Семинарски рад

СОМАТОПЕДИЈА

УЧЕШЋЕ СТРУКОВНОГ

ФИЗИОТЕРАПЕУТА У ИНТЕГРАЛНОЈ

РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ПАРАПЛЕГИЧАРА

Ментор: Студенти:
Др сци. Јадранка Урошевић Биљана Властелица 4118
професор струкованих студија Славиша Манојловић 3919

Ћуприја, 2020

1
 САДРЖАЈ

Увод-параплегија……………………………………………………………….3

2.Етиологија настанка и категорије пацијената са параплегијом…………. 4

2.1 Клиничка слика параплегије……………………………………………….5

3.Рехабилитација пацијената са параплегијом………………………………..7

3.1 Третман у раној фази……………………………………………………….8
3.2 Третман у другој фази……………………………………………………10
3.3 Третман у трећој фази……………………………………………………..11

4. Интегрална рехабилитација параплегичара………………………………12

5. Правила свакодневног живота код параплегије…………………………..17

Закључак……………………………………………………………………….18
Литература……………………………………………………………………..19

2
 Увод

Параплегија је моторна или сензитивна парализа доње половине

тела.
Настанак параплегије може бити повреда или болест кичменог стуба.
Параплегија представља стање потпуне одузетости тела узроковано
повредом кичмене мождине која је окарактерисана делимичним или
потпуним губитком функција испод нивоа повреде.
Параплегија се у новије време сматра више појмом који означава
стање oдузетости доњих екстремитета за који се још користи назив
PARAPLEGIA INFERIOR..

3
 2.Етиологија настанка и категорије пацијената са параплегијом

Параплегија настаје као последица оштећења торакалних, лумбалних,

сакралних и кокцигеалних сегмената кичмене мождине као и након
извесних церебралних посттрауматских или функционалних дисфункција.
Узроци оштећења кичмене мождине најчешће припадају посттрауматским
стањима кичменог стуба и то 80%.
Најзаступљеније повреде су у саобраћајним несрећама, повредама
нанетим ватреним оружјем, спортске повреде, повреде у домаћинству као
и покушај суицида.
Међутим као други узроци обољења кичмене мождине и кичменог
стуба:
 Трансвезални мијелитис
 Бенигни или малигни тумори
 Абсцеси, цисте
 Остеосеркоми
 Дорзомедијални пролапс discus intervertebralisa
 Мултипла склероза са локализацијом дисеминације у нивоу кичмене
мождине

Степен отећења кичпмене мождине утврђује се лествицом ASIA

Impairment Scale који су саставили стручњаци Америчког удружења за
повреду кичменог стуба.
Према тој лествици повреде се срвставају у пет категорија од А до Е ,
где категорију ASIA-A чине повреде са губитком осећаја и моторне
функције уS4-S5, а категорију ASIA-E чине повреде с нормалним
моторним и сензорним функцијама.

4
 2.1 Клиничка слика параплегије

Потпуни механички или функционални прекид континеутета кичмене

мождине доводи до карактеристчног тријаса симптома испод нивоа оште-
ћења и то:
 МОТОРНИХ,
 СЕНЗИТИВНИХ И
 ВЕГЕТАТИВНИХ ОШТЕЋЕЊА

МОТОРНА ОШТЕЋЕЊА се карактеришу немогућношћу извођења

вољних покрета у инервационом подручју испод нивоа оштећења. У првих
неколико недеља квалитет тонуса плегичне мускулатуре је флакцидан,
атоничан или млитав.

СЕНЗИТИВНА ОШТЕЋЕЊА се карактеришу потпуним испадима по-

вршног и дубоког сензибилитета као што су:
-АНЕСТЕЗИЈА, губитак осећаја за додир
-АНАЛГЕЗИЈА, губитак осећаја за бол
-ТЕРМАНЕСТЕЗИЈА, губитак осећаја за температуру
Оштећење дубоког сензибилитета се карактерише непрепознавањем
положаја плегичног сегмента када су очи затворене.

ВЕГЕТАТИВНА ОШТЕЋЕЊА се карактеришу поремећајем у функцио-

нисању:
-мокраћне бешике у виду инконтиненције урина
-дебелог црева у виду инконтиненције или повремене опстипације,

5
-сексуалних функција у смислу губитка ерекције и ејакулације или
само губитка ејакулације,
-функције вазомотора
-функције дисања
-секреције зној и лојних жлезда
-терморегулације
Парапареза у клиничкој слици има делимично оштећења поменутих
функција.

