Koliko su konflikti značajan fenomen za izučavanje, najbolje pokazuje historija

čovječanstva. Nesporazumi u međuljudskim odnosima su obilježavali čitave epohe i u velikoj

mjeri uticali na tok historije. Može se reći da je historija ljudskih civilizacija omeđena i
prožeta različitim sukobima i ratovima koji su u svojoj osnovi imali manje ili veće konflikte.

Ovaj fenomen su zajedničkim snagama izučavale psihološke, sociološke i

organizacione nauke, ali se ne može reći da dosadašnja saznanja pružaju dovoljno argumenata
za predviđanje i adekvatno rješavanje konflikta među ljudima. Pitanje konflikata zadire u
same temelje ljudske prirode. Kakav je čovjek u svojoj suštini? Da li su sukobi među ljudima
neminovni? Kako se mogu spriječavati? Za poznavanje ličnosti i razumijevanje njenog
ponašanja važno je znati kako se pojedinac ponaša kad se zadovoljenju njegovih motiva
ispriječe različite smetnje iz kojih obično proizilaze frustracije i konflikti.

1.RAZRADA TEME
 U svim društvima i u svim fazama svoga razvoja čovjek je suočen sa situacijama u
kojima njegove potrebe ne mogu biti zadovoljene. Nemoguće je, tokom dužeg vremenskog
perioda, izbjeći sticaj okolnosti koje dovode do toga da potrebe budu osujećene (frustrirane)
ili u sukobu (konfliktu).

U razvoju ličnosti, od ranog djetinjstva do zrelog doba, formiraju se određeni obrasci

reagovanja koji omogućuju prevazilaženje brojnih teškoća koje iskrsavaju tokom života.
Međutim, ne uspijevaju svi podjednako uspješno da se odupru problemima.

Neke ljude i manji neuspjeh u zadovoljavanju motiva obeshrabruje, dok druge i veći
broj neuspjeha ne obeshrabruje, i oni pokušavaju da pojačanim naporom ili novim načinima
zadovoljenja motiva ostvare postavljene ciljeve.

Manje smetnje, koje se stalno suprotstavljaju zadovoljenju motiva, relativno se lako

savladavaju, ali kad naiđu teže prepreke, dolazi do frustracije.

1.1.Izvori frustracija

Kada se određenim htenjima ispreči neka spoljašnja prepreka ili nesposobnost govori
se o frustracijama.

Do frustracije može doći iz više razloga:

1. Objektivne (fizikalne) prepreke, npr. Detetu se jede čokolada, ali ne može da otvori orman
u kome se ona nalazi. Ili: Spremili smo se da pođemo na izlet, ali iznenada je počela kiša.

2. Prepreke (barijere) socijalne prirode, nastaju kada ljudi ili društvena shvatanja i norme
predstavljaju prepreku ostvarenju naših motiva. Npr. Roditelji zabranjuju ćerki da se uda za
mladića druge nacionalnosti.

3. Barijere unutar same ličnosti, nastaju usled nesposobnosti, nedovoljne veštine ili hrabrosti
da se postigne ono što je postavljeno za cilj.

4. Sukobi različitih motiva – konflikti jesu izvori najjačih frustracija i frustracija sa

najizrazitijim posledicama za čovekovu ličnost.

VRSTE KONFLIKATA
Konflikt nastaje suprotstavljanjem dva motiva, kao i onda kada je neka želja nespojiva sa
moralnim principima i savešću. Ali “iza” moralnih principa, u stvari, stoje složene
motivacione snage.

Poznati psiholog K. Levin (Lewin) opisao je tri osnovna tipa konflikata:

1. Konflikt dvostrukog privlačenja postoji kada treba da se opredelimo između dva cilja, a oba
nas privlače, npr. Mladiću se dopadaju dve devojke, ali mora da odabere jednu. Postao je
neodlučan. Ovaj proces odlučivanja može dugo trajati i može biti veoma mučan. Ovakav
konflikt obično se lako rešava. U jednom momentu jedan od ciljeva učini se privlačnijim i
subjekat se rešava za taj cilj. Međutim, često se dešava da posle izvršenog izbora napušteni
objekat izgleda privlačniji, pa se javlja žaljenje što se za njega nije odlučilo.

Samo u teoriji postoji slučaj kao u basni o Buridanovom magarcu, koji je uginuo od gladi, jer
nije mogao da se opredeli sa kog će stoga jesti seno, jer su oba bila podjednako privlačna.

Primer za ovu vrstu konflikta je i kupovina automobila, naročito ako se nema dovoljno novca.
Ili: odabir između dva podjednako privlačna i dobro plaćena posla.

