Imunologija

Marko Perović
januar 2016

0
 Opsta svojstva i komponente imunskog sistema i tipovi imunskog
odgovora
 Imunost-otpornost na bolest, naročito infektivnu.
 Funkcije imunskog sistema:
o Odbrana od patogenih infektivnih agenasa
o Prepoznavanje i uništavanje oštećenih i
malignih ćelija
o Podrška reparaciji tkiva
 Imunost se deli na
o Urođenu, nativnu, prirodnu
o Adaptivna, stečena
 Urođena imunost može da reaguje na infektivne
agense i izmenjene sopostvene strukture
 Adaptivna imunost može da reaguje i protiv
sopstvenih i bezopasnih agenasa.
 Prvu liniju odbrane u urođenoj imunosti obezbeđuju
epitelne barijere.
 Ako mikroorganizmi prodru kroz epitel na njih
deluju fagociti, specijalizovani limfociti-NK ćelije i
pojedini proteini plazme-proteini sistema
komplementa.
 Stečena imunost se delli na humoralnu (zaštita od
ekstracelularnih m.o. )i celularnu (zaštita od
intracelularnih mikroorganizama)
 Antitela zaustavljaju m.o. koji se nalaze na površini
sluznica i u krvi da prodru u tkiva domaćina.
 Druga podela stečene imunosti je na aktivnu
(indukovana infekcijom ili vakcinacijom) i pasivnu
(preneta unosom antitela ili lifocita aktivno
imunizovane jedinke-moguća samo kod genetski
identičnih, visokosrodnih životinja i traje ograničeno
vreme)
 Fiziološki primer pasivne imunosti je zaštita
novorođenčeta od infekcije antitelima koja su
dobijena od majki preko placente i majčinog mleka.
Svojsva stečenog imunskog odgovora:
1. Specifičnost-sposobnost razlikovanja velikog
broja različitih antigena.
2. Raznolikost-veliki broj različitih limfocita koji
mogu da odgovore na razne antigene
3. Memorija-dovodi do pojačanja imunskog
odgovora nakon ponovnog izlaganja istom
antigenu. Svaki novi susret sa mikroorganizmom
stvara sve više memorijskih ćelija a aktiviraju se
i one memorijske ćelije koje su već prethodno
nastale.
4. Klonska ekspanzija-Povećava broj limfocita
specifičnih za antigen
5. Specijalizacija- uspostavlja optimalni imunski
odgovor na razne vrste mikroorganizama.
6. Smanjenje i uspostavljanje homeostaze-imunski
odgovor je uvek samoograničavajući
7. Izostanak reakcije na sopstvene antigene-
imunološka tolerancija
Mehanizmi koji dovode do veće efikasnosti imunskog
odgovora stečene imunosti:
I. Velika ekspanzija
II. Pozitivna povratna sprega koja ga pojačava
III. Mehanizmi selekcije koji favorizuju najkorisnije
limfocite
Ćelije imunskog sistema su:
1
1. Limfociti
a. B-limfociti
b. T-limfociti
c. NK ćelije
2. Antigen-prezentujuće ćelije
a. Dendritske ćelije
b. Makrofagi
c. Folikulske dendritske ćelije
3. Efektorske ćelije
a. T-limfociti
b. Makrofagi
c. Granulociti
 Limfociti se međusobno razlikuju po
površinskim proteinima CD-cluster of
dfferentiation. (prepoznaje ih različita grupa-
cluster antitela)
 Antigenski receptori T-limfocita prepoznaju
samo peptidne fragmente proteinskih antigena
vezane za produkte glavnog kompleksa tkivne
podudarnosti –MHC
 Regulatorni T-limfociti sprečavaju ili
ograničavaju imunski odgovor.
 NK ćelije su limfociti koji ne iskazuju klonski
distribuirane receptore za antigen.
 Naivni limfociti ispoljavaju receptore za antigen,
ali nisu funkcionalno osposobljeni da eliminišu
antigen. Ostaju u perifernim limfnim organima ili
cirkulišu između njih.
 Plazma ćelije-plazmoblasti-efektorski B-limfociti
koji luče antitela. Nalaze se u krvi a neke
migriraju u kostnu srž, gde sazrevaju u
dugoživeće plazma ćelije i nastavljaju da
proizvode male količine antitela dugo posle
eliminacije infekcije.
 Memorijske ćelije čine manje od 5% T-ćelija
periferne krvi kod novorođenčadi, ali više od
50% kod odraslih.
 Memorijski T limfociti migriraju u limfne
čvorove i u mukoze i u tkiva u kojima postoji
zapaljenje.
 Memorijski B-limfociti su tipično klase IgG, IgA
ili IgE
 Dendritske ćelije sakupljaju proteinske antigene
mikroorganizama koji prodiru kroz epitel i
transportuju ih do regionalnih limfnih čvorova.
 Ako mikroorganizam prodre kroz epitel
fagocituju ga makrofagi.
 Dendritske ćelije su najefikasnije APĆ u
pokretanju T-ćelijskog odgovora. Reaguju na
m.o. stvarajući površinske i sekretovane proteine
koji su, osim antigena, potrebni za aktivaciju
naivnih T-limfocita i njihovu proliferaciju i
diferencijaciju u efektorske ćelije.
 Profesionalne APĆ-dendritske ćelije, makrofagi,
B-ćelije i druge ćelije.
 B-limfociti mogu direktno da prepoznaju
antigene m.o. ili makrofagi duž limfnih sudova
mogu da hvataju antigene i prikazuju ih njima.
 FDĆ-folikulske dendritske ćelije nalaze se u
germinativnim centrima limfnih folikula i
prikazuju antigene koji stimulišu diferencijaciju
B-ćelija u folikulima.
 FDĆ ne prezentuju antigene T-ćelijama.
 Efektorske ćelije -limfociti i i drugi leukociti kao
što su granulociti i makrofagi.
 Periferni limfni organi-limfni čvorovi, slezina i
imunski sistem kože i sluzokoža, koncentrišu
APĆ, antigene i limfocite.
 Naivni limfociti prvenstveno odlaze u
specijalizovane organe u kojima je koncentrisan
antigen, a efektorske ćelije odlaze na mesta
infekcije.
 Limfni čvorovi-inkapsulirani nodularni agregati
limfnog tkiva lokalizovani duž limfnih sudova.
 Limfa kruži do limfnih čvorova i donosi
antigene, a pored toga APĆ prenose antigene do
limfnih čvorova.
 Slezina-ima istu ulogu u imunskom odgovoru na
antigene iz krvi kao limfni čvorovi u odgovoru
na antigene iz limfe.
 Limfa se uliva u slezinu kroz mrežu sinusoida.
Antigene iz krvi u slezinu prihvatajju i
koncentrišu dendritske ćelije i makrofagi. Slezina
sadrži veliki broj fagocita.
 Imunske ćelije kože i sluzokoža su difuzno
raspoređene ispod epitelnih barijera. Izuzetak su
diskretni agregati limfocita i APĆ (slični limfnim
čvorovima) npr faringealne tonzile i Pejerove
ploče.
 U limfnim čvorovima T i B limfociti nalaze se
koncentrisani u folikulima. Ukoliko su ti B-
limfociti nedavno odgovorili na antigen, folikuli
imaju zonu koja se bledo prebojava-
germinativni centar.
 T limfociti se nalaze u parakorteksu.
 U slezini T-limfociti su koncentrisani u
periarteriolarnom limfnom omotaču –PALS, dok
se B-ćelije nalaze u folikulima.
 FDĆ stalno sekretuju hemokin za koji naivne B-
ćelije eksprimiraju receptor nazvan CXCR5 i
koji ih privlači u folikul.
 Hemokini su produkovani u T-zonama limfnih
čvorova i prikazani na površini HEV.Naivni T-
limfociti eksprimiraju receptor za hemokin
CCR7 koji prepoznaje hemokine stvorene u
parakorteksu limfnih čvorova i PALS-u slezine.
 Posle aktivacije limfocita antigenima menja se
ekspresija hemokinskih receptora, te usled toga T
i B limfociti migriraju jedni prema drugima i
sreću se na ivici folikula.
 Aktivirani limfociti, posebno B-ćelije, izlaze iz
limfnog čvora preko eferentnih limfnih sudova,
a slezinu napuštaju venama.
 Naivni B i T limfociti ulaze kroz venulu sa
visokim endotelom-HEV u limfni čvor.
 Naivni limfociti stalno recirkulišu između krvi i
perifernih limfnih organa.
 Plazma ćelije ne migriraju na mesto infekcije,
umesto toga one luče antitela.
2
 Naivne ćelije koje nisu srele specifične antigene
napuštaju limfne čvorove i vraćaju se u
cirkulaciju.
 Slezina nema HEV.
 Fagociti, uključujući neutrofile i makrofage
unose mikroorganizme u vezikule i uništavaju ih.
 Epitel sprečava prodor m.o. lučenjem prirodnih
antimikrobnih agenasa.
 Dve glavne reakcije urođene imunosti su:
 Zapaljenje-indukovano citokinima i drugim
molekulima i služi za nakupljanje leukocita i
proteina plazme
 Antivirusna odbrana-posredovana
interferonima tipa I i NK ćelijama.
 Proteinski antigeni se prerađuju u dendritskim
ćelijama i nastali peptidi se prikazuju na površini
APĆ vezani za MHC molekule. Naivne T-ćelije
prepoznaju kompleks peptida i MHC molekula.
 Aktivirane dendritske ćelije eksprimiraju
kostimulatore i sekretuju citokine.
 Urođeni imunski odgovor na mikroorganizme i
polisaharidne antigene takođe aktivira sistem
komplementa.
 Signal 1-Antigen
 Signal 2-molekuli produkovani tokom urođenog
imunskog odgovora.
 Signali nastali angažovanjem receptora za
antigen i kostimulatore na limfocitima dovode do
transkripcije gena koji kodiraju citokine,
receptore za citokine, efektorske molekule i
proteine koji kontrolišu preživljavanje i ćelijski
ciklus.
 Neke aktivirane pomoćniče T-ćelije
omogućavaju nakupljanje i aktivaciju neutrofila i
drugih leukocita na mesta infekcije, druge
aktiviraju makrofage ili jednostavno ostaju u
limfnim organima i pomažu B-limfocitima.
 Mnogi polisaharidni i lipidni antigeni sadrže veći
broj identičnih antigenskih determinanti
(epitopa) sposobnih da angažuju veliki broj
receptora za antigene na B-ćelijama. Tipični
globularni protenski antigeni ne mogu da vežu
veći broj antigenskih receptora, pa je za potpun
odgovor B-ćelija potrebna pomoć CD4+ T-ćelija.
 B-ćelije unose proteinske antigene, razgrađuju ih
i prikazuju vezane za MHC molekule
pomoćničkim T-ćelijama koje ih prepoznaju i
sekretuju citokine i iskazuju površinske proteine
koji zajedno aktiviraju B-ćelije.
 Polisaharidi i lipidi uglavnom stimulišu sekreciju
klase antitela IgM.
 Proteinski antigeni stimulišu pomoćničke T-
ćelije koje indukuju produkciju antitela klasa
IgG, IgA i IgE.
 Promena klase/izotipa teškog lanca-produkcija
različitih klasa antitela iste specifičnosti.
 Sazrevanje afiniteta-pomoćničke T ćelije
stimulišu produkciju antitela sa sve većim
afinitetom za antigen.
 Antitela aktiviraju sistem komplementa,
opsonizuju i neutrališu m.o.
 Stečeni imunski odgovor se sastoji od uzastopnih
faza-pepoznavanje antigena, aktivacija limfocita
 da proliferišu i diferenciraju u efektorske
memorijske ćelije, eliminacija m.o, smanjenje
imunskog odgovora i uspostavljanje dugotrajne
memorije.
Urođena-prirodna-nativna imunost
 Urodjena imunost se bori protiv m.o.
neposredno nakon infekcije i ima ključnu
ulogu u eliminaciji mrtvih tkiva i
otpočinjanju reparacije.
 Koristi uži spektar reakcija od stečene
imunosti.
 Dve glavne reakcije:
 Zapaljenje-akumulacija leukocita i proteina
plazme na mesto infekcije
 Antivirusna odbrana-NK ćelije i interferon
tip I
 Odgovara na isti način na ponovni kontakt sa
m.o.
 Prepoznaje strukture koje su zajedničke za
različite klase m.o. a nema ih u normalnim
ćel. domaćina npr endotoksin-LPS,
terminalne rezidue manoze, dvolančanu
RNK, nemetilovane oligonukleotide bogate
citozinom i guaninom CgG-Molekulski
obrasci patogena-PAMP
 Receptori za prepoznavanje obrasca-
receptori urođene imunosti
 Urođena imunost prepoznaje strukture m.o.
koje su mu neophodne za preživljavanje te
m.o. ne može da izbegne urođenu imunost.
 Molekulski obrasci oštećenja-DAMP
prepoznaju se molekuli koji se oslobađaju iz
oštećenih ili nekrotičnih ćelija.
 Receptori na ćelijama U.I. (urođene
imunosti) kodirani su funkcionalnim genima
i ne nastaju somatskim rekombinacijama.
 Ukupna populacija limfocita može da
prepozna čak milijardu različitih antigena,
 Svi receptori urođene imunosti prepoznaju
verovatno manje od hiljadu obrazaca m.o.
 Receptori nisu klonski raspoređeni već su
identični receptori eksprimirani na svim
ćelijama određenog tipa (npr. makrofagima).
 U.I. ne reaguje protiv domaćina.
 Urođena imunost obezbeđuje odbranu u
sledećim fazama infekcije:
1. Na mestima ulaska m.o. – epitel čini barijeru,
postoje i antimikrobni molekuli i limfne ćelije u
epitelu.
2. U tkivima-lokalni makrofagi, dendritske ćelije i
druge ćelije stražari
3. U krvi-proteini plazme, uključujući i proteine
komplementa
4. Virusi pokreću produkciju interferona iz inficiranih
ćelija koji inhibiraju infekciju drugih ćelija i
podstiču ubijanje inficiranih ćelija NK ćelijama.
 Receptori su eksprimirani u različitim ćelijskim
odeljcima u kojima m.o. mogu da se nađu. –površina
ćelije-E.R, citoplazmi itd.
 Receptori slični Tollu-TLR toll like receptors – npr
TLR4-prepoznaje bakterijski LPS-endotoksin,
TLR5-prepoznaje flagelin itd itd.
3
 Signali sa ovih receptora angažuju transkripcione
faktore koji stimulišu ekspresiju gena koji kodiraju
citokine i druge proteine.
 Nuklearni faktor kapa B-transkripcioni faktor koji
aktiviraju TLR, podstiče ekspresiju citokina,
endotelnih adhezina ali i IRG-interferon regulatory
factors-regulatornih faktora interferona koji
stimulišu produkciju IFN I
 Receptori slični NOD-u-NOD-like receptors NLR-
detektuju PAMP i DAMP u citoplazmi.
 Svi NLR imaju zajednički domen-NOD –nucleotide
oligomerizazion domain) tj domen oligomerizacije
nukleotida.
 NLRP-3 detektuje oslobođeni ATP, kristali
mokraćne kiseline nastali od nukleinskih kiselina i
promene u unutrarćelijskoj koncentraciji kalijumovih
jona.
 NLRP3-oligomerizuje sa adapterskim proteinom i
pro foromom enzima kaspaza 1 (seče i aktivira IL-
1beta)-ovaj trimerni kompleks se naziva
inflamazom.
 NOD-2 specifičan za bakterijske peptide, aktivira
NF-kapa B ali se signal ne prenosi preko
inflamazoma.
 RLR-RIG like receptors-receptori slični RIG-u-
prepoznaju virusnu RNK
 Lektinski receptori-prepoznajuugljene hidrate,
specifični su za glukane gljivica-dektini i terminalne
rezidue manoze-manozni receptori.
 Epitelne ćelije stvaraju peptidne antibiotike nazvane
defenzini i katelicidini koji ubijaju bakterije.
 Intraepitelni limfociti-pripadaju T-ćelijskoj liniji, ali
eksprimiraju antigenske receptore ograničene
raznolikosti.
 Neutrofili i monociti-dva tipa cirkulišućih fagocita,
ćelije krvi.
 Neutrofili/PMN-polimorfonuklearni leukociti su
najbrojniji leukociti u krvi, ima ih između 4000 i 10
000 po mikrolitru.
 CSF-colony stimulating factors-faktori stimulacije
kolonija su citokini koji stimulišu produkciju
neutrofila i luče ih mnogi tipovi ćelija u odgovoru na
infekciji. Oni deluju na matične ćelije kostne srži
stimulišući proliferaciju i sazrevanje prekursora
neutrofila.
 Neutrofili žive nekoliko sati u tkivima
 Monociti-od 500-1000 po mikrolitru krvi. Kada
napuste krv i uđu u tkiva diferenciraju se u
makrofage koji, za razliku od neutrofila,
preživljavaju dugo.
 Sistem mononuklearnih fagocita-dva stadijuma
iste ćelijske linije-monociti i makrofagi.
 Makrofagi produkuju citokine, pokreću i regulišu
zapaljenje, ingestiraju i uništavaju m.o., uklanjaju
mrtve ćelije i pokreću reparaciju tkiva.
 Makrofagi poseduju NLR i TLR. Fagocitna funkcija
makrofaga stimulisana je receptorima na površini
ćelije npr. receptori za manozu i receptori čistači.
 Klasična aktivacija makrofaga-indukovana
signalima iz TLR i citokinom IFN-gama koje nastaje
i u urođenom i u stečenom imunskom odgovoru.
M1-tj klasično aktiviran makrofag-učestvuje u
 uništavanju mikroorganizama i pokretanju
inflamacije.
 Alternativna aktivacija makrofaga-dešava se u
odsustvu jakih signala sa TLR i indukovana je
citokinima IL-4 i IL-13, nazivaju se još i M2 i važni
su u reparaciji tkiva i kontroli inflamacije.
 Dendritske ćelije prodikuju citokine i stimulišu
stečeni imunski odgovor.
 Mastociti-mogu da se aktiviraju preko TLR ili preko
antitela.
 Granule mastocita sadrže vazoaktivne amine npr
histamin koji izaziva vazodilataciju i povećava
propustljivost kapilara, kao i proteolitičke enzime.
 Mastociti sintetišu lipidne medijatore-npr.
prostaglandine i citokine npr TNF koji podstiču
zapaljenje.
 Zaduženi su za odbranu od helminata i simptome
alergijskih bolesti.
 NK ćelije-klasa limfocita, sekretuje citokin IFN
gama koji aktivira makrofage. Makrofagi produkuju
IL-12 a on aktivira NK ćelije da luče IFN gama i
tako u krug.
 Mogu da prazne sadržaj citoplazmatskih granula u
ekstraćelijski prostor, ti proteini ulaze u inficirane
ćelije i indukuju apoptozu.
 Citokini koje sekretuju makrofagi i dendritske ćelije
koji su sreli m.i, povećavaju sposobnost NK ćelija da
ubijaju, to su IL-15, IFN I i IL-12.
 Aktivacija NK ćelija određena je ravnotežom između
angažovanja aktivacionih i inhibitornih receptora.
 citotoksičnost zavisna od antitela.
 Aktivacioni receptori imaju signalne subjedinice
koje sadrže imunoreceptorske tirozinske aktivacione
motive-ITAM. ITAM bivaju fosforilisani kada
receptori prepoznaju ligand. ITAM vezuje i aktivira
tirozin-kinazu koji fosforilišu ostale supstrate u
okviru puteva za prenos signala.
 NKG2D-aktivacioni receptor, prepoznaje molekule
slične MHC I klase koji bivaju eksprimirani u
odgovori na različite tipove stresa ćelija.
 CD16-drugi aktivacioni receptor specifičan je za
imunoglobulin G antitela vezana za ćelije-ADCC-
ćelijsa
 Inhibitorni receptori NK ćelija, blokiraju prenos
signala, prepoznaju sopstvene MHC I klase
 Receptori ubilačkih ćelija slični imunoglobulinima –
killer cell imunoglobulin-like receptor KIR-
inhibitorni receptori.
 Sadrže imunoreceptorski tirozinski inhibitorni motiv
ITIM, koji kada se fosforiliše vezuje tirozin-
fosfatazu koja uklanja fosfatne grupe i blokira
prenos signala.
 NK ćelije mogu da kompenzuju nedovoljan odgovor
CTL jer su efektivnije u odsustvu MHC mlekula čiju
ekspresiju mogu da inhibiraju neki virusi.
 Zajednička karakteristika ostalih klasa limfocita je
da eksprimiraju somatski rearanžirane antigenske
receptore ali je njihova raznolikost ograničena, tu
spadaju:
 Gama Delta T-ćelije koje se nalaze u epitelima
 NK-T ćelije u epitelima i limfnim organima
4
 B-1 ćelije –uglavnom se nalaze u peritonealnoj
duplji i mukoznim tkivima. Najveći deo cirkulišućih
IgM antitela u krvi su njihov produkt.
 B-ćelije mariginalne zone-na ivicama limfnih
folikula.
 Sistem komplementa-skup cirkulišućih i
membranskih proteina.
 Alternativni put aktivacije-pokreće se kada se neki
proteini komplementa aktiviraju na površini m.o. jer
na njemu ne postoje regulatorni proteini.
 Klasični put-antitela vezana za m.o.
 Lektinski put-kada se MBL mannose binding lectin-
lektin koji vezuje manozu-veže za terminalne
rezidue manoze glikoproteina na površini m.o.
 C3b komponenta-glavni proteolitički fragment-
kovalentno se vezuje za m.o. i aktivira ostale
proteine.
 Fagociti imaju receptor za C3b
 Opsonizacija-proces oblaganja m.o. molekulima
koje prepoznaju receptori na fagocitima.
 C5a i C3a su hemotaktični za leukocite.
 Kolektini-familija proteina kojima pripada i MBL,
sadrže domen za vezivanje ugljenih hidrata-lektin,
mogu da oblažu m.o.. Proteini surfaktanta u plućima
pripadaju ovoj familiji
 CRP-pentraksin koji se vezuje za fosforiholin na
m.o. i opsonizuje posredstvom makrofaga koji
poseduje receptor za CRP.
 Nivoi u proteina plazme naglo rastu nakon infekcije,
ovo se naziva reakcija akutne faze na infekciju.
 Većina citokina urođene imunosti nazivaju se
citokini.
 Glavni izvori citokina su dendritske ćelije i
makrofagi, ponekad i epitelne ćelije.
 TNF, IL-1 i hemokini glavni su hemokini uključeni
u privlačenje neutrofila i moocita na mesta infekcije.
TNF i IL-1 imaju sistemski efekat-groznica a
zajedno sa IL-6 indukuju oslobađanje reaktanata
akutne faze (npr CRP i fibrinogen) iz jetre.
 Rane kliničke manifestacije septičkog šoka
uzrokovane su povećanim nivoima TNF.
