PSIHOLOŠKA MOTIVACIJA U PRIPOVETKAMA LAZE K.

LAZAREVIĆA (I)
9. maja 2016.LoCky
Pripovetka, nesumnjivo najdinamičnija i najrasprostranjenija prozna vrsta u realizmu, govori nam
osobnu životnu filozofiju, govori o pravim životnim vrednostima i životnim načelima. Tako,
Lazarević veruje da je čovek, u suštini, u samom korenu svoga bića dobar i zato je svako duševno
i moralno isceljenje u njegovim pripovetkama u stvari – povratak.
Da bismo pisali o psihološkoj motivaciji u bilo kojem književnom delu, treba prvo poći od
određenja ovog pojma. Sama motivacija jeste obrazlaganje, pobuda, dinamičko određenje
ponašanja. Uopšteno gledano za Ženeta je motivacija neka vrsta maske kojom se služi pisac da bi
mogao da iznese svoju zamisao. Tomaševski motivacije deli po funkciji: kompoziciona,
realistička i umetnička.
Činjenica je da je više važnosti pridato proučavanjima motivacije kod Lazarevića, nego
proučavanjima kompozicije. Kao što smo već videli postoji više tipova motivacije, pa tako
možemo govoriti i o socijalnoj, biološkoj, etičkoj, religioznoj, numinoznoj motivaciji, a kada
pomislimo na Lazarevića odmah pomislimo na psihološku motivaciju. Istina je da se neretko
motivacije prepliću. Tako npr. u pripoveci “Prvi put s ocem na jutrenje”, pored psihološke
motivacije možemo govoriti i o socijalnoj i religioznoj motivaciji, koje su u nekakvom paru, jer
je Laza, kako navodi Milan Kašanin, bio religiozan čovek ne samo u pričama, nego i u pismima, i
u životu. Motivacijski sistem strogo je podložan autoru, a psihološka deskripcija kod Lazarevića
uvek je iznad čulne.
Pripovedački opus Lazarevića nije velik po obimu, ali jeste po vrednosti koja proizilazi iz
umetničkog kvaliteta i značaju koje ono ima u razvoju naše književnosti. Ograničićemo se na šest
Lazarevićevih pripovedaka, odnosno na psihološku motivaciju u pripovetkama “Prvi put s ocem
na jutrenje”, “Verter”, “Na bunaru”, “Vetar”, “Švabica” i “Sve će to narod pozlatiti”. U ovom
izboru samo pripovetka “Na bunaru” jeste seoska. Sam izbor nije slučajan. Sve pripovetke, na
prvi pogled, opisuju obične, jednostavne ljudske događaje. Stiče se utisak da je svet pun
opasnosti, neizvesnosti i bola, ali taj svet nije ostavljen bez smisla i nade. Čovek se preobražava,
savladava prepreke, ali se katkad i gubi, nestaje. Međutim, Lazarević je više pisac smisla nego
besmisla. Ovaj pisac počinje kao folklorni realista, savlađuje prostor punog realizma, i korača do
moderne. To vidimo po unošenju psihološkog stanja junaka, neizvesnosti, strepnje, kolebanja
između nade i straha.
Ako pogledamo naše istorije književnosti, Glišić, Veselinović i Lazarević tretiraju se kao
nerazdvojna trojka pionira srpske realističke proze. Uz to im se dodaje i obavezni epitet –
pripovedači srpskog sela. Lazarević je već rođenjem vezan za palanački život. Izvesno je da je
upotreba (ili zloupotreba) piščeve biografije u tumačenju literature rasprostranjena više nego u
bilo kom drugom slučaju, naravno, misleći na srpske pisce.
Sižejni profil Lazarevićevih pripovedaka građen je na vizijama sveta i sistemima vrednosti
karakterističnim za patrijarhalno-građanska razmeđa epohe realizma. Pripovedač postavlja odnos:
dobro/zlo, život/smrt, uspon/pad. Kriza normi, njihovo kršenje, menjanje, ili pak odsustvo – to su
velike teme realističke literature; jedni se pridržavaju normi i stradaju (Lazarević), drugi ih krše.
Dramatični sukob između pojedinca i kolektiva tematizovan je u svim pripovetkama Laze
Lazarevića.
Sve pripovetke ovog autentičnog pripovedača deluju celovito, zaokruženo, a do punog izraza
dolazi njegov stvaralački ideal – vrednost patrijarhalne porodične zadruge. To je patrijarhalna
porodica kao markovićevski zamišljen oblik idealne društvene organizacije. Pisac vešto slika
kafansko društvo, patrijarhalnu idilu kućne zadruge, u kojoj se žrtvuje sve, pa čak i sopstvena
sreća, atmosferu ljubavne čežnje, simboliku snova i predmetnog okruženja.
