Да ли су Грци веровали у своје митове?

-Пол Вејн-

- Разновртост веровања: веровати на реч, веровати искуству итд

- Чоцек не налази истину: он је ствара као што ствара историју, а и једна и друга му
то добро враћају
- Прочистити мит разумом
- Тукидид о Миноју: „иОд свих које познајемо на основу казивања других, Миној
беше најстарији који је поседовао флоту“- треба размотрити у контексту
Херододовог исказа о истој теми. Мит и Логос, насупрот Нестлеу, не супростављају
се као грешка и истина. Мит ј би предмет озбиљног размишљања и Грци са њим
још увек нису били раскрстили шест векова после покрета софиста, за који се каже
да је био њихов Ауфкларунг.
- Зар је могућће да све то нема неки смисао, мотивацију, функцију или барем
структуру?
- Модерни метод историјског истраживања је сав заснован на разликовању између
оригиналних и извора из друге руке“ А.Д. Момиљано.
- Писање о Паусанији – интересантно

Кад је историјска истина била традиција и вулгата

- Антички историчан не цитира своје изворе, или, тачније, то чини ретко и нередовно
и уопште то не ради из истих разлога који нас терају да их цитирамо.
- Било да се ради оригинално или истраживање из друге руке, он хће да му се верује
на реч; осим ако није поносан што је открио мало познатог аутора или ако хоће да
употреби неки редак и драгоце нтекст који је сам по себи више нека врста
споменика него изговор.
- Према старој концепцији, историјска истина је била вулгата коју посвејуће слагање
дуова током векова. Та слога потврђује истину, као што потврђује углед писаца који
 су сматрани класицима, а поред тога, ја саматрам да птврђује и црквену традицију,
Зместо да истину потврђује уз пмоћ података, Паскје је требало да чека да сам
буде признат као веродостојан текст. У таквом контексту дистинкција примарних и
секундарних извора нема ни смисла ни примену
- Тит Ливије и Дионисије из Халикарнаса су, даклем без колевања испричало четири
опскурна века првобитне историје Рима, уједињујући све што су рекло њихови
претходници, не питајући се: „да ли је то истина?“ граниавали су се на т да улоне
детаље који су им се чинили лажни, или, тачније, невероватни и измишљени;
претпостављали су да је њихов претходник говорио истину. Није сметало ни што је
тај претходник говорио о догађајима који су се одиграли неколико векова пре
његовог рођења, Дионисије или Тит Ливије тим поводом себи никад нису
поставили питање које нам изгледа тако једноставно: „Ма како ли он то зна?“
Традиција је била ту, а она је била истина, то је све.
- Граша неке традиције није исто што и традиција сама. Она се увек представља као
текст, приповедање које има ауторитет: историја се рађа као традиција и не гради
се полазећи од извора,
- Стари историчар не користи изворе и документе: он је сам извор и документ, или,
тачније, историја се не гради полазећи од извора: она се састоји у репродуковању
онога што су о њој рекли историчари, уз евентуалне исправке или допуне о чему
нас обавештавају.
- Понекад се дешава да неки стари историчар укаже на разлике које постоје у неким
питањима код „ауторитета“ или да изјави да одбија да зна шта је била истина по
том питању, толико су верзије различите. Али то показивање критичког духа не
успоставља апаратуру доказа и варијаната која би подржала читав његов текст на
начин апаратуре напомена, која покрива подножје свих наших страница историје:
то су само безнадежна или непоуздана места, сумњиви детаљи. Древни историчар
прво верује, а сумња само у детаље кад више не може да верује.
- Дешава се такоше да неки историчар цитира документ, препише га или опише неки
археолошки предмет, Он то ради било да би традицији додао неки детаљ, било да
би своје приповедање илустровао и проширио из пријатељства према читаоцу.

