pristah. A prerano, znaj, ukrcali smo se... Otplovili smo svega jednu
milju od Epidamna prije no što je more, pokorno uvijek vjetru, dalo
znak nesreće naše. Brzo ostasmo bez imalo nade. Velika oluja, što
nam dođe s neba, pružala je dušama našim ispunjenim strahom,
samo izvijesnost najstrašnije smrti.
Mornari čamcem potražiše spas, a brod što tone ostaviše nama. Žena,
s više brige za drugorođenče, priveza ga za malu rezervnu katarku
koju mornari čuvaju za slučaj bure, a za njega veza jedno od druge
dvojice blizanca. Za ostalo dvoje postarah se ja na sličan način. A kada
smo djecu zbrinuli tako, žena i ja se (s očima i brigom uperenim na
njih) vezasmo - jedno za jedan, a drugo za drugi kraj katarke. I plovili
smo, strujom nošeni, pravo za Korint, kako se činilo. Najzad je sunce
rasturilo maglu što nam je smetala. More se umiri. I mi ugledasmo
dva broda kako brzo plove k nama, jedan od Korinta, drugi od
Epidavra. Al' prije no stigoše… dok su brodovi bili na pet milja od nas,
naišli smo na ogromnu stijenu o koju smo snažno udarili. Naša se
158
katarka slomila nadvoje, tako da nam je oboma, pri nepravednom

razdvajanju tom, sudba dala istu radost, isti bol. Njen dio (jadna ona!)
bio je pod manjim teretom, vjetar ga je brže nosio; i vidio sam kako su
sve troje uhvatili korintski gusari.
Najzad je drugi brod stig'o do nas; posada (znajući ko smo) primila je
prijateljski nas brodolomnike. I onim bi gusarima oduzela plijen, da im
brod nije bio odveć spor, te ga okrenuše prema domovini.
Eto. Tako sam odvojen od svoje sreće. A nesreća produži mi vijek, da
tužno pričam svoju tešku kob.
Moj stariji sin (što je ost'o sa mnom) kad mu bješe osamnaest godina,
počeo je da čezne za bratom, pa me preklinjaše da dopustim da ga
njegov sluga - koji takođe osta lišen brata svog, čije ime nosi - prati u
njegovom traganju za onim koga sam i sam želio da vidim.
Godine prođoše, a on se ne vrati. Pet ljeta ga evo tražim po dalekim
oblastima grčkim. Lutam Azijom. I ploveći za njim stigoh sad u Efes…
Ali ovdje se mora završiti priča mog života. A srećan bih bio u svojoj
ranoj smrti kad bih samo znao da su oni živi.
Šekspir, Ričard III, GLOSTER
Je li ikad žena ovako prošena? Je li ikad žena tako osvojena? Imaću je,
al' ne zadržati dugo. Šta! Ja koji sam joj muža ubio (i svekra). Koju
zatekoh u gnevu srca (sa kletvama na njenim usnama, sa suzama u
njenim očima) kraj krvavoga svedoka joj mržnje. Gde je sve bilo protiv
mene (bog, i njena savest). Gde mi niko nije pomogao sem golog
đavola i krivotvornog izgleda. Pa ipak - osvojih je. Ničim zadobih sve!
Ha! Zar je tako brzo zaboravila hrabrog princa Edvarda (svog muža)
koga sam gnevno probo tri meseca pre kod Tjuksbarija? Beše mio, lep
vitez. Sazdan kada je Priroda izdašna bila. Mlad, hrabar i mudar. I
velikodušan (kakvog širok svet nikada više neće imati). Pa ipak ona
spušta pogled svoj na mene. (…) Na mene što nisam ni za mali prst
Edvardov. Koji sam ovako grdoban i hrom? Ali za prosjačku paru
dajem svoju vojvodinu da sam potcenjiv'o sebe! Ona vidi ono što ne
videh ja: da sam baš divan i dopadljiv čovek. Odrešiću kesu za
159
ogledalo i dvadesetak krojača da nađu za moje telo ponajlepši kroj.

(…) Sjaj sunce! Umesto ogledala ukaži mi zgodu da gledam svoju
senku u svom hodu.
Tenesi Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu, BRIK
Topla braća? Pederi? Je li to ono što ti misliš? Dida, ti me

zaprepašćuješ, dida, ti me zaprepašćuješ! Govoriti tako... ravno-
dušno... o takvoj stvari... Zar ne znaš kako se ljudi odnose prema
takvim stvarima? Kako se zgražaju nad takvim stvarima? Na misi-
sipijskom sveučilištu, kad se otkrilo da je jedan kandidat za naše
udruženje, Skiperovo i moje, učinio - pokušao učiniti - nešto protu-
prirodno... Mi nismo samo prekinuli s njim! Rekli smo mu neka ide iz
koledža. I on je to učinio, otišao je! Čak u... (zastane, bez daha) u
sjevernu Afriku, to je posljednje što sam čuo! Zašto se ne može
izuzetno prijateljstvo - pravo, pravo, duboko, duboko prijateljstvo -
između dva muškarca cijeniti kao nešto čisto i dolično, a da ih ne
drže... pederima… Između Skipera i mene bilo je nešto čisto, istinsko!
Normalno? Ne! To je bilo prerijetko da bi bilo normalno, svaka
istinska stvar između dvoje ljudi prerijetka je da bi bila normalna. Da,
tu i tamo on bi položio svoju ruku na moje rame ili bih ja položio svoju
na njegovo, da, kad smo bili na turnejama i stanovali u hotelima u
istoj sobi, mi bismo čak možda kroz prostor između dva kreveta jedan
drugome pružili i stisnuli ruke za laku noć, da, jedanput ili dvaput... To
je bilo pošteno i istinski. To je bilo čisto prijateljstvo, gotovo cijelog
našeg života, dok Megi nije palo na um ono o čemu ti govoriš.
U redu. Ti si to htio, dida. Mi ćemo konačno imati onaj zaista iskreni
razgovor koji si želio. Prekasno je sad da se to zaustavi, mi to moramo
provesti i o svemu progovoriti. Megi tvrdi da smo Skiper i ja, pošto
smo napustili sveučilište, otišli u profesionalne igrače ragbija zato što
smo se bojali odrasti... Te sezone ležao sam povrijeđen u bolničkom
krevetu, gledao sam naše utakmice na televiziji, vidio sam Megi na
klupi uz Skipera… Znaš, mislim da se Megi uvijek osjećala nekako po
strani, jer smo se ona i ja zbližili tek toliko koliko se dvoje ljudi zbližuju
u krevetu, a to nije mnogo više nego što se zbližuju mačke - kod
parenja na plotu... Tako! Ona je iskoristila to vrijeme da djeluje na
160
jadnoga glupog Skipera. Utuvila mu je u glavu odvratnu krivu ideju da

smo on i ja topla braća… A on, jadni Skiper, legao je u krevet s Megi
da dokaže kako to nije istina, ali kad to nije uspjelo, mislio je da je
istina! Skiper se slomio kao nagrizeni prut, nikad se nitko nije tako
naglo odao piću... ni tako brzo od toga umro... Jesi li sad zadovoljan?
Da! Ispustio sam Skiperov međugradski poziv. Čuo sam njegovu
pijanu ispovijed i spustio slušalicu! To je bio posljednji razgovor u
našem životu...
161
BONUS
Još dvadeset monologa (deset ženskih, deset muških) koji dolaze uz
drugo izdanje.
ŽENSKI
Pjer Kornej, Sid, HIMENA
Mada sam dušman tvoj koji te proganja, ne mogu te krivit zbog

sramna držanja. I mada me patnja siječe kao mačem, ne optužujem
te. Samo bol svoj plačem. Ja znam dužnost šta je. Uzvišena duša glas
savjesti, časti mora da posluša. Branio si samo svoj obraz i ime - i tako
na moju dužnost podsjeti me. Kobno ti junaštvo ko primjer mi služi.
Ono te osveti, ocu tvom oduži. Isti jad me mori, čeka briga ista: da
osvetim oca i ostanem čista. Nebo! moja ljubav sasvim me pomela!
Da je druga ruka oca mi otela… Izgubivši oca, tebe gubim, tužna,
uprkos ljubavi. To sam slavi dužna. Jer zakoni časti more me i tište.
Učinjeni zločin glavu tvoju ište. I ni ti ne čekaj od mog uzbuđenja da
će kukavički kaznu da ti mijenja. To nikakva ljubav izmijenila ne bi. Po
časti ja moram biti ravna tebi. Dostojan si mene, jer bol taj mi zada.
Zavrijedeti tebe moram i ja sada.
Slijediću tvoj primjer sa žarom sve jačim da svoju čast s tvojom čašću
izjednačim. Ni sjen moga oca to podnijela ne bi: da duguje tvojoj
ljubavi i tebi.
Ja želim da zavist na mene kidiše i raznese svijetom moju tužnu slavu:
da te volim strasno - tražeć tvoju glavu. Idi, neću moći bolu da odolim
gledajući onog kog gubim i volim. Tvoj odlazak neka skrije noćna
sjena. Vide li te - čast je moja ugrožena. Jedino me mogu okaljati
zlobom doznaju li da sam bila ovdje s tobom. O, ne daj da budem
žrtva mračnih sila.
Kraj sveg žara što mi gasi srdžbu strogu, osvetiću oca, učinit što mogu.
No uprkos časti, dužnosti i stega, želim da mi ništa ne usp'je od svega.
162
AUDICIJA; Izbor, BONUS
Pjer Kornej, Iluzija, LIZA
Tom drskom umišljeniku treba na put stati! Odbacio me, gnjida, pa

neka sad plati! Tek zato što je zgodan, glumi malog boga i traži
plemkinjice, neće bilo koga! Ja nisam vrijedna pažnje, niti milovanja,
on traži otmjene, on samo fine ganja! Da, ja sam sluškinjica! A on? Pa
sluga! Jasno!
On ima lijepo lice; zar moje nije krasno? On kaže da je otmjen! Bogat!
Smiješno! Tko zna, odakle je i tko je, kad nitko ga ne pozna? Nek bude
što mu drago: večeras će se znati je li velikaš, ali, da grbačom to plati!
Taj nitkov mi sad laska, da imam ljupko lice, a samo glumi ljubav,
znam te muške trice! Ja njega volim čisto, no, on, po svaku cijenu, u
dragoj gleda curu, no, nikad svoju ženu!
Ti, huljo, čime sam te navela da me gledaš ko lagan plijen i žrtvu, da
laž mi na laž redaš? Ma odakle ti drskost, da mene cijeniš lakim i
brzim plijenom, curom, što ljubuje sa svakim?
Znam, smijala sam ti se, mjesto da se ljutim, no, samo zato, da ti
skrijem sve što ćutim. Sva tvoja ljubav, gade, tek se na korist svela,
no, ni mi nismo glupe, ni ja, ni Izabela! Jer ona traži više od braka iz
računa, a ja ne želim ljubav koja nije puna!
I ja se šalim, ali, ti ne znaš, mili, da je to zamka, da ne odam prave
osjećaje! A moja lažna blagost sigurno te mora namamiti u zamku,
vidjet ćeš, doskora!
No, ipak, što si ti kriv, kad bismo bili blaži? Pa je li kažnjivo, kad netko
sreću traži? Ti mene voliš, ali zbog novca, snubiš drugu, no, takav ti je
život, svi smo u tom krugu!
Da, on je bio moj, no, svijet ga u tom priječi, pa neka uživa u
zasluženoj sreći! Ako me voli, sada pati, što me vara; ako ja njega
volim, zašto da ga karam?
O, Bože, moj me nemir posve ludom čini, pa ćutim smilovanje prema
onoj psini! Osvetit ću mu se! A ne znam, što to gasi moj pravednički
gnjev, da onu gnjidu spasi! Znam, on me voli, al' me i prezre
maloprije. Ja njega volim, ali, on se meni smije!
163
O, šuti, ljubavi! O, kaznit ću ga, hoću! Zarekla sam se! Daj, da plati
svoju zloću! Podgrijavaš mi nadu, a to mi je još teže: uskrati mi svoj
čar i nek me mržnja žeže! Nek mržnja vlada srcem, vrela, strasna,
gruba! Jer odbačena ljubav, više nije ljubav!
Molijer, Mizantrop, ARSINOJA
Gospođo, odanost prijateljstva prava za važnu stvar treba da se

ispoljava. A pošto od časti i od dobrog glasa ništa preče nije, dođoh
ovog časa, za čast vašu da vam jednu stvar predočim. Svoje
prijateljstvo da vam posvedočim.
Juče sam kod ljudi bila, vrlih jako I tamo razgovor i vas se dotak'o. Tu
vaš bučni život, kom se mnogi čude, im'o je nesreću da hvaljen ne
bude. Ona sila ljudi što vas posećuje, vaš slobodni provod i... sve što
se čuje, nađoše sudija za sva vaša dela, i mnogo strožijih nego što bih
htela.
Možete misliti na šta se odlučih, i da vas odbranim k'o đavo se mučih.
Za vaše namere tražih izvinjenja, nudih se za jemca vašega poštenja.
Ali u životu ima stvari tako, koje se izvinit' ne mogu nikako. I tako
moradoh da priznam i sama da vaše držanje malo škodi vama; da ono
u svetu nelepo izgleda, i da oko njega svašta se ispreda; da bi mogli
svetu dati malo manje prava da vas kori za loše vladanje. Ne mislim
da ima tu stvarnosti kake — Bog me sačuvao od pomisli take! — Al' u
senku greha veruje se lasno. Nije dosta za se da živimo časno.
Gospođo, vaše je srce spravedljivo taj korisni savet da ne primi krivo. I
da ne vidite što drugo u njemu nego za vas moju odanost u svemu.
164
Molijer, Mizantrop, SELIMENA
Gospođo, ja vam se zahvaljujem živo. Ne samo da savet ne uzimam

krivo, već iz zahvalnosti odmah ću vam kaz'ti jednu stvar koja se tiče
vaše časti.
Vaše prijateljstvo moje srce ceni, čuvši od vas šta se govori o meni,
tom primeru i ja moram da sledujem, i da vam ispričam šta o vama
čujem. Onomad u kući porodice jedne nađoh neke ljude veoma
ugledne, koji govoreći o čednosti duše, i na vas, gospođo, govor
okrenuše. Tu čistunstvo vaše i revnost uporna nisu dali primer
vladanja uzorna. Izveštačen izgled te strogosti stalne, i večite vaše
pridike moralne, za senku gadosti vaša grožnja pusta, pred
nezgodnom reči iz nevinih usta; suvišnost o sebi vašeg dobrog
mnenja; ti pogledi za sve puni sažaljenja; kisele kritike vaše, uvek iste
za stvari koje su nevine i čiste. Sve to, ako mogu da kažem iskreno,
bilo je, gospođo, od svih pokuđeno.
Šta vrede, rekoše, sve te lepe priče? Ta skromnost na izgled, koju sve
poriče? U molitvi nikad izostala nije, al' svoju poslugu ne plaća i bije;
gde treba puna je pobožnoga žara, al' se beli i o lepoti se stara. Na
slikama ona pokriva nagosti, al' ljubavi zato ima za stvarnosti.
Uzeh da vas branim. Što se mene tiče, rekoh svima da su to pakosne
priče, Al' opšte je mnenje moje pobedilo. I tad zaključiše da bi dobro
bilo da vodite manje brigu sveta cela, a pazite više na sopstvena dela.
Da je svako dužan sebe da prosudi pre no što pomisli da drugog
osudi; i da se živ primer mora da pokaže kad se tuđe greške ispraviti
traže; da je čak najbolje da se stvar ostavi onom kome nebo to u
dužnost stavi. I vaše je srce, gospo, spravedljivo taj korisni savet da ne
shvati krivo. I da ne vidite što drugo u njemu nego za vas moju
odanost u svemu.
165
Milan Ogrizović, Hasanaginica, AIŠA
Begovice Zarif-hanumo, Pintorović-bega majko! Izdaleka smo došli.

Dvije smo noći konačili putem. Kad kadiji našem, po bogu i ljudima
našem sinovcu, stiže knjiga od tvojega sina da je izun amo doći - došli
smo. Dosti smo cili ovaj dan bili ti na domu. Jeste naske dočekali lipo,
jeste naske podvorili lipo! Baš begovski, po adetu starom! Ništa se
reći ne more, ništa se zamiriti ne more... Vidili smo vaše sve: i što svit
divani i što nam kadi pričo - sve je nako! Dobra kuća, rod dobar! Ti
Zarif-hanumo, begovice i, dadne li bog prijo naša - znaš da eto i naš
rod naodmet nije. Od stare smo loze Rizvanbegovića, i to od one
najstarije i - već tiramo dalje ono svoje, biva: begovsko! Isto nako, kao
kad smo komšije bili tu u našem mistu. Otac kadijin, a moj brat -
znadeš i sama! - poginuo u boju ljutom s kaurinom, a za njim uskoro
otišla od žalosti i žena mu - rahmet im duši bio oboma! Ostao naš
kadija ko momčić sa šesnaest godinica - pamtiš i ti! - i onda odovud
smo iz našega mista odselili u Imotski na didovinu, šta ćemo - tako je
tio bog! Kadija naš rasao mlad - Alah mu dao pamet - pa za knjigom,
za knjigom i - izučio eto za kadiju. Fale ga svi - eto ne treba da ga falim
ja. Valjan je, kažu, i razuman sudija. Sudi, kao da je već stari čovik.
Povazdan sudi. Dolaze ljudi - on sudi! Kad nema posla, osobito vako
podveče, onda jami sedefli tamburu, pa udara, udara. . . Te pjesme
nema, da je on ne bi zno uz tamburu sitno kucati, a tanko popivati!
Davno smo ga već tili ženiti! Ama neće nikoju. Nismo znali što mu je -
i misli li na kakovu divojku. Katkad smo čuli da na konju ode noću
daleko amo pod kulu Hasanaginu i da piva nikomu pod pendžerom.
Mislili smo: to valjada kojoj kćeri Hasanaginoj, ali - primlade su! Te
eto, kadno puče glas da se Hasanaga s ljubom zavadio i da je otišla od
njega, onda on nama veli, spremajte se u prošnju. Nju ili nikoju. Te
naš Ibrahim knjigu, pa Pintorović-begu. Sve dobro, lipo. Poklopili
konje i dojahali vamo. Primili ste nas i podvorili - van tako! Pa šta
treba divaniti dalje - vakat je da adet ispunimo. Naši ljudi prose gore u
brata joj a tvoga sina - a ja u tebe evo ovdi. . . Prosimo eto negda
aginicu, a sad opet begovicu i, ako bog da, kadijinicu. Je l' slobodno,
prijo i hanumo?
166
Milan Ogrizović, Hasanaginica, ZARIF-HANUMA
Jeste slobodno, prijo! Ono eto znaš i ti što je i kako je. Poznaš kuću,
poznaš i divojku još od onda kad ste nam u komšiluku bili. Nije ona
bila nego procvitala, a došao oni Arapin Hasan, ona neprilika. Nit se
za njega znalo odakle je ni kojega je roda, morda je i karavlaškog, pa
dospio u carevu vojsku i dotiro do age! Došo tu, namamio je, zaludio
je. Moj čovik - rahmet mu duši! - reko: dat ćemo mu je, junak je!
Otišla, i sve dobro dok mu šejtan ne pomuti mozga! Izrodila mu lip
porod: dvi šćeri i tri sina, pa - kud li, što li - vraćaj se rodu unatrage!
Za to je eto ovaka, smrknuta. Izide je žalost, ma ne za njim, van za
dicom što je ostaviti morade. Al opet nije da bi rekli: potiro je, već
poslala ja brata joj a sina moga - nek je dovede. Sama je ona otišla. Je
li tako, šćerce? Moj sin dovezo je sav joj miraz: nek nije kao
pušćenica, već ko prava divojka. Miraz, potpuni miraz: sanduci eno
još ono isto veče stigli. Tamo su u kući. Sve je nako kako je i odnila ko
divojka. Sve što je njezino dao joj je i vratio, kako spada i kako je
moro. Viditi, prijo, moremo ako hoćeš... Tako se ona potpuno i bez
sramote ikakve vratila domu. Sramote! Još je dika ostala na njojzi. I ne
divanim ja to tako, već evo, prijo draga, svi su to znali, sve se to tako
pročulo. Da je druga ona, ne bi bili taki prosci došli ko njoj što su. A
kaki samo prosci! Nije prošla ni nedilja dana, a sinu mi knjige dolazile
svaki dan. Knjige i lipa pozdravlja. Tu bezi, tu age! Pisali, poručivali,
darove slali. Eno tu konak od Velagića, poznaš ih. Kuća dobra, a
komšije smo. Divanile već i njihove žene. Sve: prijo ovamo, prijo
onamo! Ja evo ovu ovdi (pokazuje na Hasanaginicu) pitam, pita je i
brat joj: "Hoćeš li?" - "Neću, majo, neću, brate! Blizu je kud me
hoćete dati. Blizu bi bila vama i kući svojoj prvoj i - dici! Blizu je, pa ću
vehnuti još gore nego što vehnem. "Jesi li tako rekla, šćeri?" Te onda
Smailbašić Esad-beg. Taj je bio izdaleka; gore od rvatske međe. Tome
našla drugu mahanu: taj joj je, veli, opet primlad. P' onda, Salihaga
Biščević iz Bišća. Taj je opet aga, a ona ne bi age drugi put ni za što na
svitu, a bogme eto ni ja. Dosta nam se i jedan zamirio. Tako i Pašić
Halilaga i bezi Kulenovići - i eto, koliko ja znam i sudim, sedam njih.
Svakom ona neku mahanu zna, svakom prigovoriti, nikoga begenisati!
Kod svakoga veli: neću, pa neću, pa makar morala kod kuće ostati. Te
onda jednom moj sin vako s večera - bila je baš vesela moja šći - s
167
večera se kao malo i razveseli. . . Reći će joj brat: "Tebi baš, sele,
dilbera naći nije lako. Nitko ti za volju nije. A ne bi li pobratima
moga?" - "Koga pobratima?" - "Imotskoga kadiju!" Onda sin moj njoj:
"Ako", veli, "njega nećeš, onda znam: nećeš nikoga, pa nam samo
tako divaniš. Evo: kadija nit ti je blizu, nit je primlad, nit je aga - već
baš onaki kaki će ti za volju biti. Pa znate se još dok ste dica bili..." A
ova evo - kako tu sidi - nasmije se malo i veli: "Pa neka bude na vašu!"
Nije li tako, bona ne bila! Kaži, jedina, nek čuju! Mi hoćemo da se sve
zna kad o tome divanimo. Bolje sad negoli kad dockan bude. Onda -
što ćeš ti viditi? - na tu besidu skoči brat k njoj, zagrli je, poljubi je i -
nemalo što ne zaplaka, a meni, prijo, otrže se suza niz obraz baš kao
evo sad. (Briše rukom oči.) Ima, vele, suza od žalosti, a ima i od
radosti! Nema sad tu više ništa, već eto neka kaže ona sama.
(Hasanaginici) Šćeri, evo si sve čula, pa reci hoćeš li?
Migel Servantes, Don Kihot, MARSELA
Dolazim, o Ambrosio, sebe da odbranim i da vas uverim kako nemaju

pravo svi oni koji me okrivljuju za Grisostomove patnje i za njegovu
smrt; i tako, molim vas sve koji ste ovde da me saslušate: neće biti
potrebno mnogo vremena ni mnogo reči da razumne uverim u istinu.
Nebo me je stvorilo, kako vi kažete, lepu, i tako da ne možete ništa
drugo a da vas moja lepota ne podstiče da me volite: zbog ljubavi
koju mi iskazujete, velite, pa i zahtevate da i ja vas moram voleti.
Prirodnim razumom kojim me je Bog obdario ja shvatam da je
privlačno sve što je lepo; ali ne shvatam da onaj koji je voljen zbog
toga mora voleti onoga koji ga voli zbog lepote. Sem toga, može se
desiti da zaljubljeni u lepo bude ružan, a kako ružno izaziva prezir,
besmislica je reći: "Volim te jer si lepa: moraš me voleti iako sam
ružan."
Ali pretpostavimo da je lepota podjednaka na obe strane, zbog toga
ne moraju biti i želje podjednake; a, kako ima bezbroj lepih stvorenja,
bilo bi i bezbroj želja. I kako sam čula da se govori, prava ljubav se ne
deli, mora biti dobrovoljna, a ne prisilna. Kad je to tako, kao što
verujem da jeste, zašto hoćete da silom potčinim svoju volju,
168
prinuđena samo time što kažete da me volite? Ako nije tako, recite
mi: da me je nebo stvorilo ružnom kao što me je stvorilo lepom, da li
bi bilo pravo da se jadam na vas što me ne volite?
Štaviše, treba da pomislite i na to da ja nisam izabrala lepotu koju
imam: takvu kakva je dalo mi je nebo svojom milošću, a da je ja nisam
tražila ni birala. I kao što ni zmija ne zasluži da je okrivljuju zbog
otrova koji ima, mada njime ubija, jer joj ga je dala priroda tako i ja ne
zaslužujem da mi se prebacuje zbog lepote; jer lepota poštene žene je
kao daleka vatra ili kao oštar mač: vatra ne žeže, a mač ne seče one
koji im se ne približe. Rođena sam slobodna i da bih mogla slobodno
živeti izabrala sam usamljenost ovih polja: drveće ovih planina je
moje društvo; bistre vode ovih potoka su moja ogledala; tom drveću i
tim vodama poveravam svoje misli i lepotu. Daleka sam vatra i
udaljeni mač.
One koji su se zanosili mojim izgledom razuveravala sam rečima; a
ako se želje podržavaju nadama, kako nijednu nadu nisam pružila ni
Grisostomu niti bilo kome drugom, jednom reči, pre bi se moglo reći
da ga je ubila njegova upornost nego moja svirepost. A na ono što mi
prebacuju da su njegove namere bile časne, i da sam zbog toga bila
obavezna da odgovorim na njih, ja kažem da sam mu rekla, na ovom
istom mestu gde mu se sad kopa grob, kad mi je saopštio svoje
poštene namere, da je moja namera da živim u neprestanoj
usamljenosti i da će samo zemlja uživati plodove moje povučenosti i
ostatke moje lepote; a ako je on, uza sva ta razuveravanja, i bez nade,
hteo da istraje i plovi protiv vetra, da li je čudo što se utopio u ponoru
svoje ludosti? Da sam odugovlačila, bila bih lažljivica; da sam mu
udovoljila, činila bih suprotno od svoje najbolje namere i odluke.
Razuveren je saletao, nije bio prezren, a očajavao je: pomislite sad
ima li razloga da za njegove muke ja budem okrivljena!
Neka se prevareni jada; neka očajava onaj kome zataje obećana
nadanja; neka se pouzda onaj koga pozovem; neka se hvališe onaj
koga ja primim; ali neka me ne zove svirepom i ubicom onaj kome
ništa nisam obećala, koga nisam prevarila, zvala ni primila.
Onaj ko me nazove oholom i aždajom, neka me napusti kao nešto
štetno i zlo; onaj ko me nazove nezahvalnom, neka mi se ne udvara;
ko me nazove neshvatjivom, neka me ne upoznaje; ko okrutnom,
169
neka me ne sledi; jer ta ohola, ta aždaja, ta nezahvalna, ta okrutna i