Lazarević često ističe prazninu stvari, važnost motiva, dijalozi često ostaju nedovršeni, na osnovu
sporednog naslućuje se glavno, a iz svega toga izbijaju duboki emocionalni impulsi. Vrlo
učestali, specijalno realistički motivi tiču se upravo socijalne dinamike (selo – grad), ili moralnih
aspekata ličnosti (odrođavanje, izopačenost, poroci…).
Iako deluje kao fotografija prostora, Laza Lazarević mnogo više govori o junaku nego o prostoru.
,,Prostor Lazarevićeve proze je kamerni enterijer”. (Vukićević, Ivanić 2007: 184)
Lazarevićeve teme gotovo su tipske, jer promatrajući život svoga vremena, on uočava ono što je
karakteristično, uočava osobine ljudi i njihove životne probleme, njihovu spremnost, odnosno
nespremnost da se odupru zlu koje ih je zadesilo, njihove motive da se predaju socijalnoj ili nekoj
drugoj neizvesnosti. Pripovedač menja profil junaka tako što uvodi porodične odnose, a pritom
izdvaja lik žene; izdvaja ga ili po erotskoj privlačnosti, ili po konfliktnosti i narušavanju
zadružnog poretka .
U Lazarevićevim pripovetkama data je najraznovrsnija galerija likova iz života – buntovnici i
pomirenici, snahe i svekrve, bogataši i siromasi. Junaci su različiti po profesiji, životnom dobu i
karakteru.
Vidimo da Lazarević rado ugrađuje delovanje uticajnih normi odnosa muškarac/žena,
roditelji/deca, čija povreda ili izbegavanje povrede postaje fabularno jezgro (“Na bunaru”,
“Vetar”, a donekle i “Švabica”).
Realistička književnost puna je motiva svodljivih na sukob staro/novo, pojedinac/kolektiv
(ljubav, nasleđe, odnosi među članovima porodice), odnose među susedima, građanima i vlašću.
Uz to se javljaju i egzistencijalno-lični motivi (bolovanje, umiranje, ubistva). Posebno treba
izdvojiti motiv propadanja ideala, odnosno rušenja iluzija.
Za Lazarevića se kaže da je tvorac psihološke pripovetke kod nas, upravo zato što je duboko
uranjao u dušu svojih likova. To nas ne čudi, budući da je Lazarević bio ugledni i cenjeni lekar,
koji je znao da pored telesnih bolesti postoje i duševne, one koje se ne leče skalpelom. Lazarević
uzima psihologiju čoveka kao svoj stvaralački faktor.
Taj novi kvalitet Lazarevićeve proze zamenjuje folklornu i anegdotsku boju dotadašnje srpske
pripovetke. Slike života međusobno su snažno spojene psihičkim stanjem ljudi.
Psihološkim uobličavanjem likova Lazarević razvija i produbljuje pripovetku, te uspeva da
izbegne slabosti i jednostranosti junaka u delima svojih prethodnika. Složenost Lazarevićevih
likova u pripovetkama ima za osnovu dramu u njima samima. U traženju ličnog puta stvaraju se u
ljudima protivrečni naponi i kada prilikom njihove kulminacije dođe do sudara, oni postaju
sopstvene žrtve. Previranja su intenzivna i sudbosnosna. Treba dodati i da je Lazarević prvi među
srpskim realistima pronašao onaj prostor neizrecivog, prostor između duše i oka.
Bitno je to što Lazarevićevi junaci sa seoskih raskršća i iz kafana prelaze u kuće, sobe, postaju
junaci unutarnjeg sveta. To su junaci naglašene emotivnosti, to je borba srca i razuma. Vidimo
sklonost ka sentimentalnosti, svi junaci imaju neku vrstu patosa. To se vidi u njihovom
ponašanju, držanju, u njihovom govoru, u odnosu prema majci (ovde se otvara prostor za edipalni
kompleks junaka).  Svi junaci skloni su nekoj vrsti samoanalaze, introspekcije. Možemo govoriti
o obe vrste samoposmatranja: simultanoj i retrospektivnoj.
Lazarevićevi junaci imaju psihičke tegobe, osećaj gušenja, davljenja, pritiska, nelagodnosti ( npr.
Janko (“Vetar”) traži vazduha u toku pričanja o duševnom stanju). Vidimo slične karakterne crte,
u pitanju su neodlučni junaci. Oni jesu jaki intelektualno, ali su slabe volje, nesigurni su, stalno se
kolebaju, a na kraju menjaju stavove i lako odustaju. Junaci su, dakle, izrazito defanzivni, uvek je
potrebno da neko drugi donese odluku umesto njih. Oni su i izrazito autoironični, pa to dodatno
pojačava njihovu nestabilnost. Potreba za autoironizacijom zapravo je vrsta prikrivanja.