- Некадашњи историчари, као и данашњи, чест тако цитирају још видљиве

споменике прошлости, мање као доказ свог казивања, а више као илустрације које
од историје добијају много више светлости и сјаја него што саму историју
осветљавају.
- Пошто је историчар ауторитет за своје наследнике, дешаваће се да га његови
наследници критикују, Не ради се о томе да они прераде његово дело у основи:
они су код њега открили неке грешке и исправљају их; не граде поново, већ
поправљају. Или га, пак, сасвим оцрне, јер откривања грешака може да буде
пристрасан процес дабирања. Укратко, неко тумалење се не критикује у целини
или у детаљима, већ се настоји да се уништи углед, да се поткопа незаслужени
ауторитет. Да ли Хердотова прича заслужује да буде сматрана за ауторитет или је
Херодот само лажљивац? Кад се ради о ауторитету, традицији, поступа се исто као
у питањима ортодоксије: или све или ништа.
- Стари историчар не цитира своје ауторитете зато што се он не осећа као
потенцијални ауторитет.
- Ако је могуће направити претпоставку о месту настанка таквог програма истине у
којем је историја вулгата, ми верујемо да поштовање древних историчара за
традицију коју им преносе њихови претходници, долази од тога што нас у Грчкој
историја није рођена из контроверзе, као код нас, већ из истраживања (управо је
то значење грчке речи хисториа). Кад нешто истражујемо, можемо само да
кажемо: ево шта сам утврдио, ево шта су ми рекли у обично добро обавештнеим
срединама. Било би некорисно додавати листу информатора: ко би ишао да је
проверава?
- Добар историчар, каже Тукидид, не прихвата слепо сва предања која му се
преносе: он треба да зна да ппровери информацију, као што кажу наши репортери.
- Херодот ужива да изнесе различите противречне традиције које је могао да
сакупи. Тукидид, пак, то готово никад не ради: он преноси на себе.
- Стари историчари су врло добр разликовали примарне изворе (визуелни контакт
или, у недостатку тога, традицију) и изворе из друге роке, али су те појединости
чували за себе. Њихов читалац није био историчар.
- Обичај да се наводе ауторитети и научничке напомене нису изум историчара, већ
долазе од тоелошких расправа и правне праксе у којима су се наводили Свето
писмо, Пандекта или делови судских процеса.
- „У почетку мојих истраживања, у нашим митовима сам видео смао глупу
лаковерност, али сада, кад радим истраживања о Аркадији, постао сам
обаззривији. У архајској епохи су се они које називамо мудрацима заправо
чешће изражавали у загонеткама него отворнео, па ја претпостављам да легенде
које се односе на Крона садрже нешто од те мудрости“- Паусанија, на почетку
осме књиге. 8,8
- „Да ли су Аргејци издали грчку ствар 480. године и да ли су ступили у савез са
Персијанција који су тврдили да имају заједничког митског претка као и они,
Персеја?“ Што се мене тиче, пише Херодот, „моја је дужност д акажем оно што су
ми рекли, али не и да све верујем и то што сам управ овде изјавио важи за читаво
моје дело. 7,152
- Из уста старих историчара не излази сама истина: на читаоцима је да себи створе
идеју о тој истини.
- Разнвртост публике је историчару остављала нешто простора: истину је могао да
представи у сировијим или блеђим бојама, по својој вољи, а да је ипак не изда.
- Историчар не треба ни да тумачи (пошто чињенице постоје) ни да доказује (пошто
лињенице нису улог неке расправе). Довољно му је да лињенице изложи, било као
репортер, било као компилатор. За то му нису потребне вртоглаве интелектуалне
способносит. Довољно му је да има три врлине сваког доброг новинара:
марљивост, компентенцију и непристрасност. Он треба марљиво да се обавести у
књигама или од сведока, ако их још има, или прикупљајучи предања, „митове“.
- „Гомила прича пуно ствари које инсу истините, јер не разуме историју и мисли да је
достојно вере оно што је од детињства чула у хоровима и трагедијама. Тако се, на
пример, прича о Тезеју, али у стварности, Тезеј беше краљ који се попе на престо
након Менестејеве смрти, а његови наследници сачуваше власт све до четврте
генерације“.
- Гомила прича пуно ствари које нису истините, јер не разуме историју и мисли да је
достојно вере оно што је од детињства лула у хоровима и трагедијама. Тако се, на
пример, прича о Тезеју, али у стварности, Тезеј беше краљ који се попе на престо
након Менестејеве смрти, а његови наследници сачуваше власт све до четврте
генерације“ Паусанија- раздвајања жита од кукоља- доктрина савремених
догађаја: прошлост је слична садашњости, чудо не постоји. Минотаур није постојао
јер данас не видимо људе са главама бикова, а Тезеј је био некакав краљ.
Паусанија не сумња у историчност Тезеја, јер ни Аристотел, 5 векова раније, то није
сумњао.
- Пре него што је заузео критички став који мит своди на верованто, став обичног
Грка је био другачији: схдно свом расположењу, он је митологију сматрао за приче
старих лаковенрих жена или је пред давним чудом заузимао став пред којим је
питање историчности или фикције није имало смисла.
- Критички став Паусаније, Аристотела, па чак и Херодота, састојао се у томе да се у
миту види усмено предање, историјски извор који треба критиковати. То је
одлична метода, али је она створила лаћни проблем којег се стари нису могли
ослободити 1000 година: била је потребна историјска промена, хришћанство, не да
би га решили, већ заборавили Проблематика је била следећа: митска традиција
преноси једно аутентично езгро, које је током векова окружено легендама; једино
те легенде представљају тешкоћу, не и језгро. Ти легендарни додаци, и само они,
били су повод за еволуцију Паусанијеве мисли, као што смо видели.
- У модерном контексту је легенда догађај проширен народним генијем, док је за
Грке исти мит истина измењена народном наивношћу. Он ће у веродостојном
 језгру имати ситне детаље који су истинити, јер не садрже ништа чудесно, као шт су
имена хероја и њихови родослови.
- Парадокс је исувише познат да би се на њему и даље инсистирало: ако кажемо да
легенде често преносе колективна сећања, вероваћемо у историчност Тројанског
рата. Ако их сматрамо за фикцију, у то нећемо веровати и другачије чемо тумачити
врло двосмислене резултате археолошким историчара. Питања методе и
потизивности претпостављају једно суштинскије питање:шта је мит? Да ли је то
измењена историја? Приширена историја? Колективна митоманија? Алегорија?
Шта је он био у очима Грка? То ће нам дати прилику да утврдимо да је осећање
истине врло широко (оно лако обухвата мит), али исто тако да „истина“ значи
много ствари.. и да обухвата чак и књижефну фикцију.

