Универзитет у Приштини – Косовска Митровица

Учитељски факултет у Призрену – Лепосавић

Индивидуализована настава
Семинарски рад из Дидактике

Ментор: Студенти:
Проф. др Рајчевић Петар Данијела Недељковић 9/18
Милица Вукашиновић 6/18

Лепосавић, 2019.
 Садржај

УВОД……………………………………………………….................…….3
1. ПОЈАМ ИНДИВИДУАЛИЗОВАНЕ НАСТАВЕ………………………...5
1.1. Развој идеје о индивидуализацији наставног
процеса и индивидуализације међу ученицима…6
2. Идентификовање индивидуалних разлика ученика……...................……8
2.1. Етапе индивидуализације наставног процеса….....9
2.2. Облици индивидуализације наставног процеса...10
ЗАКЉУЧАК……………………………………………………….............13
ЛИТЕРАТУРА……………………………………………………….........14

2
 УВОД

Природна тежња друштва, односно цивилизације јесте да се развија, да

напредује у својим полјима. У временском континуитету када је о васпитању и
образовању реч, кретање је текло од традиционалне до савремене школе. На
питање шта то савремену школу чини у неком тренутку савременом одговорићемо:
увођење иновација.
Иновација као тежња да се створи нешто ново, оригинално, нешто што
осим новине садржи и унапређујући елеменат. На пример, у једном тренутку
биствовања цивилизације, предметно – разредно – часовни систем био је
иновација. Данас се систем који је увео Коменски у 16. века још увек егзистира,
али се због савремених захтева друштва и нових сазнања ипак сматра неадекватним
и да је у организацију наставе ипак неоходно увести новине.
Посматрано је из једном угла, разредно – предметно – часовни систем
је економичан и ефикасан јер омогућава омасовљење образовања, али као
недостатак носи са собом упросеченост.
Управо је промишљање о тој појави, о том проблему упросечености, изнедрило
најпре диференцијацију, а затим и индивидуализацију наставе као дидактичку
иновацију.
У индивидуализованој настави се разлике уважавају и ученици се
постепено и контуирано воде и навикавају да изражавају све сложеније захтеве. У
једном разреду немогуће је да постоје два ученика који исте садржаје уче на исти
начин, истом брзином и ефикасношћу. Разлике између појединих ученика истог
разреда износи и по неколико педагошких година. ,, Ако деца не могу да уче онако
како их ми подучавамо, онда је наша одговорност да их подучавамо на начин на
који могу да уче'' (Продановић, 1974 :56).
Идеја о индивидуализацији учења и наставе појавила се као реакција
на традиционалну наставу у којој су сви ученици поучавани на исти начин. Овакво
поучавање не одговара свим ученицима јер неки уче брже, а неки спорије. Разлике

3
између ученика истог хронолошког доба најчешће су у менталним способностима,
образовном нивоу, ученици с тешкоћама у развоју, потичу из различитих социо –
културних средина, имају различита интересовања и др. Ученици истог разреда не
чине хомогену групу. Наставник мора добро да познаје индивидуалне
психофизичке способности својих ученика, односно индивидуалне разлике међу
ућеницима његовог одељења и да помогне ученицима да открију свој стил учења и
боље упознају своју личност.
На основу праћења наставник дозира обим помоћи појединим
ученицима, стимулише међусобну помоћ и сарадњу, постепено уводи појединца у
самосталан рад идр. Све више се напушта '' просечни'' и ''средњи'' ученик и настава
усмерава према сваком ученику посебно, на основу његових индивидуалних
могућности, потреба и интересовања.
Индивидуализована настава има своју теоријску подлогу у
когнитивним теоријама у којима се истиче значај сазнања, мотивације,
организованости меморије за учење.

