Naslov originala

Elfriede Jelinek
Lust

Uz podršku
Bundesministerium fur Kunst und Kultur

Urednik izdanja
Flavio Rigonat

autor ilustracije na koricama

Utagava Kunisada 1786-1865
 U podrumu skrovitome
Voljenoga moga pih, i dok izlazih
i u onom se dolu nalazih,
na sve stvari zaboravih,
i stado što ga čuvah, izgubih.1

sv. Jovan od Krsta

1
Sveti Jovan od Krsta: Poezija (Duhovna himna XXVI), IKZS, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2009, str.18. (Sve napomene
potiču od prevodioca)
1.

Razapinju se zavese između žene u njenom kućištu i drugih koji takođe imaju sopstveni
dom i sopstvenosti. I siromašni imaju svoja stalna prebivališta u kojima su njihova ljupka
lica sabrana u jedno, i razlikuju se samo po onom što je uvek isto. Dok ukazuju na svoje
veze s direktorom koji je, dok diše, njihov večni otac, oni u tom položaju tonu u san. A
muškarcu koji im istinu toči kao svoj dah, i čija je vladavina nešto što se podrazumeva,
sad je dosta žena, pa na sav glas viče da mu treba samo ta jedna, njegova. Neuk je kao
drveće koje ga okružuje. I oženjen. To je protivteža njegovim zadovoljstvima. Bračni
drugovi ne crvene jedno pred drugim, smeju se, oni su jedno drugom bili i ostali sve.

Zimsko sunce je trenutno slabo, i deprimira čitavu jednu generaciju mladih Evropljana
koja ovde odrasta ili dolazi ovamo na skijanje. Deca fabričkih radnika: ona bi mogla da
spoznaju svet u šest sati izjutra, kad odu u štalu i za životinje postaju jezivi stranci. Žena
odlazi u šetnju sa svojim detetom. Ona sama vredi više od polovine svih tela ovde, druga
polovina radi podređena muškarcu u fabrici papira, nakon što se oglasi fabrička sirena.
A ljudi se upravo drže onog što im je najbliže, onog što se prostire neposredno pod njima.
Žena ima veliku čistu glavu. U šetnji je s detetom dobrih sat vremena, ali dete, opijeno
svetlošću, više bi volelo da postane bezosećajno baveći se sportom. Ako ga nakratko
ispustiš iz vida, ono već baca svoje male kosti po snegu, pravi grudve i gađa se njima. Tlo
izgleda kao da je sveže ukrašeno krvlju. Na zavejanom putu počupano ptičje perje.
Prikradajući se na sve četiri, neka kuna ili mačka odigrala je predstavu svoje prirode, neka
životinja je pojedena. Leš je odvučen. Ženu su iz grada doveli tu gde njen muž upravlja
fabrikom papira. On se ne ubraja u lokalno stanovništvo, on je jedini koji se broji. Svuda
po putu prska krv.

Muškarac. On je jedna prilično velika prostorija u kojoj je još uvek moguće govoriti. A i
sin bi već morao početi da uči sviranje na violini. Direktor ne zna svoje radnike
pojedinačno, ali zna njihovu ukupnu vrednost, pomoz bog svima! Oformljen je radnički
hor koji se finansira dobrovoljnim prilozima da bi se direktor zanimao dirigovanjem
samom sebi. Hor se autobusima vozi svuda, da bi ljudi mogli da kažu: bilo je
neponovljivo. Zato često svraćaju u manje gradove, gde neodmerenih koraka i s
neumerenim željama idu da razgledaju provincijske izloge. U salama se hor vidi s prednje
strane, zadnja strana okrenuta je zidu. I pticu dok leti vidimo samo s donje strane.
Opreznim, prilježnim koracima, pevači izviru iz iznajmljenog autobusa koji se puši od
njihovog smrada, i odmah isprobavaju svoje glasove na suncu. Oblaci pesme uzdižu se
pod nebeskim svodom dok se dovode zatvorenici. U međuvremenu, njihove porodice
žive bez oca i s malim prihodima. Očevi jedu kobasice i piju prvo i vino. Upropaštavaju
svoje glasove i čula, jer i jedne i druge nepromišljeno koriste. Šeta što su tako skromnog
porekla. Orkestar iz Graca mogao bi da zameni svakog od njih, ili pak da ga podupre,
zavisi od raspoloženja, ti užasno slabi glasovi, u omotaču od vazduha i vremena. Direktor
želi da radnici svojim glasovima idu u prošnju da bi se njemu obezbedio novac. Čak će i
beznačajnima pružiti priliku ako primeti njihov muzički talenat. Hor je direktorov hobi,
pa se o njemu vodi posebna briga. Ako nisu na putu, horisti su u svojim štalama. Direktor
ulaže čak i sopstveni novac kad dođe do krvavih, smrdljivih kvalifikacija na regionalnom
nivou. Trudi se da on i njegovi pevači potraju duže od prolaznog trenutka. Muškarci, te
građevine povrh zemlje, večito bi nešto da grade. Da bi njihove žene mogle da ih pamte
po njihovim delima kad odu u penziju. Ali vikendom i ta nebeska stvorenja pokazuju
svoje slabosti. Tada se ne penju na građevinske skele, već na kafanski podijum, i pevaju
pod prisilom, kao da bi mrtvi mogli da ustanu i nagrade ih aplauzom. Muškarci žele da
budu viši, a to isto žele i njihova dela i vrednosti. Njihovo uzdizanje.

Žena ponekad nije zadovoljna tim mrljama koje joj otežavaju život: mužem i sinom. Sin,
slika u boji, zaista jedinstveno dete, kao za reklamu. Trči za ocem da bi i sam mogao da
postane muškarac jednog dana. A otac mu gura violinu pod bradu tako da pljuvačka
pršti iz usta. Svojim životom žena odgovara da sve bude potaman i da svima bude dobro
jednom uz drugo. Preko te žene muškarac se produžio u večnost. Gledalo se da žena ima
što bolje poreklo, i ona se u večnost produžila preko deteta. Dete se lepo ponaša, sem u
sportu, gde divlja i vodi glavnu reč među drugovima koji su ga, jednoglasno, odabrali za
lestve koje će ih odvesti u nebo punog radnog vremena. Niko ne može tako lako da oduva
njegovog oca. On upravlja fabrikom i svojim pamćenjem po čijim džepovima kopa tražeći
imena radnika koji pokušavaju da se oslobode pevanja u horu. Dete se odlično skija,
seoska deca svisnu od njegovog skijanja, Potpuno su van sebe. Žena u svojoj kućnoj
haljini, koju svaki dan pere, ne staje više na skije, ne, sada se uz njene blažene obale
usidrilo dete, ali ono stalno beži odatle da bi svoj žar prenelo na siromašne u njihovim
kućercima. Hoće da ih zarazi svojim poletom. U svojoj lepoj odeći želi da putuje svetom.
A otac je pun kao svinjska bešika, on peva, svira, viče, jebe. Njemu za volju hor se vozi
preko brda i dolina, od kobasica do pečenja, a usput i peva. Hor ne pita šta će zauzvrat
da dobije, ali se zna da njegovi članovi nikada neće biti skinuti s platne liste. Kuće su
opremljene svetlim nameštajem, tako da se i na struji može uštedeti! Da, takav nameštaj
čini dom svetlijim, a pesma jelo ukusnijim.

Hor je upravo stigao. Stariji meštani, koji bi da pobegnu od svojih žena, a ponekad čak i
same žene sa svojim ukrućenim loknama (sveta moć seoskih frizera, koji lepe žene
začinjavaju jačim prstohvatom trajne ondulacije!), izlaze iz vozila i slavlje počinje.
Uostalom, hor mora pred nekim da peva. Nedeljom, direktorova žena mirnim korakom
prolazi do prvog reda. U samostanskoj crkvi, gde Bog, koji na slikama izgleda ljutito,
razgovara s njom. Starice koje tamo kleče već znaju šta sledi. Znaju kako će sve to da se
završi, ali još uvek nisu uspele da nađu vremena i nauče nešto. Sad hode putem krsta,
prebacujući se od jedne stanice do druge, kao s grane na granu, samo da bi što pre mogle
da stanu pred Oca nebes., tog svetog člana trojstva, U rukama drže svoje mlitave koze,
kako bi dokazale da su dostojne njegovog prihvatanja. Na kraju, vreme će stati, i utihnuće
zvuk šljunkovitog taloga doživotnih spoznaja. Lepa je priroda u parku i pesma u
gostionici.

Okružena svim tim planinskim masivima koja posećuju uvežbani sportisti, žena shvata
da joj nedostaje čvrst oslonac, neka stanica na kojoj bi mogao da je čeka život. Porodica
zna da prija, ali isto tako očekuje bogatu trpezu i žrtvovanje za praznike. Najvoljeniji ne
mogu bez majke, pa blaženo sede na okupu. Žena se obraća svom sinu, prožima ga (loj,
u kome se prepliću crvoliki bubrezi ljubavi) svojom tihom, nežnom drekom. Zabrinuta je
za njega, štiti ga svojim mekim oružjem. A on, što je stariji, kao da svakim danom sve više
umire. Sina ne raduje majčino jadikovanje, odmah traži da mu kupe poklon. U tim
kratkim prepirkama pokušavaju da se nagode: prodavnicom igračaka ili sportske
opreme. Brižno se majka baca preko sina, ali isto tako nastavlja da teče kao potok čiji
žubor nestaje negde u dubini. Ona ima samo to jedno dete. Muž se vraća iz svoje
kancelarije, i ona se odmah šćućurila da njegova čula ne bi namirisala ono što žele. Sa
gramofona dopire muzika, i to ona iz doba baroka. Kad bismo mogli da ostanemo onakvi
kakvi smo na fotografijama u boji s godišnjeg odmora, da se ne menjamo kako godine
prolaze. Kunem vam se: ni trunke istine nema u onom što dete govori, ono samo gleda
kako da šmugne, da nestane na svojim skijama.

Osim za vreme jela, sin gotovo i ne razgovara s majkom, iako ona, uz preklinjanje, preko
njega navlači pokrivač od hrane. Majka mami dete u šetnju i za to plaća po minuti, jer
mora da sluša lepo odeveno dete. Dete govori kao oni s televizije, koja je njegov osnovni
izvor hrane. Ono sad opet izlazi, ne plašeći se, jer danas još nije gledalo užase na videu.
Sinovi planina ponekad spavaju već u osam sati uveče, dok direktor spretnim rukama još
jednom puni svoj motor umetnošću. Čiji je to moćniji glas što doziva sva stada na livadi
da se probude? Čak i one umorne jadnike kad u zoru pogledaju preko na drugu obalu,
gde bogataši imaju svoje vikendice. Mislim da se zove Budilnik radija 03, koji od šest
ujutro pušta šlagere s trake, ti marljivi glodari koji nam već ujutru oglođu dan.

U hitlerovskim sobičcima po benzinskim stanicama sada su opet navalili jedni na druge,

ti mali organi na uzicama, trošeći se pod svojim šarenim šeširićima kao pola porcije
sladoleda. A to se uvek završi tako brzo, a tako dugo traje posao, postojan kao i stene oko
njih. Beskrajnim ponavljanjima, ti ljudi naprosto mogu samo da se umnože. Taj gladni
čopor vadi svoju alatku iza vratašaca koja su iz praktičnih razloga ugradili na svoja tela.
Ti ljudi nemaju prozore, tako da ne moraju još i da gledaju svoje partnere. Drže nas kao
stoku, a mi se još brinemo hoćemo li napredovati!

Krotki su putevi zemaljski. U porodici uvek jedan uzalud čeka ili strada u borbi za svoja
prava. Ogroman trud majci uliva sigurnost, koju dete, pognuto nad instrumentom,
iznova razara. Domaći se ovde više ne osećaju kao kod kuće. Moraju na počinak onda
kad se u sportistima noćni život tek budi. Njima pripada dan, a pripada im i noć. Majka
nadzire dete čučeći na bedemu svog doma, da detetu ne bi bilo suviše prijatno. Violina
mu nije baš naklonjena. U katalozima istomišljenici prkosno koračaju sopstvenim putem,
s namerom da jedni drugima natoče do vrha. Čitaju se oglasi lične prirode i svako se
raduje sopstvenom malom svetlu koje će baciti u tminu tuđeg tela. Marljivi stolari života
daju oglase, nadajući se da će svoje pregrade uglaviti u nečiju mračnu nišu. Niko, u stvari
ne bi smeo da postane višak samom sebi! Direktor čita oglase i u specijalizovanoj
prodavnici svojoj ženi naručuje pretinac u koji ona može da legne, rublje od crvene čipke
s rupicama kroz koje probija sjaj zvezda. Muškarcu nije dovoljna samo jedna žena, ali
bolest koja preti sprečava ga da izbaci žalac i posrče med. Jednog dana zaboraviće da mu
njegov polni organ može doći glave, i tražiće svoj deo žetve: hoćemo da uživamo!
Hoćemo da se rasprostremo! Komplikovan je položaj ljudi koji daju oglase dok leže na
svojim dušecima i opisuju staze kojima hode. Nadajmo se da njihov plamen neće
zgasnuti, jer će onda i sami morati da se ugase i dožive razočaranje. Direktoru nije
dovoljna njegova žena, ali on, javna ličnost, upućen je sada na to malo vozilo. Pokušava
ono najbolje: da živi i bude voljen. Deca ljudi koji su ispunili svoju svrhu, takođe
opslužuju fabriku (privlače ih nevezani tabaci, od kojih se posle uvezuju knjige) Nije ih
prijatno gledati. Tek na zavijanje fabričkih sirena pokazuju znake života. Ali u isto vreme
ponovo su izbačeni iz života, i kao slapovi, suvišni, padaju s visine svojih ušteđevina.
Kormilo im je već oteto iz ruku, i sada, umesto njih, njihove žene brode u pravcu sigurne
luke koju su muškarci svim silama nastojali da izbegnu i da miniraju. Oni su plod suvih
čokota i brzo se proberu. Na dušeku ih obuzima želja za smrću, pa njihove žene padaju
od njihove vlastite ruke (ili padaju u ruke države). Nemaju privatnost, jer nemaju lepe
stanove. Oni su samo ono što na njima vidimo, ili što ponekad čujemo od hora. Ništa
lepo. Oni mogu istovremeno da rade mnogo toga, a da ne uzburkaju vodu u bazenu
pored kog se direktorova žena baškari u kupaćem kostimu, tamo gore u prirodi,
neizmerno visoko i daleko od nas prosečnih potrošača.

Voda je plava i nikad ne miruje. Muškarac se vraća kući s posla. Smisao za lepo nemaju
svi, Dete je popodne na nastavi. Direktor je sve prebacio na računar, hobi mu je kreiranje
programa. Ne voli divljinu, nemušta šuma njemu ništa ne znači. Žena otvara vrata, i on
uviđa da za njegovu vladavinu ništa nije suviše veliko, ali isto tako ništa ne sme da bude
suviše malo, inače će to smesta morati da razglavi. Njegova pohlepa je iskrena i pristaje
mu kao što detetu pristaje violina pod bradom. Voljeni se u kući susreću nekoliko puta,
jer sve što rade dolazi im iz srca, i to ni pred kim ne skrivaju. Muž bi da sada bude sam
sa svojom božanskom ženom. Siromasi moraju da plate pre nego što se iskrcaju u luku.

Zena nema vremena ni da trepne. Direktor je ne pušta da ode u kuhinju i pripremi nešto
za jelo. Čvrsto je hvata za ruku. Prvo želi da joj očita bukvicu, zbog toga je otkazao dva
sastanka. Žena otvara usta s namerom da ga odvrati. Ali setila se njegove snage i ponovo
zatvara usta. Ovaj muškarac bi odsvirao svoju melodiju i u krdu stene, milovao bi violinu
svojim gudalom tako da sve odjekuje. Uvek iznova ista pesma, taj iznenađujuće jeziv
tresak, praćen namrgođenim pogledom. Žena nema srca da ga odbije, predaje se bez
borbe. Muškarac je uvek spreman i raduje se sebi. I bogati i siromašni sebi mogu da
priušte radostan dan, ali, nažalost, siromašni bogatima zavide na njemu. Žena se
nervozno smeje dok se muškarac, ne skidajući kaput, namerno razgolitio pred njom. Bez
ustručavanja vadi kurac. Žena se smeje još glasnije, ali odmah preplašeno stavlja ruku
preko usta. Mogla bi još da dobije i batine. U njoj i dalje odzvanja muzika s gramofonske
ploče na kojoj se njena osećanja i osećanja drugih u obliku Joh. Seb. Baha, najprikladnija
za ljud. uživanje, vrte u krug. Napaljeni muškarac štrči iz svojih bodljikavih dlaka. Na taj
način muškarci veličaju sebe i svoja dela, koja se, međutim, ubrzo urušavaju iza njihovih
leđa kao kula od karata. Sigurnije stoji drveće u šumi. Direktor mirno govori o pički i o
tome kako će je odmah pocepati. Kao da je pijan. Njegove reči lelujaju naokolo. Levom
rukom čvrsto drži ženu za bok, a drugom joj preko glave skida odeću koja tobože ima
svoju svrhu. Žena se koprca pod težinom muškarca. On glasno psuje zbog njenih
hulahopki koje joj je odavno zabranio da nosi. Čarape su ženstvenije, i njihove rupe mogu
mnogo bolje da se iskoriste, ako se ne pojave nove. Zasladiće se njom odmah, i to bar
dvaput, najavljuje on. Žene u svojim nadama žive od sećanja, muškarci, pak, od trenutaka
koji im pripadaju i koji, ako ih brižljivo sakupljaju, mogu da se pretvore u gomilicu
vremena koja, takođe, pripada njima. Muškarci noću moraju da spavaju, i tada ne mogu
da pune svoje rezervoare. Oni su živa vatra i zagrevaju se (iznad sebe) u malim
posudama! Pravo je iznenađenje da je ova žena postala neplodna; zbog antibebi pilula
koje je krišom uzimala, muškarčevog neutaživo srce nikada ne bi dozvolilo da iz
njegovog uvek punog rezervoara ne kapne kapljica života.

Komadi odeće padaju poput uginulih životinja na gomilu pored žene. Muškarac, još uvek
u kaputu, stoji sa svojim ukrućenim udom koji se pomalja iza nabora na pantalonama.
Kao kamen obasjan snopom svetlosti. Hulahopke i gaćice stvaraju vlažan prsten oko
ženinih kućnih papuča koje upravo izuva. Izgleda da je sreća, omamila ženu, pa ništa ne
shvata. Direktorova teška lobanja zariva se u njene stidne dlačice, on grize, njegovi apetiti
uvek su spremni da nešto izvoljevaju kod nje. Uzima vazduh i, umesto svoje, pritiska sad
njenu glavu na grlić svoje boce, da se i ona malo sladi. Noge su joj vezane. Muškarac je
pipa po čitavom telu. Nabija joj glavu na svoj kurac, nestaje u njoj, i ugađajući sebi snažno
je štipa za guzicu. Odguruje ženino čelo tako da joj potiljak neprijatno krčka, i srče joj
stidne usne koje je skupio u snop da bi polako oživele pod njegovim mirnim pogledom.
Ta će voćka već da sazri. Ako naslažemo Ijud. navike jednu na drugu da bismo mogli da
uberemo nešto s vrha, na kraju se ispostavi da nam to ipak ne prija. Sve je ograničeno
zabranama, vesnicima požude. Na malom brežuljku ne raste beskrajno mnogo toga. Naše
granice ne sežu dalje od onog što smo u stanju da shvatimo, a svojim krtim krvnim
sudovima ne možemo da shvatimo mnogo.

Muškarac ide dalje sasvim sam. Žena, međutim, neće moći da izdrži dugo u tom položaju
koji ima u njegovoj kući. Koprca se i mora još malo da raskreči noge, dok joj on zubima
bezobzirno kida nešto sa stomaka. Muškarac živi u paklu sopstvenog života, ali ponekad
mora da izađe iz njega i ode na izlet na livadu. Žena se opire, ali samo naizgled. Mogla
bi da dobije još koji šamar ako ospori dušu muškarca koja bi još snažnije da zablista.
Popilo se prilično mnogo. Direktor se umalo ispraznio na svoje skupoceno okruženje u
čijem polumraku besni zbog dijetalne hrane koju žena kuva za njega. Ona ne želi da ga
pusti unutra. Muškarac se pritom oseća toliko velikim, većim od svih. Samo kad bi mogao
bar malo da se istovari između stonih lampi, to bi ga rasteretilo, jer ipak on mora da nosi
breme svih onih koji samo besmisleno niču, kao trava na obali, i ne misle na jutro kad
treba da ustanu. Herman. Sada, nakon što je svoju ženu izuo iz cipela, prostire je preko
stola u dnevnoj sobi. Svako može da zaviri unutra i da zavidi bogatašima na prelepim
stvarima koje skrivaju tamo. Pritiska ženu o sto, a njene grudi, te velike tople lepinje,
razdvajaju se. Muškarac podiže nogu u vlastitom vrtu, a onda izlazi i podiže je na svakom
uglu na koji naiđe. Ni najmračniji kutak ne ostaje pošteđen. To je tako normalno, kao i
činjenica da Eros od njihovih tankih drvaca strasti, koje im je priroda podarila i tako ih
prevarila, još nikada nije uspeo da rasplamsa snažniji ljubavni žar, kakav bar jednom žele
da osete. Ne, direktor će ipak da odgovori na oglase, kako bi svoj ford imperium mogao
da zameni za neki nošnji, snažniji model. Samo da nema bojazni od te najnovije bolesti,
gospodareva radionica nikada ne bi utihnula. I u stanu bi na crnoj tabli visila obaveštenja:
požuda, beli poslanik parlamenta; moćni talasi prolaze kroz vreme, a i muškarci u svojoj
moći večito nešto žele. Daljina im je mila, ali rado koriste i ono što im je pri ruci. Žena želi
da pobegne, da se oslobodi tih smrdljivih okova u kojima venu njene bujne grudi.
Izvučena je iz ništavila, i muškarac je svojim žigom svaki dan iznova poništava.
Izgubljena je. On podiže njene noge iznad sebe kao da su lopate rovokopača. Sa stola
pada nekoliko predmeta koji pripadaju detetu i uz mek prasak odskaču po tepihu.
Muškarac je jedan od onih koji još uvek znaju da cene klasičnu muziku. Jednom rukom
poseže za uređajem i uključuje ga. Čuje se muzika, Žena toliko toga mora da podnese
dok drugi smrtnici žive od plate i rada, ali zar muzika nije sastavni deo svega toga?
Direktor pritiska ženu svojom težinom. Da bi pritisnuo radnike koji se s posla radosno
vračaju kući na odmor, i obrnuto, dovoljan je njegov potpis, tako da ne mora leći na njih
celim telom. A žalac na njegovim mudima ne spava nikad. Ali u grudima spavaju njegovi
prijatelji s kojima je nekad išao u bordel. Obećava ženi novu haljinu dok sa sebe trga
kaput i sako. Bije bitku s alkoholom, a kravata ga davi kao omča oko vrata. Htela bih sad
na ovom mestu da opišem to drugim rečima! Maločas je veštim zahvatom upaljen stereo
uređaj, i sada s ploče tutnji muzika i ubrzava direktora. Ručica gramofona poskakuje,
jureći prema svršetku, ali se i direktorov kurac dobro drži! Njegovo zadovoljstvo treba
da traje sve dok se ne dotakne dna i dok siromasi, iz kojih je ljubav isceđena i koji su
izbačeni iz koloseka, ne budu morali da idu u službu za zapošljavanje. Sve mora da bude
večno, i uz to bi još trebalo često da se ponavlja, tako govore muškarci zatežući uzde koje
je nekada s puno ljubavi držala njihova majka. Da, samo napred. I sada taj muškarac kao
podmazan ulazi u svoju ženu i izlazi iz nje. Na tom polju priroda nije mogla da se prevari,
jer ipak ne bismo voleli da bilo šta drugo raste tu. Njih dvoje su pravi mesni kombinat,
dok fabrički radnici, koji se dodatno bave poljoprivredom, lako zaplaču kad ostanu bez
posla, čak se i razbesne kad njihove žene miluju iznenađenu stoku odabranu za klanje,
Gospoda se rado druže sa smrću, jer pogon mora da nastavi s radom. I najsiromašnijima
će ženski zagrljaji da priušte zadovoljstva u kojima mogu da postanu veliki, svakog dana
od dvadeset dva sata nadalje. Ovom direktoru, međutim, sati nisu važni, jer i njih
proizvodi u svojoj fabrici, a sati otkucavaju vrišteći do bola.

On ženu ujeda za grudi toliko da ga ona gura od sebe. To ga samo još više uzbuđuje, pa
je udara u potiljak i čvršće joj steže ruke, svoje stare neprijateljice. On ne voli ni svoje
sluge. Nabija svoj ud u ženu. Muzika trešti, tela marširaju. Gospođa direktorka pomalo
gubi kontrolu, zato ne može nikako da se sabere. Muškarac je lav koji spava, i zato je bolje
ne dirati ga i ne zvati ga da dođe kući dok je s poslovnim prijateljima. Oružje nosi ispod
pojasa. Upravo je uz prasak ispalio metak. Sportski elan se ugasio. Muškarac ljubi ženu.
Balaveći joj na uho, ubrizgava joj reči ljubavi kap po kap: ovaj cvet dugo nije cvetao, zar
nećete da mu se zahvalite? Do malopre se još valjao u njoj, a ubrzo će se pod njegovim
prstima začuti lepi zvuk violine. Šta to goni ženu da okrene glavu? Pa u prirodi ima mesta
za sve! Čak i za one najmanje, iako potražnja za njima nije velika. Taj muškarac se sada
ispraznio u ženu, jednog dana mogao bi da se odvaži na još uzbudljivija dela u bazenu!
U povijenom položaju, karakterističnom za skok, direktor skače sa žene, ostavljajući joj
svoje otpatke. Jer ona će ubrzo opet da upadne u klopku domaćinstva, pa će se vratiti
tamo odakle je došla. Sunce neće skoro zaći. Muškarac se blaženo izlio, i dok mu iz usta
i genitalija kaplje lepljiva sluz, on odlazi da obriše ostatke ukusnog peciva koje je pojeo.

Selo pomno prati svaki njen korak, jer u mestu nema mnogo devojaka takve atletske
građe. Žena se ljuljuška u svojim brigama, dok se Herman po njoj šeta u tišini noći. A
njihov sin, on vlada decom mnogo bolje nego svojom violinom. Otac proizvodi ono
najtanje, ono što sagori pod plamenom njegove strasti: papir. Kad se pogledaju dela
muškaraca, sve što od njih ostane samo su tragovi pepela. Žena odvraća pogled od stola
koji je postavila, otvara prorez na haljini sa strane i sipa otpatke od jela, ostajući tako
dosledna sebi. Danas se porodica opija uspomenama sa projektora. Jelo kasno stiže na
sto, kao i dete koje samo ljutito brlja po tanjiru. Ne sluša šta mu se govori i razbacuje sve
oko sebe. Već mesecima obećava da će se popraviti u sviranju violine, ali ocu su draži
šamari koje deli toj veseloj mladoj prirodi. Inače, ova zemlja ima toliko bespotrebnih
izdataka, jer ova zemlja, ali ne i svi njeni građani i vernici, od kojih skoro niko ne zaslužuje
atribut: posebno zaslužan, živi od umetnosti.

Ženin jezik je haljina koja sve pokriva. Služi za hrskanje slanih grickalica, koje na televiziji
izgledaju mnogo veće nego u našim ustima, gde se začas istope. Uprkos tome, i mi ih
istresamo u odvodne kanale svojih tela kad smo u večernjem raspoloženju. Otac se
nadvija nad sina, nežno kao kobasica. Sin će sigurno dobiti obećani bmx bicikl. U zavisti
dece iz sela direktorov sin uživa kao u slatkoj porciji moći. Odmah trči napolje da razbije
nešto. Ali otac se dočepao svog plena, pa sin još danas treba ozbiljnije da prisloni glavu
na violinu, tako da ono što se bude čulo može negde da posluži za podmazivanje
osećanja. Otac voli da pokazuje svog dragocenog potomka za instrumentom. A kako se
tek otac služi tim instrumentom, kao da je košuljica koju je odbacio! Zglob svoje trgovačke
šake dete bi moralo da drži što mekše i da gudalom najfinije izrade gudi po pašnjacima
večitih umetnika, koje bi dragi i poznati zvuci trebalo da ožive. Ali onda se začuju jezivi
taktovi unakaženog Mocarta, ako imate sreće, i ako su vam članke na nogama
blagovremeno vezali i time vas sprečili da odete do neke druge livade na ispašu.

Platnenim torbama banke vrbuju i one najmanje među malima. I taj ološ, sluge svojih
roditelja, hoće da ima sopstveni račun u banci. Onda se taj novac za nekoliko godina
pretvori u nešto lepo, u automobil, na primer, za umiranje na putevima, ili u namešten
stan za umiranje u sopstvena četiri zida. Uz pretpostavku da - kao i direktorov sin - imate
manje od četrnaest godina, da niste u braku, živahni ste, još uvek dete, ali vaš je život kao
svog klijenta već otpisao. Ti budući članovi potrošačkog esnafa moraće još da pričekaju
da im poraste vrednost. Možda su neki od nas predodređeni za šalterske radnike u banci,
jer čemu, na kraju krajeva, tolike bančice oko nas? Sasvim sigurno ne zbog najstarijih
među nama, koji su nekad bili nosioci poslova. Tek što se ispeklo, dete juri napolje na
veliku hladnoću. Naprosto mora da se bacanjem u sneg rashladi od topline doma i da
krišom osluškuje svoj narod dok viče, kako bi i on kasnije znao da mu da povoda za još
veću viku.

Muškarac se vraća s drugog brijanja tog dana da bi pred sobom gurao ženu kao snažan
talas koji ispred sebe valja lađicu. Njena brda i doline zajedno s krošnjama nudi lep prizor
kojem, doduše, zbog stalnog omalovažavanja nedostaje završni potez. Muškarac, nošen
silinom vetra, stvara ženu: vuče je za kosu i širi joj noge kao suve kosti. Na njenim
butinama vidi te božje tektonske rasede, ali mu to ne smeta, on se uspinje na svoje planine
dobro utabanom stazom, on poznaje svaku stopu koju napravi na tom puteljku. Taj se
neće survati, jer ovaj teren poznaje kao svoj džep. Na kraju krajeva, dići sve četiri uvis, pa
ko to još ne bi poželeo. Svojina ne obavezuje vlasnika ni na šta, a u konkurentu izaziva
zavist. Ta žena je u knjizi života već odavno započela svoj hod unazad, čemu još može da
se nada? Muškarac se podvlači pod njenu suknju, udara kroz zidove njenih gaćica. Na
silu hoće da prodre u ženu (jer svoji smo i na svome), da sazna gde su mu granice. Izliće
se kao reka iz korita, Čini mi se vrlo brzo, ako mu se onako bezglavom pre toga ne zavrti
dok ide svojim dobro poznatim puteljkom. Uostalom, muškarci bi nam se popeli navrh
glave ako ih povremeno ne bismo puštali u sebe dok ne postanu sasvim mali i tihi u
nama. Sada žena nehotice plazi jezik, jer je direktor pokrenuo određeni mišić na njenoj
vilici, pomoću kog bi zmija mogla da štrcne otrov u svako doba, samo joj treba pokazati
kako. Muškarac je odvodi u kupatilo, ohrabruje je i savija je preko kade. Čačka po njenom
žbunu da bi mogao odmah da uđe, da ne mora da čeka noć. Razgrće njeno lišće i granje.
Trga sa žene komadiće odeće. Kosa joj upada u slivnik kade. Snažno udara ženu po
dupetu da bi napetost tog portala konačno popustila i da bi gomila uz urlanje i guranje
mogla da navali na posluženje, ta divna povezanost potrošača i proizvođača životnih
namirnica. Tu smo, i spremni smo za posao. Pred ženom se pruža organ iste vrste, i
jednake, ili bar slične vrednosti! Razvaliće joj guzicu! Njemu u stvari i ne treba više, sem
da izvuče najvišu mesečnu zaradu. Kosti mu podrhtavaju, i sav svoj sadržaj, veći od
novca koji je u stanju da stvori, on rasipa na ženu, pa kako da ne bude ganuta tim mlazom!
Da, sada ona, koliko već može da izdrži, prima celog muškarca, a on uživa da izdržava
ženu, sve dok mu se sviđa njen enterijer i njene tapete. Prednji deo tela gura joj u kadu i,
kao gazda tog ili sličnih lokala, širom otvara njenu zadnju sobu. Ni jedan drugi gost osim
njega ne srne tako temeljno da provetrava njene sobe. Tamo rastu kućne gljivice, čuje se
kako usisavaju vodu i stvaraju otpad. Niko sem direktora ne može ženu da natera da
padne s njegovog konja na njegovog magarca. Ubrzo, on će se uz rzanje olakšati ta
konjina, koja izvrnutih očiju i s penom na gubici vuče u govna kola u koja je upregnut. A
i ženino vozilo nije tu da bi se ona vozila kud hoće, već joj on pokazuje kuda da ide, krčeći
joj, uz urlanje, put kroz šumu.

Potpeticom svoje papuče žena nespretno pokušava da odgurne muževljevog

nespretnjakovića. Čuje kako njegova muškost kao kombajn udara o ivicu kade. To ga je
razjarilo. Ostaci govana ubrzo će se zalepiti za njega. Kakav život! Lukavo ključa u
klonulom udu koji se trudi da uprkos svemu bude još i lep. Muž odlučuje da prisili ženu
da se pridržava bračnog ugovora. Šakom joj pritiska usta, pa može da oseti izvestan
procenat snage njene vilice. Primoran je da skloni ruku odatle. Obavija ženu kao mrak,
ali joj gura svoj elektr. vod u guzicu radi njenog prosvetljenja i sopstvenog zadovoljstva.
Ona pokušava da ga zbaci sa sebe, ali ubrzo posustaje, mora da ostane u tom položaju,
pa zatvara oči. Muškarac ne voli kad je neko divljak, jer je i sam divljak. Svuda u kući
vlada zjapeća praznina, sem u dlakavom žbunju na njegovom i njenom stomaku, kao
znak na kome piše: ovde se toči. Ovde ima mladog vina svakog dana. Pa nismo mi od
juče. Nevešto joj balavi na toplo uho o tome šta sve može muška snaga, tu nije potrebno
nikakvo lukavstvo i nikakvo oružje. Žena mora samo da otvori kapiju, jer tu stanuje on,
i veoma mu je teško da zadrži svoje seme. Stvoritelj iz muškaraca s osmehom istiskuje
njihov proizvod, da bi se privikao na ovaj mahniti život među nama. Muškarac rastače
tvorevinu sopstvenim snažnim ritmom, a i vreme prolazi u svom ritmu. On razbija
pločice i stakla u toj senovitoj prostoriji koja se raduje njegovoj preduzimljivosti i njegovoj
svetlosti. Jedino je u ženi mračno. On prodire u njenu guzicu, pritiskajući joj lice o ivicu
kade. Žena ponovo vrišti. Muškarac se udobno smešta u svoju malu pilotsku kabinu, gde
će ostati nešto duže. On sam je možda već i zaspao, ali njegov ud i dalje svojeglavo udara
o njene grebene. Takvi kao on zaranjaju u govna kao što drugi skaču s obale u more. On
pojačava svoj usisivač do maksimuma i ništa ne zadržava, sve dok sasvim ne isprazni
svoju vreću za prašinu.
2.

Malo kasnije žena zove sina. Iako je već sita drage slike deteta, jedinog skrovišta od
nasrtaja muža koji je drži čvršće nego gost svoje piće po svom izboru. Muškarcu nije
potrebno skrovište za njegovu kitu, čija bujica bira najkraći tok. Dete o svemu tome
mnogo zna i smeškajući se viri kroz ključaonice, istražujući slasti doma. Mudro i drsko
posmatra majčino telo odmah nakon što se vratilo iz divljine spoljašnjeg sveta, koju u
dečijim časopisima nazivaju čarobni svet. Da li to na majčinom licu, kao čamac na vodi,
podrhtava smešak, ili je on, pak, duboko urezan? Dete nimalo ne zamera majci kad se
kroz belu zaštitnu kapicu probija u gnezdo koje je otac napravio. Oni pripadaju jedno
drugom, za kontrolore mesa koji se tiskaju pred ogradom. Otac i majka bacaju se jedno
na drugo, bezglavo, kao potpuri od oblaka na purpurnom nebu. Ne zna se zašto, ali dete
mora da zapuši gladna usta prljavog razgovora u kome se spominje njegova majka i njene
često krvave gaće. Dete sve zna. Ono je belo, a lice mu je preplanulo od sunca. Uveče će
ga lepo okupati i nakon večernje molitve smestiti u krevet. I ono će se priviti uz ženu,
napasaće se po njoj i grišće je za bradavice, za kaznu što je pre toga dozvolila ocu da
probija njene tunele i postavlja cevi. Čujete li vi to! Sada sam jezik želi da dobije reč!

Čudo putovanja je kada posetite neko nepoznato mesto i odmah užasnuti pobegnete
odatle. Ali, ako morate da ostanete zajedno, kao loše izrađene reprodukcije prirode u
četiri boje, svi na okupu, kao porodica, onda nailazite samo na papu, kuhinju i Austr.
narodnu stranku, čije delo mora da se poštuje i da mu se odobrava popust na sve grehe.
Porodica, taj lešinar, brine sebi kao o kućnom ljubimcu. Dete nikad ne sluša šta mu se
govori. Sedi nad svojim tajnim igračkama, koje se jednim delom sastoje od prostačkih
fotografija, a drugim od izvornog materijala za te fotografije. Sin gleda svoju pišu. koja
često ima problema s punjenjem Sebično čuči nad svojom tajnom privatnom zbirkom,
gotovo ljudski u svojoj brbljivoj požudnosti. Papa ima čitave biblioteke knjiga o tome.
Vreme je za jelo. Muškarac hvali hranu koju je pripremila njegova žena, iako u svom
ždrlu još ne oseća njen ukus. Danas je sama kuvala! Ono što se dešava na tanjiru dospeva
do svog prebivališta, na adresu duboko dole u njegovoj utrobi, gde se prevrće kao mladi
orao u vazdušnom vrtlogu. To je ženina briga, i briga drugih žena. Svojim nemim
pogledima muškarac se kod žene raspituje imaju li vremena da je naguzi. Ali dete bi jasno
moglo da čuje ako bi otac sada posegao za njenom zjapećom prazninom, ona ga opominje,
u nadi da će se tako izvući. Ipak, već je odvedena, povinovala se njegovoj želji za
igrarijama. Žena se čvrsto drži za vrata spavaće sobe, ali granice su u kupatilu, kod
sledećih vrata, a granice su danas već jednom prešli.

Sve se odvija veoma tiho. Muž je danas, što nije uobičajeno, došao kući u vreme pauze za
ručak. Čovek uzima svoju životinjsku hranu s pašnjaka napolju, ali svoje četvoronožne
prijatelje on na tanjiru više ne prepoznaje. Na kraju, žena treba da se skine. Sada imamo
više vremena za to. Dete je namireno, ono mora da sedi u školi. Ali, da bi i žena bila
zbrinuta, ona mora da uroni u zapenušane talase muškarca. On sebe vidi kao lepog
divljak koji se snabdeva mesom na pultu svoje žene. Porodica, tako mala, kao kiosk brze
hrane na železničkoj stanici potpuno sama, poput čovečuljka na jednoj nozi, jer na drugu
nogu ženu ionako nikada ne možete da se oslonite. O pravima koja muškarac polaže na
svoju teritoriju, čijim nebeskim planinskim stazama sme da korača samo on, već su
obavešteni u Austr. udruženju za pomoć ženama u slučaju vanrednih situacija. Hoda tim
čudesnim stazama da bi se poigrao, ali planina ga tačno u sedam sati uveče tera u njegovo
gnezdo od grančica koje je sam sakupio. Žena ga očekuje, zavarava on prirodu, smešeći
se. Moraće da je uhvati lasom. On i žena tvore zajednicu za čitav život. Prostorija, mala i
pusta kao sećanje, ipak ga prima u sebe kao celinu. Žena ne umire, ona nastaje upravo iz
uda muškarca koji je već potpuno preoblikovao donji deo njenog tela u svojoj laboratoriji.
Kako samo muškarac voli da kao telo izađe iz sanduka zamrzivača i otkravi se što je brže
moguće!

Dok se njegovi roditelji, otac silovito kao rasplamsali plamen, majka samo kao dah na
prozorskom oknu, obrušavaju jedno na drugo, dete, dosađujući se, udara poklopcem
poštanskog sandučeta. Ove zime je školski autobus već nekoliko puta ostao zaglavljen u
dubokom snegu. Deca, koja bi volela da su u svom toplom domu, sede u autobusu i
gladuju. Morala su da kapituliraju pred tim ogromnim prostranstvima (kakvo čudo da
se ta priroda koju okrutno bičujemo još uvek usuđuje da nešto zahteva od nas!), pa im
nalaze nužni smeštaj, gde čitaju Miki Maus stripove, ili neke druge koje im otac ne
kupuje. Dobiće po viršlicu i vreću za spavanje. Čak i automobili ponekad otkažu po
takvom vremenu. Ali mi smo u toplom, i sigurni smo u sveti preobražaj, jer smo konačno
spremni da se razočaramo u svog partnera. I to rado! Sve dok, prazni poput nenastanjene
sobe, u priručnicima o veštinama življenja ne pročitamo savet koji kaže da ni po koju cenu
ne ostanemo sami i spokojni.

Otac se baca na majčinu kašicu prasicu u kojoj ona čuva svoje tajne, skrivene od njega.
Bilo da je reč o nekoj posebnoj noći, ili o nekom važnom danu, on je jedini koji ubacuje u
tu kasicu. Potpuno je van sebe. Kita mu je već toliko teška da ne može da je podigne. Žena
bi sad morala malo da je nosi. Već izjutra, u polusnu, on pipajući nalazi put do useka
njene guzice dok ona još spava, i otpozadi je hvata za mekani brežuljak, svetlosti, gde si,
srce je već budno. Teniski meč u njegovom klubu, gde je sve sterilno, može da sačeka.
Poslušni kao deca, u ženu prvo ulaze dva prsta, a onda se u nju ubacuje i kompaktan
zapaljivi paket. Muzički kovčežić u kome se, u sećanju Svevišnjeg, čuvaju naše želje, širi
se s muzikom u etar. Sve će biti ispunjeno. Naše je pravo da to očekujemo, samo duboko
udahnite! Mi tačno znamo šta je najbolje, to nam stoji kod kuće na kredencu. Muškarac
se latio svog balvana koji se primirio, i njime prodire na iznenađene zadnje kapije svoje
žene. Ona čuje motor njegovog terenskog vozila kako dolazi iz daljine. Počinje da izbacuje
sva osećanja iz sebe, ali ima još mesta u prtljažniku! U njega može da stane teški tovar
genitalija, za mirise ne brinite! Jedino lepe presvlake neće ostati čiste. Dok muze njene
grudi, iz muškarčevog rezervoara prska sigurnost koju žena slepo prima. Ostanimo sada
kod kuće, stabla u planini već su ogolela! Tom zimzelenom muškarcu ne treba zaštita kod
ove žene, lepo se ušuškao a na nebu ni oblačka. Kako je svojini lepo kod nas. Nije mogla
da zauzme bolje mesto od onog ispod naših genitalija koje štrče nad njom kao stene nad
vodom. Zauzvrat, toj ženi muž svakog meseca u gotovini tresne život na sto, za njenu
svakidašnju rernu. Sutra će žena detetu ponovo otvoriti vrata iz škole u život, taj život
nalik na pesmu takođe je kupio muž, pa u ženinoj rerni peče svoju debelu kobasicu u
lisnatom testu od dlaka i kože. Ali školski autobus je baš zaglavljen.

Žena napominje da i dete mora da jede. Muž je ne sluša, već nemarno prebira po svom
džepnom leksikonu, Kuća pripada njemu. Njegova reč je već stigla tamo i mora da se
posluša On širom otvara ženinu pičku da vidi da li je potpis koji je tamo stavio čitak.
Ljutito prodire jezikom unutra, jednog dana se s tim umećem, kao grom iz vedra neba,
vratio iz kancelarije kući. Radostan, direktor je bog. I ubrzo će se opet vratiti u kancelariju
i šaliti se sa sekretaricom. Mora da se pokaže! Isprobava sebe uvek u novim položajima,
snažnim zaveslajima otiskuje se svojom krntijom u mirne ženine vode, i počinje
pomamno da vesla. Njemu mišići za plivanje nisu potrebni i nikada ne bi navukao tu
plastiku preko crvene glavice samo zato da bi ostao zdrav, Ionako je njegova žena oduvek
zdrava. Žena se pod njim izvija, vrišti, dok iz njegovog lepog glavića nadire čitava horda
nemirnog semena. Šta je bilo? Samo neko ko ne mora da se brine za svoj položaj u životu
može da zvecka tako glasno.

Taj muškarac, koji sada svog kućnog ljubimca drži u stegama svojih butina da bi ga grizao
za obraze i štipao za sise, osmislio je sopstveni program kojim će rad svog pogona da
svede na suštinu. Da, dobro ste videli. A videćete još više kad se ujutru otvori kapija i
ugledate povijena leđa blistave gomile (dovoljno pijane?) koja, jedva svesna sunčeve
svetlosti, ponovo nestaje u tami da bi tamo okačila svoju sudbinu da se suši, da, a
ponekad neko od njih ostane zaglavljen u svojoj ljušturi koja se cedi. Ko će se sažaliti na
nas? Umesto da zarade nešto za sopstveni vrt i dom, oni prekobrojni, koji su bar verni
svom imenu, moraju da ostvare prekomerni višak za koncern. Profit za multinacionalnu
kompaniju kojoj pripada fabrika. Da bi nas uz zavijanje sirena trgla iz sna, zamotala u
papir i požderala. Dete ima svoju radionicu u kojoj prebiva i gde ga oblikuju. Za Božić je
izvelo solo tačku pred Sv. jaslama, s detetom dragim kao što je i ono samo. Sneg je ove
godine poranio, i zato će se dugo zadržati, žao mi je zbog toga.

Ženi kasnije u kuću dolazi jedna nepozvana i neumoljiva susetka. Iz nje pljušte
prebacivanja, večita slabost tog žen. roda koji se sad probudio i, penjući se stepenicama,
već počinje da kuka ne bi li mu bilo lakše. Susetka je dosadna kao muva. Ona obasjava
ljude na livadi svojom svetlošću i brigama koje otkriva gospođi direktorici, uzdajući se u
njenu milost, ali i hvaleći Sina Božjeg, koji je u ovom kraju sveta ljude stvorio od zemlje,
a drveće pretvorio u papir i nada se da će on biti milostiv prema njenoj ćerki, koja uskoro
treba da završi trgovačku akademiju- Njen muž ne opšti više i njom, već sa
dvadesetogodišnjom konobaricom iz restorana na železničkoj stanici Ali direktorovoj
ženi je ponestalo reči za gošću, nema da joj ponudi više nikakvo osveženje. S kakvom
samo lakoćom nosi svoje bogatstvo. Sedi tu okružena svojim nameštajem i slikama koji
se nisu smirili dok nisu postali njeni.

Muž je u suštini velikodušan i upotrebljiv, građanin koji peva i svira. On svojoj ženi
nabavlja seksi rublje iz kataloga, kako bi njeno telo svakog dana moglo uredno da se javi
na dužnost. Odabrao je veoma smele komade, da bi žena što više ličila na modele sa
fotografija. Ali takvo rubile je uzaludno rasipanje novca na nju. Ona ga ostavlja u fioku i
zaboravlja ga. Nikakva crvena čipka ne sme da poremeti njen mir, ali muškarcu se, kad
bolje razmisli, to baš tako i dopada: da njegovi ljudi sasvim zaborave na sebe dok ih
vezuje užadima svoje ljubavi. Mirno poput vremena prolaze u svom domu i čekaju ga.
Dete, gladno od sporta. Žena, koju žedno upoređuju s fotografijama i filmovima.
Porodice bez bližnjih i bliskosti voze se u svojim velikim porodičnim automobilima,
prtljažnici puni različite opreme, bičevi, šibe, lisice i elastične pelene za velike bebe, čije
piše neprestano plaču, cmizdre i love nekog većeg da ih konačno umiri. Jednom će uz
svoje žene biti spokojni i podojeni. Hitro, ali s puno ljubavi, muškarci sebi čak daju
injekcije da bi duže izdržali u klopatavim kantama koje im njihove žene usrdno nude. Da
bi se ponovo sabrali i doskočili svojim poslovnim partnerima. Žene stoje sagnute nad
činijama sa grickalicama, smeškaju se, a gospoda raskrčenih nogu ubrzo uranjaju u sofu,
vade kurac, i što ja brže moguće, ponovo beže od onih koje su maločas očarali. Kako samo
žude za tim da svoje metke pošalju u nešto daleko, neosvojivo i zabavno! Žene, koje su
deca tokom boravka u njima obeležila smeđim prugama, same sebe moraju da posluže,
gole kao pri porođaju. Teške čaše za vino klate se na poslužavnicima, dok ih njihova
božanska gospoda drpaju odnazad, odnapred, odasvud, guraju i izvlače prste, šišaju ih
ustima između butina. I razbijaju svoju najdražu igračku. Da. A sada se odmaraju nakon
obavljenog posla, ljubavni saputnici i divlje konjske snage koje su ih gonile. Uništeno je
nekoliko frizerskih dela, napravljeno je novo smeće za čistačice, i zatim svi opet kreću
dalje, bezbrižno zavaljeni u sedišta, kao u zagrljaje voljenih supruga. Ko se još ustručava
pred sedištima u vlastitom automobilu? Ovde se samo čokolada ne jede. Te mrlje, koje su
jedino što preostane od onog što nam izgleda najbolje, često ne mogu više da se uklone.

Nikada muž ne bi mogao tek tako da nestane, toliko se ušančio ovde u svojoj lepoj kući
koja se s večeri ogrće tminom šuma i mrakom svojih stanara. Stvarno mu dobro stoji!
Sažaljevati ženu bilo bi traćenje vremena. Pore njenog deteta još su tako male. Žena posrče
pod teškim teretom svoje sreće. Ako bude dovoljno pametna, pritvor bi mogao da joj
bude ukinut, ali svom sudiji ne sme da uskrati odmor. Izgleda da u njemu već počinje da
ključa po kratkom postupku. Čim kroči u kuću, njegov šlic na pantalonama ovlaži. Izleti
sa firmom obično završavaju vlažnom radošću, podrhtava ono skriveno, njegove
izlučevine žele na slobodu. Uostalom, život se najvećim delom sastoji od toga da ništa ne
želi da ostane tamo gde je. Promenu ište!2 Tako se rađa nemir, i ljudi posećuju jedni druge,
ali kud god da krenu moraju da se nose sami sa sobom. Lepo doterane sluge stoje ispred
svojih kobasica i lupaju o sto priborom za jelo, tražeći da im se što pre posluži neka rupa
u koju bi mogli da se zavuku, samo da bi ponovo, još alaviji, izronili odatle i ponudili
svoje ljubazne usluge nekom novom, kome one nisu potrebne. Čak ni sekretarice ne žele
da priznaju da se osećaju kao prokazane kad im neko zavlači ruku pod bluzu. Smeju se.
Ovde ima bestidno mnogo ljudi, čak previše da bi svi mogli da budu nahranjeni tom
bestidnom hranom.