6
 3.Рехабилитација пацијената са параплегијом

Рехабилитација је процес који помаже особи да постигне максимум

физичке, психичке, друштвене, професионалне, рекреативне оспособље-
ности у односу на физиолошко или анатомско оштећење. Она представља
више од физичке реституције, компензације губитка функције или
привикавања на физички недостатак-изглед.
Лечење је код параплегичара у почетку везано за сам узрок
оштећења.
У првом периоду, око месец дана, поремећаји и функције кичмене мождине
су веома изражени и пацијент је у тешком општем стању, ФАЗИ
СПИНАЛНОГ ШОКА.
За овај период су карактеристични поремећаји свих функција
организма са могућношћу великог броја компликција. Период опоравка је
дужи уколико је ниво оштећења кичмене мождине исти.
По завршетку ове фазе лечења и стабилизације општег стања
започиње рехабилитационални третман. На плану рехабилитације
параплегије од почетка треба аганжовати низ стручњака, укључујући поред
медицинског особља и дефектолога, психолога и социјалног радника.
Сваки од ових стручњака доприноси интегралном процесу рехабилитације
уз обавезно поштовање принципа јединствености и комплексности
рехабилитације.

Важан део рехабилитационог третмана је рана медицинска

рехабилитација која се спроводи одмах након оштећења у намери
спречавања компликација и што скоријег мобилизирања пацијената. За

7
време ране рехабилитације води се рачуна о правилном позиционирању у
кревету.

,,Рехабилитацијски третман пацијената са параплегијом се одвија

континуирано у оквиру три фазе:

1.Третман у раној фази – акутној фази,

2.Третман у другој фази – савладано стајање,
3.Третман у трећој фази – ход са штакама.'' (Јевтић, Р. 1999)

,,Рехабилитацијом се тежи остварити више циљева, а основни циљеви

рехабилитације пацијената са параплегијом су:
~ Превенција декубитуса,
~ Одржавање обима покрета,
~ Одржавање снаге мишића,
~ Аутоматизација столице и мокраћне бешике
~ Постизање максималне незавинсости пацијента '' (Јевтић, Р. 1999)

3.1 Третман у раној фази

8
 У фази спиналног шока, који може да траје од пар сати до неколико
месеци – што је краћи спинални шок то је прогноза неповољнија јер
постоји флакцидна парализа која носи низ компликација.

,,Пацијенти са повредом кичмене мождине су од првог дана

укључени у интензивне вежбе дисања због боље функције пллућа.
За време ране рехабилитације треба водити рачуна о правилном
позиционирању пацијента у кревету. На тај начин се одржава обим
покретљивости зглобова, физиолошка дужина мишића и спречавају
контрактуре, спастичност и декубитус.'' (Јевтић, Р. 1999.)

У раној рехабилитацији је веома битан тренинг мокраћне бешике.

Контрола уринирања и дефекације су врло важни чиниоци који помажу
пацијенту у даљој социјализацији и самопоштовању.
,,Декубитуси се врло брзо развијају и зато је неопходна њихова
превенција. У циљу превеције потребна је редовна контрола коже
пацијената на предилекционим местима. Неопходно је пацијента што
чешће окретати сваких један до два сата, а угрожена места масирати и
талкирати.
Потребно је водити рачуна да постељина увек буде сува и затегнута
па се у овом циљу користе специјани душеци и јастуци који различито
притискају делове тела тзв. антидекубитални душеци и јастуци.'' (Јевтић, Р.
1999.)

У овој фази екстремитети се стављају у положај умерене екстензије.

Стопало треба да је под углом од деведесет степени а колено у екстензији.
Сви зглобови се разгибавају три пута дневно са пуним обимом покрета.

Код параплегије се користе пасивни покрети, а истовремено се

требају јачати здрави мишићи горњих екстремитета, како би се њиховом

9
активношћу, када је у питању ход коришћењем разних помагала извршила
субституција доњих екстремитета.

Кинезитерапија код параплегичара се заснива на одговарајућем

програму и плану терапије који треба да садржи:

~ Пасивно разгибавање зглобова одузетих екстемиета,

~ Извођење потпомогнутих покрета,
~ Активне вежбе за горње екстремитете,
~ Вежбе седења,
~ Вежбе равнотеже,
~ Вежбе ходања по равном и неравном терену,
~ Вежбе коришћења инвалидских колица

У оквиру кинезитерапије у кревету врши се позиционирање и

декомпресија кичмене мождине, превенција контрактура, статичке и
динамицне вежбе дисања, вежбе кашљања и искашљавања уз мануелну
помоћ, окретање свака два сата и остале процедуре.