Novina Lazarevićeve proze jeste oneobičavanje objektivnog sveta subjektivnom perspektivom (u
tu svrhu koristi se stilska forma katahreze). Junak ne može da artikuliše ni sebe ni svet, tada
dolazi do katahreze, što Kostić vidi kao jedan od najviših kvaliteta.
Gotovo svi junaci imaju nečeg romantičarskog u sebi, ali u ovom smislu posebnu pažnju treba
posvetiti tipu romantičnog zanesenjaka, Verteru. Pripovetka koja nosi ime po ovom junaku
započinje kao drama, da bi se završila kao komedija u kojoj na kraju pobeđuje bračni moral.
Verter jeste jedna karikaturalna groteska. Ismevaju se ljudi ,,širokih grudi i tesnih cipela”,
zapravo, pojedinci koji se brzo oduševljavaju jednom idejom i isto je tako brzo napuštaju, što
često možemo videti kod Lazarevića.
Lazarević nije znao za Fridriha Nikolaja niti za Teodora Storma, pa se stoga smatra da je vodio
dijalog sa Geteovim “Verterom”.
Janko iz “Vertera” susreće se u banjskoj atmosferi sa svojom prvom ljubavlju, sada udatom
ženom. Gubljenje iluzija nije često samo kod ovog pripovedača, nego je jedno od centralnih
čvorišta realističke književnosti. Razlozi razdvajanja kod Lazarevića u svojoj suštini su misaonog
karaktera, a ne osećajnog (“Verter”, “Švabica”, “Vetar”). Odluka dolazi kao rezultat pobede
razuma, a sve to je psihološki nijansirano.
Janko najpre sebe vidi kao Vertera, on traži svaku sličnost sa njim iz sopstvenog života,
prisećajući se knjige, pa čak možemo govoriti i o ,,pobratimstvu” između njih dvojice.
U pitanju je infantilan tip junaka, nerazvijen junak, koji smatra da će sebe za svet podučiti
podražavanjem junaka kojima se divi. On je parodija romantičarskog tipa junaka, Rusoovog
sentimentaliste, u pravom smislu te reči. Mladi junak nikada nije iskusio ljubav, te sve radi po
tuđim principima. Njegovo duševno stanje kasnije se odražava i na telo, kao što to obično biva i u
životu ,,Posta sasvim sumoran, neveseo, presta čak i jesti…” (Lazarević 1996: 188) ili ,,Život
koji se buđaše napolju utišavaše onaj život u njemu”. (Lazarević 1996: 197).
U poljuljanom psihičkom stanju Janko u revolveru vidi znak, uobražava Verterovo lice, ali
Lazarević potrebu za samoubistvom zbog nesrećne ljubavi zamenjuje željom za životom.
„Verterizam za samoubistvom kao završetkom je anahronizam i valja ga odbaciti”.
(Konstatinović 2002:64). Ovakvo shvatanje junaka prenosi se na naciju, zapravo antiverterizam
je tada kod Srba znak novog shvatanja, samoubistvo je prevaziđena reakcija.
Janka možemo posmatrati i kao donkihotovskog tipa junaka, junaka koji je zanesen literaturom.
Saživljavanje sa literaturom uvek je karakterno obeležje junaka, bez obzira na to o kojoj eposi
govorimo. Naš junak pripada drugačijoj klasi, zato se i ne ubija, ali i dalje ostaje usamljen
idealist. Razmišljajući o ovoj sintagmi možemo se setiti “Švabice”. Ovde u raskidu trijumfuje sve
ono što čoveka vezuje za poreklo i prošlost. Ana nosi u sebi sve odlike patrijarhalne žene. Krivica
nije sadržana u njenoj ličnosti, umesto da je krivac, ona je žrtva.
Glavni junak oseća privrženost, pre svega, Srbiji, porodici, majci, prijateljima, a sa druge strane
je ona – Ana. Njihova pripadnost različitim narodima jača je od osećanja međusobne pripadnosti.
Ova pripovetka koncipirana je kao pisma (pseudodokument), to je tehnika distance, kao u
pripoveci “Prvi put s ocem na jutrenje”. Pripovedač deli priču u glave – ,,Sve ću ti ispričati.
Podeliću u glave. Daću svakoj moto. Razviću svu svoju muzu. Tim će biti smešnije”, i zasnovana
je na protivrečnostima. Važno je uočiti okvir, jer ovakvim načinom (tekst koji svedoči o junaku) i
izostavljenim delovima podražava se postupak toka svesti, ne kao kod Džojsa npr., ali svakako
slično.