Muž se izjutra u kupatilu pojavljuje razgolićen, kao gola istina, i navaljuje na ženu. Još
izdaleka je plješće po dupetu. Na polici iznad umivaonika već klopoću tube, presvlake
na wc-šolji trepere. Posudice s pomadama klate se i cakle. Čuje se tišina koja je čitavu noć
vladala u muškarčevoj batini. Onda on progovara i više ništa ne može da ga zaustavi. Na
izglancanom podu kupatila žena stoji umorna od dugog putovanja kroz noć, sada bi
trebalo razvaljati njenu pizdu. Bliska mu je koliko i valjaonica, i to odavno, čak se i
poslovnim partnerima hvali njenom širinom i dužinom, u kratkim i snažnim naletima
jurišaju u visine salve prostota iz direktora. A podređeni s nelagodom ćute. Muškarac
uspeva da iznudi nešto, čujemo jedni od drugih. Direktor poseže u džep tog tela koje mu
pripada, voljeni su zajedno, tu je sve što treba. Taj muškarac je ljubitelj opuštenih
razgovora, a žena uvek opušta. Zato on, taj tihi otvarač konzervi, ne može dugo da izdrži,
baš kao biljka koja bespomoćno vapi za svetlošću čim je nestane. Dete već zaista lepo
svira kad mu se naredi. A kako će tek da zagudi na violini kad jednog dana, nalik očevoj
slici iz pasoša, i samo postane muž i otac! Ono se više i ne seća dugog i zamornog
udovoljavanja njegovoj potrebi za mlekom, ali očekuje da se njegovim prohtevima i dalje
udovoljava. Žena se toliko dugo davala tom detetu, a šta je ono iz toga naučilo? Da
moramo biti izdržljivi kad nam se nebo prikaže u obliku brega na koji se moramo popeti,
a penjanje ima svoju cenu.

Ne, žena se ne vara, ona je već odavno izgubila to dete. Čim sazri, ono će otići. Otac je
sada snažno povlači prema svetlosti, ona mora da se otvori za brzi voz koji se uz tutnjavu
približava. Svaki dan isto. Čak se i predeli menjaju, pa makar iz čiste dosade, zbog
godišnjih doba. Žena stoji nepomično kao klozetska šolja, da bi muškarac u nju mogao
da obavi nuždu. Gura joj glavu u kadu, zariva svoje kandže u njenu kosu i preti joj: kako
se prostreš, tako ćeš i voleti. Ne, plače žena, u njoj nema ljubavi. Dugmići na njegovim
pantalonama već puckaraju. Spavaćicu, čiji se rub obmotao oko njenih ušiju, skida joj
preko glave. Iz utrobe dopire cviljenje kao kad cvile uhvaćene životinje koje, koprcajući
se svom snagom, žele napolje. Spavaćicu od batista, svetle boje ali bez sjaja ugurao joj je
u njušku, i s oklevanjem se pokazuje muškarac onakav kakvog ga je priroda stvorila.
Potekla je njegova nevina voda. U kadu prska mlaz iz tamnog dima stidnih dlaka, tik uz
obraz ženine sagnute glave. Emajl blista sjajem svežine. Kako je samo brzo narastao

2 R.M. Rilke, Soneti Orfeju, II deo, sonet XII, prepev Branimir Živojinović
njegov kurac u takvom divnom okruženju! Toliko joj je raskrečio noge da je žena morala
da se zakašlje. Iz užasnih flanelskih pantalona muškarac izvlači otvarač za konzerve i,
nakon što ga je povukao taman koliko je potrebno masnoj mrlji da se stvori, na otvaraču
se pojavljuje mlečna tečnost. Milo se razležu odjeci u bodljikavom dlakavom klupku. Iz
svog pretinca, ud prerano izlazi na svetlost dana. Žena, čija je guzica, ta senovita avenija,
široko raščepljena, mora da ostane iza muškarca. On okreće njeno kormilo prema sebi i
primorava je da ga pogleda. Ljutito pritiska njenu prednju stranu uz sebe i tera je da
prihvati njegovu obamrlu kitu, koja ponovo počinje da se trza. Želi da se skrasi u tebi,
bože blagi, a i u vama, gospode bože! Ženinu kosu gura u svoj iscedak, u ono što je od
njega ostalo, neka dobro pogleda, glupača! Njima, junacima, teško je da razmišljaju kad
obave posao. Žena je umazana od sperme. Ako ste partnerki sagradili lepu kuću, nećete
je izgubiti, a napolju već stoji nekoliko desetina trošnih kuća onih najsiromašnijih koji su
ostali bez posla u preduzećima seksa, i sad su spremne za prodaju, za javnu licitaciju ili
tajnu paljevinu. Ono što je nekada bilo dom, sada je pod čekićem lokalnih moćnika. Ono
što je nekada bilo posao, sada se brutalni otima od tih dragih srca. Samo od žena možemo
da se oporavimo za sitan novac. Uostalom, kuda bi žene mogle da odu ako ne onima koji
se praćakaju u svojoj moći i zadovoljno ih mame svojim đubretom koje pršti kao pena za
zuba. Njihovi generatori stvaraju nepotrebne proizvode, a njihove generacije nepotrebne
probleme. Ovog puta, direktor je na vreme uspeo da zadrži svoju kritičnu masu. Nabija
ženino lice u svoj intimni proizvod, a onda joj pokazuje svoju intimnu regiju. Okrepljenje
na njegovom snažnom mlazu nije to što ona želi, ali mora, tako ljubav zapoveda! Žena
mora da se pobrine za njega, da ga oliže i obriše kosom. Isus je svojevremeno dobio tu
trku, kad ga je obrisala jedna žena. U završnici, žena dobija šamar po guzici, a ruka njenog
gospodara grubo ulazi u njene pukotine i procepe, jezikom je celiva po potiljku, a kosu
joj zabacuje u kadu i povlači je za klitoris tako snažno da joj se kolena sklapaju a guzica
rasklapa, kao stolica na rasklapanje. I mnogi drugi slušaju Njegove zapovesti.

Da, a šta da radimo s detetom? Ono u međuvremenu smišlja kakav bi poklon moglo da
traži od svojih roditelja, pribijenih kao kočićima jedno uz drugo, ako kaže da ništa nije
videlo. U svakoj prodavnici koju ugleda, dete želi da dobije parče života (stvarnog života,
onih najboljih životnih stvari), i to sveže rezano. Dete je premazano svim mastima. Jedno
je od onih iz najnovije generacije, kojoj čak ni ono najbolje nije dovoljno dobro. Ali ubrzo
će otići i ta generacija, jer kako bismo inače mogli da nastavimo dalje?

Otac je istovario gomilu sperme, a žena treba da sve to uredno počisti. Ono što ne poliže
moraće da obriše. Direktor skida s nje ostatke odeće i posmatra je dok ona glanca
krpicom, koju zatim presavija, uvrće i cedi. Dok riba i čisti, grudi joj čas opušteno vise,
čas se ponovo ljuljaju. Palcem, kažiprstom i srednjim prstom štipa joj bradavice. a onda
ih uvrće kao da želi da zavrne sijalicu. Svojim teškim crevom, koje se pomalja kroz
prozorčić u nebo na prednjoj strani njegovih pantalona, ljutito je udara po butinama
otpozadi. Dok se saginje, žena mora da raširi noge. Sad jednom rukom može da obuhvati
čitavo njeno smokvino drvo i da pomamnim prstima čačka po njemu. Uostalom, kad je
već raširila noge, može odmah da stane iznad njega i popiša mu se u usta. Šta? Ne može?
U tom slučaju naciljajmo i uz pljesak je raspalimo kolenom odozdo po mekim usnama
njene pizde (bravo, bravo!), koje će se istog časa sočno otvoriti, na šta mi muškarci odmah
moramo tresnuti kriglom o sto. Ako ni tada ne bude mogla da piša, zgrabićemo je za
stidne dlake i čitav njen žen. polni organ snažno povući nadole, dok ne klekne i, nogu
raskrečenih do krajnjih granica, ne sruči se na prsa gospodina direktora. Kao širom
otvorenu ručnu torbu, direktor za dlake drži njenu pizdu i nabija je sebi preko lica, da bi
kao vo pred grumenom soli mogao slasno da je poliže. Planina je u plamenu. Teret počiva
na plećima muškaraca. Njihov mlaz nerazumljivo mrmlja, a žene ga brišu svojim krpama
velike moći upijanja i posle toga sve još očiste ajaksom.

Žena ispija ostatke hladne kafe iz svoje turobne šolje. Kao da se spremna za beg, ponovo
je navukla najlonske i čarape, lagane kao dašak vetra. Nijednoj ovde nije tako dobro kao
njoj. Mirna kandža njenog gospodara visi joj nad glavom, da bi se što prijatnije osećala u
svom kavezu. Već s prvim mrakom direktor počinje da se osmehuje svojoj iscrpljenoj ženi
i da nišani svoju metu. Kasnije će se kao talas razbiti o njene obale, on mora da ostane
prvi u toj austrijskoj štedionici. Žena rukom mlati po vazduhu, na kome jelo inače
uskisne, kao da pokušava da otera muškarca s njegovog dremališta. Tako će njih dvoje
večito da se mimoilaze na širokom i opasnom putu kojim će ih zastrašujuća planinska
pruga odvesti do tunela strave vlastitog braka. Žitelji sela zavide toj ženi na lepoj odeći
koju nosi. Prljavštinu u njenoj kući usisa žena što su je naručili iz kataloga seljana, koji
inače žele samo da žive složno kao braća. Dete se rodilo prilično kasno, ali ipak ne toliko
kasno da bi propustilo da izraste u još jednog večito nezadovoljnog čoveka. Muškarac
urla u svojoj pomami, a ženin glas mu se pridružuje, kako bi on i dalje mogao da maše
svojim čarobnim štapićem i kupuje lepe stvarčice za kuću. Novu garnituru, koja se može
koristiti na železničkim stanicama gde bi jedno drugom mogli da trljaju blaženi polni
organ. Ali ovde niko nije čarobnjak. Čim se probudi iz svoje opijenosti, muškarac odmah
ponizno obećava ženi da će joj kupiti šta god poželi. On je čovek dobrog srca. Da, evo
plaća, a već je platio sve što ovde vidite u punom koloru. Obrišite suze!

Uveče će njihovi tanjiri udomiti jela bez domovine. Jela će se na brzinu predstaviti jedno
drugom, a zatim će se brzo pomešati u telima. A kako se tek jede pod nekim krovovima!
U ovoj kući hrana nije toliko važna, važno je samo da je bude dovoljno za muškarca, kako
bi onaj jači uz smešak klonuo i predao se. Kobasici i sir za večeru, pa vino, pivo i rakija. I
mleko, da bi i dete bilo zbrinuto. To je namaz i narezak na legendu o tome da je srednji
soj prema dole zaštićen, a prema gore stoji pod prirodnom zaštitom (zaštitom prirode). I
toga štite oni koji su ispod njega, da se ne bi survao u bezdan.

Već rano izjutra muškarac se olakšao. Pod njim se gomilaju velike količine, a natovario je
mnogo i na viljušku i na ramena A kako tek prska svojom mokraćom! Čuješ ga svuda
pod njegovim krovom dok teškim penisom nadire u odmorišta svoje žene gde napokon
može da se isprazni. Olakšan za svoj proizvod, ponovo odlazi onim najnižima među
živim bićima, koji pod njegovim rukovodstvom stvaraju sopstveni proizvod. Dok se
njihov direktor urlajući valja pod udarcima svog uda kojeg veoma dobro poznaje, oni
proizvode papir koji im je stran, a i neće moći duže da potraje. Konkurencija pritiska uza
zid, pa bi valjalo unapred otkriti njene smicalice, inače će opet nekoliko blaženih ljudi
morati da ostane bez posla i bez egzistencije. I tako korača muškarac po prirodi, s teretom
odgovornosti na leđima da bi mu ruke bile slobodne. Od svoje žene, kojom vlada i koja
ga regeneriše, zahteva da ga čeka gola u okrilju njihove kuće kad se on posle dvadeset
kilometara vožnje vrati iz kancelarije. Dete će, verovatno, već negde poslati. Još pri ulasku
u školski autobus dete se spotaklo o svoju sportsku opremu zbog koje je postalo tupavo.

Žena se naglo budi iz toplog omotača mira u koji se sklonila. S poda kupi sve što je dete
pobacalo pre nego što je otišlo. Ostatkom će se pozabaviti kućna pomoćnica, koja je u ovoj
kući već svašta videla i podigla sa poda. Kad je dete bilo još malo, majka je sa njim
ponekad odlazila u supermarket, gdje ju je poslovođa lično ljubavno sprovodio pored
redova kvocajućih domaćica koje čekaju. Dete bi sedelo u kolicima za kupovinu koja
podsecaju na majčinu utrobu, o kako je detetu bilo lepo u njima! Brza vozila često imaju
rupe na pogrešnim mestima, ali ih deca ipak vole više od svoje porodice, od koje beže
čim navrše osamnaest godina, iako su s roditeljima i roditeljskom kućom čak i na samrti
grčevito povezana. A onda te magične magnetne pločice sa sigurnosnim mehanizmom
na novoj odeći, eh, kad bi i čovek mogao da ih ima! Da ne bi ispao iz samog sebe dok se
divi pogledu u budućnost koju nema. Polni organ mora da se zaštiti od bolesti, kao što
žena mora da se zaštiti od sveta, da ne bi nesmotreno pogledala kroz prozor, izašla da
upozna život i poželela da ga promeni. Da, ipak je samo odeća zaštićena u robnim
kućama. Alarm zapišti kad god neko pokusa da s komadom zaštićene odeće izađe pored
sigurnosnih senzora, da bi poput neumornog putnika provirio u nemo carstvo mrtvih i
različitih sorti kafa. Onda je bolje da se peške i loše odeveni povučemo među naše polne
organe i živimo tamo sa sopstvenim otpadom; bar smo izdržljiviji od svakog vozila u
našem malom voznom parku. I nastavljamo da živimo prateći staze na kojima vuče
promaja, i kuda nas vuče i odvlači prijateljsko lice, u kome, kao u ogledalu, vidimo jezivi
odraz sopstvenog.

Ova žena je tek prošle nedelje u butiku kupila ženski komplet, sako i pantalone. Smeška
se kao da ima nešto da pokrije, a sve što ima je nemo carstvo sopstvenog tela. Tri nova
džempera sklonila je u ormar, da neko ne bi po mislio kako sa svojom krvavom brazdom
želi sebi da upriliči novih mesec dana uživanja. Ali s drveta svog muža ona bere samo
blagodatne plodove, novac. Na tom drvetu nema više ni jednog božjeg listića. Muž
proverava njen bankovni račun, i istog časa hiljade i hiljade stabala u čijim je krošnjama
besneo vetar pada kao žrtva njegove sekire. Ženi se za domaćinstvo isplaćuje novac i
mnogo više od toga! Muškarac, u stvari, ne misli da bi trebalo da plati i udobnu stolicu
za ljuljanje u kojoj on, zadovoljni dečak, može da se opruzi i odmori svoju stabljiku. Žena
je pod zaštitom njegovog sv. prezimena i pod okriljem njegovih bankovnih računa, o
čijem stanju je on redovno izveštava. Ona treba da zna šta je s njim dobila. I obrnuto, on
zna da u njenom vrtu, koji je uvek otvoren, može da rovari i grokće do mile volje. Ono
što posedujemo moramo i da koristimo, zašto bismo ga onda uopšte i posedovali?

Tek što su je ostavili samu, žena već oblači svoju zaštitnu opremu u vidu novca, njegove
vrednosti i obezvređenosti, pa sa tako čvrsto prišrafljenim sigurnostima odlazi u šetnju.
Kao senka klizi kroz more mase koja proizvodi papir. Po tom moru pleše njen brodić
života. Da, to more, koje bi rado i nas žive sahranilo! Jer iza čeka gomila nezaposlenih
budala i vreba priliku da ih neko konačno primeti. A mi? Letimo dalje? Pametnice kakve
jesmo, najpre moramo još malo da se popnemo ka vrhu kako bi nas bujica odnela na dno,
jer nema hleba bez motike! Žena stavlja ruku, tu haljinu za svaku priliku, sebi pred oči.
Uskoro će morati hranom da prekrije muža i dete. A šta će biti večeras, kad muškarac,
kompaktan, napunjen i nov kao iz fabrike, ne dojuri, nego sklizne s fabričke trake?
Brižljivo se napunio u svojoj boci života, kao majka. Uveče će da je isprazni. Već se
zapenušao. Večeras, umalo da zaboravimo, večeras je zakonom propisano vreme za to.
Žena čeka s krpom velike moći upijanja, kojom će pokupiti sve što je muškarac preko
dana proizveo. A drugi nestaju u senci i sahranjuju svoju poslednju nadu.

Taj predeo je prilično velik, mora se priznati, taj labavi okov oko naše sudbine koja leži
obavijena maglom. Dva momka jurcaju na motorima, ali je sneg brzo okončao njihovu
vožnju. Prevrću se i padaju. Žena je prasnula u smeh. Želela bi da bar jednom odlučno
krene napred. Danas je njen muž briljirao u njenom telu, kao da ih je bilo dvojica. Ali
sačekajte još malo. Do večeras, pa da i vi uđete u to strujno kolo! Sada je čelična protivteža,
otprilike veličine telefona, odvukla muža u kancelariju. Dok kamenje pršti pod
točkovima, autom se probija do svoje fotelje iz koje upravlja tuđim sudbinama, i do
ekrana na kom se prenosi neko takmičenje u skijanju. I on voli sport, dete je to nasledilo
od njega. Ljudi bi se, inače, strpljivo ljuljuškali u svojim krevetima kad ih ne bi pokretalo
ono što gledaju na ekranu, a ponekad i ono što dolazi čak iz vlastitog srca i vlastitih nogu.
Muškarcu se zgužva i najtanja dlačica na koži dok juri seoskim putem, toliko brzo vozi.
Kad on nekog doziva, urla kao i oni u narodnoj nošnji. Hor će, izgleda, uskoro morati na
turneju.

Nedeljom, kao primer društvenog života kakav vodi velika većina, odlaze u crkvu.
Nakon toga se toči piće s polica, na kojima knjige i uspomene razdragano, nesputano
podsećaju na njihovo sopstveno ropstvo. Ni lekar, ni apotekar ne zaziru od odlaska papi
i Majci Božjoj. Ti čuvari zdravlja, s diplomom u džepu, ne zavide nikome na njegovom
poslu, već hrle u gostionicu. Tamo se nakratko zadrže da zabave jedni druge. Lekar
zavidi apotekaru na apoteci, koju bi, zbog velike dobiti, rado i sam vodio. Apotekaru ljudi
dolaze pravo od lekara, zbog problema s kilažom i krvnim pritiskom. On obilato zasipa
svojim preparatima nezaposlene iz tog kraja, da bi ponovo bili srećni i zadovoljno mrdali
nožnim prstićima ispred svojih kuća. Njihove žene su se pobrinule za jelo, a inače uvek
izdašno ponude i same sebe. Ne daju se skinuti s jelovnika. Da njihovi muževi ni u čemu
ne bi oskudevali, i da ih predradnik ničega ne bi maltretirao. Neki odlaze, a taman su se
kod nas odomaćili.

Slično kao i službenica banke, koja je dužna da svaki dan bude drugačije obučena, tako
je i direktorova žena pod određenom prisilom, pa nekoliko puta na dan povlači sveže
opranu zavesu, meku kao oblak, između sebe i čežnjivog pogleda žena iz sela, u čijim je
glavama sigurnija nego u sopstvenoj dnevnoj sobi. Direktor razgovara sa svojim detetom,
koje nehotice poskakuje uvis dok moli oca da mu dozvoli da kasnije ode kod jednog
druga. To dete nema pravo da bira prijatelje po svom ukusu, jer očevi tih prijatelja jedu
njegov hleb! To dete hoda zemljom upravljajući drugima kao svojim autićima. Sve što se
oko nje odvija, majka prati na klaviru, a napolju ljudi spuštaju svoje utučene glave jedni
drugima na grudi. Kupili su ono što su videli očima većim od svog apetita, i sada se selo
naslađuje posmatrajući javne licitacije zgrada koje su suviše drsko iznikle na golom tlu.
Odeveni u nežnu želju, meku kao vuna, i usukani poput oprane vune, stoje pred
šalterima banaka, iza kojih se blažena deca u belim bluzama igraju tuđim novcem i
presipaju njihovu sudbinu i sudbinu njihovih domova iz koverti s platom u široku reku
kreditnih kamata. Direktor banke gleda odozgo i hvata ga nesvestica kad vidi kako ljudi
lažu kad govore o svojim zaradama, samo da bi zadržali kućerke koje su sami izgradili.
Ono što su nekad voleli, on mora, skoro pred samim ciljem, ipak da im oduzme. Kad im
se zagleda u prozore, on u svom umu, jer nije nečovek, vidi svu njihovu patnju. Na tom
ledenom mestu siromašni se svađaju. Čuju se pucnji iz pištolja za omamljivanje stoke i
lovačkih pušaka (s vodom u cevima koje bruje). Steže se omča oko vrata života. Rajfajzen
banke, u čijim šakama trune novac seljana, likuju zadovoljno kao ribe u vodi. Za
poljoprivredne zadruge to je jedno večito seosko veselje, njih ne zanima ko su ti koje
zatrpavaju ustajalim mlekom i otrovnim sirom. Čak i najmanjem od svih proizvođača,
zadruga će izvaditi oči iz glave i crno ispod noktiju. Sve dok neko od njih ne poludi i ne
pretvori se u pticu koja uz krike obleće iznad gnezda u kome joj je pobijena porodica. I
kako da se on, obična mala posuda, izbori sa svim tim? Jedino se novine niskog tiraža
usuđuju da uzmu nekoliko šilinga iz naših uskogrudih novčanika, za veličanstveni život
ljudi koje je snašla užasna sudbina.

Ono što vidimo kroz prozor često je i ljupka priroda, taj stasali devojčurak. Birokrata čak
i u svojoj žudnji, muškarac sledi ljudsku potrebu, koja se ne sme brkati s neprijatnom
potrebom za drugim ljudskim bićem! Direktor se tu rasprostro kao predeo, ali obuzet
duhom nemira. Ravnomerno je razmazao svoj sirni namaz, i šta sad vidi na ženinom licu?
Ljudski lik svoje diktature? Kao gumicom obrisana, tako žena izgleda u tek kupljenom
seksi donjem vešu, u kome se, na njegov zahtev, naokolo šeta kao da je u nekom sasvim
preuređenom prostoru. Kako se samo novac poigrava ljudima! Ponekad, u retkim
lucidnim trenucima, direktora obuzima kajanje, i on zabija svoje veliko lice ženi u krilo.
Odmah nakon toga on ponovo udara njenom glavom o prljavu ivicu kade i gleda može
li da sveže počišćenim putićem dopre do njenih mračnih vrata, iza kojih se u sopstvenom
krilu ljuljuška ta razmažena žena koju mirno možete da izlistavate do samog njenog kraja.
I kako bi onda živeli nezaposleni u ovom svetu kad ne bi imali takve jeftine romane kao
svoj uzor?

Taj direktor, koji smireno razgovara sa zaposlenima, oni mu zauzvrat pevaju pesme,
ubacuje svoja dobra u ženino telo najradije preko dana, po dnevnom svetlu. Voli da gleda
kako mu se zdravlje ukrućuje. Žena ga preklinje da bude bar malo oprezniji zbog deteta,
te divlje životinje koja bi svakog trena mogla neočekivano da iskoči iz svog ugla u ringu.
Sin, taj plod njene utrobe, pojavljuje se u pravom trenutku, izvesno vreme gledajući
roditelje kako se naslađuju (čvrsto držeći svoje tanjire na besprekorno čistom i uvek
bogato postavljenom stolu), a zatim ponovo nestaje da svojom sportskom opremom i
pričom o sportu gnjavi decu iz susedstva, koja moraju da odrastaju bez veštačkog,
umetničkog raja. Dete je kao voće sazrevalo na suncu. Njegov otac, zavisi kako na to
gledate, uranja svojom zdravom glavicom u majku. To se rečima opisati ne može. Ali mi
želimo dela, a ne reči, pa na ulazu u ustanovu moramo da platimo i da odložimo svoje
potrebe, koje, poput vode, bez prestanka žubore.

I dok male kuće moraju ranije da gase svetla, u velikim još vlada život, i struja teče između
polova. A kad smo već spomenuli vodu, njena struja nanosi njihova tela jedno na drugo.
Među bliskim osobama možemo da budemo potpuno opušteni, jer ni u javnosti ne
moramo da se pretvaramo. Kad pronađu jedno drugo, ljubavnici se tada lagodno
ljuljuškaju na napicima koji se toče iz njihovih boca sa zlatnim etiketama i osećaju se
dobro u svojoj koži. Nakon što su uzbudili svoje intimne delove, oni pronalaze mir jedno
u drugom, oni su jedno, jedno i jedino. I dok oko njih umiru siromašni, onim imućnijima,
koji su se oteli ništavilu, svaki dan se prećutno priznaje pravo na druge kojima mogu da
se naslađuju. Sačuvali su dovoljno snage u svojim kasicama prasicama, u pantalonama i
u srcima, tako da snažno mogu da zagrizu breskvu koja je baš lepo procvetala. Sve je to
njihovo. Čak im se i san ulaguje iza njihovih sklopljenih veđa, da se ne vidi kako pohlepno
trepću. Nikad se ne sme desiti da im voljeno biće uskrati pažnju, pa svakog dana jure
napolje da nabave nove krpice i bogatstvo. A onda se vraćaju kući, i posrću pod svim
onim što su videli kod bez granično bogatih, koji u svom bogatstvu prelaze svaku meru,
pa postaju neprepoznatljivi i svakodnevno sveži i novi tom dragom biću kakvo oni jesu,
kakvo imaju i kakvo žele da zadrže. Slabi se, međutim, drže zajedno, Oni su ono što mi
ne želimo da budemo. Veruju da nigde ne bi živeli bolje, i da nijedno drugo jelo sem svog
ne bi mogli da probaju. Ali njima se ionako ne nudi mogućnost da probaju nešto drugo,
a i bude ih pre vremena. Niko od njih se za posao neće žrtvovati više nego što je potrebno.
Oni su dovoljni sami sebi, ali mi želimo više! Jurišnu pušku! Da hodamo obasjani
svetlošću, pa makar to bila svetlost naših džepnih svetiljki, čiji je sjaj taman dovoljan za
te dve osobe iz fine gomile koja se nazire u daljini. Nas dvoje moramo biti baš tih dvoje!
3.

U sočnom miru, muž gura sliku svoje žene u šlic posmatrača. Obuzete jezom, šume
posežu za kućom u kojoj se na ekranu, ispred gledalaca, kreću slike natovarenog stada
onih što su sposobni za razmnožavanje. Žene su u okovima dovučene u kadar. Jedino su
njihove svakodnevne navike nemilosrdnije od tog prizora. Ženin pogled prekrio je
zaravan prizora koji žena mora da prevali s mužem svaki dan, sve dok i sama ne bude
prevaljena. Nimalo iscrpljen od svog posla koji odgovorno obavlja, direktor se kupa u
svojim sokovima i sisa ženine sise i proreze. Priziva početak noći i noćne predstave. Isto
tako, na obroncima planina zelene se živopisne slike, a planinari ulaze u njih gazeći
svojom čvrstom obućom.

Iznenadni ulazak deteta skoro da se pretvorio u tragediju jednaku ovdašnjoj klimi. Pravo
i svetleći kao noseća raketa, sin uleće u sobu gde šumi ekran čije se vode izlivaju po
prostoru. Bezazlenim pogledom uspeo je da okrzne napaćena tela koja se zjapeći kao
provalije otvaraju jedno drugom, dok u unutrašnjosti žene ječe teške alatke muškaraca,
tih majstora sopstvene naslade. Jedino njihove glave i tela ostaju napolju, i već smišljaju
nove materice od stakla u koja će da zavire. Čim je ispustio vazduh iz svog snažnog
motora, otac ubacuje menjač u rikverc i uz zaokret na tepihu odmah se odvozi s majke.
Dete se pretvara da ništa nije razumelo, i ono je već potrošač koji bira i prebira robu. U
njegovom pamćenju, potrebe trepere kao lišće na vetru. Ukus su mu razmazile besmrtne
slike iz kataloga sportskih prodavnica koje brinu o zdravlju! svojih građana. Sve pripada
njemu i njegovim dragim roditeljima, kojima, opet, i on pripada. Majka se brzo pokriva.
Kao senom. Da se zlo zove otac to je dete već odavno naučilo, ali tatica i pored svega
neprekidne kupuje pune korpe robe, te masne vreće, i tako sina drži vezanog na zlatnom
lancu. Pretvarajući se da ne primećuje majku koja isto tako sapete prirode leži vezana na
kauču, dete roditeljima iščitava listu želja, punu predmeta koji su konkurencija jedni
drugima. Time se može voziti po pesku, šljunku, kamenju, vodi, ledu, snegu ili
persijskom tepihu! To se mora kupiti. Da bismo i izdaleka mogli da vidimo svoj dom.
Žena se zanima skidanjem lisica s ruku. Bacaka se nogama dok joj je pogled uprt u
neizvesnu budućnost svog deteta, šta li će od njega postati? Mladi orao koji glođe neka
mala kola? Ili svojim snažnim kljunom kida nečije grudi? Ili neko ko će znati da prihvati
poraz u slalomu za koji je staza postavljena iza kuće, radi zabave i da bi se ljudi navikli
na to da moraju ići zaobilaznim putevima? Sve što to dete i taj muškarac žele opasno je
na određeni način. Majka pokušava da zubima navuče pokrivač preko golih bradavica
koje je otac do maločas snažno ujedao. Slike na ekranu naglo se zaustavljaju. Ušlo je dete.
Dete želi motorne sanke, koje su, međutim, u ovom kraju zvanično zabranjene. Ali
mušterija ima pravo da zahteva: žena mora da bude odgovarajućeg izgleda.
Direktor želi da u svako doba, čak i tokom radnog vremena, može da nazove kuću, kako
bi proverio da li ženi misli na njega. Neizbežan je kao smrt. Od nje očekuje da uvek bude
spremna da iščupa svoje srce, da ga položi na jezik kao hostiju, i pokaže da je i preostali
deo njenog tela uvek spreman za gospodara. Zauzvrat, on je vodi na uzdama i podvrgava
svom optičkom pomagalu ispod obrva. On vidi sve i ima pravo na uvid, jer u njegovoj
bodljikavoj leji šiljato cveta njegova kita, a na usnama mu bujaju poljupci. Ipak, najpre
mora sve dobro da pogleda, ne bi li mu se otvorio apetit. Jer jede se i pogledom, i ništa ne
ostaje skriveno sem plahog pogleda pokojnika na nebu, na koje, zapravo, žele da odu.
Zato muškarac želi da svojoj ženi napravi raj na zemlji, a ona ponekad napravi jelo. Od
nje možete bar triput nedeljno da zahtevate njenu čuvenu lincer-tortu, a i muškarcu je
dozvoljeno da obožava čuvenog pokojnika iz Linca3 dok sedi u zadnjoj sobi gostionice,
gde se okupljeni raduju milosrdnoj sposobnosti istorije da se u svako doba ponovi, i
pritom zaviruju u čašicu da bi videli šta im njihova vlada sledeće sprema.

Direktor je toliko krupan da ga je nemoguće zaobići u jednom danu. Taj čovek je otvoren
za sve, posebno za kišu i sneg koji dolaze odozgo. Nema nikog nad sobom osim matičnog
koncerna, od koga ionako niko ne može da se zaštiti. Ali, kad se licem okrene prema
ženinoj uzbudljivijoj strani, slobodno može da odvrne slavinu i da prska. Žena se trza
kao riba, jer su joj ruke vezane, dok je muž golica i malo bocka iglama. Osluškuje svoju
nutrinu gde je nagomilao osećanja. S video-slika na ekranu, reči padaju kao lišće na tlo
tog čovečanstva oličenog u jednom muškarcu. Brižno i zaštitnički, žena gleda saksiju s
cvećem koje umire na prozorskoj dasci. Sad progovara i muškarac, glasom grubim kao
koštica u voćki. Nema dlake na jeziku. Ispuštajući iz sebe vazduh i sokove, bez prekida
govori o tome što radi, i šta nikako ne bi smeo da ne uradi, i divljim kandžama i nežnim
zubima probija put ka svom cilju, da bi dodao još malo svog senfa na svoju kobasicu.
Ženina rupa je šuma iz koje dopiru pobesneli odjeci.

Nedavno je svojoj Gertici zabranio da se pere, jer samo njemu pripada čak i njen miris.
Muškarac divlja u svom malom parčetu šume, zabija svoj tvrdi okrajak u njenu kutiju za
hleb, pa je žena često potpuno otečena, dođavola. Otkako se više ne usuđuje da
posredstvom oglasa za razmenu partnera namami vatrene vesele nepoznate ljude, sam
je sebi najmiliji među vetrovima koji podižu suknju njegove žene. Svoje mirise od znoja,
mokraće i govana ta žena mora da vuče za sobom kao nit, a on proverava da li potok
poslušno teče svojim koritom kad on to zatraži. Ta živa gomila smeća po kojoj riju crvi i
pacovi. Uz tutnjavu se baca unutra, napredujući tempom kojim bi trebalo brzo da stigne
na drugi kraj, gde je njegov dom, i gde može ponovo da se opusti, pusti vetrić ili žubor.
Ili da čita novine. Čupa ženu iz močvare njenog jastuka i odmah je razbija kao ljusku od
oraha. I danas na sofi može da se igra svojom lepom malom igračkom sa sisama, drhteći
od onog što su opet učinile njegove žile s njegovim udom.

3 Aluzija na Hitlera koji je proveo deo života u Lincu.

Dopada mu se što ta žena, najbolje odevena u selu, mora da ide naokolo u sopstvenoj
prljavštini. Ljutito je udara po glavi. Prilikom sv. preobraženja gledao je da mere njenog
tela prilagodi svojim merama. Ona je posuda namenjena za primanje. A i on se noću uvek
ponovo puni, taj samouslužni market, ta prodavnica za decu gde slobodno možete da se
popišate. Ključem od ulaznih vrata već ste stekli pravo na dnevni meni, biće vam serviran
klitoris na način koji vama najviše prija, ili možete da tresnete vratima klozeta, rimokat.
domovina je fleksibilna, ali traži od ljudi da odu u savetovalište za trudnoću i pred oltar.
A kuća mora da šalje SOS signale dok je žena u upotrebi. Kasnije će se otvoriti boca
odabranog vina, a na ekranu će se prikazati raspojasani odabrani koji jedni drugima
zaviruju u genitalije i drmajući kvakom izliju se dok kažeš ah! S kakvom bismo samo
zavišću morali da ih gledamo, ali drugi gledaju nas, žvaćući pritom slane štapiće ili
debele kobasice gospode, ili pak debele otekline dama!

Sutra će najverovatnije odvesti dete kod suseda koji imaju kuću kao što je njihova, samo
manju. Muškarac želi da svoje divlje karuce zabije u ženin glib. Žena primenjuje posebnu
tehniku disanja i naglo se baca u stranu da bi izbegla njegov kurac, koji se, lomeći sve
pred sobom, probija kroz žbunje u njenim gaćama. Muškarčevo telo je pesmom i
muzikom već savladalo najrazličitije vrste ljudi, oblikovalo ih u male porcije i zamrznulo
za kasniju upotrebu na tržištu rada ili u horu tržišnih zakona. Mesec sija, sve zvezde su
na nebu, a muškarčeva teška mašina vraća se kući izdaleka, raseca brazdu koja je zubima
duboko zaorana, pokošena trava leti kao pena u vazduhu, i on naliva ženu do kraja.
4.

Smušeno mlateći rukama, žena izleće u vetar. Postala je meso i prebivala je među nama.
Za svojim uličnim šankom stajala je na usluzi tuđoj gladi svake vrste, zauzdana nožnim
uzdama muža i deteta, i sada je potrošena. Pokušava da dođe do daha koprcajući se u
njihovoj mreži. Ogrće će se svojom kućnom haljinom i u papučama počinje da gazi po
zavejanom putu.

Pre toga, moraće da u kuhinjske ormariće pospremi šoljice i uređaje za slučaj nužde. Pod
mlazom vode četka tragove koje je porodica ostavila na porcelanu. Tako se žena
konzervira, u sastojcima od kojih je i sama sačinjena. Sređuje sve, čak i svoju odeću slaže
po veličini. Smeje se tome, posramljeno. Ali to nije smešno. Gomila red na blaženstva koja
ima. Ništa joj drugo ne preostaje. Na njenom putu ne vidi se više mnogo krvavog ptičjeg
perja, jer i životinja mora da jede. Tanak sloj čađi prekrio je sneg za samo nekoliko sati.

U svojoj kancelariji, muškarac zadovoljno poseže za svežnjem ispod pojasa pantalona.

Malo se provetrava. Govori o stasu svoje žene, a da pritom nije ni nagovestio da će
preuzeli reč. Budite tihi, njegovo delo sad govori umesto njega, zbog toga je i osnovao
višeglasni hor. Ne, on se ne plaši budućnosti, pa i njegova kesa visi na njemu!

Žena oseća kako joj sneg polako prodire u prostor i vreme. Proleće je još daleko. Čak ni
danas prirodi ne polaži za rukom da izgleda sveže obojena. Po drveću se lepi prljavština.
Mimo žene protrčava pas koji hramlje, U susret joj dolaze žene, ofucane kao da ih je neko
godinama držao u kartonskim kutijama. Kao da su se probudile u nekoj lepoj kući, žene
pogledima ispituju tu jednu među njima, koja im izgleda toliko neobično jer se uvek drži
po strani. Mnogim muževima fabrika pruža posao, šta drugo. Komirani pre vremena,
radije bi vreme provodili uz nekoliko dvolitrenki vina nego sa svojom porodicom. Žena
proleće pored njih nestajući u mraku, nije obula čak ni cipele za sneg! Za to vreme, dete
je negde napolju, gde jurca s drugima njegove sorte. Odbilo je tek skuvan ručak rečima
koje su majci nanele zjapeće rane, i zgrabilo je sendvič sa salamom iz frižidera. Majka je
najveći deo prepodneva provela pasirajući šargarepu, koja je dobra za detetov vid. Sama
priprema hranu za dete. Presamićena nad kantom za smeće, kao posečeno stablo, oštro
prekoreva dete. Ono je, na kraju krajeva, njena krv i njeno meso. Ali u njoj se nije razvio
smisao za humor. Sa ograde pored potoka vise ledenice. Glavni grad je veoma blizu ako
se kao mera kretanja uzme automobil. Dolina se prostire u širinu, a mnogi u njoj su
nezaposleni. Ostali, koji takođe negde moraju da borave (u stovarištima svoje
egzistencije), svakog dana odlaze na posao u fabriku papira, i još dalje, mnogo dalje!
Tamo gore, na onom brdu, hiljadu puta stojim sa svojim stadom4. Ženina usta su
smrznuti kliker od leda. Čvrsto se hvata za drvenu ogradu prekrivenu injem. Led je spojio
obe strane potoka. Stvaranje bruji pod okovima prirodnih zakona. Čuje se tiho grgoljenje.
Kao što će toplije vreme u ovom dobrom životu kakav svi vodimo, otopiti prepreke da
bismo mogli da odskakućemo jedni do drugih, tako će i smrt možda osmisliti svet ove
žene. Ali nemojmo sad biti lični! Točkovi tog malog auta škripeći grizu kroz tvrdi sneg.
Odakle god da dolazi, auto je tamo više kod kuće nego njegov vlasnik. Šta bi bez
automobila bio onaj koji mora njime da se odveze i doveze s posla? Gomila smeća, jer
nabijen s drugima u smrdljivom železničkom vagonu zaista nije ništa drugo nego obično
đubre, razmišljaju oni što ga zastupaju u skupštini. Masa je ta koja nam čuva fabrike da
se ne uruše, jer ih iznutra podupire gomila ljudi koja u njihove temelje pokušava da
ugradi socijalu. A tek nezaposleni, ta senovita vojska ništavila kojih ne moramo da se
plašimo, zato što će oni, uprkos svemu, ponovo glasati za hrišćansko-socijalnu
demokratiju. Gospodin direktor je od krvi i mesa, kojim se, inače, dobro hrani, jer ga
njime poslužuju dame u keceljama.

Savetuju nas da po ovako lošem vremenu ne vozimo, dok s druge strane ne smemo da
zakasnimo na svoje radno mesto! U skladu s tim, grtalice izlaze na puteve i posipaju ih
svojim tovarom. Žena može da ponudi jedino sebe samu. I još jedna stvar: ne zovite
bespotrebno službu za pomoć na putevima! Ni sami ne biste voleli da vas neko zove u
pomoć!

Umotana u rođendanske šalove od plastike, koji im se lepe za kožu ili lete oko ušiju, deca
vrišteći tutnje preko dobro uglačanog snega u dolini. Ona starija, sa skijaškim kartama
koje im se klate preko postavljenih skijaških odela, zlovoljno se povlače. Brzina nije
magija. Bučna su kao železničke stanice. Žena se prestravila od njih. Užasnuta, pribija se
uz snežne gomile koje je grtalica ostavila za sobom. Pored žene se uz škripu kotrljaju
vozila natovarena bednom hrpicom porodičnog tovara. Skije odozgo pritiskaju krovove
automobila, da se kroz njih ne bi probila mržnja putnika. Oprema ukočeno zuri nadole,
kao puškomitraljezi na gotovs. Probijaju se kroz mnoga druga spremišta puna ljudi, jer
zaslužuju bolje mesto. Svi tako misle, i to pokazuju ljupkim prostaklukom svojih gestova
kroz prozor automobila.

Sport, to utvrđenje malog čoveka, odakle on može da puca!

Zaista, svako može sebi da priušti da slomi nogu ili obe ruke. Verujte mi! Ipak: te ljude
koji se upute na planinsku padinu s koje se onda spuštaju i pritom se još lepo osećaju, ne
možemo da ne smatramo zavisnicima. Ali zavisnicima od čega? Od sopstvenih
predstava, naravno, koje im se, kao da nisu ništa drugo nego pomagači stvarnosti, svakog
dana iznova prikazuju, samo još veće, lepše i brže. I tako, gurnuti s televizijskog

4 Prema stihovima J. V. Getea Pastirova tužbalica.

predajnika, oni padaju na drugu stranu, na idiotski brežuljak za početnike u skijanju. Jao!
U raspravi nikad ne dolaze do reči, a ako bi i došli, odmah bi je izgubili, jer bi ih prekinuo
neko koga su kao stručnjaka natovarili na kamion svojih briga. A svevišnji, koji je proučio
tabele naših postignuća, ne čuje njihove jadikovke za vlastitim domom koji je čoveku
potreban da bi tu uzvišenu olimpijsku ideju sporta mogao da ukalja već sa ulaznih vrata.

Pri svakom koraku koji napravi, žena se oklizne. Nemo se smeju lica na prozorima
putničkog automobila. Pognut nad svojim vlasništvom, vozač sam sebe dovodi u životnu
opasnost. Sneg pada toliko gusto, svi će moći da se zasite. Ali svako se skija drugačije,
budući da nismo svi isti. Neki to rade bolje, dok drugi žele da budu najbolji. Gde li je
padina sa stazama različite težine i žičarom, da bi što više nas moglo da se popne tamo?
Ono što je do maločas mlitavo sedelo u svojoj kući, biće mnogo čvršće čim izađe na
vazduh, ali i sićušnije, zahvaljujući moćnim Alpima!

Žena izlazi iz zaklona svojih životnih okolnosti. Neraspoloženo, oko struka steže kućnu
haljinu. Rukama je obgrlila samu sebe. Iz daljine čuje galamu dece koju su pokupili sa
časova plesa i ritmike koji se održavaju tokom nedelje. Žena iz hobija podučava tu decu.
Na kraju krajeva, svi mi imamo dovoljno mesta i dovoljno ljubavi za dete koje treba da
nauči da udara po taktu. U školi će onda znati da klima glavom i da ustane kad dođe
vreme za molitvu. Među tom decom je i njen sin, koji svakim svojim krikom dokazuje da
je iznad druge dece, kao prljavi preteći prst. Svaki sendvič s kobasicom on mora prvi da
zagrize, jer svako dete ima oca, a svaki otac mora da zarađuje novac. Na svojim skijama
on teroriše malu decu na sankama. On je najnovije izdanje jednog blještavog sazvežđa
koje se usuđuje da zasija svaki dan ponovo, ali uvek u novoj odeći. Niko ne sme da mu
se usprotivi, ali mu se iza leđa, krišom i uzaludno, svi krevelje. Sebe već vidi kao kopiju
svoga oca. Žena se ne vara, neodređenim pokretom ruke maše sinu kojeg je prepoznala
po glasu. On urla na drugu decu, jer svi treba da rade po njegovom. Rečima ih seče na
prljave gomile, kao zima predeo.

Žena rukom ispisuje znake po vazduhu. Ona ne mora da zarađuje za život, jer nju
izdržava muž. Kad se na kraju dana s posla vrati kući, on s punim pravom iznad svega
stavi svoj potpis na život. To dete nije slučajnost! Sin pripada njemu! Sada otac više ne
vidi smrt pred sobom.

S beskrajnom ljubavlju žena iz gomile dece izvlači sina. On urla iz sveg glasa, ne
posustajući. Da li je bio takav i kad je ispuzao iz njene utrobe? Ili su ga, kao što bi to rekao
njegov nebes. Otac, tek zablude umetnosti oblikovale u nekog ko je potpuno drugačiji od
većine svojih vršnjaka? To dete traži prava od onih koji misle drugačije, prava koja su
obimna kao ugovori potpisani između država, ono prosleđuje drugima formulu svog
oca: potrudi se više! Lepo! Evo erekcije! Tako muškarac uvek pred sobom ima samog
sebe, da bi mogao da se gleda kad god poželi. A dete, napravljeno od bića koje se već
odavno pretvorilo u gomilu šljake (zvonasti oblik njegove majke), za nekoliko godina će
prskati prema nebu, gde malene već očekuju s užinom.

Dete juri kroz gomilu drugova i kamera kao kroz draga vrata.

Ženi zebu noge. Ne vredi spominjati đonove na njenoj obući, a i žena retko kad spomene
bilo šta. Te kućne papuče ne mogu da je zaštite od leda ovoga sveta. Ona gazi napred.
Morala bi da bude obazriva, da se kreće polako, umesto što žuri kao da je gone. Ali bez
gonjenja ne može! Tako je to kad se polni organi zlatnih glavica otvaraju na jedvite jade
pred nameštajem, jedinim bliskim prijateljem koji zna šta sve oni mogu. A šta ako ih neko
prezirno sruši s vrhova njihovih želja? Žena se čvrsto drži za ogradu, ali ipak sasvim lepo
napreduje. Ljudi oko nje vuku namirnice kući, jer je hrana središte porodičnog života.
Ovsene pahuljice pršte pod zubima žena, čini mi se da strahuju šta bi ti skupi sastojci
mogli da naprave jedni s drugima u tiganju. A muškarci se dešavaju ispred svojih tanjira.
Nezaposleni, čiji životi odstupaju od onog što je bog hteo i blagoslovio bračnim savezom,
imaju taman toliko da prežive, ali više ništa ne smeju da dožive. Nema više skupih noćnih
pustolovina, lepih filmova u bioskopu ili kafe s nekom lepom ženom. Samo je korišćenje
vlastite porodice gratis. Jedni od drugih razlikuju se po obliku polnog organa, kakav
priroda verovatno nije baš tako zamislila. Priroda s nama deli sve, da bismo mi jeli njene
proizvode i da bi vlasnici fabrika i banaka zato mogli da pojedu nas. Kamate nam deru
kožu. Samo ono što radi voda, to niko ne vidi. Ali zato se odmah vidi šta smo mi uradili
s vodom, nakon što fabrika celuloze ispusti otpadne vode u potok koji teče polako i ne
žuri da stigne bilo gde. Odneće svoj otrov negde drugde, gde se rado jede mrtva riba.
Žene turaju glave u torbe za kupovinu, koje su napunile novcem od socijalne pomoći.
Glasovi sa zvučnika u prodavnicama pažljivo ih usmeravaju ka proizvodu na akciji. Da,
i same su nekad bile na akciji! Muževi se biraju prema finansijskim mogućnostima. A
mogućnosti su im daleko veće od onih koje služba za zapošljavanje smatra da imaju!
Sedenje za kuhinjskim stolom, ispijanje piva i kartanje. Toliko strpljiv ne bi bio čak ni pas,
vezan ispred predivnih prodavnica s robom koja nam se izruguje.

Ništa nije izgubljeno, država barata onim što mi ne vidimo. Kuda odlazi naš novac kad
se konačno oprostimo s njim? Dlanovi su vreli od novčanica, kovanice se rastapaju u šaci
koja ipak mora da se rastane od njih. Svakog prvog u mesecu, vreme bi trebalo da se
zaustavi, kako bismo svoju toplu gomilicu novca, koja se puši i zaudara od našeg rada,
još malo mogli da gledamo pre nego što je prebacimo na naše račune zbog kojih su nam
apetiti sve sočniji. Od svega, najviše bismo voleli da se odmaramo usred isparenja svoje
zlatne gomilice. Ali uvek nemirna ljubav već se osvrće oko sebe, gledajući ima li nešto
bolje od onoga što već imamo. Ljudi, koji su nekad ovde gde su začeci skijanja
(najpoznatiji muzej skijanja na svetu je u Mircušlagu, u Štajerskoj!) rasli kao trava, skijanje
poznaju samo iz viđenja. Toliko su pognuti nad hladnim tlom da ne mogu da nađu trag.
Drugi neprestano jure pored njih i u šumi za sobom ostavljaju gomilice svoje nužde.
Žena se trza kao konj na uzdama. U svom rublju za putovanja nekada su na njenoj sofi,
najčešće u paru, sedeli neznanci koje su namamili preko oglasa u specijalizovanim
novinama. Žene se stegnuto kikoću posežući za čašom na podmetaču, a i muškarcima je
potreban podmetač za njihov ud: onda mogu da navale! Gospoda su toliko slobodna i
rado razmenjuju vreće s hranom. Stoje ispred stola u dnevnoj sobi i vešto prebačaju noge
žena levo i desno preko svojih ramena, jer kad ste na putovanju, privremeno ostavljate
uobičajene navike, samo da biste se, utešeni, ponovo vratili starim navikama kod kuće.
Tamo su im kreveti na čvrstom tlu, a žene, koje jednom nedeljno idu kod frizera,
propustiće kroz svoje šake da bi procvetale. I tako se dobro tapaciranim telima bacamo
po dobro tapaciranim garniturama, kao da smo na lutriji dobili neograničenu zalihu
doživljaja. Kupuje se posebno intimno donje rublje, da bi doživljaj - kome se mi žene
nadamo i oko koga se bezuspešno trudimo - izgledao uvek drugačiji i nezaboravniji kad
nam se vrati u san.