3.2 Третман у другој фази

Пацијент савладава стајање, спреман је за трансвер, седење у

колицима и стајање у разбоју.
Третман пацијената у другој фази укључује:
~ Вежбе седења у кревету и пребацивање доњих екремитета преко ивице
кревета,
~ Вежбе баланса,

10
~ Трансвер на колица,
~ Пребацивање ногу преко ивице кревета, након савладавања трансвера на
колица,
~ Подизање тела и пребацивање на седишта колица као и постављање ногу
на држаче,
~ Техника враћања у кревет
~ Вежбе у колицима
~ Вежбе на терапеутском столу
~ Вежбе стајања у разбоју
~ Припрема за вежбе хода на штакама уз коришћење кратких штака

3.3 Третман у трећој фази

У овој фази вежбе ходања се лакше спроводе код пацијената са

спастичним мишићима него код флакцидне форме. Третман се заснива и на
јачању мишића раменог појаса и горњих екстремитета. Код вежбе ходања
утрошак енергије је огроман у односу на нормалан ход.
Предности хода су :
~ Редуцирање спазма
~ Стимулација контракције мишића
~ Побољшавање уринарне дренаже
~ Смањивање спазма сфинктера

11
4.0 Интегрална рехабилитација пацијената

,,Интегрална рехабилитација параплегичара се заснива на систем

рехаблитације у којем доминирају четири компоненте:
~ МЕДИЦИНСКА,
~ ДЕФЕКТОЛОШКА,
~ ПСИХОЛОШКА,
~ СОЦИЈАЛНА '' (Урошевић, Ј. 2009)

12
 ,,МЕДИЦИНСКА компонента рехабилитације се спроводи у
зависности да ли се пацијент налази у фази имобилизације или фази
мобилизације.''
(Урошевић, Ј. 2009)
У обе ове фазе медицинско особље спроводи одговарајуће процедуре
које смо поменули у горе наведеном тексту.

,,ДЕФЕКТОЛОШКА компонента рехабилитације се заснива на

процес у коме дефектолог – соматопед организује активности у следећим
областима:
1. Културно – забавни живот,
2. Рекреативно – спортске активности,
3. Радно - окупационе активности,
4. Друштвено ангажовање'' (Урошевић, Ј. 2009)

,,Организовање процеса рехабилитације у овим подручјима је од

важности јер пацијент има доста слободног времена када се
рехабилитација спроводи само кроз медицинску компоненту.'' (Урошевић,
Ј. 2009)
,,Основни задатак дефектолога – соматопеда је припрема парапле-
гичара за пријем у спољну средину као и припрема спољне средине за
параплегичара. '' (Урошевић, Ј. 2009)

,,ПСИХОЛОШКА компонента рехабилитације је веома важна где је

психолог члан рехабилитационог тима. Он својим радом превенира и
санира психичке поремећаје палаплегичара кроз:
1. Развијање мотивације за оспособлавање,

13
 2. Отклањање аксиозности и враћање сигурности

3. Враћање осећаја вредности, корисности и самопоуздања

4. Рационално постављање и прхватање циљева, итд ''

(Урошевић, Ј. 2009)
,,СОЦИОЛОШКА компонента рехабилитације се заснива на
следећим процедурама, при чему је социјални радник задужен за:
1.Пружање података пацијенту и његовој породици о врсти услуга које
ће му бити пружене,
2. Оспособљавање пацијента да прими пружене услуге,
3. Процењивање социјалне и радне средине из које пацијент потиче и у
коју ће се вратити .'' (Урошевић, Ј. 2009)

Интеграција особа са параплегијом у радно окружење везана је пре

свега са утврђивањем односа телесног оштећења и способности за
одређени садржај рада. Утврђивање тог односа врши се на крају
рехабилитационог третмана и представља оцену радне способности.
У оквиру рехабилитационог процеса је оспособљављање свих
функција и враћање оболеле особе у нормалан живот, њено социјално и
емотивно прилагођавање и успостављање радних навика и развој
самосталности у активностима самозбрињавања и свакодневног живота. У
интегрисању пацијента, он се стимулише да употреби све своје физичке и
психичке способности у циљу потпуне рехабилитације.
Окупациона терапија је усмерена на забаву и повећање интересовања
особе са онеспособљењем. Кроз ову терапију настоји се да пацијент
заборави на бриге које му задаје његово стање, да се повиси његов
ментални тонус и да се извуче из депресије. Ова окупациона терапија је
врло значајна јер се примењује од почетка и иде кроз све њене фазе.