Ako bismo se pozvali na Bahtina, ovo je vrsta razgovora sa samim sobom. Ovo je vrsta
dnevničkog diskursa, služi da junak odagna misao o Ani. Gradativno do kraja pokušava da
pobedi samog sebe. Podsmeva se sebi da bi odgodio neminovost. Preveliko verovanje u to da će
ona zaista doći u očekivanom obliku, koji ne sme da verbalizuje. Virtuelni narativ se ne razvija,
junak samo zamišlja, pratimo njegovu psihu.
Lazin junak, Maričić, ne gleda na svoj problem samo sa socijalnog, već i sa moralnog stanovišta.
Čitalac “Švabice” mora da se zamisli nad sudbinom junaka koji stradaju. Neka vrednost se ruši, i
u tom rušenju junak učestvuje voljno, to nije tragički junak u pravom smislu reči, već
Lazarevićev junak slabe volje. Zapravo, možemo biti smeli, pa reći da je Maričić sam Lazarević,
budući da je Ana Gutjar, ,,Švabica”, zaista postojala u Berlinu, i bila velika ljubav tadašnjem
dvadesettrogodišnjaku. Da li upravo zbog autobiografskog karaktera ova pripovetka nije bila
objavljena, ostavljamo otvorenim pitanjem. U istom smislu možemo govoriti o opalizaciji –
čitaocima ostaje mogućnost izbora.
Lekar nije pokušao Anu da izbaci samo iz života, nego i iz misli: ,,Dalje od mene! Imam ja svojih
poslova. Ja sam Srbin, ja imam staru mater, ja imam svoj zadatak…”.
Ako je taj gorući žižak zaista postojao između Ane i Laze, bio je plodonosan, jer se preobrazio u
glavno vrelo Lazarevićevih pripovedačkih tema. Vidimo da je neostvarena ljubav česta je tema
ovog pripovedača (“Vetar”, “Švabica”, “Verter”, “Na bunaru”).
U Lazarevićevoj najzahtevnijoj pripoveci, „Vetar“, osećanje ljubavi je brzo planulo, ali još brže
se ugasilo. Poseta bolesnom Đorđu dovodi do junakove muke – Janko upoznaje i zaljubljuje se u
Đorđevu lepu i plemenitu ćerku. Junak shvata da majčine pohvalne reči o devojci nisu njena
saglasnost, on saginje glavu dok Đorđe i njegova ćerka nestaju u daljini.
Lazarević je u ovoj pripoveci stvorio tip energične, autoritativne, uporne, mudre i odmerene
majke. Između Janka i majke postoji porodični sklad, ali i neprijatni, neiskazani, neispoljeni
sukobi oko ženidbe, koja bi unela disharmoniju u porodični život. Majka svoje mišljenje provlači
kroz sasvim običan razgovor, ali Janko razume presudu koja stoji u njenim očima. Kod
Lazarevića je važna poetika ćutanja, kod njega i tišina govori. Lazarevićev junak je tip
bezvoljnog čoveka, koji sve ostavlja vremenu i slučaju da odluče. Za sve što želi da uradi
osluškuje majčino reagovanje. Oči su za Lazarevića najsigurniji pokazatelj duševnog života.
Pripovedaču pripadaju samo prve dve rečenice ,,Bio je red na njega, na Janka. On je ovako
pričao”. Dalje pripovedanje teče u prvom licu, sa unutrašnjom tačkom gledišta. Prednost
pripovedanja u prvom licu jeste u tome što je ono uverljivije i izraženije, omogućava
samoispoljavanje i samoiskazivanje junaka. To je mogućnost da pisac duboko zađe u intimni svet
i psihu junaka.
Vetar čitaocu ostavlja utisak težine, čoveka koji se našao u oluji, baš kao da ga vetar nosi na
stranu na koju ne želi, jer je snaga vremenske nepogode jača od čovekove. Ali čovek u takvim
okolnostima se bori, traži pomoć, izlaz, spas, a Janko se prepušta ,,vetru koji ga nosi”, umesto
onom kojeg bi savladao. Ali ideja o fatumu, predodređenosti čovekovoj, prosijava iz ove priče.
Srpski pisac je ovom psihološkom studijom o odnosu između majke i sina, i ne znajući, načeo
arhetipsko-mitsku temu, koju je Frojdova psihoanaliza učinila jednom od centralnih priča
dvadesetog veka. Posmatrajući Eros, Frojd mu je suprotstavio Tanatos. Ako govorimo na
mitološki način, Frojd je ljudsku istoriju posmatrao kao rezultat borbe oba dva principa.