Direktorova putenost i bezobrazluci iz štampe neiscrpan su izvor njegove snage. On sebi

uzima određene slobode, pa se, na primer, kao što to rade psi, rado popiša na svoju ženu,
nakon što je nju i njenu odeću pretvorio u brežuljak, da bi s njim po što većoj strmini sve
krenulo nizbrdo. Skala požude okrenuta je prema gore, to je potpuno jasna stvar.
Muškarac koristi i prlja ženu kao papir koji proizvodi. On je taj koji je odgovoran za
dobrobit i muke u svom domu. I pre nego što je za sobom zalupio vrata kuće, pomamno
iz vreće vadi svoj upakovani kurac, pa ga još toplog nabija ženi u usta, tako da joj vilica
škripi. Čak i kad na večeri imaju društvo koje ga razveseljava, on svojoj ženi na uho
šapuće besmislice o njenim intimnim delovima. Grubo je hvata rukom ispod stolnjaka,
obrađuje njenu brazdu, a njen zjapeći strah koji se trza na lancu izvodi u šetnju pred
poslovnim partnerima. Ženu mora da drži na kratkoj uzici, jer se zna ko je ko. Osim toga,
ona uvek mora biti svesna da bi muž svojim izlučevinama oštrog mirisa mogao da joj
vrati milo za drago. Pred gostima joj zavlači ruku u izrez na haljini, smeška se i nudi lepo
narezano meze. Kome od njih još nije potreban papir, a zadovoljan kupac je kralj. I ko to
nema smisla za humor?

Žena ide dalje. Jednim delom puta prati je velik nepoznat pas, sav u očekivanju da je
ugrize za stopalo, jer nije obula odgovarajuće cipele. Alpsko planinarsko društvo izdalo
je upozorenje da u planinama vreba smrt. Žena šutira psa. Više nikom ne dopušta da bilo
šta očekuje od nje. U kućama će se ubrzo upaliti svetla, i onda svaki dom postaje mesto
istine i topline, a unutar žene počeće da lupkaju mali čekići.

Iznad doline, poput duhova lebde želje fabričkih radnika koji se dodatno bave i
poljoprivredom. Deca neba, ali ne i svog šefa kadrovske službe. Dolina se, kao kašika
bagera, primiče sve bliže da proguta ženine korake. Put je vodi pored besmrtnih duša
onih bez primanja, čiji se broj, po papinoj naredbi, uvećava iz godine u godinu. Mladi
beže od svojih očeva, koji ih svojim kletvama, oštrim kao sekira, jure po praznim šupama
i ambarima. Fabrika ljubi zemlju od koje je tako halapljivo uzela ljude. Moramo da
naučimo da se racionalno ophodimo prema državnim šumama i državnim subvencijama.
Papir se koristi uvek. Evo pogledajte: da nema geografskih karata završili bismo u
ponoru. Žena smeteno gura ruke u džepove kućne haljine. Njen muž se neprestano bavi
onima koji se ni sa čim ne bave, verujte mi, čitav dan razmišlja o njima, nema ni trenutka
odmora.

Planinski potok u kome ovde, na njegovom gornjem toku, još uvek ne plivaju hemikalije,
tek ponekad bedne ljudske fekalije, nemirno teče svojim koritom pored žene. Padine su
sve strmije. Tamo napred, iza krivine, izlomljeni krajolik ponovo se povezuje. Vetar je sve
hladniji. Žena se presamitila. Muž je danas već dvaput nasrnuo na nju, udarajući je
nogom. Izgleda da mu se onda baterija konačno ispraznila, pa se tako ispražnjen odvezao
nazad u fabriku, džinovskim koracima pomamno preskačući sve prepreke na putu i
ostavljajući ih pod automobilskim gumama. Tlo škrguće, ali zemlja ne pokazuje svoje
očnjake. Na ovoj visini ona ne nudi skoro ništa sem kamenja i blata koje su nanele kišne
bujice. Žena već odavno ne oseća svoje noge. Ovim putem će u najboljem slučaju stići do
jedne male pilane iz koje se uglavnom ne čuje ništa. Ko nema šta da grize, taj nema šta ni
da pili. Prepušteni smo sami sebi. Poneka koliba i kućerak kraj puta liče jedno na drugo.
Sa krovova se podiže stari dim. Vlasnici suše reke suza pored peći. Gomila se otpad pored
drvenih klozeta, odbačene kante od emajla, koje su posle pedeset i više godina odslužile
svoje. Kamare drva, stare gajbe, kavezi za kuniće iz kojih liju reke krvi. Ako čovek može
da ubija, onda to mogu i vuk i lisica, njegovi veliki uzori. Šunjaju se oko kokošinjaca, jer
su i oni prepredeni. Svraćaju samo noću. Mnoge domaće životinje zaraze besnilom, pa ga
onda prenose na čoveka, svog nadređenog. Pojesti ili biti pojeden, tako gledaju jedni
druge.

Iz naše perspektive vidimo ženu, izuzetno sitnu, na kraju svog puta, gde prolazi kao
vreme. Sunce je već veoma nisko. Nespretno klizi niz stene. Detetovo srce kuca negde
drugde i za sport. Taj sin čovečji, dete ove žene, u stvari je plašljivko, na svojim sportskim
rekvizitima beži prema zaravni, i više se ne čuje. Sad bi žena već morala da se vrati, tamo
napred visi još samo onaj na krstu - patnja koja je otad veličanstveno zasenila sve druge
patnje. S obzirom na lepotu prizora, ne znamo da li bi taj trenutak trebalo produžiti u
beskraj i tako se odreći vremena koje nam je ostalo? Fotografije često bude u nama takav
utisak, ali se kasnije iskreno radujemo što smo ipak živi i što možemo da ih gledamo. Ne
možemo, na kraju krajeva, to vreme koje nam je ostalo da pošaljemo kao bon za koji ćemo
zauzvrat dobiti neki reklamni proizvod. Ipak, sve uvek treba da počinje i da se nikad ne
završava. Ljudi odlaze u prirodu, da bi se umornog koraka vratili kući puni utisaka. Čak
i deca ne žele ništa drugo sem da postoje i što je moguće brže stignu na padinu sa žičarom,
čim iskoče iz auta. Duboko uzdišemo, bez osećaja krivice.

Dete ove žene još uvek ne vidi dalje od nosa. Njegovi roditelji moraju to da čine umesto
njega, čak i da mu obrišu nos, i najčešće mole boga da njihov potomak nadmaši sve druge.
Vlažnih usta, ponekad se okreće majci, skinuvši ular s jedne strane lica, već se oslobodilo
jarma violine. A tek njegov otac. Taj u hotelskim barovima glavnog okružnog grada priča
o telu svoje žene kao da priča o osnivanju nekog drugoligaškog kluba kojeg sponzoriše
njegova fabrika. Sa očevih usana nadiru reči oštrog mirisa, kakvih nema ni u jednoj knjizi.
Ne možete živog čoveka kupusati kao da je knjiga koju niste čak ni pročitali! Vekovi ne
uspevaju da slome tog čoveka, on se uvek iznova diže. Isus: i njega je isto tako nemoguće
uništiti!

Žena se već od ranog jutra ushodala po prostoriji svoje kuće, u kojoj još sanjiva očekuje
muža da dođe i obliže je čim je nanjuši. Hoće li sok od pomorandže ili sok od grejpfruta?
On joj u letu ljutito pokazuje na marmeladu. Predviđeno je da žena treba da ga čeka do
večeri, da se on vrati i smesti joj svoju glavu u krilo. Svakodnevno primenjuje svoju
tehniku, kao što to godinama čini, i zar njih dvoje nisu postigli divan rezultat? Kakvi god
da su strelci, muškarci se već rađaju s metom u grudima, i očevi ih šalju preko brda samo
da bi opet gađali druge.

Tlo je okovano ledom. Po njemu je posut sitan šljunak, kao da je neko nešto izgubio u
ovom podneblju. Opštinske vlasti poslale su tucanik, da bi gume na vozilima ostale
čitave. Nisu posuti putevi kojima hodaju ljudi. Budžet ne opterećuje sneg, već dokolica
nezaposlenih na njihovim tankim donovima. Njihove sudbine domogao se neko čije su
ruke već prepunjene vinskim čašama i tanjirima s obilnim hladnim posluženjem. Ono što
je političarima na srcu, to im je i na jeziku. Žena se nogom oslanja na bankinu. Tu vlada
zakon katalizatora: bez novčanog dodatka okolina ne reaguje na nas, planinare pune
elana. Čak bi i šuma morala da umre. Otvorite prozor i pustite osećanja da uđu! Onda
žena pokazuje ono što podriva svet muškaraca.

Bespomoćno veslajući, Gerti stoji na ledu i nudi se. Kućna haljina vijori oko nje. Rukom
grebe po vazduhu. Vrane krešte. Svim udovima hrli napred, kao da je posejala oluju, a
ne razume povetarac oko sebe na Dan majki, ili na pojilištu svog polnog organa, kad se
usta muškarca pojave ispod stolnjaka da bi se omrsio. Žena uvek ide za zemljom, s kojom
je, inače, često porede, kako bi se otvorila i proždrla muškarčev ud. Možda malo da
prilegne u sneg? Ne biste verovali koliko pari cipela ta žena ima kod kuće! Ko je to stalno
tera da kupuje još više odeće? Za tog direktora ljudi su potrošna roba, samim tim što su
ljudi, i on može da ih troši ili da ih pretvori u potrošače. Tako se na ovom području
razgovara sa nezaposlenima kojima fabrika treba da se hrani, a koji i sami žele da jedu.
Onaj ko ume da zasvira, ili lepo da zapeva, direktoru vredi dvostruko. Da drhti i razvlači
harmoniku. Vreme prolazi, a i mi želimo da ostanemo zabeleženi u njemu. Ni trenutka
mira. Stereo-uređaj peva neprekidno, slušajte, ako imate strpljenja, ali nemate violinu!
Soba se uzdiže, tračak svetlosti dopire do nas, troškovi za sport i slobodno vreme blaženo
rastu u nebesa, a na operacionim stolovima ljude tako vešto zakrpe da opet izgledaju
sasvim podnošljivo.
5.

Iz supermarketa izvire roba koja ljude pretvara u robove. Subotom bi muškarac trebalo
da bude partner koji će pomoći da se njom napune mreže; a ribari pevaju. Muškarac je u
međuvremenu uspeo da savlada tu naprosto odurnu melodiju. Nemo stoji među ženama
koje prebrojavaju sitniš i bore se protiv gladi. Kako dvoje ljudi da postane jedno, kad ljudi
ne mogu da zatvore ni lanac mira držeći se za ruke? Direktor prati ženu noseći pakete i
torbe bez prigovaranja i galame. Raširio se po supermarketu, oduzima prostor drugima
i proverava šta se kupuje, iako bi to trebalo da bude zadatak njegove domaćice. On, Bog,
juri između svojih stvorenja koja su manja od dece i koja se slamaju pod iskušenjima,
beskrajnijim od okeana. Gleda u tuđe korpe i tuđe izreze iz kojih kevću uporne prehlade
i uporne želje skrivene pod maramom oko vrata. Kuće uz sam potok često su hladne i
vlažne. Kad pogleda svoju ženu, čija ruka nespretno klizi preko mrtvih stvorenja u
zamrzivaču, upakovanih tako da se vide, njeno bezvredno meso, njenu finu odeću,
obuzima ga jezivo nestrpljenje i odmah bi da joj uvali svoju mesnatu patku kojoj su ovde
sve te sjajne stvari što se prodaju dostupne poput papirnog otpada, i koja bi pod njenim
slabašnim, ali zrelim prstima, rasla kao na suncu. Želi da gleda svoju životinjicu kako se
budi pod ženinim blago nalakiranim kandžama, a onda se ponovo u njoj smiruje. Neka
se i ona malo potrudi u toj svojoj svilenoj bluzici! Da ne mora uvek samo on da se muči
da joj razgoliti grudi i stavi ih na izvolte. I ona bi jednom trebalo da servira samu sebe,
da se ponudi najljubaznije što može, a ne da on pre toga mora bar pola sata mukotrpno
da bere plodove sa grane. Uzalud. On pred kasom malo zaostaje, posmatrajući
razjapljenu prazninu svog vlasništva, koju proizvodi preklinju da ih kupi. Oko njega
obigrava nekoliko radnika supermarketa kojima je uzeo decu, jedne za fabriku, druge
zato što bi se i inače odselila ili odala alkoholu. On je njihov gospodar i gospodar
vremena!

Kese za kupovinu, koje su primile ono što se od njih tražilo, šušte kroz hodnik dok ih
direktor šutiranjem požuruje. Ponekad, u mahnitim napadima besa, gazi jelo tako da ono
pršti do neba. Zatim baca ženu usred gomile s robom, kako bi njom upotpunio sliku,
dozvoljava joj da udiše njegov vazduh i liže njegov penis i anus. Već uvežban, u letu joj
iz haljine vadi usahle sise i pri korenu ih kanapom vezuje u dva tvrda balona. Hvata ženu
za potiljak i saginje se nad njom kao da hoće da je podigne i strpa u vreću. Nameštaj joj
promiče pred očima kao da je u letećoj poseti. Začas je odeća razbacana svuda po podu, i
njih dvoje su jedno u drugom, pre nego jedno uz drugo. Ovaj teren se već godinama
koristi za napasanje. Direktor izvlači svoj proizvod uz trzaje. To nije papir. Reč je o malo
teže proizvedenoj robi, kakva nam je i potrebna u teškim vremenima. Ljudi jedni drugima
rado pokazuju ono najskrivenije, kao znak da nemaju šta da kriju i da je istina sve ono što
govore svojim partnerima iz kojih se bez prestanka nešto izliva. Oni odašilju svoje udove,
jedine glasnike koji im se uvek ponovo vraćaju. To ne bi moglo da se kaže za novac, iako
ga volimo više od kopita i rogova našeg voljenog, koga već glođu psi. Proizvodi ispadaju
uz trzaje i krike, sićušne fabrike tela melju i škripe, a skromna svojina, opterećena jedino
srećom koja posrće u usamljenom glasu s televizijskog ekrana, sliva se kao potočić u
samotno jezerce od snova, u kome možemo da sanjamo o više robe i skupljim
proizvodima. A čovek cveta na obali.

Žena leži na podu širom otvorena, otvorenog duha, prekrivena klizavim namirnicama, a
vrednost joj raste za jednu akciju, i nekoliko akcija. Njima sme da trguje isključivo njen
muž, jedini broker. Evo ga već izlazi iz sebe u nameštenu prazninu sobe. Samo vlastito
telo može donekle da mu udovolji. U sportu, ako je potrebno, može da čuje kako se sve
u njemu ori i odzvanja. Žena mora da raskreči noge kao žaba da bi njen muž mogao što
dalje, sve do pokrajinskog suda za kaznena dela, da zaviri u nju i daje istraži. Žena, sva
mokra i zasrana mora da ustane, da sa sebe na pod zbaci poslednje krpice, i da ode po
sunđer, kako bi muškarca, tog nepopravljivog dušmanina njene pizde, očistila sa sebe i
od sluzi koju je izazvala. On joj gura svoj desni kažiprst duboko u čmar, dok ona obešenih
grudi kleči nad njim i otire dlake s očiju i usta, znoj sa čela, tuđu slinu iz udubljenja na
vratu, tog bledog kita ubicu pred njom, sve dok prijatna svetlost ne iščezne i padne noć,
kad ta životinja iznova počne da šiba svojim repom.

Dok se vraćaju iz supermarketa, njih dvoje obično ćute. Isprobavajući svoje konjske
snage, neki projure pored njih i neoprostivo ostaju u sećanju. Velike posude u kojima se
mućkaju atomi mleka stoje uz ivicu puta i čekaju da ih pokupe. Poljoprivredne zadruge
u ovom kraju dišu zbog konkurencije za vratom jedna drugoj, između ostalog i zato da
ne bi bile predugo izložene pogledima najsitnijih poljoprivrednika koji ne proizvode
mnogo mleka, ali ga proizvode još uvek dovoljno da im one ne mogu zadati poslednji
udarac. Žena se umotala u tminu svog ćutanja. A onda opet, da bi ponizila svog muža,
ne može da prestane da se smeje bubicama tog pedantnog patrijarha koji ne skida oko s
devojke za kasom. Kao i mnoge žene nezaposlenih, ni ona ne sme da pogreši. Direktor joj
se prikrada sa strane, i ona mora još jednom da proveri nije li otkucala koji komad robe
više. Skoro kao u njegovoj fabrici, samo što su ovde ljudi niži i nose ženske haljine iz kojih
sve viri, jer im odeća porodičnih struktura postaje preuska. One šire svoja krila, a iz
njihovih tela izleću deca, u čijim tek otvorenim očima poput groma sevaju očevi pogledi.
Smušene horde ženskih kupaca obuzetih potrošačkom groznicom jure pored onih koje je
roba već očarala, da bi zatim ponovo nestale u svojim grobovima. Kao hridine uzdižu se
njihove glave ispred polica sa akcijskom ponudom. Njima ništa ne poklanjaju, naprotiv,
one ostaju bez jednog dela plate koju su zaradile u fabrici papira. Iznenađeno zastaju pred
svojim nadređenim koga ovde nisu očekivale i na koga, u stvari, uopšte nisu ni pomislile.
Često nas na vratima iznenade ljudi koje nismo očekivali, a onda se od nas očekuje da ih
nahranimo. Slani štapići, ribice od testa i listići krompira su sve čime možemo da ih
zasenimo.
Tesnaci polica obrušavaju se na udaljenom horizontu. Osipaju se grozdovi ljudi, a
poslednje želje mušterija, kao bretele potkošulja natopljene znojem, klize niz umorna
jutarnja ramena. Sestre, majke, ćerke. A sveti direktorski par, u večitom ponavljanju,
vraća se u kazneni zavod svojih genitalija, gde može da zaziva izbavljenje koliko god
hoće. Ali iz otvora i rupa u ćeliju se izliva samo užasna, mlaka, hranljiva tečnost, i razliva
se preko njihovih ispruženih ruku. U polnom organu, kao i u prirodi, ne može se uživati
bez njegovih dodataka, te male čete različitih proizvoda i proizvodnji. On je ljupko
ukrašen vrhunskim tvorevinama tekstilne i kozmetičke industrije. Da, i možda je polni
organ čovekova priroda, odnosno, možda se priroda čoveka sastoji u tome da on
neprestano pokušava da udovolji svom polnom organu, sve dok potpuno i u svojim
granicama ne postane jednako važan kao i on. Da pojasnimo ovo sledećim poređenjem:
čovek je ono što jede. Sve dok posao ne napravi od njega prljavu lokvicu. Istopljenog
sneška. Sve dok, obeležen masnicama svog porekla, ne ostane i bez poslednje rupe u koju
može da se zavuče. Ti ljudi! I sve dok na kraju ne budu saslušani i ne saznaju istinu o
sebi... U međuvremenu, čujte šta ću vam reći: ta nedostojna stvorenja važna su i
gostoljubiva samo na dan svog venčanja. Ali godinu dana kasnije već su zarobljena
kreditima za opremanje stana i za nov automobil. I čitava rodbina završi u zatvoru ako
oni više ne mogu da otplaćuju rate. A rate za krevete u kojima se valjaju još uvek
otplaćuju! Osmehuju se licima stranaca koji ih vode na svoje jasle, da bi oduvali nekoliko
slamčica sena dišući u snu, pre nego što opet krenu dalje. Ali mi svaki dan moramo da
ustajemo u nevreme, strani i daleki gledamo samo niz svoju uličicu, gde u međuvremenu
neki drugi žele i troše naše drage intimne partnere. A u ženama mora da bukti vatra.
Međutim, to je samo ugasli žar, na koji popodnevna senka pada već rano ujutro, kada
one iz ždrela svojih kreveta pod mansardom, gde moraju da smiruju decu koja vrište,
otpužu pravo u stomak fabrike. Idite kući ako ste site svega! Vama niko više ne zavidi, a
vaša lepota već odavno nikog ne može da razoruža. On pali svoj auto i lakim koracima
odlazi od vas, tamo gde ima rose koja zablista s prvim zracima sunca, za razliku od vaše
kose koju je sjaj odavno napustio!

Fabrika. O bože, kako se samo razbacuje nestručnim ljudima koji se u nju ulivaju iz
neiscrpnih izvora. I koliko samo nadjačava neiscrpnu buku stereo-uređaja! Ta čovekova
kuća, dakle direktorova kuća, na njegovoj parceli, koja nas nepogrešivo okrepi ako se
poslužimo koka-kolom iz automata! Šator svetlosti i života u kome se proizvodi papir.
Konkurencija oštro napada baš ovo proizvodno mesto i zaposlene hobluje u najtanje
daščice. Koncern, koji poseduje fabriku u susednoj pokrajini, moćniji je i leži na izdašnijoj
saobraćajnoj žili, gde zaposleni mogu da ispuštaju svoju krv i sokove. Drvo se usitnjava
do neprepoznatljivosti i odlazi u fabriku celuloze, a onda celuloza odlazi u fabriku
papira, gde je do neprepoznatljivosti obrađuju usitnjeni ljudi, tako sam bar čula, i
zadovoljna sam što u podnevnoj žegi ja, koja sam slobodna, mogu u tihoj šumi da
osluškujem svoj eho koji mi se otima iz utrobe. Armija neodgovornih, ljudi poput mene,
koji čitaju novine u klozetu, uklanjaju stabla iz šume da bi mogli da se posade na njihovo
mesto i da iz papira odmotaju hranu. Onda noću ljudi piju i prepuštaju se brigama. Ako
izbije svađa, napeta i zaslepljena gomila uranja u dubine noći.
Fabrika je došla do šume, ali već odavno traži neku drugu zemlju u kojoj bi proizvodnja
bila jeftinija. Božanski plakati na putevima koji vode iz grada ispunjavaju ljude elanom, i
oni već sedaju u železničke vagone, male poput igračaka, i odlaze. Date su tačne
smernice, pa je i sam gospodin direktor u rukama više sile, pri čemu troši ogromne svote
javnog novca. Nemoguće je sagledati politiku vlasnika koje niko ne poznaje. U pet sati
ujutru ljudi zadremaju na semaforima, nakon što autom prevale sto kilometara da bi došli
do fabrike, i na poslednjoj raskrsnici podlegnu svetom crvenom svetlu koje se poigrava
njima, i nastradaju jer nisu uspeli da skinu nogu s gasa i misli s razonode u subotnjoj
večeri. Te nežne pokrete na ekranu, kojim su se, dahćući i čeprkajući, godinama hranili,
neće više nikada ponovo videti.

Zato svi gledaju da njihove žene još jednom zaječe kako ne bi morali da slušaju trube
osude, bar do sledećeg prvog u mesecu. Glasine i osude u ovom kraju nikada ne utihnu,
a oni od kojih je banka odustala cvrkuću kao vrapčići u brazdama i kljucaju poslednje
mrvice. A iza njih stoji žena koja traži novac za domaćinstvo, za nove knjige i sveske za
decu. Svi oni zavise od direktora, tog velikog deteta blage naravi, koja, međutim, uz
prasak začas može da se preokrene, kao jedro, i onda se svi nađemo u istom sosu, i
bacamo se u poslednjem trenutku na veliku, divlju stranu, i izlećemo napolje, jer ne
umemo bolje da iskoristimo svoju pesmu sirena u hiljadu glasova. Niko, čak i u gnevu,
ne obraća pažnju na nas, jedino čir raste u nama, i širimo se kao korov.
6.

Zbog svoje pometenosti, žena ne uspeva da u svojim sećanjima nađe izlaz u slučaju
nužde, pa nastavlja put pridržavajući se za ogradu pored stare zgrade dobrovolj.
vatrogasnog društva. Hoda slobodno, bez povoca. O neopranom posudu i ne razmišlja.
Više ne čuje ni poznato zveckanje i zvečanje alki na svojim uzdama. Kao plamene varnice
bez reči liže uvis. Za sobom ostavlja veselo društvo svog sposobnog muža u kojeg bi
čovek mogao da se pouzda i koji još uvek raste kao plamenovi koji bezobzirno izbijaju iz
njegovog uda, te društvo svog deteta, koga sposobnim čini samo njegov učitelj violine.
Neka kod kuće urliču i zavijaju. Ispred nje je samo hladan olujni vetar sa planina; prostor
je izbrazdan uskim puteljcima koji vode u šumu. Smrkava se. U svojim ćelijama,
domaćice krvare iz mozga i polnog organa kome pripadaju. Ono što su same odgojile
moraju sad još i da neguju i održavaju u životu svojim rukama koje su ionako već
pretovarene nadama.

Žena se približava zaleđenom kanalu u dnu doline, nespretno koračajući preko ledenih
gruda zemlje. Tu i tamo se kroz otvorena stajska vrata ukažu životinje, odmah posle toga
ničeg više nema. Zadnjice životinja, ti pulsirajući krateri blata, okrenute su prema njoj.
Seljaku se baš i ne žuri da im s butova ostruže ostatke izmeta. U štalama za masovni
uzgoj, u bogatijim predelima, krave se podvrgavaju treningu, preko jarma na glavi
primaju elektrošokove ako seru kad ne treba. Pored koliba, bedne kamare drva složene
uza zid. Najmanje što bi moglo da se kaže za čoveka i životinju u ovom kraju je sledeće:
oboje će prekriti beli meki sneg. Tu još uvek niče retko bilje, žilave travke. Zaleđene grane
poigravaju se s vodom. I baš ovde da se nasuče, na ovoj ledenoj obali koja guta svaki eho!
Veličina prirode je nešto što se samo po sebi razume, nešto manje od nje nikada ne bi
moglo da nam se dopadne, niti da rasplamsa našu želju da se dopadnemo i kupimo
dirndl5 ili lovačko odelo. Kao što se vozila približavaju dalekim zemljama, tako se i mi,
kao zvezde, približavamo beskraju ovog predela. Jednostavno ne možemo da ostanemo
kod kuće, gostionica je širom otvorena, samo za nas, da odmorimo svoje umorne korake
i postavimo granice prirodi, ovde je ograđeno mesto za pitome srne, tamo stazica kroz
šumu s natpisima na stablima da nas pouči. I već znamo sve što treba da znamo. Nema
litice koja bi nas gnevno bacila dole, naprotiv, mi gledamo obalu zasutu praznim
pakovanjima mleka i konzervama, i upoznajemo granice koje je priroda postavila našoj
potrošnji. U proleće će sve izaći na svetio dana. Sunce, ta bleda mrlja na nebu, i samo još
nekoliko vrsta na zemlji. Vazduh je veoma suv. Smrznuti oblačići daha izlaze iz ženinih
usta, koja pokriva jednim krajem svoje najlonske kućne haljine ružičaste boje. U principu,
život nudi obilje mogućnosti za svakog.

5 Tradicionalna ženska haljina koja se nosi se u južnoj Nemačkoj i Austriji.

Vetar otima krik sa ženinih usana. Nehotičan, ne mnogo divlji krik istiska se iz njenih
pluća, jedan nemi zvuk. Toliko bespomoćan, kao dete koje je naučilo da prima udarce
kako bi pustilo glas, i koje se odavno naviklo na to. Ona ne može da pomogne svom
voljenom sinu protiv njegovog oca, jer je otac već ispunio narudžbenicu za dodatne
sadržaje kao što su muzika i putovanja. Sad je sve iza nje. Možda se njen vragolasti sin,
kao plastična bubamara izvrnuta na leđa, u svojim plastičnim sankama baš u ovom
trenutku spušta prema dolini, u mrak. Uskoro će svi biti kod kuće i ješće, srca još uvek
ispunjenog užasom tog dana kog će uz vrisak doneti na svet ležeći na patosu. Na kraju
se još vlažne ljuspice lepe detetu iza ušiju! Đubre jedno malo! Majke su odgovorne za to
što deca dolaze i prolaze, kao vreme, one hranom kljukaju te slike i prilike sebe samih ili
njihovih očeva, objašnjavajući im gde će hrana izaći. A otac svojim žalcem tera sinove
napolje na skijašku stazu, jer je to jedino mesto na kojem može da ovlada tom
obezglavljenom gomilom, gde može da postane gospodar onih bez kormila.

Žena šakom bezumno udara u ogradu. Poslednja koliba je već odavno iza nje. Dečja dreka
jasno govori o tome koliko je stanovanje divno ako dozvolite da vas uvuku u odnose.
Žena uvek mora da ide drugim putevima, otvorenih očiju. Iz tube njenog stana oduvek
ju je nešto istiskivalo na otvoreno, na slobodu. Često bi se izgubila i nekoliko puta sva
smetena završila u policijskoj stanici, gde bi se odmorila u zagrljajima službenika; s
jadnim ljudima koji se predugo odmaraju u gostionici oni imaju drugačiji tretman. Gerti
je sad tiha, okružena elementima nad koje će se uskoro nadviti zvezde. Dete koje će ostati
nakon njene smrti sanka se niz stazu koju su napravili drugi, drsko je koristeći uz
povoljan vetar koji je izazvalo sopstvenom vožnjom. Oni koji već nešto znaju radije mu
se sklanjaju s puta, a majka, zato što ono to želi, putuje od doline do doline da bi mu nešto
kupila. Eno je gde hoda poput mesečarke. Odsutna. Iza prozorskog okna seljani miluju
njenu sliku, u želji da ih pogleda i uputi im neku ljubaznu reč. Njeni časovi muzike za
najmlađe, koji se svim silama otimaju kad moraju da odu tamo, osiguravaju njihovim
očevima radno mesto u fabrici. Decu ostavljaju kao zalog. Ona zvekeću i zvrndaju
zvečkama, blok-flautama, bubnjevima i činelama. A zašto? Zato što ih je ruka milostivog
gospodara konačišta za mlade i fabrike (tog pribežišta) probola poput udice u koritu.
Direktor ponekad svrati ovamo i u krilo posadi devojčice, igrajući se porubima na
njihovim suknjicama i ljupkim haljinicama nalik na pletene grejače za čajnik, u čije se
dubine još uvek ne usuđuje da zađe. Ali svim što se ovde dešava upravlja njegova
zaštitnička ruka, deca prstićima lupkaju po otvorima za vazduh na instrumentima, a
nešto niže, tamo gde su otvori na njihovim telima, užasan prst izlazi na čistinu, lagano,
kao u snu. Tek sat vremena kasnije decu će ponovo da obavije zaštitnički dah njihovih
majki. Pustite decu neka dođu, pa da porodica može da večera u prijatnoj atmosferi
obasjanoj suncem, uz uvrnutu klasičnu muziku s gramofonskih ploča. Čim se učionica
napuni decom, učiteljicu izguraju, ona sedi sasvim tiho u svom odeljku i kroz prozor
gleda šefa železničke stanice kako pomera usne sve dok voz ne krene.
Direktor odobrava sve što njegova žena radi, a ona zbog svog zdravlja trpi njegovu uvek
raspoloženu mesnatu biljčicu. Čini se da je zaprepašćen koliko njegovog
visokokvalitetnog đubriva iznova i iznova nestaje u ženinoj tihoj rupi koja mu je dobro
znana, i koliki teret uz tresak neprestano istovara na palubu njenog broda. Iz njenih
rukava ponekad preplašeno dopire zvuk klavira, da bi brzo opet utihnuo. Deca ništa ne
razumeju, osim da im neko miluje stomak i unutrašnju stranu nemirnih butina. Ta
nemuzikalna stvorenja nisu naučila nijedan strani jezik. Krajičkom oka, s dosadom
gledaju napolje, gde bi neometano da leškare. Direktor se vraća od svog božan. hora u
kome njihovi očevi skapavaju, i taj gromovnik vrhovima prstiju čvrsto drži jagode koje
su im zarudile u hladnim, tvrdim kolevkama.

Muškarca izluđuje ta neznatna prednost koju već i deca imaju, i koju je samo sa dva prsta
istisnuo iz ženinog mesa zbog svog uživanja, raspaljuje ga toliko da bi mogao da spljeska
muvu u letu. Sama činjenica da ženu ima na raspolaganju njemu nije dovoljna. On
jednostavno mora da se rasprostre u njoj, da joj podigne noge uvis i da se u njoj oseća kao
kod kuće. Zašto i on ne bi poželeo da se malo skloni i otpočine u svojoj ženi? Ponekad,
još uvek se trzajući od zvukova svojih teških mesnatih krilaca, direktor se izvinjava, skoro
s nelagodnošću, toj pitomoj životinji kojoj ne želi da utisne svoj pečat, iako je već progutao
i opet ispljunuo svaki milimetar njene kože. Eto dokle smo dogurali! Da se stidimo
čestitih proizvoda koje smo stekli u braku!

Dešava se da se neki, budući da je već skoro noć, svojim malim kolima vozikaju od sela
do sela, a stereo-zvučnik s muzikom im se nasadio na glave kao nasad jaja. Jedan vozač,
gost u svojim kolima, zaustavlja se pored žene Pod njegovim gumama pršti. Krupan
šljunak na šumskom putu. Većina muževa poznaje biografiju svog auta mnogo bolje nego
autobiografiju svoje žene. Molim? Kod vas nije tako? Poznajete sebe jednako dobro kao
što poznajete i onu jednostavnu osobu koja vas svaki dan oživljava? Kao šinter vašeg
života koji uklanja vaše potrošene gume! Onda možete sebe smatrati srećnim!

Svi koji nameravaju da se opijaju čitavu noć, molim neka ustanu i krenu na drugu stranu!
Ostali, koji bi da ispijaju noć sve dok im se neko ne svidi, mogu da ostanu. Jedino noć
može da razume sve te boce mladosti koja se koprca i vrišti iz pelena svojih ilustrovanih
časopisa. Ta mladost sad konačno može da razbije staklenu posudu iz koje kaplje rakija,
i u kojoj je narasla kao kruška. S nadlanicama obeleženim pečatom diskoteke i licima od
čeličnih ograda mosta. Takav je put kojim ide svet. Pravo u nas. Nezaposlena mladež
izbegava put koji vodi u slobodu. Onako plašljivi, muče sitne životinje kojih su se
dočepali u tihim štalama. Neće ih primiti u neku radionicu za popravke i u blještavi
frizerski salon u glavnom okružnom gradu. I fabrika papira se pretvara da spava, kako
bi izbegla socijalne razlike (nemire), kad seoski momci sklopljenih krila i uvučenih glava
udare na nju, jer bi i oni, sa mnogim drugima, želeli da u kazanu mešaju papir. Umesto
toga, samo još dublje zaviruju u čašicu. Svoju najbolju odeću nose već i radnim danom.
Ko ima malo poljoprivredno dobro kod kuće, prvi leti iz fabrike, a to njegovoj ženi ne
donosi ništa dobro. Taj sigurno može da se prehrani onim što sam uzgoji, i da žanje
božansko obilje. Onaj ko privatno kolje životinje, tome srce ne može u potpunosti da kuca
za fabriku, objašnjava šef kadrovske službe. Ili-ili. Deca se razboljevaju. Očevi se vešaju.
Ne postoji novac koji bi mogao da nadomesti oca.

Taj vozač, koga su vlastita kola lično pozvala da ide preko zaleđenog tla, vozi tačno pored
žene. Iako je još mlad, već je apsolvirao pravne nauke i prošao školu snalažljivosti. Ima i
roditelje za koje ne treba da brine na prašnjavom putu koji mora da prevali svaki viši
državni službenik da bi stigao do mesta koje mu je obezbeđeno na izbornom plakatu
Austrijske narodne stranke. Taj put je dug koliko i onaj naš od vrata do dugmeta za
centralno grejanja, ili do novina koje nam život čine zaista udobnim u ovoj državi sa
srednjim dohotkom. Na osnovu ugovora o stambenoj štednji, njegovi roditelji su bez veće
muke ovde kupili vikendicu koja služi za odmor, za sport i za odmor pre i posle sporta.
Ovaj mladić je član jednog ekskluzivnog studentskog bratstva, u kome aristokratija
građanstvu otvara oči, ali ih odmah potom i zamazuje. Ono što ovaj momak ne uspeva
da ostvari nije vredno pomena u saveznom sportskom listu bečke omladine. U njegovom
bratstvu nema tuče, a ko se ne tuče, taj se i ne voli. Oni mali se bezdušno bacaju jedni na
druge, dok veliki bacaju jarku svetlost, okruženi moćnim senkama koje najavljuju njihov
dolazak, i penju se prema vrhu gazeći sve ispod sebe. A onda otvaraju svoja creva, dok
im se krila nadimaju od vetra koji sami podižu. Ne vidimo ih da dolaze, ali odjednom su
u vladi i u skupštini. Baš kao što i poljoprivredni proizvodi stoje lepo na policama pre
nego što u našem želucu počnu da ispuštaju otrove.

Žena mora da zastane. Sneg je padao dan i noć. Planinski vazduh reže. Zraci koji su se
probijali kroz granje sad su nestali. Mladić je zakočio tako naglo da je na njega palo
nekoliko knjiga koje su se već odavno okrenule protiv njega. Rasule su se po prostoru za
noge ispred prednjeg sedišta. Žena gleda sa strane kroz prozor i prema glavi koja se još
sinoć pošteno natreskala, kao i mnogi drugi očajnici kojima ovde izmiče tlo pod nogama.
Poznaju se samo iz viđenja, ali jedno o drugom ne znaju ništa. Student nabraja nekoliko
značajnih imena koje bi žena morala da zna. Planinski vrhovi oko njih blistaju pod
snežnim pokrivačem koji seže sve do doline, gde se u ljudskim radionicama kuju želje za
novom skijaškom opremom.

Otporan na bilo kakva davanja, direktor u međuvremenu čeka u svojoj kancelariji, i neće
nam biti od pomoći ako zakucamo na njegova vrata. Seoski momci, koje kod kuće otac
mlati a stoka žvaće, dolaze ovamo s namerom da zakorače u najniži platni razred
industrijskih radnika. I onda veoma brzo počnu da primećuju žene i pozdravljaju ih
glasnim lajanjem dok one lakiraju nokte u kolima, čekajući na crvenom. Oni su naši mali
gosti za postavljenim stolom, pozvani da bi blagovremeno shvatili koliko je nepoželjan
njihov ulazak u sistem socijalne poslušnosti. Sa svog mesta ne vide čak ni postavljen sto
prepun socijalnih dugovanja, pa sedaju na svoje zadnjice u kožnim bermudama i
ispuštaju krike, jer njihov parlamentarni zastupnik, koji već tamo sedi, želi da ispije
limenku njihovog životnog soka. Čini se da su ti sinovi zemlje stvoreni za ljubav i za
patnju. Ali, samo godinu dana kasnije, ne pričaju ni o čemu drugom sem o mahnitoj
vožnji, bilo na mopedu, bilo u polovnom folksvagenu, takvoj da im kosa leti oko glave.
A reka pored njih vrluda i na kraju ih primi bez ikakvog pitanja.

Žena je toliko umorna da joj se čini kako će se zajedno sa svojom još uvek
zadovoljavajućom figurom, koju obično zaklanja njen muž, prelomiti napola. Svaki njen
korak je pod budnim okom sveta. Zakopana je ispod svog imetka koji se, u visokim
talasima i penušajući se od omekšivača, valja od jednog niskog horizonta do drugog. A
onda naiđu revnosni seljani i njihovi hrabri psi, i raspredajući o svemu što žena čini i
poseduje, ponovo otkopaju ženu. Retki su oni koji bi znali da kažu kako ta žena izgleda,
ali zato svi znaju šta ima na sebi. Taj hvalospev bi zajednica trebalo da čuje jednom na
nedeljnoj misi! Hiljadu sitnih glasova i plamičaka koji trepere prema nebu iz senovite
radionice u kojoj su dnevne novine za to pripremile ljude i preoblikovale ih u glinene
posude. Direktor se brine o korpi s robom, pa je blažen među ženama. Žene u selu samo
su prilog uz meso muškaraca. Ne, nimalo vam ne zavidim. A muškarci, poput suvog
sena, padaju na kompjuterski odštampane listove na kojima je zabeležena njihova
sudbina, zajedno s prekovremenim satima koji moraju da se odrade kako bi moglo
radosno da se zasvira i na lepšim strunama života. Kad se vrate s posla, nemaju vremena
za igranje s decom. Dnevne novine se okreću kao vetrokazi na vetru, a službenici fabrike
papira mogu pesmom da daju sebi oduška. Ne znam šta se dogodilo, ali u školi su svi još
bili dobri. Sve to moraju kasnije da zaborave kad postanu brojke u svetu preduzetništva,
u trgovini i industriji, ili crne rupe u mreži sportskih takmičenja. Priređuju se igre za
mlade iz čitavog sveta, ali, dok oni saznaju za to, bude već prekasno, pa se spuštaju niz
blagu padinu ispred svoje kuće, do zaleđene staze koja vodi do trafike, gde saznaju koje
pobedio. Gledaju sve na televiziji, i priželjkuju da i njih tako fino konzerviraju. Sport im
je najveća svetinja koju mogu da dosegnu vezanih ruku. Sličan je vagonu za ručavanje u
vozu, nije preko potreban, ali povezuje beskorisno s neprijatnim. A sad idemo dalje.

Direktorova žena treba da izađe iz mraka i uđe u to vozilo da se ne bi prehladila. Od nje

se ne očekuje da galami, ali ni da se ustručava, kao što to žene, te sluzave niti, rado čine
kad porodici najpre posluže jelo, a onda im ga zagorčaju svojim jadikovanjem. Muževi
čitav dan žive od pomisli na svoju divnu ženu, a one se onda uveče žale i jadikuju. Sa
lođa iza prozorskih naslona na kojima cveće i lišće stvara bodljikavu odbranu od
spoljašnjeg sveta, one posmatraju tuđa preterivanja, a onda, iscrpljene, i same popuštaju.
Oblače prazničnu odeću, skuvaju za tri dana unapred, izađu iz kuće i bace se, jer kako se
prostreš, tako ćeš i leći, u reku ili u akumulaciono jezero.

Student primećuje ženine kućne papuče. Njegov posao je da pomogne drugima. Ta žena
stoji na đonovima tankim kao papir. Jedna je od onih heroina koje iz očaja satima u sebe
trpaju hranu koju su njihove porodice prezirno odbile. Otpija gutljaj iz džepnog izdanja
boce koju joj prinose ustima. Ona, i seljanke, i sve mi: licem s kojeg kaplje i koje se topi,
stojimo okrenute prema kuhinjskom šporetu i brojimo kašike kojima razlažemo same
sebe. Žena nešto šapuće mladiću, na pravoj je adresi, jer je i on već mnogo puta pijan
završio pod stolom za kojim se redovno okuplja sa svojima iz bratstva, i koji je za članove
pravno obavezujuć. Zadaje joj udarac u pravom trenutku. Tek što su osećanja počela da
šume, njena pospana glava počiva na njegovom ramenu. Na vozilu škripe točkovi koji bi
da krenu napred. Životinja ustaje, čula je znak za akciju, a i mladić je spreman da čeprka
po ženinom odbačenom ogrtaču tražeći sitan novac. Konačno se dogodilo nešto
drugačije, nešto novo, nešto neobično, neočekivano, što ćemo pošle moći da ogrnemo
kaputićem dosadnih razgovora. Drugovi iz bratstva odavno su poharali svoje prve žrtve
i preko ramena prebacili krzno koje je nekad timarila neka voljena majka. Sada u čeljust
vlastitih želja, koje se nestrpljivo trzaju na lancu, možemo konačno da ubacimo i nešto
hranljivo, nešto što smo odsekli sa nekog drugog. Da bi postale velike i snažne, i da bi
jednog dana oko njih plesale velike ribe u okeanima šefovskih etaža. Da, priroda misli
ozbiljno, a mi joj veselo stavljamo okove, da bismo i protiv njene volje nešto postigli.
Uzalud besni element, mi smo već ušli!
7.

Svuda unaokolo, bujice potištenih ljudi slivaju se niz stepenice i ukrašene tremove u
nepredvidljivu svest svojih vladara. Krotki kakvi jesu, ne prelaze postavljene granice.
Izjutra radio bezočno krešti da je vreme za ustajanje. Istog trenutka, toplo tlo ljubavi
izvučeno im je ispod nogu, i svučen je njihov čaršav natopljen znojem. Sada pipkajući
traže svoje žene i prljaju svoju brižljivo održavanu svojinu. Lagano ističe vreme. Ljudi se
moraju isplaćivati pre nego što im se isplati prva penzija. Pre nego što konačno ne budu
isplaćeni, i sami ne otplate do kraja stvari koje su čitav život, zatvorenih očiju, verovali
da poseduju, samo zato što su, kao gosti, mogli da borave među tim stvarima, dok su
njihove žene za to vreme stalnom upotrebom stvarima iscedile život. Samo su žene zaista
kod kuće. Muškarci se noću vucaraju po grmlju i skaču na plesni podijum. Fabrika papira.
Ponovo izbacuje ljude na ulicu nakon što ih je godinama iskorišćavala. Ali ljudi se pre
toga popnu na poslednji sprat da pokupe svoje papire.

Među njima je i direktorova gospođa, jedna tiha bela žena. Nju ne može da oraspoloži
čak ni dobro pečenje, kao što može neke od nas, pa da se zatim život nastavi. Dovode joj
decu, da ih uči da klepeću i zvekeću. Sve dok ta krepka muzika najednom ne utihne i dok
se iznad planina ne prolomi zavijanje fabričke sirene. Izjutra očevi sneno usmeravaju
svoje prštave mlaznice u wc šolju; tek što se oglasi budilnik žustro se bude i učenici u
koje lopatama ubacuju muziku. Polunaga tela izrastaju ispred ogledala u kupatilima s
novim pločicama, svetlucaju okovi, iz šliceva nevaljalo krešte petlići iz kojih se odano
izliva topla tečnost. Možda je ovaj toalet ogledalo vas samih. Zato se prema njemu
ophodite onako kako biste želeli da se ophode prema vama!

Ispred direktorove žene parkiranje automobil. Neka životinja izviruje iz sebe i skakućući
odlazi u šumu, gde ima svoj mir. I tamo se tokom leta ljuljuškaju teško natovareni
splavovi života koje ljudi istovaraju u prirodi, gde se olakšavaju. U vozilu je toplo, pa se
odmah čini da je i nebo mnogo bliže. Vreme se klanja, a i oni se poklanjaju jedno drugom.
U šumi odrastaju srne kojima je zimi mnogo teže nego nama. Naslonjena na komandnu
tablu, žena plače i u pretincu za rukavice traži papirne maramice da ublaži tugu. Auto
kreće. Pitanja se razmenjuju kao darovi. Ali žena naglo otvara vrata vozila i juri prema
šumi. Preplavila su je osećanja i ona mora da šikne iz sebe, kao što to čine nagoni kad ih
dobro ne zatvorimo u teleskopu tela. Tako stoji u knjigama, u kojima, budući da sebe
cenimo, za malo novca možemo saznati sve o sebi. Kao da je naletela na roj komaraca, ili
neku drugu sličnu gamad, žena mlati rukama po vazduhu i pada preko nekog korena,
rasekla je lice o tvrdi hrapavi sneg i nestala u tamnijim delovima šume. Ne, eno je trči
tamo napred! Sapliće se o crne kovrdže izuvijanih grana. Zatim se svojevoljno ponovo
vraća na uzicu i lanac, ulazi u auto i tone u dubinu sedišta. Raste u sebi i služi sebi. Čuje
svoja osećanja kako se uz grmljavinu prolamaju i tutnje kroz stanicu njenog tela kao brzi
voz. I samo titranje vazduha koje šef stanice proizvodi svojom tankom signalnom
palicom za nju je previše. Sluša sebe. Sluša samo sebe. Huk snažnih struja koji ih obuzima,
sva osećajna bića doživljavaju kao nebesku silu. Zaista su čudesni ti ljudi koji imaju
dovoljno vremena da steknu pilotsku dozvolu kako bi mogli da lete tamo-amo po sebi, i
da upravljaju sopstvenim osećajima koja bezglavo tumaraju!

Na sredini svog života, ta žena često i rado misli da se mora pomeriti sa linije razdvajanja
od drugih žena koje su se svojim mlitavim grudima i nadama privezale uz nju, i da
otputuje u neku raskošniju zemlju, gde se suze brišu s većom brižljivošću. Voli sebe do
tačke idolopoklonstva, i na sva svoja putovanja u predele promišljene strasti putuje kao
turistkinja koja uzima paket-aranžmane. Susreće sebe gde god poželi, i u isti mah beži od
sebe, jer bi na nekom drugom mestu možda mogla da uživa u lepšem susretu sa svojim
unutrašnjim bićem, na mestu gde se može sedeti u oblacima i iz čaša blaženstva u sebe
uhvati još više osećajnosti. Nestalna je kao veza koja će se svakog trena raskinuti.

Slično je s umetnošću i s onim što osećamo prema njoj. Svako oseća nešto drugo, većina
ne oseća ništa, ali složili smo se da moramo iz sebe da iščačkamo i ono poslednje, i da ga
pred drugog iznesemo samo napola kuvano, da ga poždere. Poput požara u kući izbijamo
iz naših malih peći. Kao na ledu jurimo za svojim potrebama, sunce sija, a naše odaje u
kojima ključamo od žudnje za životom dobro su ugrejane. Sve je uzavrelo i ispunjeno
duhom koji se, zagrejan plamičcima, izdiže iznad nas da ga drugi vide. A ponekad i
padnemo, jer izgubimo tlo pod nogama, zaljubljujemo se, pa našem partneru postavljamo
neosnovane zahteve. Koliko smo samo srećni kad u najrazličitijim oblicima možemo da
jurimo planinama sve dok ne izgubimo svoje šiljaste kapice.

Na svom visokom i dragom paripu, student osluškuje kako mu se žena predaje. To je

jedinstven trenutak, koji ju je odveo u dvoranu njenih osećaja, gde se od grozničavih
razgovora tišina isparava kao staklenik sa biljkama. Vezani u reči, dani detinjstva i laži
zrelog doba drhteći izleću iz žene. Vodi studenta niz padine svojih misli. Ne prestaje da
govori, kako bi se osećala važnijom, i njene reči dele se od istine već u trenutku kad je
istina oživela u njima i čak joj se učinila lepom. Ko još uopšte sluša kad se domaćica uputi
ka unutrašnjosti, jer dete vrišti, ili je jelo zagorelo! Što više ta žena govori i govori, tim
više želi da ona i taj muškarac ostanu nepoznati jedno drugom, dakle dovoljno zanimljivi
da jedno u drugom nakratko počinu, a ne da odmah skoče i odjure odatle.

Ali ko ne oseća onako kao što čula osećaju bol? U kloparavim loncima u kojima pevuši
para, mi proizvodimo osećaj. A šta je s onima koji se tresu od straha pred otkazom koji
im preti? Lupaju glavom o zid fabrike papira, koju će koncern verovatno morati da otpiše
jer ne donosi dobit. Osim toga, prlja potok, i već su stasali mnogi koji, nespretno oštreći
kandže, slušaju glas prirode koja je konačno naučila da govori jezikom svoje dece. Tako
oni koji su odgajani na visokim školama razumeju šta priroda kaže i šta se dešava u
njenom vazduhu i vodama. Kad se raspravljaju, smešak se širi preko njihovih lica, jer su
u pravu. Priroda i njena osećanja razmišljaju isto kao i oni. Ekolozi pažljivo ispituju
uzorke razmažene vode što se praćaka, ali negde u prirodi već će se otvoriti neka nova
rana prema kojoj će svi morati da požure. Posle određenog vremena, koje je potrebno i
inkubatoru, spreda i otpozadi izleću ljudski otpaci. Oni su već bili smeće kad su ušli u
njega. Da, fabrika je uz pomoć svojih stanovnika i pokretača proizvela papir, naše
đubrivo, po kome, ostavljajući krvave tragove na sofama na kojima ležimo, možemo
zapisati i sopstvene misli. Šta god da kažemo jedni drugima, kako bismo naše voljene
pretvorili u prah i pepeo, u nadi da ćemo na njihovom đubrivu izrasti u čudovišne
primerke samih sebe, to nimalo neće ganuti našeg sagovornika, jer je on zaokupljen
sopstvenim razmišljanjima koje svaki dan mora da ispira i iznova puni.