Po pravilu ova vrsta konflikta relativno je bezazlena i lako se savlađuje.

2. Konflikt dvostrukog odbijanja nastaje kada moramo učiniti jednu od dve neprijatne stvari.
Obe nas odbijaju i obe ne želimo. Nalazimo se između dva zla od kojih treba izabrati manje.
Npr. Student mora da uči, a ne uči mu se, a ako ne bude učio, može pasti na ispitu. S obzirom
da se subjekat mora opredeliti za jednu situaciju, često se dešava da se izabere udaljenija
situacija, ona čije će negativne posledice kasnije doći do izražaja. Student, na primer, pošto
ispit ne predstoji neposredno, rešava da ne uči i na taj način izbegava trenutnu neprijatnost.

Često, međutim, nije moguće odlagati posledice ni jednog ni drugog rešenja. U takvom
slučaju ponekad se traži izlaz u bežanju iz situacije u kojoj se subjekat nalazi, npr. “bežanje u
bolest”, koja će ga učiniti nesposobnim, neodgovornim, neuračunljivim. Tako se mogu javiti
različiti psihosomatski i neurotski simptomi; čovek zaista postaje nesposoban da dalje ostane
u neprijatnoj situaciji. Obično je izvor tih psihičkih problema u strahu.
Analiza psihijatrijskih slučajeva u ratu i analiza ponašanja stanovništva u prirodnim
katastrofama (zemljotresi, poplave, požari i sl.) daje brojne primere za ovaj tip konflikta. I u
svakodnevnom životu mnoge glavobolje i takozvane telesne indispozicije (mrzovolje,
bolešljivosti) imaju izvor u sličnim konfliktnim situacijama.

3. Konflikt privlačenja i odbijanja – ambivalentnost, nastaje kada prema jednom istom

objektu ili prema jednoj istoj osobi postoji istovremeno i privlačnost i odbojnost, tj. suprotna
(ambivalentna) osećanja. Npr. Devojka voli slatkiše, ali se boji da ih jede, da se ne ugoji.

U ovoj vrsti konfliktnih situacija karakteristično je neodlučno ponašanje. Kada motivi nisu
jaki, situacija nema teških posledica. Međutim, ukoliko je veoma jaka težnja da se nešto učini
i veoma jak strah i želja da se to ne učini, situacija ima teže posledice, npr. Situacija u kojoj
čovek nailazi na nesporazume na radnom mestu, sa koga želi da ode, ali u koje je, sa druge
strane, uložio ogroman deo sebe i za koje se toliko vezao da mu je teško ili nemoguće da ga
napusti.

Konflikti ove vrste mogu vremenom da dovedu do veoma teških posledica, ozbiljnih
psihosomatskih poremećaja i psihoneurotičnih oboljenja.

REAKCIJE NA FRUSTRACIJE I KONFLIKTE

Frustracije mogu da izazovu dve vrste reagovanja:

1. Realistička reagovanja – reagovanja u skladu sa datom situacijom i vodeći računa o njoj.

2. Manje realistička reagovanja – neadekvatna reagovanja u datoj situaciji.

1. Kod realističkog reagovanja na frustraciju onaj ko je naišao na prepreku u ostvarenju svoga

cilja, ponovo pokušava da postigne taj cilj nekim pogodnijim načinom ili povećava napor da
bi postigao taj cilj.

Realističkim smatramo i reagovanje kada se neki teško ostvarljiv cilj zamenjuje lakše
ostvarljivim ciljem, kojim se ipak može zadovoljiti motiv, npr. Neko ne može da se istakne
uspehom u učenju, ali može da se istakne u sportu. I jedan i drugi cilj mogu da zadovolje želju
za isticanjem.

Ponekad se motiv može zadovoljiti i indirektnim putem, npr. Žena koja želi da ima decu, a iz
nekih razloga ne može da ih ima, odlučuje se da postane vaspitačica. Na taj način ona svoj
materinski motiv zadovoljava indirektno. U takvim slučajevima, ako zaista zadovoljimo
motiv, oslobađamo se frustracije.

U svakodnevnom životu ljudi se stalno moraju prilagođavati, neke ciljeve moraju zamenjivati
drugima ili, ukoliko ipak žele ostvariti postavljeni cilj, moraju uložiti veći napor.

2. Kod nerealističkog reagovanja na frustraciju onaj ko je naišao na prepreku koju nikako ne

može prebroditi i ostvariti svoj cilj, a ne može se pomiriti sa neuspehom, skriva taj neuspeh i
pred samim sobom, koristeći različite nesvesne mehanizme i falsifikujući stvarnu situaciju.
Takve negativne reakcije na frustraciju imaju i negativne posledice.