4
 1. ПОЈАМ ИНДИВИДУАЛИЗОВАНЕ НАСТАВЕ

Под појмом индивидуализоване наставе се подразумева организација рада

која отпочиње индивидуалним разликама међу појединцима. Почетак још увек
специјалне способности ученика, њихових жеља и могућности, интересовања,
искуства које носи свако дете посебно, његових предходних сазнања,
обавештености и од тога како дете напредује, у којој мери памти задате
информације и да ли је његово памћење трајно или краткотрајно, свакако је у
зависности од његовог стила учења тј. Да ли оно учи са разумевањем или напамет.
Према критеријуму извођења сем индивидуализоване разликујемо и
друге врсте наставе. А ту спадају и : проблемска, програмирана и друге...
,, Индивидуализована настава је дидактичка организација васпитно –
образовног рада у којој се наставни захтеви усклађују са индивидуаним
способностима и карактеристикама у развоју и раду ученика'' (Вилотијевић, 1990 :
22).
Индивидуализована настава се темељи на самосталном раду и залагању
ученика, његовом константном учењу као и праћењу његовог рада и наградама
његовог учитеља. За сваки успешно одрађен задатак требало би да уследи похвала
учитеља како би дете било још више подстакнутои напредније у учењу. Треба
осамосталити појединца у раду, како би био одговорнији за своје накнадне
резултате.
Индивидуализована настава мора да садржи код појединца развој
активности, креативности у што већој мери и самосталности.
,, Лично је онолико велико колико је и активно.'' – Каже Ерик Фром.
Као што не постоје две исте особе на овом свету тако и не могу сви да
прихвате све што им се наметне, чак и ученици који су донекле приморани на дат
програм. Појединим ученицима погодује спорији, а другим ученицима бржи темпо
учења. Индивидуализација наставе је најбољи начин за решавање овог проблема.

5
 Индивидуална настава помаже појединцу да се истакне према својим
могућностима. Овој настави се подпомаже да превазиђе традиционалну наставу
коју је поставио Јан Амос Коменски где доминира једнака настава за неједнаке
ученике.
Идеја да се настава на тзв. '' просечном '' ученику је велика илузија јер
нема таквих ученика у одељењу. Сваки ученик прича своју причу.

Разлике се могу посматрати у пар обележја:

 Разлике у физичким својствима
 Разлике у менталним способностима
 Разлике међу ученицима истих општих способности
 Разлике у знањима ученика

1.1. Развој идеје о индивидуализацији наставног процеса и индивидуалне разлике

међу ученицима

Идеја о индивидуализацији наставног процеса је веома стара. Она се

налази још у делима Марка Фабија Квинтилијана и у радовима многих педагошких
класика (Јан Амос Коменски, Фридрих Песталоци и други). У почетном ступњу
стадијума настава се сводила по принципу '' један ученик – један учитељ''. То је
било још у робовласничком периоду. Учитељ је своје задатке морао да усклађује
према могућностима ученика, и према развијању тј. Напредовању њихове свести.
Већ у 19. и почетком 20. века се све више указивало на
индивидуализацију наставног процеса. То су показала многа истраживања као и
друштвене науке попут педагогије и психологије. Циљ овог истраживања је требао
указати на поставку једнакости ученика, јер се на то темељу садашња концепција
наставе по моделу Јана Амоса Коменског, јер су у разредима ученици истог
хронолошког доба, али различитих менталних склопова. Након ове предпоставке

6
заснива се ''конфекцијска настава'' која је појединим ученицима ''до колена'', а
другима ''преко главе''.

Идеја да се настава на тзв. '' просечном '' ученику је велика илузија јер
нема таквих ученика у одељењу. Сваки ученик прича своју причу.
Разлике се могу посматрати у пар обележја:
 разлике у физичким својствима
 разлике у менталним способностима
 разлике међу ученицима истих општих способности
разлике у знањима ученика