Što je dublja ljudska sreća, to se u ovom kraju manje o njoj govori, da se niko ne bi u njoj
izgubio i da nam susedi ne bi zavideli. Oni koje je fabrika odbacila moraju dobro da
gledaju oko sebe kako bi mogli da kupuju na odloženo u prodavnici onih na čije srce će
da navale. U tmini prebivaju njihovi gospodari, orlovi, koji sudbinu svog plena mogu da
promene samo jednim pritiskom na glavicu hemijske olovke. Ali ne, sinovi Alpa
neustrašivo prelaze nesigurnim mostovima iznad provalije. Moraju da se pognu. Njihovi
najdraži ne stanuju u blizini, i zato moraju da idu da ih posete i da ih okaljaju, samo da
bi kod njih dobili kafu sa strasnim šlagom. Međutim, oni ne primećuju ono što osećaju, i
ne slušaju kad im se objašnjava.

Mladić se naginje prema ženi koja se malo povukla u stranu da bi proćaskala sa svojom
dragom rodbinom, sa svojim čežnjama. Iz krupnih očiju suze joj naviru i padaju u krilo,
gde požude prebivaju, čekaju i nokte podsecaju. Pa nismo životinje. Ne mora uvek sve
odmah da se desi. Pre nego što ga odbacimo, razmotrimo prvo da li nam partner uopšte
odgovara i šta sebi može da priušti. Sad su nam konačno sve ovce na broju, a i mnogo se
toga izdešavalo tokom svih ovih godina. Jedino treba paziti na to da uvek plivamo po
površini vode, tako da možemo gledati druge čamce u daljini i videti koga su sve to
primili. A opet, oni u miru mogu da posmatraju nas kako tonemo. I to u kupaćem
kostimu, iz koga bezobrazno štrče delovi tela koji bolje da su ostali skriveni. Niko ne
poznaje svoje telo, svoj dom, bolje od njegovog vlasnika, ali to još uvek ne znači da u
njega odmah možemo da pozovemo ljude. Zašto nas drugi ne bi zavoleo? I zašto onda to
ne učini?

Mladić svlači Gerti kućnu haljinu s ramena. Žena ne može da se izvija na sedištu, pa puzi
okolo kao da joj je potrebno više mesta. Ma koliko nežno da iz izreza na vratu dozivaju
njena najdublja osećanja, ona bi radije da zauzmu mesta koja su im namenjena tamo gde
se sad prostire još samo drveće, šta drugo. Tek što se Gerti oslobodila sigurnosnog pojasa
svoje kuće, mladi pravni zastupnik već hoće da se dohvati njenog pretinca za rukavice.
Kad samo pomislimo koliko šupljina ima zdravo telo, a tek koliko ono bolesno! Nožem
svojih reči žena raseca dušu i grudi, u koje student odmah može da gura opiljke svog
mišljenja i druge darove ljubavi. Mihael je najzad parkirao ispred hranilišta za divljač.
Da, moćnici i njihovi šumari rado prave veštačke rajeve u koje onda priroda, nespretno
se i trapavo spotičući o sve oko sebe srne da uđe. Ženama se obećava raj samo ako svojim
muževima i deci umeju da zgotove raj na zemlji i lepo ga začine. Ne muči ih hoće li moći
da se odmore. Jer tamo u žbunu nešto sija!

Potok čežnje poteći će iz žene, nada se mladić dok zadovoljno leži na stomaku i svojim
štapićem čarka mrave da bi izašli iz svoje građevine. Izmamio je napolje ta mala okretna
stvorenja koja su se odmah rasula na sve strane. Teško ih je uhvatiti, ali ponekad i sami
dođu, kao snovi. Onda možemo još malo raspaliti vatru i svoju tešku cepanicu ubaciti do
kraja. Tela uvek treba da gore. U tu svrhu iskoristićemo sve što imamo, samo da bi nam
polni organ malo zatitrao. Ne smemo mu dozvoliti da miruje, i uvek moramo upaljačem
potpaljivati vatricu oko njega. Stabla, koja su do maločas izgledala sigurna moraju takođe
biti posečena, samo zato da bismo mi mogli da raširimo ruke, i da svoj život, koji smo
ionako dobili na poklon, stalno podgrevamo i proždiremo. A ženini ubogi potočići života,
koji će ubrzo da presuše, uvek traže neke druge, još moćnije vode, u koje bi mogli da se
uliju. Raskošan niz znakova ljubavi, spuštenih poput zastava. I korita, u koje životinje
guraju svoje jezike, ili im uz pomoć električnih spravica prevarom izmame njihove
sopstvene tečnosti.

Tkanina od koje su satkani Gertini snovi strgnuta joj je s ramena i sad zgužvana leži na
podu. Žena prosipa ruševinu svog života po tom sinu čovečjem koji ne želi ništa drugo
sem da je, najbrže što može, oseti i napuni. Ona tvrdoglavo ostaje zaglavljena u tom
gnezdu od svetlosti, koju preko nje razliva unutrašnje osvetljenje auta. Pokušava, doduše,
da ustane i odskakuće u život iz kog je upravo došla. Na krovu koji štiti njihova tela
pričvršćen je par skija. Ljubavnici su zajedno, i uvek su spremni da padnu s merdevina
svojih osećanja, jer ih iz blaženih partnerovih očiju ometa nešto što nisu odabrali s
jelovnika. Odmah će bolje da se upoznaju i vešto će se služiti tanjirima svojih sudbina.

U vozilu je tako lepo toplo da krv u telima svetluca. Priroda se, u međuvremenu,
pretvorila u prazninu koja zjapi. U daljini se ne čuje nijedno dete kako vrišti na sav glas.
Sad urlaju u sebi, za kaznu zatvorena u sobičcima seoskih kuća, gde se njihovi očevi,
poput grada, obrušavaju na njih. Čim počne da se smrkava, žene na ruke primaju
muževljevu muškost u gotovini. Napolju se ledi dah na bradi. Majku već uveliko traže
njeni najbliži. Njen Svemoćni, direktor fabrike, taj konj ogromnih trbušina odakle se još
puši pečenje, neizrecivo bi želeo da obavije ruke i noge oko nje, nestrpljiv da oguli i sočno
poliže njenu voćkicu pre nego što joj nabije svog stojka. Žena je tu da se u nju zagrize i od
nje odgrize. Najradije bi joj otkinuo donji deo tela i zatim ga, onako još vrućeg, začinio
svojim ukusnim umakom i proždrao. Između butina čeka njegov okretni ud. Visi teška
vreća, ali neće još dugo, i on će se istovariti u ženinu pognutu glavu!
Jedna jedina žena može da bude dovoljna kad muškarac, nabrekao od gladi, krene
pravim putem. Svojom utrobom hteo bi snažno da pokuca na vrata njenog stomaka i vidi
ima li koga kod kuće. Njene stidne usne, stisnute u ružičastim gaćicama, preko volje će
se ipak polako rastvoriti, i on će moći da ih uporedi s drugim, sličnim, koje zna od ranije.
Sem toga, taj muškarac najviše voli oralni i analni odnos, sve druge vrste odnosa su za
malu decu. Šta drugo da uradimo nego da se malo rashladimo, skinemo zaštitnu kapicu,
protresemo uvojke i veselo uskočimo? Niko neće zalutati, ne čuje se nikakav glas.

Većina drugih žena u ovom kraju zavidi direktorki, jer one svuda moraju sa sobom da
vuku svoje široko korito, u kome muškarci, s nogama u toploj vodi, otvaraju svoje kanale
i žile. Te teške kobile za oranje imaju samo jednu mogućnost da budu izabrane: da
porodici skuvaju dom od otpadaka i okrajaka. Njihove smokve pružaju grane čak u
dvorište, ali muškarci vole da navodnjavaju tuđe brazde. A žene ostaju kod kuće i čekaju
da im ilustrovani časopisi pokažu koliko im je dobro. U suvim jednokratnim pelenama
svojih odvratnih kućnih poslova. Ipak, kakva sreća - njihovi dragi jahači rado ih uzjahuju!
8.

Najlepše vas molim: vazduha i naslade za sve!

Žena će odmah doći do vas, molim vas sačekajte. Ali najpre mora doći sebi: prilikom
ljubljenja (iz obloge spremišta iz kojeg i vi uvek želite da se izlijete) ipak je najbolje da
budemo prisebni. Student je tako lepo građen da mu žena dozvoljava da je pipa. Stavlja
ruku između njenih butina. Pogleda usmerenog u pravcu svoje vožnje, pobrinuo se za
sebe, vozeći pravo u njeno rublje koje se uglav. sastoji od jednostavne kućne haljine, a
ona mu neće stajati na putu. Mnogi moraju da se voze užasnim autobusima (i užasno da
ispaštaju ako predugo ostanu na pogrešnom polnom organu. Posednik trojedinih želja,
ili bolje, onaj što sedi do njega, suviše se privikne na nas i više nas ne pušta iz svog
gostoljubivog stana u prizemlju. Moram malo da pojasnim to sa trojstvom: žena je, u
stvari, podeljena na tri dela. Možete da je uhvatite gore, dole, ili u sredini), sve dok ne
krenu u prijatnost različitih sportskih stadiona gde mogu da poseduju jedno drugo, ali
ne i da ga razumeju. Gde urlaju i gađaju se svojim semenkama i ljuskama. I tako, ova
žena sad više ne može da dočeka da je provozaju malo po njoj samoj.

Nužnik u hodniku sigurno nije jedino što nas u sitne sate tera napolje, ispred vrata, gde
lukavo gledamo oko sebe da li nas neko vidi dok tu stojimo s rukom na polnom organu,
kao da bismo mogli da ga izgubimo, i pre nego što ga smestimo u njegovu kutijicu od
iverice, oslikanu rukom.

Između različitih mogućnosti smeštaja, mladić bira baš ovaj, ali taj klozet ne miruje, ne,
čak užurbano hrli napred u mrak i hladnoću! Ta Gerti je pre mladića stigla na hranilište
za divljač. Na tom mestu su već mnogi pričali o ljubljenju, širili snop svetlosti džepnih
lampi, i bacali svoje ogromne senke na zidove, da bi pred nekim čovekom mogli da budu
više od jedne jedine osobe koja nakrivljeno visi na žičari. Kao da bi od silne pohote mogli
da se povećaju, pa da još jednom upute loptu u koš i čak postignu pogodak! Igrač može
zaista lepo da naraste. Njih dvoje su izvadili svu opremu s kojom mogu da izađu pred
partnera. Toliko neodložnog posla u kom su sjedinjene prljavština i higijena, samo da bi
jedni druge posedovali, kako se to već nezgrapno kaže. Završavamo u toj prašnjavoj
trafici. Dva predmeta iz domaćinstva najjednostavnijeg geometrijskog oblika kreću se
jedno prema drugom, sa željom da se međusobno prekroje (i postanu potpuno novi!).
Sad! Žena u kombinezonu iznenada se našla na hodniku s bokalom vode u ruci: da li je
prizivala oluju ili samo želi da skuva čaj? I najhladnije mesto žena začas pretvori u
gnezdo. To jest svaka žena može da privoli čoveka da se oseća kao kod kuće, pre nego
što mu tom gostoljubivošću i privrženošću dobro ne naplati. S ovim mladićem je u njen
život konačno kročio neko ko bi mogao da bude najveći intelektualac. Sada će sve biti
drugačije od onoga kako je planirano, smesta pravimo novi plan, najpre dobro
napregnimo vijuge. Molim? I vaše dete svira violinu? Ali sigurno ne u ovom trenutku, jer
niko nije pritisnuo njegovo dugme za početak.

Dođi, dovikuje ona Mihaelu, kao da očekuje još novca od trgovca koji nas kupce mrzi, ali
bez kojih ne može. Mora da nam nabavi sve da bismo mu se isplatili. Sada ta žena želi da
se konačno oseća beskonačnom. Najpre navalimo na usta, jedan! dva! (i vi to možete da
uradite dok sedite u svom autu, ograničeni brzinom vožnje, kao i sopstvenim
mišljenjem), a onda i na svaki drugi otvor na telu da bismo nešto i naučili. I odjednom,
partner nam postaje sve. Vrlo brzo, za samo nekoliko minuta, Mihael će da prodre u Gerti
koju jedva poznaje, jedva da ju je i pogledao, baš kao kondukter u spavaćim kolima, koji
pre ulaska uvek pokuca na vrata tvrdim predmetom. Sada ženi prebacuje kućnu haljinu
preko glave, i svojim ustima, u uzbuđenju kakvo se od njega očekuje, navodi tu, do
maločas razuzdanu ženu, da užasnuta stane u red ispred šaltera u kome i mi čekamo s
novcem smotanim u svežanj iza šlica na pantalonama. Sami sebi smo najgori neprijatelji
kad je reč o ukusu, jer ljudima se sviđaju različite stvari, zar ne? Ali šta kad želimo
obrnuto, da se i mi svidimo nekom? Šta onda da radimo? Da u svojoj beskrajnoj lenjosti
pozovemo svoj polni organ da obavi posao umesto nas?

Mihael podiže ženine noge iznad sebe i kreči ih kao dva stuba visokonaponskog
električnog voda. U svom istraživačkom zanosu pažljivo posmatra i njenu neopranu
pukotinu, jedinstvenu hrskavu verziju onoga što svaka žena poseduje, doduše u
diskretnim tonovima lavande ili jorgovana. Povlači se nakratko, dobro zagledajući mesto
u kome uvek iznova nestaje samo da bi se ponovo odande pojavio, velik i debeo, kao
pravi sladokusac. Sa svim svojim nedostacima, među kojima sport nije najmanji. Žena ga
zove sebi. Šta se to dešava s njenih vodnikom, njenim zavodnikom? Budući da Gerti nije
dobila priliku da se opere, njena rupa izgleda zamagljeno, kao da je obložena plastičnom
folijom. Ko bi sad mogao da odoli a da odmah ne gurne prstić unutra (može i grašak,
sočivo, zihernadlu ili staklenu kuglicu) i požanje oduševljeno odobravanje njene ribice,
koja uvek od nečega pati. Ženin nesalomivi organ izgleda tako kao da ga niko nije
isplanirao. I čemu on uopšte služi? Da muškarac može da se preganja s prirodom. Ali
služi i deci i unucima kad se odnekud pojave i svrate na užinu. Mihael gleda u složenu
Gertinu arhitekturu i urla kao na ražnju. Kao da odnekud izvlači lešinu, tako ju je uhvatio
za njenu dlakavu pičku, koja zaudara na nezadovoljstvo i izlučevine, i privlači je svom
licu. Konju po zubima možemo da odredimo godine. Ta žena i nije tako mlada, ali, uprkos
tome, ova razdražena grabljivica i dalje leprša krilima ispred njenih vrata.

Mihael se smeje, jer je jedinstven. Hoćemo li ikad naučiti nešto iz te aktivnosti, pa da

možemo skoknuti jedni do drugih, popričati i razumeti se? Tako podlo ugrađene u veliki
breg, kaže stručnjak, ženske genitalije se razlikuju u većini svojih obeležja, kao uostalom
i ljudi, koji na glavi mogu da nose različite stvarčice. Razlike su najizraženije prvenstveno
kod naših dama. Nijedna nije kao ona druga, ali ljubavniku je svejedno. On vidi ono na
šta je navikao kod drugih žena, a sebe u ogledalu vidi kao sopstveno božanstvo koje ide
da šeta i lovi ribu po morskim dubinama, zabacuje udicu na koju se istog trena, pred
njegovim klipanom, iz kog uvek nešto kaplje, upeca sledeća klijentkinja u koju može da
prodre i da je išamara. Tehnika nije muškarčeva jača strana, to jest, tehnika nije ono što
ga čini tako moćnim.

Na koju god stranu pogledali, videćete da u vas pilje zavisnici od ekstaze, te integrisane,
poluprovodne robe. Usudite se jednom da učinite nešto zaista vredno! Ili to iznad vaših
raskrečenih i preko lobanje navučenih butina možda klija osećaj, taj turistički vodič koji
nas vodi u krajeve koje ni sam ne poznaje? Ne moramo po svaku cenu da ga posmatramo
dok raste, možemo da potražimo i neki drugi izdanak koji možemo da probudimo i
uveselimo. Ali sastojci su izmešani kao i mi. Naše testo se diže, ni od čega drugog nego
od vazduha iz svog središta, kao pečurka atomske bombe iznad planina. Vrata su se s
treskom zalupili, i mi smo opet sami. Gertin razdragani muž, koji uvek tako bezbrižno
vitla svojim crevom, kao da njegove kapljice kaplju s nekog većeg izvora, sada nije ovde,
pa ne može da dohvati ženu, ili da izbije detetu instrument iz ruke. Na samu tu pomisao
žena se glasno smeje. Žestokim udarcima svog klipa, mladić, čija se prijatna pojava
oslikava na zidu, jer nije krut kao daska, pokušava da proširi ženinu unutrašnjost.
Trenutno je veoma zainteresovan i dobro poznaje promenu koju pod razbuktalom, sveže
pripremljenom hrpom muških genitalija prijatnog mirisa, može da doživi i
najneuglednija žena. Genitalije su, nesumnjivo, naš centar, ali mi ne stanujemo tamo. Više
volimo komotnije prostorije s dodatnim uređajima, koje po želji možemo da uključujemo
i isključujemo. U sebi, ta žena već želi nazad u svoju domaću bašticu, gde sa svoje
školjkice sama može da bere voćke strasti, i obavi posao svojom rukom unutar žutih linija
patnji. I alkohol jednom ispari. Skoro urlajući od sreće zbog vlastite promene koju je
priželjkivao, mladić pretražuje svoj udobni taksi. Gleda čak i ispod sedišta. Otvara Gerti,
zatim je odmah snažno zatvara Ništa nije našao!

Možemo, naravno, ako želimo, da nataknemo i higijenske kapice da ne bismo oboleli.

Inače imamo sve što nam je potrebno. Čak i ako gospoda dignu svoju nogu i izliju vodu
u svoje pratilje, ne smeju da ostanu, već moraju da požure dalje, bez odmora, do sledećeg
drveta za koje se crvi njihovih genitalija grčevito hvataju sve dok ih neko ne primi. Bol u
žene udara kao grom, ali im ne nanosi trajna oštećenja, takva da bi morale da plaču za
ugljenisanim nameštajem i pregorelim uređajima. Iz njih ponovo curi. Vaša partnerka će
se odreći svega osim vaših osećanja. te sirotinjske hrane koju i sama vrlo rado proizvodi.
Sigurna sam da je pravi stručnjak u kuvanju, i da bi na kraju umela da skuva i muška
srca. Siromasi više vole da se okrenu na stranu, pa ih pratilac na putu ne plaši. Njihove
kite mogu čak i da se odmaraju, a kapljice im dolaze iz srca. Na čaršavu ostavljaju tek
sitne mrlje, s kojima odmah izlazimo na kraj.

U svakom slučaju, vino je ponekad jedino pametno što se nađe u čaši. Direktor fabrike
zagleda u čašu previše duboko, sve dok joj ne vidi dno, pa bi rado da se izlije iz svoje
ogromne posude pravo na svoju Gerti koju je posadio ispred sebe. Skida se čim je ugleda,
a iz njegovog oblaka počne da lije kiša i pre nego što je žena uspela da se skloni na
sigurno. Njegov ud je velik i težak, mogao bi da napuni manji tiganj kad bismo dodali i
jaja. Ranije ga je nudio mnogim ženama koje su se rado na njemu napasale. Tamo sad
trava više ne niče. Izobličene preobilnim slobodnim vremenom, čovekove genitalije se
odmaraju u baštenskoj ležaljci i tegle se preko šljunkovitih putića, zadovoljno ih gledajući
iz svog malog džepa u kome dokono i lagano odskaču kao lopta nekog deteta. Rad veoma
brzo ponovo preoblikuje čoveka i njegove sprave u divlju životinju, kako je prvobitno i
zamišljeno. Zahvaljujući jednom od hirova prirode, muškarcima njihov polni organ
obično postane premali i pre nego što nauče pravilno da ga nose. Onda listaju egzotične
kataloge kako bi ih pokrenuli jači motori, koji pritom troše i manje goriva. Svoj električni
grejač urone u ono što im je najbliže, u ono što najbolje poznaju, a to su njihove žene.
Kojima, međutim, ne veruju. Zato radije ostaju kod kuće da ih nadgledaju. A onda im
pogledi skliznu prema fabrici koja leži u magli. Ali, kad bi imali malo više strpljenja,
mogli bi da letuju čak na Jadranu, i u njega umoče svoje nemirne šišarke, brižljivo
spakovane u elastične kupaće gaće. Njihove žene nose tesne kupaće kostime. Grudi žena
su međusobno u prijateljskim odnosima, ali vole da se upoznaju i s nekom nepoznatom
rukom koja ih, međutim, samo grubo izvuče iz ležaljki u kojima se lagano i besposleno
ljuljuškaju, provuče ih kroz prste i baci u najbližu korpu za otpatke.

Duž puteva stoje putokazi koji vode do gradova. Jedino ova žena mora da se umeša u
život dece koja treba da nauče da ritmičnim koracima hodaju po stazi života. A sada se
malo smirimo, pa da nastavimo put u same sebe! U toj prostoriji uvek je ledeno i
šumovito. Miriše na seno, na slamu za životinju u nama. Često smo je izvodili na ovo
mesto da obavi nuždu. Koliko je samo njih - koji bi dali ceo organ svoje žene kad bi na
mestu gde su ga sravnili sa zemljom mogli da pokose još žena – ovde prskalo svuda
naokolo, kao posle pobede u automobilskoj trci. Ili kao da im je neko nešto poklonio.
Neko je bacio prezervativ i pre nego što je svoje stope ponovo usmerio nazad prema kući.
Većina ljudi ni ne sluti šta sve može da se uradi s tim raspevanim gnjavatorom od
klitorisa. Ali već su iščitali sve časopise koji pišu o tome i koji tvrde da na ženi ima mnogo
više toga nego što se prvobitno mislilo. Da, još nekoliko milimetara više!

Student pritiska ženu na sebe. Šištanje koje izbija iz njegovog ventila može da zaustavi
jednostavnim zahvatom na svom ekspres-loncu koji ključa. Ne bi želeo da već počne da
prska, ali ne bi ni da dugo čeka uzalud. Spretnim rukama štipa ženu za najnezgodniji deo
njenog mesa, udobno smešten u njegovoj tapaciranoj kutiji, kako bi žena još više
raskrečila noge. On kopa po njenoj dremljivoj pički, izvrće je i uobličava u vrećicu koju
uz coktanje opet naglo otvara. Zar ne bi trebalo da joj se izvini jer s njom postupa grublje
nego sa svojom muzičkom linijom? Pljesnuo ju je po guzici, i odmah ponovo prevrnuo
na leđa. On će večeras dobro spavati, to je sigurno, baš kao i svi koji su pošteno radili, a
onda se mazili i pazili.
Zarivši svoje kandže u njenu kosu, student brzo jebe ženu, ne mareći pritom za svet u
kome se neguju i održavaju samo oni najlepši, uz servisiranje na svakih pređenih dve
hiljade kilometara. Gleda je, pokušavajući da pročita nešto s njenog lica koje je njen muž
učinio nečitljivim. Muškarci su sposobni da se odvoje od sveta koliko god to dugo žele,
da bi se potom još snažniji vratili grupi s kojom su krenuli na put. Da, oni mogu da biraju,
a svako ko ih poznaje zna na koga mislimo: na svet muškaraca koji obuhvata oko dve
hiljade osoba iz sporta, politike, privrede i kulture, gde ostali mogu samo da ostanu
praznih šaka. I ko će voleti sve te male, naduvane njuške? I šta mladić može da vidi sem
vlastite telesnosti i osornosti? Ženina usta iz kojih naviru bujice, i pod s koga mu se
osmehuje njen lik. Njih dvoje izlaze na kraj jedno s drugim bez zaštitne gumice i
obezbeđenja na ulazu, pa se muškarac sad malo okrenuo na stranu kako bi mogao da
posmatra svoj tvrdi ud pri ulasku i izlasku. Široko zjapi ženina kanta, skici kasica-prasica
čija je svrha da prima uplate i odmah zatim isplaćuje sve što je uplaćeno. Obe transakcije
su jednako važne. Međutim, ako to kažete nekom modernom preduzetniku, on će
preneraženo podići obrve i podići će uvis svoju decu da ih ne pregazi bes podređenih.

Ženini trzaji koje je muškarac izazvao, polako se smiruju. Dobila je svoju porciju, a možda
će dobiti još jednu. Tiho! Sada govore samo čula, ali ih mi ne razumemo, jer su se ispod
naših površina za sedenje preobrazila u nešto neshvatljivo.

Student se izliva u to pojilo za životinje. Njih dvoje sada konačno vide kako se spušta noć
u crnoj odori. Oni drugi još jednom se okrenu pre nego što se nežno priviju jedno uz
drugo i pomisle na nekog mnogo lepšeg stasa, kojeg su videli na slici u nekom časopisu.
Kad je otkopčao svoje skije, Mihael nije ni pomislio na to da sport, ta beskrajna konstanta
našeg sveta, s prebivalištem u televizoru, ne prestaje time što smo odložili svoju opremu.
Čitav život je sport. Njegova odeća nas oživljava. A i svi naši rođaci mlađi od osamdeset
godina nose donji deo trenerke i majice kratkih rukava. Sutrašnje novine prodaju se već
danas, tako da možemo hvaliti veče pre sutrašnjeg dana. Postoje ljudi koji su lepši i
pametniji od nas, tako stoji zapisano. Ali šta će biti s onima koji nisu ni spomenuti, i s
njihovim dirljivim, ali ne baš poletnim penisom? Kojim pravcem će ti ljudi da usmere
svoje rečice? Gde je korito na koje će žedni da svrate i s kog će napojeni da se vrate? Na
ovoj zemlji oni su jedno uz drugo, sve vreme, u svojim brigama za svoje uboge organe.
Ali gde će da rasprše tečnost koja zimi treba da ih zaštiti od zamrzavanja, da im motor ne
bi stao? Gde to trguju samim sobom i dopuštaju sindikatu da trguje njima? Kakva se to
mirišljava tela kao planinski lanci uzdižu na njihovim putevima dok s nožem u ruci idu
prema stoki koju su lično uzgojili, i s teškim maljem prema porodici u čijem su uzgoju,
takođe, lično učestvovali? Jer ti dirljivi ljudi, koji dok rade, najčešće moraju da budu i
najokretniji, nisu samo dekorativni štof našeg života, oni uzimaju u ruku svoj ud i žele
negde da ga gurnu. Treba uvek imati na umu da se ljudi, kako bi dobili ono što žele,
skrivaju duboko jedni u druge, nerazdvojivo. Tako da ih atom ne bi smrskao.
Čak i pre nego što je oboje pomilovala velika kazaljka sreće, iz Mihaela je već iscurila
tečnost, domaći proizvod odličnog kvaliteta. I to je to. Ipak, u ženi koja je htela da doživi
i ostvari ono najviše, usledile su nuklearne reakcije. Otkriven je izvor o kome je
decenijama potajno maštala. Dobro verno kljuse koje vuče muškarčevo telo i kog
privlačne žene gone bičem, odašilje takve sile koje začas zahvate i najniže grančice
ženinog bića. Šire se kao požar. Žena steže tog čoveka uz sebe kao da je deo nje. Vrišti.
Umišljena zbog onog što oseća, ubrzo će da ode i poseje to zmajevo seme u malom
kraljevstvu svog domaćinstva, da bi svuda gde seme dodirne zemlju njoj za ljubav
proklijale male mandragore i drugo patuljasto rastinje. Ta žena pripada ljubavi. Tek sada
će, u stvari, neprestano morati da dolazi u taj prelepi park razonode. Kad je mladić
izvukao svoju alatku, koja je u međuvremenu postala skoro beskorisna, i mahnuo njom
u znak pozdrava, njegovo čelo s bubuljicom gore desno za Gerticu je tek tada poprimilo
novo značenje koje će stalno morati da se obnavlja. Njena budućnost zavisiće od ovog
veštog strelca i njegove dobro opremljene prodavnice oružja koju skriva iza šlica svojih
pantalona. Odsad će njegova sreća biti da prebiva u Gerti. Međutim, nailaze oluje, i on će
ubrzo, na vreme, morati da ode, jer daleko iza brda godišnji odmor ženama i devojkama
toliko razbaruši donji trbuh da im je potrebno redovno četkanje. Zauzeće položaj u većem
gradu, gde u kafićima može i da se zapleše. Tu doleću nema, gusta jata turistkinja,
spremnih da padnu kad padne noć. Da bi ispalio svoju municiju, Mihael mora da se
smanji na veličinu gumice i odabere jednu od žena, posebno odevenu posle skijanja, u
koju će onda da se izlije. Njegovane prirodne lepote, prirodni ukusi i negovan prirodni
seks najviše mi se sviđaju. Ali ako na nekom nepoznatom licu primeti šminkom
prekrivene bubuljice, a jednu jedinu i sam ima smesta pobegne glavom bez obzira,
kilometrima daleko!

Sutra će sirota Gerti, mnogo pre početka radnog vremena, sigurno sesti na telefon i
dosađivati. Ako nas ne varaju signali koje nam šalje i koje je pokupio u raznim
ilustrovanim časopisima, taj Mihael je plavušan s bioskopskog platna, na kome izgleda
kao da je dugo ležao na suncu s gelom u kosi, samo zato da bi namamio naše prste da
nežno krenu prema našem organu, jer bolji nemamo. On nam je dalek i ostade dalek, čak
i kad je blizu. Uživa u noćnom provodu, održavajući noć u životu. Taj muškarac ne voli
da bude zauzdan. Ni grom nije lako objasniti: pripremajući se za vikend-aranžmane, nas,
žene u srednjim godinama naguraju iza ograde, jednu od nas će na kraju, pre nego što
otputujemo, i pogoditi!

Vozite oprezno. Možda na sebi još uvek imate nešto što bi takvi muškarci mogli da
iskoriste!

Životinje tonu u san. Požuda je do srži uzdrmala Gerti i raspalila je tu iskricu iz džepnog
upaljača, ali otkud promaja? Možda iz te rupe u obliku srca? Ili iz nekog drugog
zaljubljenog srca? Zimi idu na skijanje, leti otputuju pod neko ljupkije sunce, gde mogu
da igraju tenis, da plivaju, da nađu neki drugi razlog da se skinu, ili da gaze po žeravici
iz koje bi mogao da bukne požar. Kad se ženina čula jednom prevare možemo biti sigurni
da će se prevariti i drugi put, ona su sposobna za svakojake svinjarije. Ta žena mrzi svoj
organ iz kog je nekad izvirivala.

Skriveni iza malih vrtova svojih kuća, oni jednostavniji uskoro će da zaćute. Ali žena već
sada doziva Mihaela, sliku svog božanstva koje joj je obećano sa fotografija na koje on
veoma liči. Maločas je još jurio Alpima. Žena sad vrišti i snažnim pokretima okreće šasiju
svog tela u svim pravcima. Nizbrdica je strma. Ali dok leži, zavija i onesvešćuje se, mudra
domaćica već planira sledeći susret s tim herojem koji će je rashladiti tokom vrelih dana
i zagrejati je tokom onih hladnih. Kada će ponovo moći da se sretnu, a da na njih ne padne
turobna senka Gertinog muža? Znate već kako je to s gospođama. Neprolazna kopija
njihovih zadovoljstava više im vredi nego prolazni original, koji će pre ili kasnije morati
da izlože konkurenciji života, kad se, grozničavo prikovane za vlastita tela, pojave u
poslastičarnici, da bi ih ljudi videli u novoj haljini i s novim muškarcem. Žele da gledaju
portret svog voljenog, to lepo lice, u miru i tišini brloga bračne sobe, stisnute uz nekog ko
u njima tu i tamo lenjo nalazi utočište, kako ne bi neprestano morao da gleda samog sebe.
Svaka slika jače nam se ureže u pamćenje nego sam život, i onda, kad ostanemo sami,
dokono prebiramo po svojim raspevanim strunama i češkamo se između nožnih prstiju,
odakle izvlačimo sećanja: kako bi lepo bilo zaista se jednom otvoriti do kraja! Gerti čak
može da na klaviru ispeče samu sebe i onda ode muškarcu i isporuči mu svoje sveže
zemičke. A deca će to ispratiti tralalakanjem.

Svako od nas dobija najviše što može da ponese.

Livade su okovane ledom. Oni bunovni polako razmišljaju o odlasku u krevet, da bi se u

njemu potpuno stopili sami sa sobom. Gerti je grčevito ščepala Mihaela, može da traži od
nemila do nedraga, ali neće naći takvog kao što je on. U školi života, taj mladić je već
mnogo puta bio zvezda vodilja drugima koji se orijentišu prema njegovom izgledu i
njuhu sposobnom da u gomili neistina uvek nanjuši pravu robu. Većina kuća u ovom
kraju visi nakrivljena na nosećim stubovima. Štale za sitnu stoku oslanjaju se na zidove
kuća poslednjim atomima snage. Oni koji su čuli nešto o ljubavi, ali su propustili sticanje
dobara koja uz to idu, moraju sada da se stide pred sopstvenim malim ekranom na kome
neki čovek upravo gubi u igri sećanja, koja bi želeo da prepusti onima koji o njemu vode
brigu i zaljubljeno ga posmatraju stisnuti na svojim vrućim stolicama ispred malih
ekrana. U svakom slučaju, oni imaju moć da u sećanju sačuvaju ili odbace sliku, da je bace
niz liticu. Ne znam da li sam sada povukla pogrešan obarač na oružju vida, ili sam
nabasala na pogrešno skretanje u carstvu čula?

Mihael i Gerti ne prestaju da se dodiruju, proveravajući jesu li još uvek tu. Ruke poput
kandži zabijaju jedno drugom u dobro opremljene genitalije, koje su za ovu premijeru
svečano obukli. Gerti priča o svojim osećanjima i o tome koliko bi daleko želela da ih
prati. Polako se budeći, Mihael se čudi kakva mu je to sad ruka sletela u krilo. Odmah bi
ponovo da jebe, pa odguruje ženinu ruku i pokazuje svoj zategnuti remen. Povlači je za
kosu k sebi, sve dok žena ne zaleprša nad njim kao ptica. Ona se probudila iz seksualne
narkoze i namerava da upotrebi usta za beskrajne priče. Umesto toga, mora širom da ih
otvori i pusti Mihaelov kurac u njihov kabinet. On prodire u nju da bi nežno mogao da
se pojavi njegov mlaz. Toliko vuče ženu za kosu da joj glava pljeska o njegov čvrst drski
stomak, a onda joj ponovo odguruje glavu samo da bi je iznova, licem napred, natakao
na svoj ražnjić. I tako to traje neko vreme, a nama je teško da shvatimo da se u istom
trenutku hiljade drugih bezosećajnih ljudi valja u sopstvenim brigama, njih je strašni Bog
prisilio da u njegovoj osvetljenoj fabrici tokom cele nedelje žive odvojeno od svojih
najdražih. Nadam se da vaša sudbina ima širi obim struka i da u nju može da uđe mnogo
više toga!

Oboje se troše nemilice, jer imaju dosta zaliha u svom skladištu. Ti predivni i nestalni,
koji kod kuće imaju najnovije erotske kataloge, narastaju do razorne bujice. A tek oni
kojima sve to više nije potrebno, jer su sami sebi dovoljni! Oni mogu da ponude sebe
same. Izlivaju se preko svojih bedema i nasipa, jer za sebe kažu da su nepostojani, i
izručeni na milost i nemilost svakom doživljaju koji ih večito odvodi na pogrešne puteve,
zato što je njemu svaki cilj podjednako dobar. Iznenada, najpre snebivajući se, a zatim sve
snažnije, Gerti oseća da će neodložno morati da mokri. Prostorija je suviše mala za njene
mirise. Gerti zadiže krajeve kućne haljine preko bedara, ali je malo pokvasila pojas. Iz
zabave, Mihael stavlja ruke pod mlaz koji se jasno čuje, i hvata tečnost u dlanove. Smejući
se, umiva njom lice i telo, a zatim šakom obara ženu na leđa i grize mene još uvek mokre
stidne usne, dok iz njih ne isisa i poslednju kap. Zatim povlači Gerti u njenu lokvicu i
valja je po njoj. Oči su joj se iskolačile. Ali tamo nema svetlosti, tamo je mračno, u njenoj
iskeženoj lobanji je mrak. Praznik je, sami smo sa sobom, i zabavljamo se sa svojim polnim
organom, našim najdražim gostom, koji bi, međutim, da ga neprestano hranimo samo
odabranim delikatesima. Opet joj je s tela strgnuta haljina koju tek što je obukla, i žena se
valja duboko u senu. Na podnim daskama tamna vlažna mrlja kao od nekog višeg bića
koje niko nije video da dolazi. Od osvetljenja samo mesečina, koja će ljupko da otpočine
u dražesnoj sadašnjosti, očekujući zauzvrat dragocen poklon.

Ženine grudi, te blede vreće što počivaju na njenom grudnom košu, dosad su koristili
samo jedno dete i jedan muškarac. Da, muškarac kod kuće uvek iznova peče svoj
svakodn. hleb koji se silovito diže. Grudi možete i da operišete ako vam za ručkom vise
do stola. One su stvorene za dete, za muškarca, i za dete u muškarcu. Njihova vlasnica
još uvek se bacaka naokolo u sopstvenim izlučevinama što polako otiču. Kosti i koščice
joj zveče od hladnoće. Mihael snažno zagriza u njene stidne dlake, šumeći u dubini, dok
joj vuče i uvrće bradavice na grudima. Svakog časa će njegovi bogomdani darovi da
porastu u njemu, i on će morati da ih ispljune. Ako želimo savez, negde moramo da
uvalimo kurac. Ili ćemo sačekati još malo? Vide se samo ženine beonjače, a istovremeno
se čuju samo glasni krici.
Mladić iznenada oseća strah od potpunosti u kojoj bi mogao da se raspe, a da se ipak ne
raspadne. Neprestano izranja iz žene, samo da bi ponovo sahranio svog ptića u njenu
kutijicu. Sada je polizao Gerti od glave do pete, a uskoro bi svojim jezikom, na kom je još
uvek reski ukus njene mokraće, mogao da joj unakazi lice. Žena pokazuje zube, ugriza
ga. Boli, ali to je jezik kojim se sporazumevaju životinje. Povlačeći je za kosu, mladić joj
podiže glavu s poda i njenim potiljkom udara o pod s kojeg ju je maločas podigao. Istog
trenutka žena je razjapila gubicu, koju Mihael penisom temeljno krči. Oči su joj pritom
zatvorene. Mladić snažno nabija koleno između ženinih bedara i primorava je da ih opet
otvori. Nažalost, to nije ništa novo, jer je isto tako postupio i prethodni put. Sad ste
konačno u vlastitoj koži, a vaša požuda ostaje uvek ista! Ona je beskrajni lanac
ponavljanja koja su nam svaki sledeći put sve manje privlačna, jer su nas elektronski
mediji i melodije navikli da nam svaki dan u kuću dostavljaju nešto novo. Mihael razvlači
Gerti levo i desno kao da hoće da je razapne na krstu, a ne, kao što je isprva nameravao,
da je okači u ormar s drugom odećom koju retko nosi. Zuri u njenu pukotinu, čiji sadržaj
sad već dobro poznaje. Kad se okrene, jer ne može više da izdrži njegove ispitivačke
poglede i ruke koje je štipaju i kopaju po njoj, žena dobija nekoliko šamara. On želi i sme
da vidi i uradi sve. Mnoge pojedinosti se ne vide, i, ukoliko dođe do ponovnog susreta,
baterijska lampa će morati da odradi svoje pre nego što iz mraka ozareni uđu u radionicu.
Žena mora da nauči da trpi gospodareve poglede u njene genitalije, pre nego što se suviše
veže za njegov kurac, za koji je vezano još mnogo toga.

Seno pada preko žene i pomalo je greje. Majstor je završio, ženina rana je otečena, a
trzanje njegovog uređaja pokazuje da bi se Mihael rado povukao u čiste odaje sopstvenog
tela. Toj ženi je već postao podijum s kojeg će ona govoriti o svojoj čežnji i njegovom
mišićavom torzu. Tako se, bez prethodnog fotografisanja u donjem vešu i uramljivanja
slike, postaje središte dobro opremljene sobe. Taj mladić je stvorio svu tu raskoš i uspeo
je toj groznoj bledoj gromadi mesa, koja se još uvek prostire pod njim, da oboji obraze
rumenilom blagim poput večernjeg sunca. Uzeo je ženu u zakup i, što se nje tiče, kad god
poželi, rukom može da prelazi po naborima ispod njene haljine.

Gerti obasipa Mihaela mekim pahuljastim poljupcima. Uskoro će morati da se vrati kući
svom gospodarčiću, koji ima i svojih dobrih strana. Uvek želimo da se vratimo na tlo
zahvaćeno vatrom, i pocepamo ukrasni papir pod kojim se skriva nešto novo, prerušeno
u ono što već veoma dobro poznajemo. A naša zvezda padalica ničemu nas ne uči.
9.

U pratnji nepoznatog vozila žena se sada vraća blagodetima doma iz koga je pobegla.
Treba je ponovo staviti u njen kuć. bioskop. Na kućno ognjište vratiti tu ženicu, na koju i
drugi bacaju oko. S brade joj curi bala, to je prva stvar koju njen muž primećuje. Sada je
mladić zabrinut za ženu, jer se nakratko zagledao u njenu najdalju daljinu i spustio svoje
vlažne ruke na njeno lice. Zaista nije vreme da ležimo na suncu i napadno pokazujemo
svoje telo. Iznenada je ponovo počeo da veje sneg. Da li se direktor već obratio svojoj
osiguravajućoj kući, kako žena ne bi mogla tek tako da ga zameni nekim mlađim
građaninom? Ranije je muž često dolazio kući pravo iz bordela, gde se naprezao
lenčareći, dok su ga drugi prali, šišali i obarali poleđuške. Da, u javnoj kući okružnog
grada on je bezbedno ljuljuškao svoj teški čun. Ali ti dani su prošli. Sad mora sam da
zabavlja vlastitu ženu, i to vlastitim kandžama, sa svoja dva testisa i čmarom, jer se s
takvim rekvizitima odvija utakmica na domaćem terenu kada dete nije pri svesti. Taj
čovek je trom čak i kad u ogledalu posmatra odraz svoje nove kravate. Poput krika uleće
među svoje zaposlene koji se prave ludi, tako da uvek dođu poslednji na red.

Kuća već počiva u dubokom noćnom miru kad stignemo tamo. Samo u jednoj sobi gori
zabrinuto svetio, i to zbog dragocenog deteta koje se pri pomisli na nastavu ispovraća u
krevet. U dečjoj sobi, direktor se trudi da izbaci iz sebe sav bes. Tu nije na svom terenu, i
ne voli da čuje zvuk vodokotlića. Umalo nije eksplodirao u svojim sokovima kad je po ko
zna koji put ugledao prazne boce belog vina, i to najjeftinijeg veltlinera. Zar ne može da
pije mineralnu vodu i prisebno pruži ljubav detetu? Ženi je zabranio da toliko loče, ali
ona se i dalje radosno naliva vinom. Da li je to njegovu domaću životinju rabio neki drugi
bik, a ne njegov, domaći? On spušta svoje usne na dete, tako nežno da se to ne može
opisati. Dete sad spava. Ono je, samo po sebi, smisao direktorovog života. Otvorenih usta
ono počiva u sanduku svoje sobe, koju deca siromašnih viđaju samo kad su bolesna. Koje
to dete u ovoj zemlji ima sopstvenu sobu, napravljenu po njegovoj meri? Koje pritom,
može da gleda u plišane medvediće, slike sportista i pop-pevača? Zbog seksualne rike
njegovih roditelja, dete su smestili na mirno mesto. Ono je međutim dovoljno vešto da
jurne na ključaonicu, pa da i samo zaurla kad ga štapom mlatnu zbog površinskog
zamućenja na vratašcima njegovih pantalona. Kakva je to dreka!

Izgleda da je sin postao vidovit, pa vrlo često izroni odnekud iz najmračnijih ćoškova, jer
njegovi roditelji ne znaju šta znači suzdržavanje kad je reč o telesnim funkcijama, oni još
uvek veruju u fizički posao! Hrišć. društvo koje ih je venčalo blagoslovilo je to
zadovoljstvo. Ocu je dozvoljeno da se do milje volje sladi majkom, da poseže za rupama
na odeći njene duboke uvređenosti, sve dok ona ne prestane da se plaši otkrivanja svojih
tajni.
Oni koji su daleko od nas leže u svojim krevetima, da kucnem u drvo, kako bi se dobro
odmorili za sutrašnji dan. Suviše su umorni da bi ih strašni Bog pozvao da svrše u
vremenu i odu najmilijima, koji su prerano umrli. Sjutra će na brzinu smazati doručak i
krenuće autobusom na svoje male poslove; a njihovi najmanji poslovi, deca sede pored
njih, jer moraju da idu u školu. Direktor fabrike korača prema posebno velikoj klupi,
rezervisanoj za sveštenstvo. A oni koji u njegovoj fabrici čekaju penziju, poslušno stoje
iza njega. Samo nekim čudom ti ljudi nisu postali životinje, iako žive kao životinje, govori
njihov nadređeni svojoj ženi. Njihove blede debele žene nimalo ih ne podstiču, pa ni u
njima nema životnog žara, kako bismo mi gospoda to rekli. Ko bi pomislio da direktor
nakon sv. mise svojoj ženi skida gaćice i uranja u nju prvo jedan, a zatim dva prsta,
proveravajući da li joj je voda došla do grla. Pitam se šta se dešava u dubinama drugih
žena. Šta god da je, verovatno bi želelo da se privije uz debeli električni vod na površini.

Sada ćemo u ovoj rimokat. zemlji još malo da se molimo Bogu, da bi svi videli kako s
naših ruku spiramo nedužnu krv koju je Bog teškom mukom pretvorio u samog sebe:
muškarac i žena, tačno, to je Njegovo delo. U pismima čitalaca, koja šalju novinskim
redakcijama, oni su verni sebi, jer su deo hrišć. arhitekture koja uvek stremi ka nebesima.
Protiv pape nema šta da se kaže, on pripada Devici Mariji. Otkud bi inače znao koliko je
ta žena skromna, a ipak žudi za tuđim dušama? Žena, na primer, ume da uobliči svoja
usta u cev, u koju, na kolenima, prima direktorov ud. Nemojte da se pravite da to još
nikad niste gledale u svom kućnom bioskopu! Baš kao i vi, navodno je i Isus, taj večiti
putnik kroz Austriju i njoj bliske zemlje, hodao naokolo i gledao da li bi mogao negde
nešto da poboljša, nekog da kazni, ili da utiče na njega. I pritom je naleteo na vas. I voli
vas kao što voli sebe. A vi? Volite samo novac koji pripada drugima? Da vi i ličite na
takve, zato napišite pismo novinama Prese. u kome ćete izraziti svoju ljutnju prema
onima koji nemaju Boga, odnosno koji, i kad bi ga imali, ne bi znali šta da rade s njim!

Sve je to naše!

Žena nimalo ne pazi na svoje glasne žice dok se auto zaustavlja uz škripu kočnica. Vrišti
kao da su je podmazali, jer veltliner još uvek deluje i miluje je iznutra. Ona viče i svađa
se, sve dok se potpuno ne spusti noć i unaokolo počnu da se pale svetla. Odmah zablista
i njena kuća, a teški muškarac koji upravlja fabrikom istovara se u svoje drsko telo,
verovatno od uzbuđenja što mu se vratilo ono što je verovao da je izgubio. Stoji pred tom
toplom medveđom jazbinom u kojoj svi instrumenti zasviraju, čak i pod dečijim prstima.
Gerti, jesi li to ti? pita on, pogledom prelazeći svoj skučeni horizont. Koji bi živ čovek
želeo da izgubi nešto svoje? Odmah će, hvala bogu, ponovo moći da posegne u središte
između njenih nogu, i proveri da li korpa za hleb stoji dovoljno visoko. Van domašaja
drugih. Samo što je sad puna mrvica. Njegova pouzdana alatka, vođena rukom pravog
majstora svog zanata, baciće se na posao tamo gde još niko nije bio. U to ne sumnjamo.
Muškarac je spor kad mora da bira između više božanstava (sporta i politike), ali je veoma
brz kada, prvo prednjim kopitama, stupa na pozornicu na kojoj se sve vrti oko njega i
njegovog posla. Bez ustručavanja, mladić razmenjuje pogled s Gertinim mužem i
pozdravlja ga. Zajedno sa svojom kućnom haljinom, žena ispada kroz vrata automobila,
ne pokazujući ni najmanju želju da se ponovo spari. Valja se po tlu, sahranjujući ispod
sebe tog mangupa, to mladalačko telo koje sad dokono misli samo na hranu. Čim joj je
muž poželeo dobrodošlicu, ona zna da će joj u najmanju ruku grickati uši. Uskoro će mu
biti lepo, jer kao što raspolaže ženom, tako raspolaže i umetnošću, tom ljutitom
grabljivicom koja lovi po nama i našim stereo-uređajima. Direktor ženi već šapuće na uho
da je prava drolja što joj, uz njen pristanak, odmah i pokazuje. Zar nije divno kad nam je
žena ponovo kod kuće? A i detetu je potrebna majka. Ona mu pokazuje važne stvari,
mada je njemu sve to na televiziji mnogo bolje prikazano.

Bog se kao priroda pojavljuje iz spoljašnjeg sveta. U glasovima. Tamo zaposleni stanuju
i šire ruke, u koje, međutim, ne pada ništa. Na onome što jedu otvaraju se rane koje su
životinji nanete još dok je bila živa. Jedu i nešto grudvastog oblika, što su ispekli, čitave
gomile nalik njihovim telima i njihovom neprijatnom smehu. Nakazni su kao i njihov
nasad, ti kivni naslednici koji se vuku za njima kao sline iz nosa. Njihova deca! Koja u
dugačkom karavanu (na Kalvariji svog života) ljudima idu na živce onim što televizija i
oni nazivaju sportom. Ponekad se mali deo čovečanstva raspada. Zar to još nikada niste
primetili sedeći u javnom prevozu pored nekog sasvim prirodnog, ko, kao ni vi, nema
novca za auto? Ako jeste, onda to, sem vas, niko drugi nije primetio. Neki od njihovih
potomaka, koje su napravili u toku noći, nisu dobri ni za fabriku. Oni su isparenje koje
sami izdišu kao alkohol. Izgleda da ih ne pogađaju čak ni njihove teške bolesti. Taj divni
suživot sa ženom i detetom, kakav možete da vidite ovde, u toplom domu gospodina
direktora, gde se senke tela preklapaju pomračujući podne, dok drugi moraju krvavo da
rade: sve to i još više gledate na ekranu, zadovoljavajući svoju jadnu radoznalost (želeći
pritom da konačno vidite same sebe u nekoj drugoj ulozi i, ako je moguće, ne od kartona!)
Pod staklenim zvonom njegovih zadovoljstava, ljudi iz sela gledaju svog direktora kako
hoda naokolo, i primećuju da je ispod njega ostalo mesta za bar još jednu osobu koju je
sam odabrao. Svi oni rade u njegovoj fabrici. Ta stoka u vozovima, kojima se svaki dan
odvozi i dovozi s posla, nagurana je u kupee, u kojima jede kobasice i čeka od države ono
najgore. Polako se spustila noć i pozvala nas da joj se pridružimo. Sada ćemo malo da
odspavamo.

