"Don Kihot"

           „Don Kihot“ je roman karaktera koji predstavlja parodiju na viteške romane. Napisao ga
je Miguel de Servantes. Glavni lik je plemić i vitez lutalica, Don Kihot, a najznačajniji sporedni
lik je njegov štitonoša, Sančo Panza.
Don Kihot je na početku romana Alonso Kuijano, pripadnik nižeg plemstva koji ima oko
50 godina. Odjednom ga zadive viteški romani te ih konstantno čita što rezultira odbacivanje
opšte i prihvatanje njihove realnosti, to jest opšte iluzije, ideala. Poslije, ispranog uma, odluči
postati vitez lutalica i odlazi u pustolovine po Španiji. Don Kihot postaje hrabar i neustrašiv,
postavlja si cilj od kojeg ne odustaje lahko, idealista koji se sa idealima oštro sudara i
sukobljava  sa stvarnošću koja je potpuni opozit njegovoj. Sa jedne strane, on je velikodušan i
plemenite naravi. Sa druge strane, lahkovjeran je, naivan i zanesen, a sve ove osobine možemo
prepoznati tokom njegovih avantura. Živi u svojim iluzijama i vidi samo ono sto on želi da vidi,
iako mu svi ostali govore suprotno. Gleda svijet samo iz svog ugla, za koji misli da je idealan.
Don Kihot je lud, ali to nije patološko ludilo, već sam način njegovog postojanja i djelovanja.
Lud jer se njegovo ludilo ne poklapa sa ludilom većine. Teži ka renesansnom idealu slobode i
pravde. Takav ideal u ovakvoj stvarnosti predstavlja samo gluposti, maštarije i iluziju. U tome se
ogleda sukob ideala i stvarnosti. Toliko je odan tom idealu, da je za njega spreman i svoj život
staviti na kocku. Njegovi podvizi događaju se u neprikladnom vremenu i zato nije prihvaćen.
Kihot je djelovao patetično i zato je bio smiješan. Suština nesporazuma Don Kihota i ostatka
svijeta je u tome što ovaj za plemenite ciljeve koristi neadekvatna sredstva. Zato njegova realnost
izgleda izopačeno. Koliko god ovo prethodno navedeno možda zvučalo morbidno, Don Kihot,
prije svega, izražava vjeru u nešto vječno i harmonično, vjeru u istinu koju on ne otkriva lako,
nego do koje dolazi nakon duge borbe. Ta borba je zapravo i bila njegova psihoterapija. Pred
smrt mu se vraća razum, shvata da je radio besmislene stvari i umire kao Alonso Kuijano.
Sančo Panza je Don Kihotov štitonoša, osoba nižeg staleža. Iako se na početku prikazuje
kao čovjek bez „klikera“ u glavi, razvitkom radnje se dokazuje suprotno. On je Don Kihotova
sušta suprotnost, koja ga balansira, kao i Kihot njega. Dok se Kihot upustio u traženje
pustolovina zbog svojih ideala, Sančo je to napravio isključivo iz koristi. Veoma je plašljiv i
izbjegava fizičke sukobe. Tokom njihovih pustolovina ne pokazuje veliku odanost Kihotu koliku
zabrinutost za samoga sebe. Svog gospodara jedino podržava pred smrt, u njegovoj zadnjoj
ludosti.
Don Kihot i Sančo Panza predstavljaju dva svijeta, koliko suprotna, toliko i povezana, jer
jedan bez drugog ne mogu. Oni su iluzija i realnost, ideali i sebičnost, ludost i razum,
nepromicljiva hrabrost i prenaglašen oprez. Međusobno se sudaraju i stapaju, odudaraju i
privlače, isprepliću i balansiraju i tvore život. Sančo je tu da bi svojom preprostom logikom i
svojom domišljatošću dao pravo osvjetljenje Don Kihotovim ludostima i maštarijama. Don Kihot
je tu da bi pokazao Sanču kako možda nije sve u logičnosti i praktičnosti, kako ljudi imaju
potrebu za nečim višim. Jedina njihova zajednička osobina je dobrota, od koje je i sastavljen
čitav ovaj roman. Rezultat spajanja ova dva lika je ideal.
Ova parodija nije samo parodija na viteške romane. Ovo je i parodija pogleda svijeta na
realnost i iluziju. Viteški romani su samo mašta. Ispoljavanje mašte može biti smiješno, ali i
opasno. Vjetrečanje simboliziraju visoke ciljeve koje je imao Don Kihot, a samim neuspjehom
simboliziraju teškoću postizanja tog cilja.
 Ovaj roman nadmašuje parodiju i trivijalnu književnost, te se može sa jakim razlogom
posmatrati kao umjetničko djelo.
Normalno je iluzija. Ono što je pauku normalno, muhi je katastrofa.