7
2. ИДЕНТИФИКОВАЊЕ ИНДИВИДУАЛНИХ РАЗЛИКА УЧЕНИКА

Уочавања индивидуалним разликама чини основу за индивидуализацију

наставног процеса у школи. Поред свакодневног праћења рада тј. ''упознавања''
ученика потребно је много више пратити тај рад и напредовање ученика.
Чињеница да би ученици на крају сваког часа требали да знају на чему
су тј. Шта од наставног градива нису добро научили, је готово неопходна. То би
помогло неким ученицима да боље разумеју и схвате градиво. Али слика усвојеног
градива, код учитеља би требала подстакнути израду диференцијалних задатака.
Код сваког ученика је пожељно упознати, са те психолошке стране специјалне
способности и радне навике, ниво аспирација истрајност у раду, ставове према
одређеним предметима и градиву, онда и развој енциклопедијског знања, а не само
знања. Ова обележја су динамичког карактера.
''Комплексније праћење и вредновање рада и развоја ученика
предпоставља се да контуирано прикупљају и кумулирају подаци о знањима
ученика, потребама и интересовањима, нивоу радних навика, способностима
ученика, објективним условима и којим аученици живе и раде у породици'' (Пољак:
1990., Дидактика).
Индивидуализација се не односи само на израду диференцијалних
задатака, већ и на индивидуализацију мотивисања и стварање услова за рад у
школи која би надоместила неповољан рад ученика у породици.
Индивидуализацијом меримо задатке и захтеве према могућностима
ученика. Ту спадају не само субјективне способности већ и објективни услови у
којима ученици живе и раде.
Тек на основу континуираног праћења могуће је прикупљати кључне
показатеље за индивидуализацију наставе у којој би сваки ученик напредовао
према својим субјективним и објективним способностима. Индивидуализација је
процес којим одмеравамо захтеве и задатке према могућностима ученика.

8
 2.1. Етапе индивидуализације наставног процеса

Индивидуализација наставе пролази кроз три етапе: припремну,

оперативн, и верификативну.

А) Припремна етапа

Ова етапа обухвата избор облика индивидуализације и

одговарајуће дидактичке материјале за рад са ученицима.Избор индивидуализације
је условљен могућностима сколе и наставника.За примену индивидуалне наставе
потребно је сачинити задатке за сваког ученика понаособ, а за тако нешто би се
трошило огромно време.Оно што исто спречава индивидуализацију у свим
школама јесу материјалне могућности школе.Јер,сваком ученику треба обезбедити
средства за рад (радне свеске, тестове, књиге, речници, инструменти)

Б) Оперативна фаза

Мора се завршити планирани део часа:организовање

самосталног решавања задатака.

В) Верификативна фаза

У овој етапи сагледавају се остварени резултати у раду, уносе

се подаци у кумулативну евалуативну документацију о праћењу и вредновању
индивидуализованог рада ученика.

9
 Индивидуализација наставе применом задатка на три и више нивоа
сложености

Израда диференцијалних задатака на три нивоа сложености заснива се

на нормалној дистрибуцији способности у одељењу у коме је 25% надпросечних,
25% испод просечних и око 50% ученика који постижу просечне резултате. Задаци
се диференцирају према очекиваним категоријама ученика: бољи, средњи и
слабији. Групе ученика диференцијалне на боље средње и слабије нису хомогене
већ се унутар њих ученици диференцирају по нивоима знања . Серија задатака се
може приредити на посебним картонима. Картони се могу различито обојити према
нивоу задтака Сложени задаци могу бити обојени у црвено, просечни задаци у
зелено и за слабије могу бити бели. Наставници у школама обично омогућавају
ученицима бирање картона по нивоу сложености задатака. Уколико успешно реше
први ниво прелазе на други ниво задатака.

2.2. Облици индивидуализације наставног процеса

Облици индивидуализације наставног процеса су : индивидуално

планирање наставе, задаци на више нивоа сложености, индивидуализација
применом програмиране наставе, индивидуализација применом групног облика
рада у настави, индивидуализација рачунарскимобразовним софтвером
индивидуализације применом експертских система и вештачке интелигенције.

Индивидуално планирана настава

Индивидуална планирана настава је заснована на томе да ученик напредује и

надовезује се на већ предходним потребама и интересовањима.Прво се утврђује
ниво знања из те неке области његовом мотивисаношћу и вољом за
рад,опремљеност школске и личне библиотеке израђује се индивидуални програм

10
рада за сваког ученика који се максимално труди и улаже на основу других
ученика.Постоји неколико одредница за израду индивидуалног програма ученика:
Знање ученика: Тестовима, усменим и писменим радом, и другим
инструментива да би се утврдио ниво знања ученика.
Радне навике: Сагледавају се континуираним праћењем.
Способности ученика: Овде се сагледавају опште спеијалне и нумеричке
способности, брзина давања тачног одговора, изјашњавања...
Околности у којима ученици раде: Важни су услови и у школи али и услови
код куће.