POSLEDICE FRUSTRACIJA I KONFLIKATA

Frustracije ne moraju da imaju samo negativne posledice. Ukoliko nisu naročito jake i
dugotrajne, frustracije mogu imati i pozitivan efekat na razvoj ličnosti.

Često prepreke u ostvarenju postavljenih ciljeva koriste razvoju ličnosti, jer zahtevaju od
čoveka da detaljnije sagleda svoj cilj i mogućnosti njegovog izvršenja, da uloži veći napor i
koristi sve svoje sposobnosti. Zbog toga su frustracije veoma često uslov za razvijanje
različitih čovekovih osobina i njegove celokupne ličnosti.

Međutim, pored pozitivnih, često se javljaju i negativne posledice frustracije. Najtrajnije i

najteže su posledice frustracije kada smo prisiljeni da se odreknemo zadovoljenja snažnih
motiva ili kad supstitucijom cilja i indirektnim zadovoljenjem, motiv ostane nezadovoljen i
jednako snažan. Odricanje od postavljenih ciljeva deluje na veoma važan ljudski motiv –
motiv za samopoštovanjem i samopotvrđivanjem. Posledice su negativne i veoma teške kada
se frustracija često javlja i frustraciona situacija ponavlja.

Dugotrajna i uporna frustracija dovodi do anksioznosti i agresivnosti.

- Anksioznost je strah koji nema izvor u spoljašnjoj situaciji. To je stanje strepnje da će se

desiti nešto što će za nas biti teško i opasno.

- Agresivnost se sastoji u težnji da se izrazi nezadovoljstvo i neprijateljstvo, zbog osujećenog

motiva, na nekoj drugoj osobi. Uzrok agresivnog ponašanja ne mora uvek biti frustracija, to
može biti i odbrana od tuđeg napada, sadističko zadovoljstvo, želja da se otme nešto od
drugog.

Agresivnost i anksioznost su međusobno povezani i međusobno se pojačavaju.

Frustracija može izazvati i rigidno ponašanje. To je ponašanje kada čovek, posle neuspelog
rešavanja postavljenog zadatka, ponovo pokušava da ga reši na isti, neefikasan način. On ne
traži novi način rešavanja tog problema, već iznova ponavlja stari, što otežava rešenje
postavljenog zadatka i ostvarenje cilja.

Posledice frustracije koje su najteže su neuroze ili psihoneuroze. Neuroze su blaži psihički
poremećaji, koje karakteriše osećanje anksioznosti i otežani kontakt s okolinom. Međutim,
osobe koje pate od neuroza (neurotičari) obično obavljaju svoje redovne poslove. Postoji više
neurotičkih reakcija: anksiozne fobičke reakcije – neosnovan i izrazit strah od različitih
situacija i objekata; neurasteničke reakcije – trajno osećanje umora i iscrpljenosti; opsesivno–
kompulsivne reakcije – ponavljanje određenih besmislenih radnji i različite vrste fiksnih ideja;
i konverzione reakcije – organske smetnje i organska oboljenja koja nemaju organske, već
psihičke uzroke.

Još jedna negativna posledica frustracije jesu psihosomatski poremećaji. To su organska

oboljenja koja imaju prvenstveno psihički, a ne organski uzrok. Uglavnom nastaju usled
intenzivnih i hroničnih anksioznih stanja. Psihosomatski poremećaji mogu biti poremećaji
kardiovaskularnog sistema (neuroza srca, povišen krvni pritisak, arterioskleroza), poremećaji
organa za varenje (čir na želucu), organa za disanje (asmatična oboljenja) itd. Zbog toga što se
takva oboljenja najčešće javljaju kod ljudi na odgovornim mestima, obično se nazivaju
menadžerska bolest.

MEHANIZMI ODBRANE

Kao što čovek, da bi zadovoljio svoje motive, postupa na različite načine da bi došao do cilja i
zadržava one koji mu u tome odgovaraju, isto tako različitim načinima reagovanja pokušava
da se oslobodi neprijatnog psihičkog stanja izazvanog frustracijom i zadržava one načine
reagovanja koji su mu koristili u tome. Dete koje plačem uspeva da dobije ono što su mu
roditelji branili, tako se ponaša i kasnije, kad ne uspe odmah da ostvari neki cilj.