Medicinski opis kod Frojda srećemo literalizovan kod Lazarevića.
Arsen („Na bunaru“) oseća snažnu ljubav prema Anoki kao i Janko prema Đorđovoj ćerci
(„Vetar“). Obe ljubavi su psihološki snažno ispoljene, ali razlika je u tome što Janko ispoljava
rečima tu ljubav, a Arsenu pomaže narator, pa tada dolazi do psihološke potcenjenosti.
Ali ni u jednoj od pripovedaka, pa ni u „Verteru“, patrijarhalni obziri i moral nisu sprečili
zbližavanje. Kidanje tog osećanja, tih šetnji, misli, emotivnih i refleksivnih stanja zaljubljenih i
svega ostalog što se izrodi ili bi se moglo izroditi u takvoj atmosferi, prestaje kada treba da
postane intenzivnije, da pređe u novi kvalitet, u brak, u fizičko zbližavanje, u zajednicu. Iz
ovakve materije izrasta psihološki zaplet pripovetke. Ako su do tada postojali principi, moral,
društvo, selo, prijatelji, oni nisu bili toliko jaki kao sada, jer sada ta snaga lomi ono što je
prirodno, ljudsko, a što junaci ne smeju verbalizovati.
Ako govorimo o Aninom stanju interesantno je da ona hladno prima obrt koji su zaklonile iluzije,
ali to je više tragična tišina nego spokojstvo. „Švabica“ je pisana upravo zbog psihološkog motiva
– traženje oproštaja za učinjeni greh, ali do oproštaja ne dolazi.
Uspostavljanje poretka na račun pojedinca znači gubitak ili raspad identiteta jedinke („Verter“,
„Vetar“, „Švabica“), a individualnost i radni potencijal ličnosti je najviša vrednost građanskog
doba.
Kod Lazarevića nema razrađenih negativnih likova. Pretežno su muškarci nosioci kriza, a od
ženskih likova ta uloga dodeljena je jedino Anoki („Na bunaru“).
U porodičnoj zadruzi prikazani su oni koji teže njenom uništenju i oni koji je održavaju. U ovoj,
umetnički najskladnijoj pripoveci, prikazano je kako u staru zadrugu Đenadića, u vidu napasti i
nevolje, dolazi snaha Anoka i preti da je razori. I pre njenog priključivanja zajednici glas o njoj
nije veseo (,,Nije ona za našu kuću!”, ,,Jedna namiguša!”, ,,Sve bi nas zadavila!”…). Anoka
unosi pometnju, zbog nje se formiraju tajne sednice, čak i muž traži izlaz kod svog đede, koji
naređuje svima da je služe u nadi da će njegov plan doneti Anokinu promenu i pokajanje. Tako i
biva, zapravo njen bes jenjava i ona postaje pokoran član zadruge. Zadruga pobeđuje, odnosno
kolektivni princip nad individualnim. Nakon prikaza meseca i noći, u kojoj se njen bes bori sa
mislima da se ponizi, petlovi donose jutro, umivanje ukućana i nebo koje se ,,nekih puta čisto
osmeškuje i raduje”.
Kod ostalih žena prepoznaje se zajednička crta: uravnotežena plemenitost i smernost. Lazarević
retko daje fizičke opise, čak i kada daje npr. Mišin fizički opis dok gleda kroz ključaonicu, ono
što on vidi ne može da stane u vidno polje.
Posebno je važan opis očiju koji se često proteže kroz pripovetke. Promene u Mitrovim očima
(„Prvi put s ocem na jutrenje“) uslovljene su osećanjem krivice, beznađenjem, očajanjem. U
„Švabici“ i „Vetru“ ovaj motiv takođe je važan, jer pored erogenog značenja ima jako psihološko
značenje. Slika očiju uvek postaje ekvivalent duševnog stanja, pa tako i u svakodnevici
kažemo ,,Iz očiju mu se videlo…”.
Lazareviću nije stalo do lica nego do detalja na licu, do pokreta, do osećaja, do stanja. Važni su i
motivi neba, zvona, prašine, vetra, a sve u funkciji psihološkog proučavanja. Međutim u svojim
pripovetkama Lazarević je uspeo da izrazi i ženstvenost Marije, Anoke, Švabice Ane…
Lepota tih mladih žena neodoljiva je, bilo da se njome prikriva smernost ili namćorstvo. Osnova
privlačnosti je upravo lepota, a ljubav između žene i muškarca protkana je kroz gotovo sve
Lazine pripovetke. Ljubav je magična sila koja vraća stvari na mesto, koja ,,preobraća” odlutale.
Anokina kapricioznost, sebičnost i egoizam, njeno antizadrugarsko raspoloženje, preobraženi su.