ta neshvatljiva neće ih ni tražiti, služiti im, upoznavati ih niti ići za
njima ni na koji način. Jer ako je Grisostoma ubila njegova
nestrpljivost i drska želja, zašto treba kriviti moje časno ponašanje i
povučenost?
Kao što znate, ja imam svoje bogatstvo i nisam pohlepna na tuđe;
slobodna sam i ne dopada mi se potčinjavanje; nikoga ne volim i ne
mrzim; ne varam ovog i ne salećem onog; ne šalim se s jednim i ne
zabavljam se s drugim. Zabavljaju me častan razgovor s devojkama iz
ovih sela i briga o mojim kozama. Moje želje su ograničene ovim
planinama, a ako odatle izađu, to je da bi posmatrale lepotu neba,
puteve kojima duša putuje svom iskonskom prebivalištu.
Šekspir, Mnogo vike ni za što, BEATRIČE
Ubijte Claudija. Kad nećete njega, ubijate mene. Zbogom, nema

ljubavi u vama. Ne, molim vas, pustite me da odem. Bez šale, otići ću.
Hoćete da budemo prijatelji? Da, da - lakše vam je biti prijatelj, nego
pobiti se s mojim neprijateljem. Je li Claudio moj neprijatelj? Zar se
nije dokazao kao najgori nitkov, kad je oklevetao, prezreo, obečastio
moju rodicu? Oh, da sam muško! Što, držati je u zabludi sve dok nisu
došli da jedno drugome dadu ruku, a tada s javnom optužbom, nepri-
krivenom klevetom, neublaženom pakosti... O Bože, da sam muško!
Pojela bih njegovo srce nasred trga. Na prozoru da je razgovarala s
nekim muškarcem! Krasno rečeno! Mila Hera! Njoj je nepravda uči-
njena, ona je oklevetana, ona je upropaštena. Knezovi i grofovi! Uisti-
nu kneževsko svjedočanstvo, divan grofić, šećerni i medeni, doista
sjajan kavalir!
O da sam ja muškarac; ili da imam ijednoga prijatelja koji bi bio
muško, poradi mene! Ali muškost se rastopila u naklone, srčanost u
dodvoravanje, a muškarci su se pretvorili u same jezike, i to u okretne
jezike; sad je srčan kao Heraklo onaj ko samo izrekne laž i na nju se
zakune. Moja me želja ne može učiniti muškarcem, zato ću umrijeti
kao žena u jadu i tuzi. Zbogom.
170
Šekspir, Romeo i Đulijeta, ĐULIJETA
Ostajte zbogom! Bog zna kad ćemo se videti opet. Žilama mi jeza
ledena mili, pa mi vrelu krv smrzava skoro. Da ih natrag zovnem, rad
umirenja? Dado! - Ali kakva posla tu ima ona? Moram taj mračni
prizor sama da odglumim. Staklence, hodi!
No šta ću ako ne deluje sok? Zar da me sutra venčaju sa grofom? Ne,
ne; to ti tad spreči! Tu se nađi. (Položi nož na postelju) Al' šta će biti
ako meni to lukavo monah otrov pripremi da umrem, kako ne bi tim
venčanjem beščastio se, pošto me s Romeom pre toga venča? Strah
me, to će biti. Pa ipak, mislim, nije. On je vazda za svetu dušu
smatran. Tako nisku neću da gajim misao.
Al' šta ako se, kad u grobu budem bila, probudim pre no bude došao
Romeo da me spase? Užasa! Da se pod svodom tim ne ugušim pre no
stigne Romeo? Ili, ako li i preživim, neće li, k'o što je verovatno, mis'o
grozna na smrt i noć, uz jezu mesta samog, u zasvođenoj grobnici
starinskoj, gde se već vekovima kamare predaka mojih sahranjenih
kosti; gde krvav Tibald, tek pogreben tu, sav gnjio leži u svom
pokrovu; gde, k'o što vele, noću ustaju u neke sate duhovi; o, avaj!
Neće li, kao što je verovatno, budem li odveć rano sebi došla, smrad
onaj grozni, krici oni strašni, mandragorinim nalik kricima - kricima
koje ona odaje kad je iz zemlje čupaju, a koji nagone živu dušu da
poludi kada ih čuje; — o, zar neće to, kad sebi dođem, da me prisili da
pomahnitam sred strahota ovih, pa uzmem da se kao luda igram
kostima svojih predaka, da trup Tibalda unakaženog izvučem iz
pokrova, pa, izvan sebe sva, koščurdom nekog pretka svog da
zdrobim očajni mozak svoj k'o motkom kakvom?
O, eno vidim, kanda, kako ide rođaka moga duh. Romea traži koji
rapira šiljkom trup mu probi. Tibalde, stani, stoj!
Romeo, idem, evo me. Ovo tebi napijam.
171
Šekspir, Mletački trgovac, PORCIJA
Evo me tu pred vama kakva sam, gospodine Basanio: pa mada,

ukoliko se same mene tiče, sujetnih želja nemam, pa da želim da
budem mnogo bolja nego što sam, vas radi ipak htela bih da sebe
triput po devet puta pomnožim. Htela bih da sam tisuć' puta lepša, i
da sam jedno deset tisuć puta bogatija. I samo zato da bi mi u vašim
očima cena skočila visoko, htela bih da sam neocenjiva vrlinom,
prijateljima, lepotom i blagom svojim.
Ali, sve u svemu, ja nisam bogzna šta. A to će reći, u potezima
krupnim uzeto, da sam devojče neuko, bez škole i bez iskustva;
srećno utoliko što nije tako prestaro, pa može još da se uči; srećnije
po tome što nije tupo suviše za nauk; no iznad sveg po tome srećno
što će slabašni duh svoj poveriti moći vašemu duhu da mu bude vođ
kao gospodar, vladalac i kralj.
Pripadam sad i ja i moje sve vama i onom što je vaše: bejah sve dosad
vlasnik dvorca tog, i beh posluzi svojoj gospodarica, a samoj sebi
kraljica. A sad, baš sad, taj dvor, te sluge, sama ja vaši su, gospodaru.
Sve to dajem s prstenom ovim, s kojim ako se il' rastavite, il' ga
izgubite, ili ga date kome, to će biti znamenje da je vaša ljubav prošla,
pa će i meni pravo biti dato da tada dignem tužbu protiv vas.
MUŠKI
Pjer Kornej, Sid, DON RODRIGO
Ranjen do srca, do kosti iznenadnim gromom iz vedrih nebesa, ja,

bijedni osvetnik pravednoga bijesa i nesrećna žrtva nesrećne
strogosti, sad stojim skamenjen. A sred duše strasne nada tinja,
gasne. Srećom bješe ljubav mi zanijeta. Sad Bog kazni mene! Uvreda
je mom ocu nanijeta, a opadač otac je Himene! Dvostruke me sada
patnje tište, duša se koleba: uvreda ta da l osvetu ište? Oca Himene
172
da l kaznit treba? Otac, ljubav i zov časti: tiranija stege otmjene i

teške! Odreći se ljube il loze viteške? Izgubiti obraz il poreći strasti? O,
okrutna nado plemenite duše kojoj ljubav ruše! Protivniče ljubavne
mi strasti, ti patnju pokrenu. Osvetnik si povrijeđene časti? Il si dat da
izgubim Himenu? Dušo, časno treba mrijeti! To dugujem ocu, a i zbog
Himene: ne osvetim li ga - on će prezret mene. Osvetim li oca - ona će
me kleti. Ili ću da budem vitez nepostojan, il nje nedostojan. Tražim
lijeka, a nov jad mi vreba dušu ojađenu. Moraću da izgubim Himenu.
Kako će Španci da me pamte: "Njega su ljubavni lanci spriječili da
čuva čast svog roda dična!" Desnico, jesmo l mač čvrsto stisli? Sve
dugujem ocu a ne svojoj ljubi. Dugo oklijevah zbog palog poleta. Čeka
me osveta!
Pjer Kornej, Sid, DON RODRIGO
Mač ću da uklonim, al znaj želja mi je da ga tvoja ruka u mene zarije. I

nemoj da čekaš od mog uzbuđenja da odluke svoje kukavički mijenja.
Prenaglim li sada zbog nenadne strasti, i oca i sebe tad lišiću časti.
Šamar dat vitezu - znaš li šta to znači? I ja bjeh uvrijeđen, morah
krivca naći. Osvetih čast svoju i svog oca, eto. Opet bih da treba
ponovio sve to, mada se za tebe svom silom svog plama borih protiv
oca, protiv sebe sama. Uprkas dužnosti, uvredama kletim, kolebah se
dugo da l da se osvetim. Ili tvoja mržnja ili vječna bruka! Onda mišljah
da je prenaglila ruka. Optuživah sebe zbog žestine, mada ljepota bi
tvoja prevagnula tada da na čari tvoje ne rekoh u sebi: bez časti nju
nikad zaslužio ne bi. Ako još za mene imaš malo strasti, voljećeš me
časna, prezrećeš bez časti. Poslušam li ljubav što u meni pjeva, tad
biću dostojan samo tvoga gnjeva. I opet ti kažem, slomljen al bez
straha, to što ću da tvrdim do poslednjeg daha: uvrijedih te bolno, al
ne bješe druge. Da zaslužim tebe, lišim se poruge - odužih se ocu,
odužih se časti, a sada sam, evo, sav u tvojoj vlasti. Krv ti nudim svoju,
pokajan, pun jada. Prvi dug već vratih, drugi vraćam sada. Znam da
prežaliti nećeš oca mrtva. Nek jad ti ublaži moje krvi žrtva. I prinesi
hrabro krvi što on proli krv onog što slavno umire jer voli.
173
Molijer, Mizantrop, ALCEST
Moja mržnja 'e opšta, jer mrzim sve ljude.

Jedne, zato što su zli i što zlo rade, druge, što te rđe ljubaznošću kade,
i ne prožima ih ona mržnja živa što porok vrlini treba da uliva.
Za ljubaznost takvu ima l' primer gori od zlikovca onog što se sa
mnom spori? Ispod maske, hulja, ceo se poznaje, svuda su načisto
kakav je i šta je; njegov meden pogled i glas sladunjavi na tuđince
samo još utisak pravi. Za njega svi znaju da je golja bio, i na prljav
način u sve se probio. Pa zato na njegov uspeh nečuveni zasluga se
buni, vrlina crveni. Mada sramno steče titule najveće, njegovu čast
bednu niko branit' neće. Kaž'te da je podlac, nitkov, hulja prava, niko
se ne buni, svak vam odobrava. A ipak ga prima oberučke svako.
Smeše mu se svuda, svud on prodre lako. I može l' ujdurmom kakvu
počast steći, taj će najčasnijeg čoveka preteći.
Grom i pak'o! Mene to boli do srži kad se neka mera i s porokom drži.
I ponekad nagla želja mi se budi bežat' u pustinju od dodira ljudi.
Molijer, Mizantrop, ALCEST
Gospođo, hoćete l' da vam jasno kažem? S vašim se vladanjem nimalo

ne slažem. Ponašanje vaše suviše me ljuti, i vidim da ćemo jednom
prekinuti. Jest, treba da znate, neću da vas lažem. To će biti jednog
dana, ja vam kažem. Mogu sto protivnih obećanja dati, al' znam da ih
nisam kadar održati.
Ne svađam se. Ali, vi suviše lako puštate da vama udvara se svako.
Suviše gospode oko vas obleće, i s tim moje srce složiti se neće.
A što njima treba, to batina nije. Nego srce prema njima otpornije.
Vaša ljupkost srca privlači i pleni; al' ih zadržava vaš prijem medeni.
Kod svih udvarača on svršava stvari koje otpočinju vaše ljupke čari.
Dajući im nadu odveć nasmejanu, vi stičete njinu naklonost odanu. A
kada bi ljubaznost vaša manja bila, vojsku udvarača brzo bi razbila.
174
De, gospođo, barem objasnite meni zašto je baš Klitandr na tolikoj

ceni? Kakve to zasluge i retke vrline vašeg uvaženja dostojnim ga
čine? Da nije naklonost vašu stek'o čvrstu svojim dugim noktom na
malome prstu? Vi i društvo celo prikloniste l' glave pred sjajnom
zaslugom perike mu plave? Njegov skut široki da l' vam srce pleni il'
vas hrpa traka očara svileni'? Draž prostranih hlača po modi sa Rajne
da l' vam sputa dušu u okove bajne ? Il' smeh njegov i glas u piskavom
tonu znadoše otkriti tajnu da vas tronu?
Govor'mo iskreno... Kažite i sama... Bože, kako patim! Lud li sam za
vama! Sve moguće činim, ja vam to ne krijem, da svog srca strašne
okove razbijem. Al' do sad sva muka ostade mi prazna. Što vas tol'ko
volim?! To je božja kazna!
Molijer, Tarto, TARTO

Dubrovačka preradba, adaptacija B. Stjepanović
Ljubav koju nosimo dobrima vjekovitijem ne gasi u nama ljubav za

ljeposti svjetovne. Naša osjećanja lasno bivaju očarana od nekijeh
stvorenja koja je nebo osobitijem darima ukrasilo. Njihova ljepota sja
u našijem prsima kao sunce u zrcalu. Posebno u vama nebo prikazuje
sva svoja najrjeđa čudesa. Postavilo je u vašem licu neki ures koji vid
zablještava, a srce veže. Iz početka sam se strašio da ova moja ljubav
nije koja varka našeg duhovnog neprijatelja, štoviše, odlučio sam bio
bježat od vas i uklanjat se, bojeći se da ne biste uzrokovali moje
izgubljenje. Ma sam naposlije pozno, prelijepa gospo, da moja strast
ne mora bit grešna i zato sam joj dopustio da mojijem srcem
gospodari. Velika je zaista moja smjelost posvećivat vama ovo srce,
ma ja čekam u mojim požudam sve od vaše dobrote, a ništa od moje
slabosti. U vama je samijem sva moja nada i sve moje dobro, od vas
zavisi i moja muka i moje blaženstvo. Ja ću bit čestit, ako vi ushtijete;
izgubljen, ako vama bude drago.
Ah, gospo, mada sam pobožan, od krvi sam i od mesa. Videći vaše
rajske ljeposti, moje se srce pustilo uhitit i nije imalo vremena dugo
promišljat. Ja znam da vas je moj govor začudio, ma najposlije -
175
nijesam ja anđeo. Ako sam vas uvrijedio s onijem što sam reko, krivite
vašu ljepos'. Sladost neizrečena vašijeh božanskijeh pogleda savladala
je u jedan mah sav moj otpor, nadmašila sve moje poste, molbe i
pokore, i obrnula k vama sve moje požude. Ako namjeravate
pogledati milosnim okom na boles vašega nedostojnoga roba, ako
imate dobrote za utješit me i otrt moje suze, ja ću vam, ljubljena
gospo, uvijek biti neizmjerno odan. Vaša čas sa mnom nimalo ne
rizikuje i ne morate se strašit nikakve nevolje. Svi oni ljepotani za
kojijema žene mahnitaju jaki su na riječima, ma slabi na djelima. Ni
jedna nije sigurna učinit im i najmanju milos, jer se onaj čas trče
pohvalit. U njih se zbilja ne možete pouzdat. Ma čeljad od moje vrste
ljube potajno. Sa mnom može se činit ljubav bez skandala.
Ja znam da ćeš imat dobrotu oprostit mi moju smionost, da ćeš
pomislit na slabos ljudsku i uzet u obzir da nijesam bio slijep kad sam
te gledo, i da je svaki čovjek učinjen od mesa, a ne od mramora.
Molijer, Tarto, MARO

Dubrovačka preradba, adaptacija B. Stjepanović
Hipokrizija je danas u modi. Ta umjetnost laganja cijenjena je od

svakoga. Sve ostale vještine ljudske mogu se kritikovat i svak može
protiv njih govorit što hoće i kako hoće, ma hipokrizija je jedna
vještina privilegana. Ona zatvara usta svakome i uživa ko gospar bez
strašit se od ičega. Jedno ukrivljenje vratom, ko Tarto! Jedno
pokajanje u pravo vrijeme učinjeno... Ko Tarto? Jedan uzdah put
nebesa, ko Tarto! ... umiljati ženski glasić, ko Tarto! Dva-tri puta
stisnut očima… Ko Tarto! Zamazuje pred svijetom najgore što mogu i
rijet i učinit. To je način kojijem se hoću služit i ja…Neću ostavit život
svakodnevni, ma ću zato sve skrovito činit i nastojaću potajno, bez
treske, svijet uživat i živjet veselo. Ovo je pravi način za činit bez
straha sve što mi je drago. Kritikat ću svačija djela, sudiću zlo o
svakomu i osim o samome sebi, neću mislit dobro ni o kome… Ko
Tarto! Kad mi ko najmanju stvar učini, pamtiću mu je zauvijek i nikad
mu je ne oprostit. Sve moje osvete predstaviću ko da je moje držanje
za koris i potrebu nebesa. Ko Tarto ! Eto time ću se služit za okoristit
176
se o slabosti ljudske. Čeljade koje ima imalo pameti mora slijedit ove
korake i ić ovijem putem. Samo tako će se prilagodit vremenu u kome
živi. Ko Tarto!
Jasmina Reza, Art, IVAN
Onda, prava drama, nerješiv problem, prava drama, obje maćehe

hoće da im se ime nađe na pozivnici za vjenčanje. Katarina obožava
svoju maćehu koja ju je tekoreći odgajila, ja moju mrzim, ne dolazi u
obzir da se moja maćeha nađe na toj pozivnici, moj otac neće da tu
bude bez nje, jedino ako izostavimo i Katarininu maćehu, što je
apsolutno nemoguće, ja sam predložio da se nijedan roditelj ne nađe
na pozivnici, na kraju krajeva, nama više nije dvadeset godina,
možemo sami da najavimo vjenčanje i da pozovemo ljude, Katarina je
počela da urla, tvrdeći da je to šamar za njene roditelje koji plaćaju
prijem, i to papreno, a naročito za njenu maćehu koja se toliko
namučila iako joj ona čak nije ni rođena ćerka, ja na kraju puštam da
me ubijedi, totalno protiv svoje volje ali više nemam snage,
prihvatam, dakle, da se moja maćeha, koju mrzim, koja je prava
gadura, nađe na pozivnici, telefoniram majci da je upozorim, kažem
joj, mama, sve sam učinio da to izbjegnem ali mi ne možemo ništa
drugo da uradimo, Ivona mora da bude na pozivnici, ona mi odgovara
ako se Ivona nađe na pozivnici onda ja tu neću da budem, ja joj
kažem mama preklinjem te, nemoj da pogoršavaš situaciju, ona kaže
kakao se usuđuješ da mi predložiš da moje ime lebdi, usamljeno na
papiru, kao ime napuštene žene, ispod Ivoninog imena čvrsto
privezanog uz prezima tvog oca, ja joj kažem, mama, prijatelji me
čekaju, moram da prekinem, razgovaraćemo o svemu tome sutra, na
miru, ona mi kaže a zašto sam ja uvek poslednja rupa na svirali, kako
to mama, nisi ti poslednja rupa na svirali, naravno da jesam, kad mi
kažeš da ne pogoršavam situaciju, to znači da me stavljaš pred gotov
čin, sve se organizuje bez mene, sve se radi meni iza leđa, a naivna
Igeta treba sve da aminuje i to, kaže mi ona - a to je poenta - u vezi s
jednim događajem čiju hitnost još nisam uspjela da shvatim, mama,
prijatelji me čekaju, da, da, ti uvijek imaš neka pametnija posla, uvijek
ti je sve preče od mene, zbogom, spušta mi slušalicu, Katarina, koja je
177
bila pored mene ali je nije čula, kaže mi, šta je rekla, ja joj kažem, ona
neće da bude na pozivnici sa Ivonom i to je normalno, pozovi je opet i
kaži joj, kad neko ženi sina, on zaboravlja na svoju sujetu, ti bi mogla
to isto ka dažeš svojoj maćehi, to s njom nema nikakve veze, viče
Katarina, meni je, isključivo meni, apsolutno stalo do njenog prisustva
na njoj, sirotici, koja je sušta obzirnost, kad bi ona znala kakve to
probleme stvara, ona bi me preklinjala da ne bude na pozivnici,
pozovi ponovo majku, ponovo je zovem, krajnje napet, Katarina je na
drugom aparatu, Ivane, kaže mi majka, ti si dosad upravljao svojim
čunom na najhaotičniji mogući način a sad sam ja, zato što je tebi
naprasno pranulo da uploviš u bračne vode, prinuđena da provedem
jedno popodne i veče s tvojim ocem, čovjekom koga ne viđam već
sedamnaest godina i kome nisam imala namjeru da prikazujem svoje
oklembešene obraze i svoju gojaznost, i sa Ivonom koja je, da ti to
usput kažem, našla načina, to sam saznala od Feliksa Perolarija, da se
uključi u igranje bridža - moja majka takođe igra bridž - sve to ja ne
mogu da izbjegnem, ali kad je riječ o pozivnici, neizostavnoj stvari,
koju će svi dobiti i prostudirati, tu, bogme, imam namjeru da se
kočoperim sama, na drugom aparatu Katarina odmahuje glavom sa
grimasom gnušanja, ja kažem, mama, zašto si toliko sebična, ja nisam
sebična, ja nisam sebična, nećeš valjda sad i ti da mi kažeš, kao
gospođa Romero jutros, da imam srce od kamena, da svi mi u prodici
imamo kamen umjesto srca, reče gospođa Romero jutros - ona je
načisto poludjela, našla je za shodno da mi kaže da svi mi u porodici
imamo kamen umjesto srca, i to baš sad kad su jadnom Andreu
ugradili pejsmejker, a ti mu čak nisi poslao ni riječ pozdava, da,
naravno da je to smiješno, tebi je sve smiješno, nisam ja sebična,
Ivane, ti imaš još mnogo da naučiš o životu, hajde, mali moj, samo ti
požuri, požuri, samo ti pođi svojim dragim prijateljima...
Sad sam sam. O, kakav podlac, niski rob sam ja! Nije li strašno da taj
glumac tu u jednoj pesmi, jednom snu o strasti maštom svojom može
da prisili dušu da od njenog dejstva prebledi mu lik, u oku budu suze,
licem strah, jecanje u glasu, i držanje sve s njegovom maštom da
178
dođe u sklad? A sve ni za šta? Za Hekubu? Šta je Hekuba njemu, ili on

Hekubi, da plače za njom! Šta bi radio taj da ima povod, pobude za
bol k'o ja? Potopio bi scenu suzama, jezivom reči cep'o svetu sluh, da
kriv poludi, nevin da pobledi, neprosvećen se zbuni, i da čula samoga
sluha i vida se zgroze.
A ja? Glup, malodušan nitkov čamujem k'o sanjalo, i tup za rođenu
stvar; ništa ne znam reći - ni za kralja tog, na čije blago i život
dragocen pakleni jedan zločin je izvršen. Jesam li ja strašljivac? Ko me
zove nitkovom? Ko me po temenu lupa? Čupa mi bradu - duva mi u
lice? Za nos me vuče? U grlo mi laž do pluća gura? Ko to čini? Ha!
Krsta mi, ja bih podneo to sve, jer mora da sam golubije jetre, i
nemam žuč, da uvredu zagorča; il' inače bih nagojio bio sve nebeske
vrane ovog roba strvlju!
O, krvavi i bludni nitkove! Besavesni, pohotni, neprirodni! Izdajnička
huljo! Osveto!
Ah, kakav sam magarac! Jest „hrabro" da ja, ubijenog, dragog oca sin,
nebom i paklom na osvetu gonjen, moram k'o kurva da srcu olakšam
rečima, pa sam dao se u psovke, k'o prava rita, k'o sudopera. Gadim
se na to, pfuj!
Na posao, moja misli! - Slušao sam da krivci gledajuć kakvu predstavu,
veštinom samom glume behu tol'ko potreseni do srca da bi odmah
priznali javno svoja nedela. Ubistvo, iako nema jezika, progovori
organom čudnijim. Prirediću da glumci igraju nešto što liči ubistvu oca
mog pred mojim stricem. Ja ću paziti na njegov pogled, prozirat do
srži. Trgne l' se samo, znaću već svoj put! Duh koji videh možda je
nečastiv, a đavo može na sebe uzeti dopadljiv oblik; štaviše i možda,
zbog slabosti mi i sumornosti - a on na takve ima silnu moć - na zlo
me vodi, da me upropasti.
Ja hoću da imam stvarnije razloge no ovaj. Gluma zamku nek' mi
dadne, u koju će savest kraljeva da padne.
179
Šekspir, Mletački trgovac, ŠAJLOK
Sinjor Antonio, premnogo ste puta obružili me tamo na Rialtu zbog

novca i mojih kamata. A ja sam strpljiv samo slijegao ramenima i sve
to snosio jer trpljenje je mome plemenu obilježje. Nazivaste me još
krivovjercem i psetom krvničkim. I pljuvaste na židovski mi kaput. Jer
uživam tek ono što je moje.
E da. Al' sad se vidi da vam treba i moja pomoć. Aaaa. Sad dolazite do
mene i velite: „Šajloče. Čuj, nama treba novac". To vi velite. Vi što ste
po meni pljuvali i nogom me udarali kao što tuđe pseto sa svoga
praga tjerate.
Vi dakle želite novac. Što da kažem na to? Da reknem: „Pa zar pseto
ima novca? Zar može pseto da vam pozajmi tri tisuće dukata?" Ili da
se duboko sagnem i da ropskim glasom i slabim dahom, šapćuć
ponizno, ovako rečem: „Lijepi gospodaru. U srijedu vi ste mene
pljuvali i ćuškali me u taj i taj dan. A drugi put nazivali me psetom. I za
tu Ijubav ja ću vam pozajmit toliko i toliko novca."
Al' ja bih htio vaše prijateljstvo i Ijubav steći. Zaboraviti sve pogrde što
baciste ih na me. Zadovoljiti vašu potrebu. I... ne uzeti nikakve
kamate na novac svoj. A vi i ne slušate. Ljubežljiva je moja ponuda. I
pokazaću vam tu Ijubežljivost. Notaru sada pođimo da tamo
zapečatimo zadužnicu. U njoj ćemo kao za šalu dodat: ako vi na takav
mi i takav dan, na takvu i takvu mjestu, ne vratite takvu i takvu svotu
prema pogodbi, ugovorena kazna neka bude da mogu onda uprav
jednu funtu vašeg lijepog mesa odsjeći i uzeti ma odkud s vašeg tijela.
(Basaniju) Al' recite mi, molim vas, da on i promaši svoj rok, ta što bih
steko istjerujuć ugovorenu kaznu? Ta funta mesa čovječjega nije ni
vrijedna ni korisna toliko k’o ovčetina ili govedina il' jaretina.
Ja bih, velim, htio da kupim ljubav njegovu, i zato pokazujem toliko
prijateljstvo. Pa ako hoće, dobro. Ako nećete, e onda zbogom. Al'
nemojte me za moju Ijubav ružit, molim vas.
180
Šekspir, Mletački trgovac, ŠAJLOK
Propalica, rasipnik, prosjak koji je onako oholo dolazio na trg! Neka

pazi na svoju zadužnicu! Nazivao me je gulikožom. Nek sad pazi na
svoju zadužnicu! Pozajmljivao je novac iz "kršćanske Ijubavi". Recite
mu, neka pazi na svoju zadužnicu!
Sramotio me je. Oštetio me je za pola milijuna. Smijao se mojim
gubicima. Rugao se mojim dobicima. Pogrđivao moj narod. Ometao
me u poslovima. A zašto? Zato što sam Židov!
Zar Židov nema očiju? Zar Židov nema ruku, udova, ćuti, osjećaja,
strasti? Zar se ne hrani istom hranom? Zar ga ne ranjava isto oružje?
Zar ga ne napadaju iste bolesti? Zar ga ne liječe isti lijekovi? Zar mu
nije Ijeti vruće, a zimi studeno, kao i kršćaninu?
Ako nas ubodete, zar nam ne poteče krv? Ako nas škakljate, zar se ne
smijemo? Ako nas otrujete, zar ne umiremo? Pa ako nas uvrijedite,
zar da se ne osvetimo?
Biću zao. Tome ste me vi naučili. I vjere mi nadmašiću svoje učitelje.
181
PJESME
Andre Adi, Molitva posle rata
O, Gospode, dolazim iz rata,

svemu je kraj, stišao se vir.
Izmiri me s Tobom i sa sobom,
jer Ti si Mir.
Gledaj: srce mi je oteklina vrela

i nemam spokoja više.
Privij mi jedan poljubac na srce
da kuca malo tiše.
Sklopljene su moje tužne oči,

jer se od sveta stide.
Nema ničeg što videti bi mogle,
samo Tebe, Tebe vide.
Noge su mi gazile u krvi

do kolena po krvavoj stazi.
Sad, Gospode, nemam više nogu:
kolenima, kolenima gazim.
182
AUDICIJA; Izbor, PJESME
Ne ratujem i ne ljubim više,

usne su mi usahle sad.
Ruke su mi uvele ko grane.
O, Gospode, pogledaj moj jad.
Gospode, pogledaj me i Ti,

svemu je kraj, stišao se vir.
Izmiri me s Tobom i sa sobom,
jer Ti si Mir.
(Kiš)
Ana Ahmatova, ***
Pod tamnim velom stisnula sam ruke…