Ženu iz auta delimično izvlači direktor; a delimično se ona sama pridiže iz vlažnih
studentovih ruku i staje na površinu ove zemlje. Vidimo mladića, koji će sasvim sigurno
napredovati, i kome fabrika papira nije potrebna, tog brzog mladog tikvana, kako
svesrdno pomaže da ženu smeste u njen obor, kao što se roba smešta u izlog. Posao je
obavljen. Mladić čuje sebe kako objašnjava da je ženu pokupio na putu, pijanu. Čini se da
je još uvek zbunjena i izgubljena. Drhti od hladnoće. Pred samim ulazom naređeno joj je
da se pribere i pređe preko praga To je njena pasja kućica. Baš tu gde se odmaraju njeni
voljeni, koje je svojim radom napravila takvim. Čim je Bog sklonio pogled s njih, već su
posegnuli jedno drugom među noge. Da, oni ne mogu da ostave na miru svoj polni organ,
iz njihovih malih pištolja mora neprestano da se bljuje vatra. Taj ud, koji su (u svojim
večitim pričama) naduvali do veličine repa zveri koja se nečujno prikrada, pripada njima.
Čak i dete već želi da bude dvostruko prisutno, pa urla naokolo (Tu se dvaput viče! Kao
osoba i njen zastupnik u malom, ali vernom izdanju!). Direktor puni i nabija to oružje
ispod svog trbuha. Dete se zanima za umetnost i sport, ali rado sluša i pop-muziku na
radiju, na kome se vrti bez prestanka. Da budem iskrena, nimalo mi nije žao tog deteta,
jer se njegova majka vratila dobro poznatim obalama i ormanima. Prilepila se kao smola
za muževo rame. Njegova aparatura već tapka iznutra, po zidovima pantalona, tražeći
zavičaj u njenoj rupi. Žena se mlitavo naslanja na posuđe koje danas nije oprala, jer to
radi njeno osoblje. Sluškinje su jeftine, zato što za žene nema više mesta u fabrici, gde
mogu da izađu na površinu sveta, a da pritom ne moraju odmah da začnu. Te žene
svakodnevno iskopavaju kao rudu iz rudnika, ili ih isteruju u noć. One rađaju dečicu. Zar
niste primetili da noću samo bogati pristupaju carstvu zadovoljstava? Da, tada i oni
konačno rade! Pa i na njih jednom mora doći red, kad su već došli na svet i sede u svom
mercedesu: samo oni imaju pravo na osvajanje.

Kućna haljina zemlje dembelije (kupljena u carstvu visoke mode, u Beču!) leprša oko
žene. Ona je mrtva umorna. Alkohol u njoj se ohladio. Čemu sva ta galama koju direktor
sad diže? Zašto se žena, neprimereno obučena, uputila u jazbinu za igranje usred
prirode? Psi ne hodaju naokolo bez povoca! Žena se zakašlje kad je muškarac mlatne po
zatiljku i savesti. Ipak ga obuzima briga, pa pritiska ženu na svoje grudi. Obavija se oko
nje, tako da nam kućna haljina više neće biti potrebna. Kad bi samo otišao taj mladić koji
je omogućio poređenje između sadašnjeg i prvobitno zamišljenog tela, čiji je plan odobrila
služba za građevinarstvo. Samo se strpite, kad dođe vreme svi ćemo se pozabaviti
bekstvom od svog ružnog izgleda.

U svojoj prvobitnoj verziji je i direktor fabrike papira izgledao mnogo bolje nego što to
sada, u svojoj neljudskoj okrutnosti, možemo da zamislimo. Ova žena voli i nije voljena.
Po tome se nimalo ne razlikuje od drugih. Sudbina je neizbežna kao i ovaj prst kojim sad
upirem u vas. Žena je manja od apsolutnog ništa. Mladić se smeška direktoru, koji mu je
zahvalan što mu je vratio njegovo kučence. Bestidno posmatra izraz na licu čoveka koji
se smatra njegovim suparnikom. Ali ne bi mu smetalo da i sam poseduje fabriku papira,
umesto što ga mukotrpno uče pravu i zakonu. Mladić se ne oseća ni jednak ni blizak
ljudima koji se blaženog pogleda teturaju nedostupnim stepenicama fabrike, gledajući
onog koji zapošljava njihove udove i njihove ljubavi. A o čemu razmišlja student? S kim
će sutra da igra tenis.

Gospodin direktor sve više pada u toplu vatricu svojih reči. Tamo sede i ključaju one koje
nose seksepilan veš, i njime izazivaju svoje partnere sve dok im krv ne navre u motore s
kojima bi neprestano hteli da prže po putevima. Srdžbu sveta ipak pre osećaju siromašni,
kojima to i nije drago da čuju dok sa svojom decom šetaju strmom obalom potoka koji
izjedaju hemikalije. Najvažnije je da uopšte imamo posao. I da se s posla vraćamo kući s
nekom gadnom boleštinom.

Kao teška vrata ispala iz ležišta, tako Gerti tone u šarke svoga muža. Pitanje je hoće li
vrata izdržati kad burna vremena donesu oluje i sneg. Mladić treba da uzme još jedan
gutljaj žene, i to po mogućstvu već sutra. Sada će ipak drugi čovek, onaj redovni, da
okreće njene osigurače sve dok ne padne mrak. Direktor je na svom jeziku objasnio
mladiću da ova žena sme da počiva samo na onom mestu koje je on odredio kao njeno
večito počivalište. Da bi mogao da trza njene najbolje strune (levo i desno). Da, ovo
stvorenje pripada njemu. Navikao se na njega, kao što se navikao da piša u svoju noćnu
posudu. Ona je ovde uvek i zauvek, odatle i uzrujanost kad je žena najednom nestala, pa
nisu mogli da je nađu. Sve što mašta iznedri može da se napravi živim udom koji
nabrekne i ponovo klone, samo je pitanje kojim. Ljubav je ovoj ženi otvorila oči. Kao kad
kuckate o krajolik, prislanjate štap na njegov zid i gledate hoće li iz stene konačno da
potekne voda. Posao proleće slugama kroz ruke. A jesu li oni srećni? Nisu.

Dete će sve to da proprati jednim bu-bu, jer ne može da zaspi ako majka ne zna kako da
mu sa stopala opere prljavštinu života. Majčice, majčice, čuje se iza prozora, a zatim se
pojavljuje malena nevaljala glava, plod njene utrobe, zajedno s crvićem u njemu. Bilo bi
bolje da dete sad spava i da ne mora sve ovo da gleda. Dovoljno dugo su mesili njegovo
testo, tako da sad preko noći može da se digne i odšeta. A ujutro se onda šetaju umorni
ljudi kojima oko vrata ne visi nikakva lepota. Tumaraju naokolo poput jelena. Dete je sad
ovde. Sutra ujutru će celo biti umazano pekmezom, kao što će majku umazati sluz
njegovog oca i Sv. duha. U trku (preko kućnog praga) sin izlazi pred nju, jer mu je majka
nedostajala. Otac mora nešto da objasni, pa zatvara vrata studentu ispred nosa, on mora
da se pokaže blagonaklon da bi se kroz božansku blagonaklonost sjedinio s njom. I da bi
u miru božjem ženi raširio noge i proverio da li je neko bio tu, na pašnjaku gde se napasa
njegovo sveto govedo. Majka prelazi brisani prostor do sina, tu ničiju zemlju u kojoj mine
od tanjira govore: kod kuće smo, sasvim sami i sve nas treba oprati, dobrodošla! Direktor
želi da žena bude deo njega kao što je leto deo godine. Samo bi još trebalo da se probudi
dan. Da, dete ima pravo da bude u lepom okruženju. Ko još ne bi neprestano priželjkivao
ljubav, tog lopova koji nam se nečujno prikrade? Kladim se da i vi imate plišanu ovčicu
koju ne možete da sakrijete! Ko je kome ovde nedostajao? Ova planina je tu iz jednog
jedinog razloga: dolina negde mora da prestane, kako bismo ponovo mogli početi da se
penjemo. Sneg je bled. Muškarcu je veoma stalo do fabrike u kojoj proizvodi papir da bi
nam svima bilo bolje. I da bismo znali da nam je svima bolje. Sada ću to lepo da zapišem:
ja sam kao vosak u ruci papira. I želela bih da jednom upoznam čoveka koji bi imao moć
da me iznova stvori od onog što kažem.

Ali šta nam je više potrebno od plate u kesi našeg neuspeha? To jest, sigurno želimo da
postanemo nešto, i sigurno želimo, bar na papiru, da budemo nešto više. Ali moramo da
osetimo kako je to kad svojom krivicom sedimo u sopstvenom stanu, u kome nam je
telefon jedini gost.

On je bez srca, taj muškarac. Kao vatra razjeda kuću i izobličava ženu. Dete je počelo da
urla. Negde u daljini, usamljeni auspuh uzalud pokušava da na sebe skrene pažnju
spavača koji, nalik životinjama, nešto naslućuju, ali se ne usuđuju da jedno drugom kažu
bilo šta. Čak ni tokom dana ne mogu da se okrepe igrom mišića na lepim ljudsk. telima.
Njihovu sreću pritiskaju brige, što znači da su nam potrebni siromašni (i njihove ruke).
Mladić sad odlazi. Tek što je napustio glupo, nagruvano gnezdo u kome su se pojebali,
žena već lupa o vratašca u zidu, koja je sekirom svojih potreba već odavno razvalila. Slepo
pilji u pogrešnom smeru. Gde da ga nađe? Ali muškarci su tako nasilni da nepažnjom
zapale kuće u kojima spavaju njihove porodice, i ne znaju šta znače brojke na izvodima
bankovnih računa. Umesto toga sami sebe svlačimo da bismo zavarali nekog svojim
genitalijama. Da, muškarci prekrivaju sve puteve sami sobom. A vas baš briga što ovde
neko nešto oseća i što se vezuje za pogrešnog!

Čežnja je kratak štap koji je ova žena samoj sebi aportirala. Njoj je potrebno uzbuđenje.
Ono joj je već naručeno i isporučeno, pa ona svoje ciljeve traži van kuće. Stalno mora da
misli na njih i da ih, kao supu iz kesice, umeša u svoju neobuzdanu proključalu vodu, i
njom dotakne nepoznato srce. Pa i Kongresu katolika je potreban papa koji je daleko i
koji treba da nam doputuje. Čim dođe u našu domovinu, on postaje jedan od nas čovek
koga i ja poznajem! Za papu je svaki čovek poslednji, i treba da se izgubi pred svojim
ciljem! Ali to nije tako s ljubavlju! Muškarac bar može da zadrži sve za sebe i u sebi. Žena,
međutim, nikada ne može da se suzdrži po pitanju osećanja. U neprestanom vrenju svojih
želja, taj pol se pita šta sve da kupi.

Gde si bila? Reči se, poput udaraca, obrušavaju na Gerti. Očeva šaka zahvata i dete koje
se, njegova krv i meso, grčevito drži za majku. Nećemo sad da opisujemo ovu Laokonovu
grupu, u kojoj jedan visi na onom drugom i želi da veličanstveno stremi uvis.

Muškarčev bes jenjava. U njegovoj cevi podigla se buna koja je ugušena penastim
mlazom. Žena odmah mora skroz da se skine, kako bi dovoljno narasla, do njegovih
razmera. Muškarac želi da je udari svojim gromom, ali njegov požar ona ne može da
zauzda. On ima dovoljno šibica da uvek iznova zapali vatru, pa da ženi preda svoj koren,
da ga ispeče, skuva, ukuva i pojede. Dete su umirili čašom soka i stavili ga u krevet. Neka
ih sad ostavi na miru! I majku sasvim prepusti ocu. A ne da se vrišteći pentra po njoj i
vuče je za odeću. Majka je opet tu, i to je dovoljno. A očeva ptičica već cvrkuće iznad njene
brazde. Muškarac je odvlači u kupatilo, da bi se silom probio u nju i onda se još i popišao.
Baš lepo što je opet tu, mogla je biti mrtva!
Direktor stoji poput užarenog štapića ispred senika svog kreveta, pa se baca. Uvis ližu
plamenovi straha u ovoj svetoj noći austr. slame, kuda prolaze mala kola i gde se
pripoveda o svetoj životinji koja se gura na jasle socijalnog osiguranja. Nedavno je bio
Božić, kad se dete radovalo skijaškim daščicama koje bi mogle biti i njegov mrtvački
sanduk. Sada na red dolaze prolećne želje. U obilju svojih potreba i svog posla, otac ide
od jednog do drugog. Žena već odavno čeka priliku da nestane, ona zna šta je mladost,
pa zna i šta je izgubila, i gde više nema šta da izgubi. Tako to ide kad propadnu ljudi koji
zbijaju šale sa životom! U ženinom ždrelu zaglavio se tuđi jezik, a posle toga morate
pošteno da se nalijete da biste sprali taj ukus. S vrha skakaonice svog tela muškarac se
zaleće na ženu. Ona pokriva lice senkama, ali od slugu moramo dobiti ono što su dužni
da nam daju, makar i silom. Nikakva snaga ne bi mogla da se meri sa snagom
direktorovog uda. On samo mora da veruje u to. Kao i čitava naša državna skijaška
reprezentacija! Ali on kao da je nestao iz ženinog života, poput nekih danas istaknutih
ličnosti, čija će imena za deset godina zvučati smešno. Ta žena ne želi ništa osim mladosti.
Da napravi nekoliko brzih snimaka tih lepih tela, koja bi onda uslikala nju. Te vizije kao
da joj dolaze s neba, dok joj sklanjaju ruke s lica na koje se obrušava očeva pesma koja za
sobom ostavlja svetlocrvene mrlje od vina i od plača. Čime se još ljudi hrane (sem svojim
nadama), volela bih da znam. Izgleda da sav novac potroše na kupovinu foto-aparata i
haj-faj uređaja. U njihovim kućama više nema mesta za život. Sve prolazi čim prođe čin
kupovine, ali ništa nije gotovo, jer onda toga ne bi više bilo. I provalnici žele da nađu
nešto čemu će se radovati.

Muškarac čeka da mu voda proključa. Zatim u nju ubacuje ženu s koje je skinuo kućnu
haljinu. Čuje se njegov signal, prolaz je slobodan. Sve govori u skladu s njegovim
signalnim tonom. Muškarac udara ženu u krilo. Bodrenje s njene strane njemu nije
potrebno, on je itekako bodar. Stiče se utisak da njegov kurac nema mira, jer se u njenu
pičku pre toga ukopao neko drugi i uprljao joj tlo komadinom svoje kobasice. Zbog besa
će se taj muškarac i njegova fabrika potrošiti pre vremena. Previše se energije gubi na
urlanje što se ori njegovim svodom. Napolju je sve okovao led i sneg. Obično to priroda
dobro radi, ali ponekad moramo da joj pomognemo da za našim stolom u miru i tišini
pojede svoje vlasništvo. Spreda i otpozadi sliva se muškarčeva kiša u ženu, koju vuče po
podu. Male strunjače njenih grudi pošteno su isprašene. Na muškarcu visi nekoliko
kilograma njegove svekolike imovine, tvrde kao kamen. Bez straha posipa po ženi svoj
krupni šljunak, i onda šeta po dobro utabanoj stazi.

Sanjivo dete, koje je opet ustalo, ne bi trebalo toliko da lupa vratima kupatila, jer bi ni
krivo ni dužno moglo da nastrada. Da ne bi povikala, muškarac ženi savija uspravnu
stabljiku na kojoj se nalazi njena glava. Njegova ptica je budna i želi da je zatvore u kavez
ženinih usta, u kome se dobro oseća i gde nepristojno leprša dok žena ne počne da se guši
sopstvenom bljuvotinom koja joj se penje do grla i izliva se na muškarčev kundak i
drhtavi svod njegovih mošnica. Šta da se radi. Iz bezdana njenih usta on izvlači glavić i
prebacuje ženu preko kade. Njegov kurac stoji kao rogoz oko njenog kreveta u koji će
konačno da legne. Udaraju zvona ženinih grudi, alkohol teče iz nje kao voda, a u pičku
joj pljušte krupne kapi. Ne, ovoj ženi direktor neće dozvoliti da tek tako ispadne iz
njegovog gnezda. Ona ne treba da sluša svoja čula, već njega, jer on misli i za nju.

Na samo nekoliko minuta žena je kročila u arenu u kojoj potrošači uče da plivaju. Sada
sedi u kadi punoj vode, a muškarac je sapuna. Njena kućna haljina odavno je izgužvana,
pa je treba očistiti, iseći i ispeglati. Dok je pere i polira, muškarac ženi čupa čitavu šaku
dlaka s pičke. Kandžama se zabija u škrge njene ribice, prodirući prstima duboko u
podzemne vode, u koje je pre toga ubacio svoj moćni paket. Ona se bacaka i cvili jer je
peče! Na grudima, po čijim se granama kače želje, muškarac ispitivački drpa okrajke
kobasica koje je ostavio neko drugi, prstima ih zavrće na jednu stranu, i onda pušta da se
polako opet vrate u prvobitni položaj. Tvrde poput dugmadi, u nas zure hladne oči
bradavica. Gospodaru se nikad ne može udovoljiti, sve i da ste kraljica. Već klopoću
užasne posude koje moraju da prime sadržaj muškarca. A vrata čekaonica otvaraju se i
zatvaraju, dok u njima čekaju gomile kostiju nezaposlenih. I te bujice ćemo uspeti jednom
da ukrotimo.
10.

Mogli bi da počivaju u miru i sigurnosti. Ali pre toga bi sunce koje viri kroz proreze na
njihovim telima moralo da ih obasja žarkom svetlošću: oni mogu da čine sve zbog čega
vredi imati telo! Jedni drugima mogu da strgnu šešire i s nekoliko udara pređu preko
onog drugog. Njihov stan izgleda božanstveno, a oni, taj kratkotrajni prah što treperi u
sunčevom zraku, sparili su se nekoliko puta i pre nego što su stigli na pojilište moćnika,
hitro kao gepardi. Da. Zbog čega bi inače imali jedni druge i negovali se vodom i tuširali
se emocijama kao da će ih proglasiti svecima? U partneru su našli ljubav i poštovanje za
svaki delić svog tela. Baš kao što se radnici, koji, osim u fabrici, rade i na zemlji, i koji
nerviraju svoje predradnike jer na poslu uvek zadremaju, okome na svoju stoku, prerezu
joj grkljan i oderu kožu. Baš onako kako su to već mnogi osetili na sopstvenoj koži. Oni
siromašni izlaze iz štale u gumenim čizmama, lepe cipele ostaju u kući kod lepe žene,
koja se nad lavorom pere ispod pazuha. Krv zeca kojeg su deca volela kaplje mu s rukava
žaketa. Ali i taj čovek, koji je na ovom svetu zato da bi živeo, ponekad iza grma postane
ljubazna pojava, tamo je s plesnog podijuma odvukao devojku, koja uopšte i ne zna od
čega se brani.

A oni koji žive u svetlosti što pada kroz žaluzine na prozoru, to je ipak nešto sasvim
drugo: oni su jedno drugom najbolji, čak i kad dopuste da ih pomiluje vreme što leti; niko
ne može da vidi vreme, tu kremu za sunčanje u rukama stvaranja, ali oni koji se njom
namažu da bi se zaštitili od snažnih zraka, mogu udobno i mirno da sačuvaju sebe. Čini
se da je pored žena, poput ove na slici, koju je zbog svoje naslade suprug uskladištio u
pretinac, vreme prohujalo ne ostavivši traga.

Oni veliki, koji pohađaju školu profita, veoma su zabrinuti zbog podržavljene imovine
koja se svom težinom okačila o njihove kese s novcem, kao što se ovaj direktor okačio o
ženine kese s mlekom. Direktoru su vlasnici objasnili da bi koncerni, predivni u svojoj
pohlepi, kao i u svom gnevu, rado odigrali partiju s lokalnim stanovništvom, koje bi kao
zalog dalo svoj život. Deca gubitnika odmalena znaju koja je strana hleba namazana, pa
između kriški poslušno stiskaju tanke listove nareska! Da bi se stambenoj štedionici to
isplatilo, pa da može da isplaćuje superpremiju. I direktor bi možda mogao da učestvuje
u toj igri, i uz to da peva.

Ali ima on i drugih briga, jer teret života niko ne nosi sam. Gore ima razdeljak, a dole svoj
novčaničić s genitalijama, koji nosi ženi da bi joj se zacaklile oči. Videćete kako to izgleda!
Njegovi pozamašni mesečni prihodi neizmernom radošću ispunjavaju mu glavu,
izlizanu od stalnog blagosiljanja novcem. A nas, sluge, odmah su prepoznali po onom što
jesmo! I priznali su nas, jer je u dubinama uvek živo, tu se ljudi slivaju u gostionicu.
Uskoro ćemo svoju životinju smestiti na suvo, gde će po njenom izmetu padati otrovna
rosa banaka. Zbog našeg naglog rasta i razvoja pate oni beznačajni, koji ne vide dalje od
svog nosa, i koji moraju da odvozaju još mnogo časova vožnje pre nego što praznih glava
i puni odlučnosti kroče pred svoje nadređene. Njihove želje ne mogu da budu ispunjene,
jer padaju posečene kosom njihove štednje (ah, ta čovekova ušteđevina!). Da, taj direktor
je sasvim u svom elementu. Ograničava tuđe neodmerene korake, zato što je neizmerno
bogat za one koji moraju naučiti da pored njega padaju tiho kao lišće. Da ga ne bi ometali
dok svira na svojoj violini. On ne vidi zašto bi morao da se suzdržava iza rampe svog
kaiša koji mu lepo pristaje, jer možda je neko drugi prebivao u njegovoj ženi, u kojoj sme
da prebiva samo on. Hvala vam što ste slušali moje uvrede.

Nežno poput ukroćenog groma, kakav ume da bude kad je za nju veoma raspoložen,
muškarac se saginje prema ženi, njušeći joj kožu koja isparava mirisom životinje. Žena
sad želi da spava. Ali ta odluka nije baš najpametnija. Nju ispunjavaju nedavni događaji,
a ukoliko se još više priljubimo jedni uz druge, primetićemo da budućnost pripada
mladima, ako su studirali i ako su njihovi roditelji naučili da ih, u nekontrolisanoj prodaji
mesa, zavade jedne sa drugima. Susedova deca treba da padnu kao trulo voće s drveta.
A ova žena već se otvorila beznadežnoj ljubavi, nežno kao vratašca na zečjem kavezu,
dan nakon što smo zaklali sve zečeve. Već je unutra dovukla sav svoj nameštaj, i zidove
oblepila tapetama s cvetnim dezenom! Do njene pičkice vodi još samo uzani puteljak, gde
on, student, zajedno s mojim čitaocima, naočit mladić, blagog temperamenta, čeka da
ponovo nežno uđe. Ako se svi držimo zajedno i ako držimo na okupu sve što imamo,
onda bi se mogle obistiniti naše slutnje. Mi tu nismo potrebni! Ako uopšte imamo pravo
na dobar život, onda je to onaj u sećanju neke drage životinje koju smo hranili, ili nekog
dragog čoveka kojeg smo nahranili samim sobom.

Direktor bi svakog trenutka mogao da tresne ženinom glavom o zemlju u vrtu. Samo nek
se ona pripazi dok maskarom maže trepavice. Ali odustaje od te namere, jer se u njemu
bude potrebe kao izvor u šumi, i bespotrebne suze razmazaće ženino lice do
neprepoznatljivosti, a purpurne mrlje (Gerti!) procvetaće na pustari njenog tela. Osim
siromaštva, svakog može da smekša i dan što se rasplamsava, i kafa što nam se sliva niz
ždrelo. Nije dobro ako sem čišćenja svojih odaja ne volimo ništa drugo, i ako nemamo
nikog ko bi nas svaki dan otvorio da proveri da li je u naše dražesne organe svraćao još
neko. Ali ne plašite se, ostaćemo onakve kakve jesmo. Ubrzo ćemo pokriti ponor, kao što
svežim salonitom pokušavamo da pokrijemo krovove svojih kuća, na koje padaju senke
kreditnih kamata. Šef onda brzo dolazi kod nas u štalu, svojoj stoki koja leži izudarana i
vezana lancem svojih želja. Ko ima malo gazdinstvo i na njemu kućicu, taj će prvi osetiti
ukus nezaposlenosti: tako govore ljudi koji su se upravo obukli u nekom božanskom
butiku, a zatim se stisnuli iza pisaćih stolova, gde niko više ne može da ih odobrovolji.
Čak ni voda što se lagano tare o četkice njihovih genitalija, koje koriste da jedni drugima
oboje želje, ne može da ih podstakne da budu bolji prema svojoj živoj imovini, tim
preplašenim službenicima u vlastitim ćelijama smrti. Često satima moraju da se voze
kako bi se vratili kući voljenom čoveku, i uključili struju koja prolazi kroz stolice.

Ko je sagradio lepu kuću u kojoj ga drmusaju držeći ga za potiljak taj ne jede u tuđim
gostionicama. Senka pada na ulicu. Na putu s posla kući, svi svraćaju u bednu gostionicu
da popiju pivo. Na direktorovom čelu nema ni traga brigama. Kao violinista, on je običan
prdež, ali uprkos tome prevrne ženu za pet minuta. Vidi se da je spretan, dok svojom
toplom kanticom za mleko brzo udara o ženino vime. Da li ste videli kako ju je nabio ženi
u usta? Još uvek ima problema s parkiranjem svojih krila. Ali gospoda vole brzo da obave
svoje poslove, uvek su u žurbi. Pa i vi se raspalite kad vam neko svaki dan bali po pički!
A napolju prolazi savesni policajac i nešto zapisuje. Neki su videli moćnika kako je
pokleknuo pred znakom zabrane lova, ali kad je reč o ženama kod kuće, gde je toplo i
suvo, sezona lova uvek je otvorena! (Ta divljač uvek je spremna. Zavesu dodiruje
hladnim rukama kroz koje prolazi samo donji veš.) Taj gospodin, u kome se budi njegova
potreba za uzbuđenjem, pojavljuje se nad ženom kao znak na nebu. Jezikom izaziva
pulsiranje u njenoj posudici sa sokom, koju je čvrsto stisnula među butinama. Morate biti
sposobni da pokažete šaku kojom udarate o sto. Na nekom drugom mestu, uz pucketave
zvuke, ljudi dovoze na popravku auspuhe i mozgaju nad svojim motorima da ne bi
zakasnili na posao. Uveče se iza ograda rasplamsa vatra njihovog besa ako im je žena
skuvala nešto loše! Šta je ovo! urlaju, dok žena gleda kroz prozor daleko uvis,
izranjavljena i ispucale kože, kao da je upravo prešla preko Alpa. Ti ljudi nemaju vremena
da se troše u borbi za neki lep cilj koji spreda ima grudi (vatra ima smisla jedino tamo).
Čak nam i sopstveni automobili troše poslednju kap našeg goriva.

Direktor se grčevito uhvatio za svoju susetku u krevetu. Hoće li dokrajčiti tu ženu pored
sebe, koja već odavno nije ni za šta? Živi pored njega, pogledajte samo, na veštačkoj hrani,
i ne bi trebalo da ulazi u nepoznate zgrade, u potrazi za nekim ko bi glumio njenog muža
i gurnuo joj jezik u pičku. Direktor ne koristi kontraceptivna sredstva, jer bi voleo da vidi
samog sebe još nekoliko puta, ali uvek u manjem izdanju, kako ga niko i ništa ne bi
zasenilo. Korača obasjanom šumskom stazom i svojim svrdlom ženi razglavljuje usta.
Majstorija kojom se muškarac služi, i koja na ženi ostavlja jasan trag, tera ženu na kašalj.
(Obrađuje svaki pedalj njenog lepog tela.) Čini se da je čovek fasciniran činjenicom da
sasvim sam može da porodi čitavu dužinu svoje stvarčice. On je dakle u stanju toliko da
se promeni, da između njega i žene izbija svađa zbog njegove trajnožareće peći. Kakva li
to samo aktivna supstanca mora da bude! Skoro božanska! Hvala bogu pa sam uspeva
da se poveća, a da ga pritom ne okače poput izmučenog sveca na zid! Kakav muškarac! I
onda kao kiša može da se obruši na svoje! Ali zašto ponovo prave stepeništa koja vode u
kućice u kojima niko živ ionako ne bi dobrovoljno stanovao. Da, najsiromašniji hodaju
sitnim koracima, kako bi konačno došli sebi.

Vičući, direktor se poput burgije probija u Gertina usta. Pre toga je bio primoran da
pobesni, to jest da pokaže kakav zaista jeste. U tome su ga, zapravo, još od mladosti
podržavali sa svih strana. On komanduje svojim zvucima kao i podanicima. To nije teško.
I sin mu već svira instrument, a obronci, poput ruku, prosipaju odozgo kisela stabla. Žena
gazi, i gaze je dok ne vrisne. Ne, u ovo doba ne sme da se hoda po kući, da se zapali
cigareta, da loče ili preti osoblju. Opet joj skida spavaćicu, da bi mogao svuda da je ispipa.
Često koristimo krevet u kome prespavamo rat polova. U tom krevetu mogli bismo lako
da nadmašimo i sami sebe, samo da bismo se uz zasluge probili gore do onih
pokvarenjaka. Ni na jednom drugom području ne napreduje se tako brzo (kad su u
pitanju žene) kao kad ti lice koje imaš dobro pristaje. Uostalom, ne ide kamen na pašnjak,
već životinje dojure do njega i o njega trljaju glavu. Žena mlatara rukama oko sebe, kao
da želi da postane besmrtna, okružena tim električnim uređajima. Odjekuje kao krik koji
nam se otima kada usred belog dana grom ne može da se obuzda, pa tresne u televizor.
Onda taj uređaj koji nam prekraćuje duge večeri moramo da odnesemo na popravku.
Direktor će danas još jednom da opali iz svoje puške, jer želi da bude siguran kako će
žena ostati da leži krvava na podu. Našla mu se na putu u nezgodno vreme. Žena diše i
krklja. San joj provejava iz očiju. Najradije bi se ispovraćala pred onim koji je provalio u
njenu kuću, u kojoj sve huji i bruji.

Naravno da svojim šapetinama bez problema može odmah širom da joj otvori guzicu!
Ona je njegova svojina, kao što je Bog naša. Njen mišić škripi kao stara cipela, a za pet
minuta pašče i balvan. Prilazni put mora da bude otvoren, jer taj muškarac ne može sam
da snosi teret života. I svi ostali moraju svakodnevno da ga snose. Veći deo svog vremena
žena muškarcu služi svojim telom, ali čini se da će veoma brzo opet granuti sunce. Nek
se svi gube kroz procep koji je seljak ostavio u brazdi! Ostavila sam ih site, i takve ih
ponovo zatekla. Nijedna svetiljka neće osvetiliti njihov teren. Kod kuće siluju žene, a na
poslu su ponizni pred odborom moćnika, radničkim savetima koji su i danas bogati, ali
sasvim neuticajni. Ponekad, i pre nego što kažete ha!, već je proizveden novi
kvalifikovani radnik koga u pogonu možete da konzervirate. Njegovo područje
ograničeno je do njegovog kraja. Malo je žena kojima doručak poslužuje kućna
pomoćnica, dok one sede za stolom naspram muža sa sunčanim naočarima, da bi sakrile
neispavane oči. One su zauzele tačno određeno mesto. Sinoć su ih upregli poput nebes.
konja na kojima deca uče da jašu. Ali deca su u sedlu mnogo sigurnija! Kao i naš
predsednik, taj muškarac svašta dopušta sebi, pa je i on kao teret na leđima nas šetača
koji se usuđujemo da posegnemo visoko gore, gde nekako uspevamo da dohvatimo
kaput sa čiviluka. Kaže da je Mocart predivno komponovao. I on zaista rado svira,
doduše mnogo manje, ako imamo u vidu njegove mogućnosti. Za hobije ne ostaje mnogo
mesta. Na Salcburškim svečanostima on može da proveri koliko je izdržljiv. Otac se slaže
sa samim sobom. Veselo mašući, probija sfinkter svoje supruge, koja, s obzirom na to da
nije više slobodna žena, u sebi prigušuje krik što se otrgnuo s lanca. Na kraju krajeva,
niko ne nauči da čita bez muke.

Direktor uranja u njenu hladnu vodu, a onda iz te polutame izranja na sunce! To jest, on
u svakom pogledu lagodno živi u sopstvenim odajama. Samo neka ćuti!U kući možete
da živite kao sneg na livadi, razume se, ali možete i da uposlite udove na svom lančiću,
tako da sve zvecka. Žena je mnogo, a muškarac je samo jedan. Savija se preko ženinih
zadnjih nogu i šapuće o erotici koju bi u javnoj kući mogli da mu podare u svako doba,
ali on ipak ulaže u nju. Erotika — ta reč se vezuje za jednu Eriku, a ne za jednu Gerti. To
čitavoj svečanosti i daje smisao. Muškarac mora da uzme u obzir životinju u sebi, i šta se
na kraju događa? Razgovor sa svetom i njegovim sveže podmazanim delovima mašina,
u nekom predsoblju gde čekaju da im u pomoć dođu žene sa svojim turobnim rupama,
kakve ostaju posle gràda. Ono što su neki radili čitavog života, zemlja će potpuno da
zaboravi. Ali muškarac pod sobom sasvim izvesno otkriva svoj ejakulat, i u toj izvesnosti
zadovoljno se valja: njegovo dete će nakon njega nastaviti da živi i kinji ljude u ovom
gradu. Zažmurimo pred tom činjenicom. Ko bi želeo da sve opustoši, a da onda, ipak,
ponovo započne? Tačno. On detetu kupuje novu opremu, a majka, ograničena poput
prirode, mora da je pere. To nam prikazuju na televiziji. Ova majka svira klavir sve dok
pedale mogu da je izdrže.

Direktor je dovoljno jebao ženine cevi, pa sad praznog pogleda gleda ispred sebe. Gleda
i sebe. Taj ljupki stranac saginje se nad motorom koji se ugasio, i počinje da premeće svog
kućnog ljubimca po rukama. Kao kad milujete psa. Balavi po njemu, da prostite.
Domovina nije tamo gde je neko drugi bio pre vas. Za muškarca, žena je postojana
(najbolje odevena) konstanta, jer sa obe noge stoji na zemlji, dok on gađa pravo u srce i iz
hobija smišlja kompjuterske programe od kojih drugima naprosto zastaje dah. Svetlo
obasjava poljanu. Sutra će i Gerti sigurno biti tamo. Nijedan muškarac ne treba da ostaje
kod nje i jebe je kad joj je dosadno. Sada direktor gađa iz svog mrtvog ugla. Probija se
napred prema svom mestu, kao potok koji ponire u dolinu. Baš mu se tako sviđa. Ta
formula jedan nestrpljivo turira dok stoji na liniji starta! A svuda naokolo ista noć, koja
nikad neće očistiti sirotinju od nje same, naprotiv, njima je hladno, pa moraju da se zgreju
u jazbinicama svojih žena. Ujutru ne žele da zakasne tamo gde nisu dobrodošli, ali ih
fabrika, naše najmoćnije dobro, iščekuje. Ako lete, neko ih odozgo obori. Mnogi moraju
da odseku smrznute grane sa stabala svojih voćki. Direktor bljuje užasne gadosti u uho
svoje žene. Lako bi mogla da bude zaboravljena kao ranac pun bajatih zemički, neka sama
odluči! U svako doba! Ona dobro živi, ali samo dotle dok se stara da joj u gaćicama ničeg
ne ponestane. I dokle god u nju vodi bar jedan puteljak raščišćen od snega i posut solju,
kojim muškarac može da se vrati kad mu unutra više ne bude lepo. Lopta mora u mrežu.
A šta je sa ženom? Muškarac je vuče za kosu kao da mu je u rukama volan. Približavajući
se cilju, njegov kurac se uz lomljavu zabija u ženino šipražje. Proklizao je u samoj
završnici, jer se žena stegla. Pesnicom je udara u potiljak, i upravlja svoj snažni glas u
njenom pravcu. Zar bi ta žena mogla da pomisli na blagi povetarac što nežno pirka oko
nekog voljenijeg uda? Zar je tako nešto moguće? I onda se dešava, recimo, da je prepuni
direktorov putir samo okrzne, a njegov sadržaj završi na smetlištu njene kože, kao
gomilica odbačenog smeća. Ta žena ne zaslužuje da se muškarac nagne nad nju ni pod
uglom od 45 stepeni. A sad ispijmo dve, ne, može i tri čaše! Vesele osvajače nekada nisu
tako često ometali. Danas duvaju oštriji vetrovi.
Žitelji sela uskoro će morati da se probude, čak i pre nego što shvate gde su se uopšte
zaglavili dok ih teraju iz mesta u mesto. Ali samo trenutak! Pa i oni uživaju u nekim
prednostima: uz uzdahe i s mnogo svežeg vazduha i njih će, kao i nas, stići proleće. Ali,
u međuvremenu, izgleda da smo mi postigli mnogo više, jer idemo napred i usuđujemo
se da odemo u pozorište, na koncert ili na neku izložbu gde prepoznajemo sami sebe,
nošeni ničim drugim nego sjajem njihovih jadnih očiju. Da, i mi smo na listi! Pogledajte
dole, molim vas, i videćete divlji brežuljak nezaposlenih vernika koji zavise od milosti
banaka. Svetlost u tim očima, ah, na kraju državnog puta, nije pozlatila ništa sem fabričke
dividende. Zaboravili su da daju žmigavac, pa su, preplašeni blještavilom posla koji su
konačno dobili, promašili skretanje i survali se u reku. Niko ne bi smeo da zaspi za
volanom rano izjutra. A šta se u međuvremenu događa s novcem od poreza koji
plaćamo? Troše ga kao što troše ljude, dok se u skupom sportskom automobilu voze po
mršavoj, darovitoj zemlji, u kojoj industrija velikom brzinom upravo ulazi u oštru
krivinu. I na drugim mestima žive ljudi kojima se desi da ih pregaze. Sada nastavljamo
dalje, ostavljajući za sobom samo blede tragove na asfaltu državnih puteva, i svojoj deci
po jedan televizor u boji i jedan video-rekorder po glavi.
11.

Za doručkom im je zatim toliko slatko da jednostavno ne mogu da se najedu. Dete

dotrčava odozgo, pa kao mangup skakuće oko oca. Takvo sunašce zaslužuje džeparac.
Otac želi da sin bude hrabar momak, koji nikad neće zastajkivati. Ipak, dok se nogu pred
nogu seta obližnjim gradom, to dete zastaje ispred prodavnica s igračkama, jer uvek želi
da kupi nešto samo za sebe. Ne obazire se na drugove u daljini, koji moraju da gledaju
kako direktorov sin troši novac (kao što oni troše vreme za koje bi stigli da pokucaju na
poluotvorena vrata privrede.) U školi, sin deli klupu s decom iz siromašnih kuća, što je
pedagoški logično, ali zbog toga u tim kućama izbija rat! Neki od tih sinova i kćeri smrde
na štalu, zbog svojih dugih jutara među stokom koja do članaka stoji u olovnim govnima.
Ustali su u pet sati, i iz zatvorenih kuća sišli u dolinu. Šćućureni jedni uz druge, tavore
tamo gore, sve dok ih nemaština ne potera u fabrike. Zar još nikad niste videli da i u
fabrikama cveta i vene takvo cveće? To dete drsko prelazi preko polja, da bi poremetilo
odnos između prirode i prirodnog prava (pa dete ima pravo da mlatne krticu štapom, ili
da prozuji na skijama niz padinu, kao što i vi imate pravo da zbog zdravlja izađete u
šetnju, umotani u prave prirodne oblake od čiste vune)! Ponekad u utrobi šume opali
puška. Septičke jame bi trebalo da zaštite prirodu od čoveka i njegove ostavštine, ali ko
će njega da zaštiti od njegovih poverilaca, bankarskih službenika, koji ustaju rano samo
da bi pogledali uvis, prema Alpima? Tokom noći je, hvala bogu, došlo do blagog topljenja
snega, pa se skijaši dvoume oko kupovine skijaške karte. Oko stabala je led razasut kao
komadići stiropora koji ispadaju iz pakovanja nekog lepog uređaja pred kojim nam
krljušt otpada sa očiju. Neki bi to doživeli sasvim drugačije. Dolazi kućna pomoćnica s
kolicima za kupovinu. Tlo je na nekim mestima i dalje smrznuto, i pod točkovima
odzvanja kao da je šuplje. Pa nečeg mora da bude i ispod, a ne samo iznad nas. Postoji li
možda neko s kim ste u takvom odnosu da zajedno možete da odete u bioskop? Ne
postoji? E, onda čekajte da i na vaša vrata pozvoni neko koga je, na ovom vitkom
zgodnom svetu, nužda zbog nezaposlenosti naterala da vam proda pretplatu za neki
časopis. Kako biste naučili da lakše shvatite potrebe svojih predstavnika u umetnosti,
ekonomiji i politici.

Kao njen muž, direktor može da se nadvije nad svojom ženom, s obzirom na to da ona
sedi na svom uobičajenom mestu, do kog ne može da dopre svetlost dana. Još je mračno.
Gerti nosi naočare za sunce. Dete, ushićeno od pustih daljina i televizije u koju je dugo
buljilo, uleće u sobu cičeći od pohlepe, ovaj put će morati da mu kupe nešto sasvim
određeno, čime će moći da pobegne od ovog divnog sveta: brze aparate, i uz to
odgovarajuću odeću, da bi mu dani bili ispunjeni srećom. Jer želi da se sa sledećom
bujicom ponovo izlije, to dete. Iz očeve glave, te moćne mračne zvezde, izlaze reči sile i
moći. Otac je izabrao baš ovo jutro da iznenada svrati kod majke tog deteta i nakratko
navali na nju, da bi popravio svoj noćni učinak. Kao što se u lažnu iskrenost večernjih
vesti na tren uvaljujemo kao u fotelju, tako se on svom težinom uvaljuje u ženu, spušta
se na nju otpozadi, kao na omiljenu pumpu svog života, da bi se natočio utehom svetog
sakramenta. Kad bi bar jednom mogao mirno da natoči do vrha! Super! Rečima se probija
u njeno uho, ona još jednom treba da mu položi račun o prekršajima prethodnog dana.
On je njen glavni revizor, koji je u stanju da od muve napravi slona. Nadajmo se da će
jednom nići prava trava, s obzirom na to da smo sejali lažno seme na grobljima
automobila i odmorištima uz puteve, gde čak i gumu treba dobro zagrejati pre nego što
je skinemo. Da, tamo gde se pošteno dajemo, gde polažemo svoje seme, i onda to
prećutkujemo partneru da bismo u tome mogli sami da uživamo. Ženine butke treba da
budu pripremljene samo za njega, direktora, tog užasnog prolaznika, ispečene u vrelom
ulju njegove alavosti, pa će tako i on da se potrudi oko nje, i uz trzaje se istovari na njenoj
rampi. Zauzvrat će joj doneti neki fini broš ili gvozdenu narukvicu. I to je to! Ponovo smo
slobodni, kod kuće, gde nam je i mesto. Ali bogatiji nego ranije, kad smo se smejali
susedima. Poziv je otvoren. Dođite i pogledajte! Ništa vam se neće dogoditi ako taj
gospodin iz sekte ljubitelja penušavih vina pokuca na vaša vrata! Naprotiv. Žena će se
obradovati! Samo nam još fali da muškarac sam sebe spakuje u kutiju! Nebesko plavetnilo
ima ozbiljne namere s krajolikom, posao cveta.

Ta žena će prvom prilikom sigurno da ode kod frizera da bi je potkresao za Mihaela. Da,
sad preuzima potpunu odgovornost, budući da treba da se prikaže kao ukusan zalogaj.
Među nama, pravi je komad! Puni ljubavi, roditelji se uz lomljavu sudaraju iznad sina
koji se zadubio u svoju igračku, kao otac u majčino krilo, u kome se igra sam. Dete treba
odmah da odvedu. Ranije su ovde nicale vlati trave, a sad srce stežu okovi. Niko ne može
mirno da ide svojim putem i samo da posmatra. Svi moraju da se razmeću svojom
patnjom, ili da puste stvaralački mlaz, kako bi bili primećeni i voljeni. Sa svih strana
ispituju zbog čega njihov sin vredi više od dece iz siromašnijih kuća. Iz majčinih grudi
skoro je poteklo mleko, umorno od užasa što to dete, po svemu sudeći, nema besmr.
dušu, jer ne donosi majci nikakvo blaženstvo. Odmah bi ponovo na skijalište, gde se drugi
uspinju na žičarama. Samo da se ne precene pri spustu u dolinu! Majka sad pomamno
ljubi sina koji joj se otima. Otac dobrodušno šara nogom po tepihu. Kad bi uskoro mogao
da ostane ponovo sam sa ženom, pa da se razmaše svojim kolcem! Dok je dete
zaokupljeno drugim stvarima, muškarac ženi uvlači dva hitra glatka prsta u njen
najnapetiji deo, u tu pukotinu koja ga toliko privlači da toj ženi kupuje skupe stvari
kojima ona može da je pokrije. Krišom njuši ruku koja je pobednik, kao i on. Oštra kao
svetlost. Majka toliko voli dete da je to strašno! Razmazila ga je kupujući mu igračke i
ostale trice, kao da joj je ljubavnik. Dobro raspoloženi otac lupa šakom o sto. On je majku
danas već upotrebio, pa zašto da i dete ne upotrebi sopstvenu majku? Samo ne treba
preterivati! Sin treba da se nauči skromnosti dok za sitan novac pozajmljuje svoje lepe
nove skije onima koji su skromni iz nužde, a zauzvrat će u poslastičarnici moći da natrpa
još poneko iznenađenje u usta. Sin, ta troma lokalna železnica, već je razvio živu trgovinu
svojom opremom, da bi sreća ozarila i neupućene (one koji misle kako vožnja rolšua može
da pomogne pri traženju šupljine u sistemu pred kojim se izdižu Alpi). Ta deca, međutim,
samo znaju da prilično košta kad na grbači nosiš trkačke skije. Taj muškarac i ta
božanstvena žena jednostavno se osećaju živim kad su zajedno. Njihovi pogledi su
krupnim bodovima čvrsto prišiveni jedni za druge.

Otac violinista pohvaliće detetovu veštinu poslovanja. Na njega treba da se ugledate vi

koji se u ovoj opštini bavite čišćenjem snega i još tražite novac za korišćenje snežnih
pahulja, tog sirastog sportskog rekvizita! Sve ostaje da leži tamo, na poljima zavičaja, gde
ste i vi, jedan od bezbrojnih robova sporta, još pre pola sata trpeli život u svom šarenom
kombinezonu koji svuda nosite, od skijaške staze do diskoteke. Sve to u jednom, a vi ste
prvi. Samo što pre toga morate da se popnete do Boga, gde vreme ima višu cenu od
vremena potrebnog za vaš spust, a koje vam je štopericom merila gospođa supruga koja
je došla pešice. Odjednom vam život postaje jasniji, dok stojite pred snežnim ponorom i
cedite spravicu svog tela, koju možete i oprati. Siromašni ne mogu da zaustave vodu koja
se smrzava ispod njih, i ne preostaje im ništa drugo sem da oprezno pređu preko nje,
pred najuzvišenijom od svih planina, odakle pomoć, s dužnim poštovanjem, ne stiže.
Lepo odevena šarena gomila rasula se iz svojih kancelarija kao kockice, unoseći radost u
male taverne. Nagnuti preko svojih skija kao preko voljenog čoveka, jednostavno se
spuštaju u dolinu. A tamo se nikad neće sjediniti s ostalima koji su propali u neka lošija
vremena, i koje su udarcima sabili u pošiljku, u paket života punog zabave, kakva npr.
vlada u emisijama raspevanih narodnjaka. I najsiromašniji to gledaju, ali ne shvataju šta
se dešava. Jer ne znaju otkud te zvezd malih ekrana baš pred njihovim očima. Vetar ih
nosi na sve strane.

Kućna pomoćnica poslužuje majku kafom. To, međutim, ne znači da majka već nije
sakrila neotvorenu bocu u orman. Bilo bi bolje da deca danas ne dolaze, ionako samo
stvaraju buku! Ne, ona dolaze tek sutra, da otpevaju i odzvekeću svoje, na probi
povodom proslave vatrogasne službe. Tokom neradnih dana, štošta se na gramofonu
tako lepo stapa u Pasiju po Mateju, ili u neku drugu melodiju koju naše uši mogu da
podnesu. Žena užasnuto zuri u svoje ruke, koje kao da nisu njene. Jezik se uspravlja kao
penis njenog muža tamo gde se trzamo na lancu i opijeno jurimo nizbrdo. Kad ima
slobodan dan, ženu obuzima osećaj da je priroda zasijala beličastim sjajem, ako je to zaista
bila samo priroda? Svi želimo da se doteramo da bismo nekog upoznali i neometano
ostali u njemu, samo za njega. Da li taj mladi čovek, koji je za samo pola sata prokrstario
njom uzduž i popreko, uopšte još misli na nju? Ugazio je u izlučevinu koju je ostavila za
sobom, jer isplati se biti nešto posebno. Žena će da proveri kako se živi kao nečija boginja.
Možda bi trebalo da i mi odemo kod frizera, i da posle toga pogledamo jadne bogalje
rada u radničkim božićnim jaslama.

U prolazu, direktor duboko zavlači ruku u ženin izrez, u kome se pojavljuje ono što je za
njenu pojavu najvažnije. Baš kao na slici. Neće ta žena nikud da ode, ona mora da osmotri,
oliže i uglavi u sebe njegov kurac. Ona ne srme da dozvoli da je zavede neki šalabajzer!
Turobno se cakli zemlja, ali oni koji bi to mogli da vide, ne vide ništa, jer se njihove jadne
senke sudaraju sa senkama veselih sportista, koji su i sami stisnuti svoja tela da bi lakše
klizili niz vetar. Plašim se da na nekim drugim mestima, gde se ne živi i ne smeje u ritmu
nezaustavljivog turističkog prometa, nema takve gostoljubivosti. U prljavim kuhinjama
pucketa hladna vatra u očima muškaraca koji moraju da idu na posao u pet sati ujutru.
Više i ne osećaju odvratnu tirolsku salamu u stomaku. Njihove žene grlato se probijaju u
stvarnost, zahtevajući posao umesto deteta. (Druge, pak, idu da posete bečki Hadersdorf,
dečji grad gde su kuće toliko male da se njima može igrati. Tako se dete upoznaje sa
svojim mestom među gubitnicima.) Svi hoće da zarade malo više, kako bi i sami mogli
da se spuštaju kao furije na svojim skijama za vreme odmora. Nakon toga ponovo nestaje
svežina do koje su, sapunajući se, došli teškom mukom. Ali ništa ne može da se dobije u
olovnim komorama te fabrike papira, štaviše, svaki papir mora još da bude obeležen
brojem. U udruženju moćnika, direktor se dogovorio da se žene prve otpuste, ne bi li se
olakšalo muškarcima, bar kad su na poslu. I da imaju nešto na čemu bi mogli da se iskale
kad odnekud neočekivano naiđe predradnik, divna slika.