Iako su neki govorili o pesimizmu kod Laze („Vetar“, „Verter“, „Švabica“), ima i srećnih
završetaka koji su u znaku epifanije, bogojavljenja. Ovaj fenomen može se primeniti na
pripovetku Prvi put s ocem na jutrenje. Epifanijski doživljaj možemo primeniti u smislu u kojem
je Arisotel formulisao efekat katarze.
Psihološki zaplet nastaje upravo zato što junaci ne znaju šta žele. Oni pribežište nalaze u
porodici. Izuzetno je jaka figura majke koja preuzima ulogu oca. Materinska uloga im u odlučnim
momentima daje snagu koja ukazuje na njihov stvarni društveni značaj i mesto u porodici. One
odvraćaju vinovnike od zadnjeg koraka koji bi srušio porodicu: mati u „Prvi put s ocem na
jutrenje“, mati u „Vetru“, mati u „Švabici“ itd.
Likovi žena, pored psiholoških nijansiranja i individualizacije, jednoličniji su i jednostavniji.
Pisac je ulogu majke, u svestranom značenju te reči, dao najcelovitije. Ako samo pogledamo
Lazarevićevu autobiografiju, nesumnjivo ćemo videti da je i njegova mati bila nosilac i
usmeravač porodičnog odgoja, budući da je rano ostao bez oca. Mladom Lazareviću njena snaga
izgledala je ogromna, i iz te emotivne vezanosti izraslo je poštovanje i izvesna lična potčinjenost
kultu majke.
Čak se i završena radnja može oblikovati kao radnja u razvoju (npr. u pripoveci-portretu „Prvi
put s ocem na jutrenje“, gde se karakter/lik pokazuje samo u određenoj situaciji). I u ovoj
pripoveci žena igra veliku ulogu – majstorski je smirena i privedena razrešenju iz koga zrače
razumevanje, poverenje i ljubav. Žena Mitru vraća veru u život i goni misao o samoubistvu.
Dolazi i do omalovažavanja materijalnih vrednosti; konj je kljusina, livada pustolina, a samo se
kuća ne potcenjuje, jer je kuća sinonim za vrednost, za zajednicu.
Laza Lazarević pažljivo odabira svaku reč, gest i detalj, čija je funkcija osvetljavanje situacija i
likova. Psihološka stanja oca i majke jesu iskakanja iz egzistencijalnog ,,ja” i primer paralepse.
Po Ženetovoj naratologiji paralepsa predstavlja tekstualni anahronizam, pripovedanje o
događajima iz budućnosti. Dakle, izjednačava se sa pojmom anticipacije.
,,Kakav mrtvac! Vi mislite da on to ozbiljno misli?… Peklo je to i njega, vidi se to”. (Lazarević
1996: 70) To su zapažanja koja dečak Miša nije mogao da vidi, nego su date sa vremenske
distance. Lik Miše uvijen je u nekoliko maski, pa je zato teže pratiti tok, a Lazarević zahteva
višestruku pažnju.
Možda najbolje možemo govoriti o psihološkoj motivaciji ako uzmemo pripovetku Sve će to
narod pozlatiti. Kod Blagoja kazandžije vidimo nemogućnost da prihvati stvarnost onakvu kakva
sada jeste. Njegova sudbina je u sinovljevim rukama, sin je uzdanica za budućnost, za mirnu
starost. Iz Blagojevih pokreta i iz njegovog ponašanja možemo videti i duševno stanje, on je
slikan glagolskom deskripcijom. Zapravo, vidimo Blagojevu potrebu da verbalizuje sve, on
postaje sve pričljiviji i sve nervozniji u čekanju ranjenog sina. Sa događaja se prelazi na stanja, a
sve je to povezano i izborom motiva (npr. motiv stolice bez jednog nogara, ali sada nećemo
govoriti o simboličkoj motivaciji). Svest je obično data unutrašnjim monologom. Lazarević u
ovoj pripoveci, nesumnjivo izgrađenoj na kontrastu od samog početka, daje upečatljivu sliku
Blagojevog duševnog stanja kada Blagoje prolazi pored sina ne prepoznajući ga. Njegova psiha,
zapravo, nagonski odbacuje mogućnost o invaliditetu svog sina. Samo kraj Blagojevog oka dotiče
svog, sada u drugom svetlu, sina, a to je vrsta psihološkog šoka, neverica, nepomirljivost,
krvotok, puls. Obojica dolaze do zaključka da samilost drugih ne može vratiti njega starog, da
treba živeti sada u takvim okolnostima i proživljavati to na najlakši mogući način.