"Zašto si danas tako blijeda?"
- Stavila sam na oštre muke
Njegovo srce puno jeda.
Otišao je, otišao bez riječi,

Vidjeh mu lice kako se bolno ceri...
Potrčah za njim... mahnito niz stube
I kod kućnih dostigoh ga dveri.
"Sve je to šala!" kriknuh ja bez duše,

"Umrijet ću, oprosti, ispriku primi!"
183
On vidje da me suze guše,

Al reče strašno: "Ne stoj tu na zimi!"
(Laszowski)
Frano Alfirević, Ljudi, žene i gradovi
Na svijetu ima mnogo ljudi, koje nećemo upoznati;

k'o karta geografska njihov život šuti,
i mi samo slutimo, što mogli bi nam dati
prisustvom, u koje se nećemo uzdignuti.
Na svijetu ima mnogo divnih žena,

u hiljadu gradova, u svakom možda jedna,
što mogla bi nas volit, čežnje naše sjena,
a ne znajuć nas umrijet će njena usta žedna.
Na svijetu ima mnogo gradova, različnih k'o lica ljudska,

I negdje živi neki čovjek bolji od brata ili prijatelja
iz rodnog grada, gdje nam sudba uska
ubaci život tužan od nezadovoljenih želja.
Na svijetu ima mnogo bliskih ljudi, koje nećemo znati,

i mjesta, gdje bi nam počinula misao izmorena,
al' ćemo s dušom srodnom ostati kobno nepoznati.
Na svijetu ima mnogo ljudi, gradova i žena...
184
Miroslav Antić, Dosadna pesma
Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću.
Kad izlazim iz škole,
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom
bar da me vide devojčice.
Devojčice su smešna stvorenja:

dugonoge,
okrugle,
pegave ili kratkovide,
mnogo lažu i ogovaraju
i pišu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.
Meni je sve to dosadno.

Ipak, pročitam pisma,
najlepše reči prepišem
- ako mi neka zatreba,
a od onog što ostane
napravim papirne lađe,
napravim ptice,
slanike,
žabe
185
i bajagi se igram,
a tako mi je dosadno.
Dosadno mi je da porastem,
da nosim tesne cipele
i da se oženim.
Oni koji porastu prvo se satima mrze,
onda se satima svađaju.
Jedino mi je žao mog tate.

Da je ostao dečak,
baš bismo lepo mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.
Sve ostalo mi je dosadno.

Toliko mi je dosadno,
da ne znam šta ću,
nego - nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa još trojicom
čak i kad nema devojčica.
Miroslav Antić, Plavi čuperak
Čuperak kose obično nose

neko na oku,
neko do nosa,
186
al ima jedan čuperak plavi

zamisli gde?
- U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo - u glavi.
To nije moj čuperak plavi,
već jedne Sanje iz šestog "a".
Pa šta?
Videćeš šta - kad jednog dana

čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo-malo pa… pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice,
pa šalješ tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.
Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš note i piramide.
Izmešaš leptire i gradove
i sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
187
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.
Sad vidiš šta je čuperak plavi

kad ti se danima mota po glavi
pa od dečaka - pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.
Miroslav Antić, Tajna
Svako ima neku tajnu:

šu-šu-šu…
Neko lepu i beskrajnu,
neko tužnu ili smešnu,
neko zlu.
Neko svoju tajnu slaže.

Neko odmah mami kaže.
Neko svoju tajnu ne bi
ispričao ni u snu.
Neko kaže samo tebi
kao drugu: šu-šu-šu.
Obično su tajne glavne

izmišljene i ljubavne,
al i druge kad se zbroje,
188
naše, vaše, moje, tvoje,

leve, desne, čudne, sjajne,
sve jednako mnogo znače, jer - inače
zašto bi se zvale tajne?
Imam i ja tajnu jednu.

Vrlo važnu!
Vrlo vrednu!
Nikom drugom - samo tebi
prišapnuću jutros nju:
hodi bliže… šu-šu-šu…

sutra rano… šu-šu-šu…
baš onamo… šu-šu-šu…
ali nikom to ne kaži,
sam potraži… šu-šu-šu…
Pronaći ćeš vrlo lako

i videćeš da je tako.
Matija Bećković, Ovce
Nekad sam imo sto ovaca

i svaka je imala svoje ime:
Mažunka, kaćunka, krstočela, ruja,
dokoljena, makonosa, vukobara, suza,
189
đerdanka, milača, čučumiza, balja,

labudinka, štika, kopilica, sisna,
jagorka, voštanka, biserka, jablanka,
pramenka, risuljka, vardara, sirota,
latinka, bugarka, kolašinka, gledna,
zijanćarka, amuzda, dikna, strigna,
sviloka, vinoka, medoka, bardoka,
vidroka, peroka, vezoka, zrnoka,
vranoka, listoka, koloka,runoka,
suzoka, sigača, kitna, kolača,
mirna, krasa, zgodna, panja,
pera, ranjka, reja, pelivanka,
blija, baca, bjeka, mrda,
birna, maža, čubra, laba,
blejka, kapuša, pražanka, kruža,
žuja, singa, guta, kera,
ćeta, vazdana, lada, belka,
vatronoga, cuponoga, putonoga, dilinoga,
galja, graša, kaluđerka, kuna,
grla, tepa, zvona, kitača,
mlijekoša, vimenka, dušanka, gura,
đeva, đerda, đirašica, đinđa,
žmura, tunja, kaluša, gutka,
gizdojka, građanka, svitna, božurka,
diljka, milava, anđelka, čizmara,
kovča, roga, kukoroga, sabljoroga,
190
vezoroga, vitoroga, viloroga, rusoroga,

špiljoroga, smudiroga, stanoroga, poviroga,
visoroga, rdoroga, diviroga, vira,
ardara, apna, aljidara, guča,
brena, broja, brunda, busnoglava, vranja,
divna, dikla, duboglava, gmiza,
strmoglava, siga, spuša, siča,
ćića, kalopera, leda, finočela... (…)
To ti je stotinu
i pedeset i tri više,
bez koza i jarčeva!
Moris Bišop, Lazgovol sa bebom
"Ju, sto je jepa beba!

Sto ima jepa kojica!
Slce, sta ti jos tleba?
Sta volis da ti se plica?
Oblascici lumeni,
Okice pjave k'o nebo!
Dedel, kazi ti meni
O cemu lazmislas, bebo?
Mislis na kucu i macu –

Sta da im das da pape?
191
Il' cekas svoga blacu?

Il' gjedas medine sape?
Svasta tu ima, svasta,

Sve neke cudne stvali!
Uh, sto ti ladi masta –
Tleba sve to da svali!
Slcence majo, pijence,
Je l' ti to zubic vili?
Dudule, dudulence,
Gl-gl-gl-gili-gili!"
Na to će, smrknuta lica,
Reći bebac, sve ljući:
"Upadaj u kolica
Da te odfuram kući!"
(D. Andrić)
Šarl Bodler, Oči siromaha
Htjela bi, dakle, znati zašto te danas mrzim! No tebi će sigurno biti
teže shvatiti, nego meni protumačiti, jer držim da si najsavršeniji
primjer ženskog nepoimanja što se na svijetu uopće može naći.
Proveli smo zajedno dan, cijeli dugi dan koji se meni činio
kratkotrajnim. Zadali smo jedno drugome obećanje da će nam odsele
sve misli biti istovite, i da će se naše duše potpuno sliti u jednu.
Zamislili smo san, koji uostalom baš ni po čemu nije neobičan, osim
po činjenici da ga još nitko nikad nije ostvario, iako su ga svi snivali.
192
Već malo zamorena, zaželiš predveče da sjednemo ispred neke nove

kavane na uglu novog bulevara, koja, iako još puna treskotina žbuke,
već tašto pokazivaše sjaj nedovršene raskoši. Kavana je sva blistala.
(…)
Upravo nasuprot nama zastane na cesti muškarac od četrdesetak
godina, čovjek umorna lica i prosijede brade. Jednom rukom drži
malog dječarca, a drugom u naručju privinuo neko sićušno čedance,
još preslabo da hoda. Poput dadilje izveo je svoju dječicu na večernji
zrak. Svi u dronjcima. Njihova su lica neobično ozbiljna, a šest očiju
zuri u novu kavanu istim, tek prema dobi različito izraženim
udivljenjem.
Besjede očeve oči: "Kako je to lijepo! O, kako je to lijepo! Kao da je
sve zlato sirotinje sabrano na ovim zidovima." Oči dječaka kazuju:
"Kako je to lijepo! O, kako je to lijepo! Ali u ovu kuću smiju ući samo
ljudi što ne naliče na nas." A oči najmlađeg previše su očarane da bi
osim tupog i dubokog radovanja mogle išta drugo izraziti.
Tvorci ljubavnih popjevaka kazuju da od radosti duša postaje dobra, a
srce raznježeno. Te je večeri, barem što se mene tiče, pjesma imala
pravo. Ne samo da su me ti parovi očiju ganuli, nego se čak i malo
zastidjeh tih čaša i boca što su bile veće od naše žeđe. I ja pogledom
potražim tvoje oči, draga ljubavi moja, da bih u njima pročitao svoju
misao, pa zaronim duboko u te prelijepe, čudesno blage, zelene oči, u
te Hirom opsjednute i Mjesečinom zatravljene zjene, kad najednom
prozboriš: "Ovi ljudi tamo, što su razrogačili oči poput razjapljenih
kapija, upravo su mi nesnosni. Ne bi li htio zamoliti vlasnika kavane da
ih odavde odstrani?"
Eto vidiš kako je teško, moj predragi anđele, da se ljudi razumiju, i
kako je misao nepriopćiva čak između bića koja se ljube.
(V. Kušan)
193
Bertolt Breht, Mojim zemljacima
Vi, koji ste preživjeli u poginulim gradovima,

Imajte napokon prema sebi milosti!
Vi, jadnici, u nove ratove ne nosite svoje kosti
Kao da ih napretek već nije bilo svima:
Molim vas, imajte sami prema sebi milosti!
Vi, muškarci, ne hvatajte se za noževe, već za mistrije!

Pod krovom bi sad mirno sjedilo vaše pokoljenje
Da nije noževima poklonilo svoje povjerenje,
A zar pod krovom ipak udobnije nije?
Molim vas, ne hvatajte se za noževe, već za mistrije!
Vi, djeco, da vas roditelji od rata poštede,

Molite ih neka budu uviđavni dok nije kasno.
Kažite da nećete oko sebe ruševina ni bijede,
Da nećete njihove patnje, kažite im to glasno:
Vi, djeco, da vas roditelji od rata poštede!
Vi, majke, na vama je da li ćete biti krive,

Trpjeti rat, pustiti da pokoljenja tuguju,
Molim vas, dozvolite da vam djeca požive!
Neka vam rođenje, a ne smrt duguju:
Vi, majke, dozvolite da vam djeca požive!
(S. Glumac)
194
Dobriša Cesarić, Pjesma mrtvog pjesnika
Moj prijatelju, mene više nema.

Al' nisam samo zemlja, samo trava.
Jer knjiga ta, što držiš je u ruci
Samo je dio mene, koji spava.
I ko je čita - u život me budi.
Probudi me, i bit ću tvoja java.
Ja nemam više proljećâ i ljetâ,

Jeseni svojih nemam, niti zima.
Siroti mrtvac ja sam, koji u se
Ništa od svijeta ne može da prima.
I što od svijetlog osta mi života,
U zagrljaju ostalo je rimâ.
Pred smrću ja se skrih (koliko mogoh)

U stihove. U žaru sam ih kovo.
Al' zatvoriš li za njih svoje srce,
Oni su samo sjen i mrtvo slovo.
Otvori ga, i ja ću u te prijeći
Ko bujna rijeka u korito novo.
Još koji časak htio bih da živim

U grudima ti. Sve svoje ljepote
Ja ću ti dati. Sve misli, sve snove,
195
Sve što mi vrijeme nemilosno ote,

Sve zanose, sve ljubavi, sve nade,
Sve uspomene - o mrtvi živote!
Povrati me u moje stare dane!
Ja hoću svijetla! Sunca, koje zlati
Sve čeg se takne. Ja topline hoću
I obzorja, moj druže nepoznati.
I zanosâ! I zvijezda, kojih nema
U mojoj noći. Njih mi, dragi, vrati.
K'o oko svijetla leptirice noćne

Oko života tužaljke mi kruže.
Pomozi mi da dignem svoje vjeđe,
Da ruke mi se u čeznuću pruže.
Ja hoću biti mlad, ja hoću ljubit,
I biti ljubljen, moj neznani druže!
Sav život moj u tvojoj sad je ruci.

Probudi me! Proživjet ćemo oba
Sve moje stihom zadržane sate,
Sve sačuvane sne iz davnog doba.
Pred vratima života ja sam prosjak.
Čuj moje kucanje! Moj glas iz groba!
196
Dobriša Cesarić, Povratak
Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.

Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam, da li da je želim,
Ili ne želim.
U moru života, što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraja se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi.
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.
Možda ćeš se jednom uveče pojavit

Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći, da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
197
Niti tvoje ime!
Pa ako i duša u tome trenutku svoje uho napne,

Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve, što slutnja šapne;
Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Poglédat ko stranci,
Bez imalo svijesti, koliko nas vežu
Neki stari lanci.
No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće

Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono, što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići. (…)
Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.

Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam, da li da je želim,
Ili ne želim.
198
Miloš Crnjanski, Misera
Kao oko mrtvaca jednog

sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l' noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad ti?
Voliš li još noću ulice,

kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku
što škripi.
Da nisi sad negde nasmejana,

bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O nemoj da si topla, cvetna,
o ne budi, ne budi sretna,
bar Ti mi, Ti.
O ne voli, ne voli ništa,

ni knjige ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
199
u dobrom društvu, još i sada,

na čijoj strani si?
O da l' se sećaš kako smo išli,

sve ulice noću obišli,
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.
Stid nas beše domova cvetni',

zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad ti?
Miloš Crnjanski, Serenata
Čuj, plače Mesec mlad i žut.

Slušaj me, draga, poslednji put.
Umreću, pa kad se zaželiš mene,

ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog žutog.
200
Pevaće Ti: da sam ja ljubio jesen,

a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenutog.
A kad te za mnom srce zaboli:

zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti
ni plamena dosta da mene voli:
No samo jablanovi viti

i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
Oskar Davičo, Detinjstvo
Rasli smo između guvernanti, krizantema,

čokolade, poljubaca, maminog miraza
i tate koji se vazda na nešto odlučno sprema.
Rasli smo danju u bašti,
noću u belom krevetu
i uplašeno se čudili svetu tajni, spletaka,
strini, ujni, kujni, tetaka
i strašnih priča dede
o džinu koji pod zemljom,
201
u rupi
ljude jede
i o seljacima koji govore srpski
jer su glupi.
Noću su nas, dobru decu, čuvali
anđeli čuvari,
brave, snovi
i gradski stražari,
i bog je gledao s vrha ormana
šta radimo rukama
ispod jorgana.
Uzalud, uzaman.
U san bi nam se gorko prikrala
dva strašna, rutava, gvozdena kepeca
i debelim glasom strogo pitala
ko nam je kazao kako tata i mama,
kako tata i mama ...
bez srama ...
kako se prave deca?
Rasli smo žurno

bez daha
jureći lestvama dana,
gonjeni nemirom straha,
i molili se i čekali puni nade
202
da nam što pre,

da nam jednom
niknu brkovezi i brada
u znak da iver ne pada
daleko od klade.
Oskar Davičo, Hana, 2
Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga

između presečene narandže i sapuna,
zavoleh je što je najlepša, zavoleo sam je stoga
što je sva bila hranljiva, sva kao usta puna.
Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilije,

sa prstima kao sveće što u čiraku gore...
Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,
taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.
Ti ne znaš njene usne što se svlače, zube što
škripe, sneg što vrije,
tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana.
Njen smeh me svog iscepa i smehom sve zašije,
taj radosni bunar, ta životinja Hana,
kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
i ljulja poljupcima bez severa i smera,
zagrljaji njeni u mene toče i izruče
sve što divljak ruča i matroz večera.
203
Ti ne znaš njen pogled prljav od ulja što se puši

i gleda iz peći,
te kapke što se dižu: spore zavese; oko što sine:
beli badem oljušten,
njene zube krilate, zube od malih reči
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.
Mak Dizdar, Gorčin
Ase ležit
Vojnik Gorčin
U zemlji svojoj
Na baštini
Tuždi
Žih
A smrt dozivah
Noć i dan
Mrava ne zgazih
U vojnike
Odoh
Bil sam
U pet i pet vojni
Bez štita i oklopa
204
E da ednom
Prestanu
Gorčine
Zgiboh od čudne boli
Ne probi me kopje
Ne ustreli strijela
Ne posječe sablja
Zgiboh od boli
Nepreboli
Volju
A djevu mi ugrabiše
U robje
Ako Kosaru sretnete

Na putevima
Gospodnjim
Molju
Skažite
Za vjernost
Moju
205
Mak Dizdar, Modra rijeka
Nitko ne zna gdje je ona

Malo znamo al je znano
Iza gore iza dola

Iza sedam iza osam
I još dalje i još gore
Preko gorkih preko mornih
Preko gloga preko drače

Preko žege preko stege
Preko slutnje preko sumnje

Iza devet iza deset
I još dublje i još jače

Iza šutnje iza tmače
Gdje pjetlovi ne pjevaju

Gdje se ne zna za glas roga
I još huđe i još luđe

Iza uma iza boga
Ima jedna modra rijeka

Široka je duboka je
206
Sto godina široka je

Tisuć ljeta duboka jest
O duljini i ne sanjaj
Tma i tmuša neprebolna

Valja nama preko rijeke
Rade Drainac, Ma bohème
U korak! mesec, senka i ja, sa snom što na mansardi trune.

O ulice, kafane, jesenji kišni bulevari!
Male dragane za uglom u kvadratnoj senci fasade jedne banke.
Dunje ranke, kruške karamanke!
I štap težak, rođeni moj drug, niz dugi trotoar buni se u baritonu;
Prezriva serenada bolešljivog kašljucanja ispod bogataških
zastrtih prozora!
A gore tri laka oblaka u zlatnom tonu.
Senkom paukove mreže krstare daleko iznad rodnih gora.
I sat kašlje sa tornja katedrale.
O draga, oči moje nezaspane!
Zadremao je stari svirač na bolesnoj violi i zadnji boem
207
izišao iz kafane;
Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi.
O tužni zidovi što opominju na ludo ubijane dane
Sa beskućnim drugarima, šareni kao leopardi!
To kandilo gori u vratarevoj sobi i dete jedno plače noć da rasani,
Dani, moji dani, kao lišće razvejani!
Mesec je na krovu na kome u molu cvile telegrafske žice;
Na otvorenim prozorima dršću zvezdana kola,
Čudno je, čudno, noćas bledo moje lice
Izobličeno od potucanja i bola!
A na stolu pesme, na žutim marginalijama novina rasturene stoje,
Čežnja za daljinom,
Romantične ljubavi moje! (…)
O kada bi znao da čitaš sve ljubavi što su tu probdijene,
Daktilografkinje, nervozne i male, kapriciozne žene;
Sećanja na dom izgubljen u lirskoj bici kao Vaterlo,
Kao Čadsko Jezero osećanja čista,
Video bi da je tu godine proveo pesnik koji nije trebalo
Nikad ništa da napiše,
U Adamovom kostimu bez smokvina lista.
O ne! živelo se sa refrenom večnim iz nenadmašne poeme.
Druže, Drainče! zatvori prozor na srcu i na mansardi,
Veliko jutro što dolazi sa umrljanom zorom kao šifonsko platno
Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije
Koju je podvuklo nadvremensko klatno.
208
Jovan Dučić, Dubrovački madrigal
Večeras, Gospođo, u Kneza na balu,

Igraćemo opet burni vals, k'o prije;
S radošću na licu minućemo salu,
Kao da nikad ništa bilo nije!
A zatim će doći veseli kadrili,

Muzika će strasna da huji k'o bura;
Gospođe će biti u mletačkoj svili,
Gospoda u ruhu od crnog velura.
Za tim će vlastela u zbore da tonu!

Mlađi o junaštvu, pesništvu, i vinu,
Stariji o nebu, o starom Platonu,
I o skolastici, Svetom Avgustinu.
Mi ćemo, međutim, sesti u dnu sale,

U meke fotelje, ne slušajuć' tezu,
I napisaću vam, hitro, k'o od šale,
Jedan tužan sonet na vašu lepezu.
209
Jovan Dučić, Pesma ženi
Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna

Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka -

Jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva;

U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simvol svih taština porazan i leden,
A ti ne postojiš nit si postojala;

Rođena u mojoj taštini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.
210
Valter fon der Fogelvajde, Pod lipom
Tu ispod lipe
na poljani
log beše meni i dragom mom,
i još se vide
pokrhani
cveće i trava na mestu tom.
Kraj same šume dolinica,
ihahaj,
orila se od pesme ptica.
Pre mene već je
došao dragi
kad kročih u taj cvetni krug.
O, kakve sreće,
Bože blagi,
kad me dočeka moj drug!
Sto puta bejah poljubljena:
ihahaj,
gle, usta su mi još crvena.
Kad me je zgrejô,
ležaj meki
od cveća prostre on po tlu.
Još bi se smejô
čovek neki
211
kad slučajno bi prošô tu.