Radnici neometano posmatraju jedni druge u kantini. Pod svetlima pevaju kao ptičice,
da bi svoj život učinili savršenim, a direktora srećnim. U čemu je tu smisao? U njihovim
senzualnim ženama u kojima je život našao svoj puni izraz?

Direktoru je potrebna njegova žena. Svakom svoje, zar ne? Svetlost dana već se ukazala,
i prodavnice se otvaraju, dok mnogi ostaju zatvoreni. Muškarac gleda svoju ženu koja
nervozno vodi rat za termin kod frizera, gleda je sa strane i primećuje da su joj se grudi
pomalo opustile. U njegovom sećanju one žive kao da su deca koju je on stvorio i
oblikovao. U svakom slučaju, o bože, gde se to denuo moj žalac, opet će moći da vaja po
ženi. A ona pripada njemu, ona pripada njemu, pogledajte koliko nam plodova daruje
zemlja. Posle škole, dete će se sjuriti preko nebeskog brega brže nego što vi možete da
udahnete, tako da će vas danas to dete, koje je sve nasledilo od svog oca, pregaziti, ili će
vas u najmanju ruku u svako doba preteći. Toliko su razmazili to malo stvorenje koje je
stalno uz majku i misli da će to večno trajati. Ali ta žena želi da kupi mladost u nekoj
novoj prodavnici, zbog toga i nova frizura. Da bi bila viđena i da bi prošla. Ispred kuće
tog čoveka, koji je juče hranio zver u njoj, tamo gde inače zimi idu da hrane divljač. Zar
nije već ranije viđala druge mlade muškarce po barovima? Bilo da ostaju ili da odlaze,
toliko su lepi, sve dok i njima ne dođe kraj. Imaju pune ruke posla, jer moraju mnogo toga
da obave pre odlaska na skijaški vikend, gde će moći da se šepure pred svojim
prijateljicama od kojih i nama zastaje dah, i pitamo se kako je na glatkim stranicama
života nastao taj otisak u četiri boje i u nama izazvao tako dubok utisak. Mislim da se i
razglednice obzirnije ophode prema krajoliku nego što se vreme ophodi prema ženi. Kad
je slobodan dan, predeo mirno i spokojno ćuti na razglednici koju kupite u kiosku i na
koju nažvrljate neku glupost. Vreme jednostavno ide predaleko! Poput oluje prodire u
ženine davno opuštene crte lice. O ne, žena užasnuto prekriva rukom blještav odraz lica
u ogledalu: ovde će biti još posla, i to ne samo oko frizure koja joj svaki put ispadne
drugačije. Toliki trud samo zbog male varijacije na običnu malu noćnu muziku. Njen lik
beži iz okvira ogledala, dalekosežniji je od njenih misli. Ona zna njegovu kuću, tamo već
čeka skijaš s etiketama na sebi. Svi mi čekamo da se napuni platna kesica čula po kojoj
jurcaju oblaci. Da, u tom podneblju najčešće je oblačno. Treba da razmislimo kako da se
doteramo da bismo postali nešto više, i da bismo dosegli sebe bar do razdeljka na glavi.

Žena čeka da muškarac, kao i obično, krene u kancelariju. Muškarac čeka priliku da se
još jednom pozabavi ženinom pukotinom, pre nego što je odloži na neko vreme. Siroti
radnici su već odavno prošli pored lavina, sa zavežljajem preko ramena. A sad malo
predahnite! Autobus je otišao. Njime se odvezlo dete koje će se postaviti iznad svojih
drugova u školi. Njegove linije života vešto su izvučene (verovatno je to sudbina koja ga
prati dok se spušta niz padinu, ili s kojom je već posetilo nekoliko stranih gradova).
Njemu je dobro otkad se rodilo u dobrostojećoj kući. Deca iz razreda priušte sebi
sladoled, koji onda ližu u nedogled. Tu veliku kuću obasjava svetlost što kao da je nikla
tamo, na blistavo voskiranom parketu. Danas će granuti sunce, tako sam sad odlučila.
Čim bude imala priliku, žena će otići do grada, u neki butik, da bi izgledala prijatnije za
oko. Zašto mladić ne može da se zadovolji njom kao celodnevnom razonodom, zašto taj
stručnjak za dubok sneg mora da se skija nedirnutim snežnim stazama? Da bude tamo
gde još niko pre njega nije bio? Osim prošle godine, kad je neki drugi mladić tamo divljao
sa svojim prijateljicama i prijateljima. Žena ne misli ni na šta drugo osim na to šta da
obuče, kako bi bila brža, viša i stigla što dalje. Toliko daleko koliko je nose njena osećanja!
A sada ćemo lepo da spakujemo ta osećanja! Njen muž ne može da joj pruži mir, on sad
odlazi u svoju fabriku. Da budemo iskreni (na kraju krajeva, i prema vlasniku), on je
osamdeset posto odgovoran za njenu sreću. On je napaja srećom. Svratite jednom do nas,
kad zamišljeni i nakon dugog putovanja poželite da posejete oluju u nečijim očima. Da,
samo dođite i zamolite nas da uživamo u vama!

Da bi imala udoban pogled na vreme, iz svoje lože (samo oni najsiromašniji ne mogu sebi
da priušte tepih pod nogama). žena izlazi iz kuće nafrakanih noktiju i lica. Kako je
predivno velika priroda u kojoj siromasi vide samo oznake za ograničenje brzine, ali ih
se ne pridržavaju, pa se oni i njihovi nepristojni automobili mešaju s našom hranom.
Vagina te žene natopljena je uzavrelim proizvodom njenog muža. Na njene butine, ispod
najlonki, lepi se sluz direktorovih svakodnevnih navika. On voli da pokaže kako je u
stanju da se namnožava ako hoće, čak i kad je mastilo već pri kraju. Mirne duše i vrlo
rado mogao bi bez problema da na svojoj vatrici ispeče i odmah smaže medenjak neke
mnogo mlađe žene. U planinama brzo zahladni. Slobodno možete da nazovete odnosom
to kad se šuma ogleda u akumulacionom jezeru, ili kada pod prozorom raste trava, da bi
ublažila sećanja na kućne bitke. Kako samo siromasi mogu da se razljute kad ih štipnete
ili na njima primenite neku smicalicu kojima su nas poučili poreski zakoni. Direktor
fabrike papira još uvek se čudi što horde ljudi zaposlenih u njegovoj fabrici kupuju uvek
iste stvari u uvek istom supermarketu, iako su svi različite težine i visine. Male
prodavnice po selima odavno su zatvorene, da se stanovnici ne bi raspustili kupujući
zemičke s nareskom i pivo. Taj čovek želi tako da nas prodrma radničkim horom (dobar
glas naše industrije u inostranstvu) i njegovom jučerašnjom drekom, da bismo udarili u
njegove grudi, tu zvučnu branu između njega i nas. Jednim udarcem noge lako možemo
da sprečimo požudu, belu zastupnicu ljudi, u želji da bezuslovno pusti svoj prodorni
glas. Žena je onda tiha. Iz soba u koje je saterana samo zbog svog polnog organa, tog
jedinstvenog delikatesa, odjekuju vrisci do neba, a u znak sećanja na bitku, urlikanje se
čuje sve do ograde. Muškarac i žena već dugo deluju jedno na drugo, ubrzo će morati da
ustanu i odu da se operu jedno od drugog.

Neki se ponovo nisu pojavili u crkvi, gde kaplje s kipova, drugi, pak, nisu ni bili izabrani.
Uz vremensku prognozu i lice obeleženo vremenskim prilikama, drvodelja se razvija u
kratkotrajan život u ženi koja radi u robnoj kući. Karijera ju je iz škole odvela pravo u
seno, i već ih je bilo troje za veselje u kuhinji, svojoj radionici života, gde im je dopušteno
da budu fini, ali i prosti, jer drugu prostoriju nemaju. Moraju da ostanu zajedno. Priroda
čoveka utuče i svede na njegovu prirodnu meru, a onda ga odvede u gostionicu, da bi on
ponovo mogao da se izlije iz svog korita. Kod kuće stoji ukočeno pred proizvodima svojih
čula, decom, i razmišlja kako da ih razjuri, ili tresne njima o zid. Ovde deca ponekad
skončaju brže nego što je potrebno da ih stvore, čeprkajući jedno drugom po sluznicama.
Pritom treba obezbediti trajanje i dalji opstanak, dok im gospodari države truju stabla
ispod dupeta, a papir koji radnici proizvode, za pedeset godina će iščeznuti kao znak na
nebu. Uzaludno kao njihov bes. Besmisleno kao izbor žene da nosi pantalone ili suknje,
kad kod kuće pantalone ionako ne sme da ima na sebi. Njihovo uživanje prebrzo proleti,
kao što prolaze i povrede koje zadobila ju na poslu, sve dok ne postanu radno nesposobni.
Na izvoru uranjaju ruku u mlaz što teče. Putene grudi žena pretvaraju se u bezoblične
stomake, na kojima je rastinje koje lekar ljutito čupa. Ne ide se u bolnicu ni zbog čega.
Sve dok razjareni jednom ne ogladne, i lovačkim puškama, koje u tajnim ćoškovima
njihovih kuća niču kao plesan, ne prospu sebi mozak. Bar su u vama našli poštenog
učitelja koji će automehanici podučavati njihovo dete dok i ono ne digne ruku na sebe.

Direktorova gospoda se doterala, vidi joj se na licu jasno kao dan. Nakinđurila se. A
priroda se pobrinula za podlogu. Ispod svoje šminke, gde je ona ljudsko biće, prevaljuje
prostore veće od nekoliko planina zajedno. Kad je reč o licu, ne uzda se u prirodu; ta
silovita snaga oduzima joj dah, i ona odmah mora da sedne u auto. U domovini svoje
glave, gde sebe vidi sasvim drugim očima, već gleda svog novog udvarača. Kad bi se
samo obistinile njene slutnje! Dok prolazi putem, posmatraju je ptičje glave gubitnica,
nabodene na kolce ograda. Te žene iz sela koje gledaju kao da nikad nisu videle neku
drugu zemlju osam svog malog kraljevstva u kome im njihov vladar svako veče
udahnjuje novi život. Još od svojih majki naučile su da uvek gledaju na novac i dive se
liku koji im se ukazuje na novčanici. Kolika je samo razlika između stotke i hiljadarke!
Između njih je čitav svet, dovoljno velik da premostimo ponor. U svom vozilu, žena hvata
krivine državnog puta. Želi da moćna reč mladića, u čijem je predavanju uživala
prethodnog dana, ponovo odjekne u njoj. Što pre! Žena će se pojaviti pod nama, u
podnožju nepristupačnih stepenica. Planine su ispresecane jarugama, ali mi ostajemo
dole, jer nismo dorasli da se nosimo s onim što je divlje u nama. Mladić će razrogačiti oči
kad vidi frizuru. Slično je i s ljudima koji su baš ovde rastrzani između životinja o kojima
se brinu — na stotine uginulih pastrmki u potoku, jer su prenaglo podigli branu — i
posla, koga su nekako uspeli da se dokopaju. Posao je kratkotrajni poklon od gospodara
fabrike. Ovako opisujemo dete uma.

Divljaju po padinama. Iznad krajolika krcatog skijama, žičare vuku svoj nepromočivi
teret prema vrhu, na kome se, zavarena u plastični omot, klati pozivnica prirode. Da, stiče
se utisak da je zemlja, koja je nekad bila bogata oblicima, ili jednostavno samo naborana,
ispod skija postala užasna. Topovi bljuju sneg pred pomahnitalim jednodnevnim
turistima iz Beča. Svaki od njih za sebe misli da je skijaški as. Ovde ćemo se možda
zadržati malo duže; na ovom svetu smo već nekoliko eona, želeći da ga promenimo, i
sada taj svet skončava pod našim nogama. Skijaši flertuju samo s krajolikom, ne brinite,
nisu suviše stidljivi. Hodaju zemljom s moćnom opremom ispod pojasa i gase svaku
vatru. Stanovnike grada na vrh vuče želja za brzinom, i ista ta brzina ponovo ih baca
nizbrdo.

Eh, kad bi bar jednom mogli da konačno pobegnemo od sebe! Leteli bi pod suncem, ti
iskonski majstori i pokazivali šta su napravili od sebe i od drugih. Pomešali su se sa
drugima, i stvorili nove sportiste. Njihova deca na čijim su licima, poput šavova, vidljive
raskalašne noći roditelja, završiće škole skijanja. Sport, ta bolna ispraznost - zašto biste
baš vi morali da ga se odreknete, kad ionako nemate šta da izgubite? Ovde nema
nameštaja, ali nema ni granica u trci skupih skijaških odela, dobara i raskoši, uključujući
i neprikladne besmislene kape, a ako ih i ima, onda taj brežuljak jednostavno treba
preskočiti! Iza njega sigurno dolazi još jedan koji mora da primi sve što uđe u nas. Alpe
je već odavno načeo zub mode, ubistava i običaja, a uveče se svi valjamo od smeha
lakrdijašu s harmonikom koji se tetura pred nama. Oko nas spavaju seljani. Pred njima
se planine ne rastvaraju kad se izjutra odvoze na posao. Na svojim biciklima ili u svojim
autićima, vezani sigurnosnim pojasom, moraju da osete svaku neravninu na putu, dok
konačno ne otvore kapiju zverinjaka s radnicima. Neki od njih, istina, napreduju ako
imaju obuću i živce od dobrog čelika. Molimo vas, budite tihi! Ipak ljudi ovde rade pred
svojim životinjama, svaki u svom kavezu.

I niko neće ispružiti ruku i zaustaviti neku od tih spodoba na skijama koje buše kratere u
tlu. Niko nije pošteđen zakona prirode, koji kažu da sve što je teško uvek mora da ide
nizbrdo, ili da čovek mora to da oseti na sopstvenoj koži. Neki, pak, stavljaju naočare za
sunce i odmeravaju se gledajući kako da proždru onog drugog. Uveče je na jelovniku
snošaj, i to po pravilima nouvelle cuisine: malo, all fino. U činiji se puši crvenkasta para
vremena, zveckaju naše viljuške, klonule su zlatne glave, a planine stoje mirno. Hiljade
bestidnika prenemažu se po obroncima. A nekoliko stotina suvišnih proizvode papir,
robu čija vrednost pada brže nego što sport potroši čoveka. Da li još uvek imate volje za
čitanjem i za životom? Nemate? Eto vidite.
Žena se odvažila da krene u obližnji grad, gde je nešto ranije njen muž parkirao svoje
vozilo i udisao vreo vazduh u sauni. Nije bitno. Na njegovim mudima i hridima,
nakošena na stepeniku njegovog uda, visi mu vlastita žena, pored koje ga zatekne san
ako krene da ga traži. Ta žena je postala njegov luksuz, on se izliva u nju dok se ona ne
prelije. Muškarac je tu da bi na svom telu obavio neku sitnicu, a žene bi trebalo da se
obuku što smelije da bi ga renovirale. Crvene svetiljke pale se u prozorima noćnog lokala,
ali ga ne posećuju onako često kao ranije. Da bi došli do daha, muževi u prazne dlanove
uzimaju ženinu smokvu i cede je. Pre toga, svojim kućnim ljubimcima vežu noge, da bi
ih kasnije našli pod nekim novim komadom odeće. Sad moraju da budu na ti sa svojim
ženama, a da ih pritom ipak ne smatraju sebi ravnim. Sunce obasjava put. Drveće stoji
tamo. Ali i ono je već pri kraju.

Bolest vam je, gospodo moja, utrla put do pouzdanih genitalija od kojih ste ranije uvek
želeli da pobegnete. Sada je poverenje u partnerku stvar života ili smrti, u protivnom
ostaje vam jedino put do lekara specijaliste. A nekada se činilo da su vam otvoreni svi
putevi po kojima ste vi, dragi putnici, hodili i, srećni u svojoj besmrtnosti, svirali na usnoj
harmonici sve moguće melodije Kako ste samo bili neraspoloženi zbog svojih gluvih
instrumenata! Sada, gledajući se u oči, dižemo prašinu i pušeći se od pohote, u
sopstvenom soku poslužujemo se drugome. Taj užasni stalni gost genitalija jede sad kod
kuće, gde mu je i najukusnije. Muškarac i stvarčica koja na njemu visi i prkosi, konačno
žive u slozi. On je nekad, kad god mu se ukazala prilika, podrezivao ženu kao živu
ogradu, a sad je on taj koji je zarastao. Sitnica! Pre ili kasnije, svaki muškarac mora da
nauči kako da svom žen. partneru u večnom miru i večnom spokoju probije šupak, jer
drugih partnera više nema, ta žena je sasvim dovoljna! Danas su muškarci korpulentniji,
i oživljavaju čula koja su im sad pri ruci. Ranije je muškarcu svaka žena bila poslužena
onako kako je on hteo. Danas se muškarac isprazni u sopstvenu ženu bez brige, posuđe
iza njega ionako će oprati ona. Taj užasni gost sada se naslađuje na njenim obrazima
vrelim od kreveta. Potpuno se usredsredio na to da održi erekciju na obraslom pašnjaku
svoje karlice, gde šumi i šiklja. U stalnom je strahu da će izaći iz forme, i da će neki
dražesni stranac zauzeti njegovo mesto. Da, požuda, svako bi želeo da svoje temelje
podigne na njoj! Ali, da sam na vašem mestu, na njoj radije ne bih podizala ništa!

Kao predatori, ti planinari gamižu duž svojih cvetnih staza, rušeći stene pred sobom. S
moćnim zavežljajem među nogama, traže neko ljupko krilo u koje bi trajno da se nastane,
ti muškarci. U stadu su još krotki. Njihovi mesni paketići i dalje su presvučeni plastičnom
folijom, jasno vidljivi, ali uskoro, kad sunce probije, folija će popucati, i sok će da poteče
iz sićušne pukotine koja se brzo širi. A onda će uz riku da udari sunce, vlažna deponija
će se rasprsnuti, i oštri mirisi će se razvejati iznad parkirališta. Upregnuće se dva para
očiju da vuku kola sve dok se ne survaju u jarak, i dok bezglave želje ne počnu da
tumaraju naokolo, u potrazi za nekom drugom životinjom koja će ih vući. Pa muškarci
ne žive uzalud! Kad oni to požele, žene im pišaju po licu dok mirno leže pod krošnjicom
drveta čiju su sadnju lično nadgledali. Ono zauzvrat sad zaliva njih. Za novi broš to će
uraditi i hladna Gerti, kad šakom udare po njenoj nađubrenoj leji, i dok se ne otvore i
zemlja i ona, a sfinkter joj se valjano ne opusti. Takve užitke svako od nas može sebi da
dozvoli, a da pritom ne moramo da se krijemo u svom sobičku, opkoljeni nameštajem i
ničim drugim. Ljudi uvek gledaju iznad sebe, da ne bi morali da snižavaju svoj životni
standard.

Vreme izjeda pohotu kojom prožimamo jedni druge, ispuštajući prodorne krike. Važno
je samo da pored svog smetlišta ujutro odložimo neko još prostranije telo. Oni umorni
istrošiće se do kraja. Njima je u svakom slučaju bolje, jer ne moraju da budu vitki, niti da
izbeljuju kosu, ionako su već dovoljno bledi od mašine za koju ponovo moraju da se vrate,
i oko koje stalno moraju da čiste. A kad pogledaju oko sebe, otpadne vode vodovoda u
izgradnji zagađuju potok. I sve što su uradili, sve što su stvorili, moraju da previju i
priviju na grudi. A direktor tog postrojenja koje je država tapacirala, a stranac izmuzao,
ne želi ništa drugo sem da se išprica pred tom pošasti od svoje žene. Ona mu je pretnja
od večeri do jutra. Kako da joj utera otpozadi kad su mu već pokazana vrata? Kada će
Hubert, njegov učitelj lova, uspeti da zaspi u toj lisičijoj jazbini oštrog mirisa u kojoj se
zatekao? Ko bi se, ako ne on, bacio na kolena pred svojom ženom, nadražujući njena čula
i prebirajući po njenim naborima? Ona odozgo pruža svoje lice, dok on odozdo, iz svoje
trgovačke komorice, račvastim jezičkom svog uda daje obećanja. Vazduh je svuda po
polju, a žene su prisutne svuda oko nas. Jedemo s njima i sa njih. Taj odnos ne remeti
našeg suseda, on odlazi tamo gde sam može da upravlja vlastitim odnosom.

Direktor se čvrsto drži za svoj auto i piša. Plemenita svetlost prednjih farova obasjava
njegovo obličje. On može da upumpava svoj mesni ekstrakt u ženu dokle god se ona sa
svog šiljatog brega naginje nad njim. Taj par može da se parkira bilo gde u svojoj
ogromnoj kući, kako bi zakonito ušli jedno u drugo. Žena ide kod frizera. Iza planine se
razdanjuje, livade se ogrću danom, u kome se sve mnogo bolje vidi. Jedino se ova žena
obmanjuje lažima kojih, su joj pune pukotine što ih je vreme izdubilo u njenim zidovima.
Sve smo mi sujetne, dame moje. Neka vam zalepršaju haljine na vetru i zubi u ustima, pa
se bacite na svog partnera kao da vam nije naudio već nekoliko sati! I pripazite malo na
jezik!

San koji sanjaju parovi trebalo bi da traje. Oni idu na posao i dižu pogled s puta koji
poznaju da bi pogledali nekog koga takođe poznaju. I sad stoje tu, jedno pored drugog. I
neko mora da kupi te trenerke na sniženju, da bi ih potpuno obezvredio. Put pod
njihovim nogama je uvenuo. Njihove žene se širom otvore tamo gde ih dotaknu, ali danas
nijedna više neće otići na bolovanje tek tako. U suprotnom će se preduzeće, u kome smo
našli radno mesto za život i partnerku za ljubav, odmah namrštiti. Kako nastaje slika kad
pritisnemo dugme? Nemamo pojma, ali kad je nevreme trebalo bi da isključite sve i da
sopstvenu sliku izvadite iz užasnog proreza u koji niko ne bi ubacio ni jedan jedini šiling
da bi je gledao. Ipak, mnogo češće nego što to zaslužujete, živite od naklonosti žene kod
koje stanujete, i koja mora da vas zakrpi i zagituje. Samo zato što se nada mrvici ljubavi!
Okupljeni ispod oblaka, oni ulaze kroz kapiju i nestaju. Jedino su za to još sposobni, i
onda ih u fabrici dokrajče. A sad idite kući svojoj ženi i odmarajte se dok se na grobljima
automobila dime gume i znoje se uređaji za autogeno zavarivanje. Lim ječi, a čelične
iznutrice izlivaju se iz rana automobila koje smo nekada voleli više od žena, i koje smo
zaradili dodatnim poslom. Još jedna stvar: nemojte se povoditi za svojim ukusom, jer i
pre nego što trepnete, na tržištu se pojavi neki novi model koji je čekao samo na vas, na
vas i nikog drugog! I tada ćete imati model kakav ste nekad, pre mnogo vremena, obrlatili
rečima i štednim računima. I gotovo! Idemo onda kući?!
12.

S potpuno novom frizurom koju je napravila za svog jebača, žena se pentra obalom reke
malog grada. Uz sebe stiska samo ručnu torbicu. Svog sina, nesretnika, ostavila je u školi.
Čim su ugledali ženu, policajci su pocrveneli i skoro je preveli preko ulice. Ona posrće.
Ali ne pada, ta izvrsna plivačica ispod koje žubori izvor sveg zla. U svojim kandžama,
bundi od nerca, žena vesla u radu drugih papirnih tigrova iznad kojih se preteći uzdižu
vrhovi, visoki dve hiljade metara. Ti ljudi su ovom žilavom, krezubom predelu, oteli
celulozu i papir. Odeća te žene: svaka krojačica bi vrlo lako mogla da sašije jednostavniju
verziju, i to u svako doba. Ah, šta sve na sebi nema ta žena! Piljevina se gomila oko fabrika
i pilana. Zašto je direktorova gospođa obula cipele s visokom štiklom kad svuda naokolo
smrznuta voda s teškom mukom kroti i nas i tlo pod nama? Ne usuđujemo se da krenemo
ako semafor to ne želi. U kakav se besmisao obukla ta žena! Seda za volan i otpija gutljaj.
Na zube je prsnula neko sredstvo protiv same sebe. Njen pozajmljeni ljubavnik neće
upasti u sneg, i on vam je prava cvećka! Mladost je dovoljna nagrada, čak i ako slomimo
nogu. Smeje se sopstvenoj snazi kojom drsko udara sve oko sebe, u bundi koja godinama
neće izaći iz mode. Priuštimo siromašnima, kao i bogatima, jedan veseo dan na talasima
sporta. I jedni i drugi često moraju prilično dugo da se voze da bi doživeli netaknut sneg
i malo uzbuđenja. Bogati, naravno, žele da se dovezu malo bliže izvoru elemenata (gde
netaknuti element dodiruju svojim guzicama). Oko njih se podiže zaslepljujuća prašina,
oni kao da su se srodili s prirodom. Drugi, pak, vise na uzicama u fabrici, ili na svojim
voljenima kod kuće, a i oni se, naravno, raduju snegu.

Direktorova gospođa seda za volan, nakon što je prevazišla samu sebe. Na prozorima
poslastičarnica, gradske njuške razvlače lica u osmeh kad je vide. Žena je opijena samom
sobom, eno izvukla je bocu iz bunde! Usta joj se smeše na hladnoći. I uglađeni i neotesani
izvijaju se preko prozora, kao da bi istog trena hteli da joj se sjure na srce. Mlade žene, na
kojima, kao stranci, vise deca i odeća, moraju baš sad u kupovinu. One žele nešto da vide.
Žele nešto da budu. Kao i ova žena. Samo što bi one znale šta da rade s tim, to je sigurno!
Usred belog dana doživeti debakl kod frizera, kao naši skijaši na olimpijadi, i počupati iz
svoje kose stvarčice kojima nas žene umotavaju. Nikada se ne biste usudile! Pogledati
sopstvenu sliku bez straha. Pa frizuru bar možemo zaista lako da promenimo ako se više
ne dopadamo sebi, dame moje.

I postajemo novo ljudsko biće, blago i ganuto svojom lepotom. Samo u drugačijoj opremi!
S godinama, svaka žena plaća cenu za pranje šišanje leganje i preživljavanje. Da bi
izgledalo kao da imamo više kose nego što je stvarno imamo na računu. Sva ta dela, sve
te torte oko kojih smo se toliko trudile, eh da, kad bismo posle radnog vremena besciljno
odlutale u veče, s našim viljuškama koje su sad postale beskorisne, jele smo, oprale smo
posuđe i spustile smo se na voljena prsa koja su nas na četiri točkića odgurala u ostavu,
da tamo s dna šerpice stružemo ostatke života. Ako se to još nije desilo, ipak će nas ubrzo
zameniti. Čim neko sa žaljenjem bude odmahnuo glavom, i bes bude preplavio lica
zavađenih. Onda ćemo morati da budemo tihe u ispražnjenoj sobi, kao da smo i same već
prazne. Mi nikad ne opraštamo. Ni sebi ništa ne opraštamo, kad silom želimo da se
bacimo u kloparava čula nekog čoveka. Sve je naprosto besmisleno. Ubrzo će neko mlađi
u potpunosti da nas zameni, neko ko je uzgajan u stilu nove, obogaćene ishrane! I zašto
ja? Zašto je mene, ženu koja ima više od četrdeset, tako teško imati, i zašto me je u
okovima jezičaka na vagi, koji se od mene odmiču, teže izvagati nego dete? Ja, koja sam
pokušavala da se promenim za svaku neočekivanu sreću i kupovala sebi novu odeću.

Direktorova gospođa pali auto i brže-bolje kreće, samo da bi uhvatila Mihaela, koji u
međuvremenu tutnji po stazi. Smejući se i vičući kao policajac, on pretiče prijatelje, pa se
u šali sudara s njima. Čak se i noću u njegovom sećanju zadržavaju sva mesta na koja
odlazi. Na to se misli, ni na šta drugo, kad kažemo da smo se s ljudima našli na istoj
talasnoj dužini, na kojoj je i naš minival kojim nas je unakazio užasni modni frizer. Ali
pazite: nemojte zbog toga da propustite sledeći talas mode, na koji u početku
odmahujemo glavom, ali koji nas onda, nakon što se ipak predomislimo, nosi izvesno
vreme. Pogledajte moju glavu i ne plašite se da isprobate nešto novo! To ništa ne košta!
Da, nosimo sebe u platnenoj torbi s natpisom neke sportske prodavnice, kao zemičke s
kobasicom, koje se po njoj kotrljaju slobodno kao što smo i mi slobodni. Ne moramo da
pazimo na put, put kojim idemo treba da pazi na nas pre nego što uništimo sve njegovo
rastinje za narednih petsto godina. Kad padne, zemlja pod tim Mihaelom neće se otvoriti
kao što bi to moglo da se dogodi nama trapavijim. Nismo baš neke cvećke, ali ipak
hoćemo glavom kroz zid prirode! Mihael, međutim, može da unese raskol samo među
svoje pristalice! Smejući se sve vreme, priča im o doživljajima s tom ženom koju je juče
izvukao na svoju obalu i onda je opet bacio u vodu. Mnogi na ramenima nose teret
cepanica, kako bismo mi mogli da legnemo u toplo. Moramo samo da ih naložimo, a u
ljubavi će usta već sresti neki dah u kome je nešto sveže skuvano. Ženina svest nije više
ni lepa ni čista. Provlači prste kroz kosu, uništavajući rad onih pod čijom je vrelom
haubom drhtala. Možda je baš sada pred kućom čekaju deca iz grupe za ritmiku i
maženje, koju njihovi ukućani na silu teraju da idu tamo. Pa šta! To je ionako samo hobi.
Ti sinovi i ćerke onih koji stenju od nemaštine. Koji moraju sebi da pijunu u šake da bi ih
zatim snašla sudbina da dobiju otkaz. Žena je već zaboravila i njih i sebe. Nakon što je
iskorišćeno pravo bržeg, ona vozi tamo gde se završava skijaška staza. Gde trpe i
okupljaju turiste, koji ili silaze s lifta, ili, pak, vezani u par strpljivih životinja na uspinjaču,
ponovo poslušno stavljaju svoje debele guzice, obeležene teškim životom i gadnim, nikad
ispravljenim greškama.

Napred, uvek samo napred, ne želimo da gledamo nazad, jer pozadi nemamo oči. Žena
nabada po snegu na visokim otmenim štiklama. Začuđeni turisti na zimovanju ljuljuškaju
se kao brodići pred ovim plakatom prirode na kome se sve slaže, ali sa čijim se dobrim
raspoloženjem ne slaže glas jedne osobe. Bujica ljudi neprestano se sliva niz padinu. Zato
ćemo postati zdraviji i jestiviji! Gospode, ti turisti! Pod salonitom, i u zenitu svojih
kostima, leti beže s planina na plažu, i tek što se tamo nasukaju, već dolazi zima, kad
ponovo žele da budu visoko gore, gde se nadaju da će naći svoju slađu polovinu:
najvažnije je biti tamo! I sa još veće visine, još vidljivije i prijatnije, izliti se u kotlinu, lako
bi radije da budu nevidljivi kad njihov nadređeni plane i raspali se pred njima, kao šporet
na propan gas. Zar nije divno to svetlo-plavo skijaško odelo s krznenom kapuljačom
ispod koje viri džemper, crven kao išamaran obraz?! Mogli bismo pasti u iskušenje, pa
zaboraviti da se na nama ništa ne slaže, naši gornji delovi sa donjim, naše glave sa našim
nogama, kao da je svako od nas sastavljen od delova različitih ljudi (da, tako smo građene
mi žene u zrelijim godinama; usput nekako izgubimo svoj oblik i onda više niko ne može
da se zaljubi u nas!). A svi ti različiti ljudi poseduju opet takve razlike kakve poznaje
samo namučeni donji sloj. I tako svi mučenički visimo na svom krstu, ali u našoj najboljoj
opremi. Zaista jedinstven prizor!

Naokolo stoje u grupama, romore, puše i cede se do besvesti, ti podanici sporta. Malo
toga mogu da kažu jedni o drugima kad na stanici žičare u dolini bace sidro smeškajući
se. Vrhunac njihovog iskustva je: jesti da bi se živelo! O tome razgovaraju! Svojim
iskricama osvetljavaju sebe i zemlju, sjajnije od onih koji moraju da je obrađuju. Pa da,
turizam je mnogo unosniji! Sada kupe svoje stvari i krpice dok se grane povijaju pod
težinom snega, a zraci smele svetlosti, koje jedva osećaju na najlonskoj odeći, prodiru u
divni sneg dok mirno počiva na nečemu što je nekada bila livada koja je upijala vodu.
Uskoro voda više neće moči da prodre u tlo, jer smo ga skijama nabili u tvrdu, uglačanu
površinu. Svako od njih misli da je najbolji skijaš na padini, pa će tako njegov život imati
srećan kraj. Zimi, kad bi zemlja trebalo da spava, ona se tek budi. Sa lica se širi galama.
Za nekoliko sekundi ljudi prelaze razdaljine po svojoj meri i posežu za predelima gde
više ne osećaju svod iznad, ni tlo ispod sebe. Padaju nevina deca. Ne dopustimo da nas
ponovo strpaju u našu originalnu kutiju, i ne širimo noge bespotrebno ako smo u
međuvremenu naučili da napravimo besprekoran paralelni zaokret! Možemo da
posramimo i svetske prvake, a to važi i za naša vozila u njihovoj klasi, gde nam se
zapremina utrkuje s veličinom. Kakav dan. Mladi razgolićuju glave. Po njima pada sneg,
ali oni ne moraju da se plaše, neće se zadržati na njima. Skijaški savez Austr. ne drhti
pred našim dušama, čvrsto nam umotava udove povređene u svom dostojanstvu, i vuče
nas naglavačke nizbrdo. Oko naših bedara omotava još više zavoja, a mi ćemo sledeće
godine doći ponovo i otići još dalje! Nadajmo se da nas zbog nedostatka snega neće
rasterati kao gamad!

Pesak u satu života, tako sipimo u dolinu. Oštrim ivicama skija, koje su pokušavali da
nam otupe, sečemo večiti led i sneg, gde se stapaju znakovi: svako protiv svakog na toj
beloj svečanoj odeždi, po kojoj se prosipamo kao smeće. Većina toga pripada Austr.
saveznim šumarijama, dok ostatak, nektar od nekoliko hiljada hektara, pripada plemstvu
i onima koji su zaposeli kuće, pa su kao vlasnici pilana s fabrikom papira sklopili
dugoročni ugovor i potpisali ga krvlju. Fotelje na kojima ono što je rečeno dobija smisao!
Predivno. Svi želimo promenu. ona nam donosi samo dobro, a pogotovo se skijaška moda
svake godine menja nabolje. Zemlja užurbano prima sportiste i sportistkinje, nema oca
da ih uzme u naručje kad su umorni, ali još je tu gospođa direktora iz fabrike papira:
priđite malo bliže ako uopšte možete da se krećete dovoljno brzo s tim stvarčicama na
svojim nogama. Malo svetlosti odmah će izaći iz njenih usta!

Mihael se smeje, a sunce se čvrsto pridržava za njega. Tokom decenija, predeo se toliko
promenio da prihvata samo još one koje može da podnese. Seljake više ne može, i oni sad
sede kod kuće, ispred televizora. Dugo su bili neljubazni spasitelji zemlje i drsko su
odgovarali poljoprivrednim zadrugama, ali ti dani su prošli, da, promena je naša nova
odežda koja je do granica razuma uzdrmala naše susede i susedne noćne barove. U svojoj
šarenoj odeći postali smo podnošljiviji, kad polomimo udove ležimo u šumi sa skijama
na nogama, one su nekada bile tamo da bi ih glodala divljač, a sada nam zadaju bol koja
do mozga glođe nas. Ali šta da se radi kad hoćemo da budemo divlji. Glasno da vičemo,
da nas čuju izdaleka i uplaše se: lavine u koje se sklanjamo kad napokon želimo da se
raspojasamo. Da izađemo iz svoje kože i sednemo u krilo klisura! A planina odronom
zasipa ljude koji su bili neoprezni. Od takvih se danas zemlja hrani i raduje se tome, a
drugi, koji oponašaju naš ukus, marljivo posećuju lokale.

Žena misli - i u tome greši kao i mi kad krenemo pogrešnim putem kroz svoje kržljave
šume - da je dan ranije na tog mladića bacila mrežu koja sija žarkim sjajem. Da je preko
njega navukla svoju zastrašujuću sliku koju je on strpao u džepić na prsima (u mali ušitak
s desne strane) iz kog je stalno izvlači i gleda. Sad je vreme da izađe odande gde se skriva
od nje. Ženi nije dovoljna samo pomisao na njega, u njoj potmulo odzvanja neprestana
žudnja. A padina odmah odbacuje jodlera, kad već ne može da ga iskoristi. On ima vlastiti
stereo-uređaj, jer se svuda naokolo ljudi deru kao da su nabodeni na ražanj, kao da svojim
oštrim uskim kukovima zasecaju pravo u samu oluju. Ženu više ne može da zadrži ni
noć, kad se ništa ne vidi, ona sad želi da bljesne pred Mihaelovim pogledom. Pojaviti se
ovde u svom pravom, izvornom obličju, za tako nešto potrebna je izuzetna hrabrost,
zauzdavana klizaljkama saonica i prezirnim pogledima skijaša na padini. Potpetice
njenih nepraktičnih cipela zabadaju se u sneg na obronku do kojeg želi da dođe. Zar ne
primećuje da se, ponesena osećanjem, već pentra uzbrdo? Kuda će je i koliko daleko na
tim neprikladnim hodaljkama još voditi njen usud, mislim, to da se usudi? Već je sva
mokra. Visoke štikle ostavljaju rupe u snegu, koje će se teško zatvoriti. Mi žene
bespoštedno se moramo posejati po ledini ili podu lokala, gde među strvinarima i
vozačima, koji voze u kontra smeru i nimalo ne cene pravac kojim ide naš ukus, treba da
se dokažemo. Ali želimo da poberemo i nešto više od običnog podsmeha, čak i u sportu!
Za svako mesto na koje se uputimo moramo najpre da imamo važeću kartu (lepo da je
poništimo, tako, sad je u redu!), i za svaku priliku moramo prikladno da se otvorimo,
kako bi, uz tresak opet mogli da nas zatvore. Ono stvaralačko brzo se iscrpi, a mi
otkrivamo ono što moramo da otkrijemo, naime da li se uklapamo u brazdu na oranici u
koju su nas posejali.
Nema ruke koja bi tu umišljenu i pijanu ženu uhvatila za njene nove lokne i izvukla je iz
jama u snegu koje je sama sebi iskopala. Milostiva gospođo, zaista nam je žao što su neki
naši prijatelji već morali da odu kući! Ali mi smo još uvek tu. Mi, sa sezonskom ulaznicom
na vrelim grudima, s kojom želimo da prelazimo brda i planine. Ne bismo da vas
uvredimo, ali postavili ste svoju sigurnu kolibu na najnesigurnije mesto, a to je kao da
uopšte nemate dom. Sunce će tim mladim ljudima da pomrsi konce, jer će zaći prerano.
Ali i u mraku će odmah iznova da nađu svog para. Naše je pravo da pređemo preko brda.
A našim ponašanjem tamo, nijedan zakon, sem zakona gravitacije, ne može da upravlja.
U čudu se sklanjamo jedni drugima s puta, ponekad i u pogrešnom smeru, u kome ne bi
trebalo da se povraća ili piša, jer bi tako odmah moglo da vam se vrati ono što je samo
vaše.

A drugi? Izvadite samo bilo kog službenika iz njegovog ormarića! Taj rob, ta kreatura
poslušnosti, to biće bez smisla koje ima pravo glasa, uzdiže se na skijaškoj padini i veruje
da može s visine i smejući se da gleda na ženu. Sme da joj se ruga kad god poželi jedino
glasom svoje mladosti, koji se odbija o njenu oplatu. Mlada gospoda moraju obazrivo da
se ophode prema sebi i svom šefu u kancelariji, ali ovde se izgube u prirodi zajedno sa
svojim tetivama i kostima, kao da su gospoda dovoljno velikodušna da sebe daruju
drugima. Postati besmrtan zahvaljujući zlatnim medaljama! A onaj ko se u slalomu sruši
između štapova, kao što u životu tresne između dve poljuljane stolice, njemu se,
međutim, može dogoditi da za njim niko ni suzu ne pusti!

Pod ledom u potoku vise čitavi grozdovi pastrmki, zimi ih je teško uočiti. Mihaelovi
prijatelji sede na okupu, žele dobrodošlicu jedan drugom i izviruju ispod sunčanih
naočara. Pod Mihaelom sve pršti dok vijuga niz padinu. Sve će biti dobro, jer su stigle i
devojke odličnog izgleda, koje tu svraćaju i ponovo odlaze. Nezainteresovano stoje pred
nama, koji ne blistamo kao netaknuti sneg tamo preko na stenama. One još uvek žive
suviše blizu izvora iz kog su potekle. Svi mi uživamo u novim stvarima, ali samo one
dobro izgledaju u njima. One su onakve kakve jesu. Otrgnute s pašnjaka na kojima
pasemo, mi debele krave koje se stidimo sopstvenih bedara. Ne vidimo više svoj početak.
Ogrnut tajnama, on počiva skriven u sjaju s one strane našeg sećanja i ne ponavlja se. I to
ne samo u društvenom položaju, u kome smo se zaglavili.

Ali hajde da se sad naslađujmo analizom ljudskih tela, vađenjem utrobe (izuzetnih ljudi):
iz svog hrišć. socijalnog okruženja, žena se baca na studenta. Skijaški štapovi vise mu oko
ručnih zglobova kao posteljice. Ono što je noćas bilo nagrađeno izdašnom ejakulacijom,
to sad misli da sme izaći na svetlost dana, skoro u ljudskom obliku. Nismo navikli da
vazduh oko nas tako fijuče, mi živimo u dvoiposobnom stanu! Tim strmim stepenicama
nikada nećemo stići do vrhova s kojih se potoci obrušavaju u dolinu i gde je skijanje
vrhunsko! Vi i ja možemo da se sretnemo samo na nekoj stanici skijaške gondole, da
bismo nešto prezalogajili, tamo gde osim nas čeka već gomila ljudi. Nema zavičaja u
kome pada sumrak. Vremena su takva da mnoge treba izbegavati, a tek retke posećivati
da bismo kao protivnici mogli da se sručimo jedni drugima na ramena, teški kao vreme.

U svom ogrtaču od nerca i alkohola, direktorova žena trapavo se baca na grudi svog
sadašnjeg gospodarčića. S njim bi volela da napusti ovaj svet, ispljune koštice, i odmah
započne vlastiti dodatak nedeljnim novinama. Želi još jednom da počne iznova, s
Mihaelom koji lagano pirka oko nje. Ali stvari moramo da gledamo onakvim kakve one
jesu: taj Mihael ne može uzeti tu ženu takvu kakva je, naprotiv, ono što mu smeta je vreme
koje je prošlo od njenog rođenja! Pogotovo ovde, na jarkoj svetlosti i među sportistima
čije uzde škripe na hladnoći. Ali svetlost ljubavi — koja nas obasjava od samog početka,
mada čak i naši upaljači sijaju jače — obasjala je ženu i bacila je na zemlju kao vreću
smeća, iz koje se sve rasulo još u vazduhu. A domoroci se smeju. Iz daljine dopire tutnjava
kamiona. Zar ne čujete? Sklonite se malo u stranu!

Tim ljudima zakoni skoro da i nisu potrebni, jer njihovim životima ionako upravljaju
osećanja. Žena neće postati bolja od stalnog korišćenja. Ona sad želi seksualno da iskoristi
tog mladog muškarca koji stanuje u njenom mestu! Sinovi sudbine rukama odmah
spretno zaklanjaju lice. Žena se zajapurila, lice joj se sjaji, i ona prestaje da postoji. Nje
jednostavno nema u kadru tog mladića. U njegovim očima ona nije lepa. Omladina, kao
dan, raste sama od sebe, jedni s drugima rade one stvari, i sa skijama na nogama uleću u
seoske tuče iza ograda. Svejedno je šta se dešava, podjednako se raduju svemu oko sebe.
Pokazuju se. Njima pripada sve, nama ne pripada ništa, čak ni mesto na nekom
odmorištu pored autoputa, gde se konobar pravi da nas ne vidi, kako ne bi morao da nas
usluzi. Gerti se grčevito hvata za Mihaela, ali klizi niz njegovu namučenu plastičnu
odeću. Kao i svako njegovih godina, on dopušta da ga žena odvuče jedan deo puta. S
njim je lako. Njemu se tamo dopada. Ljude poput njega, lokalna turistička agencija u
svojim brošurama nudi kao gratis dodatak. Kad taj mladić sedne u bilo koji lokal, klima
mu tiho diše iznad glave. Ali mi, figure, tako se teško pomičemo, kao olovo visimo na
kateterima kroz koje otiče naša topla bedna voda. I putevi su postali surovi. Mi planinari,
othranjeni na boci i za bocu odgojeni, hrana prirode u kojoj brstimo šunku i sir. Da,
priroda, neka se i ona jednom obraduje kad se mi jednog dana potrujemo. Ali pre ćemo
stradati na njenim strmim stazama i od njenih hladnih proizvoda.

Mihael se već dosta udaljio. Svetlost sija i pokojnicima, ali čini se da joj je Mihael posebno
drag. Naši božanstveni olimpijski skijaši kući su doneli već dve medalje koje im vise oko
vrata, dok mi posmatramo drugu stranu njihove medalje: to je svetlost slave, čiji se sjaj iz
televizora i sa plafona širi prema nama, ali do nas nikada ne dopire. Ma koliko bio
površan, ma koliko da ga ništa ne dotiče i ma koliko da ništa ne oseća, Mihael ovde ipak
zdušno kliče s našim momcima i devojkama. Žena se tetura po dubokom snegu pored
ograde, i seda. To čvrsto uže kojim su privezane bale sena služi tome da ženu i sve ostale,
koji, kao i ona, ne žele da izađu iz svojih svinjaca, drži na odstojanju od sportski
nadarenog naroda na daskama koje bi mogle da mu postanu i sanduk (koji dovikuje
skijašima na pobedničkim mestima: Karli Šranc, Karli Šranc, on je junak naš!). Ženino telo
se razapinje u arhitekturu čežnje, da bi smanjilo rastojanje između sebe i nestale mladosti.
Možda možemo bar da se sankamo s našim prijateljima! Ali ne, Mihaelova grupa je već
gotova! Pred očima stalno imaju jedni druge, pa ponekad vole da ostanu kod kuće, da bi
živeli u određenim časopisima i na slikama se divili jedni drugima. Ti mladi muškarci u
kojima bi žena rado odspavala ne igraju igre, oni se nadaju da će se jednog dana uzvisiti
do šefovskih etaža. Zasad se još zabavljaju švrljajući kroz duboku šumu, ti veseli lovci.

Žena se uspravlja, tetura naokolo i ponovo seda, naprosto je teško napojiti je. Ponela je
sopstvenu gostionicu u maloj boci. Otpija gutljaj. Mihael je doziva smejući se, ali jedan
drugi mali polubog iz sopstvenog putira (limenke s pivom), koji je mnoge svoje
neprijatelje znao da unakazi samim svojim prisustvom, već pruža ruku i smejući se
izvlači Gerti iz dubokog snega. Vuče je za rukave. Ubrzo mu se to čini suviše sporo, pa je
samo gurne iz dubine u plićak, gde ni sam ne bi voleo da bude, i gde mirno možete da
ostavite decu koja će se posle sat vremena vratiti kući, sva izgorela od sunca. Životinje
utihnu pod oblacima. Loš znak. Kad je vreme klanja, uvek moraju da se presele negde
gde krv može da pršti. Praznog pogleda i sveže pozlaćene glave, žena zuri u svetlost.
Zatim ponovo pada. Odvlače je. Neki već zavlače svoje šape pod njenu bundu. Poneko
dete tegli svoj polni organ toliko dugo dok iz njega nešto ne izađe, kakve li sreće. Ženina
nedavno uređena kosa rasula se po snegu. Bunda od nerca preliva se preko Gerti. Ispred
prostih kuća ovog kraja deca padaju s teškim kantama u rukama. Kuće su građene blizu
vode, jer je zemlja tamo vlažna i jeftina. (Slično našim snovima o suprotnom polu!) U
svojim rančevima svaki dan nose teret krsta na leđima, da bi Bog znao zašto je sve to
preuzeo na sebe.

Nedaleko od žene i njene grupe posrću početnici. Pitate se zašto samo tiho ne potonu kao
brodovi, ali ne, oni viču! A zašto? Zato što žele napred, ali drugačije su to zamišljali. Zato
što im je jav. prevoz suviše otrcan, kao i vama, bez obzira na to ko ste i šta ste. Oni su se
uputili u neizvesnost, i povrh svega treba još da vuku svoje pijuke, šiljke i termose! Ali
stiče se utisak da im je sve to mnogo draže od sveta čija ih je obest zapravo oduvala.
Smešeći se, pozivaju u goste jedni druge, za to još imaju dovoljno daha. Ti mladići
uzurpiraju svet i troše njegove proizvode u kojima žive, i koji potom troše njih. Prvo na
red dolaze pluća. Revnosno žive, uče i potucaju se naokolo. Još ih nikad nije zadesilo neko
zlo, te žutokljunce, pa mogu da spavaju, a dok se bude, gledaju ispod sebe i vide: tamo je
već uposlena jedna, ne, dve stranke! Hej! Oni nisu morali dugo da traže dobre partnere i
dobre partije, naprotiv, pre će biti da njih traže preko razglasa na aerodromima i u
televizijskim reklamama. Oni su zaista poput energetskog pića, jer nas podižu. Ako
pogledamo bilo koju znamenitost, uvidećemo: ti ljudi su daleko vredniji kad ih
razgledamo. Oni su kao otrov koji drema u maku, to jest, oni se stvarno rascvetaju tek na
milimetar od zakona. Uvek neko čeka smešeći se i iznenada odlazi čim mu se približimo,
uvek se odnekud čuje tresak vrata na automobilu , uvek neko ulazi na benzinsku pumpu
gde se razume jezik zaptivanja. Njih život je nabrekao od čekanja između dva avionska
leta (kada bi bar jednom uspeli da se opuste, što bi smo i mi želeli!). Kakva zamisao, ali
može im se! Mladi. Čitava gomila mladih! Nažalost nismo više u toj gomili. I još nešto:
šta god da rade , oni su nasmejani, čak i u senovitim dubinama šume gde obavljaju nuždu.
Lebde u vazduhu kao prazna pesma, ni granje ne može da ih zaustavi. Tako mogu da
padnu pravo na zemlju i osvetle to tužno mesto, gde su drugi skromnijeg stasa
miniranjem probili put kroz šumu, samo zato da bi i sami mogli malo da se prošetaju i
rekreiraju. Smeju se, često im se čini da je to najbolje, u sebe bezbrižno puštaju tonove iz
vokmena, i od toga postaju veoma nemirni, jer u njih ulazi muzika kojoj ne mogu umaći.
Meni ne smeta, ako se to njima sviđa! A žena mora da se zakači baš za tog šupka Mihaela,
koji je sebe , ali ne i svoje ciljeve, već odavno izgubio iz vida. Nikada se, možda zbog
lenjosti, ni jedna žena nije pokazala onakvom kakvu bi želeo, ne, on želi neku kućicu koja
bi bila humanije mesto za život, recimo neko potkrovlje gde bi najzad mogao da se opruži
i utoli svoju požudu za vrhunskim nameštajem i devojkama. Upetljan u korenje smreke,
oko Greti se stvara vrtlog srednje jačine, pita s jabukama (savijača) pored tog malog
potoka gde radnici, službenici i slobodni delatnici mogu ponovo da se sastave u snegu,
nakon što su ih progonili i u nuždi im u butne kosti zabijali eksere. Zašto bi inače tvrdili
da se nakon jednog dana bavljenja sportom i nakon nekoliko dana teškog rada osećaju
kao novi?