Lazarević unosi asocijacijativnu psihologiju u lik Blagoja, i do kraja daje sliku tragične sudbine
ljudi. Ako okvirno pogledamo, početak i kraj pripovetke isti su. Ljudi na početku čekaju lađu, na
kraju čekaju lađu. Ali to nisu isti ljudi. Niti su isti oni koji su otišli sa pristaništa, niti oni koji su
ostali. Ne samo da nisu isti fizički, nego i psihički, a psihička stanja posledica su unutrašnjih
preživljavanja koje niko ne može tako glasno proživeti osim njih samih. Telesne rane postaju
duševne. Unutrašnji i spoljašnji svet uvek se prepliću, ali unutrašnji diktira spoljašnjem kako da
se odrazi. Čak i da telo želi drugačije, psiha nesvesno radi protiv njega, pa tako mora biti i u
umetničkom delu, posebno u onom koje je realistično.
Laza je bio protiv onih koji su hteli novo po svaku cenu; ovaj pisac opisuje umetničkim
sredstvima realiste, dodajući tome nešto novo. Poput Stankovića, Lazarević smatra da pravi i
veliki pisac mora da obuhvati život u celini. Lazarević je okrenut prošlosti i veruje u patrijarhalni
svet, a kritikuje novo doba, koje je neminovno dolazilo. Čitalac ostaje sa krajnjim utiskom da je
pisac uspeo da u pripovetkama prikaže čoveka – a to je najvažnije u određivanju uspešnog
ostvarenja umetničke istine.
,,Lazarević ima sposobnost ne samo da vidi šta je važno u životu i karakteristično kod koje
ličnosti, no je isto tako u stanju da svojim ličnostima da života, da od njih napravi žive ljude, da
celom pričanju da reljefa”. (Marković 1964: 27) Buna pojedinih junaka protiv porodičnih i drugih
stega, jeste protest Lazarevića protiv okova koje su mu nametali život i obziri. Čim u razvoju
radnje dođe do jasnog diferenciranja suprotnosti, već se naziru rešenja, jer uvek pobeđuju
izgrađena shvatanja sredine.
Svi zalutali vraćaju se sa pogrešnog puta, pronalaze zajednicu i uviđaju njenu moralnu snagu,
utapaju se u nju da nikada više ne nađu sebe, svoje ja. Kao u biblijskoj paraboli, vraćaju se na
kućni prag. Suprotstavljanje je proizilazilo iz strasti, a nosioci neslaganja morali su se povinovati
tradiciji. Sve pripovetke zasnovane su na traženju psihološkog oslonca koji je izgubljen.
Poremećena ravnoteža na kraju se uglavnom uspostavlja, zapravo, neki junaci nalaze oslonac
(Mitar, Anoka), a neki žive bez njega (Janko („Vetar“ i „Verter“), otac Blagoje, Maričić). Bilo da
postoji oslonac ili ne, mora postojati neka vrsta mira. Ako ne u samom junaku, mora postojati
izvan njega.
Autor: Jelena Medaković

Laza Lazarević (1851–1890)

Laza Lazarević bio je srpski književnik, lekar, naučnik i akademik. Iako je čitavog života bio
posvećen nauci i jedan je od prvih srpskih neurologa i psihijatara, najpoznatiji je kao pripovedač i
najznačajniji predstavnik srpskog pishološkog realizma. Laza Lazarević rođen je 13. maja 1851.
godine u Šapcu. Njegov otac, Kuzman, doselio se iz Hercegovine i u Šapcu se bavio trgovinom.
Umire kada je Lazi bilo samo devet godina, nakon čega njegova majka, Jelica, preuzima na sebe
brigu i vaspitanje svoje četvoro dece.
Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije završava u rodnom Šapcu, da bi sa šesnaest godina,
1867. godine, upisao Pravni fakultet Velike škole u Beogradu. Tokom studija živi u domu svoje
sestre Milke, koja je bila udata za srpskog pisca Milorada Popovića Šapčanina. 1872. godine,
nakon završenih studija, zahvaljujući stipendiji dobija priliku da studira medicinu u Berlinu.
Studije prekida tokom srpsko-turskog rata (1876-1877), u kome učestvuje kao lekarski pomoćnik,
čime zaslužuje i odlikovanja za revnosnu službu. Nakon svršetka rata, vraća se u Berlin i
završava studije medicine, gde je diplomirao radom na koji je izuzetno uticalo njegovo ratno
iskustvo bolničara.
Od povratka sa studija, pa sve do svoje smrti, Laza Lazarević radiće kao lekar u Beogradu. Svoju
karijeru započeo je kao lekar specijalista u Opštoj državnoj bolnici u Beogradu 1881. godine.