Njemu bi ružice i trava,
ihahaj,
rekli gde beše moja glava.
Da ne da Bog samo
da ikad iko
o našem grljenju išta zna.
Šta radismo tamo
nikad niko
znati neće, sem on i ja
i ptica mala na drvetu:
ihahaj,
a ona neće reći svetu.
(B. Živojinović)
Johan Volfgang Gete, Majska pesma
O, al' mi blista
priroda sva!
Al' kliče polje!
Al' sunce sja!
Iz svake grane
pupi po cvet
a iz žbunova
212
glasova svet;
iz svakih grudi
radost i raj.
O, zemljo! Sunce!
O, srećo, traj!
Ljubavi, lepša
no oblak taj
što zlatni zorin
upija sjaj,
ti polju daješ
blagoslov nem,
a cveća dahom
i svetu svem.
Devojko! draža
no život sam!
Pogled! Taj pogled!
Voliš me, znam.
Ne voli ševa
pesmu ni let,
nit' dah nebesa
jutarnji cvet
kô što te voli
213
plahi mi dah,
tebe što mladost,
radost i mah
zvucima daješ
pevanja mog.
Ljubav ti ovu
platio Bog.
(B. Živojinović)
Aleksandar – Leso Ivanović, Kari Šabanovi
Sjećanje me lakom tugom ovi:

…veče silazi i miriše lipa.
Kroz sumrak se čuje kolska škripa,
- s puta idu kari Šabanovi.
Mi u susret otrčasmo k njima,

a kari nas vrate srećne kući
i sivom nas džadom truckajući
o pređenim šapću drumovima…
…Mili dani, moji sni nestali,

kao da ste svi u jutro neko
na kare se kradom ukrcali
i otišli od mene daleko.
214
Zalud uho sad zvukove lovi,

zalud oko daljinama pipa:
davno više ne čuje se škripa
niti idu kari Šabanovi.
Aleksandar – Leso Ivanović, Ljudi-sjenke
Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi

što kroz život nečujno i tiho gaze
kao da nogom stupaju po pamuku,
a naše oči nikada ne opaze
ni njih ni njinu tihu radost ili muku.
Ima ćutljivih patnika na svijetu

što se samo umorno i gorko nasmiješe
na ljude kad se o njih teško ogriješe
i suminu ih nevini, nalik cvijetu.
I ima ljudi usamljenih i bonih,
sa obrazima upalim i žutim,
što ne čuje im se ni smijeha ni plača,
što žive kao samotna i divlja drača,
ali s bodljama unutra okrenutim,
da nijedna nikoga ne ogrebe
i da nijednom nikoga ne ubodu
do samo svoje rođeno srce i sebe.
215
Njih ne vidi naše oko kad ih srijeta,

kad tiho prođu u mimogredu mirnu,
jer nikog oni ni laktom ne dodirnu
u vječnoj gužvi i vrevi ovog svijeta.
I žive oni tako, nečujni i neveseli,

i mile kao sjenke, kao vrijeme i sati,
i tek kad umru, slomljeni i uveli,
objave crni posmrtni plakati
da su i oni sa nama živjeli.
Evgenij Jevtušenko, Verlen
Vodič mi citira Verlena

svojim glasom tako umiljatim
i dok citira, tog trena
i kiša ga evo počinje da prati.
I te strofe žubore nepovratno
kao neka zvjezdana voda.
"Mesje,
no, kako
zar nije prijatno?"
Ja klimam glavom:
"Prijatno... Da..."
Šta kraće nego pamćenje Pariza,
i sad, kao da je to naređenje samog boga,
216
u buržuja svakog na policama

po jedan Verlen. Jer, zaboga,
šta prijatnije nego, popivši džin sa džusom
i unaprijed uživajući u krepkom snu,
citirati naglas, s ukusom,
Verlena uz kiše šum.
Prijatno? Da.
Ali pamćenju Pariza
ja dodajem svoje u ovaj čas.
Sjetite se koliko vas je on stajao muka,
gospodo,
dok živ je koračao kraj vas.
On nikako nije mogao da stane
u ramove vaših laži i intriga.
S čašom u ruci, dok ne svane,
on je bio vječni izvor vaših briga.
Možda je moj sud previše nagao?
Prijatno? Da?
Bilo kako bilo,
njega je sve to u smrt otjeralo,
sve to skupa njega je ubilo.
Njega je ubilo sve što je podsjećalo
na vaš smijeh za uglom što zvoni podmuklo.
Sve što se zvalo vašim moralom,
sve to skupa njega je dotuklo.
Prijatno? Da?
217
Uostalom, na kraju,
ja s tugom mislim o tom:
pjesnike često ubijaju
da bi ih citirali potom.
(I. Sarajlić)
Jovan Jovanović Zmaj, Ciganin hvali svoga konja
Gledaš, - je li, moga konja,

gospodaru stari?
Ne znaš je li konj il' ptica
lastavica?
Skidaj naočari, -
ne možeš se nagledati,
već hajde pazari!
Ti još pitaš za Putalja

da li valja?
Nemaj brige!
Da ne valja, ne bi bio
on kod Cige.
Ne možeš ga u carevoj
naći štali, -
samo Ciga što ne ume
da ga hvali.
Da ga pospe suvim zlatom
218
ko ne štedi,
još i onda jedan dukat
više vredi.
Ako imaš, jede seno,
zob i slamu;
ako nemaš, on ne ište,
ne treba mu.
Nemoj da mu gledaš zube,
moj golube,
ni ja mu ih nisam gledô,
nemoj ni ti, -
taj ne može ostariti.
Što ga duže teraš, kume,
sve je mlađi,
pa de sad mu
para nađi!
A što pitaš: hoće l' moći

kakav jendek da preskoči,
jendek, jendek, - kakav jendek?
Taj se nije još rodio
koj' on nije preskočio. –
Preskoči ga tako lako
kao da je pile neko,
i to uzduž, ne popreko. (…)
219
Idi, kume, idi, idi, -

još me pitaš: kako vidi;
to je da se pripoveda:
vidi ostrag kô i spreda,
vidi noću kô na danu,
a na danu kô u noći, -
takve su mu oči.
A što pitaš, moj prijane,
ima l' mane, -
ta zato ga i prodajem,
moj prijane,
jerbo nema mane, -
takvi konji nisu za nas,
za Cigane.
A brzina kakva mu je?
Malko j' brži od oluje.
Sad ćeš čuti,
kazaću ti:
jednom sam se iz Erduta
vraćô s puta.
Mada nas je pljusak vijô,
on se nije umorio.
Munja sevne, a on rže, -
pljusak brzo, a on brže;
pljusak pišman na mog hata,
pa ga hvata,
220
a Putalj ga preko gleda,

pa se ne da.
Pljusak leti da polije,
- tek što nije!
Kad stigosmo pod šatora,
u ciganski dvorac lep,
na mom konju sve je suvo,
pokisô mu samo
- rep.
Jovan Jovanović Zmaj, Ljubim li te
Ljubim li te... il' me sanak vara,

Što te udilj uza me dočara?
Ljubim li te... il' me duša vara,
Što se udilj s tobom razgovara?
Ljubim li te... il' me bezum ganja;

Nemam vida, čula, osećanja?
Ljubim li te... il' ljubavi nije –
Što se grli, to su samo zmije?
Ljubim li te... ili mene nema,

Ili tebe - nas oboje nema?
Ljubim li te... ili nema sveta,
Nema sunca, ni rose, ni cveća,
221
Već sve tmina što je pak'o mesi, -

A po tmini vitlaju se besi,
A međ' njima prabesina spava –
Moju ljubav u snu izmišljava!
Jovan Jovanović Zmaj, Ne sme nam umreti
Pođem, klecam, idem, zastajavam,

Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ko' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
- "Ne sme nam umreti!"
Vičem Bogu: Ona je još mlada!

Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Niotkuda nema mi odjeka...
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?
Idem, stanem, ko' očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
Idem, stanem, pa mi klone glava

Nad kolevkom, gde nam čedo spava.
Čedo s' budi, pa me gleda nemo;
222
Gledamo se, pa se zaplačemo;

Pa i njemu, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
Katul, Jadni Katule
Jadni Katule, ne daj se više.

Što misliš da je propalo, propalo je, znaj.
Dok si išao s djevojkom dražom ti od sviju,
Raskošno ti je blistao sunčev sjaj.
Tolike radosti ovdje proživio si s njome.

Veseo ti je bio svaki časak taj.
Sve što je ona htjela, po želji ti je bilo.
Raskošno ti je blistao sunčev sjaj.
Sad ona više neće, al nemoj više ni ti.

Ne žudi za onim što liči varavoj sjeni.
Ne budi očajan, slabić nemoj biti.
Uporno sve podnosi, otvrdni, okameni.
Zbogom, djevojko, Katul ti nije više jadan.

Što ti je bio, nikad ti više neće biti.
A ti ćeš za njim još kako zažaliti.
Otvrdnuo je Katul, ko kamen je hladan.
223
A ti, zloćo, šta ti osta od života?

Drugome nećeš biti što si bila meni.
Koga ćeš sada voljeti, kome ćeš draganom biti?
Koga ćeš ljubiti, čije ćeš usne gristi?
A ti, Katule, samo odlučno, stvrdni se, okameni.
(Šop)
Laza Kostić, Santa Maria della Salute
Oprosti, majko sveta, oprosti

što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute. (…)
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,

mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.
224
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al' ipak neću nikoga klet;
štogod je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet;
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid;
Što ću od milja, od muke ljute,
Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
225
Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',

utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud -
O, svetski slome, o strašni sude, -
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona odonud javi,
k'o da se bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
zašto se mudrački mozgovi mute,
226
Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute
A kad mi dođe da prsne glava

o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamo li ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
227
Gustav Krklec, Jezero
Mliječno srebro kaplje sa nebeskog svoda

jezerom, što sanja na dnu riđih šuma.
Plovimo u ljubav. I nebo, i voda
i obale kruže, mutno, iznad uma.
Nevesela jesen: kako nisko lete

oblaci kroz granje, kupine i trnje,
i dok veče tanke paučine plete
brazde našeg vesla bivaju sve crnje.
Sav prostor pred nama spušta se i plavi,

pepeljaste sjenke padaju i rastu –
samo divljim krikom ponekad se javi
zaljubljena zvijer i buljina u hrastu.
Mi smo tako sami u svojoj slobodi,

spaseni od zbilje i svjetlosti danje
k'o zvijeri u šumi, talasi na vodi,
kao ptice, cvijeće i usnulo granje.
Plovimo u ljubav. I sve tiše, tiše,

zagrljeni, nijemi, sklapajući oči,
slušamo k'o pjesmu neke drage kiše
kišu sna i mraka u jesenjoj noći.
228
To jezero nije od ovoga svijeta,

ni mi nismo svijesni niti znamo, da li
plovimo već bezbroj beskonačnih ljeta,
ni kuda nas nose vjetrovi i vali.
Stapamo se kao nebo i dubine,

tišine i zvuci, sumraci i boje;
u očima tvojim moje srce sine,
tajnu tvoga srca slute oči moje.
O možda su sve to utvare i varke,

snovi kratkotrajni i varljive sanje,
i možda će, samog, na dnu tihe barke
da me nađe svijetlo svakodnevno, danje.
Svejedno! Sve tiše tonemo u sjajne

jezerske samoće ljubavi, sve veće,
opijeni gorkim saznanjima tajne,
da je samo u snu stvarnost naše sreće.
Milan Kundera, Zašto si tako lepa
Zašto si tako lepa?

Ne budi tako lepa.
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.
229
Zašto si tako lepa?

Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvom licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog života bih na kolenima
ubeđivao razroko oko.
Ali ti si lepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živeti.
Sve mi se vidi!
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.
Ne mogu živeti pod reflektorom.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti s tobom.
Suviše si lepa.
(J. Ribnikar – D. Maksimović)
Lujza Labe, Živim i mrem, i davim se i gorim
Živim i mrem, i davim se i gorim,

trpeći studen osećam vrelinu;
čas miluje me život, čas me mori,
230
i usred tuge osećam milinu.
Plačem i smejem se u istom času,

sred zadovoljstva od bola se gušim;
navek mi traje dobro što se rasu;
u isti mah zelenim se i sušim.
Tako me Amor tamo-amo vodi:

kad mislim da će bol da se poveća,
najednom muke minu, sve mi godi.
I pomislim li: izvesna je sreća,

vrhunac želja dostigla sam sad –
on vraća mene u pređašnji jad.
(B. Živojinović)
F.G. Lorka, Neverna supruga
I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.
Bilo je to u noći svetoga Jaga
i gotovo pa dogovoru.
Pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.
Na poslednjem uglu ulice
231
dodirnuh njene zaspale dojke

i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.
Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.
Bez svetlosti u svojim krunama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.
Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu na vlažnom tlu.
Ja skidoh kravatu.
Ona skide haljinu.
Ja otpasah revolver.
Ona skide četiri jelečića.
Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem.
Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.
232
Tu noć sam projurio

najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i bez uzengija.
Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla.
Savest mi nalaže
da budem diskretan.
Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.
I ponašao sam se onako

kao što dolikuje meni, pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu od žute svile.
I ne htedoh da se u nju zaljubim

jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.
(M. Gardić)
233
Dragan Lukić, Šta je otac
Molim vas, recite

otac šta je.
Da li je otac tata
ili - sudija za prekršaje?
Mene otac stalno ispituje

i želi ovo i ono da čuje.
I kad sam u školu pošla
i kad sam iz škole došla,
i zašto je ovo ovako
i zašto je ono onako,
i zašto je ovo ovde -
zašto ono nije onde,
i kako sam smela ovo
i kako sam smela ono,
i znam li ja da sam već velika
i znam li ja da više nisam mala,
znam li ja šta je "karakter tvrđi od čelika"
i znam li ja pošto je šnala?
I zašto nisam mislila

i kako nisam pazila,
zašto sam opet zgazila
i kako, kako,
234
i zašto, zašto,
i smem li, smem li,
i znam li, znam li?
Pa zato pitam otac šta je.
Da li je otac tata
ili - sudija za prekršaje?
Č. F. Lumis, Pesma o strasti
Sećam se nje i sada - bila je lepa i mlada;

I njenom ukusu mada daleko bliži su bili
Odrasli Fidžijanci - taj ukus poče da čili:
Volela me je kao po nekoj višoj sili
Poglavičina kćerka,
Najslađa ljudožderka!
I kuvan i pečen i filovan bio bih od nje milovan -
Nije mi odolela, čak me i sirovog volela!
Zato, na kraju sveta, pre mnogo i mnogo leta,
Odnosno malo zatim, moradoh - kakva šteta! -
Da ljubav ljubavlju platim, i strast strašću da vratim:
Da klopnem ljudožderku,
Poglavičinu kćerku -
Ne zato što sam uopšte voleo lepe žene,
Nego da proverim njenu nerazdvojnost od mene.
Sad često puštam celuloidne trake, da se malčice
Spomenem svoje vrtiguzoidne lake kanibalčice
235
Iz tog poglavičarstva kraj mora, gde mi je noću i danjom

Kraj njenog skuta, toliko puta, krčalo srce za njom...
Od toga bajnog pira, unutra nema mira
Još nesvarljiva moja dragana sa tanjira
Čija me sudbina dira poput stomačnog čira.
Dok se more talasa, huči i peni -
Ona do zore, bez glasa, čuči u meni.
(D. Andrić)
Vašington Džej Makormik, U mom kraju
Planine su više u mom kraju,

Čovek lakše diše - svi to znaju -
Mesec sija življe,
Krivine su krivlje,
A zime su sivlje
u mom kraju.
Svi se lepše smeše u mom kraju,
Više se i teše, a i kaju,
Vrane bliže kruže,
Godine su duže,
Provalije uže
u mom kraju.
Viši ulog meću u mom kraju,
Pijanice veću dižu graju,
Konj se teže preže,
236
Kola krivlje beže,

Svi se češće ježe
u mom kraju.
Džepovi su plići u mom kraju,
I najmanji psići bešnje laju,
Zričci su zričniji,
Prasci su skičniji,
Ličnjaci ličniji
u mom kraju.
Biskviti su tvrđi u mom kraju,
Gužvanjci su grđi u tramvaju,
Pluća dublje šište,
Mazge grublje njište,
Vlasti strože vrište
u mom kraju.
Bučnije su svađe u mom kraju,
Kelnerice slađe služe raju,
Gluv je čovek gluvlji,
Suvonjavko suvlji,
Puvadžija puvlji
u mom kraju.
Skloniji su piću u mom kraju,
Februari sviću i u maju,
Muževi su sleplji,
Krepki momci kreplji,
Lepotani leplji
237
u mom kraju.
Dragani su draži u mom kraju,
Blagdani su blaži, duže traju,
Ludovi su luđi,
Bludovi su bluđi,
Udovi su uđi
u mom kraju.
Golije su džudže u mom kraju,
U zamahu budže ređe staju,
Grob se kopa kraće,
Meso duže žvaće,
Ređe peru gaće
u mom kraju.
(D. Andrić)
Desanka Maksimović, Na šesnaesti rođendan
Dođi, neviđeni suđeniče,

da gazimo kroz pšenično more,
da miris pokisle zemlje udišemo,
da kličemo, da kličemo,
da ćutimo nemo.
Od radosti zvala bih laste

u nedrima da mi gnezdo grade,
legla na zemlju i gledala
238
kako rastu stabljike mlade.

Pustila bih da mi nabujali potok
u naručja skoči,
cvetnim prahom bih posula
grudi i oči.
Pružila bih vetru ruku

i skutove u jutru orosila,
ispila vodu sa svih vrela,
sunce bih na rame popela
i uz brdo nosila.
Dođi da ti vidim lice,

ispod belih grana da stojimo,
da po livadama travu milujemo,
da vrbe lomimo,
da se smejemo, da se smejemo,
da zvezde brojimo,
da ćutimo nemo.
Desanka Maksimović, Opomena
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:

ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
239
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu

kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi

ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se crn leptir jedan

po teškoj vodi krilom šara
što nekada neko reći mi ne sme.
240
Učiniće mi se negde kroz tamu

neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.
Desanka Maksimović, Pitanje
U jedno toplo veče, pred kraj leta, dao si mi prvi osmeh. To je videla
reka svojim sjajnim okom, koje je po njoj plovilo, i kraj koje smo
šetali.
Da li sam ti tada bila zaista draga?
A ja sam ti dala stotinu drugih osmeha.
Možda ti je i to malo bilo?
U jedno toplo podne, pred kraj leta, kad su umirali žuti, ostareli
suncokreti i mirisali teško, ti si se opio njihovim mirisom i poljubio mi
kosu.
Da li sam ti zaista tada bila draga?
A ja sam ti po stotinu jutara slala po stotinu poljubaca.
Možda ti je i to malo bilo?
I jednom, u početku jeseni, poklonio si mi svoje srce samo za jedan
dan, za lepi, setni, septembarski dan.
Da li si me zaista tada voleo?
A ja sam ti dala svoje srce zauvek. Htela sam ti ih dati još stotinu, ali
sam imala svega jedno, malo, nesrećno srce.
Da li ti je ono dosta, dragi?
241
Desanka Maksimović, Po rastanku
Reci mi sad kada već prošlo sve je:

časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi -
reci da l' te je moja
tuga bolela
nekad kad sam te mnogo,
mnogo volela?
Reci mi sad kad me ne voliš više:
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duša ti samo kad me vidiš seća -
reci da l' te je moja
radost bolela
jednom kad nisam više
tebe volela?
II
Nekad sam bila dobra i mlada

i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
pa si mi tada reći mogô
beskrajno mnogo, o, kako mnogo,
242
sa reč i dve.
Spokojni bili su dani moji,

a ti si srcu mom prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rekô
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tiše:

već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mogô
onako dosta, onako mnogo,
sa reč i dve.
I kad bi danas prišao meni

i hteo reči davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko
da sve što si mi ikada rekô
bila je laž.
243
Desanka Maksimović, Predosećanje
Poznala sam te kad sneg se topi,

topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te u zvonki dan,
dan pijan, svež u mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
trag po snegu belom;
Poznala sam te kad kopni led,

led, dok se budi proleća dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno je i tužno u isti mah.
trag po snegu belom,
244

Antun Gustav Matoš, Utjeha kose
Gledao sam te sinoć. U snu. Tužan. Mrtvu.

U dvorani kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.
Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao

U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajući da su tamne oči jasne,
Odakle mi nekad bolji život sjao.
Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,

Sve što očajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i u strasti muke,
U dvorani kobnoj, mislima u sivim.

Samo kosa tvoja još je bila živa,
Pa mi reče: - Miruj! U smrti se sniva.
245
Šiško Menčetić, Blažena ti i sva tvoja lipota
Blaženi čas i hip najprvo kad sam ja

vidil tvoj obraz lip od koga slava sja.
Blažena sva mista kada te gdi vidih;
dni, noći, godišta koja te ja slidih.
Blažen čas i vrime najprvo kada čuh
ljeposti tve ime kojoj dah vas posluh.
Blažene boljezni ke patih noć i dan
cić tvoje ljubezni za koju gubljah san.
Blaženi jad i vaj ki stvorih dosade
želeći obraz taj sve moje dni mlade.
Blaženo vapinje kad ime tve zovih
i gorko trpinje u željah kad plovih.
Blažen trak od uze ljuvene u kojoj
stvorih plač i suze želeći da sam tvoj.
Blažena ljepos tva, blažena tva mlados
pokli se meni sva darova za rados.
Adam Mickijevič, Neizvesnost
Kad te ne viđam, ja ne plačem, ne,

a ne gubim glavu kad te spazim gde,
pa ipak, kad dugo nisi mi pred okom,
nečega mi nema, to želim duboko,
246
i čežnjivo onda ja se pitam: O,

je l' to prijateljstvo? il' je ljubav to?
Kad nje nema, ja ne mogu ni za tren
da u svojoj mašti lik obnovim njen;
ipak, nehotice često osećam
da je on tu blizu, da ga dobro znam.
I ponovo onda ja se pitam: O,
Patio sam često, ali ne beh rad

da pred tobom tugu izlivam i jad;
idući bez cilja, ne držeć se puta,
ni sam ne znam kako na tvoj prag zalutah;
i pitam se: šta me tu dovede? O,
Za tvoje bih zdravlje i svoj život dao,

za tvoj mir bih paklu dušu obećao;
jeste, nisam žudan, i srcem sam trom,
ali bih ti bio zdravlje, mir i dom.
I opet se, opet, opet pitam: O,
Kad mi svoje ruke položiš na dlan,

obujmi me slatka spokojnost i san,
laki san u kom bih i umreti mogô;
ali življi bat me srca budi strogo
247
i glasno me pita otkucajem: O,

Dok ti pesmu pisah, ne osećah da me

prožimao neki pesnički svet plamen;
u čudu se pitam, misleć na tvoj lik:
gde uzeh te misli, otkuda mi slik?
I pitam se: šta me to nadahnu? – O,
Česlav Miloš, U Varšavi
Pjesniče, što to radiš

Na ruševinama katedrale
Tog toplog proljetnog dana?
Što misliš tu, gdje sad vjetar
Dolazeć s Visle
Raznosi crveni prah ruševina?
Dao si riječ da nikada nećeš
Babom narikačom postat.
Dao si riječ da nikada nećeš
Dotaknut rana naroda svoga,
Da ne bi postale svete,
Prokleto svete, da vijekom
Progone pokoljenja.
248
Ali Antigonin plač

Dok traži svojega brata
Nadilazi svaku mjeru
Zaista. A srce je kamen,
U njem je mračna ljubav
Najnesretnije zemlje.
Ne htjedoh ljubiti tako.

Nikad to kanio nisam.
Ne htjedoh žaliti tako,
Nikad to kanio nisam.
Moje je pero lakše
Od kolibrićeva pera,
Toliki teret izdržat ne mogu.
Kako da živim u zemlji,
Gdje mi se spotiče noga
O kosti nepokopane
Najbliže braće?
Glasove čujem, vidim smiješke. Ne mogu
Ništa napisat, jer mi pet ruku
Spopada pero i traže
Da njihovu povijest napišem,
Njinog života i smrti.
Zar sam ja stvoren da budem
Nadgrobna narikača?
Pjevati želim o slavlju,
249
O radosnom gaju, u koji

Dođoh poveden Šekspirom.
Časak radosti dajte
Pjesnicima, jer vaš će
Izginut svijet.
Grozno je živjet bez smiješka,
Tek dvije riječi ponavljat.
Mrtvima upućene,
Vama, kojima radost
Trebaše biti življenje,
Radost u djelu, u misli i tijelu,
U pjesmi i gozbi.
Dvije spašene riječi:
Istina i pravda.
(Benešić)
Branko Miljković, Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama

zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
250
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova

budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu
zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.
Narodna, Marko i djevojka
Uzrasla je u Novom naranča,

gojila je Novkinja djevojka:
251
u zimu je svilom zavijala,

a ljeti je vodom zalivala.
Dok djevojka uzgoji naranču,
rodile joj tri naranče žute.
Mislila je Novkinja djevojka
kom će poslat tri naranče žute.
Sve mislila, na jedno smislila:
jednu šalje duždu mletačkome,
drugu šalje od Sibinja Janku,
Treću šalje Kraljeviću Marku.
Koju posla duždu od Mletaka,
dužd joj šalje tananu galiju,
na galiji dvanaest mornara;
ona njemu na tom zahvaljuje:
"Hvala tebi, dužde od Mletaka!
Što će mene tanana galija;
mrnar nisam da po moru šećem."
Koju posla od Sibinja Janku,
on joj šalje ogledalo sjajno;
"Hvala tebe, od Sibinja Janko!
Što će mene ogledalo sjajno;
ja sam sama ogledalo sjajno."
Koju posla Kraljeviću Marku,
on joj šalje konja i junaka;
252
"Hvala tebe, Kraljeviću Marko!

Eh, ti znadeš što je za djevojke!"
Narodna, Pavlovi svatovi
Gorom jezde Pavlovi svatovi,

i pred njima mladoženja Pavle.
Do djevojke konja dogonio,
i djevojci tiho besjedio:
"Zlato moje, ti si mi deveto,
osam in je otrovala majka.
Kad budemo pred bijele dvore,
išetaće moja stara majka,
i iznijeti u maštrafi vino.
Nemoj piti iz maštrafe vino,
već ga podaj do sebe đeveru,
najmlađemu, majci najdražemu."
Kad su bili pred bijele dvore,
išetala ostarjela majka,
iznijela u maštrafi vino
pa ga daje na konju djevojci.
Al' djevojka prepametna bila!
Nit ga pije, nit đeveru daje,
već proljeva po zelenoj travi.
Kanu kapca na visoka vranca,
kapca kanu - mrtav vranac panu.
253
Narodna, Ženidba vrapca Podunavca
Kad se ženi vrabac Podunavac,

zaprosio sjenicu djevojku,
tri dni hoda preko polja ravna,
a četiri preko gore čarne,
zaprosio i isprosio je.
Pa on kupi gospodu svatove:
kuma svraku dugačkoga repa,
a prikumka 'ticu ševrljugu,
starog svata iz osoja žunju,
a djevera ticu lastavicu.
Zdravo svati došli do djevojke,
i zdravo se natrag povratili.
Kad su bili na Kosovu ravnom,
progovara sjenica djevojka:
"Tiho jaš'te, gospodo svatovi,
tiho jaš'te, tiho besjedite;
doleteće kobac avanica,
odvesti će sjenicu djevojku."
Još su oni u riječi bili -
zaletje se kobac avanica
i odvede sjenicu djevojku.
Svi svatovi u trn pobjegoše,
đuvegija u prosenu slamu,
a kum svraka na vrh trna čuči.
254
Pablo Neruda, Dvadeseta pjesma
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primjer: "Noć je puna zvijezda,

Trepere modre zvijezde u daljini."
Noćni vjetar kruži nebom i pjeva.

Volio sam je, a kadikad je i ona mene voljela.
U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju

Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Voljela me je, a kadikad sam i ja nju volio.
Kako da ne ljubim njene velike nepomične oči.
Pomisao da je nema. Osjećaj da sam je izgubio.
Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.
Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.

Noć je zvjezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve. U daljini netko pjeva. U daljini

Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
255
Kao da je hoće približiti, moj je pogled ište.

Moje srce je ište, a ona nije uz mene.
Ista noć odijeva bjelinom ista stabla.

Mi sami, oni od nekad, nismo više isti.
Više je ne volim, zaista, ali koliko sam je volio.

Moj glas je iskao vjetar da joj dodirnem uho.
Drugome. Pripast će drugome. Kao prije mojih poljubaca.

Njen glas, njeno sjajno tijelo. Njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.

Tako je kratka ljubav, i tako pust je zaborav.
Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju,
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Iako je ovo posljednja bol koju mi ona zadaje,

I ovi stihovi posljednji koje za nju pišem.
(Kaštelan)
Vesna Parun, Kad bi se moglo otputovati
Kad bi se moglo otputovati, kad bi se moglo sjesti na konja

i otići zauvijek, ili neku staru lađu
prevariti da nas odvede iz grada,
prijatelj bi ostavio prijatelja, mati bi ostavila djecu.
256
Kuće bi se raspukle od suza onih koji ostaju

planine bi zazelenile od pjesme onih koji odlaze.
Pa ne znam s kime bih htjela iščekati zoru

sa onima koji plaču, ili sa onima što pjevaju.
Jer koji plaču polako će se utješiti
a koji pjevaju umorit će se pjesme.
Ja nikad ne bih otputovala ni na konju ni na lađi

jer su mi i onako već daleko svi koje htjedoh zadržati blizu.
Jer nemam od koga da bježim. I zato jer se plašim povratka.
Ali kad bi se moglo otići zauvijek, i zaista otići s pjesmom

mislim da bih se rastajala dugo od mjesta na kojima sam plakala.
I nikad ne bih zaboravila one koji su zbog mene, bar jednom
bili malo radosni i praštali mi nasmiješeni.
Vesna Parun, Ti koja imaš ruke nevinije
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih

i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom,
257
Ako tvoj zagrljaj hrabri srce

i tvoja bedra zaustavljaju bol
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama,
Onda ostani pokraj njega

i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu,
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.
Šeći njegovim žalom. Neka te susreću

ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom će biti ponizne.
Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah

u noćima oštrih mrazova.
258
Neka te miluje dječak kojega zaštitih

od uboda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalijevah
svojim suzama.
Ja ne dočekah najljepše doba
njegove muškosti. Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.
Ja neću nikad voditi za ruku

njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenima u crnoj šumi.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice, dok na njega budu
silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu

da ne moram pitati strance
259
koji mi se čude, i susjede

koji žale moju strpljivost.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu!
Vladislav Petković Dis, Možda spava
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,

Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,

I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,

I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
260
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:

Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg dugog što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me po životu čudno vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad

I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,

I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nema svoju dragu, i njen ne znam glas;

Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
261
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.