Da, krupnim koracima grabimo napred, ili se odmah odvozimo autom, zavisi od
okolnosti. Ali, zar je moguće da ta žena baci oko baš na Mihaela i pomisli da će procvetati
pod njim, i da će s njim izaći bar nekoliko puta! S njim bi, doduše, tako zaljubljena, rado
ostala i kod kuće. Njen muž se potpuno posvetio poslu. Taj čovek, pa on bi Mihaela,
njegove prijatelje i polovinu bruto društvenog proizvoda ovog kraja, zajedno s pečenjem
koje je danas pojeo za ručak, bez ikakvih problema mogao da strpa u džep, ako u njega
uopšte još nešto može da stane. Ubrzo će i skijaši da utole svoje želje, strpite se malo. Evo,
već ulaze u gostionicu.

Krdo mladih sportista baca se na pijanu Gerti, kličući, hu-ra! I oni su u međuvremenu
dobro potegli iz sopstvenog rezervoara. Planina ih zaklanja i štiti od pogleda njihove
braće. Ispred njih stoji još i ta džinovska smreka. Priroda je prema njima bila darežljiva.
Da bi to dokazali, pokazuju svoju solo šparglu koju su izvukli iz skijaške odeće, nije loše
ako ih uporedimo s hladim izdancima ostalih ljudi, koji šćućureni sede jedno uz drugo,
kenjkaju, i za zemlju ne čine nikakvo dobro. Smeju se grohotom. Vitlaju svojim skijaškim
štapovima. Toliko su brojni da su postali faktotum trgovine sportskom opremom (glavni
faktor privrede) Doživljavaju ono najviše: žale dobro da se provedu dok prolaze kao i
vreme. Kada s planinskih stadiona uleću u cilj. Kao breme pritiskaju se međusobno, licem
se okreću jedan drugom, a imaju i veliki kurac iznad koga dišu. Kad bismo se kao oni, i
mi držali zajedno, konobari u lokalima i čuvari na ulazu u diskoteke nikada ne bi mogli
da nas razdvoje! Oni znaju u koju gomilu moraju da sakriju sreću, štiteći je od nas. Dotle
nas je dovelo naše bogatstvo. Toliko smo daleko zašli u prirodu koja k nama dolazi spolja.
Ali mi, koji nismo deca duha, svrstani smo prema svojim ukrasima i moramo da
ostanemo napolju. A tlo gricka naša besmrtna stopala koja stalno moraju da idu dalje.
13.

Oni su otelovljenje brzog života. Čak i devojke. Nisu slučajno prijatelji. Prijatelji koji će se
međusobno oklevetati kada nakon svojih doktorata kao konkurenti uskoče na visoke
položaje. A naokolo bedan život, slabunjava deca s propalim zubima, kičmama i
kičmenjacima koje gaje da bi ih zaklali, namiguju tim skijašima dok se spuštaju niz breg,
i mogu samo da sanjaju o olimpijskom zlatu. Austrijo, ti faktoru izvoza, trebalo bi čitavu
sebe da izvezeš u svet sporta! Mi bedne kreature pročitaćemo u listu Krone kad je došao
red na nas! Nemojte kukati, učinite najzad nešto! Ovo selo se ne prostire na livadi samo
zato da biste vi mogli da ugazite u gomilicu.

Mihael se smeje najglasnije. Na kraju krajeva, on je najviše i potegao. Možda će još jednom
da se prihvati te žene, koja stoji na padini svog života, a možda i neće. Vrišteći od
znatiželje kao dete, izvlači svoju oklembešenu batinu. Ili mu je sama od sebe istrčala
napolje? Devojke, koje u časopisima izgledaju tako površno jer ih pretvaraju u slike,
zbijenih glava prave štit oko para koji se besmisleno kotrlja po snegu. Svi se smeju, piju i
zapliću u nerazmrsivo klupko. U sneg je pobodena jedna dvolitra vina i boca konjaka.
Svejedno šta rade, oni vole te planine, i ostaće tamo sve dok se na njih ne obruši lavina.
Njihove nade nikada ne iščezavaju. U genitalijama im još uvek ne ključa. Možete odmah
da ih pijete, kao toplo, tek pomuženo mleko. Ali nebitno. Mihael i Gerti se kotrljaju prema
mladom smrekovom šumarku, dok u njima krešte unutrašnji glasovi. Zatim sve utihne.
Eto ti sad: njih dvoje su se preobrazili u ostrvo usred šumarka. Mihael pokazuje da se
njegov ud još nije dovoljno ukrutio, dok se Gertina vagina veoma jasno ocrtava ispod
svile, kao da se nada da će u tom čamcu punom rupa ipak uspeti da stigne nekud.
Gospode, kakvu samo galamu prave ti ljudi na padini preko puta, kao da su se stopili u
jedan jedini krik! Ali mi ovde ništa ne možemo da čujemo od glupiranja klitorisa, koji bi
Gerti tako rado protrljala. Kakva rulja, verovatno im je majka priroda upravo oljuštila
plastičnu opnu, tim veseljacima. Pokazuju Gerti opštevažeći organ, i grubo joj sklanjaju
ruke s lica i pičke. Koliko vidim, i jedno i drugo je do pucanja ispunjeno gnevnim
pesmama. Momci joj živahne ruke drže visoko iznad glave. U tom položaju niko ne bi
mogao da mahne svojoj porodici s druge strane ekrana. Žena se pruža prema Mihaelu.
Onima koji stoje oko nje saopštava se da bore polako prekrivaju njeno lice. Ali ono ipak
pripoveda o ljubavi. Postoje pesme u kojima je ljubav jedino čime slavimo i uzdižemo
sami sebe. Svilenu haljinu zadigli su joj do struka, a gaćice, kojima je Gerti bila savršeno
zadovoljna, svukli. A sada zagolicajmo mrak dok se uz prasak ne sruči na nas. Zato su
nam u kuću poslati prijatelji, da najpre rastvore stidne usne koje žena uvek nosi sa sobom.
I da posegnu u dubine, kako bi uneli malo živosti u taj mravinjak. Tu sve vrvi kao u
staničnim toaletima noću, kad vino tako pirka da svako može tamo da se isprazni, da
pusti svoje vode, samo zato što se ponovo napunio. Sada će, dakle, da razvlače te krpe
oko nogu, te otirače, a sva četiri su naša, dok Gerti ne jaukne. Zatim će je ponovo presaviti
kao brošuru. Bezobzirno. Ali mi ćemo ipak da gurnemo prst unutra i da ga omirišemo
pre nego što šetač sasvim nestane u odvodu. Nismo bili svesni koliko duboko dopiru
senke u tom živom biću, i to kroz ovo crevo koje bi još trebalo da se istraži, da, ovde, iza
vrata vulve čije dlake trgaju, vuku i čupkaju. Pop-muzika ispunjava želje slušalaca,
Gertine noge su raskrečene do krajnjih granica, a na uši su joj nabili vokmen. Sad mora
tako da leži dok je bezobzirno čupkaju po sočnoj pički. Gertin muž obično ulazi u nju
brzim koracima i sve počisti. Dolazi iz daljine, jasno ga možemo čuti. Prosto je
neverovatno šta sve može da se radi s tim rastegljivim usnama, kao da im je sudbina da
ih tako unakaze. Možemo, na primer, da ih savijemo u fišek, iznad koga su brdoviti
krajevi Gertine haljine. Ali zar nikom nije palo na pamet da to boli? A sad ćemo još malo
da se smejemo, štipkamo i isprašimo jedno drugo. Tako treba. Ova deca vole da hodaju
svetom i pričaju o svojim delima. Više nije moguće utvrditi da li je frizer uspeo da zauvek
ukrasi tu glavu. Iza tih planina Gerti se srušila, ismejana kao i čitav njen rod, kome je
dopušteno da u struju uključuje kućne aparate, ali ne i da odlučuje o svom telu. Poniženo
je klonula kao pokošena trava. To meso se deli kao u igri, a onda se odlazi na počinak, i
u snu se žanje još mnogo toga: ovo se pogotovo odnosi na mlade devojke kojima, kad se
smeju, vlastiti zubi razdiru lica. Njihova kosa još uvek ne zahteva posebnu pripremu, ona
donosi uživanje baš takva kakva jeste (sirova). Svaka od tih devojaka nekog voli. Baš kao
što orao izleže svoje mlade, visoko gore, skoro u ništavilu, ali jaja je ipak morao da odnese
tako visoko. Sve staro mrzi decu. A neko je još malo spustio gaćice.

Ali nećemo sad ići toliko daleko da mi, i sami robovi, od Gerti silom uzimamo ono što je
naše. Kad su je vetar i čitava ta banda ljubavnika ionako pretvorili u hrpu prekrivenu
bundom, a to je više nego što je zaslužila. Teturaju bez cilja i mere, ali neće još dugo! Ne
znam da li sad Mihael stvarno mora da pokazuje kako njegova majka, a naročito njegov
otac, nisu štedeli kad je reč o njegovom udu. Šeta s njim naokolo, a on se još nije ni
uspravio, taj njegov sveže isceđeni organ u kome plutaju kockice leda. Vitla njime ispred
žene. Jeste li upravo čuli grom? Pa zašto me onda ne ostavite na miru i ne pustite me da
i ja jednom na videu gledam ljude koji ljutito pumpaju svoje polne organe? Vama je mesto
tamo na rezervnoj klupi, tamo niko ne vidi vašu guzicu nalik drvenom stočiću, ni umorne
sise kao na kuji, dok vi zdušno duvate u žar. Stidite se i penite ispod krema koje bi trebalo
da uklone razliku između vas i ljuds. klase koja nešto vredi (roba 1. klase). Odnesi te svoju
nesreću gospodinu na sprat iznad, ali ne budite pokojnike! Osim skokovitog mlaza, iz
Mihaelovog žalca ne izlazi ništa. Tako privlači ljude s druge strane polja. Planina štrči
iznad jezera, ruke veslaju same. Devojke stoje i gledaju, iz njihovih pukotina ne naviru
više glasovi, hvataju se za svoje privlačne kovrdže, za svoj lukavi polni organ kojim nas
takođe privlače, kojim su spremne da se obaviju oko svakog ko naiđe, i koga su već
naučile da razlikuju po njegovoj frizuri, odeći, i njegovom vozilu.

Svojom kitom Mihael reklamira te razvikane specijalizovane proizvode. Na televizijskom

ekranu čula tinjaju u malim gomilama. Njima bi trebalo da hranimo našu mladost, koja
retko kad ostane bez daha dok boravi u vodi i na snegu. Da, taj mladić je slasna voćka.
Jadna Gerti. Podvrgnuta tako okrutnom ispitu u školi života. Nemo se gledaju,
zamišljajući jedno drugo kao slasni zalogaj. Planine su nepomične, zašto ih onda
razmicati našim autima? Tako malo je potrebno da bismo bili srećni! Zar vam nije
dovoljno da se igrate - kao naši pesnici - uz samu obalu, i da kupite sebi mesto u zlatnoj
mreži prodavnice sportske opreme?

Još nekoliko reći o tim devojkama: one su se, takođe, otelotvorile u sebi samima. Slasni
žbunovi stidnih dlaka rastu kao opojna stabla alpskih ruža na njihovim nežnim
padinama, dok sa tih samozadovoljnih bića, kakva gledamo kroz prozore ilustrovanih
časopisa, pirka zdrav povetarac. Devojke se sad saginju nad ženom. I one su se već
naljoskale! Iznenada će jednostavno da odu. Odakle su uopšte poslate i kakve to
razgovore vode sa svojim malim nebeskim dnevnicima? A gde bismo mi želeli da
budemo? Možda među kovrdžama u njihovom krilu? Gledaju nas te planine s
razbarušenim stablima. Danas će ti ljudi otići još na neko rođendansko slavlje i gledaće
tamo druge malene goste čvrste građe. S vetrom i trajnom u kosi, one poput dece vise u
kajasima naših ljubomornih pogleda, da, drage moje dame! Takvih kao vi, koje se
rasplaču gledajući TV-serije, sve je manje! Ne možemo više da zadržimo u sebi vodu koja
kipi i šiklja iz naše kućice. Budimo iskrene, mi zavidimo tim devojkama na njihovim
raznolikim licima, dok smo mi zbog starenja sve sličnije same sebi, bez obzira što smo se
umivale skupim vodicama. A sad se i vi odmorite na svojoj uskoj obali! Svakom svoje,
mali moji! Ali to još uvek nisu granice naše firme, već samo, ako želite, preporučena
maloprodajna cena.

Mihael je, dakle, podigao taj svoj kurac i izneo ga na svetlost dana, kao znak da niko i
ništa ne može da ga zaustavi. Najpre mora ponovo da se napuni. Smešeći se seda ženi na
grudi i drži joj ruke iznad glave. Stavlja joj u usta svoju testeninu, da bi se žena okrepila
tom hranom. Gerti sve odlično raspoznaje, a u njenim do pola smaknutim gaćicama nešto
se dešava. Ispod sebe pušta šišteći mlaz, opet je previše popila. Devojke se smeju dok joj
skidaju mokre gaćice preko nogu. Gertine noge su sad sasvim slobodne. Svi piju iz
pljoske, ali je Mihaelov kurac još uvek tanji od pljoske. Sve je kako treba da bude! Gertinu
glavu, taj kućerak ukoso nadograđen na vilu Gertinih osećanja, umaču u vode pune
alkohola. Smejući se prčkaju i čačkaju po njenoj slatkoj pički i njenom slatkom čmaru, eh,
kad bi bar što pre utonula u san! Gde bismo želeli da budemo, gde bismo želeli da
ostanemo? Žena je skupila noge kao žaba. Divlje se koprca. Ali nisu je ozbiljno povredili.
Zašto bi inače osnovali ovo društvo koje nigde i ni za šta ne preuzima odgovornost?
Mihael malo čačka svojom grančicom po ženinom golom brežuljku. Momčići vole da se
igraju, jer ih igra smiruje. Stanite, ima još jedna stvar! Ostatke pića iz boce on naliva u
Gertinu ribicu, a onda joj prilepi i jedan šamar. Ne prejak. Joj, ala peče!

Sada tako divno pada sneg, baš kao što se i očekuje od zime. Ispijena je i poslednja boca.
Niko ne želi ozbiljno da otpije gutljaj od Gerti, iako bi ona rado poklanjala sebe, sve dok
se priroda ponovo ne zazeleni. Pičku joj otvaraju, a zatim je, smejući se, pa ta brošura
nam je već poznata, presavijenu ponovo zatvaraju. Resice cokću u veštim rukama. Ali sve
to i nije tako važno. U daljini, tamo preko, odakle smo dovukli Gerti, skijaši još uvek kliču
u svojim jezercima od piva i konjaka. Sijaju i urlaju. Šumsko tlo je već sasvim natopljeno
težinom njihovih zadovoljstava. Gerti su preko glave navukli suknju kao džak, da bi se
zagrejala ispod zaštićene marke proizvoda. Podvezice nemaju štetne nuspojave ako
muškarac ume da vitla svojim udom kako priliči. Mihael maše svojim kurcem pred
njenim licem. Ona to ne vidi, ispod suknje nespretno zabacuje glavu, čas u jednu, čas u
drugu stranu, razmišljajući o Mihaelovoj nedostižnoj božanskoj hrani, sačuvanoj u
večnom obliku i jedinstvenom formatu. Drveće mirno posmatra njeno lice koje ponovo
otkrivaju, a usta joj silom otvaraju. Blago je pljeskaju po obrazima, pritom može da se
oseti vilica koja s mukom drži lice u sadašnjem obliku. I vi bi trebalo da se držite jedni
drugih, dragi momci i devojke, ali vi to ionako radite u svojim tesnim majicama kratkih
rukava! Svojim veštim rukama i s vešto odabranim kapicama! Pretvarajmo se da,
gledajući jedni druge, gledamo neki istinit film koji stvarno ostavlja utisak. Gerti sada
otkopčavaju gornji deo haljine i pokazuju njene dve dojke koje su iskočile iz svile, hopla.
Sad imamo pravu sliku! Priroda je iz svojih zaliha tamo nabacala skromno dozirane
ćuftice. Smešno je, moje Austrijanke i Austrijanci, a posle gledanja televizije možete
ponovo da se pomešate jedni s drugima! Ispod laganih udaraca često počiva neka lepša
sudbina, samo: gde li sam sad zalepila tapet? Gle, na sebe! Baš sam luda! Gerti mora da
razjapi svoju čeljust i da u sebe primi ovu stvar. Inače, sankanje je takođe zabavno, ali
nikada, molim vas, zaista nikada među skijašima. Ti ljudi, koji se jedini na ovom svetu
još drže uspravno, jednostavno ne mogu da podnesu da ih ometa i vređa neko ko čuči na
jednoj jedinoj dasci što se kreće. Njihove sanke srednje klase, u potpunosti otplaćene, stoje
na parkiralištima i otvaraju vrata svojim vlasnicima koje smo malo prekasno skinuli s
vatre, pa su malčice zagoreli. Njih ćete naći baš ovde. Dobro pogledajte priloženu kartu!
Morate samo čvrsto da verujete u nešto što samo od sebe izbija u prvi plan, i da zato
nekom izbijete zube. A u Gerti još uvek pucketa fina vatrica, i to u obliku džinovske
kobasice u njenim ustima. Pa, gospodo moja i junaci, i ja bih rado da u objektivu ugledam
vaš napeti ud!

Ne, rezervnih delova trenutno nema. Oluja koju nam šalje naš Bog, naš polni organ,
najurila nas je najkraćim putem u propast. Ostavimo muškarcu čula, da bi na miru mogao
da razmišlja o sebi! Mi žene treba da se uredimo najbolje što možemo, i da onda
osluškujemo tišinu, što, gospodo moja, odjekuje iz vaših beživotnih uređaja, koji, od
pomisli da bi svakog časa mogao da im istekne rok, još uvek podrhtavaju pod blagim
naponom garantnog lista. Mi smo ono poslednje o čemu muškarci razmišljaju! Mihael je
ušao kao stranac, i kao stranac ga je izvadio. Po Gertinom licu, koje ona nije uspela da
zaštiti na vreme, pokvareno cedi još nekoliko kapi iz svog napola ukrućenog. Prijateljice
i prijatelji, lica usijanih od smešaka i života, takođe se povlače u toplije krajeve, gde će
potrošiti mrvicu snage pre nego što postanu visoko-stručna radna snaga. Šta se tu može!
Zato iz bara izađite u život i ne brinite! Gertin stočiću postavi se opet je sklopljen. Mihael,
koji nije bio u stanju da se zagreje ni za običnu predigru, srdačno se smeje. Svi sad žele
da se za opkladu spuste niz planinu, kao osvežavajući vetar s Alpa. I tako započinju rat
po ovoj jarkoj svetlosti, ti sinovi doline, samo da bi još jednom mogli snažno da ošinu
kurcem oko sebe. Nestrpljivo staju u red među one koji će uskoro otići u tišini. Čak se i
guraju napred, ali oni koji su se rodili siromašni neće se na njih ljutiti! Oni dobro znaju
Očeve zapovesti! Ali, da se ne bismo pogrešno razumeli, ispred stanice ski-lifta, gde je tlo
prekriveno papirnim čašama. Te glupane koji su se dovezli na tuđe tlo i tamo se sreli, sad
guraju u stranu. Neka se odmore u sebi samima. I nek strpljivo stanu u red sa svim svojim
divnim dugominutnim kasetama o skijaškom trčanju, koje su sakupljali čitavog života.
Njihovi kneževi sad pevaju u horu, i to mnogo glasnije! Osim toga, mladost trči sama od
sebe. I uopšte ne trči loše.

Opipavam oko sebe, tako ste topli pod prstima.

To nisu deca tuge. Pomažu ženi da stane na noge, otresaju joj odeću, sneg škripi ispod nje
smejući se. Nije morala previše da pati zbog ovih sinova. Neko joj gura mokre gaćice u
ruke, razglednicu kao znak sećanja. Čak joj i bundu zakopčavaju. Proizvodnja namirnica
u njenom telu opet počinje da joj masti kosu. I ček je već potpisala, samo još moraju da joj
preprave novu odeću u butiku. Htela je da presvuče svoje telo novim slojem ali ipak
svakog dana sve više oseća teške vreće koje mora da nosi njena koža. Ti sinovi i kćeri, ta
zlatna jaja u gnezdima srednjih škola opšteobrazovnog smera, nisu tako mislili. I nas bi
svakog časa mogli da stresu s našeg slabašnog stabla! Kao lišće koje je prekrila plesan,
pali bismo u lepe vrtove vlasnika, a direktorova gospođa može da računa i računa, ali
nikako da sakupi poštenu gomilicu koju bi mogla da zapali. Kad svrate u ovu kuću, samo
deca vođena anđelima pevaju u horu, i na predivnom tepihu ismevaju svoje roditelje.
Nećemo kasnije to čuti. Mihael bi sad rado razgovarao, sada kad je za to prekasno.
Razulareno se podvlači pod ženinu bundu i haljinu, i smejući se vuče joj i uvrće bradavice
na grudima. Drugu ruku gura joj između polutki zadnjice. A onda joj još uvaljuje jezičinu
u usta. Kurac je dobrovoljno već izvukao kako bi ga još malo doradio. Uvek se raduje kad
može da ga umoči. Gde li se klipan stalno vucara! Čitava stvar nije bila ništa drugo nego
vreme koje prolazi. Vrata automobila zatvaraju se uz tresak, a oni o prijateljima kojima
su se poverili, i o zadovoljstvima za koja su platili, razgovaraju kao da su sprave za fitnes
kakve poseduju, ili kakvi su i sami. Ali uzalud! Nebeska stvorenja nikada neće biti
jednaka ljudima, samo ona mogu da se raduju što će se vratiti samima sebi. Ljudima se
beznadežno diže i izlazi ono što su popili. A trebalo je da ostane u njima! Oslonjeni na
automobil, povraćaju u sneg. Žene galame, deca cmizdre. Dobro, kola kreću, ali sadržaj
tih ljudi ostaje ovde i drema u prirodi, u kojoj se odigravaju važne stvari, i gde robu varaju
vlastite etikete. Svi ljutito viču kako bi želeli da se zauvek zadrže na jednom mestu, i da
u zagrljaju zauvek drže privlačnog partnera. Ali vladari stoku hrane samo jednom
mesečno, a mi se onda suviše trošimo. S vremenom će sve izaći na videlo.

Gerti su strpali u njen automobil. Tišina! Pomozite mi da se izrazim: Gerti se našla u

nemilosti ruku i jezika. Sad beži odatle, ljutito drndajući po menjaču i nameštajući pojas.
Sigurnosni pojas jedino je što može da je drži. Drugi, koji su takođe okovani pojasima,
savetovali su joj da ga koristi. Kao što umetnik dolazi do umetnosti, tako seoska deca
dolaze kod nje na mučne časove ritmike. Dete se saginje nad violinom, a otac nad detetom
da bi ga kaznio. Radnički hor peva nedeljom da bi izrazio svoju posebnost. U horu ih je
mnogo, ali pevaju kao jedan. Taj hor u stvari postoji da bi njegovi članovi vukli konce
svojih raspoloženih glasnih žica kao jedan, dok visoko iznad njih vreba fabrika. Ona
ponekad ožedni, pa proguta taj čopor, tako da i dalekovodi u dubini zemlje mogu da čuju
zujanje ljudi poredanih u vrstu. Kao deca. Došli su mnogi, ali malo je njih izabrano da
pevaju solo. Direktoru je posao ujedno i hobi, tako da je on sasvim u redu. Mladi se
ulivaju u svoja vozila, sad odlaze u prenoćišta, gde u sebe mogu da uliju i iz sebe izliju
dosta toga. Sve sobe su rasprodate. Blagonakloni put vodi posred doline, kako bi svako
mogao da nađe svoj mir, osim onih koji žive pored njega i čije uši krvare od buke sve dok
i sami ne odu na godišnji odmor.

Žena juri kroz predeo. U glavi joj besni razum i udara o zidove lobanje u kojoj je smešten,
to jest sudara se sa svojim granicama. Progone je skijaši koji se, nošeni vetrom i cvrkućući,
vraćaju svojim kavezima u automobilima veličine kućice za ptice (ponekad su veliki
skoro kao orman i prepuni tih malih neotesanaca!). Posmatramo mir koji je priroda
posadila u našim srcima, i odmah ga jedemo onako iz papira. Osvetljavaju nas usamljene
svetiljke. Podižemo poslednje ostatke smeća s poda. Glave porodica, gonjene svojim
hirovitim raspoloženjem, obrušavaju se na svoje ukućane, dok im pred očima lebde ostaci
hrane koje bi mogle da pojedu. Na ivici mračne šume pojavljuje se srna. Odmah ćemo je
poneti i lepo je zamastiti folijom u koju smo umotali sendviče. Žvaću je i žvaću, a zatim
se smiruju uz neku dobru knjigu ili glupavi program. Oni retki, koji ne znaju da se
zaustave, još jednom se penju uskom stazom do vrha, da bi se onda opet sjurili niz nju,
dok se dole na obalama već mota divljač kojoj predeo pripada od 17 sati nadalje. Lokalno
stanovništvo iz lenjosti ostaje skriveno u svojim kućama, muškarci se posvećuju
televizoru, na kome mogu da gledaju životinje i predele, i saznaju nešto o sopstvenim
besmislenim običajima. Žene su nezaposlene. Vetar duva nad vrhovima i ublažava bol,
taman koliko je potrebno da bismo odvratili misli uz neku seriju o proizvodnji piva i
proizvođačima ulja. Da, televizija je skoro prebrza za pokretačke događaje, mislim za
električni prekidač kojim isključujete sebe, a uključujete TV aparat.

Najozbiljnije, dan neće još dugo da se razbacuje plavetnilom. Gerti usput svraća u
gostionicu da bi se pošteno odmorila. Kako divno odnekud iz daljine vetar donosi sneg.
Ona pije iz ljubavi, mnogi piju iz obaveze, odvojeni od svojih ljubljenih koji živo žele da
popiju nešto, kao što su oni želeli da se vetrovi poigraju s njima dok su se spuštali niz
padinu. Čitavo jato koje kruniše dan gura se za šankom i nastavlja da se naliva, do vrha.
Još jednom priroda postaje jednostavna i jednobojna. Sutra će ljudski glasovi ponovo da
je probude, i ona će živahnim udarcima čekića isprašiti svoju publiku sa skijaških staza.
Da, publika, ona je sa sebe zbacila pokrivač prirode, ali na nju su još uvek zalepljeni ostaci
dana različitih boja, dežurni lokal dupke je pun tih turista. Gostioničarka je smirila tuču
koja je izbila oko točionice. Kako je to lepo, dolazimo iz blaženih daljina, s brda smo se
dokotrljali u dolinu, i već smo prepuni piva. Turisti iz grada bodre nekoliko drvoseča,
najmilijih planinskih slugu, koji već prave nered za šankom pre nego što kod kuće kao
sekire rascepe jedinu nožicu na kojoj stoje njihove žene. Gerti mirno sedi, naboranog čela,
među gostima koji jedu salatu i sendviče koje su sami doneli. Već sutra ujutru ili još
večeras, ta žena će stajati pred Mihaelovom vikendicom i kroz prozor špijunirati kako
njegovi prijatelji lepo koriste njegova dobra. A ona, odbačena kao nestašna misao,
nestaće, niko neće znati gde, u daljini. Dok njen muž krči šume i kasapi muziku. Hladno
mi je. Ugurali su se jedni u druge, pa rovare po svem onom smeću, tražeći dragu
fotografiju koju su još juče razvili u fotografskoj radnji. Još juče. A danas već traže novog
partnera, kako bi mu, kao čarolijom, izmamili osmeh na licu pre nego što povuku okidač.
Da, mi! Napaćeni i izmučeni postajemo vidljivi i želimo da se doteramo za druge! Koliko
smo samo potrošili novca na novu odeću, on nam nedostaje kada pred partnerom
moramo da se svučemo i damo sve od sebe. Ova se žena trenutno hrani alkoholom; od
žetve drugih ljudi, koji u svom šarenilu takođe loču ona nema koristi. Zbog Gertine
bunde od nerca, na koju je stao neki skijaš, zapodeva se čarka, koja se, međutim brzo
smiruje. Ah, ti ljudski stvorovi ovde ispod rustične svetiljke! Kako ističu svoje oblike
unutar tih šarenih plastičnih granica koje sebi postavljaju da im se ne bi razlili oblici i
norme, a pogotovo ne modeli prema kojima su izrađeni. Ukrašavaju se od zida do zida,
kao što ukrašavaju svoje stanove, i sami su sebi zaštitna pratnja.

Sada počinje veselje, koje je zaista božanstveno. Potpuno smetena, žena se povlači korak
unazad. Pred nju guraju čašu, dan kao da užurbano odlazi, mrak već pada iznad planina.
Bedna misao naroda prska po Gerti kao voda iz dečje ruke. U ovom kraju siromasi teška
koraka napuštaju svoje najmilije, kako bi ih prljave ruke ugurale u gostionice, gde žubore
kao izvor od onog što uliju u sebe. Toj ženi bi bilo bolje da ode svojoj kući. Ne žele da pije
ovde, mora da bude tiha, ovde živi stado sa svojim dobrim pastirima. Program, molim
vas, pogledajte u TV dodatku! Direktorova gospođa je vedri oblačak. Bar tako izgleda
dok sa stolice tone na pod, gde će leći onako kako je sebi prostrla. Gostioničarka je
dobronamerno hvata za mišice. Niz Gertinu bradu teče i širi se mali potok. Neće to tako
moći svaki dan. Napolju je priroda još jednom, poslednji put, veličanstveno zablistala u
svojoj lepoti, a stada njenih korisnika strpljivih leđa ulaze u gostionicu, radosni što
konačno mogu da trgnu još koju, umesto da se trzaju pod udarcima biča televizijskih
prenosa s Olimpijskih igara, koji ih teraju da jurcaju niz padine. Ako te ljude ostavite na
miru, videćete kako brzo gube ono što ih prvenstv. čini privlačnim, a to je da liče na
filmske zvezde i da zaista izgledaju šarmantno u vlastitom foto-albumu, u kome merimo
svoje zahteve prema samima sebi. Ali ovde u njih udaraju visoki talasi, i oni moraju da
se istaknu među bezličnim domorocima. To čine zvukom, bojom, mirisom i novcem.
Pesma se prilagođava potrebama svojih korisnika, doba dana naglo se promenilo, a i
vreme se preokrenulo. Vetar zavija kroz kristalni led koji visi s drveća. Još nekoliko ljudi
dohvatilo se ženinih šupljina, pogledajte samo, dvojica je sad podižu s poda. Bacaju na
nju novčiće. Čašćavaju je vinom i rakijom. Uz izgovore kojima ne uspevaju da sakriju
svoje grube udove, pipaju Gerti po čitavom telu. Bujica smeha njihovih žena, koje brzo,
pre nego što se svetlost promeni, pripremaju vlastite dlakave rascepe i zauzimaju
položaje. Toliko su natopljene životom da iz njih kaplje priroda. A prilično je koštalo i to
da kao ostrva vise u ovoj gostionici i povraćaju. Jedan muškarac, šaleći se, na ramenima
nosi ženu čija je unutrašnja strana butina sve crvenija, jer je njima stisnula njegove obraze.
Niko ne želi da to propusti. Skaču naokolo, ali i najjadniji večernji program, pre ili kasnije,
mora da se završi. Uz malo sile prevaljuju kratak put u sekundi, polni organi se otvaraju,
a oni već ulaze jedno u drugo i pritiskaju tubu, kukaju za izbavljenjem, u njihovim
utrobama odzvanja od silnih čašica koje su ostavili za divlja vremena. U mraku neki već
izlaze iz okova vlastite odeće. Gerti štipaju za grudi, veselo i bezbrižno kao povrće
bujamo u vrtovima naših gospodara, dame moje! Sve to dolazi iz viših regija u kojima
boravimo i gde volimo da nas iznenade nagoni koji kuljaju iz naših skijaških pantalona.

O-ruk, žena sad ponovo sedi na stolici kako treba. Pred nju guraju još jednu čašu, u kojoj
alkohol brzo stari, ali ona je počisti jednim zamahom ruke. Darodavci pića u pantalonama
urlaju od besa i ljutito joj tresu ruku. Gostioničarka šalje šankerku da donese krpu. Gerti
ustaje i na pod baca svoj novčanik, po kome odmah počinju da kopaju ljudi čija se znojava
lica smrknu čim ugledaju novac. Siromasi se stiskaju u zadnjoj sobi i sećaju se posla koji
je nekad pred njima rado širio noge. Ali tamo više nemaju pristup! Eh, bar kad bi još imali
posao! Sad su čitav dan kod kuće, i posla imaju jedino oko sudova. A drugi gosti? Ne
mole Boga ni za šta drugo sem za lepo vreme i nevaljali sneg. Sutra će im u planinama
život opet biti ispunjen vratolomijama, možda i kišom, ako temperature budu u snažnom
porastu kao što najavljuju. Gostioničarka krotko razgrće gomilu. Dok drži Gerti ispod
ruke, izgleda kao da hoda površinom vode po kojoj pluta penušavi talog tih izletnika.
Pogledajte samo s kakvom sigurnošću se ti putnici, nastali ni iz čega, obasipaju darovima
rođenim na sajmovima sportske opreme, i kako u planinama kreću u susret smrti. Neki
narodnjak odjednom nadglasava sve, bez ikakvog ustezanja. Pevači nemaju mnogo toga
zajedničkog sa sirenama, možda samo zvuk, ali ne i izgled. Ipak, pevaju li, pevaju! Žitelji
tog kraja, koji ne mogu da budu čak ni radnici u fabrici papira, preplašeno sede ispred
svojih televizijskih ekrana i bulje u prevejani izum sebe samih. Zar niko ne saoseća s
njihovom patnjom? Zašto se život rastao od njih i napustio ih i pre nego što su zajedno sa
svojim skijama spakovani u podrum na sigurno?

Sami ili u društvu, zaista ne bi trebalo da vozimo u takvom stanju, inače ćemo i sebi i
drugima biti pretnja dok smo živi! Ali Gerti se pruža spram pokrivača svog malog
vlasništva i otiskuje se od obale. Zakopčava svoj pojas. Slobodno i lagano prepušta se
svojim osećanjima. Mihael: sad ćemo otići da ga izvučemo iz njegove kuće, pre nego što
se ohladi. Gonjena nagonima, ta žena će odmah početi da zavija pred nepoznatom
kućom, jer u njoj nema nikog. Idemo dalje! Odmah se pale svetla. U broju, u kome i mi
najčešće ostajemo, jednom i jedinom, žena ipak kreće automobilom u susret svom plenu,
drugim vozačima na putu. Ništa se ne događa, kao nekim beskrajnom čudom. Gospoda
u zavičajnim košuljama bruje, jer moraju da čekaju svoju večeru. Psi napadaju posetioce,
održavajući svoje čeljusti zdravim i uvežbanim. Zbog toga svi radije stanujemo na svom
i čuvamo se kao što čuvamo svoje kućne ljubimce. Tek ponekad otpijemo gutljaj od nekog
drugog, ko tvrdi da je prepun slasne žudnje. Ali kad zaista jednom zatražimo nešto od
njega, ne dobijamo ništa!
14.

Ispred kuće pršte kapljice šljunka, psi nam skaču za vrat, a vrata se otvaraju. Žena ide čak
korak dalje, u susret blagoj svetlosti koja obasjava njenog toplog muža koji čeka. Deca su
već odavno poslata kućama bez utehe muzika i ritma, sad napola štrče iz svojih jazbina
u kojima ih očevi mlate. Laknulo im je kad su na usnama videli presahla vrela umetnosti,
i razdragani, kao na porodičnim fotografijama, već su se na šumskom putu potukli i jedni
drugima pokidali tela i odeću. Susede ne bi trebalo okupljati suviše često, ionako nas
samo razljute! Sve što je gospodin direktor želeo, sad ponovo ima, njegova reč naša je
zapovest. Iz njegovih usta pljušte poljupci. Pod svetiljkom drži kašiku s rastopljenim
čulima, ali ništa se ne zagreva. Ljubi ženu kao što majka liže tele, njegov jezik hteo bi čak
i pod njene miške. Čim ugleda ženu, muškarac se automatski zagreje, ali njegova vlažna
figura zasad ostaje zatvorena. Građen je kao planina, a potoci mu već teku niz čelo, mada
to ne može da se poredi s onim što preplavi njegove radnike kad, teško obeleženi
boravkom u lečilištima (nakon egzistencije prepune povreda i kazni), dobiju pismo u
plavoj koverti. Niko od njih, međutim, ne bi razumeo svoju ženu, kao što ovaj naduvani
direktor sada razume svoju, jer želi da je vrati njenim obalama. Šta to žena ima u džepu?
Samo svoje mokre gaćice koje on baca na pod. Što je činio već toliko puta. Ali, služavke
uglavnom sve počiste kad se voda iz slavine opet izmakne kontroli. Sutra će kućna
pomoćnica da ukloni taj trag života. Gerti ima dovoljno prostora za kretanje po svojoj
štali u koju treba da se vrati.

Dete, koje je čitav dan trčalo po raznim štalama, pojurilo je sad svojoj majci, znojavo od
besa koji je priredilo svojim prijateljima. Od silne dreke jedva može da se razume šta
govori. Nebesko i ugodno silazi s majčinih usana, koju su, pak, sama nebesa poslala. Ona
je paketić koji bi svi narodi trebalo da nose i da ga se plaše. Ko je opet pritisnuo dugme
ove porodice? Da bi već jednom konačno shvatili: njih je troje, kad u krajnjoj nuždi moraju
čak i vremenskim prilikama da pokažu gde su im granice. Porodica: žena više nije
trezvena, a otac, koji uz sebe uvek ima čekovnu knjižicu, mirno to knjiži na ženin račun.
Njegova svojina draža mu je od svega. Muškarac miluje ženu osmehujući se, ali samo
sekundu kasnije kao pomahnitao, nalik terijeru u tek otkrivenom brlogu, počinje da kopa
ispod ženine bunde i čeprka po reveru haljine koju odmah želi da svuče toj nevaljalici,
Prstima nežno miluje njene obraze, kao da je Stvoritelj pre vremena slomio olovku, pa
sad sam život mora da koriguje to nedovršeno delo. Žena se ne snalazi s automatskim
upravljanjem. Ona uči da hoda, ali teško joj ide.

Ko od nas ne bi voleo da ga zaborave na livadama života samo zato da bi iznenada

ponovo mogao da se pojavi u ruševinama svoje odeće (sve je malo i normirano, kao kuće
u nizu, ali mi se ipak ne bismo menjali, čak ni s kraljem)? I ko se ne bi potpuno prepustio
drugome koji pored nas prolazi upravo onom brzinom kojom bi stigao da nas upozna!
Izdignut iz gomile, sa šina koje vode do novca! Navaliti na dete, koje se, Bog ga
blagoslovio, konačno pojavilo, za ženu je mnogo više od obične misli, da, ta nebeska
stvorenja sad žele da slave. Praznici među lešinarima i gudačima! Idemo u Beč, na
koncert! Žena se sa sinom valja po tepihu u predsoblju kao da se igraju, ali njena ruka već
grubo seže ispod detetovog pojasa. Muškarac se prisiljava da se nasmeši, jer bi ponovo
hteo ženu samo sa sebe, ako uopšte bude u stanju da odjednom ubije toliko života.
Videćemo. Njegova odlučna mesnata cepanica već sad teško visi između kukova, teža je
od glave kojom misli i gleda. Tu je ponovo uspostavljena veza, ali ne zadugo. Telo nas
često primorava da dugo trpimo, kao u autobusu koji vozi na daleka odredišta, u njemu
se iza navučenih zavesa na prozoru jezdi kroz noć pored drugih prozora, i budući da je
sve u pokretu, ljudi nikada ne mogu da se sretnu.

Direktor je već gurnuo ruku u džep i kroz tkaninu gladi svom batinu. Ubrzo će njen
raskošni sjaj da zapljusne ženu. Sin takođe sija. S njima nije lako, dete nestaje kao hrana
za kucne ljubimce, pod majčinom oštricom koja mu se žestoko zabija u meso. Majka se
kikoće, njena kosa zaprljana je prašinom s poda koji kućna pomoćnica nije očistila. Dete
bi želelo da ispriča šta su mu drugovi skrivili u igri. Ali otac nema toliko vremena da voli
decu kao vi. Bespomoćan, on kleči nad svojom porodicom, jedinom malom stvari usred
velike celine koju je stvorio. Svi se od srca smeju. Otac ih golica, čas jedno čas drugo, kao
da želi da istisne život iz njih. I dalje se smeju, ali muškarca to sve manje dotiče. Nije ga
briga za dete! Draže mu je majčino krilo, u koje bi i sam želeo da sedne. Dete ne mari za
sreću, za nesreću još manje, tu bi se nešto moralo učiniti! Dete treba dovesti u red, ili, još
bolje, ono treba da dovede u red svoju sobicu! Majka stalno ublažava bolesti. A žena mora
da očuva i muškarca u sebi, kako bi u toj dvorani s odrom ostao zaštićen od vatrene stihije
koja kao kučence izbacuje telo u noć, svi zatim mogu da se olakšaju i posle toga lepo da
spavaju. Raskošni božićni ukrasi vise na tananim grančicama. Najvažnija stvar je da smo
živeli kao prepredenjaci! I čega se sve nismo najeli, bože dragi! Uzimali smo samo
najukusnija jela iz tog svetog jelovnika! Naš sin, naša publika, još od ranije poznaje sitni
vez tela i fini rad prstiju. Od oca je izmamio obećanje u kome sport, njegov Bog i idol, igra
glavnu ulogu. Obasut je primamljivim obećanjima, dozivaju ga uzbudljivi tepisi od snega
koji se prostiru po najudaljenijim planinskim vrhovima. Mislim, biće uzbudljivo gledati
sve te skijaše kako jure po tlu do pupka svete. I dete će sasvim sigurno da doživi svašta,
jer otac mnogo očekuje od majčinog tela i njegovih račvanja koja se protežu u noć: ovaj
predeo ne može da primi više od pet hiljada ljudi!

Nabrekli su u svojim praktičnim pantalonama, ti gospodari, a i sin već potpomaže u

tome. To dete, kome majka ne može da prebaci zbog prebrzog rasta, pa ona ga je skromno
hranila svojim telom. To dete, koje pripada svežem naraštaju, majka je odgojila i sad ne
može više da ga zaustavi, ono ide dalje! Ali vratimo se sada gospodarima, među kojima
je direktor najuzvišeniji. Njegov kurac može da se rodi u sekundi, u bilo koje doba, iz
neke tople kupke, i da se izvadi iz nje, on može da radi, a onda ga zadovoljnog ponovo
sustiže sudbina u kojoj prebiva snaga za igranje tenisa, vožnju motora i drugih vozila.
Dok hodate, na vama se sve njiše, gospodo moja, u krhkom granju muškarci svašta
pokušavaju, a ja sam sama. Dete razmišlja o jednom razdoblju istorije Zemlje, koje
naknadno, nažalost (prekasno!), više ne može da doživi. Nedavno mu je otac doneo
enciklopediju i kao pravi učitelj sagnuo se nad svoj dobro promišljen broj dece. Više od
jednog deteta možda bi suviše odvuklo majčinu pažnju od oca. On hoće svoju ženu da
veže za krevet, otrovan kao bolest: Bog je podmukao, ali ovde se ne misli na njega.

Nalik zvonu, direktor zvoni nad okupljenom grupom koja sedi, i u koju je ušao
posredstvom vođe puta. Napolju, u tmini, stabla stoje i čekaju. Porodica se pomirila, teško
i nepristojno vise mošnice u svojoj najomiljenijoj odeći, u ormarićima obloženim papirom
i balonima od donjeg rublja i donjeg dela trenerki. Ali dovoljno je samo da zavučete ruku
i već ste sve izvadili. Polni organ kojem pripadamo, svako svome, kao elastična gumena
traka koja opasuje svežnjeve siromašnijih ljudi (jer oni se ne broje pojedinačno) iskače iz
vreće kad se neki usamljenik obraća svom vlasništvu kao vlastitoj senki, koja je jedino što
među svim bićima odgovara tačno njegovim merama. Svežanj života, istina, isklizne iz
tela, i mi se osećamo dobro. Onaj ko želi više, moraće to i da plati. Čak i dete: već se sjaji
poput pravog muškarca pred kojim se drugi klanjaju i koji se klanja pred drugima. Ono
ide tamo-amo, skrećući pažnju na svoj lik koji se ne može popraviti, pa stazom zbog koje
mu svi zavide nastavlja dalje, kako bi što brže projurilo pored nas. Sve to ostavlja veoma
snažan utisak. Da, to dete je još malo, ali verujem da planira da postane muškarac.

Zasad je to dete obično derište, tako malo, ali nam toliko probija bubne opne da letimo
ka jadnim susedima, koji bi se žalili kad bi se usudili. Majka ga nežno ljubi u kosu. Otac
je već prepun i jedva se suzdržava. Inače to skriva pred svojim zaposlenima, ali sad ne
može više da potisne svoje nagone. Otpozadi se pribija uz ženu. Žena se prezrivo saginje,
da bi njene dubine živnule. Od smeha dete prdne majci u lice, jer ga ona golica. Nije ni
važno, mi i dalje ludujemo, kao da smo podrignuli, sočno. Žena je morala da pazi, ali
prekasno, odnazad je već skoro gola, dok spreda cmače dete govoreći mu da bude dobar
dečak i pospremi svoje igračke. Taj muškarac se ne usuđuje više od toga, a ipak pobeđuje.
Poput aviona u niskom letu miluje ženinu zadnjicu, kao ptice kad lete na svetio. Oseća
kako u njemu danas tutnji zdravlje i kako osvaja slobodan prostor za udarac na gol. Svoju
natečenu bojevu glavu, skrivenu pod širokim kućnim ogrtačem, krišom stavlja u
pukotinu ženine guzice, gde temeljno ispituje šta mu je na raspolaganju. Mora još samo
da zaore brazdu. I seljak tako pomaže zemlji. Niko od nas ne mora da nosi breme života
sam. Ali zašto mu niko ne pomogne da kupi auto, kako bi mu saputnik pomogao da nosi
taj teret? Pogledajmo jedni drugima u genitalije širom otvorenih očiju da bismo se smirili,
vitki, baš kakvi se trudimo da budemo uz pomoć lekova i dijeta. I u oštroj konkurenciji s
drugima koji su došli da bi ostavili svoj trag. Čak i na otvorenim vratima direktor još
uvek razmišlja na koji ulaz da uđe kako bi postigao što veću brzinu. Kakva čast što nas
prinose na žrtvu kao snop žita! O, bože, kako je lepo biti teški teret na kolima koja su se
zaglibila i lagodno se valjaju u blatu. Ljudi su iz obesti iščupali saobraćajne znake!
U porodici se i dalje ljube i prde. Vreme blaženog čekanja je okončano, reči sreće
prožimaju prostoriju. Kralju kuće na usta navire glas koji se pretvara u bitku koju on
dobija. Muškarac je ponesen sam sobom, nebo je skoro zaboravilo radnike i službenike,
koje su glavni direktor i njegova sv. Crkva pošteno nasankali, pa dobro građeni i
pozicionirani moraju da ostanu u svojim štalama, gde ljutito zvone zvončićima i trzaju se
na užadima. Šta? Ne štede od gaženja čak ni svoj jedini prostor?

Žena zna gde muža žulja cipela kojom će odmah proći kroz njenu ogradu. Ponekad jedva
može da izdrži do večeri, pa svoju ženu naručuje u direktorsku kancelariju u fabrici, gde
ta ptica grabljivica ne može više da se suzdrži i ljutito želi da naseli skrovite odaje koje
pripadaju samo njemu. Poseže u oblake genitalija koje se uzdižu poput plamena. Već
izvlači malog dobitnika iz sobička iznad nogavica, gde je vrebao dok mu nisu pokazali
vaučer za putovanje snova u zlatnu kišu u krilu. Prava sreća za vlasnika, koga još iz
daljine nanjuše njegovi psi, i odmah navale jedni na druge. Svaki dan je praznik. Hoće li
bar danas uspeti da nas savlada san? Zaslužujemo ga dok mirno i uporno stojimo na
vrhu, pod naslagama koje nas greju da ne bismo stali na dasku koja bi mogla da pokrene
lavinu. Zamislite samo sve te nabore na muškim košuljama iz kojih muškarci mogu da
izlivaju svoje svete potočiće!