Čitav svoj radni vek ovaj veliki filantrop posvetio je razvoju medicinske nauke, organizaciji i
unapređenju bolničkog lečenja u Srbiji. Laza Lazarević je bio član nekoliko srpskih naučnih
društava, bavio se medicinskom naukom i prevodio najznačajnija dela strane medicinske
literature, a u srpskim i stranim časopisima objavljena su 72 njegova naučna rada. U svom
naučnom radu bio je prevashodno posvećen proučavanju nervnih oboljenja i psihijatriji.
Zanimljivo je da je upravo Laza Lazarević izvršio prvu operaciju katarakte u Srbiji. Osnovao je
prvu modernu gerijatrijsku bolnicu u Beogradu 1881. godine, a na njegovu inicijativu
organizovana je i Velika rezervna bolnica u Nišu za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. godine.
Bio je dvorski lekar kralja Milana Obrenovića od 1889. godine, a te godine dobija i čin
sanitetskog potpukovnika.
1881. godine oženio se Poleksijom Hristić, sa kojom je imao četvoro dece – Milorada, Anđeliju,
Kuzmana i Vladana. Anđelija Lazarević krenula je očevim stopama i postala jedna od značajnih
srpskih slikarki i književnica.
Početkom 1888. godine Laza Lazarević izabran je za stalnog člana Srpske akademije nauka, ali
ne zbog svog medicinskog doprinosa, već zbog zalaganja na polju srpske književnosti.
Laza Lazarević umire od tuberkuloze u svojoj trideset devetoj godini 10. januara 1891. godine u
Beogradu.
Književni rad Laze Lazarevića
Laza Lazarević napisao je svega devet pripovedaka: Prvi put s ocem na jutrenje (1879), Školska
ikona (1880), U dobri čas hajduci (1880), Na bunaru (1881), Verter (1881), Sve će to narod
pozlatiti (1881), Vetar (1889), On zna sve (1890) i Švabica, koja je nije objavljena za piščeva
života, a nastala je, najverovatnije, za vreme Lazarevićevih studija Berlinu. Uprkos svom
nevelikom opusu, zauzima središnje mesto ne samo realističke, već i srpske pripovetke uopšte. O
značaju stvaralaštva Laze Lazarevića možda najpreciznije govore reči profesora Dušana Ivanića:
„(…) Lazarević je dao srpskoj pripovijeci evropski rang, ispoljio dotle u domaćoj književnosti
jedinstvenu vještinu sklapanja teksta, otkrio arhetipske teme onovremenog seoskog i gradskog
života u Srbiji, uspostavio duboku psihološku pozadinu junacima i postigao stilsku istančanost
najvišeg reda. Treba još dodati da je autor Švabice preveden na više od dvadeset jezika i da je
prvi srpski pisac koji je poslije svjetske slave Vukovih narodnih pjesama već za života primljen i
poznat u većini evropskih, naročito slovenskih književnosti.“
Lazarević se razvijao pod uticajem pozitivističkih i socijalističkih ideja Svetozara Markovića, te
Pisareva i, posebno Černiševskog koga je i prevodio na srpski jezik. Poseban uticaj na njega, kao
i na sve srpske realiste, izvršio je Nikolaj Gogolj, a tokom studija medicine u Berlinu otkriva i
velike ruske romanopisce – Turgenjeva, Tolstoja i Dostojevskog, koji su bili izuzetno popularni u
Evropi tog doba.
Patrijarhalno vaspitanje i usmerenost na majku i porodicu u velikoj meri tematski su odredile
pripovetke Laze Lazarevića. Možemo reći da se u središtu njegovih pripovedaka nalaze istaknuti
pojedinci čije ćemo reljefne psihološke profile i unutrašnje lomove videti kroz prikrivena
sukobljavanja sa porodicom. Srpska književna kritika konstantno potvrđuje status klasika
Lazarevićevom književnom stvaralaštvu, smatrajući ga jednim od najznačajnijih pisaca srpskog
realizma, sa čijim se pripovetkama susrećemo već kroz osnovnoškolsku lektiru.
Podsećamo da su u okviru edicije Otrgnuto od zaborava reizdata i dela manje poznatih srpskih
realističkih pisaca kao što su: Pera Todorović (Dnevnik jednog dobrovoljca), Dragutin Ilić (Posle
milijon godina, Hadži Đera, Hadži Diša, Svetle slike, Gospođa Marija), Lazar Komarčić (Jedna
ugašena zvezda, Jedan razoren um, Dva amaneta), Pavle Marković Adamov (Na sélu i prélu).
Pripovetke Laze Lazarevića možete videti OVDE.

Da li znate ko je Jovan Sterija Popović?

Lazar Komarčić: pisac prvog srpskog naučnofantastičnog romana