 TNF i IL-1 deluju na endotel venula blizu mesta
infekcije. Ovi citokini stimulišu endotelne ćelije da
sekretuje adhezine iz familije selektina nazvane E i
P-selektin. Cirkulišući neutrofili i monociti na
površini eksprimiraju ugljene hidrate koji se slabo
vezuju za selektine-dolazi do kotrljanja leukocita niz
površinu endotela.
 Leukociti eksprimiraju grupu adhezina nazvanu
integrini ( integrišu spoljašnje signale u promene
citoskeleta).
 Na mestu infekcije tkivni makrofagi i endotlene
ćelije produkuju hemokine koji se vezuju za
glikoproteine na endotelnim ćelijama i tako se
prikazuju leukocitima koji se kotrljaju po
endotelu. Hemokini stimulišu brz porast afiniteta
leukocitnih integrina za ligande na endotelu.
Tada čvrsto vezivanje integrina za te ligande
zaustavlja kotrljanje, citoskelet se reorganizuje i
ćelije se šire po površini endotela.
Redosled:
1. kotrljanje posredovano selektinima
2. čvrsta adhezija zavisna od hemokina, posredovana
integrinima
3. pokretljivost posredovana hemokinima-dovodi do
migracije leukocita van krvnog suda.
 Drugi leukociti, pored neutrofila i makrofaga
kao npr eozinofili mogu da budu privučeni na
mesto infekcije.
 Fagocitoza je proces ingestije čestica većih od
0,5 mikrometara.
 Glavni receptori u fagocitozi su receptori za
manozu i drugi lektini, i receptori za antitela i
komplement.
 Fagocitna oksidaza-dovodi do
oksidativnog/respiratornog praska tj prevodi
kiseonik u slobodne radikale-reaktivni oblik
kiseonika ROK
 Inducibilna sintaza azot-oksida prevodi arginin u
azot monoksid.
 Lizozomalne proteaze razlažu proteine
mikroorganizma.
 NET-neutrophil extracellular traps-u toku
inflamacije neutrofili umiru i izbacuju jedarni
materijal koji formira mreže histona koje hvataju
bakterije i gljive i ubijaju ih.
 Interferon tip I-indukuje otpornost na virusnu
infekciju i replikaciju koja se naziva antivirusno
stanje.
 Neinficirane ćelije u okolini imaju IFN I
receptor koji može da aktivira signalne puteve
koji inhibiraju virusnu replikaciju.
 IFN I pojačava sposobnost NK ćelija da ubija,
 Antiinflamatorni citokini-IL-10-inhibira
mikrobicidne funkcije makrofaga i antagonista
receptora za IL-1 koji blokira dejstva il-1.
 SOCS-supressor of cytokine signalling-supresori
citokinskih signala-blokiraju odgovor ćelija na
citokine, uljučujući interferone.
 Neke intracelularne bakterije su otporne na
ubijanje unutar fagocita npr. l.monocytogenes
 Ćelijski zid mikobakterija ima lipid koji inhibira
fuziju fagozoma sa lizozomom.
 Neki m.o. sadrže ćelijski zid rezistentan na
dejstvo proteina komplementa.
 Signali opasnosti-stimulusi koji upozoravaju
stečeni imunski sistem da treba da reaguje
 Adjuvansi-kada se stimuliše stečeni imunski
odgovor antigenima bez m.o. i oni izazivaju iste
reakcije urođene imunosti kao i m.o.
 Dendritske ćelije eksprimiraju kostimulatore koji
se vezuju za receptore na naivnim T-ćelijama.
 Druge dendritske ćelije i makrofagi luče citokine
kao što su IL-1,IL-1 i IL-6 koji stimulišu
diferencijaciju naivnih T-ćelija
 B-ćelije prepoznaju C3d vezan za
mikroorganizam receptorom za C3d
 Signali urođene imunosti određuju tip stečenog
imunskog odgovora.
Preuzimanje antigena i prezentacija
antigena limfocitima
Antigenski receptori B i T limfocita su membranska
antitela.
5
Jedan od svakih 100 000 limfocita je specifičan za
određeni antigen.
Imunski sistem mora različito da reaguje čak i na isti
m.o. koji se nalazi u različitim fazama životnog
ciklusa.
Većina T limfocita prepoznaje peptidne antigene koji
su vezani za molekule glavnog kompleksa tkivne
podudarnosti-MHC na antigen-prezentujućim ćel. –
MHC restrikcija.
Svaka T-ćelija ima dovjaku specifičmpsto. tj TCR
prepoznaje delove peptidnog antigena ali
istovremeno i delove samog MHC molekula koji
prezentuje taj peptid.
Neke male populacije T-ćelija prepoznaju lipidne i
druge neproteinske antigene koje prikazuju
nepolimorfni molekuli slični MHC molekulima I klase,
a neke od tih antigena mogu da prepoznaju i bez
specijalizovanog sistema za prezentaciju.
Da bi naivni T-limfociti počeli klonsku ekspanziju i
diferencijaciju u efektorske i memorijske ćelije,
moraju da prepoznaju antigene prezentovane na
dendritskim ćelijama (APĆ).
Diferentovane efektorske T-ćelje moraju ponovo da
prepoznaju antigene koje mogu da prezentuju razne
APĆ, da bi mogle uspešno da obave svoje efektorske
funkcije.
Antigeni bivaju odneseni u limfne organe kroz koje
recirkulišu limfociti.
U epitelu i subepitelnim tkivima nalazi se mreža
dendritskih ćelija. One se takođe nalaze i u T-
ćelijskim zonama perifernih limfnih organa.
Postoje dve glavne populacije dendritskih ćelija:
1. Konvencionalne
a. Većina dendritskih ćelija u tkivima i
limfnim organima pripada ovoj
podgrupi.
b. Epidermalne dendritske ćelije u koži
nazivaju se Langerhansove ćelije.
2. Plazmocitoidne
a. nazvane su tako zbog morfološke
sličnosti sa plazma ćelijama, nalaze se u
krvi i tkivima
b. Glavni su izvor interferona I u urođenom
imunskom odgovoru
Dendritske ćelije koriste razne membranske
receptore da bi vezale m.o. kao što su lektinski
receptori.
M.o. i njihovi receptori uglavnom ulaze receptorom-
posredovanom endocitozom, a neki solubilni
antigeni mogu da uđu pinocitozom.
Produkti m.o. stimulišu reakcije urođene imunosti
vezivanjem za TLR na dendritskim ćelijama, kao i na
ćelijama parenhima i rezidentnim tkivnim
makrofagima.
To dovodi do proizvodnje TNF i IL-1.
Kada se konvencionalne dendritske ćelije aktiviraju u
epitelnim barijerama, gube adhezivnost za epitel i
počinju da eksprimiraju hemokinski receptor CCR7,
za koji se vezuju hemokini koje produkuje endotel
 limfnih sudova i ćelije strome u T-ćelijskim zonama
limnfih čvorova.
Solubilne antigene iz limfe preuzimaju dendritske
ćelije koje se nalaze u limfnim čvorovima, dok
antigene koji se nalaze u krvi na isti način preuzimaju
dendritske ćelije u slezini.
Dendritske ćelije su glavni inicijatori T-ćelijskog
odgovora.
Pojedine subpopulacije dendritskih ćelija mogu da
usmere diferencijaciju naivnih CD4 T ćelija u pravcu
nastanka funkcionalno različitih efektorskih
populacija.
Makrofagi fagocituju m.o. i prezentuju njihove
antigene efektorskim T-ćelijama, koje zatim
aktiviraju makrofage.
B-limfociti takođe unose proteinske antigene i
prezentuju ih pomoćničkim T-ćelijama.
Sve sa jedrom mogu antigene poreklom od m.o. koji
se nalaze u njhivoj citoplazmi da prezentuju CTL.
MHC molekuli su membranski proteini na APĆ koji
prezentuju peptidne antigene T-limfocitima.
Ekspresija MHC II klase kod dendritskih ćelija i
makrofaga je konstitutivna a kod makrofaga je niska
ili negativna (indukuje je IFN gama).
Grupa gena koji čine MHC lokus nalazi se u genomu
svih sisara.
MHC proteini čoveka nazvani su lumani leukocitni
antigeni HLA.
Kod svih vrsta, MHC lokus sadrži dve grupe veoma
polimorfnih gena koje obuhvataju gene I i II klase
MHC.
MHC molekuli I i II klase na aminoterminalnom kraju
imaju udubljenje za čije se dno vezuje peptid.
Svaki MHC I klase sastoj se od:
1. Alfa lanca koji je nekovalnetno vezan za:
2. Beta 2-mikroglobulin-protein kodiran genom koji
ne pripada MHC lokusu
Aminoterminalni alfa 1 i alfa 2 domeni MHC
molekula I klase grade udubljenje za vezivanje
peptida od 8-11 aminokiselina. Za dno udubljenja
vezuju se peptidi, a na bočnim stranama i vrhu
udubljenja nalaze se mesta sa kojima stupa u
kontakt TCR.
Polimorfni delovi MHC nalazee se upravo u alfa 1 i
alfa 2 domenima alfa lanca.
Domen alfa 3 nije varijabilan i u njemu se nalazi
mesto za koje se vezuje T-ćelijski koreceptor CD8, ali
ne i CD4.
CD8 T-ćelije mogu da odgovore samo na peptide
prezentovane u kompleksu sa MHC I klase,
Svaki MHC II klase sastoji se od:
 Alfa lanca
 Beta lanca
Aminoterminalni regioni oba lanca –alfa1 i beta 1
domeni sadrže polimorfne regione i grade
udubljenje za peptid od 10-30 aminokiselina.
Nepolimorfni beta2 domen ima vezno mesto za
ćelijski koreceptor CD4.
6
CD4 T-ćelije mogu da odgovore samo na peptide
prezentovane u kompleksu sa MHC II
MHC geni su eksprimirani kodominantno što znači
da se aleli nasleđeni od oba roditelja eksprimiraju
podjednako.
Čovek ima tri polimorfna gena I klase:
1. HLA-A
2. HLA-B
3. HLA-C
Svaka osoba nasleđuje po jednu grupu ovih gena od
svakog roditelja-svaka ćelija može da eksprimira 6
različitih molekula I klase.
U lokusu MHC II klase svaka osoba nasleđuje:
 jedan par HLA-DP gena
 jedan par HLA DQ gena
 jedan HLA DR alfa
 jedan ili dva HLA DR beta od svakog roditelja
Beta lanci su polimorfni.
Heterozigotna osoba može da nasledi šesto do osam
MHC alela II klase.
Grupa MHC alela koja se nalazi na svakom od
hromozoma naziva se MHC haploti.
MHC geni su najpolimorfniji geni kod sisara.
Ove različite polimorfne varijante se kod jedinki
nasleđuju i ne postaju de novo somatskom
rekombinacijom gena, kao što je slučaj za antigenske
receptore.
Postojanje različitih alela osigurava da uvek postoje
bar neki članovi populacije koji su sposobni da
prezentuju proteinske antigene određenog m.o.
MHC I klase nalaze se na svim ćelijama sa jedrom,
dok su molekuli II klase uglavnom eksprimirani na
dendritskim ćelijama, makrofagima i B-limfocitima.
MHC II su takođe eksprimirani na epitelnim ćelijama
timusa i endotelnim ćelijama, a njihovu ekspresiju na
drugim tipovima ćelija može da indukuje citokin
interferon gama.
Na dnu udubljenja u većini MHC molekula nalaze se
„džepovi“ u koje ulaze bočni lanci aminokiselina
peptidnih antigena (aminokiselinski ostaci za
usidravanje).
Drugi aminokiselinski ostaci vezanog peptida štrče
naviše i njih prepoznaju antigenski receptori T-ćelija.
Svaki MHC molekul može da prezentuje samo jedan
peptid u jednom trenutku, ali je svaki MHC molekul
sposoban da prezentuje mnogo različitih peptida.
Dovoljno je da samo jeda ili dve aminokiseline
peptida odgovaraju džepu MHC molekula. MHC
molekuli imaju široku specifičnost za vezivanje
peptida.
MHC molekuli vezuju peptide tokom svoje
biosinteze, sklapanja i transporta unutar ćelije.
MHC I prezentuje peptide poreklom od
citoplazmatskih proteina.
MHC II prezentuje peptide proteina koji su preuzeti
u intracelularne vezikule.
Samo su MHC molekuli sa vezanim peptidom
stabilno eksprimirani na površini ćelije tj. moraju da
sklope oba svoja lanca zajedno sa vezanim peptidom
 da bi postigli stabilnu strukturu, dok prazni MHC
molekuli podležu razgradnji.
MHC molekuli mogu da prezentuju kako sopstvene
tako i strane peptide.
Vrlo mali broj MHC molekulakoji prezentuju
određeni peptid može da pokrene imunski odgovor.
MHC molekulu mogu da prezentuju peptide, ali ne i
cele proteinske antigene. Konverzija nativnih
proteina u peptide naziva se obrada antigena.
Ekstracelularni proteini koje unose specijalizovane
APĆ obrađuju se u endocitoznim vezikulama i
prezentuju u sklopu MHC II, dok se proteini iz
citoplazme obrađuju u citoplazmatskim organelama
i prezentuju u sklopu MHC I.
Antigen se ingestira, proteolitički se razlaže u
endocitnim vezikulama i tako nastaju peptidi
različitih dužina i redosled A.K.
APĆ kontinuirano sintetišu MHC molekule u ER.
Svaki MHC II udružen je sa proteinom nazvanim
nepromenjljivi lanac koji sadrži sekvencu sa nazivom
peptid nepromenljivog lanca vezan za II klasu-CLIP-
class II invariant chain peptide, koje se čvrsto vezuje
za udubljenje MHC II molekula.
Okupirano je mesto za vezivanje peptida čime se
sprečava da on prihvati peptide iz ER kji treba da se
vežu za MHC I klase.
Takav molekul vezan za nepromeljivi lanac usmerava
se ka kasnoj endozomalnoj/lizozomalnoj vezikuli gde
se nalazi protein sličan II klasi MHC nazvan DM- on
zamenjuje CLIP iz MHC II peptidima većeg afiniteta
(ako ih ima u ovom odeljku).
MHC II vezan za jedan od peptida nastalim
razgradnjom unetih proteina kompleks je stabilan i
prenosi se na površinu ćelije.
Antigenski proteini u citoplazmi mogu da budu poreklom
od:
 virusa koji tu žive
 fagocitovanih m.o. koji mogu da pobegnu iz
fagozoma
 mutiranih i izmenjenih gena domaćina koji
kodiraju proteine kao kod tumora
 proteini koji imaju nepravilnu konfiguraciju
Svi oni se razgrađuju u ubikvitin-proteazomskom
sistemu.
Oni se raspliću a za njih se kovalentno veže više
kopija peptida-ubikvitin i rpolaze kroz organelu-
proteazom.
Transporter oivezan sa obradom antigena-TAP-
transporter associated with antigen processing-
nalazi se na membrani ER i vezuje peptide nastake u
proteazomu na citosolnoj strani ER i ubacuje ih
aktivnim transportom u unutrašnjojst ER.
Novonastali MHC I koji nisu napunjeni peptidima
vezuju se za protein tapasin koji ih povezuje sa
molekulima TAP na membrani ER.
Dendritske ćelije su sposobne da unesu ćelije
inficirane virusom i da prikažu virusne antigene
vezane za MHC molekule I klase CD8 CTL-unakrsa
prezentacija/senzibilizacija
7
Neki virusi mogu da inficiraju samo određeni tip
ćelija, ali ne i dendritske, a te inficirane ćelije ne
mogu da produkuju sve signale za aktivaciju T-ćelija.
Te dendritske ćelije mogu takođe da prezentuju
antigene CD4 T-ćelijama i na taj način obe klase T
limfocita i CD4 I CD8 mogu da se aktiviraju dok su u
neposrednoj blizini.
Ovaj proces je bitan u diferencijaciji naivnih CD8 T-
ćelija u efektorske CTL i memorijske limfocite za koju
je često neophodna pomoć CD4 ćelija.
T limfociti prepoznaju i odgovaraju samo na
antigene koji se nalaze u ćelijama domaćina.
Postojanje odvojenih puteva za obradu antigena
omogućava različit odgovor na intracelularne i
ekstracelularne m.o i ono je neophodno jer
antigenski receptori T-ćelija ne mogu da razlikuju
ekstracelularne od intracelularnih m.o.
Tokom ekstracelularne faze protiv virusa se bore
antiutela i fagociti koje aktiviraju pomoćničke T-
ćelije, ali kada virus uđe u citoplazmu može da bude
eliminisan samo ubijanjem posredstvom CTL.
Peptidi nastali razgradnjom proteina i koji mogu da
se vežu za MHC molekule su tzv. imunodominantni
peptidi.
APĆ obezbeđuju drugi signal za aktivaciju T-ćelija,
one eksprimiraju kostimulatore i sekretuju citokine.
Ovo zajedno sa prezentacijom antigena stimuliše
proliferaciju i diferencijaciju T-ćelija u efektorske i
memorijske ćelije.
B limfociti preko membranskih antitela prepoznaju
protine, polisaharide, lipide i razne male molekule.
U odgovoru na antigen i druge signale B-ćelija
diferentuje u ćeliju koja sekretuje antitela.
Antigenski receptori B-ćelija i sekretovana antitela
uglavnom prepoznaju antigene u nativnom obliku
bez potebe za njihovom obradom i prezentacijom.
Makrofagi mogu da preuzmu antigene i prikažu ih B
limfocitima u limfnom čvoru u nativnom obliku,
Limfni folikuli u slezini i limfnim čvorovima sadrže
FDĆ-folikulske dendritske ćelije, čija je funkcija da
prikažu antigen več aktiviranim B-ćelijama.
Antigeni koje prikazuju FDĆ obloženi su antitelima ili
prodiktima aktivacije komplementa kao što su C3b ili
C3d. FDĆ koriste receptore za Fc fragmente antitela
u receotire za proteine komplementa.
NK-T- ćelije su specifične za lipide koje prezentuju
CD1 molekuli.
Gama delta-T-ćelije prepoznaju velik broj antigena
koje prezentuju molekuli slični MHC I
Prepoznavanjen antigena u stecenoj
imunosti
 B-ćelije imaju membranska antitela za receptore
 T-ćelije imaju TCR
 Imunolološki repertoar-ukupan broj različitih
klonova limfocita
 Antigenski receptori su klonski distribuirani-svaki
klon limfocita je specifičan za određeni antigen i ima
jedinstven receptor koji je različit od receptora svih
ostalih klonova.
 Membranska antitela koja imaju funkciju antigenskih
receptora na B-limfocitima mogu da prepoznaju
mnogo više različitih hemijskih struktura nego
antigenski receptori T ćelija.
 Molekuli antigenskih receptora sastoje se od
regiona(domena) koji učestvuju u prepoznavanju
antigena i kao i od drugih regiona koji su bitni za
strukturni integritet i efektorske funkcije, pa su zato
relativno konzervirani u svim klonovima,
 Varijabilni regioni-delovi receptora koji prepoznaju
antigen. Unutar svakog varijabilnog regiona najčešće
se nalaze varijacije u sekvenci aminokiselina koje se
nazivaju hipervarijabilni regioni ili regioni koji
određuju komplementarnost CDR-complementarity
determining regions
 Konstantni regioni-konzervirani delovi.
 Polipeptidni lanci antigenskih receptora su udruženi
sa nepromenljivim membranskim proteinima čija je
funkcija da u unutrašnjost ćelije sprovedu signale
pokrenute prepoznavanjem antigena.
 Ti signali mogu da dovedu do deobe, diferencije ili
smrti limfocita.
 BCR kompleks-receptorski kompleks B-ćelija čine ga
udruženi membranski antigenski receptor i signalni
molekuli a u T-limfocitima TCR kompleks
 Enzimi vezani za citoplazmatske delove signalnih
proteina pokreću fosforilaciju drugih proteina što
kulminira pokretanjem transkripcije gena i
produkcijom proteina.
 Antitela postoje u dva oblika, kao membranski
receptori na površini B-limfocita ili sekretovani
proteini, dok TCR postoji samo kao membranski
receptor na T-ćelijama.
 Antitela se još nazivaju i imunoglobulini Ig-jer su
proteini nosioci imunosti koji prilikom elektroforeze
sporo migriraju kao deo globulinske frakcije.
 Konstantni regioni nekih sekretovanih antitela mogu
da vežu druge molekule koji učestvuju u eliminaciji
antigen kao što su receptori na fagocitima i proteini
sistema komplementa.
 Membranska antitela prepoznaju antigene i tako
pokreću humoralni imunski odgovor dok
sekretovana antitela neutrališu i uklanjaju m.o. i
njihove toksine.
 Antigenski receptori T-ćelija uključeni su samo u
prepoznavanje antigena i aktivaciju T-ćelija
 Antitela se sastoje od četiri polipeptida lanca, dva
identična teška i dva identična laka.
 Svaki lanac ima jedan varijabilni i jedan konstantni
region
 Disulfidne veze spajaju svaki laki lanac sa jednim
teškim lancem, kao i teške lance međusobno,
 Laki lanac ima jedan varijabilni i jedan konstantni
domen a teški lanac ima jedan varijabilni i tri ili četiri
konstanta domena.
 Svaki domen savijen je u trodimenzionalni oblik
nazvan imunoglobulinski domen.
 Svaki imunoglobulinski domen sastoji se od dve beta
nabrane ploče koje su povezane disulfidnim
8
mostom. Lanci susednih beta nabranih ploča
povezani su kratkim ispupčenim petljama. U Ig
molekulima ove petlje formiraju tri CDR regiona koji
prepoznaju antigen,
 Vezno mesto za antigen na antitelu sastoji se od V
regiona teškog i lakog lanca pri čemu osnovna
jedinica antitela ima dva identična vezna mesta za
antigen.
 Svaki varijabilni region teškog ili lakog lanca sadrži tri
hipervarijabilna regiona.
 Fab-deo antitela koji prepoznaje antigen-fragment
antigen binding-čine ga ceo laki lanac sa v i c
domenima i v i prvi c domen teškog lanca.
 Fc-region-fragment crystaline-naziva se tako zbog
osobine da kristališe u rastvoru
 U svakom molekulu Ig postoje dva identična Fab
regiona i jedan Fc region.
 Region zgloba-između Fab i Fc regiona
 Karboksiterminalni kraj teškog lanca može da bude
ukotvljen u ćel. membranu kao kod receptora ili da
se završava repom kome nedostaje produžetak za
ukotvljavanje u membranu kao sekretorno antitelo.
 Dva tipa lakih lanaca: kapa i lambda, razlikuju se po
svojim konstantnim regionima,
 Svaka B-ćelije sintetiše ili kapa ili lambda ali ne oba
lanca.
Postoji pet tipova teških lanaca:
1. Alfa
2. Delta
3. Eta
4. Gama
5. Mikro
 Svaki tip lakog lanca može da formira kompleks sa
bilo kojim tipom teškog lanca u molekulu antitela.
 Antitela koja sadrže različite teške lance pripadaju
različitim klasama odnosno izotipovima.
 Na naivnim B-limfocitima i onim B-limfocitima koji
još nisu sreli antigen eksprimirani su IgM i IgD
molekuli vezani za ćelijsku membranu.