Радња:

Alonso Kihano je sredovečni čovek koji živi u malom mestu u Manči u centralnom delu Španije
zajedno sa nećakom Antonijom i džangrizavom kućepaziteljkom. Kako je davno prestao da se stara
o svom skromnom imanju, odlučio je da proda delove imanja kako bi kupovao knjige. Glavna
tematika knjiga koje čita je viteštvo, a upravo to je ono što će Kihana dovesti do ivice razuma.
Opsednut viteškim idealima, Kihano odlučuje da se lati svog koplja kako bi branio nemoćne i porazio
zlikovce.

Kihano ubrzo proglašava sebe vitezom po imenu Don Kihot od Manče a svog konja naziva
Rosinante.

Naoružan zarđalim oklopom, Don Kihot kreće u potragu za viteškim avanturama. Njegova prva
namera bila je da pronađe damu kojoj će se zakleti na večnu ljubav, stoga bira Dulsineju del
Tobosu, devojku kojom je bio opčaran već duže vreme.

Posle tri dana provedenih u putu, Kihot se susreće sa nekolicinom putujućih trgovaca koje napada
nakon što odbijaju da pohvale Dulsineju. Sluga jednog trgovca ga prebija, nakon čega ga komšija
vraća kući na magarcu.

Dok se oporavljao, Kihot je bio gotovo primoran da svedoči paljenju njegovih viteških knjiga. Naime
kućepaziteljka, berberin i sveštenik su zapalili knjige u nameri da ga odvrate od nemoguće namere.
Međutim, ovo mu samo još više potpiruje želju da istraje. Ubeđuje Sanča Pansu, punačkog i
prostodušnog radnika da mu bude sluga. Don Kihot obećava Sanču da će ovaj imati sopstveno
ostrvo kojem će moći da vlada, s obzirom da će tako izvrstan vitez moći da uživa u mnogim
blagodetima.

I tako su krenuli na put, Kihot na svom starom konju, Pansa na kobili. Njihova prva zajednička
avantura je trajala čak tri nedelje. Tokom pohoda Kihot se između ostalog bori sa vetrenjačama za
koje je mislio da su divovi. U jednoj gostionici, za koju je mislio da je dvorac, u Kihotovom krevetu se
slučajno našla sobarica koja je promašila sobu. Odbivši da plati račun i optuživši vlasnika da je
neljubazan, Kihot opet zapada u nevolje.

Tokom putovanja umesto da spašava ljude, što mu je bila prvobitna namera, Don Kihot postaje
bandit. Potkrada i zbunjuje ljutite prolaznike. Čak napušta jednog dečaka, ostavljajući ga u rukama
zlog farmera samo na osnovu farmerove zakletve da neće povrediti dečaka. Sančo međutim ostaje
uz njega, često noseći teret Kihotovih kazni na svojim plećima.

Prateći ove avanture, čitaoci dolaze do zaključka da je Don Kihot iako budalast, zapravo
blagonaklon i saosećajan čovek. Iako njegovi planovi izgledaju nerealno, Sančo Pansa počinje da
veruje u njih i pokazuje veliku dozu lojalnosti prema svom novom gospodaru. Ipak, uprkos svim
njegovim dobrim namerama, Kihotov pohod se završava njegovim vraćanjem kući u kavezu.