Ja sad nema svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,

Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
Vladislav Petković Dis, Naši dani
Razvilo se crno vreme opadanja,

Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,

Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali. (…)
Od pandura stvorili smo velikaše,

Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
262
Mračne duše nazvaše se patrioti.

Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,

Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore. (…)
Pod sramotom živi naše pokolenje,

Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod ' sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,

Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
Vladislav Petković Dis, Nirvana
Noćas su me pohodili mrtvi

Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
263
Kao boji prolaznosti stvari.
Noćas su me pohodila mora,

Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.
Noćas me je pohodila sreća

Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.
Noćas ljubav dolazila k meni,

Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.
I sve što je postojalo ikad,

Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše. (…)
Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari:
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
264
Edgar Alan Po, Anabel Li
U carstvu na žalu sinjega mora -

pre mnogo leta to bi -
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu:
da se volimo mi.
U carstvu na žalu sinjega mora

deca smo bili mi,
al' volesmo se više no iko
ja i Anabel Li, -
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski anđeli svi.
I zato, u carstvu na morskome žalu,

predavno ovo se zbi:
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li;
i dođoše da je od mene odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskom je spustiše žalu
da večni sanak sni.
Anđele zavist je morila što su
265
tek upola srećni kô mi:

da! zato samo (kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar s neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.
Al' mi nadjačasmo ljubavlju one

što stariji behu no mi -
što mudriji behu no mi -
i slabi su anđeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li: -
Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,

snivam o Anabel Li;
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li;
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju,
uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.
(B. Živojinović)
266
Vasko Popa, Vrati mi moje krpice
1.
Vrati mi moje krpice

Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade

Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
9.
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledam

Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
267
Vrati mi ih šta ćeš s njima

Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo
Žak Prever, Kuda idem, odakle dolazim…
Kuda idem, odakle dolazim,

I zašto sam tako pokisla,
Jer vidite, a to se vidi jasno,
Kiša pada.
Kiša, da to je kiša.
I ja idem po njoj, a zatim,
A zatim, to je sve.
Idite i vi svojim putem,
Kao što ja idem svojim.
Iz ličnog zadovoljstva
Ja gacam po blatu.
Kiša, ona mi izaziva smeh,
Jer ja se na sve smejem, na sve, na sve.
A vama ako lako mogu poteći suze
Bolje da se vratite svojoj kući
268
I plačete nad samim sobom,

Ali mene ostavite,
Ostavite, ostavite, ostavite.
Ne želim ni glas vaš da čujem.
Oh, idite svojim putem
Jedinog čoveka koga sam volela

Vi ste ubili,
Premlatili, izgazili,
Dovršili.
Videla sam njegovu krv
Kako teče obilno,
Obilno.
Idite svojim putem
Čovek koga sam volela
Mrtav je, sa glavom u blatu.
Oh što vas mogu mrzeti,
Ludački… ludački… Ludački…
A vi se raznežujete nada mnom,
I suviše ste dobri prema meni,
Mnogo ste dobri, verujte mi.
Vi ste dobri… dobri kao što je

pacolovac dobar za pacove…
Ali jednoga dana… taj dan će doći
269
kada će vas pacov ujesti…

Idite svojim putem
Ljudi dobri… ljudi čestiti.
(N. Trajković)
Žak Prever, Takva sam kakva sam
Takva sam kakva sam

Baš tako sam stvorena
Kad imam želju da se smejem
Smejem se grohotom
Volim onoga koji me voli
Pa zar sam zato kriva
Što nije uvek isti
Onaj koga volim
Takva sam kakva sam
Baš tako sam stvorena
Pa šta hoćete više
Šta hoćete od mene
Stvorena sam da se dopadam

I tu se ništa ne može izmeniti
Potpetica mi je suviše visoka
Struk mi je suviše vitak
A grudi su mi suviše čvrste
I koluti pod očima suviše modri
A onda i zatim
270
Takva sam kakva sam

Dopadam se onome kom se dopadam
I šta se sve to vas tiče
Ono što mi se dogodilo
Da ja sam volela nekog
Nekog ko me je voleo
Kao deca što se među sobom vole
I znaju prosto da vole
Da vole vole vole
I zašto me onda ispitivati
Ja sam ovde samo zato da vam se dopadam
I ništa se tu ne može izmeniti
(N. Trajković)
Propercije, Što žene znaju
I tako, nevoljna ženo, zar nisi mogla

Ni jednu noć, ni jedan jedini dan
Izdržati sama? Čak, što više, pili ste
Čašu za čašom, u smijehu, i o meni,
Možda, podrugljivo pričali svašta.
A pošla si upravo k onom, koji te
Nekad odbacio. Pa dobro, kad ti se sviđa,
Uživaj s njime! Ali zar ti tako
Pamtiš zavjete što sam ih nekoć činio
Za tvoje zdravlje, kad ti je glava već bila
271
U vodi Stiksa i kad smo uz tvoj krevet

Stajali plačući? O podmukla, a on,
Gdje ti je bio, šta li je radio onda?
Šta bi od tebe bilo da sam slučajno
U dalekoj Indiji služio vojsku ili
Da sam u lađi plovio širokim morem?
No vama je lako kovati laži i varke,
Jer to je oduvijek jedino što žene znaju.
(Milićević)
A.S. Puškin, Poziv
O, ako zbilja, dok je mrak

Kad san utiša duše žive,
I s neba padne sjajni zrak
Na neme grobne ploče sive,
O, ako zbilja u taj čas

Opusti redom grob za grobom,
Ja čekam tad na susret s tobom,
Ja čekam tad tvoj lik, tvoj glas.
O, dođi mi kroz noć, kroz san,

Onakva, kao zadnjeg časa,
Kô led i sva kô zimski dan;
Od bola bleda i bez glasa…
272
O, dođi mi što pre, što pre,

Kô vetra dah, kô zvuk il' tajna,
Kô strašna sen, kô zvezda sjajna,
Svejedno je: što pre, što pre!
Ne zovem te ja zbog tog

Da korim ljude čija zloba
Učini kraj života tvog,
Ni da pročitam tajne groba,
I ne zbog tog, što sumnji roj

u duši nosim: da prebolim
Ne mogu ja; i sad te volim,
I još sam ja kô nekad tvoj.
(M. Pavić)
Branko Radičević, Ribarčeta san
Al' se nebo osmehiva!

Al' se reka plavi!
A ribarče u čun sniva
Jasno k'o na javi.
On hitnuo udičicu,
Ribicu je stek'o,
Metnuo je žeravicu,
273
Pa je tako pek'o.
"Žeravice, de se trudi,
Nemoj tako sporo!"…
Ribica mu veće rudi,
Gotova je skoro.
Rudi riba - jošte malo

Sad mu je pečena!
Srce mu se zaigralo:
"Amo sad, milena!
"Dole ćemo jako sesti;

Al' će da se sladi!
Mor'o bih te, ribo, jesti
I da nije gladi!"
Pa je uze, pa njom brže

Da primakne k usti -
Čun se ljuljnu - on se trže -
Ode sanak pusti!
Branko V. Radičević, Ljubomora
Tada je pevao dan u granama topola.

Setim se tebe i odmah grešna mi miso.
Jutrom: reka, a ti ludo gola.
274
Pa mišljah: da je reka muško ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogo ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Da bi te videla trska je porasla za dva kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći dva bela studenca.
I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.
Bio je ludi galop od jutra pa do noći,
povaljali smo trave, izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, našoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.
I presta da peva dan u granama topola.

Čudno: rasle su šume sa korenjem gore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
275
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjuke.
I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, bez ona dva roga vola.
Pa videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka,
tvoja ili tvog vuka.
Duško Radović, Na slovo, na slovo… K
Kad se rodio mali miš, odmah je bio gladan. Da ne bi pojeo mačku ili
mišolovku, roditelji su ga poslali u školu za gladne miševe.
I tamo ga je učitelj učio. Ovako:
- Ima pčela, al ti nemoj pčele,

jer su pčele s jedne strane vrele.
Ima vrana, ti nemoj ni vrane,

jer u vrane mnogo mraka stane.
276
Ima motki, al ti nemoj motke,

jer su motke s jedne strane krotke.
Ima koza, al ti nemoj koze,

jer su koze s jedne strane roze.
Ima basni, ti nemoj ni basne,

jer su basne s obe strane jasne.
Ima glista, al ti nemoj gliste,

jer su gliste s obe strane iste.
… Malom mišu bilo je dosadno da toliko uči. Ukrao je iz torbe svog
učitelja komad sira i pojeo. Ono što jedu učitelji mogu jesti i đaci.
Duško Radović, Plavi zec
Tri sam zemlje prelazio,

i tri gore pregazio,
i tri mora preplovio –
dok ga nisam ulovio.
Plavog zeca,
čudnog zeca,
jedinog na svetu!
Ovaj zec
zna da svira,
ovaj zec
zna da plete,
277
ovaj zec
ručak kuva,
ovaj zec
kuću mete.
Ovaj zec
plesti ume,
ovaj zec
žeti ume,
ovaj zec
šiti, piti
i francuski govoriti
- sve razume.
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!
Ja ga htedoh vama dati

da vam šije,
da vam pije,
da vam kroji,
da vam broji,
da vam plete,
da vam mete,
da vam kuva,
da vas čuva,
da vam peva,
278
slike šara
i francuski razgovara.
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!
Stavih zeca u torbak

pa požurim svojoj kući.
Al kad besmo ispred kuće
stade zečić da šapuće:
- Pusti me lovče,
hrabri lovče,
da očešljam kosu,
da umijem lice,
da isečem nokte,
da ispravim stas,
da udesim glas.
Nek vide deca,
plavog zeca,
čudnog zeca,
jedinog na svetu!
Pustih zeca iz torbaka

al se zec ne očešlja,
al se zec ne umi,
nit iseče nokte,
279
nit ispravi stas,

nit dotera glas.
Već pobeže, oj nesrećo,
na kraj sveta, oj nevoljo!
Plavi zec,
čudni zec,
jedini na svetu!
Duško Radović, Zamislite
Zamislite, deco, jedno veliko more,

i u tom moru jednu veliku lađu,
i na lađi okrugle prozore,
i na jednom prozoru - princezu Nađu.
Zamislite sad, deco, to isto more,

i u tom moru istu veliku lađu,
i na lađi iste okrugle prozore,
i na drugom prozoru - razbojnika Kađu.
Zamislite onda: bura ide,

vetrova fijuk i talasi,
i jedan talas princezu skide
i poče mladi život da se gasi.
Zamislite, deco, sto talasa,

većih sto puta od svake princeze,
280
može i ajkula svakoga časa

na modrom talasu da se doveze.
Strahom i bolom obuzet,

pojavi se otac princezin
i reče:
- Onaj biće mi zet,
ko spase mladi život njezin!
Zamislite, deco, puna lađa,
sve oficiri, prinčevi, admirali…
I svi ćute, svi drhte, samo Kađa
skoči - i more ga zali.
Kađa izvali strašnu psovku

na račun vetra, na adresu života, na ime mora,
izbeže smrti mišolovku
i spase princezu iz valova.
Zamislite sad: otac taj,

kralj sigurno, a car verovatno,
podiže Kađu u zagrljaj
i poljubi ga nonšalantno.
- Ovo je kćer moja, a žena vaša -

princeza mila Nađa!
- A ja sam, s dopuštenjem, izvinite na
smetnji, razbojnik Kađa!
281
Umiri se more, zataji vetar, stade lađa…
Puni straha, puni stida, prepuni jeze -

svi gledahu u pravcu princeze.
- Hrabri Kađa, reče bleda princeza,

ja sam vaša Nađa…
Izvinite, tata, na ovom svetu svašta se
događa!
Milan Rakić, Iskrena pesma
O, sklopi usne, ne govori, ćuti!

Ostavi dušu, nek' spokojno sneva
Dok kraj nas lišće na drveću žuti
I laste lete put toplih krajeva.
O, sklopi usne, ne miči se, ćuti!

Ostavi misli, nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.
Ćuti, i pusti da sad žile moje

Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličanstvom prirode! A po tom,
282
Kad prođe sve, i malaksalo telo

Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -
Ja ću ti, draga, opet reći tada

Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...
A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,

Slušati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.
I gledajući vrh zaspalih njiva

Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,
I moju ljubav naspram tebe, kad me

Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!
Za taj trenutak života i milja,

Kad zatreperi cela moja snaga,
283
Neka te srce moje blagosilja!

Al' ne volim te, ne volim te, draga!
I zato ću ti uvek reći: Ćuti!

Ostavi dušu nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.
Milan Rakić, Ljubavna pesma
Šume bokori cvetnog jorgovana,

I noć zvezdana treperi, i žudi
Za bujnu ljubav, svetu Bogom dana.
Dok mesečina nasmejana bludi,
Šume bokori cvetnog jorgovana.
U taku noć je požudnu i strasnu

Izolda nekad čekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I sećaju se prohujalih dana.
U taku noć je požudnu i strasnu,
Noseći sobom lestvice od svile,

Starinski vitez, pun vere i nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade;
284
Starinski vitez pun vere i nade!
Šumi, o noći prohujalog doba!

U srcu nosim nekadanje ljude;
Povorke bele dižu se iz groba
I sa mnom ljube, čeznu, strepe, žude!
Šumi, o noći prohujalog doba,
Strasno i ludno! Ona mene čeka

K'o nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, i sluša topot iz daleka...
Dok mesečina nasmejana sija,
I ćuv mirisni zanosno ćarlija
U bokorima cvetnog jorgovana.
Milan Rakić, Obična pesma
Naša je ljubav bila kratkog veka,

Trenutak jedan - tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.
U svađi nam je prošlo pola dana;

U pomirenju mučnom, pola noći.
I bežao sam iz našega stana,
Tražeći mira u poljskoj samoći.
285
No to je bilo samo kratko vreme;

Pa postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledasmo se u ćutanju dugom,
Tupo, k'o sito dete šećerleme.
I tako sve je prošlo; i ja sada

Ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
Il' s pesnicama stisnutim, pun jada,
Prokleti žene ili podlost njinu!
Pa ipak - da si samo katkad znala

Veliki, kobni oganj duše ove,
I silnu ljubav što ništi k'o hala
Sve druge misli i nade i snove; -
Pa ipak - da si samo katkad htela

U zanosu, i sličnu mekoj svili,
Da kažeš nežnu reč iz srca vrela –
I mi bi možda dugo srećni bili!
A sad polako teče ovo vreme;

Postasmo tako tuđi jedno drugom;
I gledamo se u ćutanju dugom
Tupo, k'o sito dete šećerleme.
286
Risto Ratković, Ponoć mene
Zaspati ili umreti…

Ili se pretvoriti u suncokret…
Da li je ona ikada i bila…
Ali otkud njen lik naslućen u vazduhu čim pogledam…
Njeni prsti živeli su u mojoj ruci i posle njene smrti.

Ja sam ih pokretao i nisam razlikovao
Da li imaju vezu kakvu još sa kosom njenom,
Ili sa očima,
Ili sa haljinom novom što joj kupih.
Tako sam retko uzimao i za nju i za se.
Tako često smo se svlačili kao vedar dan.
I čini mi se da nema mesta na svetu
Gde nismo zajedno bili.
Mrtva si, a tebe, nema.
Zašto mi ne dođeš ...

Ta znaš li kako si obećala
Češće da ćeš se meni javljat…
Možda ti i kucaš uporno na vid mi,

Možda su oči moje nesposobne da te vide.
Osećam lobanja cela tobom da mi je ispunjena.
Voskresni!
287
Voskresni ili sebe ili barem oči moje...
Sluh mi je već malo savršeniji:

Zovneš me.
Osetim i dah tvoj i miris predsmrtni,
Tamo gde se nadao ne bih.
I srce mi je još sposobnije
Za otkucavanje tajnih znakova duha,
Duha ili druge materije.
Ono čini da noću katkad moram zatvoriti vrata od sobe
I osećam da ležiš povrh zelenih suncokreta,
U zelenoj košulji,
Prevrnutim očima.
Ali mi još došla nisi,
I beše kao ravnodušna
Prema strahu mom što svaka stvar beše zagrobno živa.
Mučih se dugo u toj noći,
Jedan mi čovek, seljački odeven, ispriča,
U gužvi dima i ljudi po jednom nepoznatom podrumu,
Da ima neko što dodir naš sprečava,
I što do mene lepše nisi doputovala.
Poverih tome sumnjivom prijatelju zaveru svoju
Da tog ću duha polako ubiti iz puške,
Što smeta našem sporazumevanju.
Pobediću ga, mislim, grobom tvojim,
288
Slikom i kosom crnom tvojom,

I cvetom sasušenim koji beše oko tvoje glave
Na odru kad u nedra ti priložih sliku svoju,
A cvet se prihvati rukava mog:
To ti mi kao uzdarje vrati.
Pomozi mi, pomozi:
Vidnija budi kad u ma koju sobu za mnom uđeš.
Bar sad ne brineš brige sirotinjske,

Jadnice moja!
Celoga dana onog dana uzalud tražih pare,
A kad ti dođoh - mrtvoj ti dođoh...
Velika patnice moja,
Krvavo te pozdravljam.
Ljubivoje Ršumović, Bio jednom jedan vuk
Bio jednom jedan vuk

I bio je stvarno dobar
Miran kao mrtvi muk
Pitom kao neki sobar
Za to niko nije znao

Mislili su da je zao
Imao je divne želje

Divno srce u grudima
289
Želeo je prijatelje
Među psima i ljudima

Voleo je čak i ovce

Pa i one jarce muške
Nije znao ni za lovce
Ni za zamke ni za puške

Pošao je da im kaže
Da ne može tako više
Videše ga neke straže
Opališe i ubiše
Nikom nije bilo žao

Ljubivoje Ršumović, Dosadno mi je
Dosadno mi je da budem kralj

reče kralj i skoči u dalj
Hoću da budem nešto drugo
290
Bar car
Uredićemo tu stvar
Reče mu glavni ministar
Dobićeš odmah carski presto
I sve resto
Što ide uz presto
Dosadno mi je da budem car

Reče car i napravi dar-mar
Bar konobar
Uredićemo tu stvar
Reče mu glavni sekretar
Dobićeš odmah kelnersko odelo
Pola crno
A pola belo
Dosadno mi je da služim goste

Reče konobar Neka oproste
Bar putar
Uredićemo to ko od šale
Reče mu glavni šef sale
Dobićeš odmah zaseban put
Donekle nasut
Odnekle žut
291
Dosadno mi je kamen da tucam

Reče putar Od muke pucam
Bar – vladar
E pa sad je dosta reče Kosta

Glavni čistač kamenog mosta
Gde si video šako jada
Da putar nekom zeljom vlada
Ljubivoje Ršumović, Iza prvog ugla
Iza prvog ugla

Neki đavo čuči
Neka muka čeka
Da čoveka muči
Iza prve gore
Pa u drugoj gori
Čeka neka mora
Da čoveka mori
Na životnom putu
Pa iza krivine
Čeka neka briga
da čoveka brine
292
Tamo gde u travi

Cveta ljutić žuti
Čeka neka ljutnja
Da čoveka ljuti
Kad bi čovek znao

Za sve što ga čeka
Ne bi se ni rađo
U vidu čoveka
Već bi bio ptica

Ili vredna pčela
Ili samo bagrem
Negde na kraj sela
Izet Sarajlić, Rođeni 23., streljani 42.
Večeras ćemo za njih voleti.

Bilo ih je 28. Bilo ih je pet hiljada i 28. Bilo ih je
više nego što je ikad u jednoj pesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi. Sad ih više nema. Mi, koji smo
po peronima jednog veka odbolovali samoće svih
svetskih Robinzona, mi, koji smo nadživeli tenkove
i nikog nismo ubili,
mala velika moja,
293
večeras ćemo za njih voleti.

I ne pitaj jesu li se mogli vratiti. I ne pitaj
je li se moglo natrag dok je poslednji put, crven kao
komunizam,
goreo horizont njihovih želja.
Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna prešla je
budućnost ljubavi. Nije bilo tajni o polegnutoj travi. Nije bilo tajni o
klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom. Nije bilo tajni o raskopčanom
prvom dugmetu tamo gde se svršava vrat. Bile su noći, bile su žice,
bilo je nebo koje se gleda poslednji put, bili su vozovi koji se vraćaju
prazni i pusti, bili su vozovi i makovi, i s njima, s tužnim makovima
jednog vojničkog leta, s divnim smislom podražavanja takmičila se
njihova krv.
A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima, na Južnim Bulevarima i
Kejovima Rastanka, na Cvetnim Trgovima i Mostovima Mirabo divne i
kad ne ljube
čekale su Ane, Zoje, Žanet. Čekale su da se vrate vojnici. Ako se ne
vrate svoja bela negrljena ramena daće dečacima.
Nisu se vratili. Preko njihovih streljanih očiju
prešli su tenkovi. Preko njihovih streljanih očiju.
Preko njihovih nedopevanih Marseljeza.
Preko njihovih izrešetanih iluzija. Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema. Na zbornom mestu ljubavi sad
čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voleti.
294
Izet Sarajlić, Tamara
Tamara se još rodila nije.

Još ne zna za Joneska, za Beketa.
Ali tu su svi Durmitori koje će jednom obići. Sve Venecije.
Svi Napulji. Sve Ljubljane sveta.
Tu su svi Mont Everesti na koje će se popeti.

Kao što se danas penje Hilari.
Sve pesme koje pišem, svi moji nenapisani sonet
najavljuju njen dolazak. Ormari
već čekaju na njene džempere i bluze.

Ona mora nositi haljine boje avgustovskog neba u suton dok krvari.
Nešto svetlo kao ovaj prolog o njoj. Nešto što su nosile muze
u doba Ljermontova. Dok je pisao o Demonu i Tamari.
Tamara se još rodila nije.

Još ne zna za Dostojevskog, za Flobera.
Njoj niko ne može da zakaže sastanak u ovu noć dok kiša lije
uporno kao kod Prevera.
Ali tu su svi pločnici koji će je divnu kao jamb

sretati u januarima belim od snova, od želja, od snega.
O njenom dolasku evo već je napisan i ditiramb.
Sve buduće Tamare, uzmite ga.
295
Na poklon večeras dajem vam svu dosadašnju istoriju.

Sve patnje ljudske od Adama i Eve.
Ne bude li vaš život lepši od naših sviju
ne optužujte zvezde već očeve.
Abdulah Sidran, Brauning 7,65. Vježba gađanja.

Drhti Gavrilova ruka
Bože, pa ja još nisam spreman! Toliko sam

vježbao dušu, a evo: sav drhtim. Sav drhtim,
a znam: ubiću. Koliko još samo hitaca probnih,
prije onog što slediće bubnu opnu svijeta?
Stablo predamnom: frca iverje i miris se smole
širi uokolo. Cvili zguljena kora hrasta, što
dah mu i smrt na čelu ćutim, dok ruka
odskače uvis. Treba duboko udahnuti vazduh.
Čeljusti me bole, i trnu, toliko već dugo
stisnute vilace držim. Odjekuje šuma topčiderska,
prazni se šaržer, i jednako prazni mi se duša.
Čemu se ovo učim? I bez mene, jednako trajao
bi svijet, i druga se ruka dizala, istu
ispunjujuć svrhu. - Treba pucati, ne misliti
ni o čemu. Ponovo, nek ulazi metak u hrastovo
tijelo, ko u matericu! Kušah li, Bože, išta
od svijeta? Tako sam gladan, i tako sit
296
u istom času. Tako odlučan i tako slomljen.

Bolesna je ovo žudnja, ali mrtav, znam,
pucaću od zdravlja. Sad moram biti miran:
trajaće kratko, ko vađenje zuba. Potom, sve
će mi biti svejedno, jer drukčije biće sve
u stropoštanom svijetu...
Sa stabla, u strahu,
prhnule su ptice. Cjelivam vrelu cijev
revolvera i, evo miran sam sasvim. Samo
mi se plače. Silno mi se plače.
Abdulah Sidran, Jedan baščaršijski monolog
Izvolite pogledati, izvolite se čuditi, izvolite

kupiti! Hemiski žućni safun - najbolje, najefikasnije,
najjednostavnije, najjeftinije sredstvo za čišćenje
mrlja. Ćisti mrlje od: piva, mlijeka, hrđe, masti,
ulja, kolomasti, svih vrsta mazivih ulja, krvi, i
ostalih mrlja koje se mogu naći na: tkanini, vuni,
svili, plastici - i svugdje gdje se može naći mrlja!
Izvolite me kontrolisati, moliću ljepo! Hemiski
žućni safun - jedan komad, dva dinara, dva komada
tri dinara, ko navija za Želju - dinar i po. - Pogledajte
samo ovo, moliću ljepo: ako vam se novćanica umrlja
mastilom marke Leonardi, samo uzmete hemiski žućni
297
safun, namoćite u vodu, protrljate i sa jedne i sa

druge strane, moliću ljepo - mrlja automacki nestaje!
Izvolite me kontrolisati, moliću ljepo!
Hemiski žućni safun, dva puta nagrađivan na
međunarodnim sajmovima hemićara u Mariboru i
Ljubljani. Izvolite me kontrolisati, moliću ljepo!
Samo namoćite hemiski žućni safun u vodu, i mrlja
automacki nestaje... Izvolite me kontrolisati, moliću
ljepo. Jelo se, pilo se, prosulo se, majka grdi ćerku,
ćerka nije kriva. Ben Kvik je u vašem, gradu - ćemu
tragedija! Nemojte se brinuta, samo uzmite hemiski
žućni safun, namoćite u vodu – (...)
Druže, ako vam je do šege, šega je 200 metara niže,
kod Gopoje. Gađanje vazdušnim puškama i krpenjacima
u lonćiće. - E, pošto nema interesenata, ja prekidam proces.
Abdulah Sidran, Slijepac pjeva svome gradu
Minula je kiša. Sad iz kanala, sa tavana

i ispod podova trošnih kuća u predgrađu
bije smrad mišjih lešina. Koračam, ne tražeć
naročit smisao u tom: slijepac sam, i dato mi je
da vidim samo ono što drugi ne vide. Tako
biva nadoknađena moja neimaština: prepoznajem,
u južnom vjetru što me dotiče, glasove onih
298
koji su napustili ovaj grad. Kao da plaču.