 Promena klase/izotipa teškog lanca – promena u
produkciji Ig izotipa
 Iako konstantni regioni teških lanaca mogu da se
menjaju, specifičnost se zadržava jer se varijabilni
regioni ne menjaju. Klasa lakog lanca takođe ostaje
nepromenjena.
 Epitopi ili determinante-delovi antigena koje
prepoznaje antitelo. Mogu biti prepoznati na osnovu
redosleda a.k. (linearni epitopi) ili oblika
(konformacioni epitopi).
 Afinitet interakcije – snaga kojom se jedna antigen-
vezujuća površina antitela vezuje za jedan epitop
antigena.
 Afinitet se obično izražava kao Kd-konstanta
disocijacije – molarna koncentracija antigena
potrebna da se angažuje polovina raspoloživih
molekula antitela u rastvoru.
 Sazrevanje afiniteta-povećanje jačine vezivanja
antigena.
 Aviditet-suma svih interakcija antitela i antigena sa
svim vezivnim mestima.
 Unaktsna reakcija-anitela proizvedena u odgovoru
na jedan antigen vežu druge, strukturno slične
antigene.
 BCR-membranski Ig nekovalentno vezan za Ig alfa i
Ig beta kojsprovode signale.
 IgA –potklase 1 i 2, najčešće dimer u sekretovanom
obliku, mukozna imunost
 IgD – nema potklasa, ne postoji sekretovani oblik,
antigenski receptor naivnih B-ćelija
 IgE – ne postoji potklasa, sekretovan kao monomer,
aktivira mastocite, koristan u odbrani od helminata
 IgG – četiri potklase, 1,2,3 i 4. Najveća koncentracija
u plazmi 13,5mg/mL, najduži poluživot u plazmi,
sekretovani monomer, osponizacija, aktivacija
komplementa ADCC, neonatalna imunost, inhibicija
B-ćelija povratnom spregom
 IgM – nema potklasa,pentamer, antigenski receptor
naivnih B-ćelija, aktivator komplementa
 Monoklonska antitela-nastaju fuzijom B-ćelija koje
produkuju određeno antitelo sa ćelijama mijeloma u
prisustvu toksina-i nastaju hibridomi.
 Geni za imunoglobuline miševa se često humanizuju,
tj zamene humanim genim i onda se takvi miševi
imunizuju antigenima da bi stvarali specifična
humana antitela.
 TCR je membranski heterodimer koji se sastoji od
alfa i beta lanca od kojih svaki ima jedan varijabilni i
jedan konstantni region.
 U varijabilnom se nalazi tri hipervarijabilna regiona.
 Svaki TCR prepoznaje samo jedan do tri
aminokiselinska ostatka peptida vezana za MHC.
 5-10% T-ćelija su gama delta T-ćelije sa istoimenim
lancima.
 Manje od 5% T ćelije NK-T-ćelije koje ispoljavaju
markere NK-ćelija. Eksrpimiraju alfa beta TCR
ograničene raznolikosti i prepoznaju lipidne
antigene prezentovane u sklopu nepolimorfnih
molekula koji liče na MHC I.
 TCR je povezan sa CD3 i zeta proteinimai zajedno
čine TCR kompleks.
 Za aktivaciju T limfocita neophodno je i vezivanje
korecetorskih molekula CD4 i CD8 koji prepoznaju
nepolimorfne regione MHC.
 Za razliku od antitela, oba lanca TCR usidrena su u
membranu.
 TCR se ne sekretuje i ne prolazi kroz procese
promene klase ili sazrevanja afiniteta.
 Sazrevanje limfocita obuhvata usmerenost
hematopoetskih progenitora ka nastanku B ili T-
ćelijske linije, umnožavanje progenitora,
preuređivanje i ekspresija gena za antigenske
receptore kao i procese selekcije.
 Preživljavanje i proliferaciju najranijih prekursora
limfocita uglavnom stimuliše IL-7, faktor rasta koji
produkuju ćelije strome kostne srži i timusa.
9
 Intenzivna proliferacija je neophodna da osigura
potreban broj ćelija koje na kraju eksrpimiraju
korisne receptore.
 Antigenske receptore kodira nekoliko genskih
segmenata koji su međusobno razdvojeni u genomu,
pri čemu tokom sazrevanja limfocita dolazi do
njihove rekombinacije(spajanja). Raznolikost nastaje
tokom rekombinacije, pretežno variranjem sekvence
nukleotida na mestima spajanja.
 Selekcija limfocita se zasniva na ekspresiji
kompletnog antigenskog receptora na svim
komponentama, kao i na tome šta taj receptor
prepoznaje.
 Nezrele T-ćelije se selektuju na osnovu sposobnosti
da prepoznaju MHC molekule doomaćina-pozitivna
selekcija.
 Negativna selekcija-B ili T ćelije koje jako reaguju na
sopstvene antigene eliminišu se.
 Nastanak funkcionalnih gena koji kodiraju
antigenske receptore B i T limfocita započinje
somatskom rekombinacijom genskih segmenata koji
kodiraju varijabilne regione ovih receptora.
 U matičnim ćelijama hematopoezeu kostnoj srži kao
i ranim limfocitnim progenitorima, Ig i TCR geni se
nalaze u konfiguraciji nasleđenoj od roditelja u kojoj
postoji više genskih segmenata za varijabilne i
konstantne regione u lokusima za lake i teške lance
Ig kao i alfa i beta lance TCR.
 Između varijabilnih i konstantnih regiona nalaze se
grupe malih nizova kodirajućih sekvenci-genski
segmenti raznolikosti-D-diversity i spajanja-J-
joining.
 Svi genski lokusi za antigenske receptore sadrže V, J i
C-gene ali samo:
1. lokusi za teške lance Ig
2. Beta i delta lanac TCR
imaju D segmente.
 Prvo se spaja jedan D sa jednim J-segmentom i na
kraju se V spaja sa D-J u lokusima za teške lance Ig.
 VDJ egzon se spaja sa prvim egzonom C regiona koji
kodira mikro-lanac, pa tako nastaje kompletna
inforaciona rnk mikro-lanca.
 Isto se dešava sa lakim lancima samo što se V
segment spaja sa J segmentom.
 VDJ rekombinaza-grupa enzima koja kodira
somatsku rekombinaciju VDJ segmenata.
 Rekombinaze dovode dva Ig ili TCR genska segmenta
u međusobnu blizinu i seku DNK na specifičnim
mestima koja se potom spajaju dejstvom ligaza.
 Raznolikost antigenskih receptora nastaje
korišćenjem različitih kombinacija V,D i J genskih
segmenata ali i još u većoj meri, promenama
redosleda nukleotida na spojevima ovih segmenata.
 Kombinatorna raznolikost-ograničena brojem VDJ
genskih segmenata
Spojna raznolikost-gotovo neograničena, nastaj:
1. Egzonukleaze-uklanjaju nukleotide
 2. Enzim – Terminalna dezoksiribonukleotid
transferaza TdT, katalizuje proces slučajnog
dodavanja nukleotida i pritom nastaju N-regioni
3. Sekvence koje štrče, popunjavaju se
dodavanjem P nukleotida
 Progenitori B-ćelija proliferišu i tako nastaje veliki
broj prekursora-pro-B-ćelije. Ove ćelije počinju da
preuređuju Ig gene, prvo u lokusu za teške lance.
Kod kojih se Vdje preuređenje uspešno obavi
razvijaju se u pre-B-ćelije-produkuju teški mikro-
lanac. Neki mikro lanci eksrpimirani su na površini sa
dva nepromenljiva proteina-surogat laki lanci i
vezuju se sa teškim lancem. Teški mikro i surogat
laki lanci udruženi sa Ig alfa i Ig beta čine receptorski
kompleks pre-B-ćelija koji šalje signale za
preživljavanje i proliferaciju ove ćelijske linije.
 Pre-BCR ćelije kod kojih dođe do neproduktivnog
preuređenja u lokusu za teške lance ne mogu da
sintetišu mikro-teški lanac, te propadaju.
 Pre-BCR takođe šalje signale koji spreavaju
rekombinaciju u lokusu za teške lance Ig na drugom
hromozomu-zato što svaka B-ćelija može da
eksrpimira samo jedan od dva alela-alelska
ekskluzija (osigurava da se proizvode receptori samo
jedne specifičnosti).
 Proces preuređenja receptora-receptor editing-
preuređenje u slučaju da nastane receptor na
sopstvene antigene.
 Pre-BCR pokreće rekombinaciju u kapa-lokusu za
lake lance. lambda laki lanac se eksrpimira samo ako
rekombinacija u lokusu za kapa lanac ne uspe. Bilo
kako bilo, neki od ova dva laka lanca se pridružuje
mikro lancu i nastaje kompletan membranski IgM
receptor.
 Nezrela B ćelija-B limfocit koji eksprimira IgM.
Završna faza sazrevanja se odigrava u kostnoj srži ili
slezini. VDJ egzon gena za teški lanac može da se
spoji sa konstantnim-mikro-egzonom ili sa
konstantnim-delta-egzonom. Pri čemu se zajedno
eksprimiraju IgM ili IgD. Te IgM+ I IgD+ ćelije
predstavljaju zrele B-ćelije.
 U kostnoj srži B-ćelija može da prepozna sopstveni
antigen visokim afinitetom i ona se uklanja
procesom negativne selekcije.
 Folikulske B-ćelije-većina B ćelija
 B-limfociti mariginalne zone-na ivici folikula slezine.
 B-1- nalazi se u limfocitnim organima u
peritonealnoj šupljini.
 Najnezreliji progenitori T-ćelija nazivaju se pro-T-
čelije ili dvostruko negativne T ćelije jer ne
eksprimiraju ni CD4 ni CD8 molekule. Te ćelije se
razvijaju pod uticajem Il-7 produkovanog u timusu.
 Rekombinacija gena za beta-TCR se obavlja pod
uticajem VDJ rekombinaze i ukoliko je uspešna na
jednom od dva nasleđena lokusa on se eksrpimira na
membrani zajedno sa nepromenljivim proteinom
pre-T-alfa, pri čemu nastaje Pre-TCR kompleks, tzv.
pre-T-ćelija.
10
 Pre TCR kompleks isporučuje signale za
preživljavanje. Ti signali stimulišu rekombinaciju
gena za alfa lanac.
 Ćelije koje prežive eksprimiraju kompletan alfa beta
TCR i CD4 i CD8 koreceptore, pa se stoga nazivaju
dvostruko pozitivne T-ćelije.
 Ukoliko ta ćelija prepozna MHC molekul koji
prezentuje sopstveni peptid u timusu, i ukoliko je
ova interakcija slaba ili umerena on bira odabaran
da preživi.
 T-ćelije čiji TCR prepoznaje kompleks peptida i MHC
molekula I klase zadržavaju ekspresiju CD8
koreceptora, a prestaju da eksprimiraju CD4 i
obrnuto. Ovakve ćelije se nazivaju jednostruko
pozitivne –T-ćelije.
 Negativna selekcija-uklanja dvostruko pozitivne T-
ćelije čiji receptori snažno prepoznaju kompleks
MHC-peptid u timusu.
 Pozitivna selekcija-T-ćelija prepoznaje kompleks
sopstvenog MHC molekula i sopstvenog peptida
niskim aviditetom i bira odabrana da preživi.
 Ukoliko nema prepoznavanja kompleksa peptid-
MHC, ćelija umire-odsustvo pozitivne selekcije-
„smrt zanemarivanjem“.
 T-ćelije koje slabo prepoznaju sopstvene antigene u
timusu imaju šansu da snažno prepoznaju i reaguuju
na antigene patogena na periferiji organizma.
Celularna imunost
 Celularna imunost obezbeđuje odbranu od infekcija
intracelularnim m.o.
 Intracelilarni m.o. mogu da budu endocitozom
unešeni u okviru ranih odbrambenih mehanizama
urođene imunosti, a da su u isto vreme otporni
prema mikrobicidnoj aktivnosti fagocita ili, u drugom
slučaju, virusi, vezujući se za receptore iniciraju ćelije
i umnožavaju se u citoplazmi.
 T-limfociti imaju važnu ulogu i u odbrani od
ekstracelularnih bakterija, gljivica i parazita.
 Za glavne funkcije T-limfocita: aktivaciju fagocita,
ubijanje zaraženih ćelija i pomoć B-ćelijama
neophodno je da T-limfociti stupe u kontakt sa
drugim ćelijama, koje mogu da budu fagociti,
inficirane ćelije domaćina ili B-limfociti.
 Naivni T-limfociti prepoznaju antigene u perifernim
limfnim organima, što dovodi do njihove
proliferacije i diferencijacije u efektorske i
memorijske ćelije, pri čemu se efektorski ćelije
aktiviraju istim antigenima u perifernim tkivima i
limfnim organima.
Faze T-ćelijskog odgovora:
1. Prepoznavanje antigena u limfnim organima
2. Ekspanzija i diferencijacija T-ćelija
3. Diferentovane efektorske T-ćelije ulaze u
cirkulaciju
4. Kretanje efektorskih T-ćelija i drugih leukocita ka
mestu infekcije
5. Efektorske T-ćelije sreću antigene u perifernim
tkivima
6. Aktivacija efektorskih T-ćelija
 7. Efektorske funkcije T-ćelija
 Jedan od najranijih odgovora je produkcija citokina,
od kojih neki dovode do klonske ekspanzije.
 Neke efektorske T-ćelije mogu da ostanu u limfnom
čvoru gde učestvuju u uklanjanju inficiranih ćelija ili
obezbeđuju B-ćelijama signale koji stimulišu
humoralni imunski ogovor.
 Memorijske ćelije cirkulišu mesecima ili godinama i
nisu funkcionalno aktivne.
 Antigeni mikroorganizma se transportuju od ulaznih
mesta infekcije do perifernih limfnih organa kroz
koje naivne T-ćelije recirkulišu.
 Adhezivni molekuli učvršćuju vezu između T-ćelije i
APĆ, a receptori za kostimulatorne molekule
prepoznaju tzv. druge signale koje obezbeđuju APĆ.
 TCR T-ćelije specifične za strani antigen istovremeno
prepoznaje prezentovani peptid i aminokiselinske
ostatke MHC molekula koji se nalaze oko udubljenja
za koje je peptid vezan.
 Svaka zrela T-ćelija eksprimira ili CD4 ili CD8
molekule koji se nazivaju koreceptori, jer zajedno sa
TCR učestvuju u vezivanju za MHC molekule.
 U isto vreme dok TCR prepoznaje kompleks peptida i
MHC molekula, CD4 ili CD8 se vezuju za MHC
molekule II ili I klase na mestu koje se nalazi van
udubljenja za vezivanje peptida.
 Biohemijske signale koji izazivaju aktivaciju T-ćelije
pokreće grupa proteina koji su pridruženi TCR
molekulu i predstavljaju deo TCR kompleksa, kao i
CD4 ili CD8 koreceptori.
 TCR je nekovalentno povezan sa kompleksom
transmembranskih signalnih molekula koji obuhvata
tri CD3 proteina i protein nazvan zeta lanac. –
Različite T-ćelije se ne razlikuju po ovim proteinima.
 Superantigeni ili polimerni proteini koji vezuju
ugljene hidrate kao npr-fitohemaglutinin mogu
aktivirati T-ćelije vezivanjem za TCR velikog broja
različitih klonova, bez obzira što su molekuli tih
klonova specifični za različite peptid-MHC
komplekse.
 Superantigeni mogu da izazovu sistemske
zapaljenske bolesti tako što stimulišu preteranu
produkciju citokina u velikom broju T-ćelija.
 Adhezivni molekuli na T-ćelijama prepoznaju svoje
ligande na APĆ i stabilizuju vezivanje T-ćelije za APĆ
jer se većina TCR molekula vezuje niskim afinitetom
za kompleks peptid-MHC molekul.
 Za indukciju odgovora, veza između T-ćelije i APĆ
mora da bude stabilizovana dovoljno dugo da bi se
dostigao neophodan prag signalizacije.
 Najvažniji adhezivni molekuli pripadaju porodici
heterodimernih proteina-integrini. Glavni integrin
uključen u vezivanje za APĆ je antigen-1 povezan sa
funkciojom leukocita LFA-1-leukocyte function
associated antigen-1), čiji je ligand na APĆ nazvan
intracelularni adhezivni molekul 1-ICAM-
intracellular adhesion molecule-1.
11
 Na naivnim T-ćelijama LFA-1 integrin se nalazi u
stanju niskog afiniteta. Pepoznavanje antigena
povećava afinitet LFA-1 na T-ćeliji.
 Integrini takođe imaju ulogu u usmerafanju
efektorskih T-ćelija ka mestu infekcije.
 Kostimulatori T-ćelija su B7-1 i B7-2 eksprimirani na
APĆ čija se ekspresija povećava kada APĆ dođe u
kontakta sa m.o. Receptor je CD28-nalazi se na
gotovo svim T-ćelijama.
 Druga grupa liganada je CD40 ligand-CD40L na
aktiviranim T-ćelijama i CD40 na APĆ. Oni ne
pojačavaju direktno aktivaciju T-limfocita, već CD40L
na aktiviranim T-ćelijama vezivanjem za CD40 na
APĆ stimuliše APĆ da eksprimiraju još više B7
kostimulatora i da sekretuju citokine.
 Adjuvansi-uglavnom deluju tako što indukuju
ekspresiju kostomulatora na APĆ i stimuliše APĆ da
sekretuju citokine koji aktiviraju T-ćelije. Adjuvansi
su uglavnom produkti m.o. ili supstance koje ih
imitiraju i one se vezuju za receptore za
prepoznavanje obrazaca na ćelijama urođene
imunosti.
Inhibitorni receptori:
1. CTLA-4-prepoznaje B7-1 i B7-2 (kao i CD28) na
APĆ
2. PD-1-prepoznaje strukturno slične ligande na
mnogim ćelijama-inhibira odg0ovor na hronične
virusne infekcije.
 Čest preduslov za aktivaciju CTL jeste unakrsna
prezentacija ćelija zaraženih virusom na dendritskim
ćelijama. Ta APĆ može da eksprimira citoplazmatske
virusne antigene u kompleksu sa MHC I i virusne
antigene iz vezikula u kompleksu sa MHC II
 Za diferencijaciju CD8+ T-ćelija u efektorske CTL
neophodna je pomoć CD4+ T-limfocita.
 Nakon aktivacije naivnih T-ćelija počinje aktivacija
enzima, mobilizacija adapterskih proteina i
produkcija aktivnih transkripcionih faktora.
 Imunološka sinapsa-mesto kontakta između APĆ i T-
ćelije sa redistribuiranim membranskim proteinima
(TCR, CD4 ili CD8 i CD28 se grupišu u centru, a
integrini po obodu)
 CD4 i CD8 koreceptori podstiču sprovođenje signala
aktivacijom tirozin kinaze nazvane Lck koja je vezana
za citoplazatski rep tih koreceptora. Lck fosforiliše
tirozinske ostatke u ITAM nizovima CD3 i zeta
proteina.
 NFAT-nuklearni faktor aktiviranih T-ćelija-
transkripcioni faktor koga aktivira enzim kalcineurin.
 NF-kapa B- transkripcioni faktor
 AP-1- aktivacioni protin 1-transripcioni faktor (može
ga aktivirati enzim mTOR
 U stečenoj imunosti, citokine sekretuju uglavnom
CD4+ T-ćelije.
 Prvi citokin koji produkuju je IL-2 – za koga ćelije
istovremeno povećavaju broj receptora i on
stimuliše preživljavanje, proliferaciju i diferencijaciju
efektorskih i regulatornih T-ćelija-autokrino
delovanje citokina.
 Obim klonse ekspanzije je naručito veliko kod CD8+
T-ćelija.
 Na vrhuncu neke infekcije, 10-20% svih limfocita
može da bude specijalizovano za taj virus-broj ćelija
koje su antigen specifične povećava se više od
10.000 puta.
 Čak i u infekcijama prouzrokovanim kompleksnim
m.o. koji sadrže mnogo antigena, većina
ekspandiranih klonova prepoznaje svega nekoliko,
često manje od pet imunodominantnih peptida.
 Ekspanzija CD4+ T-limfocita znatno je manja i iznosi
100-1000 puta.
 U roku od nedelju ili dve posle njihove aktivacije,
neke od umnoženih T-ćelija se diferentuju u
efektorske i memorijske ćelije, a većina njih umire
pošto su eliminisani stimulusi.
 Proces diferencijacije predstavlja rezultat promena u
ekspresiji gena, kao što je aktivacija gena koji
kodiraju citokine ili citotoksične proteine.
 Diferentovane efektorske ćelije se pojavljuju u roku
od tri do četiri dana posle izlaganja m.o.
 Na mestu infekcije efektorske ćelije ponovo sreću
antigene m.o. koji su stimulisali njihov razvoj.
 T-helper lifociti uz pomoć CD40L koji se vezuje za
CD40 na makrofagima i B limfocitima, a citokini se
vezuju za svoje receptore na istim ćelijama.
 Interakcija CD40L na T-limfocitima i CD40 na
dendritskim ćelijama stimuliše eksrpesiju
kostimulatora na APĆ i produkciju citokina.
 Postoje funkcionalno različite subpopulacije CD4+ T
limfocita koje proizvode različite citokine.
 U imunskom odgovoru na helminte preovlađuje
produkcija IgE antitela i aktivacija eozinofila.
 Mnoge aktivirane CD4+ T-ćelije mogu da proizvode
različite kombinacije citokina tako da ne mogu jasno
da se svrstaju u ove subpopulacije, a postoji
mogućnost i da ove subpopulacije mogu da prelaze
jedna u drugu.
 TH1 ćelije Diferencija CD4+ stimulisana je
kombinacijom citokina IL-12 koji prozvode makrofagi
i dendritske ćelije i interferon gama koji proizvode
NK ćelije. TH1 ćelije zatim prozvode interferon gama
koji dodatno stimuliše diferencijaciju u pravcu ćelija
svoje subpopulacije i inhibira razvoj TH2 I TH17
 Ove ćelije stimulišu ingestiranje i ubijanje patogena
od strane fagocita, što predstavlja ključnu
komponentu celularne imunosti.
 IFN gama stimuliše produkciju izotipova antitela koji
pospešuju fagocitozu tako što se vezuju za Fc
receptore ili aktiviraju komplemente
 IFN gama stimuliše ekspresiju MHC molekula II klase
i kostimulatora B7 na makrofagima i dendritskim
ćelijama čime se pojačava T-ćelijski odgovor
 TH2 ćelija - Razvoj je stimulisan citokinom IL-4. Ako
antigen ne stimuliše stvaranje IL-12 u APC, onda
same ćelije mogu da proizvode IL-4.
 Ova subpopulacija T-limfocita stimuliše imunski
odgovor posredovan eozinofilima koji je naročito
ekfikasan pritiv parazita iz grupe helminta.