U drugoj knjizi putovanje se nastavlja. Međutim, Sančo laže Don Kihota, rekavši mu da je zli
čarobnjak pretvorio Dulsineju u seljanku. Odmah potom, Kihotov glavni cilj postaje skidanje čini.
Samson Karasko, mladić poreklom iz Kihotovog sela se pojavljuje kako bi pokušao da spase Don
Kihota od opasnosti. Prerušava se u Viteza od Ogledala, kako bi pomogao Don Kihotu i vratio ga
kući, međutim Don Kihot uspeva da ga porazi.
Don Kihot upoznaje vojvodu i vojvotkinju koji kuju zaveru da zavaraju Kihota. Odlučuju da obuku
slugu u čarobnjaka koji će Kihotu reći kako čini mogu biti skinute samo ukoliko se Sančo 3000 puta
udari bičem po golim leđima.

Tokom njihovog boravka kod vojvode, Sančo postaje gradonačelnik imaginarnog ostrva kojim je
vladao deset dana, sve dok vojvoda i vojvotkinja nisu odlučili da organizuju bitku u kojoj Sančo biva
povređen. Sančo utvrđuje da je bolje biti srećan radnik nego nesrećan vladar.

Sobarica zaposlena kod vojvode se zaljubljuje u Don Kihota, međutim on nepokolebljivo voli
Dulsineju.
Iako ubrzo nastavljaju svoj put, njihova avantura biva kratkog daha. Ubrzo nakon što su se nastanili
u Barseloni, Vitez od Belog Meseca, koji je zapravo njegov prerušeni prijatelj Samson Karasko, ga
savladava.
Sančo Pansa i Don Kihot se vraćaju u La Manču. Nakon što se probudio iz dužeg sna, Don Kihot
tvrdi da mu je ime Alonso Kihano. Na samom kraju se odriče svojih viteških kodova kojima je do
tada bio tako žustro posvećen, i umire od groznice.

Don Kihot roman je španskog književnika Migela de Servantesa. Sastoji se od

dva dela, od kojih je prvi dio objavljen 1605. godine, a drugi deset godina
kasnije. Roman je u kratkom vremenskom periodu postao jedan od najčitanijih
knjiga u Španiji i doživeo brojna ponovljena izdanja, među kojima i ono na
engleskom te na francuskom jeziku.

Roman je prvenstveno zamišljen kao parodija na račun tada vrlo popularnih

viteških romana, ali je kasnije postao jedan od najoriginalnijih romana u
svetskoj književnosti. Zbog svega toga smatra se najboljim romanom
španskog Zlatnog doba.

Don Kihot je velika parodija na račun ondašnjih romana čija je glavna tema
bila viteštvo koje je s vremenom izumrlo. Ostale su samo brojne priče i
pripovesti koje su bile vrlo popularno štivo te su tako i glavnog junaka ovog
romana obuzele u tolikoj meri da je zaboravio na realnost te se u potpunosti
predao svetu mašte i iluzija. Dosadan život koji je do tada vodio pao je u
zaborav i iznenada je postao pun avantura i izazova. U početku, okolina
dobiva novog zabavljača te pristaje na igru, ali kada uvide u njegovu
pomračenost uma, počinju da se izruguju i ismejavaju ga.

U svojoj zaluđenosti, u svakom izazovu kod Dona preovladava visoka

tolerancija morala, srčanost i hrabrost. Vođen svim viteškim vrlinama, iako
ismejavan, on je u srži idealan jer teži za pravdom i poštovanjem. Težnja da
se dokaže i ukaže svima da poštuju jedni druge jedan je od ciljeva viteza
skitnice. Mnogi od tzv. slavnih poduhvata u koje se hrabri vitez upušta
završavaju batinama. Međutim, to ga ne obeshrabruje, već on teži za novim
avanturama.

