OSOBINE ŽIVIH BIĆA

Postoje neke osobine koje odlikuju sva živa bića, a to su: ishrana, disanje, izlučivanje, transport,
rast, razmnožavanje, kretanje, ćelijska građa.
Sva živa bića odlikuje metabolizam. Metabolizam predstavlja sve biohemijske procese u
organizmu u kojima se modifikuju hemijska jedinjenja uz pomoć enzima. Enzimi su uglavnom
po sastavu proteini i oni imaju ulogu da deluju na određeno hemijsko jedinjenje - supstrat i na
njemu katalizuju određenu biohemijsku reakciju. Niz uzastopnih biohemijskih reakcija koja
uključuje više supstrata i više enzima i imaju cilj da se nešto izgradi ili razgradi predstavljaju
biohemijski put. On može biti anabolički kada se izgrađuju složena organska jedinjenja od
prostih i tada je potrebna energija i katabolički kada se razgrađuju složena organska jedinjenja
do prostih i tada se oslobađa energija.
Ishrana predstavlja usvajanje gradivnih supstanci i energije za potrebe rasta, razmnožavanja i
održavanja uređenosti tela. Sa obzirom da ishrana podrazumeva usvajanje gradivnih supstanci i
energije, načine ishrane živih bića možemo svrstati prema dva kriterijuma:
1. Prema obliku u kome uzimaju ugljenik dele se na autotrofe i heterotrofe. Autotrofi uzimaju
ugljenik u oksidovanom stanju(sa većim naelektrisanjem na sebi) kao ugljen-dioksid, ugrađuju
ga u organska jedinjenja a zatim redukuju pri čemu dobiju hemijsku energiju. Heterotrofi
moraju iz okoline da unose redukovani ugljenik u obliku organskih jedinjenja hrane, pa da tu
gotovu hranu u svom telu razlažu u katabolički procesima. Tako dobijaju manja gradivna
jedinjenja i iskoristivu hemijsku energiju.
2. Prema obliku u kome uzimaju energiju dele se na fototrofi i hemotrofi. Fototrofi uzimaju
uz pomoć posebnih pigmenata svetlosnu energiju i pretvaraju je u hemijsku energiju. Hemotrofi
mogu da koriste energiju isključivo u hemijskom obliku koja je vezana za jedinjenja koja
uzimaju iz okoline- organska u vidu hrane ili neorganska na primer amonijak, gvožđe.
Kada se ukrste ova dva kriterijuma dobijamo četiri osnovna tipa ishrane:
1. Fotoautotrofi vrše fotosintezu uz oslobađanje kiseonika, sami stvaraju hranu (alge,
cijanobakterije, i kopnene biljke)
2. Fotoheterotrofi za potrebe rasta uzimaju gotova organska jedinjenja koja razlažu, a za
energetske potrebe koriste svetlosnu energiju koju pretvaraju u hemijsku (rodobakterije)
3. Hemoautotrofi iz okoline uzimaju neorganske supstance redukovane, na primer azot,
sumpor i oksiduju ih pa time redukuju ugljenik i stvaraju organska jedinjenja (neke
bakterije i arhee)
4. Hemoheterotrofi- pravi heterotrofi uzimaju gotova organska jedinjenja hrane čim
razlaganjem dobijaju i gradivne materije i energiju (gljive, neki protisti i prokarioti,
životinje)
Disanje
Kada kažemo disanje prvo pomislimo na ventilacione pokrete, odnosno udisaj i izdisaj. To se
kod nas vrši pomoću pluća, kod riba na škrge, kod insekata na traheje i slično. Iz spoljašnje
sredine uzima se kiseonik, a izbacuje ugljen-dioksid. U disanju pomažu mišići oko organa-
dijafragma i međurebarni mišići. Međutim disanje zapravo je ključno na ćelijskom nivou, zato
što si tu odvijaju suštinski procesi živih bića.
Ćelijsko disanje je skup svih biohemijskih reakcija u kojima se hrana razlaže radi dobijanja
iskoristive hemijske energije i kao takav proces u kome se razlažu organska jedinjenja,
predstavlja deo katabolizma.
Razlikujemo tri glavna oblika disanja u živom svetu:
1. Aerobno disanje- organski molekuli hrane, kao što je glukoza razlažu se u potpunosti do
ugljen-dioksida i vode, uz prisustvo kiseonika kao oksidativnog sredstva. Na taj način se dobija
najveća moguća količina iskoristive hemijske energije. Odvija se u mitohondrijama. Jednačina
aerobnog disanja je: C6H1206+ 6O2= 6CO2+ 6H20+ ENERGIJA
2. Anaerobno disanje- organski molekuli hrane razlažu se u potpunosti da ugljen-dioksida, u
odsustvu kiseonika. Kiseonik je kod njih toksičan. Oksidaciono sredstvo koje učestvuje u
razgradnji jesu sulfatni i nitratni anjoni. NO3- = N2, SO4²- =S. Dobija se velika količina
energije, približno kao kod aerobnog disanja. Prisutno samo kod nekih bakterija.
3. Vrenje ili fermentacija dešava se i prokariotski i u eukariotskih ćelijama. Odvija se u
odsustvu ili pri maloj koncentraciji kiseonika. Pošto te ćelije nemaju oksidativna sredstva, dolazi
do delimičnog razlaganja do prostih organskih jedinjenja i tako se oslobađa manja količina
energije. Ta organska jedinjenja koja su nastala razgradnjom više se ne mogu iskoristiti i
predstavljaju otpadne produkte koji se izbacuju iz organizma. Vrenje se dešava u mišićnim
ćelijama kada je preteran napor mišića pa oni nemaju dovoljno kiseonika te delimično razlažu
organska jedinjenja - glukozu da bi dobili energiju za rad, pa ostaje mlečna kiselina koja mora da
se izbaci iz tela kao suvišan proizvod.