12
 IL-4 stimuliše produkciju IgE antitela
 Il-5 aktivira mastocite i vezuje se za eozinofile
 IL-13 stimuliše sekreciju mucina što podstiče
izbacivanje parazita iz mukoznih organa
 Aktivacija TH2 ćelija pojaćava funkciju makrofaga u
sintezi proteina ekstracelularnog matriksa-reparacija
tkiva.
 IL-4, IL-10 i IL-13 inhibiraju aktivaciju makrofaga i
tako suprimiraju imunski odgovor posredovan TH1
ćelijama.
 TH17 ćelija- Razvoj i održavanje ove subpopulacije
podstiču inflamatorni citokini kao što su IL-6 i IL-1
koji proizvode makrofagi i dendritske ćelije. IL-1 i IL-
23 se produkuju u odgovoru na neke gljive i
bakterije.
 TH17 subpopulacija izaziva zapaljenje, koje deluje
tako što uništava ekstracelularne barijere i gljivice.
Sekretuju citokine IL-17 i IL-22 koji učestvuju u
privlačenju leukocita, uglavnom neutrofila, ali i
monocita na mesto prepoznavanja antigena. Osim
zapaljenja ove ćelije stimulišu produkciju
antimikrobnih supstanci-defenzini.
 Svaka subpopulacija se najbolje razivja u odgovoru
na onaj tip m.o. za koji je namenjena a za to su
najbitniji signali poreklom od APĆ i druge ćelije u
trenutku stimulacije antigenom.
 Svaka subpopulacija efektorskih T-ćelija proizvodi
citokine koji je dodatno aktiviraju, pri čemu
inhibiraju druge subpopulacije.
 Diferencijacija ovih subpopilacija je udružena sa
aktivacijom transrkipcionih faktora koji stimulišu
proizvodnju različitih citokina.
 CD8+ T-Limfociti aktivirani antigenom i
kostimulatorima diferentuju se u CTL. CTL ubijaju
zaražene ćelije egzocitozom svojih granula u datu
ćeliju. Perforin-ugrađuje se u membranu endozoma
kojim je ušao u ćeliju te omogućuje ulazak granzima
u citoplazmu. Granzimi aktiviraju kaspaze u
citoplazmi ćelije, čija je uloga da indukuju apoptizu.
CTL može da indukuje apoptozu i fezivanjem Fas-
liganda za Fas receptor na ciljnoj ćeliji.
 Ove ćelije deluju na proteinske antigene u citoplazmi
inficirane ćelije.
 Memorijske T-ćelije se nalaze u limfnim organima i
raznim perifernim tkivima, posebno na sloznicama,
koži i u cirkulaciji.
 Da bi memorijske ćelije preživele, potrebni su im
signali poreklom od citokina npr IL-7
 Memorijske T-ćelije ne nastavljaju da proizvode
citokine, niti da ubijaju zaražene ćelije, ali nakon
prepoznavanja antigena mogu vrlo brzo da povrate
ove funkcije.
 Jedna subpopulacija memorijskih ćelija tzv.
centralne memorijske ćelije, naseljavaju limnfna
tkiva i druga periferna tkiva i ključna je za brzu
klonsku ekspanziju nakon ponovnog izlaganja
antigenu.
 Druga subpopulacija tzv. efektorske memorijske
ćelije nalazi se u mokoznom tkivu i bitna je za
 aktivaciju efektorskih funkcija u odgovoru na
ponovni prodor antigena u ta tkiva,
 Tokom odgovora, preživljavanje i proliferacija T-
ćelija zavise od antigena, kostimulatornih signala
poreklom od CD28 i citokina kao što su IL-2.
 Imunski odgovor prestaje u roku od jedne do dve
nedelje nakon eliminacije infekcije.
Efektorski mehanizmi celularne
imunosti
 Celularna imunost-posredovana T-ćelijama
 Dva tipa reakcija- T-helper ćelije koje luče citokine
koji angažuju i aktiviraju druge leukocite da
fagocituju i uništavaju m.o. i CD8+ CTL koji ubijaju
inficirane ćelije i uklanjaju rezervoar infekcije.
 T-ćelije prepoznaju proteinske antigene u dve faze.
Prvo naivne T-ćelije reaguju proliferacijom i
diferencijacijom u efektorske ćelije. Drugo,
efektorske T-ćelije prepoznaju te iste antigene bilo
gde u organizmu i eliminišu ih.
Migraciju naivnih i efektorskih ćelija kontrolišu tri
familije proteina:
1. integrini
2. selektini
3. hemokini
 Naivne T-ćelije ispoljavaju različite adhezivne
molekule i hemokinske receptore u odnosu na
efektorske. Takođe, limfno tkivo i mesto zapaljenja
se razlikuju u produkciji hemokina i ekspresiji
adhezivnih molekula na endotelu.
 Naivne T-ćelije ispoljavaju adhezivni molekul L-
selektin i hemokinski receptor CCR7, koji
usmeravaju njihovo kretanje u limfne čvorovekroz
specijalizovane krvne sudove nazvane HEV-venule sa
visokim endotelom.
 HEV se nalaze u T-ćelijskim zonama i ispoljavaju
ugljenohidratne ligande koji se vezuju za L-selektin i
hemokine koji se vezuju za CCR7 i produkuju se
samo u limfnim tkivima.
 Vezivanjem za L-selektin T-ćelije se kotrljaju po
endotelu, zatim hemokini vežu CCR7 koji prenosi
intracelularne signale T-ćelijama da aktiviraju LFA-1
–antigen 1 povezan sa funkcijom leukocita-leukocyte
functional antigen 1 da bi se čvrsto vezao za svoj
ligand ICAM-1 na HEV dovodeći do zaustavljanja T-
ćelija.
 Efektorske ćelije ne ispoljavaju CCR7 i L-selektin I
zato ne ulaze u limfne čvorove.
 S1P-sfingozin 1-fosfat- ima ljučnu ulogu u izlasku T-
ćelija iz limfnog čvora. Njegova koncentracija je viša
u krvi i limfni nego u unutrašnjosti limfnih čvorova.
S1P se vezuje za svoj receptor vezuje za svoj
receptor i time snižava njegovu ekspresiju čime se
održava niska koncentracija ovog receptora na
naivnim T-ćelijama.
 Kada naivna T-ćelija uđe u limfni čvor, biva izložena
nižim koncentracijama S1P i ekspresija receptora
13
počinje da raste. Ukolike ne prepozna antigen, odlazi
u limfotok prateći gradijent koncentracije.
 Ako T-ćelija prepozna antigen i aktivira se,
površinska ekspresija S1P receptora ostaje niska
nekoliko dana, da dođe do ekspanzije i
diferencijacije, nakon čega dolazi do ponovnog
iskazivanja na površini T-ćelija koje istovremeno
gube ekspresiju L-selektina i CCR7.
 Aktivirane T-ćelije eksprimiraju visok nivo liganda za
E i P selektin i integrine LFA-1 i VLA-4 –very late
antigen 4. Endotel na mestu infekcije izložen je
dejstvu TNF i IL-1 koji povećavaju ekspresiju E i P
selektina kao i liganda za integrine- ICAM i VCAM
(vascular cell adhesion molecule 1) –adhezivni
molekul 1 vaskularnih ćelija.
 Vezivanje za integrine dovodi do kotrljanja po
površini endotela. Efektorske ćelije takođe
eksprimiraju receptore za hemokine koje luče
makrofagi i endotelne ćelije, i vezivanjem za njih
povećava se afinitet integrina za njihove ligande te
dolazi do čvrste adhezije T-ćelija za endotel.
 Naivne ćelija ne eksprimiraju receptore za E i P
selektin i receptore za hemokine koji se produkuju
na mestu zapaljenja.
 Iako naseljavanje efektorskih T-ćelija u žarište
infekcije ne zavisi od prepoznavanja antigena, u
inficiranom tkivu se uglavnom zadržavaju i aktiviraju
samo oni limfociti koji tamo uspeju da prepoznaju
antigene m.o.
 Ćelije koje su specijalizovane za antigen koji je dove
do nastanka imunskog odgovoa u tkivu će
zahvaljujući reaktivaciji od strane APĆ povećati
ekspresiju VLA integrina. Neki od ovih integrina se
vezuju za hijaluronsku kiselinu i fibronektin te
limfociti stimulisani antigenom ostaju vezani za
vezivno tkivo na mestu infekcije.
 Efektorski T-limfociti ne zavise toliko od
kostimulacije kao naivi T-limfociti. Zbog toga su
proliferacija i diferencijacija naivnih T-ćelija
ograničene na limfne čvorove dok funkcija
efektorskih limfocita može biti pokrenuta bilo kojim
ćelijom domaćina koja prezentuje antigene m.o. a ne
samo dendritskiim ćelijama.
 CD4+ T-limfociti TH1 subpopulacija pojačava
sposobnost fagocita da ubiju m.o, TH17 stimulišu
privlačenje leukocita na mesto infekcije, a TH2 ćelije
aktiviraju eozinofile da ubiju parazite iz grupe
helminata.
 Zaštita od intracelularnih bakterija zavisi od antigen
specifičnih T-limfocita ali samo ubijanje bakterija
predstavlja funkciju aktiviranih makrofaga.
 Efektorski T-limfocti TH1 subpopulacije prepoznaju
antigene prikazane na makrofagima i aktiviraju
makrofage interakcijom CD40L –CD40 i lučenjem
IFN-gama. Ovo pokreće transkripcione faktore u
makrofagima koji dovode do sinteze mikobicidnih
reaktivnih oblika kiseonika i azot-monoksida-
klasično aktivirani makrofagi.
 Makrofagi povećavaju ekspresiju MHC molekula i
kostimulatora čime amplifikuju odgovor T-ćelija.
 CD8+ T-limfociti takođe luče IFN-gama i mogu da
doprinesu aktivaciju makrofaga.
 Makrofagi prikazuju antigene m.o. CD4+ Th1
ćelijama, što stimuliše ekspresiju CD40L i produkciju
IFN-gama koji opet stimulišu fagocitozu u fagocitima
i tako se krug zatvara. U isto vreme aktivirani
makrofagi proitvode IL-12 koji usmerava
diferencijaciju naivnih CD4+ T-ćelija u subpopulaciju
Th1 ćelija.
 Th17 poreću druge ćelije da luče citokine važne za
privlačenje neutrofila i u manjoj meri monocita.
 Zapaljenje stimulisano od strane T-ćelija je jače i
duže traje nego kada je pokrenuta urođenim
imunskim odgovorom.
 Osim zapaljenja Th17, ćelije stimulišu produkciju
antimikrobnih supstanci, nazvanih defenzini-lokalno
produkovani endogeni antibiotici . Neki citokini Th17
pomažu u održavanju funkcionalnoh integriteta
epitela. Važne su za odbranu od gljivičnih i
bakterijskih infekcija.
 Th2 subpopulacija CD4+ T-limfocita stimuliše
zapaljensku reakciju bogatu eozinofilima važnu u
odbrani od parazita iz grupe helminata.
 One proizvode IL-4 (stimuliše produkciju IgE koji se
vezuju za Fc receptore na mastocitima i
eozinofilima) i IL-5 (aktivira eozinofile).
 Th2 ćelije sekretuju citokine koji inhibiraju klasičnu a
stimulišu alternativnu aktivaciju makrofaga. IL-4 i IL-
10 inhibišu klasični put aktivacije makrofaga.
 IL-4 i IL-13 mogu da aktiviraju makrogage da
eksprimiraju receptore za manozu i luče faktore
rasta koji deluju na fibroblaste da povećaju sintezu
kolagena i dovedu do fibroze.
 Tuberkuloidni oblik lepre-Th1 ćelije, lepromatozni
oblik-poremećaj u aktivaciji Th1 ćelija.
 Makrofagi nisu značajno efikasni protiv
intracelularnih m.o.
 CD8+ CTL prepoznaje kompleks MHC I. TCR i CD8
grupišu se na membrani i okruženi su molekulima
LFA-1 integrina.
 CTL ne zahtevaju kostimulaciju ili pomoć T-ćelija za
aktivaciju, pa zbog toga mogu da budu aktivirane
bilo kojom zaraženom ćelijom i da je ubiju.
 Granzim B-seče i na taj način aktivira kaspaze koj se
nalaze u citoplazmi ćiljne ćelije i imaju važnu ulogu u
indukciji apoptoze.
 Perforin-prekida integrintet membrane ciljne ćelije i
endozomalnih membrana.
 Aktivirani limfociti takođe eksprimiraju Fas ligand
koji se vezuje na Fas receptor na ciljnoj ćelije-ovo
indukuje kaspaze i apoptozu u ciljnoj ćeliji.
 ICAM-1 na ciljnoj ćeliji i LFA-1 na CTL važni su
ostvarivanju kontakta između ćelija.
 Neki m.o. sprečavaju fuziju fagozoma i lizozoma
(npr. mikobakterije) ili prave pore u membrani
fagozoma.
14
 Herpes simpleks virus inhibira prezentaciju antigena
(tako što interferira sa TAP transporterom) drugi
m.o.-inhibiraju put obrade i prezentacije MHC I ili
blokiraju transport antigena iz citoplazme u ER ili
uklanjaju novonastale MHC I iz ER.
 Drugi virusi stvaraju citokine ili solubilne citokinske
receptore-„mamce“ koji vezuju i neutralošu citokine
kao što je IFN-gama. Npr Poks virus.
 Neki virusi stimulišu ekspresiju inhibitornog
receptora PD-1 NA CD8+ T-limfocita
 HIV-ubija CD4+ T-limfocite.
Humoralni imunski odgovor
 Humorlana imunost je glavni mehanizam odbrane
od m.o. koji poseduju kapsule bogate polisaharidima
i lipidima.
 Naivni B-limfociti prepoznaju antigene, ali ne luče
antitela, aktivacija tih ćelija stimuliše njihovu
diferencijaciju u plazma ćelije koje sekretuju
antitela.
 Naivni B-limfociti eksprimiraju membranske IgM i
IgD.
 Antitela sekretovana u odgovoru na antigene m.o.
imaju istu specifičnost kao i receptori na površini
naivnih B-limfocita.
 Jedna aktivirana B-ćelija može da stvori i do 4000.
plazma ćelija.
 Tokom diferencijacije B-ćelije luče antitela različitih
izotipova teških lanaca-promena izotipa/klase teškog
lanca.
 Ponovljenim izlaganjem antigenu, stvaraju se
antitela sa sve većima afinitetom za taj antigen-
sazrevanje/maturacija afiniteta.
 Humoralni imunsko odgovor može biti T-zavisni ili T-
nezavisni.
 Proteinske antigene obrađuju APĆ a prepoznaju ih
pomoćnički T-limfociti koji imaju važnu ulogu u
aktivaciji B-ćelija
 Bez pomoći T-ćelija, proteinski antigeni pokreću slab
humoralni odgovor ili ga uopšte ne pokreću.
 Polisaharidi, lipidi i drugi neproteinski antigeni
stimulišu produkciju antitela bez uključivanja
pomoćničkih T-ćelija.
 Antitela stvorena u odgovoru na T-nezavisne
antigene pokazuju relativno nizak stepen promene
izotipa teških kanaca i sazrevanja afiniteta.
Uglavnom IgM.
 Folikulske B-ćelije stvaraju glavni deo T-zavisnog
humoralnog odgovora i od njih nastaju dugoživeće
plazma ćelije.
 B-ćelije mariginalne zone, koje se nalaze na periferiji
bele pulpe slezine, odgovarju na polisaharidne
antigene iz krvi.
 B-1 ćelije odgovaraju na neproteinske antigene u
mukoznim tkivima i peritoneumu.
 B-ćelije marginalne zone i B-1 eksprimiraju
antigenske receptore ograničene raznolikosti.
 U limfnim čvorovima makrofagi koji oblažu
subkapsularni sinus mogu da preuzmu antigene i
 prenesu ih do susednih folikula, gde se vezani
antigeni prikazuju B-ćelijama.
 B-ćelije su sposobne da prepoznaju nativni-
neobrađeni antigen tako da su antitela koja se tada
produkuju sposobna da se vežu za neizmenjene m.o.
 Za aktivaciju B-ćelija neophodni su i signali poreklom
iz urođene imunosti.
 Antigenom indukovano grupisanje membranskih Ig
receptora pokreće biohemijske signale koji se
prenose signalnim molekulima udruženim sa
receptorima.
 Unakrsno povezivanje receptora (međusobno
približavanje) dešava se kada se dva ili više
antigenskih molekula udruženih u agregat, ili
ponovljenih epitopa na jednom antigenskom
molekulu vežu za međusobno bliske membranske Ig
molekule B-ćelija.
 Polisaharid, lipidi i sl. često sadrže brojne identične
epitope u svakom molekulu i zbog toga imaju
sposobnost da se istovremeno vežu za veći broj Ig
receptora.
 Receptori su nekovalentno povezani sa Ig alfa i Ig
beta i zajedno čine receptorski kompleks na B-
ćelijama tj BCR kompleks.
 Citoplazmatski domeni Ig alfa i Ig beta imaju
konzervirane imunoreceptorske tirozinske
aktivacione motive ITAM.
 Kinaze udružene sa BCR kompleksom fosforilišu
tirozine u ITAM. Tako nastali fosforitozini privlače
Syk tirozin kinazu (isto kao i ZAP-70 u T-ćelijama)
koja se aktivira i potom fosforiliše tirozinske ostatke
na ostalim proteinima signalnog puta.
 B-limfociti eksprimiraju receptor za protein sistema
komplementa koji može da ih aktivira. To je receptor
za komplement tip 2 koji vezuje C3d. B-ćelije
specifične za određeni antigen prepoznaju taj
antigen preko svojih Ig receptora, pri čemu
istovremeno prepoznaju i vezani C3d što pojačava
aktivaciju B-ćelija.
 Aktivacija komplementa olakšava aktivaciju B-ćelija,
što je slično ulozi kostimulatora APĆ za T-limfocite.
 B-limfociti, kao i dendritske ćeliji i ostali leukociti
eksprimiraju TLR. Signali sa TLR deluju usaglašeno sa
antigenskim receptorima.
 Sami proteinski antigeni ne stimulišu visok nivo
proliferacije i diferencijacije B-ćelija.
 Aktivirane B-ćelije uvlače endocitozom proteinski
antigen koji se vezao za receptor, to dovodi do
razgradnje i prezentacije antigena u obliku u kome
ga mogu prepoznati T-ćelije
 Aktivirane B-ćelije migriraju izvan folikula prema
anatomskim odeljcima gde su koncentrisane
pomoćničke T-ćelije koje su bile aktivirane istim
antigenom koji im je prezentovan od strane
dendritskih ćelija.
Koraci u T-zavisnom humoralnom odgovoru:
1. CD4+ pomoćničke T-ćelije i B-ćelije se nezavisno
aktiviraju u svojim odeljcima u različitim
15
regionima limfnog organa i migriraju jedne
prema drugima.
2. Reakcija se sastoji od dve faze
a. B-ćelije obrađuju antigen i prezentuju ga
T-ćelijama
b. Prethodno aktivirane T-helper ćelije
eksprimiraju CD40L i sekretuju citokine,
što utiče na proliferaciju i diferencijaciju
B-ćelija. Rani humoralni odgovor koji
obuhvata sekreciju antitela i ograničenu
promenu izotipa, dešava se u ovim
ekstrafolikulskim fokusima.
3. Neke aktivirane B-ćelije migriraju nazad u folikul,
zajedno sa pomoćničkim T-ćelijama koje će pod
uticajem dodatne aktivacije od strane B-
limfocita razviti u folikulske pomoćničke T-ćelije
TFH ćelije. U odgovoru na TFH ćelije, B-ćelije
proliferišu i organizuju germinativni centar.
 U germinativnom centru B-ćelije podležu opsežnim
somatskim mutacijama i dolazi do promene izotipa
teškog lanca.
 Reakcija u germinativnom centru-vosokoafinitetne
B-ćelije bivaju selektovane u germinativnom centru
što dovodi do stvaranja visokoafinitetnih antitela i
takođe dolazi do nastanka dugoživećih plazma ćelija.
 Aktivirane T-helper ćelije reagiju sa aktiviranim B-
limfocitima u parafolikulskim fokusima.
 Migracija T i B ćelija nastaje usled promena u
ekspresiji hemokinskih receptora na aktiviranim
limfocitima.
 Aktivirane T-ćelije smanjujun espresiju hemokinskog
receptora CCR7, koji prepoznaje hemokine stvorene
u T-ćelijskim zonama i povećava ekspresiju
hemokinskog receptora CXCR5 što stimuliše
migraciju ka B-ćelijskim folukulima,
 B-ćelije započinju suprotan proces, smanjuju
ekspresiju CXCR5 a povećavaju ekspresiju CCR7.
 B-ćelije prezentuju antigene u sklopu MHC II da bi ih
prepoznale CD4+ pomoćničke T-ćelije.
 B-lifociti su veoma efikasne APĆ za one antigene
koje specifično prepoznaju.
 B-ćelija može da prepozna konformacijski epitop
proteinskog antigena, pbradi ga i prezentuje više
peptida tog proteina T-ćelijama.
 B i T-ćelije prepoznaju različite peitope istog
proteinskog antigena.
B-ćelije su sposobne da aktiviraju prthodno
diferentovane efektorske T-ćelije, ali nisu efikasne u
poretanju odgovora naivnih T-ćelija.
 Hapteni-mala hemijska jedinjenja koja prepoznaju B-
ćelije, ali koji stimulišu snažnu produkciju antitela
samo ako su vezani za proteinski nosač. B-ćelija
vezuje haptenski deo, unosi konjugat i prezentuje
peptide koji potiču od nosača T-pomoćničkim
ćelijama. (Npr. vakcine protiv polisaharida m.o.)-
konjugovane vakcine.
 Proces aktivacije B-lifocita analogan je procesu
aktivacije makrofaga T-ćelijama u okviru celularne
imunosti.
 Neophodnost interakcije CD40L i CD40 jeste da
produktivnu interakciju mogu da ostvare samo oni T
i B limfociti koji su u fizičkom kontaktu.
 Početna interakcija između T i B limfocita na ivici
limfnog folikula dovodi do produkcije niskog nivoa
antitela koji mogu biti promenjenog izotipa, ali su
uglavnom niskog afiniteta. U ovoj reakciji se stvarju
plazma ćelije koje su uglavnom kratkoživeće i kojie
stvaraju antitela tokom nekoliko nedelja, a nastaje i
malo memorijskih B-ćelija.
 TFH-folikulske pomoćničke ćelije-njihova funkcija
zavisi od kostimulatora CD28-inducibilni
kostimulator ICOS-inducible costimulator. One
mogu da nastanu od sve tri subpopulacije T-helper
ćelija ali i od neopredeljenih T-ćelija i mogu da
sekretuju citokine karakteristične za sve
subpopulacije, uključujući IFN-gama, IL-4 ili IL-17
 Deo folikula koji sadrži proliferiišuće B-ćelije je
germinativni centar.
 B-ćelije u germinativnom centru podležu promeni
izotipa i somatskim mutacijama Ig gena.
 B-ćelije sa najvećim afinitetom bivaju odabrane da
diferentuju u memorijske B-ćelije i dugoživeće
plazma ćelije.