Posebnu pažnju kao liku treba svakako posvetiti okretnom i spretnom Sanču,
štitonoši, koji je veran i odan svom gospodaru. Sančo se koleba, ali njegova
vera u gospodara je bezuvetna. Veruje u njegovo poštenje i u njegove
zlatnike. Sančo je zadivljen idealima koji vode njegova gospodara. Kada ova
dva lika saznaju da o njima postoje zapisi, počinju da se ponašaju kao
povesni likovi. Don zna da postoje priče o njegovim pustolovinama te želi
dokazati svetu da su oni izvorni junaci. Obuzima ga sumnja u njegovu misiju i
ispravnost postupaka.

Teško razočaranje doživljava kada sazna da ne postoji idealna Dulsineja koja

je zapravo bila plod njegove mašte. Poražen dolazi kući, gde mu se ponovno
vraća zdrav razum. Umire u krugu najbližih kao Alonso Kihano Dobri. Svestan
do zadnjeg trena svojih zabluda, ostavlja i zbrinjava oporukom svoje najbliže.
Ostaje zapamćen ako velik i dobar čovek.

Pisac u romanu ne govori samo o dogodovštinama viteza skitnice. U nekim

delovima vješto su ukomponovane priče vezane za tok romana, ali i za neke
od likova. Kroz te priče pisac iznosi vlastita mišljenja o umetnosti i književnosti
te nas upoznaje sa svojim svetonazorima.

Roman u celini je jedna vesela avanturistička, humoristična priča i svakako

zaslužuje pažnju. Svet viteškog romana, koliko god da je ismejavan, zapravo
je potvrđeno idealan, jer u njemu pravda uvek pobjeđuje, a prava nagrada
uvek ide onima najboljima. Na kraju svog života Don Kihot odbacuje svoju
masku viteza, ali pod njom još uvek ostaje junak. On umire pod pravim
imenom, ali u kraju ostane zapamćen kao veliki i dobar čovek.

U ovom romanu Servantes nije samo govorio o dogodovštinama glavnog

junaka, već je u nekim delovima ubacivao priče više ili manje vezane za
glavnog lika, odnosno radnju. Bio je to u njegovo vreme revolucionarni
pripovedački postupak. Njime je dobio priliku iznijeti i vlastita mišljenja i
filozofiju o književnosti, umjetnosti i ustrojstvu svijeta.

Vrsta dela: roman
Vreme radne: 17. vek

Mesto radnje: Španija, pokrajina Manča

Tema dela: pustolovine jednog plemića koji je umislio da je vitez

Ideja dela: srčanost i plemenitost čine ljude junacima više od same titule

Kratak sadržaj prepričano

U malom španskom mestu, u 16. veku, živeo je plemić pedesetih godina na
svom skromnom posedu. Većinu dana provodio bi čitajući knjige o vitezima i
njihovim hrabrim podvizima. Toliko je ušao u svet viteštva da je zaboravio na
realnost te mu se pomešala zbilja i priča. Mislio je da treba da obnovi stara
vremena pa je odlučio postati hrabrim vitezom. Na imanju je našao neki stari
rđavi oklop te ga je danima preuređivao. Pronašao je i starog konja koji će ga
voditi u pustolovine: “kljusetu je nađeno ime, a odredio je i kako će se sam
zvat.”  Konj se zvao Rosinante, a on je sam sebi dao ime don Kihot od Manče.

Kako su hrabri vitezovi imali dame za koje bi se borili, tako je i on

odlučio “potražiti damu u koju bi se zaljubio, jer skitnik vitez bez ljubavi drvo je
bez lišća i bez ploda i telo bez duše…” Izbor je pao na malu seljanku Alfonsu
Lorenco, njegovu nekadašnju ljubav. Da bi sve bilo otmeno dodeli i njoj ime
Dulsinea od Tobosa.

