Profesor: Dejan Petrović

Asistent: Vojin Vasović

Student: Anja Jovanović

Datum: 19.10.2020

Refleksivni mod
Definisati dokumentarni film je popriličan izazov. Da li je to pokušaj da se realnost izloži na
najobjektivniji način, ili je pak izuzetno subjektivan čin, gde reditelj otkriva svoj jedinstveni
pogled na svet i podvlači ga rediteljskom idejom? S obzirom na to da dokumentarni stil
obuhvata oba ekstrema, jedna definicija ne bi bila dovoljna, pa smo dokumentarni film podelili
u šest modova sa različitim pravilima i ciljevima. Međutim, i u okviru same podele dolazi do
preklapanja i kontradikcija sadržanim u jednom modu, a to je posebno uočljivo u takozvanom
refleksivnom modu.

Refleksivni mod, kao što nam i samo ime govori, se bavi refleksijom, odnosno, preispitivanjem,
koje može biti u okviru forme ili (političkog) sadržaja, a najčešće su u pitanju oba. Sa aspekta
forme, odnosi se na to da nam film skrene pažnju na određena pravila kojima se dokumentarni
film vodi, da smo mi kao gledaoci naučeni da prema tim pravilima postavljamo svoja očekivanja
i kroz njih čitamo film, kao i da nam ogoli proces filmskog stvaranja i tehnike korišćene za
izazivanje određenog efekta u gledaocu. Sa aspekta (političkog) sadržaja, odnosi se na istu vrstu
pravila, očekivanja, predrasuda i tumačenja, samo u okviru realnog sveta koji nas okružuje.
Dokumentarac teži da ogoli ono što je sakriveno i ukaže nam koliko zapravo ne poznajemo
stvari koje podrazumevamo, a da bi proizveo ovaj efekat, dokumentarista koristi tehniku šoka.

Slične tehnike koristio je i Bertold Breht u svojim dramama, samo što ga je on zvao efekat
distanciranja (verfremdungseffekt). Njegov cilij bio je da distancira gledaoce od likova, kako ne
bi saosećali sa njima na emotivnom, ili na individualnom psihološkom planu, već kako bi mogli
da percipiraju njihove probleme na intelektualnom nivou i nastojao je da na taj način proizvede
intelektualnu empatiju. Kroz intelektualno sagledavanje problema, gledaoci bi saznanja iz
njegovih drama primenili na svet oko sebe, i učinili ga boljim, a to je, kako je Breht mislio, i bio
cilj pozorišta. Ovakav način predstavljanja likova podseća nas na „prikazivanje objektivne
1
realnosti“, koje se pominje kao jedan od ciljeva dokumentaristike. Međutim, pominjali smo i još
jedan cilj, naime subjektivni pogled autora; umetnost. Kako se umetnost uklapa u refleksivni
mod?

Slika iz originalne produkcije Brehtove predstave „Majka hrabrost i njena deca“

„Sve je samo simbol što ti vidi oko“, svojevrsni simbolistički manifesto Vojislava Ilića, govori o
tome da vrednost umetnika leži u porivu i sposobnosti da tumači stvari oko sebe, povezuje ih i
stvara narativ oko njih. Međutim, iako u striktnom smislu reči sinonim ovome, „Stvarnost
satkana sva od znakova“, kako je naziva T. Minh-ha Trinh u filmu „Reassemblage: From the
Firelight to the Screen“, za autorku predstavlja nešto sasvim drugo. Ona misli pre svega na
filmsku „stvarnost“, simulakrum, alternativnu stvarnost prikazanu kroz prizmu autora kao ona
prava, izvorna, objektivna. Raznim slikama ona nas čika, izaziva nas da ih protumačimo po
naučenim pravilima dokumentaristike. Međutim, ni u jednom trenutku ona ne kaže da je naše,
ili pak njeno tumačenje neispravno, kao i da ne smemo da gledamo ili prikazujemo svet kroz
subjektivne slike, ona nam samo ukazuje na njih. Zvuk (u ovom filmu u obliku naracije) filma

2
prikazuje zapravo njeno subjektivno viđenje i lično preispitivanje toga kako dokumentaristi,
odnosno etnolozi, prikazuju različite kulture, dok slika prikazuje njeno subjektivno viđenje jedne
konkretne kulture, a njihovom superpozicijom postiže se refleksija i sloj objektivnosti.

Slika iz filma „Reassemblage: From the Firelight to the Screen“

Shvatili smo refleksni mod treba da nas navede na preispitivanje, ali, koji je cilj tog
preispitivanja? Da se dopre do objektivne stvarnosti? Da se zaključi da ona kao takva zapravo ne
postoji? Ili je pak cilj svojevrsni skepticizam, preispitivanje radi preispitivanja? U diskusiji o
definicijama i ciljevima, možda je korisno vratiti se izvoru, refleksivni mod pripada
dokumentaristici, pripada filmu, pripada umetnosti. Svaki pojedinačni refleksivni dokumentarac
možda i ima jedan određen cilj od gore navedenih, ali kao podskup umetnosti, krajnji cilj jeste
umetnička komunikacija i razmena emocija, da se ispriča priča o čovekovoj večnoj potrazi za
istinom.