 Različiti izotipovi antitela obavljaju različite funkcije i
zato proces promene izotipa teškog lanca proširuje
funkcionalni kapacitet humoralnog odgovora.
 Druga funkcionalna posledica prome izotipa je da su
stvorena IgG antitela sposobna da se vežu za
neonatalni Fc receptor FcRn eksprimiran u placenti i
posreduje u prenosu majčinih IgG do fetusa.
 Promena izotipa teškog lanca je indukovana
kombinacijom signala posredovanog CD40L i
citokinima.
 Bolest nazvana hiper IgM sindrom vezan za x
hromozom izazvana je mutacijama u genu za CD40L.
Pacijenti takođe imaju poremećen celularni imunski
odgovor protiv intracelularnih m.o., pošto je CD40L
važan za aktivaciju makrofaga posredovanu T-
ćelijama, kao i amlifikaciju T-ćelijskog odgovora
pomoću dendritskih ćelija.
 U B-ćelijama koje produkuju IgM i nisu izvršile
promenu klase, rearanžirani VDJ gen u genskom
lokusu za teški lanac Ig nalazi se u neposrednoj
blizini prve grupe genskih segmenata za konstantni
region, a to je C-mi
 Prvo antitelo koje stvaraju B-ćelije je IgM.
 U intronu koji se nalazi sa 5' strane svakog
konstantnog regiona, nalazi se region promene-
switch region.
 Kada se aktivira proces transkripcije nekog
konstantnog regiona, region promene konstantnog
regiona se spaja sa C-mi regionom promene pri
čemu se DNK između ta dva regiona iseca.
 AID –aktivaciom indukovana deaminaza-konvertuje
citozine u uracile.
 Rekombinacija koja izaziva promenu klase-switch
recombination-u ovome procesu se VDJ egzoni koji
su prvobitno bili blizu C-mi dovode u neposrednu
16
blizinu konstantnih regiona kao što su C-gama, C-
epsilon i sl.
 Rezultat promene je proizvodnja antitela novog
izotipa teškog lanca ali specifičnost ostaje ista jer je
ona određena VDJ egzonom.
 Citokini pomoćničkih T-ćelija određuju koji će se
izotip teškog lanca produkovati tako što utiču na to
koji konstantan region teškog lanca učestvuje u
rekombinaciji koja dovodi do promene klase.
 IFN-gama stimuliše produkciju opsonizujućih
antitela. On takođe deluje na fagocite. Stoga se ova
dva dejstva dopunjuju (fagociti imaju Fc receptor)
 IL-4-glavni citokin Th2 ćelijastimuliše promenu u IgE.
IgE eliminiše helminte u saradnji sa eozinofilima koje
aktivira drugi Th2 citokin IL-5. Dva dejstva se opet
dopunjuju.
 Priroda odgovora pomoćničkih T-ćelija na neki m.o.
određuje kakav će biti odgovor antitela i na taj način
se optimizuje humoralni odgovor.
 TGF-beta-produkuje se u limfnim tkivima mukoza i
utiče na promenu izotipa u IgA.
 Do porasta afiniteta dolazi zbog tačkastih mutacija u
V-regionima, a naročito hipervarijabilnim regionima
kojim antitela vezuju antigen. Sazrevanje afiniteta se
dešava samo u odgovoru na proteinske antigene koji
zavisi od pomoćničkih T-ćelija.
 Sazrevanje afiniteta odigrava se u germinativnim
centrima limfnih folikula i rezultat je somatskih
hipermutacija Ig gena u proliferišućim B-ćelijama ali
kao i rezultat posledične selekcije visokoafinitetnih
B-ćelija.
 Enzim AID-neophodan za promenu izotipa, takođe
ima ključnu ulogu i u somatskim mutacijama. On
stvara uracil u Ig V-regionu. Replikacijom se on
pretvara u timidin ili se mehanizmima poravke
uklanja. Mehanizmi popravke su skloni greškama pa
nastaju mutacije.
 Učestalost mutacija je jedna na svakih 1000 b.p. po
ćeliji po jednoj deobi što je za sto hiljada do milion
češće od frekvencije mutacija kod većine drugih
gena-somatske hipermutacije.
 B-ćelije umiru u germinativnim centrima, osim ako
ne prepoznaju antigen i dobiju pomoć od T-ćelija da
prežive. Antigen-antitelo kompleksi se stvaraju u
toku imunskog odgovora. Ovi kompleksi mogu da
aktiviraju komplement. FDĆ imaju receptore i za
produkte komplementa i za Fc fragment antitela.
One B-ćelije u kojima se odigrao proces somatskih
hipermutacija dobijaju priliku da se vežu za antigen
na FDĆ i na taj način budu spasene od smrti.
 Visokoafinitetne B-ćelije se najefikasnije vezuju za
antigen i zbog toga baš one uspevaju da prežive.
 Vremenom koncentracija antigena opada, a da bi
preživele B-ćelije moraju biti sposobne da vežu
antigen u sve manjoj koncentraciji, a to su
prevashodno one ćelije čiji su receptori višeg
afiniteta.
 Ćelije koje sekretuju antitela u germinativnom
centru nazivaju se plazmoblasti jer nisu potpuno
diferencirane.
 Ove ćelije ulaze u krvotok i imau tendenciju da
migriraju u kostnu srž gde sazrevaju u plazma ćelije i
mogu da prežive godinama.
 Neke od visokoafinitetnih B-ćelija u kojima se
odigrao proces promene izotipa, ne diferentuju u
ćelije koje aktivno sekretuju antitela već postaju
memorijske ćelije.
 Ne proteinski antigeni ne mogu da se vežu za MHC
molekule te ih zbog toga T-ćelije ne vide.
 Polisaharidni i lipidni antigeni često sadrže
multivalentne nizove identičnih epitopa, ovi antigeni
mogu unakrsno da povežu veći broj antigenskih
receptora na specifičnoj B-ćeliji. Ovo može dovoljno
snažno da aktivira B-ćelije i stimuliše diferencijaciju i
proliferaciju bez pomoći T-ćelija.
 Proteinski antigeni obično nisu multivalentni, te
zahtevaju pomoćničke T-limfocite.
 B-ćelije mariginalne zone u slezini su glavne u
humoralnom odgovoru na T-nezavisne antigene
poreklom iz krvi, a B-1 ćelije odgovaraju naT-
nezavisne antigene u mukoznim tkivima i
peritoneumu.
 B-ćelije specifične za antigen mogu preko svojih
membranskih Ig receptora da se vežu za antigenski
deo imunskih kompleksa.
 Takođe, Fc region IgG antitela u imunskom
kompleksu može da prepozna specijalni Fc receptor
eksprimiran na B-ćelijama nazvan Fc-gama RIIB. Ovaj
receptor sprovodi inhibitorne signalekoji neutrališu
signale koje indukuju antigenski receptori i prekida
B-ćelijski odgovor-povratna regulacija antitelima-
antibody feedback. Ovaj proces ima ulogu u
okončanju odgovora kada se proizvede dovoljna
količina IgG antitela.
 Sazrevanje afinizeta započinje signalima od Tfh ćelija
koje dovode do migracije B-ćelija u folikule i
formiranja germinativnih centara. Tu B-ćelije brzo
proliferišu i njihovi IgV-geni podležu brojnim
somatskim mutacijama.
 Tfh-u germinativnim centrima prikazuju antigen u
kompleksu sa sekretovanim antitelom.
 Rani T-zavisni humoralni odgovor, koji se dešava u
ekstrafolikulskim fokusima, dovodi do nastanka
kratkoživećih plazma ćelija.
Efektorski mehanizmi humoralne
imunosti
Antitela deluju u čitavom organizmu uključujući i
lumene mukoznih organa.
Humoralna imunost je važna u neutralisanju toksina
i samih m.o.
Plazma ćelijekoje migriraju u kostnu srž nastavljaju
da luče antitela mesecima ili godinama
Neki efektorski B-limfociti diferentuju u memorijske
ćelije koje ne sekretuju antitela ali su spremne da
reaguju ako se antigen ponovo pojavi.
Fab-region antitela-antigen vezujući region antitela.
17
Fc region-služi za aktivaciju različitih efektorskih
mehanizama.
Fc fragment Ig čine konstantni regioni teških lanaca i
on poseduje mesta vezivanja za Fc receptore na
fagocitima i za proteine komplementa.
IgE-funkcije:
1. Neutralizuje m.o. i njihove toksine
2. Osponizuje antigene za fagocitozu koju vrše
neutrofili i makrofagi
3. Aktivacija klasičnog puta komplementa
4. Ćelijska citotoksičnost zavisna od antitela,
posredovana NK ćelijama
5. Neonatalna imunost: prenos majčinih antitela
korz placentu i creva
6. Inhibicija B-ćelijske aktivacije povratnom
spregom
IgM-aktivacija klasičnog puta komplementa
IgA-mukozna imunost, neutralizacija m.o. i toksina
IgE-odbrana protiv helminata i degranulacija
mastocita.
Promena u IgG izotip produžava prisustvo antitela u
krvi, a time i njegovu funkcionalnu aktivnost.
Neonatalni Fc receptor-FcRn-eksrpimiran je u
placenti, endotelu, fagocitima i drugim ćelijiama
U endotelu FcRn ima ulogu u zaštiti IgG od
intracelularnog katabolizma.
FcRn se nalazi u endozomima endotelnih ćelija, gde
se vezuje za IgG kojeg su preuzele ćelije. IgG biva
vraćen u cirkulaciju
IgG antitela imaju poluživot od oko tri nedelje
Protein nastao fuzijom receptora za TNF i Fc,
funkcioniše kao antagonist TNF i koristi se u
tretmanu inflamatornih oboljenja. Vezivanjem ovog
receptora za Fc fragment IgG poluživot tog proteina
se produžava.
Endotoksini i egzotoksini m.o. često deluju tako što
se vežu za ćelijske receptore domaćina. Antitela
protiv toksina onemogućavaju ovo vezivanje.
Opsonini-molekuli koji oblažu m.o. i tako stimulišu
njihovu fagocitozu.
Fc regioni IgG1 i IgG3 se vezuju za visokoafinitetni
receptor za Fc regione gama-teških lanaca Fc-gama
RI koji je eksprimiran na neutrofilima i makrofagima.
Fagocitoza posredovana antitelima predstavlja
glavni mehanizam odbrane protiv inkapsuliranih
bakterija kao što su pneumokoke. Kada nema
antitela, kapsula bogata polisaharidima štiti ih od
fagocitoze.
Fc-gama-RIIB receptor je važan za inhibiciju B-ćelija
povratnom spregom-smanjenje zapaljenja.
IVIG-intravenski imunski globul-IgG prokupljen od
većeg broja zdravih davalaca daje se pacijentima sa
zapaljenskim bolestima, povoljan efekat se
objašnjava njegovim vezivanjem za Fc-gama-RIIB
NK ćelije mogu da se vežu za ćelije obložene
antitelima i da ih potom unište
NK ćelije eksprimiraju Fc-gama RIII receptor-još
jedan aktivirajući receptor NK ćelija.
Vezivanjem za IgG antitela na površini ciljne ćelije NK
ćelije oslobađaju sadržaj svojih granula-ćelijska
citotoksičnost zavisna od antitela (npr. protiv virusa
sa omotačem).
IgE aktivira mastocite i eozinofile i učestvuje u
odbrani od helminata i alergijskim bolestima.
IgE se vezuju za crve i pospešuju vezivanje eozinofila
i mastocita pomoću receptora na njima.
Angažovanje ovog Fc-epsilon RI-receptora zajedno
sa IL-5 koga luče Th2 ćelije dovodi do aktivacije
eozinofila.
IgE stimulišu mastocite da sekretuju citokine,
uključujući i hemokine koji privlače još više
leukocita.
U odgovoru na helminte B-ćelija luči IgE, a u
odgovoru na većinu bakterija i virusa stvara se IgG
koji stimulišu fagocitozu.
Aktivacija proteina komplementa uključuje kaskadno
prolteolitičko razlaganje tih proteina i stvaranje
efektorskih molekula. Ima izraženu moć
amplifikacije.
Aktivirani proteini komplementa kovalentno se
vezuju za površinu ćelije koje su aktivirale
komplement.
Postoje tri glavna puta aktivacije komplementa, dva
nazvana alternativni i lektinski započinju m.o. i
treći-klasični-započinju ga antitela različitih izotipova
pošto su se vezala za antigen.
Alternativni put aktivacije započinje kada se produk
hidrolize C3 nazvan C3b, istaloži na površini m.o.
C3b vezuje faktor B koga potom razlaže proteaza
plazme dajuži Bb,
C3 konvertaza alternativnog puta-kompleks C3bBb-
enzim koji razlaže nove molekule C3.
C5 konvertaza-kompleks C3bBbC3b nastao
vezivanjem još jednog C3-Razlaže C5-čime započinje
kasna faza aktivacije komplementa.
Klasični put aktivacije komplementa započinje
vezivanjem IgM ili IgG1, IgG2 ili IgG3 za antigene,
susedni Fc regioni antitela vezuju se za C1, koji sada
postaje enzimski aktivan i vezuje i razlaže C4 i C2.
C3 konvertaza klasičnog puta-C4b2a-razlaže C3
dajući C3b
C5 konvertaza razlaže C5
Lektinski put-lektin koji vezuje manozu MBL-protein
plazme veže se za m.o. MBL je sličan C1 i može da
aktivira C4 i C2, ostali koraci su isti kao i u klasičnom
putu.
Konačan rezultat rane faze aktvacije komplementa
je oblaganje m.o. kovalentno vezanim C3b
molekulima.
Kasna faza u aktivaciji komplementa započinje
vezivanjem C5 komponente za C5 koncertazu pri
čemu nastaje C5b.
C6,C7,C8,C9 se redom vezuju za kompleks u čijem
središtu se nalazi C5b.
C9 polimerizuje i formira pore u ćelijskoj membrani,
omogućavajući ulazak vode i jona u m.o.
18
Ta polimerna struktura nazvana poli C9 predstavlja
ključnu komponentu kompleksa koji oštećuje
membranu MAC-membrane attack complex.
Fagociti eksprimiraju receptor za komplement tip 1
CR1-complement receptor type 1.
Liza indukovana MAC-om efikasna je samo protiv
m.o. koji imaju tanke ćelijske zidove i malo
glikokaliksa kao što je npr Naisseria.
Peptidni fragmenti nastali razlaganjem C3,C4 i C5
privlače neutrofile, stimulišu oslobađanje
zapaljenskih medijatoraiz različitih leukocita.
Sistem komplementa stimuliše razvoj humoralnog
imunskog odgovora, C3d-raspadni produkt C3 biva
prepoznat od receptora za komplement tip 2 –CR2
na B-limfocitima. Signali stimulišu B-ćelijski odgovor
na dati m.o.
Proteine komplementa vezane za antigen-antitelo
komplekse prepoznaju folikulske dendritske ćelije u
germinativnim centrima što omogućava da antigeni
budu prikazani B-ćelijama.
Moguće je da do povećane incidencije lupusa kod
osoba kojima nedostaje C2 i C4 dolazi zbog toga što
je funkcija klasičnog puta da eliminiše imunske
komplekse iz cirkulacije poremećena.
DAF-faktor koji ubrzava razgradnju-decay-
accelerating factor-površinski protein, blokira
formiranje C3 konvertaze,
MCP-membranski kofaktorski protein-membrane
cofactor protein-kofaktor za proteolitičko razlaganje
C3b
C1 INH-C1 inhibitor zaustavlja aktivaciju
komplementa već na nivou aktivacije komponente
C1. Nsledna deficijencija dovodi do bolesti nazvane
nasledni angioneuretski edem.
Paroksizmalna noćna hemoglobinurija-stečeni
nedostatak glikoproteina neophodnog za vezivanje
DAF-dolazi do prevremenog raspada eritrocita.
IgA antitela-u limfnom tkivu mukoza. Od približno 3g
antitela koja se stvore kod zdrave odrasle osobe u
toku jednog dana, 60-70% su IgA.
Deo IgA mogu da produkuju i B-1 ćelije.
Poli-Ig receptor-eksprimiran na bazalnoj površini
epitelnih ćelija-vezuje IgA i endocitozom ga
transportuje na luminalnu površinu. Ovde se
receptor iseca dejstvom proteaze.
Deo poli Ig-A ostaje vezan za antitelo-sekretorna
komponenta, ona štiti antitelo od degradacije
proteazama u crevu.
Novorođenčad dobijaju IgG antitela od majke na dva
načina, oba posredovana neonatalnim Fc
receptorom.
Pojedine potklase IgG antitela vezuju se za FcRn koji
je eksprimiran u placenti i aktivno se transportuju u
fetalnu cirkulaciju.
Po rođenju, novorođenčad unose majčina antitele
kolostrumom i mlekom majke. Intestinalne epitelne
ćelije neonatusa takođe eksprimiraju FcRn receptor
koji IgG prenosi kroz epitel.
 Mnoge bakterije i virusi mutiraju svoje površinske
antigenske molekule tako da ih antitela više ne
prepoznaju npr. HIV, virus influence.
Drugi m.o. inhibiraju aktivaciju komplementa ili su
otporni na fagocitozu.
Velike boginje-variola vera major-jedina bolest ljudi
istrebljena ljudskom aktivnošću, ima je samo u
laboratorijama.
Neke vakcine sadrže atenuisane m.o. koji su tretirani
da izgube svoju infektivnost i patogensot, a da
zadrže antigenost-BCG npr-produkuju se antitela.
Za poliomijelitis vakcine se daju oralnim putem da bi
stimulisale mukozni IgA odgovor.
Subjedinične vakcine-sastoje se od proteina i
polisaharida m.o. npr tetanusni ili difterični toksoid.
Konjugovane vakcine-hemijskim putem vezani
proteini sa polisaharidnim antigenima m.o. aktivira
se T-helepr populacija-H.influenzae.
Ubrizgani antigeni indukuju uglavnom produkciju
antitla. Da bi se pokrenuo odgovor posredovan T-
ćelijama npr CTL neophodno je da antigeni dospeju
u unutrašnjost APĆ. Atenuisani virusi mogu da
ispune taj uslov.
Jedan od pristupa je da se ubace antigeni m.o. u
virusne vektore koji ce inficirati ćelije i produkovati
antigene unutar tih ćelija.
Druga tehnika je da se izvrši imunizacija osoba
bakterijskim plazmidom koji sadrži DNK za antigene
m.o. Takav plazmid ingestiraju APĆ i u njima se
produkuje odgovarajući antigen.
Još jedan pristup je da se proteinski antigeni vežu za
monoklonska antitela, dendritske ćelije ih unakrsno
prikažu te stoga mogu da izazovu odgovor CTL.
Najvažniji mehanizmi urođene imunosti na viruse.
 Interferon tip I luče ćelije inficirane virusom, inhibira
virusnu replikaciju u susednim neinficiranim
ćelijama. Ovo te ćelije dovodi u tzv. „antivirusno
stanje“ aktivacijom odgovarajućih enzima koji
interferiraju sa replikacijom virusa i razgrađuju
virusnu nukleinsku kiselinu. On takođe povećava
ekspresiju MHC molekula prve klase čime stimulišu
CTL, NK ćelije i TH1 ćelije.
 NK ćelije reaguju na smanjenu ekspresiju MHC
molekula I klase ubijanjem inficiranih ćelija
indukcijom apoptoze koristeći u osnovi iste
mehanizme kao i CTL. One drže virusnu infekciju
pod kontrolom dok se ne razviju CTL.
Mehanizmi odbrane protiv bakterijskih,
virusnih, gljivičnih i parazitskih infekcija
Najvažniji mehanizmi stečene imunosti na viruse.
1. Antitela neutrališu infektivnost virusa
vezivanjem za antigene njihovog kapsida ili
omotača i na taj način ih sprečavaju da inficiraju
ćelije. Takođe, započinju opsonizaciju, aktiviraju
komplement klasičim putem ili dovode do
ADCC-ćelijske citotoksičnosti zavisne od antitela
preko NK ćelija
19
2. Virusi se eliminišu aktivnošću CTL-indukuju
apoptozu uz pomoć FasL-Fas interakcije. Drugi
način ubijanja je uz pomoć granzima i perforina.
3. Pomoćničke CD4+ ćelije TH1 stimulišu B-ćelije i
CTL
Najvažniji mehanizmi urođene i stečene imunosti na
gljivice i protozoe
Urođena-Fagociti-naročito neutrofili direktno ubijaju
gljive fagocitozom a mogu i osloboditi mikrobicidne
supstance! Gljive takođe aktiviraju alternativni i
lektinski put komplementa.
Stečena-Pomoćničke CD4+ T ćelije i to TH1, luče IFN
gama koji stimuliše makrofage i IL-17 (produkt TH17
subpopulacije) koji je moćan aktivator neutrofila
Urođena-Glavni mehanizam urođene imunosti u odbrani
protiv protozoa je fagocitoza. Neke protozoe mogu da
aktiviraju komplement alternativnim putem. Na oba
ova mehanizma odbrane, mnoge protozoe su imune
Stečena-Antitela su efikasna u odbrani od
ekstracelularnih protozoa kao i intracelularnih u fazi
kada se nalaze izvan ćelije. Za protozoe otporne na
fagocitozu ključnu ulogu imaju TH1 subpopulacija
pomoćničkih T-limfocita koje kontaktom i citokinima
aktiviraju makrofage i pospešuju njihove ubilačke
mehanizme. CTL imaju značaj u borbi protiv
intracelularnih protozoa.
Najvažniji mehanizmi urođene i stečene imunosti ne
helminte
Urođena- Glavnu ulogu imaju eozinofili koji poseduju
granule sa različitim supstancama toksičnim za parazite
koje mogu da oštete omotač parazita i ubiju ih.
Komplement, aktiviran alternativim putem takođe
deluje na helminte, međutim, većina njih je otporna
Stečena- Posredovana je TH2 imunskim odgovorom, ove
ćelije luče IL-4 i druge citokine koji dovode do produkcije
IgE antitela koja mogu da se vežu za helminte i pomognu
eozinofilima da ih prepoznaju i ubiju (Eozinofili imaju
receptor za Fc fragment IgE) ili da se vežu za mastocite i
aktiviraju ih da luče citokine i indukuju zapaljenje.
Stimuliše razvoj B-limfocita da produkuju IgE antitela. IL-
5 stimuliše razvoj i aktivaciju eozinofila. Ove ćelije
takođe dovode do proliferacije mastocita, stimulišu
peristaltiku i sekreciju mukusa.
Načini na koji virusi, paraziti i gljive izbegavaju imunski
odgovor
Virusi-
 Česte su antigenske varijacije koje su posledica
tačkastih mutacija u genomu virusa.
 Inhibiraju stabilnu ekspresiju MHC molekula I klase.
 Pojedini virusi produkuju proteine koji su slični
citokinima ili receptorima za citokine koji se nalaze
na našim ćelijama (Virokini i viroreceptori). Kroz
kompeticiju sa citokinima, ti proteini mogu da
inhibiraju ćelije imunskog sistema i promovišu
perzistenciju virusa u organizmu.