Spreman i opremljen, iskrao se jednog sparnog jutra na put pun pustolovina.

Jahao je celi dan i već je bio dobrano izmoren kad pred sobom konačno spazi
neku krčmu: “Krčma mu se, čim ju je opazio, učini dvorom s četiri kule…” Pred
krčmom su bile dve razuzdanice “a njemu se učini da su dve krasote
gospođice ili umiljate dame koje se dvoru pred vratima šetaju…”.

Devojke su prasnule u smeh ugledavši viteza. Gostioničar, sam veliki

šaljivdžija, odluči da se povine željama svog čudnog gosta te se počeo
ponašati u skladu s tim. Devojke su mu pomagale skinuti oklop. Međutim,
šlem zavezan silnim čvorovima nisu mogle nikako da odvežu pa je on celu
noć ostao na glavi. Nakon večere, zatražio je gostioničara da ga posveti za
viteza: “Don Kihot zamoli krčmara da ga oviteži, na što on pristane, jer je kao
obešenjak naslutio da mu gost nije sasvim pri pameti…”
Krenuo je vitez putem što ga je odabrao konj te je tako sreo skupinu trgovaca.
Zatražio je od njih da iskažu poštovanje njegovoj dami, a kako su uvideli da je
vitez sam po sebi neobičan, “razberu odmah i po spodobi i po rečima da je taj
gospodin mahnit”, neki od trgovaca, “priličan podrugljivac”, upustio se u
prepirku sa Kihotom te ga samo još više razljutio. Došlo je do sukoba jer su
trgovci odbili da odaju poštovanje njegovoj djevi. U pokušaju da obrani čast
svoje dame, Kihota je zabacio konj, a jedan od sluga ga je još dobro
istukao: “Onako izubijanoga zatekne ga neki suseljanin i otprati do kuće.”

Kada su ga videle gazdarica i nećakinja, odlučile su da poduzmu nešto.

Pozvale su župnika i brijača da pregledaju knjižnicu iz koje je potekla viteška
bolest. Pregledavajući brojne knjige, odlučili su da spale sve one koje govore
o viteštvu i za Kihota predstavljaju otrov. Soba u kojoj su se te knjige nalazile
trebala je da bude zazidana što pre. Kihot se oporavio od prve obrane te
uspeo nagovoriti svog suseljana Sanča Pansu da mu postane štitonoša.
Obećao mu je, kada stekne bogatstvo, mesto namesnika na otoku koji će
osvojiti.

Don je prodao nešto od svoje imovine te tako stekao lepu svotu novaca za
put. Dogovorili su mesto i vreme polaska. Tako krenuše Don i Sančo, bez da
se ovaj drugi pozdravio sa ženom i decom, a uz to je još uzeo i svog magarca
da ne mora da hoda. Put ih nanese na polje s trideset vetrenjača protiv kojih
se valjalo boriti. One su predstavljale ogromnog gorostasa. U silnoj borbi,
Dona zahvati krilo vetrenjače i odbaci ga zajedno s konjem u zrak. Nakon
kratkog oporavka krenuli su dalje u avanture. Noć ih je zatekla vani pa su
prespavali pod nekim drvetom gde Sančo “od jednog drveta otrgne (…) suhu
granu, koja mu može poslužiti mesto koplja i natakne na nju željezni šiljak…”

U svakoj prilici Don je video šansu za okršaj i avanturu. Za dva fratra je mislio
da su zli čarobnjaci koji su oteli princezu. U jednom od tih usputnih okršaja,
Don je ozledio uho pa mu je štitonoša morao vidati rane. U predvečerje ih je
put mamio do pastirskih koliba. Pastiri su ih ugostili i podelili s njima večeru.
Nakon večere, Don održi “dugačku besedu, ovako sasvim ututanj, izrekao je
naš vitez…”