U blizini, evo, miriše lipa. Znam: blizu je
most, i drukčije će po njemu zvoniti korak
i štap, sa više svjetla u zvuku. Zatim tu,
pored moga uha, u trenu se sparuju dvije muhe.
Ponovo će žega. Obilaze me tijela, vruća,
s mirisom postelje, s mirisom pohote. Koračam,
govoreći s Bogom, kao da i sam uza me korača:
"Zar iko od mene bolje poznaje ovaj grad?
Od mene, Bože, kome si dao da nikad ne vidi
onu koju ljubi?"
Ljubomir Simović, Epitafi sa karanskog groblja
ovde počiva tiosav

sin miljka i stamene
vetar predvečernji oko sveće obleće
juri njenu senku oko nje
isklasalo žito do zvezda
veče se spušta među grobove
ovde počiva tiosav saranjen sa sviralom
ovde počiva mrtav
tiosav koji je hteo da živi makar
pretvoren u žabu bože prosti makar
pretvoren u drvo zeleno
299
pripev
joj uleće oblačan vetar u maglu toplih bara

jedna zvezda prastara tu celu pometnju stvara
joj stani reci nemoj gle pticu kako se obara
u suncem obrubljen plamen u glavu cara lazara
stanoje od dva meseca

spava u kolevci od zemlje
njega niko ne pamti
rodio se krajem jeseni umro početkom zime
mezimče među mrtvima
njegov plač ne može da se prepričava
njegova se humka ne preskače i ne obilazi
njegova se humka polako pretvara u put
u malom paklu zapaljenih sveća
na njegovom grobu je mrak
pripev
joj hladan uleće vetar u maglu toplih bara

jedna zvezda prastara tu celu pometnju stvara
iz ovog mirisnog neba gle pticu kako se obara
u suncem obrubljen plamen u lobanju cara lazara
300
Džems Smit, Leteća anketa
Nema etiketa autoriteta -

Prezime i čovek suprotni su dovek:
Sav je kosmat Ćelić, pravi bukvan Jelić,

Plav Vranić, crn Belić, violinist Čelić,
Tvrdić je savitljiv, Mitić nepodmitljiv,
Dravić rođ. na Savi a Savić na Dravi,
Nikšić u Mostaru, Kamić u Drvaru,
Rumenčić na Bledu, Petković u sredu,
Dračić voli cveće a Ružić ga neće,
Lalić bez dileme gaji hrizanteme,
Brzić traći vreme a Kandić parfeme,
Marković je čova nalik na Rubljova,
Poljanec je sobar, Živanović grobar,
Crvenčanin modar, Opačić je dobar,
Krasnić je rugoba, Dobrić sušta zloba,
Šumić voli polja, a Gazdić je golja,
Dadaist je Jokić, suvoparan Sokić,
Madžarić Bosanac, Bosnić Srbijanac,
Vidić je kratkovid, Ćorić dalekovid,
Šević impotentan, Zec indiferentan,
Tatić ne zna tatu, Matić je u patu,
Maksić voli mini, Aprilić martini,
Šljivić mandarine, Čizmić mokasine,
301
Čizme nosi Bosić, bradu pušta Ćosić,

Rakidžiću gode mineralne vode,
Popivodi vina prava su milina,
Šestić je prvenac, Ležajić terenac,
Jakić je slabunjav, Zdravković je kunjav,
Mijić neumiven, Gordić k'o poliven,
Obradović tužan, Lepojević ružan,
Topalović leden, a Kisić je meden,
Nebojša je Bojić, a trkač je Stojić,
Bobek bob ne trpi, Kralj se jedva krpi,
Golić je probirač, a Kovač je svirač,
Žutić uvek rumen, Tankosić volumen,
Sabljić pun pištolja, a Plećaš je žgolja,
Lenština je Radić, slano voli Sladić,
Dembelić je tanak, na tri ćoška Čanak,
Kažić je ćutljivac, Kraljić primitivac,
Bukvić vrlo vispren, a Hinić je iskren,
Hajduković pitom, Basarić bariton,
Ležimir se pentra, Bekić igra centra,
Pešić voli cure, Korica brošure.
"Nema etiketa autoriteta -

Al' je katkad šteta," smatra prosjak Sreta.
(D. Andrić)
302
Aleksa Šantić, Boka
Naša mila Boko, nevjesto Jadrana,

Pokrivena nebom k'o od plave svile
Ljepša si od tvoje primorkinje vile,
I svijetlija si od njenog đerdana!
Nikada se tebe nagledao ne bi'!

No da mi je jedno: da postanem valom
Sinjega ti mora, pa pred tvojim žalom
Da vječito šumim i da pjevam tebi,
I da s tobom gledam na tvoj Lovćen plavi!

Pa jednoga dana kad se Gospod javi,
Kad orlovi naši visoko zabrode,
I sa tvojih ruka padnu gvožđa tvrda:

Da pobjednu himnu slušam s tvojih brda,
I da s tobom slavim dan zlatne slobode!
Aleksa Šantić, Jedna suza
Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te -

U tvojoj bašti ja te vidjeh juče
Gdje bereš krupne raspukle granate.
303
Mila k'o zlatno nebo posle tuče,

U tihu hladu stare kruške one,
Sjede ti djeca i zadaću uče.
Nad šedrvanom leptiri se gone,
I sjajne kapi, sa bezbroj rubina,
Rasipaju se, dok polako tone
Jesenje sunce... I, k'o sa visina

Olovni oblak, po duši mi pade
Najcrnji pokrov bola i gorčina.
I kobna mis'o moriti me stade:

Što moja nisi; i što smiraj dana
Ne nosi meni zvijezde, no jade?
Što moje bašte ostaše bez grana

I slatka ploda, što rađa i zrije
Na vatri srca?... Gdje su jorgovana
Vijenci plavi?... Gdi je kletva, gdi je?

Vaj! vjetar huji... a ja mislim na te,
I sve te gledam, kroz suzu što lije,
Gdje bereš slatke, raspukle granate.
304
Aleksa Šantić, Ne vjeruj
Ne vjeruj u moje stihove i rime

Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime -
Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi,

I prelije srmom vrh modrijeh krša;
Tamo gdje u grmu proljeće leprša,
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,
Dođi, čekaću te! U časima tijem,

Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi t'jelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem;
Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!

Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!
Aleksa Šantić, Proljeće
Nemoj, draga, noćas da te san obrva,

I da sklopiš oči na dušeku mekom!
305
Kada mjesec sine nad našom rijekom,

I na zemlju pane tiha rosa prva,
Rodiće se mlado proljeće! I svuda

Prosuće se miris plavih jorgovana;
I pahulje sn'ježne padaće sa grana
U naš bistri potok što baštom krivuda.
Uzviće se Ljeljo nad našim Mostarom,

I svaki će prozor zasuti beharom,
Da probudi srca što ljube i gore…
Zato nemoj, draga, da te san obrva!

Dođi, i u bašti budi ruža prva,
I na mome srcu miriši do zore!
Antun Branko Šimić, Povratak
Ti i ne slutiš
moj povratak i moju blizinu
U noći kada šumi u tvom uhu tiha mjesečina

znaj:
ne koraca mjesečina oko tvoje kuće
Ja lutam plavim stazama u tvojem vrtu
Kad koracajući cestom kroz mrtvo svijetlo podne
306
staneš
preplašena krikom čudne tice
znaj:
to krik je moga srca s blizih obala
I kad kroz suton vidiš crnu sjenku što se miče

s onu stranu mrke mirne vode
znaj:
ja koracam uspravan i svečan
kao pored tebe
Dragutin Tadijanović, Danas trideset pete
Mogao bih mnogo da govorim:

kako sam se na vozu sijena vozio,
u vedru večer, ležeći na leđima,
i činilo se: mrtav ležim, plav, pod zvijezdama -
kako sam brao u bijelu torbu jabuke -
kako sam u predvečerje išao
na selski briježak, zamišljen,
odakle se imao da pojavi
moj tužni otac iz rata -
Jecaj, srce, u samoći,

Kad naviru uspomene.
307
U Rastušju, kod Svetog Vida,

Odavna spava moja baka.
I djed i otac pored nje leže,
Pod travom i pod ruzmarinom.
A Đuro, brat moj, na Mirogoju.
Svi odoše. Svi sad šute.

Mati i sestre u zavičaju. Daleko. Same.
Ne čujem više riječi drage, znane.
Bijah li doista JA taj dječak
Koji je slušao njihov govor?
Šuti, srce, u samoći,

Kad naviru uspomene.
Šuti srce u samoći kad naviru uspomene.
Al danas treba da izađeš

iz osamljenosti
i krikneš
Razlupaj kutiju uspomena
Trči na raskršća
K tebi dopire ubilački zveket
preko razlivenih voda u maglama
Prije nego što uzmoraš ostaviti
srp kojim žanješ
trči na raskršća i krikni
308
Neka te čuju žute šume

i teške crne oranice
i lastavice i dimnjaci
i neka te čuju koji bez prestanka oštre
noževe za klanje
Neka odjekuju doline
Nek se zaljuljaju vrhovi
Trči na raskršća u zlatnosti sunca
trči
krikni
razlupaj
Dragutin Tadijanović, Kad mene više ne bude
Svakog dana sunce zapada. Doći će

Dan, od kojeg će se znati: mene
Više nema.
Neće se ništa desiti, što nije bilo
Za moga vijeka: mornari će
Ploviti morima, vjetrovi će hujati žalostivo
U granju, savijat će se dozrelo klasje k zemlji.
Voljet će se mladići i djevojke
Kao što se prije njih
Nikada nije volio nitko.
Ujesen, kad voće dozrijeva, kad se beru
309
Plodovi, prolazit će njih dvoje

Alejom ispred sveučilišta; zatim će
Šetati pod kestenima na Griču
Držeći se za ruke, dugo, dugo,
Kao što se prije njih nitko
Nije držao nikada. Oni će sjesti na klupu
Starinsku i spaziti oboje: na njima leži srebro mjesečine
(Kako je negda počivalo na tebi
I meni, u doba mlade ljubavi). Prije neg se poljube,
Djevojka će šapnuti sjajnom mjesecu: Sanjam li
Ili čitam pjesnika,
Koji je pjevao o mojoj ljubavi?
Dragutin Tadijanović, Prsten
Kad me pitaju, kakav je

Prsten moj, i odakle je, odgovaram:
Srebrni prsten, zar ne vidite. A kamen, kap
Tamne krvi, koji zovu karneol,
Nosio je, u davno doba, na polasku
U križarski rat, vitez neki (tko zna išta
O njemu?). Kasnije, mnogo kasnije,
Nürnberški zlatar kamen je okovo
U srebro. I prsten, u malom nizu stoljeća,
Prelazaše s ruke na ruku. (Te su ruke prah
310
I pepeo, mogla bi za njih reći živa usta.)

Pa je došao, jednoga dana; i na moju ruku;
Ona je o njemu (godine, godine!) napisala stih:
"Na ruci mojoj žalosnoj crveni prsten Javorov".
A nitko nije pomišljao, da je doista
Na ruci mojoj žalosnoj
Crveni prsten Javorov. Nego me ispitivahu:
Koliko bi on stajao,
I odmah dodavali: Hiljade, teške hiljade.
Ne bi ni slušali moj zbunjen odgovor,
Da nisam o tome mislio, i da ne znam,
Hoće li on sa mnom leći
U zemlju, ili će biti na nepoznatoj ruci,
Kad moja bude pepeo i prah. Ona neće znati,
Da se i meni činilo, kao i onima
Preda mnom, da se ruka moja neće nikada
Rastati od prstena, od prstena od srebra,
S kamenom tamnim kao krv, a zovu ga karneol
Oni koji poznaju drago kamenje. Gotova je pjesma
O prstenu. O mojem ili tvojem prstenu?
Tagore, Gradinar, 41.
Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne

usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
311
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne
usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne
usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.
Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi
inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.
Nunjo Fernandes Torneol, Budnica
Preni se, dragi, iz sna, evo već sveže zore:

sad sve ptice na svetu samo o ljubavi zbore.
Sva srećna hodim ja.
Ustaj, moj dragi, sveže jutro već svanulo je:

svaki ptičiji glas o ljubavi sad poje.
312
Sad sve ptice na svetu samo o ljubavi zbore:

pesme o ljubavi mojoj i tvojoj svud se ore.
O mojoj i tvojoj ljubavi ptičije pesme zvone:

ti im preote grane na kojima stajahu one.
O mojoj i tvojoj ljubavi vode razgovore:

ti im preote grane gde spavahu do zore.
Ti im preote grane na kojima stajahu one,

ti im presuši vrela u koje kljunove rone.
(R. Konstantinović – B. Živojinović)
Duško Trifunović, Poplava
Pukla ravnica a pukla brana pa nema o što

da udari val...
Voda ko horda - horda ko horda…
Mrsi se gusti ivik crni se pusti šljivik

uz vodu uzvodno vrbe se vuku
313
gole i bele kao da slaze topole gaze

dignutih ruku
za njima jablan jedan žuri
svijen u struku...
Već grca grmlje već škripi hrast

još majka bira smer još plačem ja
još sused psuje psuje još sunce na nas zja…
Plivaju vidre plivaju daske plivaju krave
leti vika kruži ptica pliva plast
na njemu roda za njima krov sa krova zov…
i viče ko čovek i klikće ko ždral…
A nema o što da udari val…

Nebo voda - voda horda…
Pukla ravnica a pukla brana pa nema o što
da udari val.
Duško Trifunović, Suveren
Kad budem imao svoju državu

imaću konačno svoju pravdu
i svoje pravosuđe
Imaću svoju vojsku
svoje fabrike naoružanja
314
kupce i preprodavce
imati svoj novac
imati svoj ključ
Neće mi biti lako

imaću svojih briga
Imaću svoju suprugu
njene osmehe
njenu ljubav
svoju kašiku
svoju čašu
svoj otrov u čaši
revolver pod jastukom
svoj strah
i strah za narod svoj
Neće mi biti lako
Imaću svoje pesnike

vesele za tužne dane
a tužne za vesele
imaću svoje atentatore
i svoje agitatore
svoje dušebrižnike
i svoje doušnike
Moći ću da biram
i da budem biran
315
Neće mi biti lako

uz moga fotografa
i moja rukovanja
uz moga biografa
i moja kumovanja
Imaću teških briga
Imaću svoju smrt
Svoju zastavu na pola koplja

i svoju žalost nacionalnu
Duško Trifunović, U se na se i uza se
Da bude dosta hrane i rakije

i da ne poplavi Sava
Da bude dosta vrba i topola
što brzo rastu
i što brzo trunu
da sve u mome kraju
potkradom
liči na me
Da dođe neka vlast
pa da nam zasadi voća
da bude jeftinoća
316
da bude dosta hrane i rakije

i da ne poplavi Sava
Da država lepo prokopa kanale

i da me u vojsku zovne
da malo vidim sveta
A kad se vratim
da bude dosta hrane i rakije
da sve poplavi
a da ne poplavi Sava
I da kukuruz
bože mi oprosti
naraste
ovoliki
Da što povaljam
a što pokosim
makar pedeset generacija trava
pa da umrem
Da umrem u snu
omrknem a ne osvanem
Da umrem dok sanjam

ko ja sanjam
317
kako me neka žena nepoznata

zove da umrem
i da joj uz put
pokažem put kroz vrbak
do glavne ceste
I posle da bude hrane i rakije

ali da umrem na glavnoj cesti
i da mi zemlja
na pravdi boga izbaci kosti
pa da se o meni priča.
Duško Trifunović, Veliko otvorenje
Već pijan
laćam se rukom za bor zeleni
a nemam kud kući
i ne znam zašto kući
ni zašto ovde da ostanem
Danas je veliko otvorenje

veliko slavlje za narod
a tuga za čoveka
koji se rukom laća
za bor zeleni
318
A svi rudari i lugari

devojke došli da vide
da vide kakva je prođa dok priča priču
stogodišnju
oznojen narodni vođa
ovoga kraja
u transu
Danas je veliko otvorenje
ugrađen čovek u zemlju
ima uskršnju šansu
Toči se med i mleko

i sve što nikad nije teklo
danas teče
I misle žene i deca
od sada biće drukčije
a starci su do ovog trena
znali sve
a za dalje im ne treba znanje
Vođa usred rečenice

odoka pravi brojno stanje
Ogroman uspeh
feudalizam se vozi avionom
Trepću suvi rudari

raskopčani lugari gurnuli malo kape
319
svezali momci kravate

ko nikad
šta im bi
Čije su ovo kopče i čakšire

Gde ima vode momče
Koja je ono mala
zar za nju nije otvorenje
Ko pijan
Ja (…)
Danas je sunce najveći problem
i ja kraj bora zelenoga
Ništa gori ne bih bio
i da ne znam
da je noću sunce ovo
s onu stranu
da mi noću
po zakonu
glava visi
prema nebu
Ne treba meni viša škola

od ovog moga bola
u ovaj sunčani dan (…)
Danas je ovde otvorenje

slavlje za narod
320
otac i sin su braća

slavlje za ceo svet
a tuga za čoveka
koji se rukom laća
za bor zeleni
Već smo dosad mirno mogli

biti kod kuće
da smo znali poći kući
kad je trebalo.
Tin Ujević, Pobratimstvo lica u svemiru
Ne boj se, nisi sam! Ima i drugih nego ti

koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ču i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste puteve u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.
Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.

I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
321
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena. (…)
Strašno je ovo reći u uho oholosti,

no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
da nam breme kobi počiva na pleću.
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi

dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?
Ja sam ipak ja, svojeglav i onda kad me nema,

ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svijema;
ja bezimeno ustrajem u braći.
Tin Ujević, Svakidašnja jadikovka
Kako je teško biti slab,

kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad!
I biti slab, i nemoćan,

i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.
322
I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.
Bez sjaja zvijezde udesa,

što sijaše nad kolijevkom,
sa dugama i varkama.
- O Bože, Bože, sjeti se

svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.
O Bože, Bože, sjeti se

i ljubavi, i pobjede
i lovora, i darova.
I znaj da Sin tvoj putuje

dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,
od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.
I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.
323
I nema sestre ni brata,

i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.
I nema nigdje nikoga

do igle drača u srcu
i plamena na rukama.
I sam i samcat putuje

pod zatvorenom plaveti,
pred zamračenom pučinom… (…)
O Bože, tek da dovrši

pečalno ovo lutanje
pod svodom koji ne čuje.
Jer meni treba moćna riječ,

jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt. (…)
Jer mi je mučno biti slab,

jer mi je mučno biti sam –
(kad bih mog'o biti jak,
kad bih mog'o biti drag) –

no mučno je, najmučnije
biti već star', a tako mlad!
324
Pero Zubac, Mostarske kiše
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,

jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.
Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,

sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zrelo, šta se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo,

pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako,
sačuvaj bože,
da li je volim, tiho me pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
325
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini

al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.
Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,

bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom brijegu,
bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen…
(…)
… ljubila me je po cele noći, grlila me

i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.
(…)
Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
326
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše.
Stvarno sam voleo tu Svetlanu,

jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.
Pol Žeraldi, Izliv ljubavi
Tako vas ljubim! Tako vas ljubim!

Čujete li? Lud sam za vama. Lud sam...
Govorim riječi, i pamet gubim...
Ali vas ljubim! Tako vas ljubim!...
Ljubim vas - čujte! Shvatite riječi!
Smiješno je sve to: htio bih reći,
Tako bih rado da ti sve doznaš,
Osjećaj silni taj da upoznaš!
I tražim način, i mislim kako...
Ne, cjelovi nisu dovoljni za to.
Nešto me guši, rado bih plako.
Treba da srce tumači, zbori,
327
Osjećaj i riječ jedno da stvori!

Riječi su naše izraz života...
Riječ ta treba da se skuje,
I srce tvoje da je čuje...
Treba da znaš... Al' pusti!
Zar bi najdivnije pjesničke riječi,
Priznaj, mogle više ti reći,
I ti izrazi svi -
Nego kad slatku držim ti glavicu,
I kad stoput, i tisuću puta,
Ponavljam srećno, ponavljam ludo, ponavljam vječno:
Ti, ti, ti, ti!
(Ježić)
328
REKLA-KAZALA
329
330
AUDICIJA; Sve o prijemnom ispitu, REKLA-KAZALA
NAJČEŠĆA PITANJA
Hoće li biti još jedan rok u septembru? To pitaju u junu, a u

septembru: Hoće li biti još jedan ispit u oktobru?, a taj ako bude, biće
u stvari krajem septembra, a zove se oktobarski samo da bi se
razlikovao od onog početkom septembra. U oktobru već počinje
nastava, tako da ne može biti prijemnih ispita.
U pravilu, kao i na svim fakultetima, prijemni ispit se
ponavlja početkom i krajem septembra ukoliko se u junu, odnosno na
početku septembra, ne popuni konkursom predviđeni broj za upis.
Ako se broj pupuni, nema daljih rokova, a ako se ni krajem septembra
ne popuni, nikom ništa do sljedećeg juna.
Ima li protekcije? Pitanje se obično postavlja u šaljivom tonu,

tek da bi se nešto pričalo. Jer, šta ozbiljno reći na to? Ako konkurišete
u lošoj školi, kod loših profesora koji, prije svega ne drže do sebe, a
onda ni do glume ni do kandidata, onda naravno: ima protekcije. Cio
studij i nije ništa drugo nego protekcija, tj. jedna velika greška. Ako
pak konkurišete u dobroj školi, kod dobrog i ambicioznog profesora,
onda je apsurdno i pomisliti da bi moglo biti protekcije, jer kako sa
slabim, netalenovanim studentima biti dobar i najbolji. Dobre škole i
dobri profesori ne mogu sebi dozvoliti taj luksuz da upisuju studente
iz bilo kog drugog razloga osim uvjerenja da će taj koga primaju biti
sutra dobar glumac i potvrda njihove vrijednosti. Drugo je pitanje:
Može li se pogriješiti u izboru? Greška nije isto što i protekcija.
Jesam li prestar(a)? Znate kako kažu: važno je kako se čovjek

osjeća? Ali ovdje, ma kako se inače osjećali, postoje neke objektivne
prepreke o kojima je govoreno u poglavlju TALENAT (Šta je talenat i
Testirajte se sami). Ne poznajem nikoga, bar kod nas, ko je studirao
glumu poslije tridesete. Već su sasvim, ali sasvim rijetki i oni preko
dvadeset pet. Takvi su uglavnom, i ako upišu, odustajali.
331
Kako da se obučem? Lijepo i svečano ukoliko vam to neće

smetati da na najbolji način uradite zadatke, a pošto u pravilu hoće,
onda radno i funkcionalno, prema zahtjevima zadataka. Ako morate
sjesti, naročito na pod, ako se morate prevrtati, valjati ili imate nekih
na bilo koji način nezgodnih i neugodnih pozicija, obucite se tako da
vam dok radite ne bude neugodno. Tražiće vam da skočite, da
potrčite, da se vrtite oko sebe – uska i kratka suknja, ma koliko vam
dobro stajala, može vas onemogućiti da obavite zadatak. Takođe:
štikle, preuske pantalone koje ste jedva zakopčali, a ni rajsferšlus baš
ne funkcioniše, debela odjeća ako je toplo ili tanka ako je hladno –
ništa vam to ne pomaže ma koliko inače lijepo bilo i vama privatno
dobro stajalo.
Ko je u komisiji? U glavnoj komisiji koja ocjenjuje baš samu

glumu obično su svi profesori glume i eventualno jedan asistent.
Ostale ispite i testove rade nastavnici koji predaju odgovarajuće
predmete (Glas, Govor, Pokret itd.). Nastavnik koji prima klasu je
predsjednik komisije, sekretar je asistent. Ispit vodi obično nastavnik
koji prima klasu, a ako on hoće da ispit gleda malo sa strane i mirnije,
zamoli nekog kolegu da tehnički vodi, tj. dočekuje kandidate,
pozdravlja se sa njima, pita za zadatke itd.
Ko prima klasu? Pitanje je dobro, ali bi kod nas imalo smisla

tek kad bi se znao bar jedan slučaj da je neko upisao studij glume da
bi učio baš kod profesora Tog i Tog. Na žalost, to se još ne događa, a
trebalo bi, jer i profesora ima raznih. Čovjek ima jedan život i u njemu
jednom studira glumu. Zašto da to ne radi kod najboljeg učitelja. Ali
ko je taj? Ako ovo pitanje postavljate s razlogom, a ne iz čiste
radoznalosti, pokušajte zbilja da saznate ko je i kakav je taj kod koga
ćete studirati. Ili, učinite vi prvi pravi gest. Raspitajte se ko je najbolji
pa pokušajte da se upišete u njegovu (njenu) klasu. Vjerujem da će
otvaranje privatnih škola učiniti da se čuje glas (ovakav ili onakav) o
svakom profesoru. Do sada su profesori bili zaštićeni autoritetom
škole u kojoj su radili ili autoritetom svog umjetničkog renomea, a to
naravno nisu oni pravi argumenti.
332
Koji je žiro račun? To će vam najbolje reći ako kontaktirate

studentsku službu škole. Internet adresu ćete naći u poglavlju
DODATAK, Spiskovi, INTERNET ADRESE.
Koliko se plaća za polaganje? Da, sada se nešto plaća. Nekad

nije! Svake godine je to različito (zbog inflacije), i različito je od škole
do škole. Najbolje je da pozovete telefonom i raspitate se.
Koliko se prima? Svaka škola ima svoje uslove i svoj

konkursom određeni broj. Više od tog broja ne znam da je ikad iko
primio, a manje – gotovo u pravilu. Kažu da zakon ne dozvoljava da se
u konkursu napiše, npr.: "Prima se do 16…", nego mora tačno
"šesnaest", ali vi uvijek vodite računa, ako vam to nešto znači, da će
biti "do", a nikako tačno ili preko. Naime, uvijek se prime svi oni za
koje komisija vjeruje da su talentovani i da mogu studirati glumu. Ako
ste talentovani, šta vas briga koliko se prima. Ako ste netalentovani,
nećete biti primljeni sve da u konkursu stoji "hiljadu". Biće primljeno,
recimo, troje talentovanih.
Mogu li govoriti svoj monolog? Koji ste sami napisali?