 Neki virusi kao npr HIV direktno napadaju ćelije
imunskog sistema, dok neki inhibiraju apoptozu.
 Uspostavljanje latencije-ostaju u ćeliji u vidu
ekstrahromozomske cirkularne DNK ili ugrade svoju
DNK u genom inficirane ćelije i uspostavljaju
perzistentne infekcije.
Gljive-Kao i virusi imaju sposobnost menjanja strukture
svojih antigena.
Grade kapsulu koja deluje antifagocitno.
Mogu da pređu u citoplazmu napuštanjem fagozoma.
Paraziti- Takođe imaju zastupljenu antigensku
varijabilnost.
 Inhibiraju komplement tako što preuzimaju
njegove regulatorne proteine.
 Otpuštaju antigene za koje su se vezala antitela.
Skrivaju se od imunskog sistema boravkom u GIT
ili razvijanjem cisti.
 Neki su sposobni da inhibiraju imunski odgovor
produkcijom inhibitornih citokina.
Imunološka tolerancija i autoimunost,
principi dijagnostike i lečenja
autoimunskih bolesti
 Imunološka tolerancija-izostanak odgovora na
sopostveno.
 Autoimunost nastaje usled nesposobnosti organizma
da razlikuje sopstveno od stranog.
 Imunološka tolerancija se indukuje izlaganjem
limfocita sopstvenim antigenima.
 Antigeni koji pokreću imunski odgovor-imunogeni.
 Tolerogeni-antigeni koji izazivaju toleranciju.
 Imunološko ignorisanje-antigen specifični T-limfociti
ne reaguju ni na jedan način na antigen, ne
primećuju njegovo postojanje.
 Imunološka tolerancija indukuje se susretom
limfocita koji sazrevaju i antigena u generativnim-
centralnim limfnim organima-centralna tolerancija ili
kada zreli limfociti susretnu antigen u sekundarnim
limfnim organima ili perifernim tkivima, što se naziva
perifernom tolerancijom.
 CD4+ T-ćelije kontrolišu skoro svaki imunski odgovor
na proteinske antigene.
 Glavni mehanizmi centralne tolerancije T-ćelija su
ćelijska smrt i nastanak CD4+ regulatornih T-ćelija
 Ako nezreli limfocit snažno reaguje sa sopstvenim
antigenom koji je prikazan kao peptid vezan za MHC
dobija signale koji indukuju apoptozu-negativna
selekcija-glavni mehanizam centralne tolerancije.
 Antigene koji indukuju negativnu selekciju čine
proteini kojih ima mnogo u celom organizmu kao što
su proteini plazme.
 Protein nazvan AIRE-autoimunski regulator-
odgovoran za ekspresiju antigena perifernih tkiva u
timusu. Mutacije njegovor gena izazivaju
autoimunski poliendokrini sindrom.
 Negativna selekcija nije savršena, brojni
autoreaktivni limfociti postoje kod zdravih osoba ali
periferni mehanizmi sprečavaju njihovu aktivaciju.
20
 Neke nezrele CD4+ T-ćelije kojie prepoznaju
sopstvene antigene u timusu visokim afinitetom ne
umiru nego sazrevaju u regulatorne T-ćelije i odlaze
u periferna tkiva.
 Periferna tolerancija nastaje kada zreli T-limfociti
prepoznaju sopstvene antigene u perifernim tkivima,
što uzrokuje funkcionalnu inaktivaciju-anergiju ili
smrti ili kada regulatorne ćelij suprimiraju imunski
odgovor.
 Prepoznavanje antigena bez adekvatne kostimulacije
dovodi do anergije ili ih čini podložnim supresiji
posredstvom regulatornih T-ćelija.
 Signal 1-antigen
 Signal 2-kostimulatori koji se eksprimiraju na APĆ-
obično deo urođenog imunskog odgovora na m.o.
 Dendritske ćelije u normalnim, nezaraženim tkivima
nalaze se u neaktivnom obliku i tada eksprimiraju
malo ili nimalo kostimulatora kao što su B7 proteini.
 Dendritske ćelije neprestano obrađuju i prikazuju
sopstvene antigene, te T-limfociti mogu da sa
receptorima za sopstvene antigene da ih prepoznaju
ali ne dobijaju kostimulatorne signale pošto nema
pratećeg urođenog imunskog odgovora.
 Anergija-dugotrajna funkcionalna inaktivacija T-ćelija
do koje dolazi kada te ćelije prepoznaju antigen bez
odgovarajućeg kostimulatora.
 Anergične ćelije preživljavaju ali su nesposobne da
odgovore na antigen.
 Po prepoznavanju sopstvenih antigena T-ćelije mogu
prevashodno da uključe neki od inhibitornih
receptora iz porodice CD28 kao što je anigen 4
povezan sa citotoksičnim T-limfocitima CTLA4 ili
protein jedan programirane ćelijske smrti PD-1
 CTLA-4 ima viši afinitet za B7 u odnosu na CD28,
 Stoga, kada su nivou B7 niski, kao npr kada APĆ
prezentuje sopstvene antigene, receptor koji se
prvenstveno angažuje je visokoafinitetni CTLA-4 ali
kada su nivou B7 visoki, više je angažovan CD28.
 CTLA-4 blokira i uklanja B7 molekule sa površine
APĆ.
 CTLA-4 može takođe da isporuči inhibitorne signale
T-ćeliji.
 Kod pacijenata koji su obloleli od tumora, a kojima
su data antitela da blokiraju CTLA-4 ili PD-1 da bi se
uklonila inhibicija i podstakao nijihov antitumorski
imunski odgovor takođe mogu da se razviju
autoimunske reakcije.
 Regulatorne T-ćelije nastaju u timusu ili u perifernim
organima nakon prepozavanja sopstvenih antigena i
prečavaju aktivaciju potencijalno štetnih limfocita,
specifičnih za te sopstvene antigene.
 Većina regulatornih T-ćelija su CD4+ i eksprimiraju
visok nivo alfa lanca IL-2. Nastanak i funkcija
regulatornih T-ćelija zavise od transkripcionog
faktora kji se naziva FoxP3
 Preživljavanje i funkcija regulatornih T-ćelija zavise
od IL-2
 TGF-beta-faktor transformacije rasta beta-citokin
značajan za nastanak regulatornih T-ćelija, možda
 zato što stimuliše ekspresiju transkripcionog faktora
FoxP3.
 Neke regulatorne ćelije stvaraju citokine koji
sprečavaju aktivaciju limfocita, dendritskih ćelija i
makrofaga-npr IL-10 ili TGF-beta
 Regulatorne ćelije ispoljavaju CTLA-4
 Regulatorne ćelije imaju visok nivo ekspresije IL-2
receptora i mogu da vežu ovaj ključni faktor rasta T-
ćelija i smanje količinu koja je dostupna aktiviranim
T-ćelijama.
 Prepoznavnaje sopstvenih antigena indukuje
apoptozu koja dovodi do eliminacije-delecije
autoreaktivnih limfocita.
 Prepoznavanje sopstvenih antigena indukuje
produkciju proapoptotskih proteina u T-ćelijama što
ubija čelije uključivanje mitohondrijalnog puta u
kome različiti proteini cure iz mitohondrija i
aktiviraju kaspaze u citosolu koje dovode do
apoptoze.
 Sopstveni antigeni prepoznati bez jake kostimulacije
ne podstiču stvaranje antiapoptotskih proteina i
relativni nedostatak signala za preživljavanje izaziva
smrt ćelija, koje prepoznaju te antigene.
 Prepoznavanje sopstvenih antigena izaziva
istovremenu ekspresiju receptora smrti i njihovih
liganda.
 Fas ekprimiran na mnogim tipovima ćelija. FasL-
eksprimiran uglavnom na aktivisanim T-ćelijama.
 Bolesti ljudi sa zajedničkim imenom autoimunski
limfoproliferativni sindrom, javljaju se retko i
predstavljaju jedini poznati primer poremećaja
apoptoze.
 Limfni sudovi u kojima se antigeni m.o. transportuju
ne dreniraju se u timus.
 M.o. indukuju proliferaciju i diferencijaciju T-ćelija u
efektorske ćelije.
 Sopstveni antigeni se nalaze u timusu gde indukuju
deleciju i nastanak regulatornih T-ćelija.
 Sopstveni polisaharidni, lipidni antigeni moraju da
indukuju toleranciju B-ćelija a proteini neće izazvati
produkciju autoantitela ako su pomoćničke T-ćelije i
B-ćelije tolerantne.
 Kada nezreli B-limfociti reaguju snažno sa svojim
antigenima u kostnoj srži, oni ili izmene specifičnost
svog receptora-preuređenje receptora ili umiru-
negativna selekcija.
 Ako antigeni budu prepoznati u kostnoj srži niskim
aviditetom, B-ćelije preživljavaju ali je ekspresija
antigenskih receptora smanjena i te ćelije postaju
funkcionalno neresponsivne-anergične.
 Ako B-ćelije prepoznaju neki antigen a ne prime
pomoć od pomoćničkih T-ćelija (pošto su one
eliminisane ili su tolerante) B-ćelije postaju
anergične zato što su prekinuti signali kroz
antigenski receptor.
 B-ćelije koje prepoznaju sopstvene antigene na
periferiji, mogu da podlegnu i apoptozi ili se
angažuju inhibitorni receptori B-ćelija i tako se
sprečava njihova aktivacija.
21
 Osnovni faktori u razvoju autoimunsti su nasleđeni
geni i faktori spoljašnje sredine kao što je infekcija.
 Geni utiču na puteve uspostavljanja tolerancije na
sopstveno i dovode do opstanka autoreaktivnih T i B
limfocita.
 Autoimunski ciljni molekuli ćesto su nepoznati i
klinički se ispoljavaju znatno kasnije od započinjanja
autoimunskih reakcija.
 Nasleđeni rizik je naručito često povezan sa genskim
lokusom za MHC molekule.
 Povećana incidencija se naziva unakrsni odnos-odds
ratio-ili relativni rizik udruženosti HLA i bolesti.
Određeni MHC aleli mogu da utiču na nastanak
autoimunosti zato što
 Prikazuju patogeni sopstveni peptid
autoreaktivnim T-ćelijama
 Zato što ne prikazuju određene sopstvene
antigene u timusu pa izostaje negativna selekcija
T-ćelija
 Peptidni antigeni koje oni prezentuju ne
stimulišu regulatorne T-ćelije
 Polimorfizmi gena koji kodiraju tirozin-fosfatazu
mogu da regulišu aktivaciju B i T limfocita i povezani
su sa mnogim autoimunskim bolestima, npr
reumatoidnu artritis SLE, dijabetes melitus tip 1.
 Gnetske varijante molekula koji prepoznaje
mikroorganizme u citoplazmi, NOD-2, udružene su
sa 25% Kronove bolesti.
 Infekcija može da aktivira autoreaktivne limfocite i
da stimuliše nastanak autoimunskih bolesti.
 Infekcija nekog tkiva indukuje lokalni odgovor
urođene imunosti i može da indukuje povećanu
produkciju kostimulatora i citokina u tkivima APĆ.
 Imunski odgovor na peptide m.o. može da izazove
imunsku reakciju na sopstvene antigene-ukrštena
reaktivnost –molekulska mimikrija.
 U reumatskog groznici antitela specifična za
streptokoke ukršteno reaguju sa antigenima
miokarda i prouzrokuju oštećenje srca. Infekcija
može takođe oštetiti tkivo i time osloboditi antigene
koji su normalno izdvojeni od imunskog sistema-npr
u testisu i oku, oslobađanje tih antigena (usled
traume ili infekcije) može da pokrene imunsku
reakciju protiv tog tkiva.
 Neke infekcije štite od pojave autoimunskih bolesti.
 Izlaganje sunčevoj svetlosti je okidač za razvoj
autoimunske bolesti –sistemski eritemski lupus SLE-
pri čemu se produkuj antitela protiv sopstvenih
jedarnih proteina-oni se oslobađaju iz ćelija koje
umiru apoptozom zbog izlaganja UV zračenju.
 Laboratorijska dijagnostika reumatodnoh artritisa-u
serumu 75% pacijenata prisutan je reumatoidni
faktor RF-to je antitelo klase IgM pecifično za Fc
fragment IgG. RF gradi imunske komplekse koji se
talože u zglobovima, C1 se vezuje za njih i pokreće
klasični put aktivacije,
 Za određivanje RF u serumu ili sinoviji koristi se
imunoaglutinacija, ELISA, nefelometrija ili RID test.
 Prati se još CRP metodom nefelometrije, ili prisustvo
antitela za ciklični citrulisani peptid anti-CCP
metodom ELISA
 Određivanje prisutva autoantitela koja
onemogućavanje nastanak T3 i T4 hormona vrši se
ELISA ili RIA metodom
 Hasimoto tiroiditis-hipotiroza-antitiroglobulinska
anti TG i anti TPO-tj anti itela specifična za tiroidnu
peroksidazu određuju se ELISA metodomili
indirektnom imunofluorescencijom.
 Grejvsova bolest-hipertiroa-određuje se anti-TSHR i
anti-TPO uz pomoć ELISA metoda ili indirektne
imunofluorescencije.
 Dijabetes melitus tip I – hronično zapaljenje
Langerhansovih ostrvaca, dovodi do fibroze i
uništenja većine beta ćelija. Antitela specifična za
antigene ostrvaca se određuju RIA i EIA metodom.
 U dijagnostici MS vrši se pregled likvora i detekcija
intratekalne sinteze IgG metodom izoelektričnog
fokusiranja likvora i seruma sa imunofiksacijom-
oligoklonalne trake.
 Autoimunske bolesti se leče imunosupresivnim
lekovima.
 Kortikosteroidi-glukokortikoidi i mineralokortikoidi-
hormoni nadbubrežne žlezde.
 Glukokortikoidi-kortizol-ostvaruju efekat na genom,
smanjuju produkciju proinflamatornih citokina,
stabilizuju membrane lizozoma, smanjuju produkciju
IL-2. Antialergijski efekat-inhibiraju metabolizam
arahidonske kiseline i formiranje njenih metabolita.
Koriste se u lecenju SLE, RA.
 Inhibitori sinteze nikleotida i alkilišući agensi-
Azatioprin-purinski analog, blokira sintezu purina i
kostimulaciju preko CD28
 Inhibitori sinteze i dejstva IL-2-Ciklosporin A-vezuje
se za kalcineurin, takrolimus-ometa funkcionisanje
kalcineurina. Rapamicin-vezuje se za mTOR-inhibira
signalni put.
 Nesterodini antiinflamatorni lekovi-smanjuju
produkciju leukotrijena, tromboksana i
prostangladina-npr ibuprofen, diklofenak
 Talidomid-koristio se kao lek protiv jutarnje
mučnine.smanjuje sekreciju TNF i vezivanje
leukocita za endotel, koristi se kod kronove bolesti,
sarkoidoze, RA
 Fingolimod-vezuje se za receptor sfingozin-1-fosfata
pri čemu onemogućava izlazak efektorskih limfocita
iz limfnog čvora i korisit se u terapiji MS.
 IVIg intraventski imunoglobulini stvaraju se
kompleksi sa autoantitelima koji angažuju receptore
na autoreaktivnim B-limfocitima i smanjuju
produkciju autoantitela.
 Biološka terapija-primena citokina i monoklonskih
antitela iz žvih organizama.
 IFN-beta-smanjuje ekspresiju MHC II, produkciju
proinflamatornih citokina i nastanak Th17, lek prve
linije u terapiji relapsno-remitentnog oblika MS.
 Monoklonska antitela mogu biti mišja-dobijena
tehnologijom stvaranja hibridoma. himerična-sadrže
22
varijabilne regione mišijih antitela fuzionisane sa
humanim, humanizovana nastaju ubacivanje
hipervarijabilnih regiona mišijeg antitela u
varijabilne domene antitela čoveka, humana-
transferom humanog genoma u genom miša.
 Koriste se anti-CD3 monoklonska antitela-sprečavaju
proliferaciju T-limfocita, anti CD20-u terapiji polesti
koje karakteriše povećan broj B-ćelija npr limfomi i
leukemije kao i anti-CD25 –koji predstavlja alfa lanac
receptora za IL-2
 Koriste se još i TNF inhibitori kao i anti IL-1 i anti IL-6
agensi.
Imunski odgovor na tumore, principi
imunoterapije malignih bolesti
 CTL su glavni mehanizam kojim imunski sistem ubija
tumorske ćelije i ćelije transplantata.
 Imunski nadzor-fenomen kontrole i eliminacije
malignih ćelija naziva se imunski nadzor.
 Tumrski antigeni mogu biti normalni ćelijski proteini
izmenjeni mutacijom.
 Svaki gen može biti nasumično mutiran, ali većina
gena nema ulogu u nastanku tumora.
 Neki tumorski antigeni su produkti mutiranih ili
translociranihh onkogena ili tumor-supresorskih
gena koji su najverovatnije uključeni u proces
maligne transformacije a mutacije koje dovode do
nastanka tumora su nazvane vodeće.
 Druge mutacije mogu biti posledica oštećenja
mehanizma popravke DNK koje su česte u malignim
tumorima, i mogu biti usputne mutacije koje nisu
direktno uključene u malignu transformaciju.
 Neki antigeni koji izazivaju ljudski odgovor su
normalni proteini koji su ili previše eksprimirani ili je
njihovo ispoljavanje normalno ograničeno na
određena tkiva ili na određene stupnjeve razvića, ali
je regulacija ekspresije u tumorima poremećena.
 U tumorima izazvanim onkogenim virusima,
tumorski antigeni mogu biti produkt virusa.
 Glavni imunski mehanizam za uništavanje tumora je
ubijanje posredstvom CTL, specifičnih za tumorske
antigene.
 Maligno alterirane ćelije prikazuju antigene u sklopu
MHC I klase. Odgovor je često indukovan
prepoznavanjem tumorskih antigena na APĆ.
 Dendritske ćelije ingestiraju tumorske ćelije ili
njihove proteine i prikazuju ih u sklopu MHC I klase,
proces poznat pod nazivom unakrsna prezentacija.
 APĆ mogu takođe da stimulišu CD4+ T limfocite koji
pružaju signale za nastanak i diferencijaciju CTL.
 Tumori indukuju i ekspresiju kostimulatora na APĆ.
 Kada tumorska ćelije umre, ona oslobađa DAMP
molekule koji stimulišu urođenu imunost.
 Imunski odgovor protiv tumora može biti slab jer su
mnogi tumorski antigeni slabi umunogeni.
 Tumorske ćelije razvijaju mehanizme rezistencije na
imunsko prepoznavanje i uništavanje. Neki tumori
prestaju da iskazuju antigene koji su meta napada
imunskog sistema.
 Takvi tumori se nazivaju varijante koje su izgubile
antigen. Ukoliko izgubljeni antigen nije uključen u
održavanje malignih osobina tumora, takve varijante
tumorskih ćelija nastavljaju da rastu i da se šire.
 Pojedini tumori luče citokine ili inhibitorne proteine
na površini koji suprimiraju imunski odgovor.
 Drugi tumori prestaju da eksprimiraju MHC molekule
I klase.
 Tumori mogu takođe indukovati i niske nivoe B7
kostimulatora na APĆ dobodeći do angažovanja
inhibitornog receptora CTLA-4 na T ćelijama umesto
stimulatornog CD28. Konačan rezultat toga je
smanjenje aktivacije T-ćelija nakon prepoznavanja
antigena tumora. Neki tumori indukuju regulatorne
T-ćelije koje takođe suprimiraju imunski odgovor.
 Neki tumori eksprimiraju ligande za inhibitorne
receptore T-ćelija kao što je PD-1
 Monoklonska antitela protiv različitih tumorskih
antigena, ponekad vezana za snažne toksine
isprobana su na mnogim malignim tumorima.
 Antitela specifična za CD20 koji je iskazan na B-
ćelijama koriste se za tretman tumora B-ćelija. Pošto
CD20 molekul nije iskazan na matičnim ćelijama
hematopoeze, normalne B-ćelije se obnavljaju
nakon završetka tretmana.
 Druga antitela se korste da blokiraju signalizaciju
faktora rasta za tumor dojke i ili anti-EGF-receptor
antitela ili inhibiraju angiogenezu.
 Adoptivna imunoterapija-uzimaju se T limfociti
izolovani iz krvi ili tumorskih infiltrata pacijenta, to
su obično tumor-specifični CTL i umnožavaju se u
kulturi pomoću faktora rasta.
 Jedan način za stimulisanje aktivne imunosti protiv
tumora je da se pacijenti vakcinišu sopstvenim
tumorskim ćelijama ili antigenima tih ćelija.
 Vakcine mogu biti primenjene kao rekombinantni
proteini sa adjuvansima.
 Izlaganje dendritskim ćelijama i koriščenje tih
„tumorom pulsiranih“ dendritskih ćelija kao vakcine
je u eksperimentalnoj fazi.Imunski odgovor se
stimuliše antitelima protiv CTLA-4 za tretman
melanoma, ili antitela koja blokiraju PD-1 efikasni u
lečenju malignih tumora. Pacijenti tretirani ovim
antitelima ispoljavaju manifestacije autoimunosti.
 Drugi pristup je tretman citokinima koji stimulišu
aktivaciju limfocita. Koristi se IL-2, ima ozbiljne
toksične efekte zbog visoke doze potrebne za
efikasnost. IL-2 takođe stimuliše funkcije
regulatornih T-limfocita, što može ometati
antitumorsku aktivnost.
Imunski odgovor na transplantirana tkiva,
principi prevencije i lečenja odbacivanja
transplantata
 Odbacivanje transplantata je posledica zapaljenske
reakcije koja izaziva oštećenje presađenih tkiva
posredovano stečenim imunskim odgovorom jer
ispoljava specifičnost i memoriju i zavisi od limfocita.
23
 Geni koji najviše doprinose odbacivanju kalema
presađenih između različitih jedinki su MHC geni
 Transplantacija je najčešće hirurško izmeštanje
određenog tkiva ili organa sa jednog na neko drugo ,
novo mesto na živom organizmu.
 Kalemi koji se presađuju među identičnim jedinkama
iste vrste nazivaju se singenim.
 Kalemi jedne vrste koji se razlikuju od drugih
životinja iste vrste nazivaju se alogenim.
 Kalemi različitih vrsta su ksenogeni.
 Antigeni alokalema koji predstavljaju glavne mete
odbacivanja su proteini kodirani MHC genima.
 Svaki čovek eksprimira šest alela MHC I klase i
najmanje šest alela MHC II klase.
 Alogeni MHC molekuli koji sadrže peptide poreklom
od alogenih ćelija mogu da izgledaju kao sopstveni
MHC molekuli koji vezuju strane peptide.
 Jedna ćelija alokalema eksprimira hiljade MHC
molekula a svaki taj molekul T-ćelije primaoca mogu
da prepoznaju kao strane.
 Antigeni koji indukuju odbacivanje kalema a ne
pripadaju MHC sistemu nazivaju se minorni antigeni
tkivne podudarnosti i većina njih su alelne forme
normalnih proteina koje se razlikuju između davaoca
i primaoca.