Vitez lutalica i njegov štitonoša krenuli su dalje na put pun iznenađenja, tako
da su obojica uspeli da dobiju batina od konjara. Zadobivene rane lečili su u
krčmi u kojoj je Don već bio boravio i koju je smatrao dvorcem. “Usred noći
nastaje silna strka…” te Don dobiva udarac svetiljkom. Sančo je smutio neki
melem pa je Don Kihot u kratkom vremenu prizdravio.
Don je nakon toga odlučio da je vreme za nastavak avantura. Krčmar je
zatražio da se plate njegove usluge pa je tako vitez skitnica otkrio da je celo
vreme bio u zabludi, misleći da boravi u dvorcu. Kao vitez skitnica, nije po
svom mišljenju trebao ništa da plaća pa je samo odjahao, misleći da ga Sančo
sledi. Međutim, štitonošu su dohvatili gosti, skinuli su ga te su ga pomoću
deke bacali u zrak; “letičovek Sančo nije prestajao da kuka…”

Jašući dalje, naleteli su na stado ovaca. Don je spremno uletio u novi okršaj
misleći da se bori s vojskom. “Ovčari ga obaspu kamenicama, izbiju mu
nekoliko zuba…” Dalje ih je put mamio na povorku s mrtvacem koju je Don
ganjao po polju. “Sančo ga u toj prilici prozove Vitezom od Tužne Spodobe…”

Veče je bila sve bliže i trebalo je naći mesto za počinak. Sančo je bio već
dovoljno prestrašen i zadržavao je Dona kad se začuo novi štropot. Da bi mu
odvratio pažnju, počeo je da priča svoju priču koja ustvari nije imala smisla pa
je i brzo završila. Sedeće jutro su videli da je buku pravila “valjaonica sukna
na vodeni pogon.” Don se naljutio na svog štitonošu i zatražio više
poštovanja. Putovanje se zatim nastavilo. Našli su putem neku torbu sa
stihovima i novcem, koja je pripadala nesrećno zaljubljenom pesniku. Don se
setio svoje voljene pa je poslao Sanča ka Dulsineji s pismom, a on “ostaje da
pravi pokoru”.

Sančo je sreo župnika i brijača, te u dogovoru s njima, odvodi Dona kući. Prvo
su ga strpali u kavez pa “po čarobnjakovu nalogu, povezali u rodno selo.” Tu
su ga neko vreme negovale gospodarica i nećakinja, sve dok se nije oporavio
i počeo ponašati “kao da je sasvim pri zdravoj pameti”.

Župnik i brijač su ga posetili nakon nekog vremena, a budući da je Don s

njima razgovarao razborito, utvrdili su “da je sasvim zdrav i pri pameti”. Dok
su oni čavrljali, u poset mu je stigao i Sančo, koji je doneo vesti o dolasku
Karaska. Karasko je čitao knjigu o “Bistri vitez Don Kihot od Manče” pa želi da
razgovara s njim kako bi zabeležio njihove pustolovine. Karasko je bio veliki
obešenjak i zloban čovek pa je stoga razgovarao s Donom o njegovim
pustolovinama kao o pravim viteškim delima i nagovarao ga na novi pohod.
Niko više nije mogao da ga odgovori.

Prvo su odlučili da krenu u posetu njegovoj voljenoj Dulsineji.  Nadomak sela,

ususret im dojahaše tri seljanke na magarcima. Sančo je uverio Dona da je to
njegova ljubljena s pratnjom, ali ju je zli čarobnjak poružnio. Don je bio vrlo
utučen jer nije mogao da se nauživa njene lepote. Krenuli su dalje na
svečanosti u Zaragozu. Sanson Karasko je u dogovoru sa župnikom ipak
želeo Dona vratiti doma pa se preobukao u viteza i izazvao ga na dvoboj.
Onaj koji izgubi treba da poštuje želje pobednika. Pobedio je Don, a Sanson
se jedva izvukao.