Važno je istaći da čovek odbrambene mehanizme ne koristi svesno i namerno, već nesvesno,
automatski. Kada čovek svesno navodi netačne razloge svog neuspeha, a i sam zna da su oni
netačni, tada se ne radi o odbrambenom mehanizmu, već o obmani drugih.

Odbrambeni mehanizmi mogu biti korisni, ali i štetni. Ako se povremeno koriste, oni pomažu
da se održi samopoštovanje, da se čovek oslobodi anksioznosti, da pokuša da uloži nove
napore da bi ostvario željeni cilj. Međutim, mehanizmi odbrane mogu postati načini
reagovanja kojima čovek pribegava čim se nađe u teškoj situaciji i načini ponašanja u svakoj
sličnoj situaciji, kada dođe do frustracije. U takvom slučaju čovek koristi mehanizme odbrane,
umesto da preduzima akcije koje odgovaraju situaciji u kojoj se nalazi i više nije u stanju da
uspešno rešava zadatke i da se uspešno snalazi i prilagođava. Tada mehanizmi odbrane
otežavaju obavljanje redovnih poslova i normalne odnose sa drugim ljudima i postaju jedan
od simptoma neuroza.

Korišćenje odbrambenih mehanizama zavisi, pre svega, od situacija u kojima se čovek nalazi i
od osobina ličnosti.

Sposobnost čoveka da u situacijama kad naiđe na prepreke traži nove i korisnije načine
rešavanja zadataka i da ulaže povećane napore od predhodno uloženih, a da ne pribegava
odbrambenim mehanizmima i drugim neadekvatnim reakcijama, u psihološkoj literaturi
naziva se frustracionom tolerancijom.

Postoji veliki broj odbrambenih mehanizama, kao što su: kompenzacija, sublimacija,
racionalizacija, identifikacija, projekcija, maštanje, represija i regresija. Poznavanje ovih
mehanizama odbrane doprinosi razumevanju i objašnjavanju postupaka pojedinca i
razumevanju ličnosti u celini.

KOMPENZACIJA

Kompenzacija se sastoji u zameni ciljeva koje je teško ostvariti, lakše ostvarljivim ciljevima.

To je koristan i čest mehanizam odbrane. Npr. Devojka koja ne može da se istakne lepotom,
može da se istakne svojim obrazovanjem ili lepim ponašanjem i odevanjem.

Treba naglasiti da kompenzacija predstavlja odbrambeni mehanizam samo onda kada čovek
nije svestan da je novi cilj, kome teži i koga ostvaruje, zamena za cilj koji nije u stanju da
ostvari.

SUBLIMACIJA

Sublimacija je jedan od najpozitivnijih i najzdravijih mehanizama odbrane. Ovaj mehanizam

se sastoji u tome da ličnost motive, koje ne može da zadovolji ciljevima kojima prvobitno
teži, zadovoljava ostvarljivim ciljevima koji su društveno cenjeni. Npr. Žena koja ne može da
zadovolji svoj materinski motiv, posvećuje se radu sa decom.

RACIONALIZACIJA

Racionalizacija je mehanizam odbrane pomoću koga čovek, da bi opravdao svoje ponašanje,

umesto pravih razloga ponašanja (koje bi društvo osudilo), iznosi lažne razloge. Pri tome, on
nikoga ne obmanjuje, već stvarno veruje u njih.

Postoje dve vrste racionalizacije: kiselo grožđe i slatki limun.

Lisica iz basne ne može da dođe do grožđa, pa kaže da je ono kiselo. Tako i ljudi koji ne
mogu da postignu određeni cilj govore da on nije bio vredan truda ili da im do njega nije bilo
ni stalo. Npr. Osoba koja je često odbijana na konkursima za posao, počinje da veruje da se na
konkursu prolazi samo preko veze, a ne na osnovu sposobnosti i kvalifikacija.

O tipu racionalizacije slatki limun govorimo kada nije postignut važniji i krupniji cilj, već
neki sasvim beznačajan rezultat, ali se vrednost tog postignutog rezultata, iako je gotovo
beznačajna, uvećava i prikazuje kao veliki uspeh. Npr. Majka hvali svoju decu kako su
najbolji učenici, a oni su u stvari prosečni.

IDENTIFIKACIJA

O identifikaciji govorimo kada za motive koje nismo mogli sami da ostvarimo tražimo i
nalazimo zadovoljenje u uspesima drugih.

Možemo se identifikovati (poistovetiti) sa nekom drugom osobom, grupom (sa svojom

nacijom, stanovnicima svoga kraja), kao i sa institucijama (sa klubom za koji navijamo,
ustanovom u kojoj radimo).