 Proces negativne selekcije u timusu eliminiše ćelije
koje snažno prepoznaju sopstvene MHC molekule,
ali ne postoje mehanizmi koji bi eliminisali T-ćelije
čiji TCR visokim afinitetom reaguju sa alogenim MHC
molekulima, jer se ovi nikada ne iskazuju u timusu.
 T-ćelije mogu da prepoznaju alogene MHC molekule
kalema prikazane na dendritskim ćelijama samog
kalema. Proces se naziva direktno prepoznavanje.
 U drugom slučaju aloantigeni davaoca se obrađuju i
prikazuju u sklopu sopstvenih MHC molekula na APĆ
primaoca-indirektno prepoznavanje.
 Dendritske ćelije koje prepoznaju aloantigene
direktnim ili indirektnim putem takođe pružaju
kostimulaciju i mogu stimulisati pomoćničke T-ćelije
kao i aloreaktivne CTL.
 U slučaju indirektne aktivacije takvi CTL su specifični
za alogene prikazane u kompleksu sa sopstvenim
MHC molekulima na APĆ domaćina i one ne mogu
prepoznati i ubiti ćelije u tkivu kalema jer one
iskazuju MHC molekule donora (za koje ovi CTL nisu
specifični). U slučaju direktne prezentacije,
aloreaktivne CD4+ T-ćelije verovatno dovode do
odbacivanja kalema. Takve T-ćelije mogu da uđu u
kalem zajedno sa APĆ domaćina, pepoznaju
antigene kalema iskazane na njima i luče citokine
koji oštećuju kalem zapaljenskom reakcijom.
 Predpostavlja se da je direktan put najbitniji za
akutno odbacivanje posredstvom CTL, a da
indirektan put ima veću ulogu u hroničnom
odbacivanju.
 Blokiranje kostimulacije je jedna od terapeutskih
strategija za preživljavanje kalema.
 Reakcija pomešanih limfocita-T-ćelije jedne osobe
kultivišu se sa leukocitima druge osobe i meri se
 odgovor T-ćelija. Jačina odgovora je proporcionalna
razlici u MHC molekulima između te dve osobe i
grubo se može predvideti ishod transplantacije
kalema između tih osoba.
 Na osnovu kliničkih i patoloških karakteristika,
odbacivanje kalema može biti hiperakutno, akutno i
hronično.
 Hiperakutno odbacivanje -javlja se minutima nakon
presađivanja i karakteriše se trombozom krvnih
sudova i ishemiskom nekrozom kalema.
 Hiperakutno odbacivanje izazivaju cirkulišuća
antitela specifična za antigene na ćelijama endotela
kalema, koja se kod primaoca nalaze pre
presađivanja.
 Ova antitela se vezuju za antigene vaskularnog
endotela kalema, aktiviraju sistem komplementa i
sistem koagulacije što izaziva oštećenje endotela i
stvaranje tromba.
 Hiperakutno odbacivanje nije čest problem u
kliničkoj praksi zato što se svaki primalac i davalac
usklađuju po krvnim grupama.
 Unakrsno ispitivanje slaganje-testiranje za
postojanje antitela specifičnih za ćelije davaoca.
 Akutno odbacivanje- Javlja se nekoliko dana nakon
transplantacije, posledica je aktivnog imunskog
odgovora domaćina stimulisanog aloantigenima
kalema i glavni je razlog ranog odbacivanja kalema.
 Posredovano je T-ćelijama i antitelima specifičnim za
aloantigene kalema.
 Oštećenje krvnih sudova kalema antitelima dešava
se pretežno zbog aktivacije komplementa klasičnim
putem.
 Hronično odbacivanje- može se manifestovati
fibrozom kalema i postepenim sužavanjem njegovih
krvnih sudova što se naziva arterioskleroza kalema.
 U oba slučaja odgovorne su T-ćelije, koje reaguju
protiv aloantigena kalema i luče citokine koji
stimulišu proliferaciju i aktivnost fibroblasta i ćelija
glatkih mišića krvnih sudova(proliferacijom glatkih
mišića intime).
 Najčešće korišteni lekovi koji suprimiraju
odbacivanje transplantata su inhibitori kalcineurina-
ciklosporin i takrolimus. Oni deluju tako što blokiraju
kalcineurin, fosfatazu T-ćelija.
 Ovaj enzim je neophodan za indukciju
transkripcionog faktora NFAT-nuklearni faktor
aktiviranih T-ćelija, a blokiranje njegove aktivnosti
inhibiše transkripciju gena za citokine u T-ćelijama,
 Drugi imunosupresivni lek je rapamicin koji inhibira
mTOR kinazu, koja je neophodna za odgovor T-ćelija
na citokinske faktore rasta.
 Svi imunosupresivni lekovi stvaraju problem
nespecifične imunosupresije.
 Usklađivanje HLA alela davaoc i primaoca tipizacijom
tkiva imalo je značaju ulogu u odbacivanju kalema
pre nego što je ciklosporin postao dostupan, danas
se podudaranje HLA ne smatra neophodnim za
mnoge tipove presađivanja organa npr. srca.
24
 Ksenotransplant je često hiperakutno odbačen zbog
postojanja prirodnih antitela-tj antitela za čiju
produkciju nije potrebno prethodno izlaganje
ksenoantigenima.
 Smatra se da se ta antitela stvaraju protiv bakterija
koje normalno naseljavaju creva i da unakrsnu
reaguju sa ćelijama drugih vrsta.
 ABO molekuli su ugljeni hidrati na membranskim
glikoproteinima ili glikosfingolipidima. Sastoje se od
glikanskog jezgra koje može imati dodatnu
terminalnu grupu (N-acetil galaktozamin/galaktoza
kod A i B krvnih grupa) O krvna grupa sadrži
glikansko jezgro ali nijedan terminalni šećer.
 Osobe koje eksprimiraju antigen neke krvne grupe
tolerantne su na taj antigen, ali sadrže antitela
protiv drugog antigena. Ona se stvaraju protiv m.o.
koji žive u crevima i unakrsno reaguju sa antigenima
krvnih grupa ABO sistema.
 Transfuzijska reakcija-preformirana antitela koja
reaguju protiv ćelija krvi.
 Pošto su antigeni krvnih grupa šečeri, ne izazivaju
odgovor T-ćelija.
 Rh antigen-membranski protein eritrocita-može biti
ciljni molekul majčinih antitela koja mogu napasti
fetalne eritrocite ako se na njihovoj površini nalazi
ovaj antigen nasleđen od oca a koji majka nema.
 Transplantacija hematopoetskih matičnih ćelija
koristi se sve više radi korekcije poremećaja
hematopoeze da bi se obnovila kostna srž.
 Ćelije kostne srži ili ćešće populacija matičnih ćelija
hematopoeze poreklom iz krvi ubrizgava se u
krvotok primaoca, a te ćelije zatim naseljavaju
kostnu srž.
 Pre transplantacije, do kostne srži primaoc mora da
bude uništen da pi se stvorilo mesto. Takvom
teplecojom kostne srži primaoca smanjuje se broj
ćelija krvi, uključujući i imunske ćelije.
 Imunski sistem rreaguje veoma snažno protiv
alogenih matičnih ćelija hematopoeze, tako da je
neophodno podudaranje HLA davaoca i primaoca.
 Ukoliko se zrele alogene T-ćelije transplantuju
zajedno sa matičnim ćelijama, mogu da napadnu
tkiva primaoca i izazovu bolest kalem-protiv-
domaćina-graft versus host disease
 Pošto se prilikom transplantacije insistira na
podudaranju HLA antigena, reakcija je verovatno
ismerena protiv minornih antigena tkivne
podudarnosti. Ova reakcija se koristi za uništavanje
ćelija leukemije.
 Anatomija trofoblasta i pacente je ključna u
toleranciji na fetus.
 Placenta bi mogla biti tkivo koje sprečava prodor T-
ćelija u tkvio fetusa, ili ona vrši aktivnu supresiju
posredstvom regulatornih T-limfocita ili
imunosupresivnim molekulima.
 Trofoblasti eksprimiraju nizak nivo MHC I što može
da spreči odgovor CD8+ T-limfocita, a istovremeno
eksprimiraju i atipične MHC molekule I klase koji
 verovatno sprečavaju NK ćelije majke da prepoznaju
i napadnu fetus.
Reakcije preosetljivosti I, II, III i IV tipa,
principi dijagnostike i lečenja
preosetljivosti
Reakcije preosetljivosti su patološke imunske
reakcije ili one koje izazivaju oštećenja.
Preosetljivost I tipa-alergija
Preosetljivost II tipa-Mijastenija gravis
Preosetljivost III tipa-Poststreptokokni
glomerulonefritis
Preosetljivost IV tipa-Reumatoidni artritis
Presoetljivost predstavlja preterani ili neprimereni
imunski odgovor.
Imunski odgovor u reakcijama preosetljivosti može
biti na strane i na sopstvene antigene (autoimunost).
Redosled događaja u nastanku I tipa preosetljivosti
(rana preosetljivost)
1. Prvi kontakt sa alergenom
2. Aktivacija TH2 ćelija antigenom i stimulacija B-
ćelija da sintetišu antitela klase IgE
3. Stvaranje IgE
4. Vezivanje IgE za Fc receptor na mastocitima
5. Ponovni kontakt sa alergenom
6. Aktivacija mastocia i oslobađanje medijatora
7. Rana preosetljivost
8. Reakcija kasne faze
Mehanizmi oštećenja tkiva u I tipu preosetljivosti
Rana preosetljivos je reakcija na određene
antigene, posredovana IgE antitelima i
mastocitima koja izaziva brz izlazak tečnosti iz
krvnih sudova, sekreciju mukusa i često je
praćena zapaljenjem.
Alergija ili atopija, osobe su atopičari.
Reakcija krvnih sudova i glatkih mišića može da
se javi u roku od nekoliko minuta-rana
preosetljivost
Citokini tokom nekoliko sati privlače neutrofile i
eozinofile na mesto reakcije-reakcija kasne faze
TNF i IL-4 koga sekretuju mastociti izaziva
zapaljenje u kome dominiraju neutrofili i
eozinofili.
Rana preosetlivost nastaje kao posledica
aktivacije Th2 ćelija u odgovoru na proteinske
antigene ili hemijske supstance koje se vezuju za
proteine.
Dva citokina koje sekretuju Th2 ćelije IL-4 i IL-13,
stimulišu B-limfocite specifične za strane
antigene da diferentuju u plazma ćelije koje
produkuju IgE
Senzibilizacija-proces oblaganja mastocita IgE
antitelima što čini mastocite osetljivim na
aktivaciju pri sledećem kontaktu sa tim
antigenom.
Blage manifestacije alergija su rinitis i sinuzitis
25
Mastociti nazalne sluznice stvaraju histamin a
Th2 ćelije stvaraju IL-13 i oni zajedno izazivaju
povećanje sekrecije mukusa.
U bronhijalnoj astmi, bronhijalni mastociti
oslobađaju medijatore.
Hronična astma-nakupljanje eozinofila u sluznici
bronhija i prekomerna sekrecija mukusa, hlatka
muskulatura postaje hipertrofična i
hiperreaktivna.
Anafilaksija-sistemska reakcija koju karakterišu
edemi u raznim tkivima, uključujući i larinks
praćena je padom krvnog pritiska.
 Do aktivacije mastocita dolazi usled vezivanja
alergena za dva ili više molekula IgE, antitela na toj
ćeliji.
 Tada dolazi do unakrsnog povezivanja Fc receptora i
sprovođenja aktivacionih signala. Ti signali dovode
do tri tipa odgovora u mastocitima: brzog
oslobađanja sadržaja granula, sinteze i sekrecije
lipidnih medijatora i sinteze i sekrecije citokina.
 Vazoaktivni amini kao npr. histamin povećavaju
propustljivost krvnih sudova i stimulišu prolaznu
kontrakciju glatkih mišića.
 Proteaze mogu da oštete okolno tkivo. Citokini
indukuju lokalno zapaljenje.
 Metaboliti arhidonske kiseline obuhvataju
prostaglandine koji izazivaju vazodilataciju i
leukotriene koji stimulišu produženu kontrakciju
glatkih mišića.
 Eozinofili i neutrofili oslobađaju proteaze koje
oštećuju tkiva dok TH2 ćelije mogu da pogoršaju
reakciju stvaranjem još više citokina. Eozinofilni su
važna komponenta u nastanku oštećenja tkiva.
Provokacioni testovi kožne probe rane preosetljivosti
(primeri)
 Od kožnih proba rane preosetljivosti najčešće se
koriste „prik“ i intradermalni testovi. Ovakvim
testiranjem se može utvrditi postojanje alergije koja
često može da bude razlog tegoba kod pacijenata
 Provokativni testovi se koriste za utvrđivanje
postojanja imunskog odgovora i to najčešće na
inhalatorne (spirometrijom) i nutritivne alergene.
 U inhalatornim testovima, pacijent udiše alergene u
aerosolu. Procena odgovora na elergene vrši se
spirometrijskim merenjem protoka vazduha i
poređenjem dobijenih vrednosti pre i nakon
inhalacije alergena.
 U testovima na nutritivne alergene, pacijent dobija
alergen ili placebo u kapsuli. Pri testiranju, ni
pacijent ni lekar ne znaju da li pacijent unosi kapsuli
koja sadrži potencijalni alergen ili placebo.
Principi lečenja bolesti nastalih po principu I tipa
preosetljivosti
Terapija je zasnovana na inhibiciji degranulacije
mastocita, antagonizovanju efekata mastocitnih
medijatora i smanjenje zapaljenja.
 Alergije se mogu lečiti imunoterapijom i to
unošenjem rastućih doza ekstrakata alergena preko
kože. (Subcutaneous imunotherapy SCIT).
 Anafilaktička reakcija->adrenalin
 Bronhijalna astma->kortikosteroidi, antagonisti
leukotriena, inhibitori fosfodiesteraze
 Različite alergijske bolesti-> Desenzibilizacija, Anti-
IgE antitela, Antihistaminici, Kromolin
Mehanizmi oštećenja tkiva u II tipu preosetljivosti
Antitela koja nisu IgE klase mogu da izazovu bolest
vezujući se za ciljne antigene na ćelijama i u tkivima,
ili formirajući imunske komplekse u krvnim
sudovima.
Autoantitela mogu da se vezuju za autoantigene u
tkvima, ili da stvaraju imunske komplekse sa
cirkulišućim autoantigenima.
Serumska bolest- indukuje se sistemskim davanjem
antigena koji izaziva stvaranje antitela i formiranje
cirkulišućih imunskih kompleksa.
Npr. može nastati ubrizgavanjem antitela iz seruma
drugih osoba, ovo se ponekad koristi u terapiji protiv
zmijskog ujeda ili nakon izlaganja virusu besnila.
Artusova reakcija-indukuje se supkutanim davanjem
proteinskog antigena prethodno imunizovanoj
životinji. Nastaju imunski kompleksi i lokalni
vaskulitis.
Neke od ovih bolesti leče se intravenskim IgG – IVIG,
on se vezuje za inhibitorne Fc receptore na
mijeloidnim ćelijama i B-ćelijama ili smanjuje
poluživot patogenih antitela kompeticijom za
neonatalni Fc receptor na ćelijama endotela.
Antitela izazivaju bolest indukujući zapaljenje na
mestu taloženja, opsonizujući ćelije za fagocitozu,
ometajući normalno funkcionisanje ćelija, kao što je
signalizacija hormonskih receptora.
Neka antitela protiv receptora hormona mogu da
inhibiraju funkciju receptora, dok druga mogu
direktno da aktiviraju receptore imitirajući njihove
fiziološke ligande.
Primeri reakcija II tipa preosetljivosti: Mijastenija gravis,
Pemfigus vulgaris, Reumatska groznica, Autoimunska
hemolitička anemija, Grejvsova bolest-hipertireodizam...
Mehanizmi oštećenja tkiva u III tipu preosetljivosti
Dolazi do nastanka imunskih kompleksa-antitela
zajedno sa antigenom mikroorganizma.
Ovi imunski kompleksi se talože u glomerulima
bubrega izazivajući poststreptokokni zapaljenski
proces, poststreptokokni glomerulonefritis.
Imunski kompleksi se talože u krvnim sudovima
izazivajući vaskulitis. Na mestu taloženja imunskih
kompleksa dolazi do nastanka zapaljenja što može
da dovede do destrukcije tkiva
Citokini koji se luče dovode do veže propustljivosti
kapilara, destrukcije tkiva i sl.
IgG antitela potklasa IgG1 i IgG3 vezuju se za Fc
receptore neutrofila i makrofaga i izazivaju
zapaljenje aktivirajući ove ćelije.
26
Ista antitela, kao i antitela klase IgM klasičnim
putem aktiviraju sistem komplementa što dovodi do
nastanka razgradnih produkata komplemenata koji
privlače leukocite i izazivaju zapaljenje.
 Primeri III tipa preosetljivosti
Poststreptokokni glomerulonefritis, Sistemski eritemski
lupus,Serumska bolest...Artusova reakcija
 Mehanizmi oštećenja tkiva u IV tipu preosetljivosti
Oštećenje tkiva izazvano je zapaljenjem pod
delovanjem citokina koje uglavnom produkuju CD4+
T-limfociti ili lizom ćelija domaćina posredstvom
CD8+ CTL.
Razne bolesti mogu biti udružene sa aktivacijom TH1
i TH17 ćelija.
TH1 su izvor interferona gama, koji aktivira
makrofage, a TH17 privlače leukocite, uključujući i
neutrofile.
Tipična reakcija je reakcija kasne preosetljivosti koja
se tako naziva pošto osoba koja je prethodno
izložena proteinskom antigenu ponovo dođe u
kontakt sa antigenom razvija simptome nakon 24 do
48h.
Manifestuje se inflitracijom tkiva T-ćelijama i
monocitima iz krvi, edemom i deponovanjem fibrina
izavanog poremećenom permeabilnošću krvnih
sudova kao i oštećenjem tkiva produktima leukocita,
naručito makrogfaga. Može doći i do direktnog
ubijanja ćelija domaćina posredstvom CTL.
Glavni uzrok preosetljivosti posredovanih T-ćelijama
su autoimunost i preterani ili perzistentni odgovor
na antigene okoline.
Autoimunske reakcije su obično usmerene protiv
ćelijskih antigena koji imaju ograničenu tkivnu
distribuciju. Te se ograničavaju na manji broj organa
i obično nisu sistemske.
Primer: kontaktna osetljivost na hemijske supstance
Oštećenje tkiva može da prati odgovor T-limfocita na
m.o. npr na m.tuberculosis ili kao kod virusa
heptatitisa, odgovor CTL na inficirane hepatocite
može da dovede do oštećenja.
Superantigeni se vezuju za nepolimorfne delove T-
ćelijskog receptora, i stimulišu veliki broj T-ćelija,
nezavisno od njihove specifičnosti.
Reakcija kasne preosetljivosti često se koristi da se
odredi da li su osobe bile u kontaktu sa nekim
antigenom npr reakcija na PPD.
Primeri IV tipa preosetljivosti
Dijabetes melitus tip 1, Kronova bolest, Reumatoidni
artritis, Multipla skleroza, Virusni hepatitis,
reumatoidni artritis, bolesti posredovanje
superantigenima-toksični šok sindrom...
Ove bolesti su obično hronične i progresivne, jer su
reakcije T-ćelija produžene i samoamplifikuju se zato
što antigeni nikada ne bivaju otklonjeni.
Širenje epitopa-fenomen u kome u oštećenom tkivu
dolazi do oslobađanja izmenjenih sopstvenih
proteina, što može da izazove imunski odgovor.
 Početni imunski odgovor se širi i uključuje odgovor
na mnogo veći broj sopstvenih antigena.
U terapiji se koriste antiimflamatorni kortikosteroidi.
Antagonisti TNF se koriste kod RA i zapaljenske
bolesti creva.
Koriste se i lekovi koji blokiraju kostimulatore kao
što je B7 i antagonisti receptora za citokine kao što
su IL-1, IL-6 i IL-17.
Deplecija B-ćelija pomoću anti CD20 antitela, takođe
je efikasna u lečenju RA i multiple skleroze.
Kongenitalne i stečene imunodeficijencije,
principi dijagnostike i lečenja
imunodeficijencija
Poremećaji imunodeficijencije – dovode do
reaktivacije latentnih infekcija, npr infekcije
citomegalovirusom, Epštajn-Barovim virusom i
tuberkulozom.
Imunodeficijencije povećavaju incidenciju nekih
vrsta malignih tumora.
Postoje kongenitalne-primarne imunodeficijencije i
stečene ili sekundarne imunodeficijencije.
Kongenitalne imunodeficijencije izazvane su
genetskim poremećajima koji izazivaju prekid u
sazrevanju ili funkcionisanju različitih komponenti
imunskog sistema.
Kongenitalne deficijencije molekula uključenih u
autotoleranciju manifestuju se kao autoimunske
bolesti.
Oboljenja koja nastaju usled poremećenog imunskog
odgovora kako B, tako i T-limfocita u okviru stečene
imunosti, svrstana su u grupu teških kombinovanih
imunodeficijencija-severe combined
immunodeficiency SCID)
Otprilike polovina slučajeva vezana je za X-
hromozom i zahvata samo mušku decu.
Više od 99% slučajeva SCID vezano je za X-
hromozom izazvano je mutacijama gena za
zajednički g-lanac-signalne subjedinice receptora
većeg broja citokina uključujući interleukin-2, IL-4,
IL-7, IL-9, IL-15, IL-21.
Poremećaju odgovoru na IL-7 smanjuju
preživljavanje i sazrevanje limfocitnih prekursora.
Ovaj poremećaj uglavnom utiče na sazrevanje T-
limfocita.
Deficijencija celularne imunosti i humoralne imunsti
su povezane zbog nedostatka pomoći koju pružaju T-
ćelije.
Postoji deficijencija NK ćelija jer gama-c lanac
predstavlja deo receptora za IL-15 koji je uključen u
proliferaciju i sazrevanjue NK ćelija.
Mutacije gena za adenozin deaminazu ADA, enzim
koji učestvuje u razgradnju adenozina, uzrok su oko
polovin slučajeva autozomnih oblika SCID. Dovodi
do nakupljanja toksičnih purinskih metabolita u
ćelijama koje aktivni sintetišu DNK npr limfociti.
Deficijencije Ada značajnije remete sazrevanje T
nego B limfocita. Sličan fenotip daje mutacija purin
nukleotid fosforilaze-PNP.
27
Drugi značajan uzrok autozomnih oblika SCID su
mutacije gena koji kodira kinazu uključenu u
signalizaciju preko gama-c lanca citokinskih
receptora.
Retke su mutacije RAG1 i RAG2 gena koji kodiraju
VDJ rekombinazu
Najčešći klinički sindrom koji je izazvan prekidom u
sazrevanju B-ćelija je agamaglobulinemija vezana za
X-hromozom-Brutonova agamaglobulinemija. U
poremećaju B-ćelije ne sazrevaju do stadijuma pre-
B-ćelije. Bolest je izazvana mutacijama gena koji
kodira kinazu nazvanu Brutonova tirozin kinaza
BTK-gen se nalazi na X hromozomu.