Мноштво и сличност светова истине:

- Митологија као опсежан дио књижевности, нарочито усмене

- Легенде су измишљали непознати приповедачи и биле су везане за неку локалну
необичност, природну или културну.
- Те легенде су се смештале у неку безвремену прошлост, за који се знало да је
претходила садашњем времену, да му је била страна и туђа- исто је и са Грцима,
догађаји из херојског доба, када су се мешали људи и богови
- Време и простор митологије били су потајно другачији од нашег
- У његовим очима митско време има само далеке сличности са свакодневном
темпоралшћу, али и да га је нека врста обамрлости увек спречавала да схвати т
разнородност. Сличности између тих временских светова сакривале су њихово
потајно мноштво. Нама није само по себи разумљиво да човечанство има некакву
прошлост, познату или непознату: ми ништа боље не разликујемо границу векова
на које смо сачуваи памћењем, од линије која ограничава наше визуелно поље. Ми
не видимо да се преко тог хоризонта пружају непознати векови: више ништа не
видимо и то је све. Херојске генерације су смештене са друге страме тпг хпрозпмта
 вре,ема. и мело дриго свет- Ето, то је митси свет у чије ће постојање наставити да
верују мислиоци од Тукидида и Хекатеје до Паусаније и светог Августина. Једино
што ће престати да га гледају као неи други свет и желеће да га сведу на садашњи.
ПОнашаће се као да је мит изграђен на истом поретку веровања као историја.
- Митски свет није био искуствен, био је племенит. Тиме не желимо да кажемо да је
оличавао или симболизовао „врдности“: не видимо да су херојске генерације више
неговале врлине него данашњи људи. аи имале су вишу вредност него ови: херој је
више него човек, једнако као шпто је у Прустовим очима више вреди него нека
грађанка.
- Пинда уздиже самог себе тиме што је себе поставио у позицију да хвали атлете.
Митски свет у његовим стихвима није био сублимирана слика аристократије која је
у митсмим херојима видела своје идоле. Он раздваја митски свет од смртника.

Друштвени распоред знања и облици вероања