Putujući dalje, sreli su nekog plemića pa su se raspričali o viteštvu i poeziji te

o bogatstvu koje predstavljaju deca. “Deca su, gospodine, delovi nutrine
roditeljske i zato roditelji moraju da ih ljube, bila deca dobra ili zla, kao što se
ljube duše koje daju život”. Dotični plemić žalio se na sina koji se posvetio
pesništvu, a ne naukama. Nakon razgovora s Donom, uvidio je da i kao
pesnik može da ima bogat život.

Put ih je naneo na lutkarsku predstavu koju je Don shvatio vrlo ozbiljno pa je

celu pozornicu sasekao u hiljade komadića. Kasnije kada se smirio, Don je
majstoru Pedru nadomestio nanesenu štetu. Nakon dvoboja, Don i Sančo su
stigli do vojvodskih poseda čiji su vlasnici već čuli o njima pa su se i sami
odlučili zabaviti.

U poseti kod vojvode zaželeli su da vide sliku lepe Dulsineje, ali tužni Don im
reče “zatekoh je drugačiju nego što sam joj se nadao. Nađoh je začaranu i
preobličenu iz princeze u seljanku, iz krasotice u rugobu…” Vojvoda i
vojvotkinja zabavljali su se na račun viteza i njegovog štitonoše. Znao je
vojvoda za Donovo obećanje da će Sančo dobiti otok na upravljanje pa je to
odlučio i ostvariti. Sančo je tako postao upraviteljem otoka Barativa. Skromno
mestašce dočekalo je svečano novog upravitelja. Seljani su želeli da vide
kako je novi namesnik mudar pa je dobio zadatke da sudi. Iako nepismen, ali
poučen životom, Sančo je doneo pravednu odluku, čime je zadivio sve
seljane.

U međuvremenu, vojvotkinja je i dalje nastavljala sa lakrdijom. Poslala je paža

s pismom i poklonima Sančovoj ženi. Oduševljena Teresa odmah je svima
dala do znanja o novoj sreći. Čak ni župnik nije mogao da vjeruje, iako je
upoznao paža koji je doneo pismo i poklone. Majka i kći su odmah poželele
biti dostojne oca namesnika. Sančova žena je pažu sama izdiktirala pismo za
muža i za vojvotkinju. U međuvremenu, Don je takođe poslao pismo novom
namesniku, prepuno dobrih saveta. Sančo pak u odgovoru daje naslutiti
čežnju za ženom i decom, odnosno da se polako želi rešiti tog tereta
upravljanja. Iako neuk i nepismen, ozbiljno je shvatio svoj posao. Nakon
desetak dana vladavine napustio je svoj položaj te ostao bez novca. Pre
odlaska poručio je vojvodi “da sam se gol rodio te sam i gol sada, niti gubim
niti dobivam…”

Oprostio se s vojvodom i vratio starom životu štitonoše. On i Don krenuli su

put Barselone i stigli su u poset bogatom plemenu Antoniju Moreni, koji je
takođe želeo da se našali s njima. Šetajući gradom, Don svrati u tiskaru da
vidi kako se tiskaju knjige, dok je popodne bilo namenjeno posjeti galijama. 
Novi susret i dvoboj s prerušenim Karaskom menja planove Don Kihota. Ovaj
put je izgubio i morao je da se vrati u rodno selo na godinu dana. Odlučio je
po povratku da će postati pastirom na godinu dana. Putem su sreli viteza
Alvara koji im je pred seoskim sucem dao izjavu da je on pravi Don.

Po povratku u selo, Don Kihot oboli od groznice. Nakon bolovanja koje je

trajalo nekoliko sedmica, zaželeo je da sastavi oporuku. Odrekao se viteških
ludorija i nekoliko dana kasnije umro kao Alonso Kihano.