Često se udruženo javlja i autoimunska bolest,
najčešće artritis.
Nedostatak BTK najčešće je udružen sa nastankom
autoreaktivnih B-limfocita jer BTK učestvuje u
prenosu signala sa BCR i neophodna je za centralnu
toleranciju B-ćelija.
Di-Džordžov sindrom-selektivni poremećaj T-ćelija-
nastaje usled nekompletnog razvoja timusaa i
nemogućnosti sazrevanja T-ćelija.
SCID je fatalna još u ranom detinjstvu ukoliko se
pacijentu ne rekonstruiše imunski sistem. Najčešći
vid lećenja je transpantacija matičnim ćelijama
hematopoeze.
Pacijenti sa poremećajima B-limfocita mogu se lečiti
pulovanim Ig dobijenih od zdravih osoba, mpr
agamaglobulinemija vezana za X hromozom.
Koristi se i genska terapija zamenom defektnog gena
npr za gama-c.
Poremećaki funkcije i aktivacije limfocita:
Hiper-IgM sindrom vezan za X hromozom-
poremećaj promene klase teškog lanca u B-ćelijama,
pa je IgM najzastupljenije antitelo u serumu.
Bolest je izazvana mutacijama gena za CD40 ligand
protein pomoćničkih ćelija koji se vezuje za CD40 na
B-ćelijama, dendritskim ćelijama i makrofagima i
posreduje u T-zavisnoj aktivaciji ovih ćelija.
Oboleli dečaci su podložni iinfekcijama
ntracelularnim m.o. npr gljiva pneumocystis jiroveci.
Retko, ovaj poremećaj je vezan za AID-aktivacijom
indukovanu deaminazu-uključenu u promenu izotipa
antitela i somatsku hipermutaciju.
Hipogamaglobulinemija sa varijabilnim početkom
CVID-common variable imunodeficiency- smanjene
koncentracije IgG I igA a često i IgM u serumu. Dolazi
do nje zbog defekta u genima uključenim u proces
sazrevanja i aktivacije B-ćelija.
Sindrom golih limfocita-poremećaj aktivacije T-
limfocita-izostanak ekspresije MHC II, usled toga
imamo i smanjen broj CD4+ T-limfocita. Težak oblik
poremećaja Th1 i TH 17 odgovora
Poremećaji urođene imunosti.
Hronična granulomatozna bolest-izazvana
mutacijama gena za podjedinice enzima fagocitne
oksidaze koja katalizuje nastanak mikrobicidnih
reaktivnih oblika u lizozomima. Privlači se sve više
 makrofaga koji nisu sposobni da ubiju m.o. i
aktiviraju se T-ćelije.
Deficijencije adhezivnih molekula-npr gena za
integrine, ligande za selektine, receptora za
hemokine it.d
Deficijencija C3 komponente komplementa-najčešće
je fatalna
Zbog nedostatka C2 i C4 klasičnog puta aktivacije
komplementa, javljaju se češće bakterijske ili virusne
infekcije sa povećanom incidencom SLE,
najverovatnije kao posledica poremećaja u
uklanjanju imunskih kompleksa.
Čedijak-Higaši sindrom-lizozomi u leukocitima ne
funkcionišu dobro-zahvata fagocite i NK ćelije.
Sindromi udruženi sa imunodeficijencijom:
Viskot-Oldričov sindrom-sistemska bolest, sa
ekcemom, smanjenjem broja trombocita i pratećom
imunodeficijencijom
Ataksija-telangiektazija-poremećaj hoda-ataksija,
malformacije krvnih sudova-telangiektazija i prateća
imunodeficijencija.
Stečene imunodeficijencije:
Uzročnici-maligni tumori koji zahvataju kostnu srž,
zračenje i hemioterapija, imunosupresivni lekovi i
lekovi za zapaljenske bolesti.
Proteinsko-kalorijska malnutricija dovodi do
imunodeficijencije.
HIV je retrovirus koji napada CD4+ T-limfocite i
izaziva njihovo progresivno propadanje.
Infektivna virusna čestica sastoji se od dva lanca RNK
Životni ciklus HIV-a:
1. Infekcija ćelije
2. Stvaranje virusne DNK i njena integracija u
genom domaćina
3. Ekspresija virusnih gena i stvaranje virusnih
čestica
Glavni glikoprotein njegovog omotača je gp120
vezuje se za CD4 i određene hemokinske receptore.
Uglavnom inficira CD4+ T-ćelije, ali i makrofage i
dendritske ćelije.
U citoplazmi virusna proteaza vrši dekapsidaciju i
oslobađa se virusna RNK
Reverzna transkriptaza-sintetiše DNK po matrici
virusne RNK
Integraza-integriše virusnu DNK u DNK ćelije
domaćina
Integrisana virusna DNK naziva se provirus.
Kada se T-ćelija aktivira i počne proizvoditi RNK i
proteine, formirana struktura jezgra proteina migrira
do ćelijske membrane gde dobija lipidni omotač i na
kraju izlazi kao infektivna čestica
HIV-1 izaziva najveći broj slučajeva AIDS
HIV-2 ređe
AIDS nastaje nakon nekoliko godina tako što se
latentni HIV aktivira i uništava ćelije imunskog
sistema
HIV se prenosi seksualno, inficiranim iglama,
transplacentarno ili transfuzijom krvi i krvnih
produkata.
28
Dendritske ćelije mogu da prihvate virus koji ulazi
kroz epitel i da ga prenesu do perifernih limfnih
organa gde on inficira T-ćelije.
Retke osobe sa mutacijama CCR5 gena koje
onemogućavaju ulazak HIV u makrofage ostaju
klinički zdrave godinama posle infekcije HIV, što
ukazuje na značaj infekcje makrofaga u progresiji
bolesti.
Smanjenje broja CD4+ T-limfocita posledica je
citopaogenog efekta virusa nastalog usled
produkcije virusnih čestica u inficiranim ćelija.
Produkcija virusnih proteina ometa sintetski aparat
T-limfocita.
Gubitak T-ćelija tokom progresije AIDS je veći od
broja inficiranih ćelija-iz nejasnih razloga.
Česte infekcije kod ovih pacijenata uslobljabaju
hroničnu aktivaciju T-limfocita koja kulmira
njihovom apoptozom-ćelijska smrt indukovana
aktivacijom.
Gubitak T-ćelija je najpouzdaniji indikator progresije
bolesti.
Ubrzo nakon infekcije mogu se javiti simptomi
groznice, ošte slabosti-korelat inicijalne viremije.
Tokom perioda latencije obično postoji neprekidan
kubitak CD4+ T-limfocita u limfnim tkivima i
narušavanje arhitekture limfnih tkiva.
Kada broj CD4+ T-limfocita padne na manje od 200 u
mm3 pacijentu se postavlja dijagnoza AIDS.
Pacijenti koji nisu primili antiretrovirusne lekove
često su inficirani intracelularnim m.o. kao što su
virusi, gljivica pmeumocystis jiroveci i atipične
mikobakterije.
Veliki broj oportunističkih infekcija izazvan je
virusima kao što je citomegalovirus.
Poremećen je i odgovor CTL iako HIV ne inficira
CD8+ T-ćelije.
Pacijenti su pod povećanim rizikom od infekcije
ekstracelularnim bakterijama, vrv zbog
poremećenog humoralnog odgovora.
Pacijenti postaju podložni razvoju malignih tumora
izazvanih onkogenim virusima.
Limfom B-ćelija izaziva Epštajn –Barov virus
Tumor malih krvnih sudova-Kapošijev sarkom-izaziva
ga jedan od herpes virusa
Sindrom slabljenja-wasting syndrome-kod
uznapredovalih oblika AIDS-a, smanjenje telesne
mase usled poremećaja metabolizma i smanjenja
unosa kalorija.
Kod nekih pacijenata se javlja demencija,
najverovatnije uzrokovana infekcijom makrofaga-
mikroglija u mozgu.
Antitela protiv gp120 glikoproteina mogu biti
neefikasna usled čestih mutacija.
CTL nisu efikasni jer virus inhibira ekspresiju MHC I
na tim ćelijama
Ako CTL ubiju inficirane ćelije, mrtve ćelije mogu biti
uklonjene fagocitozom što izaziva širenje virusa na
makrofage.
 Mali broj pacijenata kontroliše HIV bez terapije i kod
njih dugo ne dolazi do progresije bolesti.
Kombinacijom lekova koji inhibiraju aktivnost
reverzne transkriptaze, proteaze i integraze leči se
bolest. Ovaj način lečenja naziva se visokoaktivna
antiretrovirusna terapija HAART-highly active
antiretroviral therapy.
Virus je sposoban da mutira i razvije rezistenciju na
ove lekove.
Vakcina će morati da obuhvati sve segmente
imunosti.
Noviji pristupi obuhvataju DNK imunizaciju i
rekombinantne poks viruse koji koji kodiraju
nekoliko različitih proteina HIV.
Principi imunoprofilakse infektivnih bolesti
 Za stimulaciju immunskog odgovora protiv tumora
mogu da se koriste rekombinantni citokini
 IFN-alfa a – za lečenje leukemija
 IFN alfa b-za lečenjekaposi sarkoma, limfoma,
malignih melanoma
 IL-2 koristi se za lečenje metastaza malignog
melanoma i karcinoma bubrega
 Terapija dendritskim ćelijama koje su prethodno
kultivisane sa ćelijama tumora dala je rezultate u
lečenju malignog melanoma tako što je indukovala
CD8+ odgovor
 NK ćelije kultivisane sa dodatkom IL-2 i umnožavane
in vitro koriste se u lečenju mijeloidnih leukemija
 T-limfociti umnoženi in vitro su se pokazali efikasni u
lečenju malignog melanoma
 Genetski modifikovani T-limfociti kojima genetskim
inžinjeringom otklanja MHC restrikcija
antitumorskog odgovora.
 Imunoprofilaksa infektivnih bolesti zasniva se na
imunizaciji ljudi
 Prirodna imunizacija dešava se bez ciljane ljudske
aktivnosti-aktivna je kod pojedinca nakon infekcija a
pasivna posredovana antitelima koja prolaze
placentu IgG ili se sekretuju u mleko.
 Veštačka imunizacija-aktivna je vakcinacija, a
pasivna je davanje antitela.
 Davanje imunoglobulina ima skoro trenutno dejstvo
ali ostavlja kratkotrajan imunitet od nekoliko nedelja
do maksimalno nekoliko meseci.
 Daje se u profilaktičke svrhe ili terapijski. Npr kod
bolesti posredovanih toksinima kao što je difterija i
botulizam ili kod uboda zmije.
 Humani imunoglobulini-humani serumski
globulini/gamaglobulini-sadrže antitela različite
specifičnosti koja su obuhvaćena u normalnom
reperotaru antitela odraslih osoba.
 Imunoglobulini visokog titra-specifični-hiperimuni
globulini koriste se u prevenciji ili terapiji jedne
određene infektivne bolesti, jer sadrže visok titar
antitela specfičnih za patogen koji izaziva tu bolest.
Koriste se za hepatitis B, tetanus, besnilo, RSV-
respiratorni sincicijalni virusm varicelu itd.
29
 Životinjski serumi –antiserumi ili antitoksini npr
protiv botulinskih toksina i zmijskih toksina.
 Vakcinacija indukuje stečeni imunski odgovor i
stvaranje imunološke memorije.
 Prevashodno se indukuje T-zavisni humoralni
odgovor, odnosno produkcija visokoafinitetnih
antitela.
 Većina vakcina ne indukuje snažan CD8+ CTL
odgovor zato što se egzogeni proteini ne prezentuju
efikasno u sklopu MHC I.
 Većina vakcina se daje parenteralno, preko mukoze
digestivnog-oralne i respiratornog trakta-nazalne
vakcine.
 Vakcina mora da bude sigurna, efikasna, da
obezbedi dugotrajnu zaštitu, indukuje produkciju
neutrališućih antitela, citotoksičnog odgovora i da je
praktična.
 Žive-atenuisane vakcine-m.o. se uzgaja in vitro u
uslovima koji su drugačiji od onih u ljudskom
organizmu. M.o. se adaptira na takve uslove i izgubi
sposobnost da indukuje bolest kod čoveka.
 Genetskom manipulacijom virusnih patogena i
intracelularnih bakterija dobijaju se vakcine kao što
je BCG
 Genetskom manipulacijom segmenata genoma
između srodnih virusa dobijaju se vakcine kao što je
vakcina za rotavirus dobijena resortiranjem
humanog i bovinog rotavirusa.
 Većina vakcina, izuzev BCG, daje se u drugoj godini
života, sa revakcinacijom obično u 4-6. godini.
 Ove vakcine su relativno nestabilne a postoji i
opasnost da izazovu bolest.
 Mrtve-inaktivisane vakcine su stabilne i bezbedne.
Manje su imunogene od živih vakcina.
 Indukuju prvenstveno produkciju antitela. Npr protiv
tifusa ili poliomijelitisa.
 Subjedinične vakcine sastoje se od pojedinih
strukturnih kompomennti m.o. i njegovih produkata.
Ovo indukuje produkciju neutrališućih antitela.
 Dobijaju se izolacijom i prečišćavanjem, obično
površinskih antigena.
 Primer je subjedinična vakcina protiv influence i
polisaharidna vakcina protiv pneumokoka i
meningokoka.
 Protiv bolesti koje su posredovane toksinima koriste
se toksoidi, tj inaktivisani bakterijski toksini koji su
izmenjeni hemijskim putem i izgubili toksičnost.
 Vakcine protiv Hepatitisa B i humanih papiloma
virusa sadrže rekombinantne virusne proteine koji
imaju tendenciju da se spontano povezuju i
formiraju čestice nalik na viruse.
 Subjedinične vakcine su stabilne i bezbedne ali su
slabe imunogenosti.
 Konjugovane vakcine sadrže polisaharid kapsule
vezan za protein-toksoid(obično difterični). Npr
protiv inkapsuliranih bakterija kao što je
pneumokok, meningokok i hemofilus inflence tip B.
 Izazivaju produkciju visokoafinitetnih antitela
specifičnih za polisaharide kapsule.
 Nedostatak je relativno visoka cena.
 Kombinovane vakcine sadrže antigene različitih
serotipova jednog istog patogena ili veći broj
antigena poreklom od različitih patogena.
 Primer je vakcina protiv DTP, protiv tetanusa
difterije i pertusisa ili MMR protiv malih boginja-
morbila, zauški-mumpsa i rubele.
 Kombinovane vakcine se još nazivaju i polivalentne
vakcine.
 Veoma su praktične.
 Kolektivni imunitet-štite se i nevakcinisane osobe
ukoliko se vrši vakcinacija.
 Za sada ne postoji ni jedna odobrena vakcina protiv
parazita, niti protiv bolest kao što su AIDS i malarija.
 Hibridne vakcine-podrazumevaju imunizaciju ljudi
hibridnim virusima koji su dobijeni ubacivanjem
gena za imunodominantne peptide antigena
različitih patogena i virusne vektore, odnosno viruse
koji mogu da inficiraju ali ne i da izazovu bolest kod
čoveka-npr virus vakcinije.
 DNK vakcine su bazirane na principu imunizacije ljudi
bakterijskim plazmidom. APĆ mogu da ingestiraju te
plazmide i produkuju i prezentuju antigene
patogena u kompleksu sa MHC I. Stoga oba ova tipa
vakcina mogu da kod imunizovane osobe, porde
humoralne da indukuju i celularnu imunost.
Imunoaglutinacija
 Bazirana je na reakciji antigena i antitela pri čemu je
antigen nerastvorljiv, odnosno predstavlja sastavni
deo velike nerastvorljive čestice, npr eritrocita
bakterije ili inertne čestice.
 U reakciji dolazi do nastanka imunskih kompleksa i
nastaje aglutinat koji se može detektovati golim
okom.
 U slučaju kada se aglutinišu eritrociti, reakcija se
naziva hemaglutinacija.
 IgM antitela imaju najizraženiji kapacitet da
aglutiniraju antigene
 Odnos antitela i antigena mora biti približno jednak-
u zoni ekvivalencije.
 Fenomen prozone-odsustvo aglutinacije usled
izrazitog viška antitela
Može biti direktna i indirektna (pasivna)
 Direktna imunoaglutinacija-antigen je sastavni
deo velike čestice koja biva aglutinisana direktno
od strane antitela. Koristi se za određivanje
krvnih grupa i dijagnozu mnogih infektivnih
bolesti.
 Indirektne imunoaglutinacije-antigen je solubilni
molekul koji je pasivnom adsorpcijom ili
hemijskim putem vezan za površinu velike
nesolubilne čestice. Koristi se za detekciju
različitih autantitela npr reumatodni faktor RF
 Kumbsov test-antiglobulinski test je poseban vid
imunoaglutinacije i služi za detekciju anti-
eritrocitnih antitela koja, iako se vezuju za
eritrocite, ne dovode do njihove aglutinacije
(javljaju se npr kod hemolizne anemije ili
30
hemolitičke bolesti novorođenčeta). Može biti
direktan i indirektan.
o Direktan- u uzorak pacijenta dodaje se
antitelo specifično za humane
imunoglobuline koje dovodi do
aglutinacije eritrocita
o Indirektan-koristi se za dokazivanje
postojanja anti-eritrocitnih antitela npr
anti-Rh antitela u serumu Rh negativne
majke. U prvoj fazi se serum pacijenta
inkubira sa humanim eritrocitima. U
drugoj se dodaje anti-imunoglobulnsko
antitelo koje dovodi do aglutinacije
dodatih eritrocita
Imunoprecipitacija
Zasnovana na reakciji precipitacije-taloženja
solubilnog antigena pomoću odgovarajućih
specifičnih antitela usled formiranja velikih
imunskih kompleksa.
Rezultat reakcije je precipitat i do njegovog
formiranja dolazi samo ukoliko se ostvari
optimalan-približno jednak odnos
koncentracija antigena i antitela-ako su u
zoni ekvivalencije.
Mogu se detektovati pomoću aparata kao
što je nefelometar.
Mogu se odvijati u tečnom medijumu(talog
obično nevidljiv golim okom) i gelu (talog
vidljiv u vidu precipitacijske linije).
Najčešće se koristi kao kvantitativan test ali
može biti i kvalitativan ili semi kvantitativan.
Kvantitativne metode
 Nefelometrija koristi se za merenje
koncentracije mnogih proteina u uzorku-klasa
imunoglobulina, komponenti sistema
komplementa, c-reaktivnog proteina.
 Radijalna imunodifuzija- RID test je kvantitativna
metoda bazirana na difuziji solubilnog antigena
kroz gel. S obzirom da difunduje samo antigen
ova tehnika se ponekad zove i jednostruka
radijalna imuno difuzija. Na mestu ostvarenja
ekvivalentnog odnosa njihovih koncentracija
formira se nerastvorni precipitat u vidu kruga.
Koristi se za merenje koncentracije velikog broja
proteina plazme.
Kvalitativne metode
 Dvostruka imunodifuzija u gelu bazira se na
migraciji solubilnog antigena i antitela kroz gel
pri čemu na mestu gde se ostvari zona
ekvivalencije dolazi do pojave precipitacijske
linije. Može biti i semi-kvantitativan. Najčešće se
koristi za određivanje prisustva pojedinih
autoantitela u serumu.
ELISA (princip, podela, dijagnostički
značaj).
Enzimski imunotest EIA ili ELISA, jedan od reagensa
(tipično antitelo) obeležen je enzimom.
Po odigravanju reakcije između antigena i obloženog prisustva specifičnih antitela u serumu, npr za
antitela, dodaje se odgovarajući supstrat koji je tako određivanje autoantitela.
odabran da pod katalitičkim dejstvom enzima od  Protočna citofluorometrija je metoda kojim se
njega nastaje obojeni produkt. Boja se potom detektuju svetlosni parametri pojedinačnih
detektuje kolorimetrijski. ćelija u suspenziji najčešće konjugovanom za
Najčešće se odvija na pločicama za mikrotitraciju. antitelo koje se vezuje za neki molekul na ili u
U slučaju kada se u uzorku detektuje antitelo ćeliji.
specifično za određeni antigen taj antigen se  Ćelije potom bivaju izložene svetlosti lasera i
prethodno vezuje za plastiku u rupici u kojoj se prolaze kroz sistem za detekciju i na taj način se
reakcija obavlja. u jednom trenutku registruje samo jedna ćelija
Zatim se u istu rupicu doda uzorak u kojem se traže koja se nalazi u jednoj mikrokapi, jedna po jedna
antitela, pa sekundarno anti-imunoglobulinsko ćelija.
antitelo obloženo enzimom i na kraju supstrat.  Koristi se kod limfoproliferativnih bolesti i
U slučaju kada se u uzorku detektuje antigen, za imunodeficijencija nor leukemije, primarne
plastiku je vezano antitelo specifično za taj antigen imunodeficijencije i HIV infekcije.
(neobeleženo), pa se potom dodaje uzorak, zatim još
jedno antitelo (specifično za tu neku drugu
antigensku determinantu ispitivanog antigena, tzv.
detekciono antitelo) koje je obeleženo enzimom i na
kraju supstrat.
Ova varijanta ELISA testa se naziva i „sendvič“ ELISA.
Jačina boje je proporcionalna količini supstance.
Može da bude kvalitativna i kvantitativna. Koristi se
za detekciju autoantitela, specifičnih antitela na
alergene, izotipova i aviditeta antitela, precizno
merenje proteina u uzorku itd.
 RIA (princip i dijagnostički značaj).
 Antitelo je obeleženo specifičnim radioaktivnim
izotopom, antigen takođe može biti obeležen u
nekim metodama.
 Signal se detektuje merenjem radioaktivnosti tj.
broja raspada radioaktivnog izotopa.
 Veoma je osetljiv kvantitativni test koji služi za
određivanje vrlo niskih koncentracija antigena u
rastvoru npr pojedinih hormona u krvi.
 Za određivanje IgE antitela ranije se mnogo
koristila RAST metoda koja predstavlja jednu od
varijanti RIA testa
Imunofluorescencija
 Bazirana je na antigen-antitelo reakciji gde se
koriste antitela obeležena fluorescentnom
bojom.
 Koristi se za detekciju antgena na ili unutar
ćelija, mada može se koristiti i za detekciju
antitela.
 Koristi se fluorescentni mikroskop ili protočni
citofluorimetar.
 Ovo je kvalitativna metoda, može biti semi-
kvantitativna i kvantitativna takođe.
 DIF-Direktna imunofluorescencija, primarna
antitela su obeležena bojom i koristi se za
detekciju antigena u/na ćelijama.
 IIF- Indirektna imunofluorescencija koristi se za
dokazivanje antigena, ukoliko nisu dostupna
obeležena antitela, a potom se u sistemu
dodaju anti-imunoglobulinska tzv sekundarna
antitela, obeležena fluorescentnom bojom. Za
razliku od DIF može se koristiti za detekciju

31