Često se deca identifikuju sa roditeljima, međutim i neuspešni roditelji se često identifikuju sa

svojom decom, pa neiživljene sopstvene ambicije pokušavaju da nadoknade njihovim
uspehom, nagovarajući decu da biraju ona zanimanja koja su oni nekada želeli.

Identifikacija može imati pozitivan uticaj u oslobađanju frustracije, međutim može biti
negativna ako se njome redovno koristimo, umesto da uložimo lični napor u ostvarivanju
određenih ciljeva.

PROJEKCIJA
O mehanizmu projekcije govorimo kada se drugima pripisuje postojanje motiva koji sami ne
možemo zadovoljiti, jer je protivan moralnim principima ili vaspitanju koje smo usvojili.

Kada neku vlastitu negativnu osobinu pripisujemo drugima kod kojih ta osobina ne postoji ili
postoji u mnogo manjoj meri, takođe govorimo o mehanizmu projekcije. Npr. Neko ko je
sebičan govori o drugima da su sebični.

U slučaju seksualnih konflikata ovaj mehanizam je veoma čest. Ogovaranje, sumnjičavost,

nepoverljivost imaju izvor u mehanizmu projekcije.

MAŠTANJE

Kada svoje želje i motive zadovoljavamo, ne realnom aktivnošću, već zamišljanjem ciljeva
kao da su ostvareni, govorimo o maštanju kao mehanizmu odbrane od frustracije.

Skoro svi ljudi maštaju o uspesima, slavi, velikoj ljubavi. Često se zamišlja sopstveni uspeh,
kome se svi dive ili nesreće koje se dešavaju onima koje mrzimo.

Ovaj mehanizam je vrlo čest i obično nema štetne posledice, ali kada postane učestali način
reagovanja dovodi do gubitka kontakta sa realnošću, jer se sanjarenje koristi umesto ulaganja
sopstvenih napora u ostvarenje motiva.

REPRESIJA

Kada motive koji su u suprotnosti sa društvenim normama potiskujemo iz svesti, govorimo o

represiji. Mi ih potiskujemo jer oni kod nas izazivaju uznemirenost i osećanje krivice.

Često, zaboravljanje da se dođe na neki ugovoreni sastanak ima svoj izvor u želji da se na taj
sastanak ne dođe. Ali nije u redu ne doći na sastanak, ako smo obećali da ćemo doći, pa zbog
toga mi potiskujemo iz svesti misao na sastanak.
Međutim, ukoliko su potisnuti motivi bili snažni, oni i dalje ostaju takvi, pa čak i jačaju.
Takav intenzivan i potisnut motiv najčešće se manifestuje kroz snove.

Ukoliko su potisnuti motivi izrazito jaki, represija može da ima teže posledice za duševno
zdravlje (amnezija, podvajanje ličnosti...).

U svakom slučaju represija je štetna, zato što otežava rešavanje problema, jer ih čovek sam
pred sobom sakriva, pa nije u stanju da otkrije uzroke svoje uznemirenosti i nezadovoljstva.

REGRESIJA

Regresija se sastoji u prelasku na jedan primitivniji način ponašanja, način koji je

karakterističan za raniji uzrast.

Npr. Dete koje je dobilo mlađeg brata ili sestru počinje infantilno da se ponaša (plače, sisa
prst) da bi privuklo pažnju i nežnost roditelja.

Regresija je veoma čest mehanizam kod dece, ali se javlja i kod odraslih ljudi. Npr. Kada
čovek nije u stanju da reši neki problem ili zadovolji neki svoj motiv, počne da psuje i tako se
vraća na primitivniji način ponašanja, koji mu u ovoj situaciji nije od koristi.

Dokle god se pomenuti mehanizmi odbrane samo povremeno koriste, nemaju štetne
posledice, već naprotiv pomažu razvoj ličnosti, sprečavajući da neuspeh kod nas izazove
depresiju i pomažu nam da se bolje i realističnije snađemo kada ponovo dođe do frustracije.
Ukoliko ovi mehanizmi postanu stalan način reagovanja, mogu samo da štete i otežavaju život
čoveku.

LITERATURA
Hrnjica S. (2005.): Opšta psihologija sa psihologijom ličnosti, Naučna knjiga Nova,
Beograd

Rot N. (1985.): Psihologija ličnosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Rot N., Radonjić S. (2004.): Psihologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Beograd

Motiv je razlog izražavanja neke određene sposobnosti, ili motivi su unutrašnji činioci koji
pokreću na aktivnost,usmjeravaju i upravljaju radi ostvarenja određenih ciljeva

(Majer 1965.).