Možete, ali bolje – nemojte. Izborom pokazujete i da ste nešto u
životu čitali, da imate kriterijume, da ste se spremali. Možemo vas
porediti sa drugima koji su radili zadatak na istom materijalu, a vi
vjerujte da je to u vašu korist! A to da ste i sami mali pisac – znamo.
Ko od nas još nije pisao pjesme, okušao se i u drami… To nije toliko
važno niti otkriva vaš glumački talenat. A može se pomisliti da se niste
spremili i da sad hoćete da zamažete oči nekom na brzinu smišljenom
improvizacijom. Uostalom, samo izvolite. Možda otkrijemo i
talentovanog pisca, ali prevariti ne možete. Pitaće vas, možda,
Možete li to još jednom identično da ponovite? (Vidite odgovor na Šta
mogu tražiti od vas?)
Mogu li koristiti neke dijelove namještaja? Naravno da

možete, sve ono što će vam pomoći da na pravi način, onako kako ste
mislili da je najbolje i kako ste vježbali, uradite zadatak. Na sceni vas
obavezno čekaju jedan standardni sto i jedna standardna stolica. Ako
vam je potrebno još nešto, dogovorite se prije ispita sa nekim
tehničkim licem koje obično prati ispit i održava red oko scene. Još
333
jedna stolica će se sigurno naći. Tu su možda i neke male stepenice,

kocka i drugi slični scenski markirni elementi i namještaj koje inače
studenti koriste u svojim vježbama. Ali ne zamišljajte i ne tražite
previše. Prosto zato što nije potrebno. Šta će vam prozori, vrata,
zidovi, kamini. Ne biste se vidjeli od njih, a i namještanje scene
predugo bi trajalo.
Mogu li koristiti sitne predmete? Ono što mi zovemo

rekvizita? Naravno, sve što vam je potrebno. Samo, donesite sami:
tanjir, kašiku, čašu, kišobran, pudrijeru, ogledalce, novčanik (ovo, na
primjer, ako odaberete monolog Jagode iz Čuda u Šarganu). Na
žalost, malo je onih koji misle o glumi kao organizovanom nizanju
prije svega prostih fizičkih radnji, pa je tako malo i onih koji radeći
neki zadatak na prijemnom ispitu koriste predmete. Kad biste samo
znali koliko predmet pomaže u glumi! I koliko se preko sposobnosti
da se predmet scenski upotrijebi prepoznaje talenat. Dok vježbate
zadatak, otkrijte koje biste predmete mogli koristiti i pokušajte da ih
upotrijebite. U početku će vas možda predmeti zbunjivati, dekon-
centrisati, a kasnije – sve suprotno.
Mogu li obući kostim? Možete, ali nije nužno i neophodno. I

kakav je to kostim? Iz neke predstave, ta nas predstava ne zanima
nego vi. To je neka uniforma? Ni uniforma nas ne zanima. Lijepo će je
zamijeniti, ako je to bitno, i vaše odijelo koje se može, ako treba,
otkopčati, zakopčati, skinuti itd.
Jednako kao i kostim – nije vam potrebna ni šminka ni
maska. Ostavite brade i brkove, ne pravite podlive, rane, specijalne
frizure. Jedina vaša obaveza u vezi sa kosom je da je, ako je duža,
obavezno nečim pokupite da vam ne pokriva lice. Ako to zaboravite,
neko od članova komisije će vam reći: Pokupite kosu, ili Podignite
šiške sa čela. Učinite to, i ne mislite da imaju nešto protiv vas.
Naprotiv: žele da vas vide.
Može li komisija pogriješiti u izboru? Naravno da može.

Utvrđivanjem da li neko ima talenta u stvari se vrši procjena da li taj
ima dobru perspektivu razvoja, i tu procjenu prati čitav niz uslova i
pretpostavki. Ako razvije to i to, ako shvati to i to, ako otkloni to i to
334
itd. I primajući određenog kandidata profesor i komisija potvrđuju

svoju vjeru da će on to i postići. Iz raznih razloga, koji su pitanje
karaktera, situacije ili okolnosti, ili pak slučajnosti razne vrste,
predviđeni napredak se ne desi. Neki drugi, sa istim nedostatkom
uspjeli su da unaprijede ili otklone, ovaj eto nije. Zakoni, uslovi,
pravila u stilu: "Svako tijelo potopljeno u vodu…", kad su ljudske stvari
u pitanju – ne važe. Zato se nikada do kraja ne može biti siguran da li
će neko otkloniti određeni oblik dekoncentracije, nekoordinacije, ili
već nečeg drugog. U sličnim slučajevima je uspijevalo, u ovom eto ne.
I onda kažemo: pogriješili smo u izboru! A možda smo pogriješili u
radu: dobro je bilo na prvoj godini, na drugoj nikako, na trećoj bilo
neke nade, na četvrtoj ništa.
Možete li mi vi predložiti nešto? Ako meni neko ubuduće

postavi ovakvo pitanje, reći ću mu da sam u knjizi "Audicija" već
predložio sto pjesama i sto monologa. Ali baš meni lično? E, pa sad!
Hoćete li i da polažem umjesto vas? Šalu na stranu, potrudite se malo
i sami. Ne očekujte previše od drugih, pa ni od ove knjige.
Smijem li se kretati kad govorim monolog? Ako ćete se samo

premiještati s noge na nogu ili šetuckati lijevo desno, ili uprazno, kako
mi kažemo, mizanscenirati, a da ni jednom ne znate ni zašto gore, ni
zašto dolje, ni zašto naprijed ni zašto nazad, onda je bolje – nemojte.
Ali ako ćete pokretom obaviti neku neophodnu radnju, i bez toga se
ne da zamisliti vaš zadatak – onda se svakako krećite. Recimo, radite
Hamletov monolog upućen glumcima. Šta radi Hamlet? Savjetuje
glumce kako da glume. Između ostalog preporučuje im da ne
mlataraju rukama, čak im i pokazuje kako da ne mlataraju. Kaže:
ovako! I vjerovatno pokaže, inače ne bi rekao "ovako". Ko bi još bio
toliko u svakodnevnom smislu nepraktičan (da ne kažem nelogičan ili
lud) da kaže "I ne mlatarajte rukama ovako!", a da to i ne pokaže.
Jedne godine imali smo ovaj monolog kao obavezan zadatak.
Kandidati su se mogli razvrstati u dvije grupe: one koji razumiju i rade
ono što radi Hamlet, i one koji nemaju pojma o čemu se radi, čak ni
onda kada ih molimo da nam pokažu kako to Hamlet pokazuje
glumcima da ne mlataraju. Većina je bila u drugoj grupi, jer većina
nema glumački talenat, tj. ne umije prepoznati i ne može na sceni
realizovati ni prostu fizičku radnju.
335
Dakle, ako treba da mahnete – mahnite, da priđete – priđite,

da ustuknete – ustuknite, da provjerite – provjerite (a za
provjeravanje biće vam možda potrebno i da mahnete u smislu
"odmaknite se ja ću", i da priđete jer je to nešto u rupi, i da ustuknete
jer je to što ste vidjeli nešto strašno).
Šta je bolje: da me neko sprema ili da se sam spremam?

Bolje je sami jer je malo onih koji umiju spremiti kandidata. Većina
sprema kao da radi predstavu, nameće kandidatu neku nazovi
"koncepciju" igre, driluje i fiksira brojne nepotrebne detalje koje
kandidat nastoji mehanički ponoviti, a sve to opterećuje i koči. Mada,
šta da vam kažem? Mene je spremao jedan kolega koji je tada upravo
završio Akademiju i znao je da radi sa mladim ljudima. Nastojao je
mene lično da pokrene i podstakne na neposrednu, autentičnu
reakciju povodom teksta, odnosno radnje koju smo u tekstu otkrili:
trebalo je da tražim lopova koji je ukrao moje pare. Nije mi govorio ni
uradi ovo, ni uradi ono, ni ovako ćeš, ni onako ćeš, nego me je
podsticao da sam razmislim i svojim tijelom odlučim da to obavim: da
uhvatim njega kao lopova koji je bježao od mene. Zadržali smo se,
znači, najviše na onom što sam, preporučujući vam faze rada, nazvao
improvizacija. Kad sam se jednom ohrabrio i dozvolio sebi da potrčim
za njim i pozovem u pomoć ("Drž'te lopova! Drž'te lopova!
Razbojnika! Ubicu!"), nešto se u meni prelomilo, proradila je mašta,
uobrazilja, ohrabrio sam se i dalje je bilo lako. Uostalom, procijenite
sami. Pomaže li vam ili ne pomaže taj koji vas sprema. U svakom
slučaju, ne dozvolite da vas hendikepiraju u smislu: ništa ne znaš!,
slušaj samo mene!, ponovi!, glupačo!, u p.m.! i slične gluposti i
prostote.
336
NAJČEŠĆE ZABLUDE
Dobro imitira! Tako roditelji obično hvale svoju djecu i njihov

"talenat". Sposobnost imitacije mogla bi se u najboljem slučaju
svrstati u ono što smo govoreći o talentu (vidi UVOD; Talenat) nazvali
"ostali uslovi" rekavši da je "korisno ako neki kandidat posjeduje i
druge sposobnosti", ali ove sposobnosti ne smatramo ni posebno
karakterističnim ni nužnim. Uvjerenje da je dobar imitator = dobar
glumac vrlo je rašireno i ponekad je jako teško objasniti ljudima da za
dobru glumu nije neophodna sposobnost imitacije. O ovome se
govori u mojoj knjizi GLUMA III; Igra.
Bio sam godinama član pozorišta Atelje 212 u kome su u to
vrijeme bili i takvi glumci kao što su Zoran Radmilović, Slobodan
Perović, Taško Načić, Bora Todorović, Dragan Nikolić, Ružica Sokić,
Seka Sabljić, Mira Banjac od kojih bi neupućeni gledalac očekivao da
su prvorazredni imitatori. Međutim – uglavnom slabo. Glavni imitator
i te vrste zabavljač u pozorišnom bifeu bio je reditelj – Ljubomir-Muci
Draškić.
Ima volju. On(a) neće ništa drugo, samo to. To je dobro, ali
uglavnom je daleko od dovoljnog. Kad bi se primali svi koji imaju
volju, ne bi bilo ograničenja upisa ni prijemnog ispita. A pitanje je ima
li ta(j) zbilja volju, odnosno potrebu za glumom kao neproduktivnom
igrom ili ima volju za nešto što je u ne baš jakoj i nužnoj vezi sa
glumom.
Istaknuti amater. Igrao je tamo, pa ovamo, pa kreacije, pa

diplome, ima i priličan broj godina. Neki mogu biti zbilja izvrsni
amaterski glumci, ali to nikako ne znači da mogu i profesionalno da se
bave glumom. Imaju neku govornu manu, ili tjelesnu deformaciju, ili
su prestari da počnu da uče, kasno je da se mijenjaju itd. itd.
Iver ne pada daleko od klade. Mnogi roditelji koji su i sami

umjetnici, ili što je još smješnije glumci amateri, smatraju da je nužno
da su i njihova djeca talentovana, jer, navodno, "iver ne pada daleko
od klade". Da u stvari vrlo često i gotovo u pravilu "pada daleko od
337
klade" dokazuje to što se na prste mogu izbrojati djeca koja su u

glumi prevazišla roditelje glumce. Genetika je nauka u povoju i
naglom razvoju. Možda ćemo i dočekati da nam se potvrdi ili dža ili
bu. Međutim, iskustvo za sada kazuje da svakog kandidata treba
provjeriti na sceni i samog za sebe, bez ikakvih predrasuda i
pretpostavki.
Mnogo čita. Dobro je da čita i neka čita, ali ako nema ni

jednu drugu osobinu koja preporučuje, ovo je malo. Praktično – ništa!
Ne vole amatere! To takođe nije tačno, inače se ne bi našlo u
rubrici zabluda. Ko mnogo voli glumu on se po diktatu te ljubavi u
najvećem broju slučajeva mnogo prije prijemnog ispita oprobao na
daskama koje život znače. Svi smo mi, ko duže – ko kraće, ko
uspješnije, ko manje uspješno, bili amateri. U Beogradu,
svojevremeno, mnogo kandidata došlo je iz Dadova, Akademskog
pozorišta ("Krsmanca"), Teatra "Levo", u Sarajevu iz "Selje", u
Podgorici iz "Dodesta"… Mogao bih do sutra da nabrajam samo u
svojoj generaciji i oko nje. Prema tome, da li se neko prethodno bavio
glumom amaterski, na prijemnom ispitu to ništa ne znači. Nastavnik
kasnije takve studente mora voditi u dobroj mjeri dugačije od onih
koji se prethodno nisu nikad oprobali u glumi. Na prijemnom ispitu ne
gleda se je li se neko već bavio glumom, nego da li ima talenta: da li
umije otkriti radnju, može li je realizovati i koliko će u tome još
napredovati.
Rekli da je talentovan(a). "A talentovan je, ja ti garantu-

jem!", tvrdio Cetinjanin svom prijatelju, filmskom reditelju i profesoru
na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, intervenišući za jednog
Svog. Stručnjaka za procjenu talenta nikad nam nije manjkalo. Nema
mame koja preporučuje svoju ćerku, a da se na ovaj način ne pozove
na mišljenje nekog "autoriteta". A ko je taj? "Objavio zbirku pjesama",
ili "Bio 66. s vama u užem izboru". Ili, hvalili je mnogo na prijemnom u
Beogradu (Novom Sadu, Sarajevu…). A što je nisu primili? Muk!
Slab đak. Kao, navodno, umjetnik može biti samo onaj ko je

slab đak, jer time pokazuje da ga proza svakodnevnog života ne
zanima. Rad, trud, odgovornost – šta je to? Šta će to njemu? To je
338
jedan ugao gledanja. Drugi je: takvog nikakvog moramo ipak negdje
utrpati. Ne možemo u ozbiljno zanimanje: ljekar, inženjer – daj ga u
glumce, oni su inače neozbiljni.
Umjetnička duša. A šta je to? Neka predrasuda sigurno.

Umjetnici su nepraktični, čvrknuti, hipersenzibilni, nestabilni,
nekonvencionalni, romantični, pijanice, histerični, ne vole da rade,
osobenjaci… Obično pod firmom "umjetnička duša" nude nekog
ovakvog.
Zabavlja društvo! Sposobnost prepoznavanja i sposobnost

realizovanja radnje, ali na sceni! To je glumački talenat. Ako ste sa
scene uspjeli da zabavite, to je nešto. Zabavljanje na žurci, u kafani,
uz logorsku vatru – lijepo je svojstvo, ali o predispoziciji za glumu još
ništa ne govori dok se ne ispita na sceni.
Zgodna! Gotovo da smo na ivici osnivanja pokreta za zaštitu

zgodnih djevojaka od mrgodnih profesora glume. Filmski radnici i
reditelji izašli iz kino-klubova ne propuste priliku da nabiju na nos
komisijama kako ne primaju zgodne djevojke, misleći tom prilikom na
zgodne u privatnom životu, na manekenskoj pisti ili na estradi.
Ljepota kratko traje, to je prvo, a drugo i važnije: ko nema glumačkog
talenta, za koji smo već više puta rekli šta je, na sceni ne može
djelovati ni zgodno, ni lijepo, ni simpatično. Oni koji su bez talenta na
sceni su nužno kruti, nepokretni, ili ako se na silu pokrenu –
mehanizirani su, dejstvo im je nelogično, nemoguće, neprirodno!,
upravo suprotno od onog što takve filmadžije isključivo očekuju od
glumca. Netalentovana osoba može van scene biti i lijepa, na sceni je
nužno – ružna, sa svim što uz to ide, i obrnuto. Izvan scene što kažu
"ni orah iz ruke mu ne bi uzeo", a na sceni – ljepota.
Gledali smo godinama Rahelu Ferari kako pred predstavu
ulazi u salon Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Proviri nepočeš-
ljana, nenašminkana, spalih čarapa – kao da se trudi da izgleda što
ružnije da bi se za sat vremena pojavila predivna u ulozi gđe Higins u
"Pigmalionu".
Kako sa ljepotom, tako isto stvar stoji i sa drugim ljudskim
svojstvima. Na primjer, neko je snažan i bučan u privatnom životu. Ne
339
znači da može takav biti i na sceni. Tako je jedan makedonski reditelj

u Mostaru podijelio ulogu Rogožina glumcu X. Mučio se s njim na
sceni, a gledao ga i u bifeu, dok mu jednog dana nije rekao: "A, be, X…
Gledam te u bifeu – Rogožin! A na sceni ič te nema!"
ŠTA VAS MOGU PITATI
Kako se zove pjesma? - Ribarčeta san. Ko je pisao pjesmu? -

Branko Radičević. Znate li šta je još napisao Branko Radičević? –
Znam. "Vragolije", "Tuga i opomena", "Đački rastanak"... Kad je živio
Branko Radičević? Odgovorite bar okvirno: - U devetnaestom vijeku,
ili bliže: - U prvoj polovini devetnaestog vijeka, ili sasvim tačno: - Od
1824. do 1853. Možete, na kraju, iskreno priznati i da ne znate, da
pojma nemate, samo nemojte lagati, varati ili se ljutiti što vas to
pitaju. Imaju pravo da vas pitaju, vi ste na ispitu i trebalo bi da znate
bar osnovne podatke o tekstovima koje ste odabrali. Dobro je da
znate. Bolje je kad znate.
Zatim, pitaće vas: Ko vas je spremao? Kažite: - Sam(a), ako je
to tačno, ili Mama, ili Tata, Drugarica, Dečko, Glumac Taj i Taj. Ni
jedan odgovor u principu nije bolji od nekog drugog. Najbolji je uvijek
onaj koji je istinit, pa makar on, na primjer, bio i: Nisam se uopšte
spremao (spremala). Naravno, ukoliko je to istina.
Ponekad će vas pitati i kako ste, ili odakle dolazite, ili jeste li
umorni, imate li tremu. Ne zazirite ni od jednog pitanja. Odgovorite
najjednostavnije, i istinito. Ne vračajte, ne tumačite pitanja izvan
njihovog najneposrednijeg konteksta. Pitaju vas jer ih to zbilja
zanima, a onda i da vama, ili sebi uzmu predah između dva zadatka, ili
nekoga čekaju, pa da se ne ćuti, ili vam daju vremena da se priberete,
smirite… U svakom slučaju, morate vjerovati da ništa što se čini na
prijemnom ispitu nije protiv vas, naprotiv. Komisija uvijek i iz sve
snage nastoji da vam stvori najbolje uslove da se predstavite što je
moguće bolje. Sarađujući sa komisijom pomoći ćete sebi.
340
ŠTA MOGU TRAŽITI OD VAS
- Možete li to još jednom identično da ponovite?

- Može li to isto, ali nekako malo drukčije?
- Možete li sve to isto, samo glasnije?
- Probajte tiše.
- Zamislite da govorite na trgu, pred hiljadu ljudi.
- Šapnite to nekome na uvo.
- Pokušajte brže.
- Možete li sporije?
- Vi sad svog dragana hvalite. Možete li reći taj isti tekst, ali
ovaj put da ga kudite (slavite, šokirate, zbunjujete, provjeravate,
optužujete)?
- Radite to skidajući (obuvajući) patike.
- Radite to peglajući košulju.
- Uzmite šibicu. Kažite prvu rečenicu. Izvadite palidrvce.
Kažite drugu rečenicu. Upalite palidrvce. Kažite treću rečenicu.
Ugasite palidrvce. Kažite četvrtu rečenicu. Ostavite šibicu. Kažite petu
rečenicu. Bacite izgorjelo palidrvce u pepeljaru.
Šta god da traže, mirno i pažljivo saslušajte i pokušajte da
uradite ono što se traži. Ne pitajte "Zašto?", oni znaju, a vama možda
nije ni dobro otkrivati cilj. Iza svakog zahtjeva krije se neki
jednostavan test: ili govorne norme, ili dijapazona, ili mašte, ili
koncentracije, ili spremnosti i sposobnosti za saradnju - u svakom
slučaju nečega što je važno u glumi i što vi ako ste talentovani
posjedujete. Onda to jednostavno i brzo pokažite i dokažite.
341
ŠTA SU DRUGI RADILI
Većina anketiranih kolega jako dobro se sjeća prijemnog

ispita, zna i danas tekstove napamet. Naravno ima i obrnutih
slučajeva: Miralem Zubčević, vanredni profesor na predmetu Gluma i
dekan Akademije dramskih umjetnosti u Tuzli, ne sjeća se ni jednog
svog zadatka. Božidar Boban, glumac iz Zagreba, nema čega da se
sjeća jer ni jedan zadatak nije imao pripremljen. Tvrdio je profesoru
dr Branku Gaveli, predsjedniku komisije, da on nije došao da pokaže
bilo šta naučeno nego da uči. Gavela je u tom razgovoru naslutio
njegov talenat. Ne bih nikome savjetovao da se ugleda na kolegu
Bobana. Jedan je Gavela, a jedan i Boban.
Zanimljivo je da su gotovo svi vrlo ambiciozno birali zadatke:
Šekspir, Molijer, Čehov, Gete, Gogolj, Sartr, Njegoš, Dostojevski…
Mislim da je pouka jasna: ne može se odabrati bilo šta i od toga
očekivati bog zna šta. Ova činjenica opravdava i izbor monologa u
ovoj knjizi – sa rijetkim izuzecima to su sve značajni autori i klasična
djela. U slučaju da ovdje ne nađete zadatak za sebe, ipak se držite
Šekspira, Molijera, Čehova… Ako realizacija ne bude dobra, bar je
dobar izbor.
Selma Alispahić, glumica SARTR-a iz Sarajeva, polagala 1986. –

Monolog joj je specijalno za tu priliku napisao otac, Nijaz Alispahić,
dramaturg Narodnog pozorišta u Tuzli; M. Antić, Nepovratna pesma
Ivica Boban, glumica i reditelj iz Zagreba, profesor na predmetu
Scenski pokret na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu, polagala
1961. – M. Ogrizović, Hasanaginica, HASANAGINICA
Voja Brajović, glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta u
Beogradu, polagao 1967. – Molijer, Mizantrop, MARKIZ AKAST; M.
Antić, Koncert za 1001 bubanj
Svetozar Cvetković, glumac Ateljea 212 u Beogradu, polagao 1976. –
N.V. Gogolj, Revizor, HLJESTAKOV; Ž. Prever, Zagrli me
342
Zoran Cvijanović, glumac Ateljea 212 u Beogradu, polagao 1978. – R.

Keno, Stilske vježbe; V. Šekspir, Sonet
Zlatko Crnković, glumac iz Zagreba, red. prof. na predmetu Gluma na
Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu, polagao 1955. – M. Gorki,
Na dnu, STORN; T. Ujević, Svakidašnja jadikovka
Branka Femić, glumica iz Podgorice, asistent na Fakultetu dramskih
umjetnosti na Cetinju, polagala 2004. - A. P. Čehov, Tri sestre, IRINA;
Desanka Maksimović, Na posletku
Admir Glamočak, glumac, red. prof. na predmetu Gluma, dekan
Akademije scenskih umjetnosti u Sarajevu, polagao 1981. – Gogolj,
Dnevnik jednog ludaka; B. V. Radičević, Ljubomora
Milan Gutović, glumac iz Beograda, polagao 1964. – Gete, Ifigenija na
Tauridi, OREST
Branko Ilić, glumac, asistent na Fakultetu dramskih umjetnosti na
Cetinju, polagao 1996. – D. Kovačević, Balkanski špijun, ILIJA; D. Ra-
dović, Sanjari
Miša Janketić, glumac iz Beograda, red. prof. na predmetu Gluma
Akademije umetnosti u Novom Sadu, polagao 1958. – Šekspir,
Hamlet, HAMLET; D. Vasiljev, Čovek peva posle rata
Vladimir Jevtović, glumac, red. prof. na predmetu Gluma na
Fakultetu dramskih umetnosti u Beograd, upravnik Jugoslovenskog
dramskog pozorišta u Beogradu, polagao 1967. – Ž.P. Sartr, Đavo i
gospod Bog, GEC; B. Miljković, Uzalud je budim
Dragan Jovičić, glumac Kamernog teatra '55 iz Sarajeva, polagao
1972. - B. Ćosić, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, DEČAK
Milutin Karadžić, glumac Ateljea 212, polagao 1977. – P.P. Njegoš,
Gorski vijenac, DRAŠKO; B. Radičević, Vragolije
Ferid Karajica, glumac, red. prof. na predmetu Scenski pokret na
Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, polagao 1970. – Remark,
Trijumfalna kapija, RAVIK; M. Antić, Plavi čuperak
Slavica Knežević, glumica iz Zagreba, polagala 1976. – M. Krleža, U
agoniji, LAURA; Gwendolyn Brooks, Kad zaboraviš nedjelju
343
Petar Kralj, glumac iz Beograda, profesor na Akademiji umetnosti

"Braća Karić", polagao 1960. – M. Krleža, Gospoda Glembajevi, LEONE;
J. Kaštelan, Tifusari
Selma Mehić, glumica iz Osijeka, asistentica na Umjetničkoj akademiji
u Osijeku, polagala 2009. - Sofoklo, Antigona, ANTIGONA; Antun
Branko Šimić, Ručak siromaha
Mladen Nelević, glumac iz Podgorice, polagao 1981. – F.M.
Dostojevski, Zločin i kazna, RAZUMIHIN; S. Jesenjin, Ispovijest
mangupa
Milica Mihailović, glumica Ateljea 212 u Beogradu, polagala 1991. –
Čehov, Tri sestre, IRINA; M. Crnjanski, Sumatra
Majkl Mikolić, glumac iz Osijeka, docent na Umjetničkoj akademiji u
Osijeku, polagao 2004. - Ljudmila Razumovska, Draga Jelena Serge-
jevna, ČARLI; I. Slamnig, Ona dolazi
Borko Perić, glumac iz Zagreba, polagao 1999. – Šekspir, Oluja,
KALIBAN; N. Šop, Poziv dragom Isusu
Ljiljana Mrkić-Popović, dekan Fakulteta dramskih umetnosti u

Beogradu, polagala 1969. – V. Šekspir, Ričard III, LEDI ANA; Tamo gde
zmaj mog dragana spava, kineska narodna pjesma
Alma Prica, glumica iz Zagreba, polagala 1981. – Šekspir, Romeo i
Julija, JULIJA; pjesma Vesne Krmpotić, naslova se ne sjeća; imala
"govornu manu", tzv. "francusko r" i ispravila – jedinstven slučaj.
Zoran Ratković, glumac i reditelj iz Beograda, profesor na Akademiji
umetnosti "Braća Karić" – Šekspir, Kralj Lir, EDMUND
Jelisaveta-Seka Sabljić, glumica Ateljea 212 iz Beograda – A.P. Čehov,
Ujka Vanja, SONJA
Goran Slavić, glumac Gradskog pozorišta u Podgorici, polagao 2004 -
A. P. Čehov, Medvjed, SMIRNOV ; Pero Zubac, Mostarske kiše
Ružica Sokić, glumica iz Beograda, profesor na Akademiji umetnosti
"Braća Karić" – prvi put S. Sremac, Zona Zamfirova, DOKA, nije
primljena; drugi put primljena: L. de Vega, Fuente Ovehuna, LAVREN-
CIJA; S. Marković, Luka
344
Boro Stjepanović, glumac, red. prof. na predmetu Gluma na

Fakultetu dramskih umjetnosti, Cetinje, polagao 1966. – Molijer,
Tvrdica, HARPAGON; Oskar Davičo, Hana 2
Marko Torjanac, glumac iz Zagreba, polagao 1986. – A. Kami,
Kaligula, KALIGULA; Đ. Sudeta, Plava
Branislav Zeremski, glumac Ateljea 212 u Beogradu, polagao 1980. –
M. Dimić, Živeo život Tola Manojlović, TOLA; Bulat Okudžava, Stari
kralj
ŠTA NE TREBA RADITI
- tražiti vezu, jer je uzaludno