Обележја програма индивидуално планиране наставе

Једноставнији облик индивидуализације је израда задатака за поједине

наставне теме или наставне јединице сваког ученика.Тај назив је у пракси познат
као ''наставни листићи'' или ''наставни фишеи''.Листичи садзе задатке и
инструкције за решавање ових задатака, а на другој страни постоје решења да би
ученици након урађеног задатка проверили добијени резултат.Постоје три групе
листића: листићи за надокнађивање, листићи за развој и листићи за вежбање.

Према Ф. Морију, садржај листића има следеће елементе:

1) увод у задатак који је по садржају близак ученицима и код њих изазива
одређено интересовање;
2) информација о изворима и потребним материјалима за рад и учење;
3) рад на изворима и материјалима, анализовање чињенице на основу
проучавања одређених извора;
4) резимирање стечених знања;
5) допунска вежбања: Овде се тежиште на садржајима, задацима, а не на
картонима, листићима као техничко средство на коме у задаци и одређена упутства
штампани.

11
 Наставни листићи су само популарни називи овог облика индивидуализације
а њихова суштина је индивидуализовани задатак за сваког ученика. Израда
задатака одмерених према сваком ученику захтева доста времена. Зато се у пракси
припремају задаци без предходно утврђеног нивоа знања ученика. Дидактички
материјали са задацима који нису индивидуализовани не задовољавају потребе
сваког ученика већ омогућавају да сви ученици једнако раде. Ово је нека врста
допунског материјала који нису индивидуализовани и самостални рад ученика.
Индивидуализовани задаци за сваког ученика су облик индивидуализације, полази
од тога шта су они научили на предходним часовима. Индивидуализовани задаци
мобилишу ученике да уче оно што нису добро научили, а не да поново троше
енергију на учење оних садржаја којима су вец овладали. Овај облик
индивидуализације је веома редак у нашим школама. Дидактички материјали
(листићи) се углавном израђују за индивидуални рад а не за индивидуализацију
наставног рада са ученицима .

Проучавајући ефикасност наставних листића у додатном раду, Владимир

Мужић закључује овако: ''Што се тиче примене појединих поступака у додатном
раду, експеримент је потврдио да примена наставних листића не мора нужно
представљати остварење принципа индивидуализације, изузев индивидуализације у
темпу рјесашавања задатака које се код листића а и другде само од себе појављује,
штавише, ако индивидуализација у раду са наставним листићима жели остварити у
оптималним размјерама, потребно је да наставници за то буду нарочито
припремљени и увежбани, те да показују необично висок радни елан, јер је такву
наставу много теже проводоти од уобичајене. Уколико се ипак примењују радни
листићи без икакве индивидуализације, резултати овог експеримента, премда
прелиминарног, сугерирају да њихова ехикасност није ништа већа него ефикасност
примене ''традиционалног'', уобичајеног начина додатног рада.''

12
 ЗАКЉУЧАК:

Наше друштво треба да тежи индивидуализованом образовању у коме ће

изгубити префикс инклузивно јер ће се инклузија подразумевати. Такође, знаћемо
да живимо у идеалном друштву које има идеално образовање када настава достигне
такав ниво да се појам индивидуализовано изоставља управо јер ће
индивиуализација бити неизоставна особеност наставе.
О инклузивном образовању се доста говори са различитих аспеката. У
те тимове који се баве индивидуализацијом натсаве кроз читав низ пројеката
укључени су психолози, педагози, дефектолози, наставниици учитељи , запослени
у школским и локалним управама, представници НВО, студенти, лекари, правници,
инжињери, новинари, социјолози...
Међутим, оно што сматрам да је неопходно да се учини је
осавремењивање дидактичке литературе за будуће педагоге. У литератури из
дидактике које сам консултовала, проналазила сам, за данашње услове и савремене
теденције неприхватљиву терминологију као и став према инклузији односно
интеграцији.

13
 ЛИТЕРАТУРА:

1. Вилотијевић, М. (1990). Дидактика 2  Дидактичке теорије и теорије

учења. Београд: Научна књига, Учитељски факултет.
2. Пољак, В. (1990). Дидактика. Загреб: Школска књига.
3. Продановић, Т. и Ничковић, Р. (1974). Дидактика. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.

14