Likovi: Alonso Kihano (Don Kihot od Manče), Sančo Pansa

Analiza likova
Don Kihot – na početku ga upoznajemo kao Alonsa Kihana, načitanog
plemića. U svojoj dobi od pedeset godina bio je:

“Čovek snažna rasta, suhonjav, mršav u licu, veliki ranoranioc i ljubitelj lova”

Čita viteške romane koji mu pomute razum pa i sam odluči da postane

vitezom. Odlazi na pustolovine po Španiji. Hrabar je u tim pustolovinama i
ustrajan, unatoč svim batinama i nedaćama koje ga zadese. Iako je
neracionalan u svom ponašanju, motiv mu je plemenit. Govori o stvarima iz
svoje mašte i u neku ruku graniči s ludilom, ali ne u toj meri da bi ga drugi
očito ismejavali. On se postavlja iznad okoline koja ga okružuje. Utelovljene je
ljudskog sna, stradanja i borbe za pravdom koja je često uzaludna. Njegovi
ideali su nedostižni, ali mudri. Pred smrt se leči od svog viteštva i ponovo
postaje Alonso Kihano.

Sančo Pansa – ne ostavlja svojeg gospodara nikada, odan mu je i veran. Lik

je naivnog seljaka i čoveka iz naroda. Voli preterati u jelu i piću kako bi bio
zadovoljan. Sklon je narodnim poslovicama i zastupa materijalistički pogled na
svet. Želi blagostanje koje može da postigne jedino tako da upravlja bogatim
otokom.

“Pazite, milostivi gospodaru skitniče viteže, da ne zaboravite onaj otok što ste
mi obećali, jer ja ću znati da vladam njime koliko god velik bio.”

Na svojoj mazgi odlazi u pustolovinu s Donom.

“Jaše Sančo Pansa magarca kao patrijarh, sa svojim bisagama i vinskom

mešinom i sa silnom željom da već bude namesnik onoga otoka što mu je
gospodar obećao.”

Nije dobar muž i otac, ostavlja ženu i decu kako bi pošao s Donom, iako se to
kasnije menja. Iako je odan Donu, ostavlja ga čim dobije i prividnu priliku za
upravljanje selom. Pre Donove smrti vidimo koliko mu je stalo do njega.

“Ništa na svetu nije ugodnije, nego da si čestit čovek konjušar u skitnika

viteza koji ide za pustolovinama.”

Beleške o piscu
Miguel de Servantes rođen je 1547. godine u Španiji u gradiću Alkala de
Henares blizu Madrida, kao jedno od sedmoro dece u porodici. Pretpostavlja
se da su česte selidbe sa porodicom u ranoj fazi života uticale na njegov
način pisanja. Školovao se u dva velika grada, Sevilji i Madridu, a upravo je
tamo počeo da piše prve pesme.

Kada je napunio dvadeset godina odlazi na put u Italiju i tamo se upoznaje sa

neverovatnom čarolijom italijanske književnosti. Najviše su ga očarala dela
Bokačija i Dantea. Dolaskom u Italiju život mu je postao burniji, pa je tako
učestvovao u mnogim bitkama, a čak je bio u zarobljeništvu u Alžiru gde je
proveo pet godina.

Nakon Italije se vraća nazad u rodnu Španiju i počinje više raditi na svojim
delima. Uprkos tome što je napisao mnogo dela, nažalost nikako se nije
mogao nametnuti. Romani nisu imali zadovoljavajući uspeh, a kako nije bilo ni
novca Servantes je bio na rubu bankrota.
Propast bankara koji se brinuo za njegov novac odvodi ga opet u zatvor gde
je počeo da piše prva poglavlja svetski poznatog romana “Don Kihot”. Iz
romana će na kraju nastati parodija i on će sa njom postići toliko željen uspeh.

Nakon romana “Don Kihot”, izdao je deset novela i počeo pisati poeme.
Servantes je napisao i nastavak priče o slavnom vitezu, što je postiglo velik
uspeh u Evropi i šire. Ostao je poznat kao jedan od najvećih pripovedača ne
samo u Španiji nego i šire i jedan od najvećih pisaca u istoriji književnosti.
Umire u Madridu, 1616. godine.