14
 Поред окупационе постоји и супоративна терапија која се врши у
координацији са психологом и психијатром такође за савлађивање
депресивног стања пацијента. Овом терапијом се стварају услови за
психофизичко побољшање стања код пацијента кроз помагање да схвати
своје способности и указивање на корист друштву. Предпрофесионална
терапија укључује примену одговарајућих терапијских активности и
техника с циљем процене способности пацијента за повратак на своје
раније радно место или занимање. Избор активности треба да одговара
потребама радног места како би пацијент стекао самопоуздање и испунио
захтеве своје професије.

Професионална терапија усмерена је на промену професионалне

оријентације особе са онеспособљењем. У овој терапији није потребна
реституција функција које су оштећење, већ се оспособљавање пацијента
усмерава на употребу преосталих способности за обнављање задатака
одговарајућег радног места.
Највећи значај има запошљавање особа са параплегијом. Уз
материјалну добит за такву особу посао предстаља и одређену
сатисфакцију да својим радом привређујем за живот.
Социјална политика државе треба да уважи ову чињеницу и понуди
одрешена решења за професионалну и социјалну рехабилитацију особа са
параплегијом.

15
Особе са параплегијом су интегрисане у спортским активностима где
су у параолимписким играма уврштени следећи спортови:
-Стрељаштво
-Атлетика
-Бициклизам
-Коњски спорт
-Веслање
-Једрење
-Пливање
-Стони тенис
-Кошарка у колицима
-Мачевање у колицима

16
-Рагби у колицима, и многи други спортови,...
Укључење у спорт ових пацијената има вишеструку корист у смислу
побољшања физичког и менталног здрављa, ресоцијализације,
стварањем.

5.0 Правила свакодневног живота код параплегија

Свакодневне животне активности параплегичара одвијају се у

колицима која постају део њиховог тела. Колица замењују ноге и
осигуравају кретање, дају стабилност телу, омогућавају све активности
од јутарњег устајања до поновног легања у кревет.

У колицима се све обавља, од храњења, пијења, одржавања основне

хигијене до пребацивања на тоалет, каду до радних и спортских актив-
ности.
Постоје правила за свакодневни живот:
 Седење с испруженим леђима и забаченнм раменима,
 Руке слободне за активност,

17
  Кукови савијени под правим углом ,
 Стопала ослоњена на држаче,
 Што чешће да се одигне тело са седишта ослонцем на подлактице,
 Пребацивати тежину тела с једног кука на други,
 Свакодневно стајање тридесет до шездесет минута,
 Свакодневна контола коже седелне регије и ногу,
 Свакодневна контрола мокрења,
 Редова хигијена тела

ЗАКЉУЧАК

Важан део потпуне рехабилитације особа са параплегијом је

социјална рехабилитација и интегрисање ових особа у друштву. То
подразумева враћање особе у породицу и ширу локалну заједницу као
активног учесника.
Код ових пацијената потребно је искористити потенцијале којима
личност располаже и усмерити их на остваривање што самосталнијег и
продуктивнијег живота. Подршка породице и адекватна ортопетска
помагала као и архитектонски прилагођен простор олакшаће и
минимизирати тешкоће и изазове свакодневног живота пацијентима са
овим обољењем.

18
 У том смислу од посебног значаја је медицинска, дефектолошка,
психолошка и социјална терапија чији је основни задатак оспособљавање
свих функција и враћање оболеле особе у нормалан живот.

ЛИТЕРАТУРА

1. Јевтић, Р. Милорад, ,, Физикална медицина и рехабилитација''

- Наша књига, 1999.
2. Јевтић, Р. Милорад, ,, Клиничка кинезитерапија'' -Наша књига
друго допуњено издање, 2006.
3. Урошевић Јадранка, ,,Соматопедија''- Висока медицинска школа
струкованих студија Ћуприја, 2009.

4.http://www.hendidruštvo.info/forum/index.php?topic=44.0
5. http://www.freewebs.com/abcparaplegija/paraplegija.htm

19