- izlaziti na ispit ako nisu urađeni svi traženi zadaci
- biti nevaspitan
- biti originalan po svaku cijenu, dovoljno je biti svoj
- reći "ne mogu", jer je besmisleno – došli ste da dokažete da možete
345
346
DODATAK
347
348
SPISKOVI
1. Internet adrese
glumačkih škola na bosanskom/crnogorskom/hrvatskom/srpskom
govornom području
Akademija dramske umjetnosti Zagreb:

http://www.adu.hr/
Akademija dramskih umjetnosti Tuzla:

http://www.adu.untz.ba/
Akademija lepih umetnosti Beograd:

http://www.alu.edu.rs/
Akademija scenskih umjetnosti Sarajevo:

http://www.asu.unsa.ba/
Akademija umetnosti Beograd:

http://www.akademijaumetnosti.edu.rs/
Akademija umetnosti Novi Sad:

http://www.akademija.uns.ac.rs/
349
AUDICIJA; Dodatak, SPISKOVI
Akademija umjetnosti Banja Luka:

http://www.aubl.org
Fakultet dramskih umetnosti Beograd:

http://www.fdu.edu.rs/
Fakultet dramskih umjetnosti Cetinje:

http://www.ucg.ac.me
Fakultet humanističkih nauka Mostar -

http://www.fhn.unmo.ba
Umjetnička akademija Osijek:

http://www.uaos.hr/
Umjetnička akademija Split:

www.umas.hr
2. Monolozi po abecednom redu naslova
Agamemnon, Eshil, KLITEMNESTRA

Antigona, Sofokle, HEMON
Art, J. Reza, IVAN
Audijencija, V. Havel, SLADEK
Balkanski špijun, D. Kovačević, DANICA
350
Balkanski špijun, D. Kovačević, ILIJA

Balkanski špijun, D. Kovačević, ILIJA
Banović Strahinja, B.M. Mihiz,VOJIN
Berenika, Ž. Rasin, BERENIKA
Bijele noći, F.M. Dostojevski, NASTJENJKA
Bijele noći, F.M.Dostojevski, ZANESENJAK
Čas, E. Jonesko, PROFESOR
Čorba od kanarinca, M. Radović, JECA
Čudo u Šarganu, Lj. Simović, JAGODA
Čudo u Šarganu, Lj. Simović, SKITNICA
Ćelava pjevačica, E. Jonesko, VATROGASAC
Dejstvo gama zraka…, P. Zindel, BEATRISA
Dejstvo gama zraka…, P. Zindel, DŽENIS
Don Žuan, Ž.B.P. Molijer, DONA ELVIRA
Don Žuan, Ž.B.P. Molijer, DON ŽUAN
Don Žuan, Ž.B.P. Molijer, ZGANAREL
Don Žuan, Ž.B.P. Molijer, ZGANAREL
Dundo Maroje, M. Držić, POMET
Dundo Maroje, M. Držić, PROLOG
Evgenije Onjegin, A. Puškin, TATJANA
Evgenije Onjegin, A. Puškin, TATJANA
Fuente Ovehuna, L. de Vega, LAVRENCIJA
Galeb, A.P. Čehov, NINA
Galeb, A.P. Čehov, TREPLJEV
Galeb, A.P. Čehov, TREPLJEV
Gorke suze Petre fon Kant, R.M. Fazbinder, PETRA
351
Gorski vijenac, P.P. Njegoš, VOJVODA DRAŠKO

Gospoda Glembajevi, M. Krleža, BARUNICA KASTELI
Gospoda Glembajevi, M. Krleža, LEONE
Gospođica Julija, A. Strindberg, JULIJA
Gospođica Julija, A. Strindberg, ŽAN
Hamlet, V. Šekspir, HAMLET
Hamlet, V. Šekspir, HAMLET
Hasanaginica, M. Ogrizović, HASANAGINICA
Henri VIII, V. Šekspir, PROLOG
Idiot, F.M. Dostojevski, AGLAJA
Idiot, F.M. Dostojevski, KNEZ MIŠKIN
Idiot, F.M. Dostojevski, NASTASJA FILIPOVNA
Ifigenija u Aulidi, Euripid, IFIGENIJA
Ifigenija u Aulidi, Euripid, KLITEMNESTRA
Ivanov, A.P. Čehov, ANA PETROVNA
Ivanov, A.P. Čehov, IVANOV
Ivanov, A.P. Čehov, IVANOV
Ivanov, A.P. Čehov, SAŠA
Izbiračica, K. Trifković, MALČIKA
Julije Cezar, V. Šekspir, ANTONIJE
Karolina Nojber, N. Romčević, HANSVURST
Karolina Nojber, N. Romčević, KAROLINA
Kir Janja, J.P. Sterija, JUCA
Komedija zabuna, V. Šekspir, ADRIJANA
Komedija zabuna, V. Šekspir, EGEJON
Ko se boji Virdžinije Vulf, E. Olbi, MARTA
352
Ludi od ljubavi, S. Šepard, MEJ

Ljubav, M. Šizgal, ELEN
Mačka na vrućem limenom krovu, T. Vilijems, BRIK
Mačka na vrućem limenom krovu, T. Vilijems, MEGI
Mačka na vrućem limenom krovu, T. Vilijems, MEGI
Majka Hrabrost, B. Breht, SVEŠTENIK
Maratonci trče počasni krug, D. Kovačević, BILI PITON
Maratonci trče počasni krug, D. Kovačević, MIRKO
Medeja, Euripid, MEDEJA
Medvjed, A.P. Čehov, SMIRNOV
Mjesec dana na selu, I.S. Turgenjev, NATALIJA PETROVNA
Mušica, A.B. Rucante, MENATO
Na dnu, M. Gorki, LUKA
Na dnu, M. Gorki, SATIN
Nora, H. Ibzen, NORA
Odbrana Sokratova i smrt, Platon, SOKRAT
Pigmalion, Dž.B. Šo, LIZA
Policajci, S. Mrožek, NAREDNIK
Razvojni put Bore Šnajdera, A. Popović, BORA
Revizor, N.V. Gogolj, HLJESTAKOV
Ričard III, V. Šekspir, ANA
Ričard III, V. Šekspir, GLOSTER
Rodoljupci, J.P. Sterija, ZELENIĆKA
Romeo i Julija, V. Šekspir, JULIJA
Sirano de Beržerak, E. Rostan, SIRANO
Škola za žene, Ž.B.P. Molijer, ANJESA
353
Škola za žene, Ž.B.P. Molijer, ARNOLF

Škola za žene, Ž.B.P. Molijer, ARNOLF
Traktat o sluškinjama, B. Čiplić, ZITA
Tri sestre, A.P. Čehov, IRINA
Tvrdica, Ž.B.P. Molijer, HARPAGON
U agoniji, M. Krleža, LAURA
U agoniji, M. Krleža, LAURA
Ujka Vanja, A.P. Čehov, ASTROV
Ujka Vanja, A.P. Čehov, SONJA
Ukroćena zloća, V. Šekspir, KATARINA
Vučjak, M. Krleža, MARIJANA
Zanat gospođe Vorn, Dž.B. Šo, GĐA VORN
Zločin i kazna, F.M. Dostojevski, PORFIRIJE PETROVIČ
Zločin i kazna, F.M. Dostojevski, RASKOLJNIKOV
Ženidba, N.V. Gogolj, AGAFJA
Ženidba kralja Vukašina, I. Bojović, VIDOSAVA
Živeo život Tola Manojlović, M. Dimić, TOLA
3. Monolozi po abecednom redu likova
ADRIJANA, Šekspir, Komedija zabuna

AGAFJA, N.V. Gogolj, Ženidba
AGLAJA, Dostojevski, Idiot
ANA, Šekspir, Ričard III
ANA PETROVNA, Čehov, Ivanov
354
ANJESA, Molijer, Škola za žene

ANTONIJE, Šekspir, Julije Cezar
ARNOLF, Molijer, Škola za žene
ARNOLF, Molijer, Škola za žene
ASTROV, Čehov, Ujka Vanja
BARUNICA KASTELI, Krleža, Gospoda Glembajevi
BEATRISA, Zindel, Dejstvo gama zraka…
BERENIKA, Rasin, Berenika
BILI PITON, Kovačević, Maratonc trče počasni krug
BORA, Popović, Razvojni put Bore Šnajdera
BRIK, T. Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu
DANICA, Kovačević, Balkanski špijun
DON ŽUAN, Molijer, Don Žuan
DONA ELVIRA, Molijer, Don Žuan
DŽENIS, Zindel, Dejstvo gama zraka…
ELEN, M. Šizgal, Ljubav
EGEJON, Šekspir, Komedija zabuna
GĐA VORN, Šo, Zanat gospođe Vorn
GLOSTER, Šekspir, Ričard III
HAMLET, Šekspir, Hamlet
HAMLET, Šekspir, Hamlet
HANSVURST, N. Romčević, Karolina Nojber
HARPAGON, Molijer, Tvrdica
HASANAGINICA,Ogrizović, Hasanaginica
HEMON, Sofokle, Antigona
HLJESTAKOV, Gogolj, Revizor
355
IFIGENIJA, Euripid, Ifigenija u Aulidi

ILIJA, Kovačević, Balkanski špijun
ILIJA, D. Kovačević, Balkanski špijun
IRINA, A.P. Čehov, Tri sestre
IVAN, J. Reza, Art
IVANOV, A.P. Čehov, Ivanov
IVANOV, A.P. Čehov, Ivanov
JAGODA, Lj. Simović, Čudo u Šarganu
JECA, M. Radović, Čorba od kanarinca
JUCA, J.P. Sterija, Kir Janja
JULIJA, A. Strindberg, Gospođica Julija
JULIJA, V. Šekspir, Romeo i Julija
KAROLINA, N. Romčević, Karolina Nojber
KATARINA, V. Šekspir, Ukroćena zloća
KLITEMNESTRA, Eshil, Agamemnon
KLITEMNESTRA, Euripid, Ifigenija u Aulidi
KNEZ MIŠKIN, F.M. Dostojevski, Idiot
LAURA, M. Krleža, U agoniji
LAURA, M. Krleža, U agoniji
LAVRENCIJA, L. de Vega, Fuente Ovehuna
LEONE, M. Krleža, Gospoda Glembajevi
LIZA, Dž.B. Šo, Pigmalion
LUKA, M. Gorki, Na dnu
MALČIKA, K. Trifković, Izbiračica
MARIJANA, M. Krleža, Vučjak
MARTA, E. Olbi, Ko se boji Virdžinjije Vulf
356
MEDEJA, Euripid, Medeja

MEGI, T. Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu
MEGI, T. Vilijems, Mačka na vrućem limenom krovu
MEJ, S. Šepard, Ludi od ljubavi
MENATO, A.B. Rucante, Mušica
MIRKO, D. Kovačević, Maratonci trče počasni krug
NAREDNIK, S. Mrožek, Policajci
NASTASJA FILIPOVNA, F.M. Dostojevski, Idiot
NASTJENJKA, F.M. Dostojevski, Bijele noći
NATALIJA PETROVNA, I.S. Turgenjev, Mjesec dana na selu
NINA, A.P. Čehov, Galeb
NORA, H. Ibzen, Nora
PETRA, R.M. Fazbinder, Gorke suze Petre fon Kant
POMET, M. Držić, Dundo Maroje
PORFIRIJE PETROVIČ, F.M. Dostojevski, Zločin i kazna
PROFESOR, E. Jonesko, Čas
PROLOG, M. Držić, Dundo Maroje
PROLOG, V. Šekspir, Henri VIII
RASKOLJNIKOV, F.M. Dostojevski, Zločin i kazna
SAŠA, A.P. Čehov, Ivanov
SATIN, M. Gorki, Na dnu
SIRANO, E. Rostan, Sirano de Beržerak
SKITNICA, Lj. Simović, Čudo u Šarganu
SLADEK, V. Havel, Audijencija
SMIRNOV, A.P. Čehov, Medvjed
SOKRAT, Platon, Odbrana Sokratova i smrt
357
SONJA, A.P. Čehov, Ujka Vanja

SVEŠTENIK, B. Breht, Majka Hrabrost
TATJANA, A. Puškin, Evgenije Onjegin
TATJANA, A. Puškin, Evgenije Onjegin
TOLA, M. Dimić, Živeo život Tola Manojlović
TREPLJEV, A.P. Čehov, Galeb
TREPLJEV, A.P. Čehov, Galeb
VATROGASAC, E. Jonesko, Ćelava pjevačica
VIDOSAVA, I. Bojović, Ženidba kralja Vukašina
VOJIN, Borislav Mihajlović Mihiz, Banović Strahinja
VOJVODA DRAŠKO, P.P. Njegoš, Gorski vijenac
ZANESENJAK, F.M. Dostojevski, Bijele noći
ZELENIĆKA, J.P. Sterija, Rodoljupci
ZGANAREL, Ž.B.P. Molijer, Don Žuan
ZGANAREL, Ž.B.P. Molijer, Don Žuan
ZITA, B. Čiplić, Traktat o sluškinjama
ŽAN, A. Strindberg, Gospođica Julija
4. Pjesme po abecednom redu naslova
***, Ana Ahmatova

Anabel Li, Edgar Alan Po
Bio jednom jedan vuk, Ljubivoje Ršumović
Blažena ti i sva tvoja lipota, Šiško Menčetić
Boka, Aleksa Šantić
358
Brauning 7,65. Vježba gađanja., Abdulah Sidran

Budnica, Nunjo Fernandes Torneol
Ciganin hvali svoga konja, Jovan Jovanović Zmaj
Danas trideset pete, Dragutin Tadijanović
Detinjstvo, Oskar Davičo
Dosadna pesma, Miroslav Antić
Dosadno mi je, Ljubivoje Ršumović
Dubrovački madrigal, Jovan Dučić
Dvadeseta pjesma, Pablo Neruda
Epitafi sa karanskog groblja, Ljubomir Simović
Gorčin, Mak Dizdar
Gradinar, 41., Tagore
Hana, 2, Oskar Davičo
Iskrena pesma, Milan Rakić
Iza prvog ugla, Ljubivoje Ršumović
Izliv ljubavi, Pol Žeraldi
Jadni Katule, Katul
Jedan baščaršijski monolog, Abdulah Sidran
Jedna suza, Aleksa Šantić
Jezero, Gustav Krklec
Kad bi se moglo otputovati, Vesna Parun
Kad mene više ne bude, Dragutin Tadijanović
Kari Šabanovi, Aleksandar – Leso Ivanović
Kuda idem, odakle dolazim…, Žak Prever
Lazgovol sa bebom, Moris Bišop
Leteća anketa, Džems Smit
359
Ljubavna pesma, Milan Rakić

Ljubim li te, Jovan Jovanović Zmaj
Ljubomora, Branko V. Radičević
Ljudi, žene i gradovi, Frano Alfirević
Ljudi-sjenke, Aleksandar – Leso Ivanović
Ma bohème, Rade Drainac
Majska pesma, Johan Volfgang Gete
Marko i djevojka, Narodna
Misera, Miloš Crnjanski
Modra rijeka, Mak Dizdar
Mojim zemljacima, Bertolt Breht
Molitva posle rata, Andre Adi
Mostarske kiše, Pero Zubac
Možda spava, Vladislav Petković Dis
Na slovo, na slovo… K, Duško Radović
Na šesnaesti rođendan, Desanka Maksimović
Naši dani, Vladislav Petković Dis
Ne sme nam umreti, Jovan Jovanović Zmaj
Ne vjeruj, Aleksa Šantić
Neizvesnost, Adam Mickijevič
Neverna supruga, F.G. Lorka
Nirvana, Vladislav Petković Dis
Obična pesma, Milan Rakić
Oči siromaha, Šarl Bodler
Opomena, Desanka Maksimović
Ovce, Matija Bećković
360
Pavlovi svatovi, Narodna

Pesma o strasti, Č. F. Lumis
Pesma ženi, Jovan Dučić
Pitanje, Desanka Maksimović
Pjesma mrtvog pjesnika, Dobriša Cesarić
Plavi čuperak, Miroslav Antić
Plavi zec, Duško Radović
Po rastanku, Desanka Maksimović
Pobratimstvo lica u svemiru, Tin Ujević
Pod lipom, Valter fon der Fogelvajde
Ponoć mene, Risto Ratković
Poplava, Duško Trifunović
Povratak, Antun Branko Šimić
Povratak, Dobriša Cesarić
Poziv, A.S. Puškin
Predosećanje, Desanka Maksimović
Proljeće, Aleksa Šantić
Prsten, Dragutin Tadijanović
Ribarčeta san, Branko Radičević
Rođeni 23., streljani 42., Izet Sarajlić
Santa Maria della Salute, Laza Kostić
Serenata, Miloš Crnjanski
Slijepac pjeva svome gradu, Abdulah Sidran
Suveren, Duško Trifunović
Svakidašnja jadikovka, Tin Ujević
Šta je otac, Dragan Lukić
361
Što žene znaju, Propercije

Tajna, Miroslav Antić
Takva sam kakva sam, Žak Prever
Tamara, Izet Sarajlić
Ti koja imaš ruke nevinije, Vesna Parun
U mom kraju, Vašington Džej Makormik
U se na se i uza se, Duško Trifunović
U Varšavi, Česlav Miloš
Utjeha kose, Antun Gustav Matoš
Uzalud je budim, Branko Miljković
Veliko otvorenje, Duško Trifunović
Verlen, Evgenij Jevtušenko
Vrati mi moje krpice, Vasko Popa
Zamislite, Duško Radović
Zašto si tako lepa, Milan Kundera
Ženidba vrapca Podunavca, Narodna
Živim i mrem, i davim se i gorim, Lujza Labe
362
ILUSTRACIJE
1. Skraćivanje teksta
M. Krleža, Vučjak, MARIJANA
363
AUDICIJA; Dodatak, ILUSTRACIJE
2. Sastavljanje replika
J.S. Popović, Rodoljupci, ZELENIĆKA
364
PRIMJERI
Evo kako su prikupili činjenice o likovima u procesu rada na

svojim diplomskim ulogama studenti prve generacije Fakulteta
dramskih umjetnosti na Cetinju Maja Šarenac (Julija) i Andrija
Milošević (Žan).
1. A. Strindberg, Gospođica Julija, JULIJA
1. pisac o njoj: 25 godina, obeshrabrena, preplašena

2. sama o sebi
a) imenice: gospodarica, imam tako prost ukus, ljubavnica, saučesnica
kućnog lopova, kobac, prva grana, bijednica, suparnica svojoj
sluškinji, napravio od mene poluženu i polumuškarca
b) pridjevi: slabija, pijana, nesrećna, osigurana, umorna, bijesna, luda,
ponosna, razumna, posljednja
3. drugi o njoj
a) imenice: gospodarica, dama, fina dama, dijete sa 25 godina,
djevojka, drolja, slugina ljubavnica, lakejeva službenica, razoružani
protivnik, zlato koje nije pravo, zrela šljiva koja se pretvara u trulež,
divna žena, blistavo vino s jakim začinima, ništavilo, jadna djevojka,
kraljevska krv, osoba visokog roda, posrnula žena
b) pridjevi: potpuno poludjela, gorda, fina, prosta, zgodna, divna,
snishodljiva, čudna, nervozna, dobra, lijepa, fina, obrazovana,
ljubazna, nesrećna, bolesna, gorda, oštra prema muškarcima, blijeda
kao smrt, prljava u licu, nije pametna, slaba
365
AUDICIJA; Dodatak, PRIMJERI
2. A. Strindberg, Gospođica Julija, ŽAN
1. pisac o njemu: malo posramljen, zbunjen, 30 godina

2. sam o sebi
a) imenice: đido, kavaljer, konobar koji služi po sobama u velikim
hotelima, sluga, stvarni iskreni i odani prijatelj, zet, lopov, član
porodice, osnivač porodice, fin čovjek, zapaljiva zgrada
b) pridjevi: neću da budem neučtiv, podređen, urođeno skroman,
mlad, nisam uobražen, sposoban ("u meni ima sposobnosti"),
karakteran ("ima karaktera"), osjećajan ("nema tako osjećajnog
čovjeka kao što sam ja"), stručan ("imam stručne sposobnosti, svoje
znanje jezika "), iskusan ("imam svoje nevjerovatno iskustvo"),
zapanjen, iskren, mali
3. drugi o njemu
a) imenice: zakeralo, vjerenik, bezobraznik, kavaljer, džentlmen,
aristokrata, Don Žuan, nevini Josif, siromašno dijete, lopov, lupež,
lakej, sluga, pseto, strašljivac
b) pridjevi: veliki i snažan, stidljiv, zgodne spoljašnjosti, nevjerovatno
uobražen, gord, sirov, grub, ponosan, nedostojan, zelen u licu,
prepreden, svirep
366
SUMMARY
Boro Stjepanović is an actor and currently Professor of

Acting at the Faculty of Dramatic Arts, Cetinje. He worked as an
assistant lecturer in Stage Speech (1971-1973) and Acting (1976-
1981) in Belgrade. He also taught Acting in Sarajevo (1981-1992) and
in Belgrade (1992-1993) and has been teaching the same subject in
Cetinje since 1994. He has written two books on acting: "ACTING I;
Developing one's own skills" and "ACTING II; Action". They present
the first two volumes of a planned trilogy on actors' training. The
third book "ACTING III; Play" is being prepared for publication. In
these books the author has collected, described and systematized
exercises used in actors' training. The exercises are supplied with
theoretical explanatory introductions illuminating some relevant
topics, with numerous examples and with instructions as to how to
prepare, conduct and perform the exercises, how to comment on
them and make necessary corrections.
The greatest part of the author's fourth book, "Audition",
proposes a selection of the material for work on the compulsory tasks
which candidates are supposed to perform in an entrance exam
(audition) before a commission. It comprises a hundred monologues
divided into an equal number of male and female roles, together with
a hundred poems. The poems have not been divided. Instructions as
to how to work on the suggested or any other material, that is how to
choose and how to prepare the tasks, are also to be found in the
volume.
An important section of the book provides currently
available information on the schools of acting from those parts of
former Yugoslavia where people spoke, and still speak, our native
language(s): Bosnian, Croatian, Montenegrin and/or Serbian (listed in
the Roman alphabetical order), or Bosnian, Montenegrin, Serbian
and/or Croatian (listed in the Cyrillic alphabetical order).
367
368

Prijemni - Gluma

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Prijemni - Gluma

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

1

Prvo elektronsko izdanje

Euripid, Medeja, MEDEJA ........................................................................... 74

A.P. Čehov, Ivanov, IVANOV ..................................................................... 114

Šekspir, Julije Cezar, ANTONIJE................................................................. 157

Oskar Davičo, Detinjstvo........................................................................... 201

Vladislav Petković Dis, Nirvana ................................................................. 263

Pero Zubac, Mostarske kiše ...................................................................... 325

"Audicija" je jedna od knjiga o glumi koje sam zamislio,

Ne znam koliko je zbilja AUDICIJA pomogla kandidatima,

O talentu se često govori. Ta riječ prati glumca čitav život: od

"Od prirode dato". Da bi se za neko svojstvo reklo da je "od

U drugim umjetnostima to nije slučaj, ali u glumi se do te

da može izvajati sebe u bilo koje obličje da poželi, a sve ostalo je u

kompjuter) i vjerovatno je dobro što nema. To samo povećava

Opšta svojstva. Opšta svojstva podijelićemo dalje na: a) fizička,

tačno znaju šta će se zbiti; i upravo se to zbiva kad sjednu na svoja

sposobnost da se ukupnim tjelesnim angažmanom na najefikasniji način

podrazumijevamo prije svega ono što obično zovemo "tjelesno

vrednovati, a nema ni svog jedinstvenog imena. Mi bismo rekli da je to

Posebna svojstva. Najkraću definiciju glumačkog talenta dao je

bilitet: mimetičko opažanje radnje." Mi bismo to ipak radi očiglednosti

unapređivati do potrebnog kvantiteta i kvaliteta. Najmanje tri četvrtine

Ostali uslovi. Naprijed navedena opšta i posebna svojstva nisu

akrobatika, mađioničarski trikovi, sportovi, strani jezici, praktična znanja

ni u kafani, ni na ulici, ni u porodičnom krugu, nego na sceni. Hic Rodus,

Proces konkurisanja na glumačkoj školi zna da bude bolan.

Ono što glavna komisija ocjenjuje možda ćete sami teško

Glas je osnovno "prijenosno sredstvo" (Gavela) bez koga se

na ovim poljima. Jeste li pjevali bar u školskom horu? Mole li vas da

Možete li ispravno da izgovorite sve glasove, posebno

Opšte tjelesne predispozicije najlakše ćete sami ocijeniti.

znaćemo ubrzo, pošto obavimo jednostavne fizičke testove. Tu nema

Inteligencija. U nekim školama mjeriće vam inteligenciju, a u

smislu podjednako talentovana kandidata komisija će se uvijek

Motivacija. Želite li vi zbilja da studirate glumu ili je taj studij

Stanislavski je (znate li ko je Stanislavski?) govorio da nema

Mnogi pitaju kad treba početi sa pripremom za prijemni

Šta je monolog? Kaže se obično da je monolog govor jednog

Evo, u prethodnom pasusu rečeno je dva puta "materijal".

Kako naći monolog? Ako imate kućnu biblioteku, ako vam

Koliki treba da je monolog? Između trideset i četrdeset

Kako napraviti monolog? Često nam se može dopadati ono

neprestano govori, samo sa sobom ili sa nekim drugim, dakle: nema

Kako i zašto odabrati monolog? U principu nije teško jer ih

Kakav monolog: klasični ili savremeni, komični ili tragični?

U pripremnom dijelu rada na svakom glumačkom zadatku u

U nekoliko rečenica formulišite svoj prvi utisak: a) o temi

Prikupiti činjenice znači u samom tekstu pronaći podatke koji

Ko - s kim (kakva ili kakav). 1) Zapisujte ono što nađete u

Šta radi? Zapisujte samo glagole, tj. formulacije koje opisuju

Zašto? 1) Zapisujte riječi ili formulacije koje određuju želju,

Gdje? Zapisujte riječi i izraze kojima se određuje mjesto

Kad? Zapisujte riječi i izraze kojima se određuje vrijeme

Kako? Bilježite riječi i izraze, priloške oznake kojima se

Kada uočite sve neophodne podatke koji već stoje u tekstu,

Sve što bi se moglo znati i učiniti u nekom zadatku (liku,

Analiza situacije. Situacija je, po definiciji, odnos dinamičkih

pošteđena, odbijanje poslušnosti, pobuna protiv oca i vladajućeg

Analiza okolnosti. Okupite, povežite i maštom dogradite

onoliko koliko su fleksibilni, promjenljivi i koliko nas motivišu na

Analiza lika. Sada, pošto ste otkrili osnovnu radnju, utvrdili

Sve do sada navedene elemente odredite detaljno za svoj lik.

Šta da radite kad monolog ima pripovijedni karakter?