Na Gertinoj elegantnoj odeći pojavila se rupa, ko zna koja po redu danas. Ah, ta gospoda
i njihovi mehovi pomoću kojih mogu da odjekuju; leti pirka blag povetarac, zimi sami
moramo da uzmemo dah. Dete skoro i ne primećuje da je ušetalo među nas i da gazimo
po njemu. Zar neće ubrzo večera? Zar direktor mora još jednom da iz svojih kandži
ispusti ženu, bar na trenutak? Zar hoće da se žena potpuno otrezni? Životinja i uže nemo
gledaju jedno u drugo. Direktor može i više od toga: da na kuhinjskom stolu izmesi
ženino telo u svoj njegovoj bezobličnosti, kao testo koje odmah počne da se diže ako ga
dobro pokrijemo. Tako porodica stvara hranu, Zemlja svoja stvorenja, tako se gosti
opraštaju na kućnim pragovima, iako su dobro pojeli. Gospodo moja! Ni vas, doduše, ne
poznajem, ali tako se bacakate da mreže škripe. Poslužavnici s narescima treskaju o sto,
porodica seda, teške vekne hleba s jasno izraženim semenkama, krupnim i skupim, na
tanjirima oivičenim zlatnom bordurom, svi su se tu okupili da bude volja Očeva. Najpre
će ženu premazati debelim slojem, uz smešak od proteklog dana, jer je, na kraju krajeva,
zaradio hleb i sad ga daje svojoj porodici, da, a onda će, uz potmuli zvuk, teški maljevi
da padnu na ženinu činijicu. Verujem sebi, ali ne verujem u sebe! U svakom slučaju,
poštujmo praznike i pustimo da nam hor izoštri instrumente! Dete treba da živi,
jednostavno je tako ispalo! Naglo i bez upozorenja, kao sunce koje ponekad pripeče
brzinom munje. Visoko na vrhovima, ono već sada plamti za sutra, ali mi isplaćeni, mi
na platnim listama papirnih tigrova, već danas smo naložili svoju pucketavu vatru i
nadvili svoja tela nad nju, sve dok se nisu pretvorila u prah i pepeo. Savetovala bih vam
samo jednu stvar: pobrinite se da bude pića, onda više nemate razloga za brigu!
Spolja se još uvek čuje jeka koja lagano postaje sve tiša, na kraju krajeva kasno je, i privatni
sektor se povlači da bi se zabavljao sam. Oni koji moraju da se pobrinu za hranu i zabavu,
tamo u kućicama iznad žuborećeg potoka, gde zveckaju posuđem, ti večiti
poluproizvodi, napola nepristojni ljudi: da, da, mi žene! Na svom smo (ali ne i pri sebi).
Od naših muškaraca ćemo stvoriti nešto više, samo ako ih nakljukamo. Porodica sada
zaključava vrata pred životinjama, koje se više ne usuđuju da nam se približe iz mraka. I
u selu su sada oči svuda pokrivene, a vi, molim lepo, gledajte u svoje papiriće! Sutra će
svi do jednog doći da proizvode papir od drveća iz okoline, kao da je za njih to neki
praznik. U međuvremenu, direktor ih istiskuje čak i iz saveza koji je sklopio s njima i
sindikatima. Samo onaj ko dobro peva biće zadovoljan svotama u kesi. Bezlične
gostioničke dvorane glavnog grada okruga odjekuju od aplauza kad nastupaju oni koji
su odavno predviđeni za jelo, i koje obuzima slatka jeza od zvukova koje su sami ispekli,
kao da će se međusobno pojesti. Iznova i iznova se jedna porcija muškarca penje na
sopstvene žene da bi se ozbiljno iscrpeli. Vise tako muškarci kao stene sa ženinih grudi i
sa svog legla. Navikli su na to. Neka milujuća ruka, što se ponekad pojavi iz mraka,
okrzne ih ovlaš kao grana naoružana voćem. Kad bi samo mogli da ostanu još koji
trenutak da leže (onda bi ponekad osetili onaj povetarac)! Niko ne bi morao odmah da
pokupi prazne boce! Žene se sada umiljavaju svojim oružjem da bi dobile nešto na
poklon, novu haljinu za svoju beznačajnost. One su dopadljive zbog svoje sposobnosti da
trpe, ali dopadaju se samo retkima. A onda nam zagoreli gulaš postaje sve na svetu.

Vidimo se i čujemo!

Čim se vrata zaključaju, i Gerti postaje pitomija u svojoj maloj tvrđavi od zavesa. Ali zar
direktor zbog toga mora odmah da pređe u napad? Dete trči od jednog do drugog, nadulo
se. Otac bi detetu želeo da pokloni zaborav, pa ga izdiže za prednji deo pantalona i zatim
pušta da padne na pod. Iz majčinog grla konačno bi trebalo da izađe neki socijalni
ispljuvak. Brzo gurnimo prst unutra! Jedino dete, koga ovde glumi jedan dečkić, ometa
roditelje, jer istače istine iz svog takođe stisnutog grla: ono želi neki poklon. Po kojim
kriterijumima su uopšte izabrali baš ovo dete? Ono ucenjuje roditelje, koji nemo sede
jedno na drugom u svom lepom prebivalištu. Čini se da su zalihe dečjeg jezika neiscrpne,
ali tom jeziku nedostaje raznolikost, zna samo za novac i materijalne stvari. Dete izražava
verodostojnu želju za čitavom gomilom tehn. aparata, ratatatata! Njegov jezik nasrće iz
svih šupljina iznad kojih je mamica okačila sličice životinja. To dete voli majku, jer se
oboje pokoravaju istom zakonu koji kaže da ih nije stvorila Zemlja, već Otac. Iz deteta
niču čitavi katalozi robe. I konja bi mogli da nabave. Da, dete želi da se sjedini samo sa
jednom stvari, a to nije glas violine, to je sport. Reči postaju roba, pardon, lova! Otac će
još jednom morati da odreši kesu u kojoj drži svoju stvarčicu, zaista se ne može proći
pored te žene a da se nešto ne učini. A detetu će već da potkreše krila! Da ga zgrabimo za
kosu i dovučemo na večeru? Televizija je izvor slike i zvuka, meduza koja pruža svoje
pipke u sobu i omogućava mladima da u poznatima prepoznaju sebe. Veoma je bučno.
Direktor ovog udruženja ljutito izvikuje svoju odluku: da ih je, istina sve troje stvorio
jedan Otac, ali da sam ih izmislila ja!

Majka tetura u svom telu smekšalom od alkohola i zapinje o aparate za domaćinstvo. Ova
porodica kupuje svoje okruženje bez ikakvih napora. Pogledajte samo taj mir! Stolovi se
savijaju pod sjajem stone lampe koja obasjava tajanstvene svete namirnice. To se zove
dom i domovina! Očev polukruti kurac, kao lovački pas poslušno leži između bedara na
ivici fotelje, sve je tu, glavić viri do pola, a ograda se savila ispod njega. Iz muškaraca se
izliva, tamo gde im počinje utroba, tamo polako žure, i kao lisice se probijaju sve dublje
u šipražje. Ne, ta kita neće leći da spava sve dok se još jednom ne uzbudi i dok iz nje ne
pljusne jaka kiša. Njima se baš tako sviđa. Otac se gnezdi u svom sedlu: kako je samo
raznolika, kako je samo lepa ta dolina između njegovih bedara! Dugo je, dugo od tada, a
i njemu je podugačak! Žena gleda ispred sebe i ponekad udari šakom o sto. Kad bi joj
dozvolili da radi ono što želi, ona bi istog časa opet počela da sledi svoje najnovije požude,
i navalila bi na nešto glomazno što se zove Mihael. Plašim se da joj je taj put sada
zatvoren. Jedva otvorenim ustima žena mrmlja nejasne reči. A posle možemo da se
odvezemo u studentovu vikendicu, to mesto hodočašća Gertinog mesa. Deca u kućama
ne pevaju, ni ručicama ne pljeskaju, a i sunce se više ne usuđuje ni na šta. Sve je utihnulo.
Kada će, pitam se, kada će žena da shvati žurbu svog mesnog organa javnog reda i mira?

Dete se glupira, ali sad se zaista pretvara u zver. Svaki put pre odlaska na spavanje, kad
ne želi da večera, ono počinje da se bacaka. I majka je tresnula glavom o sto. Njena
razjapljena rana povezana je s Mihaelom. Žena pokazuje da ništa neće jesti, ali da bi rado
nešto popila. Otac već čuje znak za početak lova i odmah povećava brzinu u svojoj odeći
za slalom. Dete mu dosađuje, i to u sopstvenoj kući, gde ljudi umiru ako na vreme ne
stignu u bolnicu. Poslednji radnici sklanjaju se od nevremena i žure u svoje blažene odaje.
Uskoro će sve da utihne. Majka privlači očev kurac, tu herkulovsku muskulaturu. Ta
bahata džukela još uvek spava, ali ubrzo će u nosu osetiti mirise. Gore će s detetom
razgovarati o školi. Onda će klonulu majku otac da štipne ispod toplog udubljenja
pazuha, uhvatiće je za ramena i ponovo uspraviti. Dete se danas za večerom sve više
pretvara u nadređenog. Napet od velike žudnje, otac je utonuo duboko u sebe, da, vidimo
da je ovde došla i majka, ali samo da bi mogla da ode i ponovo se vrati. Ti ljudi ne mogu
da sede mirno, što je inače tipično za sve nepoznate, a neizmerno bogate. Ne drži ih
mesto, vuku se naokolo s oblacima i potocima, iznad njih šušte njihove krošnje i šuškaju
njihovi novčanici. Na nekom drugom mestu, gde je bolje, oni suncu širom otkrivaju prsa.
I večito isti odgovor na pitanje: Ko je na telefonu? Dete sve više dosađuje, ono doteruje
listu rođendanskih poklona, ali od svojih želja ne odstupa ni mrvu. I otac u suštini
postupa tako. On će osvežiti majku svojim penušavim izvorom. Život mu šumi oko
članaka. Zaista, u vrelini njegovih čula, koje nijedna gumica ne bi mogla da zadrži na
okupu, počiva njegovo telo i ljupko trepere vatrice njegove figure. Dete mnogo zahteva,
a veći deo toga će i dobiti. Kondukter u spavaćim kolima konačno je smestio roditelje
usred njihovih osećaja (napolju proleće krajolik, nad kojim u nebo rastu njihovi nagoni).
Roditelji iz različitih razloga žele da dete zatvori svoja otvorena usta. Krše se dogovori.
Sat vremena za vežbanje violine ne znači kraj sveta! Žena bi ipak nešto da prezalogaji.
Dete još dugo neće sazreti. Bolje da se mi pripremimo!

Roditelji ne mogu da sede goli, smeta im dete. Ono u stvari ima sumanute ideje. Pred
roditeljima dete nema tajni kad iza preostalih mlečnih zuba naokolo prska mlekom. To je
zaista jedna čvrsta veza, ta arhitektura kojom je dete pričvršćeno za roditelje. U stvari, sin
ne smeta samo kad je na infuziji violine. On uvek smeta. Višak te vrste (deca) rezultat je
isključivo nepromišljenih postupaka koji u kuću donose ta zanovetala da im, onako svetli
i glupi, svojim nesputanim jezikom zasijaju poput svetiljki. Umesto da u svim mogućim
rupama svojih stanova opšte na miru jedni s drugima. Otac bi želeo da konačno svuče
tkaninu sa žene i poletno se sjuri niz njen brežuljak, ali ne, to neće biti moguće, jer dete
prožima sobu kao praznik, njegov rog odzvanja stanom u kome sve poziva na ljubav, a
pre svega izrazita građa oca koji je, nalik velikom kauču u salonu, izuzetno prikladan za
ljubav. Kako samo divno usput cvetaju ti putnici na službenom putu genitalija! Ne
čupajte, molim vas, te zaštićene biljčice! Ionako će same nestati! Sakrijte se u šumi, ali
nemojte da gazite po njima, jer usred silnog zelenila mogu postati neverovatno otrovne.

U kuhinji otac ubacuje nekoliko tableta sinu u sok, da bi konačno ućutkao to uvek
dežurno smetalo. Uostalom od sokića sinu neće biti ništa, ali zato će otac, oho-ho kad
zavlada mir, da iz odeće iskoči u majku, gacajući odavno utabanom stazom. Bog šalje
svoje momke daleko preko brda i dolina, dok konačno ne unište jedni druge, i onda s
decom nastave put uz popust na grupno putovanje. Pevaju kad se pojave i ogrću se
nagađanjima, a kad napuštaju organ, ostavljaju za sobom gomile smeća. Takvi propisi
vladaju na odmorištima našeg života, dok predeo pritom ostaje da lezi u dolini, nevezan.
Direktor će sići stepenicama koje se nama za ljubav spuštaju s planina, i odmah će otići
da se osveži u majčinu mlekaru, gde može da pije direktno iz cevi. Stvari se ne izrađuju
po meri ni za direktore. Te bradavice je vreme dobro zahvatilo, ali one predivno
zaokružuju direktorovu svakodnevicu. U toj kući dete će najzad utonuti u san, nakon što
se bude pretvaralo da još malo svira violinu. A sad dosta s njim! Idemo u kreveti! Još
jedna muka za majku, koja uopšte ne može više pravilno da razazna sina pred sobom.
Koliko su samo puta fotografisali to lice! Dete se smeje i viče i malo se batrga, dok mu se
i poslednja pilula ne rastvori u krvi. Da, taj sin trabunja, kao da želi da se valja u sebi pod
svetlima večernje pozornice i u sosu svog bogatstva. Ni veći ni jači se ne usuđuju da pred
njim prkosno izvade svoju stvarčicu. U tim njihovim kućama stoje i kavezi, odmah tu
pored, gde ljudi i jedu. Majka pokušava da izbegne odnos s očevim udom, to pustošenje
kojim je otac u njoj podigao sebi spomenik, uz podršku sv. saveza. Da, ona želi negde da
stanuje, ali ne i da je tamo posećuju.

Šta sve ne bismo uradili samo da izbegnemo bezbrojne govore iz detetovih otvora i
pobegnemo na rezervni račun, gde bi smo i mi konačno mogli da prilegnemo i, kao novac,
u snu da se umnožavamo? Kao da smo konačno otvorili tu bocu! Spretnija i od samih
šetača su njihova sećanja, izvodi s njihovih bankovnih računa jasno govore o brdu kamata
i izranjavljenim kamatnim stopama. Sin neka spava i nek se nadimi, što se mene tiče,
kupanje danas može da preskoči. Ah, najzad! Zar nisam rekla da će konačno prestati da
trabunja i zavaliti se u fotelju. Još maločas je svakom rečju drsko pokazivao koliko zna, a
sad ga već prekriva vazduh i vreme, kao da nikad nije ni postojao. Sve se, jer ništa nije
uzalud, sliva u kapljicu pića na njegovim usnama, na njegovoj dečjoj bradi gde mu je
cvetao osmeh. Dete, koje se napokon smirilo, majka neartikulisano grli i ljubi. Sad su
mirni do sutra. Najvažnije je da su se rešili sina. Pa to dete nas je doslovno opkolilo! I to
baš sada, kad imamo pune rupe posla da bismo se nekako održali u sadašnjem položaju,
u ljubavi. Dečja soba napravljena je od grubih, teško natovarenih zidova, otac nosi sina
na sprat, tamo ga istresa iz odeće, i kao mekan jastuk spušta na krevet. Samo dete koje
spava je dobro dete. A ovo već spava, suviše je umorno da bi iz njegove male piše danas
još sevale i varnice. Veliki će da iskoriste međusobno srodstvo i zgrabe jedni druge za
škrge, da bi pokazali kako im godine ne mogu nauditi. Ništa ih ne koči i rado žanju,
nemaju više šta da izgube. Kao insekti na nebu, tako će se i otac odmah sjuriti odozgo i
tresnuti na sveže pokošenu travu. Uspeo je da svoju ženu nabode u krilo za manje od pet
minuta, što je pravo čudo za takvog nezgrapnog nespretnjakovića! Dovoljno dugo ste,
gospodo moja, prskali iz svojih gumenih creva! A sad uzmite sredstvo za ribanje i
upotrebite ga, na kolenima, uveče, u luci svog doma! Muškarcima su oči izdužene, pa sad
i oni stalno žele nekog da grizu.

Dete je tako mlado, ali je već prelepo (i prepuno). Majka nežno leže u dečji krevet kao
dodatak, da li će to biti noć nežnosti? Ne, nju će uskoro ugasiti ukrućeni mišići njenog
muža, što želi da skine kajmak. Dete već čvrsto spava. Majka se iscrpljuje besmislenim
poljupcima koje širi preko pokrivača. Mesi loj mlitavog tela svog sina. Zašto je prestao da
cveta danas? Neprirodno je da mu duh tako brzo klone. Pa ona odlično poznaje svoje
dete. Koju je to slavinu otac zavrnuo? Otac se već odavno povukao u radionicu, gde se
bavi svojim hobijem i pumpa sok u svoj klip da bi došao do vrhunca. Snom je otrovao
sinovljev sok, da bi sin mogao da počiva u blagoj noći, dok ga čuvaju njegovi sportski
junaci i hemija. Probudiće se on već, da bi se ponovo spuštao po udaljenim brežuljcima,
ali sad su ga oduzeli od majke. A majka mora da ostane uz dete, jer ko zna šta će se još
dogoditi.

Gerti se stiska ispod pokrivača i ostavlja svoje poljupce pored deteta na jastuku. Rije po
utrobi pokrivača, zar još nije primetila da joj je peta nepovratno upala u vez muškarčeve
skije? A sad ćutke na stazu, pa niz breg! Jedino je taj vez drži u planini, dok ne klone,
tugujući. Sada je otac u svojoj radionici, gde se priključio na punjač. Dobra kapljica nikad
se ne odbija! Zar je pravedno da nam priroda prvo daje, a onda nam opet uzima? Malo
kasnije, otac stoji u klozetu i ispišava sve što je popio. U međuvremenu; zgrčena pod
svojom bundom, žena istrčava iz kuće. Nalik seljaku koji juri đavolje glodare po vrtu
ispred kuće, bez razmišljanja kreće obilaznim putem, rušeći pred sobom sve prepreke.
Još u trku je iz torbe izvadila ključ od auta. Kad će konačno početi vreme koje treba da
dođe? Žena je već u automobilu, čiji će teški zadnji kraj da sklizne s puta ako nastavi tako
da vozi dok ga krivudajući izvlači na glavni put. Vozilo u mraku plaši poslednje
izgubljene duše koje se teturajući vraćaju kući, da bi na nežnost uzvratile brutalnošću.
Svetla na vozilu su ugašena, Gerti vozi kao u snu, jer su sunčana mesta još uvek daleko,
a bregovi svi poznati i udaljeni. Bolje da ovaj lik sad ostavimo na miru. U međuvremenu,
dete cveta u krevetu, utonulo u svoje snove. Direktor će ga sad iscediti na klozetu. Čuje
zvuk automobila i istrčava na terasu, u ruci pridržavajući kurac onako kako je to
propisano, s tri prsta. Kuda li je to žena krenula? Možda želi da se u životu vine dalje od
vlastitih misli? A vi, gospodo moja, koji se grčevito držite glavica na svojim bušilicama,
kojim rečima ćete nam dočarati svoje čežnje? Direktor seda u svoj mercedes. Uz glasnu
škripu, teška vozila izleću u predeo. Oni koji žive duž ta tri kilometra neravnog puta u
međuvremenu se bacaju jedni drugima u ljubavni zagrljaj, iz uređaja neotesanih
uposlenika na trenutak odjekne glasan zvuk, i oni su već završili sa svojim gestovima
ljubavi. Da, ti gosti ljubavi! Kod nepoznatih se jednostavno ne osećaju kao kod kuće. Dva
vozila jure jedno iza drugog. Penju se blagim strminama, a onda opet klize nizbrdo. Sva
sreća da ispod poklopca imaju jake motore, koji svojim opasnim konjima vuku mlade na
povratku iz diskoteke, kao da su na sankama. Muškarac maločas nije stigao ni da izdrpa
ženi sise. Oni voze. Danas u prirodi ništa više neće rasti, ali možda će sutra stići nova
dostava soka. Sneg je sve prekrio, na ovom drvetu jednom će opet biti ploda, ali ne znam
njegovo cenjeno ime.

Direktor je skupio sve svoje prirodne proizvode i juri iza ženinog uređaja za
uspostavljanje društvenih kontakata. Mora je stići. Oboje jure punom parom. Ubrzo se uz
ivicu puta pojavljuje Mihaelova vikendica. O, dragi moji! Kakva sreća za vas što se danas
nismo sreli! Na osvetljenim prozorima, službenik elegancije veličanstveno se objavljuje
mraku. Mnoga pohabana mesta na ljud. telu, molim vas, pogledajte sami, pomoću
industrije i inostranih kompanija mogu da se pretvore u jednu zaista uglednu kuću za
odmor, u kojoj na povocu možemo da izvedemo u šetnju svoje raznolike interese. A
ispred izviruju naše teške čelične korpe za njušku. Da, tamo gde se bujica požude sliva
na pašnjak, gospoda prerastu sebe za skoro dvadesetak santimetara. Zatim nas povedu
svojim uzanim puteljkom, objašnjavajući nam da neće prestati sve dok im ne ponestane
struje, gasa i vremena. Jednom unutra, jednom napolje, a zatim žele da se odmore.
15.

Smešeći se, Mihael preti iz svog osvetljenog prostora, gde promiče iza velikih
panoramskih prozora. Njegov je svet dobro udešen, na raspolaganju mu je dovoljno
vozačkih veština, a i opremio se, mlad i obezbeđen bar za naredne tri godine, životnim
ulaganjima blistavim poput sanitarija. Sada neće otvoriti vrata ni za živu glavu. Dvoje
ljudi galame i padaju na njegov kućni prag, gde se inače zaustavljaju preplanula lica
prijatelja. Nemoguće je doći do Mihaela. Žena nogom udara u vrata, pesnicama lupa po
njima. Onog što je bilo, izgleda da više nema. Sve one stvari koje joj je govorio i radio s
njom, i sve uzalud! Ali ljudi su brzi na jeziku, u njima ionako nema ničeg drugog. Sneg
polako počinje da pada. Još i to! Iza svoje fine vlaknaste fasade od odeće, student stoji na
prozoru i gleda. Jednim delom je već razbio čaroliju noći. Taj mladi čovek poseduje
nekoliko skijaških odela, a i inače ga nešto vuče u visine i daljine. Blago zveckajući,
obavijen sportskim markama na koje čak i seda, probija se preko hridina zemlje. Nikada
sam i nikada nečujan, a uskoro će opet da ga obasja i sunce. Čuju se tihi krici. Oblaci
divljači izlaze iz šuma na čistinu, a srednji član tog mladog čopora mirno stoji tu, zbunjen
u svom blještavilu koje, čini se, privlači i drugu gamad. Mihael stoji napet kao električni
vod. Na svome je, i sam je svoj gazda. Žena plače pred njegovim vratima, srce joj mahnito
bije. Njena čula su raštimovana, jer ponovo moraju da rade prekovremeno, a na
otvorenom ne zvuče baš najbolje, ne pri ovakvim temperaturama. Skoro u isto vreme,
alkoholom opterećen krvotok žene staje, i ona se ruši pred vratima. Gomila smeća na
smrznutoj leji. Preko dana, žičare na sajlama dovlače ovde da bi se prišlo prirodi, bez
ljubavi susrećemo druge ljude i padamo na njih. Nikada se ta žena na Zemlji neće osećati
kao kod kuće. Nešto ljud. potočića i osećanja takođe završavaju u grmlju. Skandal.

Čitav dan su gazili po neravninama, te sportistkinje i sportisti, a sada, kad su nam

potrebni, ne možeš da vidiš ni jednog da ženu iščupa iz njenog napada na samu sebe,
uhvati je za srce i zaustavi njene žbice. U suštini, direktor reguliše protok novca u svom
preduzeću, u čije se uglačano korito tada uliva i on, i vlastitim udom gradi solidan
potočić. Brine se da voda teče njegovim čulima onako kako on to želi. Bračni par je
trenutno obavijen senkom kuća, drveća i noći. Gerti udara po neumoljivim vratima i opet
pada klizeći niz njih. Šutira ih. Čak i da ništa ne preduzme, student je vredan svakog
truda. Osmehuje se, ali se ne pomera s mesta. Uostalom, tu je Herman, njen muž, na koga
on nikada ne bi želeo da liči. I taj muž gleda naviše, gde obično ne očekuje da vidi bilo
koga. Pogledi dva muškarca susreću se na pola puta, oba su motorizovana. Gotovo istog
trenutka osetili su kako im se tela opiru umiranju. Mihael se za stepen-dva naginje u
naklon. Obojica su, naslonivši je na svoje uši, već slušali Gertinu školjku kako šumi, ali
više ne bi, hvala! Nema smisla veslati rukama samo zato da bi vas propeler naslade, koju
uz zveketav i kristalan zvuk u visini glave podiže vetar, izbacio iz ravnoteže za onih
nekoliko smešnih santimetara. Bar jednom od njih nije stalo da zbog te žene pomeri s
mesta skupu odeću. Mladić pripaljuje cigaretu, jer su mu u ruke dali vatru, prikovan je
za svoju skijašku padinu, gde stoji slušajući oko sebe šum ptica grabljivica iz planina.
Hoće da mu otmu i poslednji plamičak iz njegovog plinskog upaljača, da bi ga odneli
ljudima ispod njega, koji osećaju da su Bogu ipak bliži nego on. Nije ga briga za vatru u
selu, ne mora da je odnese tamo. Gerti se iščupala iz vrtloga svog ognjišta, gde takođe
prijatno pucketa. Ali sad je dosta, taj dragi kamen u direktorovom domu treba da se
pribere. Temeljno je prepipavajući, direktor hvata ženu oko struka i počinje da je vuče
preko noćnog tla prekrivenog mrazom. Žena nabada ukočenim korakom i izvijajući se
kukovima, stvarno je preterala! Još uvek je u svilenoj haljini u kojoj su jutros klijale nade,
i koja spreda i otpozadi, u skladu s Gertinim stasom, izgleda dobro, ali onako kao kad se
pod teretom snega dan pomalo nagne. Student jednostavno nije čovek koji daje, niti će
takav ikada biti. S dlanom iznad očiju on gleda napolje, ali svetlosti ima dovoljno da
obasja par u svoj njegovoj divoti. Ono što mu je poznato, on ne odbija uvek. Uostalom,
pokušao je drsko da korača poljem, da razljuti divljač i udahne vazduh, a onda ga,
iskorišćenog, ponovo vrati skijaškoj stazi. U stvari njegov sjaj ne dopire daleko u prirodu,
ali je ipak dovoljan da oblikuje okvir za ovu svetu porodicu i pogled na nju u obliku
razglednice. Mihael zaklanja oči da bi ih privikao na mrak. Priroda nije blaga, priroda je
divlja, i ljudi beže od njene praznine jedni u druge, gde uvek nekog ima. Možda će Mihael
da ode na piće s direktorom, tim magarcem, koji bi svojom glupom četkicom želeo da
dovrši sliku koju je Mihael započeo. U smrekama nam jezik nije više potreban. Hajde da
ga bacimo!

Tišina briše ulice, a Bog prosvetljuje stanovnike kraja, nekolicina još uvek radi, neki delju
svoj nameštaj i kuće, dok ostatak vraća milo za drago sadašnjim partnerima koji nemaju
stalno boravište. Zato treba uloviti neke nove (koji će se spustiti na najniže grane) da bi
se ispunilo večno obećanje prirode o pravu na rad i krovu nad glavom. Konačno da negde
puste korenje! I tako se čvrsto drže promašenih obećanja koja im je priroda dala: blaga
posrtanja iz kojih su ljudi stvoreni; a ljud. greške uništile su i šumu od koje žive. Još jedno
im je priroda obećala: pravo na rad, koje kaže da svakog stanovnika koji je sklopio savez
sa svojim poslodavcem Bog može da spase smrću (ah, to smrdljivo spasenje Božje). Evo,
sad se i meni omaklo! Ni mesni poglavari ne znaju kako da reše tu dilemu. Sve je manje
posla, a sve je više ljudi koji čine sve da tako i ostane, pa da i oni ostanu. Kao sada, kad
umorni ali ponosni kače na zid svoje znake života, i onda ležu. Unaokolo počinju da se
razvijaju tela, nastaju oblici neobične građe. Kad bi graditelj tih korisnika autoputeva
mogao samo da vidi kako te nakaze, zajapurene od nadanja, vaskrsavaju iz razrovanih
bračnih postelja (a šta sve nisu kupili da bi se iskupili!), on bi ih istog časa prepravio, jer
je iz svoje skučene komorice i sam vaskrsao u mnogo uzbudljivijim okolnostima, da bi
nam svima bio uzor koji može da se proučava u muzejima i crkvama. Sva ta lažna
svedočanstva koja dajemo Stvoritelju, time što smo ni krivi ni dužni jednostavno tu: sada
se svi mrduckaju i pevuckaju, njišući svojim telima u ritmu pop-muzike s radija 03, ili u
ritmu neke priproste muzike s gramofona. Marks nas uopšte nije shvatio ozbiljno! Svi ti
gresi kojima se razbacuju i koje, priljubljeni jedni uz druge, sada otkupljuju. Ko bi ih
uslužio u ovo doba! Čak ni gostioničar na mostu, sa svojim mračnim nagonom da zaradi
više nego što je prodao, dok krišom gricka hranu koju priprema gostima, a 86-godišnja
Jozefa, koja radi u kuhinji kao ispomoć, liže tanjire i ždere ostatke. Uvek nešto pretekne
s posla kome se posvećuju više nego svojim najdražima. Žene su sveže pripremljene ili
konzervirane. Da, i one večito žude za nečim, ali neće još dugo, dok bruje tu pod bičem
vremenskih prilika koje im čak diktiraju i šta će da obuku. Njihova okrugla debela tela
mrmljaju nešto za sebe, život ide dalje, muškarac uvek iznova nestaje u smrti, sati padaju
na zemlju, ali se žene vešto kreću po kući, nikad sigurne od svih tih udaraca sudbine.
Kako samo liče jedne na druge u svojim navikama! Svaki dan isto. A tako će biti i sutra.
Odugovlačenje! Odugovlačenje! Ali novi dan još nije došao, domaćica u njega još ne može
da zakorači da bi je dokrajčilo još posla. Sad bezosećajno počivaju jedni u drugima,
klipovi udaraju, okrećemo se neprohodnim obalama tela i promašujemo, da, ipak
padamo, ali ne padamo duboko, plitki smo kao što je plitko sve oko nas. Kad bi se naše
zasluge merile po onome što zaradimo, mogli bismo da kupimo samo cipele za svoje
umorne noge lutalice, ništa drugo, a oko članaka već obigravaju naši partneri, koji i sami
žele da se igraju misleći da su glavna premija, ah kakav užas, stvarno nas jebu! A nebo je
još uvek jednako udaljeno. Brzo, stanimo na prag automobila koji smo prkosom zaradili
svojim telima i višesatnim radom za fabriku. U nju smo stupili kao dete Božje, i posle
toliko godina ne preostaje nam ništa drugo nego da uđemo u to vozilo najniže srednje
klase. A ulazak u pogon, čiji je hodnik u međuvremenu pretrpeo blage izmene, preprečiće
nam vođa smene koji je upravo pritisnuo ručicu. Da, nepovratno su ukinuli naše radno
mestašce, a fabrika sad radi skoro sama, to je od nas naučila! Ali pre nego što osiromašimo
i prodamo auto, želimo još nekoliko puta da se vratimo iz tuđine. Želimo još nekoliko
puta da se istresemo u nekog drugog, od tog jednog stola neće nas oterati nikakva misao
koja se omakla našem vlasniku, nikakvo odelo koje se reklamira u novinama, nikakva
glupost kojom ćemo sebi brzo prekratiti život, jer mi jadni tegleći konji pošto-poto
moramo da dovučemo još nekoliko konjskih snaga na svoj pašnjak. A tu je onda i
direktor: on nikad ne vlada sam! Ni koncern, ta zatočena ptica grabljivica, ne može da se
vine u visine onako kako bi želeo, ko zna na kakvu bi drugu beštiju mogao da naiđe!

Tako svi imamo svoje brige: koga da volimo i šta da jedemo.

Niko ne bi ni pomislio da u njihovim osećanjima ima bilo šta lažno, naprotiv, svi ih
smatraju pravim biserima kojima se drugi kite: jata pohabanih tela, koja u svom najboljem
izdanju (novim cipelama!) lutaju stazama svojih ljubavnih aferica, i nemirna, kakva jesu,
jebuckaju se po svojim sobama. Hor ljudi koji Ocu u visine šalje svoj višeglasni eho,
žičarom. On je stvorio erogene zone kojima se žena uveče okiti, i ispod kojih odmah
sakrije svoj posao pre nego što joj neko za to pošteno plati. Muškarci zblanuto pilje u
ženine rupe koje je život izdubio, da, užasnuti su, kao da znaju da je kutija iz koje im
godinama bacaju zrnevlje već odavno prazna. Ali šta se može kad ih žene vole. Sutra
ujutro valja uhvatiti prvi autobus, pa makar morali, tako bespomoćni, da izudaraju svoju
ženu koja je vezana za njih i njihovu kratku cev: samo vi opalite! Posao ne raste na drveću.
I drugi idu tim putevima u smrt. Izvesno vreme prate jedno drugo i pred kapijom glasno
dišu, čekajući da je neko otvori. A tamo dolazi gomila ljudi koji jedni drugima padaju u
krhko granje da bi međusobno isprepletati udove. Da su zajedno kad budu morali da se
suprotstave predradniku. Pa nešto se mora učiniti! Postati veći i brojniji bio bi sasvim
dobar početak kad se padne pogođen dobicima koje fabrika svakodnevno ostvaruje. A
od plena vlasnici biraju ono najbolje što ste ove godine doživeli na plažama Riminija i
Kaorle, gde ste u raskošnom cvatu nestali pod ruševinama svojih kratkotrajnih užitaka.

Direktor ovog preduzeća vuče svoju ženu nazad u automobil, da bi kratku radnu pauzu
prekratio još većom radinošću. Reči ljubavi s njegovog predajnika odzvanjaju u ženinom
uhu, a ona ih prima migoljeći se i mumlajući, kao što ljubavni parovi bez stereo-uređaj a
posle ponoći slušaju svoju muziku za ples. Prozor kroz koji vidimo jednu od šarenih
trenerki koje se inače, samo manje i neznatnije, nalivaju u izletničkim gostionicama, ostaje
i dalje uporno osvetljen. Mladić pruža svoje rukave s ivicom od grubog pletiva i pilji
napolje u to dvoje neprivlačnih ljudi, koji su ipak savršeni na svoj način, ako se uzmu u
obzir njihovi prihodi u čovekovoj fabrici, i njihovi uticaji na politiku u pokrajinskoj
skupštini. Kako je divno kad pevaš s tim bogatašima, a ne moraš da pripadaš njihovom
radničkom horu! I kad naučiš njihove običaje, a da pritom ne moraš ni da stojiš na polju
i u doba žetve da odsečeš kosu! Nalik teškim volovima, dva vozila pred kućom pasu
jedno uz drugo. Jednom sad vade utrobu. Otvaraju se vrata, pali se jedna lampica. Reči
nežnosti šalju se u Gertin zavičaj. Taj otac porodice nije došao da kazni, već da uteši i
ponovo prisvoji, iza njegovih kapija već blješti svetlost, snažna kao osvetljeni grad. On
nema drugih želja sem one za svojom ženom koja mu je dovoljna, za razliku od ostalih
koje se ne mogu dovoljno napevati i napričati o fotografiji iz renomiranih časopisa koje
obožavaju. Kako samo prčkaju po svojim intimnim pogonima posle radnog vremena! I
pogledajte samo šta su te štuke ulovile u ribnjaku šarana: čini mi se da priroda ponekad
nema milosti! Direktor voli svoju ženu, njene široke ulice dobro su mu poznate. I dok tihi
ukućanin iza prozora još lebdi nad svojim dragim katalogom motocikala, direktor
prebacuje Gerti preko prednjih sedišta (prethodno je morao da pritisne jedno dugme, ali
neću reći koje), zadiže joj haljinu preko glave, i osvaja guzove, da bi nedozvoljenim
smerom njene prljave saobraćajnice odmah mogao da prodre u njenu unutrašnjost. Ruke
nežno gnječe vimena, a jezik dražesno palaca po uhu. To se već mnogo puta radilo, jer ne
gradi se kuća uz drugu kuću da bismo svom susedu bili čvrst oslonac, već da bismo ga
mučili. Malo je, doduše, neudobno, leto je još daleko, put je zabačen, životinje su ukusne,
i sve se završava u prostorijama predviđenim za to, ili bar ne dalje od mesta gde metak
završava u meti. To razbijanje talasa dokotrlja se kao u snu, i zauzima mesto na
osmatračnici usred prirode. A ispod, u sjaju dvogleda, udruženi udovi jure tamo-amo
između posla, novca i moćnika koji ne vole da budu sami. Uvek moraju da ležu i naležu
jedni na druge. Ljudska delatnost počinje s novim ciljem, vreme je hladno, i svaki put kad
malo izvuče svoj snažni kurac, direktor nadmoćno pogleda prema svom tihom
obožavaocu na prozoru. Jedino što pritom mora malo da se nakrivi. Možda će sad i
mladić da potegne. Koliko vidim, zaista to i radi! Od struka naniže svi smo mi muškarci
isti. To znači da pripadamo svojim ženama i da dopuštamo, ne opirući se, da nam na ulici
tutnu srećku sudbine u ruke. Smestimo se udobno jedni u druge! Mislim da je Mihael
gurnuo ruku u prednji deo donjeg dela trenerke, i da svoju odeću do vrha puni samim
sobom. Gertina haljina već je sasvim otkopčana i kese joj ispadaju napolje, da prostite!
Nema veze ako se direktor i raspomamio, on duboko u sebi pazi na svečano raspoloženje
i kvalitet, oprostićemo mu. Ženino lice muškarac svom snagom nabija u presvlake
sedišta, kao da se u tim kožnim senkama skriva sanak. Noge joj vise levo i desno kroz
otvorena vrata. A njen muž, taj urođenik što urliče, kome smo poverili svoju domovinu
da od nje pravi papir (stabla bi ionako bila osuđena na oštro brijanje) ovde se oseća kao
da je kod kuće, čak mnogo više nego što bismo mi to ikada mogli da budemo! Čujem
kako ta ptica viče dok peva. Muškarac joj prilazi sa strane, pa nabija u nju nekoliko prstiju.
Obraća joj se ljubaznim glasom, opisuje joj pogotke koji je tek očekuju. Zatim uz tresak
ponovo upada u njenu rupu. Nakratko se povlači i opipava svoje žezlo: kao što vidimo,
njegovi su koraci neodmereni i neumereni. Ženu sad pregleda veštak, koji pod
poklopcem motora napreže sve svoje snage i opet šalje svog malog prodavca, u stvari ga
čak lično prati. Sredićemo mi to, i posle sve pažljivo zaključati.

Gertine tajne odavno su otkrivene, a njene zatvorene kapije širom su otvorene. Sada je
udaraju po zadnjici i krstima, tako prijatelji pozdravljaju jedan drugog, i tako nikada ne
možemo da promašimo. Motornim vozilom svog jezika direktor takođe prodire u ženu.
Ko bi mogao to da nam objasni? Nekoliko mladića iz sela zauzelo je položaj ispred
plakata golih žena, nadajući se da će i na njih neko obratiti pažnju kad se budu zauzimali
položaji. Hteli bi da dobiju, ali ne i da plate. U tome im žene pomažu svojom besmrtnošću
i visokom stopom smrtnosti svog rada. Direktor, međutim, ide sam svojim vrelim putem.
Svi dobro poznaju njegov još uvek mladalački mlaz. Upetljana s njim u neuredno klupko,
žena sad mora da ga trpi u svojoj guzici, iako postoji još mnogo staza, možda i bolje
napravljenih. Dok su drugi prepušteni na milost i nemilost bolesti, ovaj gospodar mirno
se poslužuje na svom uobičajenom šanku, odakle, vrata odmah pored, potiče i njegovo
dete. Bez brige, tu je njegov ud na sigurnom. Uzbuđena životinja sad se uzmuvala po
ženi u kojoj je narasla. To telence začas se zaplete u lanac s kog se otrgnulo. I kao ukopano
stoji dok ne dočeka metak. Izostanak bliskih koraka na ženi je ostavio itekako vidljiv trag.
Nije važno, za sve postoji dobra krema i poklon u gotovini. Ko podmazuje, bolje vozi.
Uskoro će sveže zelenilo ponovo da se raširi, da bi muškarac mogao da ga iščupa.

Kakva nebeska grupa koja će, međutim, ubrzo morati da se odmori. Telom uz telo, prete
jedno drugom. Posle nekoliko nesmotrenih poteza, direktor cvileći mlitavo pada preko
žene koja je imala svu neophodnu opremu. Njenu najvredniju regiju, vrednu svake
preporuke, temeljno je požnjeo, tako da tu još dugo neće rasti hrana za stoku. Iz njega
ljutito navire reka, a od slugu koji su im posluženi na zlatnim pladnjevima, bogovi i
kadrovska služba u međuvremenu silom uzimaju svoje. Izaberite i vi najbolje iz tog
širokog asortimana i videćete: to već imate kod kuće, nazivate je svojom boljom
polovinom, koja stoji nad sudoperom i riba i znoji se!
Ovog puta direktor se pokazao, a ženu je usrećio. Sutra, međutim, može opet da pretera,
da opali iz kuka i kupi sebi kartu za ko zna gde. Sve u svemu, žena je još uvek zaštićena
i poželjna, a oko nas je toliko staza kojima može da se krene, u bioskop, na koncert, ili u
operu sa sezonskom kartom, a stvar koju direktor cvileći pokušava da nam uvali možemo
tamo da poližemo i ponovo je zapakujemo. Ženu je sada obrnuo na leđa i mlati joj pred
nosom. Tanka sluzava nit curi s mesnate vekne u umaku, i on je odmah stavlja ženi na
usne, to mekano umorno odojče. Mmm, baš je ukusno! Od žene se traži da opet počisti
sve što je donela iz kuhinje, da bi pokazala i otkravila. Prvo rubove, a onda i kundak, tako
se pravi red, čak i u najsitnijim naborima, uostalom, danas bismo još da vozimo, pa ne
želimo da uprljamo presvlake tom aktivnom penom. Od Gerti se takođe očekuje da
izljubi tu kosmatu vreću, samo da joj dlake ne idu u oči. Jednim jedinim potezom, kao
zmiji, direktor je svukao haljinu ženi, dok joj u isti mah šapuće da će sutra umesto te
dobiti dve nove. Snažnim pokretom sasvim je rasparao haljinu s prednje strane. Ljubi
Gertino telo s prikladnije visine, a zatim ga ponovo vezuje za sedište, gde ostaje zakačeno
i odakle ne uzvraća poglede. Direktor čepa i Gertinu podsuknju i razgolićuje joj oronulo
pročelje; uskoro će se ponovo, iako napolju, izvan izgrebanih aktovki, pojaviti prijatno
zelenilo, još samo mesec-dva jarma! Neka vazdušne struje i ljudi koji se sami vraćaju kući
samo mirno posmatraju zdanje u čijoj se toploj senci direktor valjao. Žena ne liči ni na
jednu glumicu, bar ne na neku koju znam. Tiho je. Mihael vreba s prozora i upinje se da
ponovo naraste, kako bi iz sebe izvukao najbolje i najviše. Nemaju svi tako lep ud s kojim
mogu da se zabavljaju. Direktor je po prirodi veran, kao što i treba da bude. Mi smo
ognjište doma i zagrevamo gospodare kad je to potrebno.

Misleći na bezbrojne prijatelje od kojih može da načini skladište svoje pustolovine, mladić
ide pod snažan tuš. Sva njegova čula su prisutna i ležu na pod, kao psi na prostirku za
spavanje. Možda će kasnije da svrati i prijateljica, dok napolju sluge silom budu uzimale
ono što im pripada. Toliko dugo se trudio da gleda tu ženu koja je sve starija, i sada će
dugo, dugo da se odmara, to dete sveta. Verujem da će još uvek spavati kad sutra ujutru
ti ljudi iz malih kuća budu u autobusu na smrt gazili jedni druge i po glavi se mlatili
svime što imaju.

Kao da su, zamenivši automobile, promenili i živote, direktor i njegova žena, jedno
štićenik drugog, voze se zajedno kući, valjajući se iz jedne životne situacije u drugu. Ti
ljudi bez straha mogu da se jebu bilo gde, šta god da urade, ljubav i njihove drage čistačice
to ponovo dovedu u red. Zaposleni počivaju, uskoro će ih podići zvuk budilnika.
Automobil tiho briše ravnicu. Planine mirno stoje, sve dok sutra ujutru glavešina
turističke zajednice opet ne razdeli sunce, na opštu radost sportista. Tako se direktorski
par vraća kući na svom velikom splavu, preko glavne magistrale, u skladu sa svim
propisima i umerenom brzinom. Nakratko su zgrabili telo onog drugog da bi se napunili
gorivom, ispod njih prskaju izvori, tačno, bogataši mogu da se okrepe kad god požele. U
malim kućama vlada tišina, jer tamo tek treba da se izbroji novac za benzin. Tu obično
vlada sila, sve dok sutra u fabrici drugi opet ne zavladaju njima, tim sinovima skromnih
kućeraka, čije žene danju gacaju po lokvicama snažnog uda. Ljubav u peharu ima ukus
svežeg voća, ali u šta se ona pretvara u nama?

Posao koji su danas obavile genitalije direktora i njegove gospođe — hvala za dvostruki
aksel i savršeni ritberger6— i od koga su, ježeći se, procvetali, da bi zatim obrisali usta
kao posle pohlepno ubačene hrane, za danas je valjda, mada nije sigurno, završen. Dok
nas sutradan rano izjutra, dok je još mrak, onako srećne ponovo ne obasjaju prednja svetla
poštanskog vozila i sve one godine koje tek dolaze! Ništa sem tih svetala ne miluje jadna
tela koja se, u jutarnjem smradu svojih izduvnih gasova, bestidno pokazuju. A zamislite
tek lutrijske srećke na koje uvek moraju da misle! Mora se znati i u džep strpati, a ne samo
znati davati.

Direktor sriče direktorske, ljubazne reći, najavljuje sebe i svoj program, taj privatnik. Već
je ponovo u svom elementu, u novcu, šta bi on bio bez svoje žene, jer tako je uporno
naziva. Slobodnom rukom, onom kojom ne upravlja, veselo je ščepao ženino telo da
upravlja bar njime. Planina koju je već potpuno ogolio visi iznad njega kao topla pitoma
životinja. Suvišni automobil su stavili na počinak i zaključali ga, kao svoje dete. Jedino na
šta su mislili je vlastiti razgaljujući polni organ. Žena može da pokupuje stvari kakve
jednoj ženi i pristaju. Sad se razmišlja o sledećem danu, i o onom što bi on mogao da
donese. Direktor govori o svim mogućim načinima na koje će kasnije i u danima koji slede
jebati ženu. Potrebno mu je uzbuđenje, tamo gore, u kancelariji, da bi tamo dole žena
mogla da uhvati njegov kurac i zadovolji ga. Možda će se ženi svideti nešto posebno što
će sutradan prilikom obilaska prodavnica svakako hteti da kupi? Taj muškarac: sigurna
zvezda njegove žene sija nad njim sve do ranog jutra, on nežno pase po njenom vratu,
pogledajte samo, ne sklanjajte pogled! Kapi znoja i sperme slivaju se s muškarca, ali ga to
ne smanjuje, ne umanjuje, niti čini malim. Smešeći se, molećivo gleda ženu koju je držao
pod svojim mlazom. Njegova mesnata muda mirno vise na žilavoj stabljici. Kakvo
olakšanje krenuti u magiju noći, kad ujutro, zaslepljeni svetlošću kuhinjske svetiljke, ne
moramo poput drugih jurnuti u mrak. Kad u nama gori vatra, i još jedna, malo veća, u
našem motoru. Čist i obnovljen, direktor će odmah ponovo otići u krevet sa svojom Gerti,
i ovekovečiti se na njenom grmu, niko ne može da podigne nogu i izlije se u vrelom mlazu
tako brzo kao on. Možda će ih danas još jednom preplaviti nežni krici njihovih tela koja
žele nešto da pojedu, ko zna? Žena skuplja haljinu preko grudi, hladnoća je razdire. Ali
u malim predvorjima pakla muškarac zahteva još malo zabave za sebe i stanovnike ovog
okruga, molim te, Brigite, ah ne, Gerti. Haljinu koju je navukla preko grudi muškarac
ponovo širi, jer se Gerti nije još sasvim ugasila, mislim, u njenom pepelu sigurno još uvek
tinja žar. Radijatori još nisu topli, ali zato muškarac jeste. Kod njega to ide zaista brzo, na
bradi mu je ogrebotina od Gertinog nokta. U susret im ne dolazi nikakav prolaznik koji
bi želeo još malo da se rascveta ispred kuće sa nekim poznanikom. Nema više nikog ko
bi mogao da vidi pečat moći na čelu direktora fabrike. I zato on mora da utisne pečat bar

6 Skokovi s piruetom u umetničkom klizanju.

svojoj ženi, kao znak da je platila ulaznicu i da je zaista hrabro izašla iz topline svojih
genitalija. Siromašni u svojim kuhinjama raspiruju vatru u peći.

Muškarac ženu naziva svojom najdražom, naravno, to se odnosi i na dete. Oni žive u
zlatnoj sredini, usred sela. A vlada prevejano kutlačom ljudima deli posebne ponude. Da
bi vlasnici preduzeća mogli da donesu odluke i smisle opravdanja za rasipanje subvencija
i ljud. tela. Oni zauvek mogu da budu srećni usred svojih dobara, dok drugi pripovedaju
o brigama koje imaju na svom zemljištu veličine maramice za nos, na kome su odmah
zasadili živu ogradu, uprkos činjenici da je njihovo seme jedva dovoljno za više od dvoje.
Već moraju da razmišljaju o još jednoj osobi!

Stigli smo kući, dete spava u svojim odajama.

Sin strpljivo drema na uzici deoničarskog društva Hemi Linc. A i mi sad idemo na
spavanje, da bismo makar naslutili ono što dolazi pre smrti. Doduše, prvo moramo da
legnemo, siromašni to znaju već odavno, jer ranije i umiru, a vreme koje im je preostalo
do tada čini im se baš predugim. Muškarac se još jednom napasa na ženinoj koži, i to na
mestima prekrivenim debelim slojem kozmetike, odmah će poleteti za njom u krevet kao
puščani metak, ispaljen uz prasak. U kupatilu je već prilično bučno od vode i potresa.
Teško telo nemilosrdno se baca u vrelu vodu da bi smekšalo. Sapuni i četke odmaraju se
na muškarčevim prsima. Ogledala su se zamaglila. Direktorova gospođa treba snažno da
istrlja leđa svom mužu, dobro da nasapuna ruku, i da onda mekom sapunicom nastavi
da masira i njegov moćni ud, koji je on sasvim predao u njene ruke. Mesec je skliznuo iza
prozora. On, muškarac, i dobrih pola kilograma (ili možda i manje) njegovog mesa koje
je njegov gospodar, već doziva ženu. Ponovo je nabubrilo u toploj vodi i vinulo se ka
gospodaru iznad raskošnog stola s hladnim narescima njegovog tela. Nakon svih
dnevnih napora, direktor će okupati ženu, nikakav problem, on to rado čini. Unaokolo
smrtnici žive od svoje plate i svog rada, ali ne žive večno i ne žive dobro. Ali muku su
sad zamenili počinkom, u njihovim grudima spava trn jer nemaju vlastito kupatilo.
Direktorovo telo se rastapa u vodi, ali tu je još nekoliko kubnih metara njegove čvrste
građe. Ponovo doziva ženu, ovog puta glasnije, to je naređenje. Žena ne dolazi. Moraće
sada sam da se raskiseli u vodi. Pomirljivo klizi na drugu stranu kade, možda bi trebalo
da zaurla da bi je dozvao? Kakva divota što voda nikog ne može da promeni, i što ne
moramo učiti, da hodamo po njoj. Kakav užitak, i to besplatan! Svako može sebi da ga
priušti. Neka žena ostane gde je, o ponesite me vrtlozi uzavreli! Muškarac odvrće i masira
svoj uspaljeni kurčić, to ga smiruje i razvedrava. Šume bujice oko teškog tela, na kome
tvrdi mišići vilice drobe život i gutaju preduzeća. I siromašni poniru kao voda sa stena,
ali bar ostaju tamo gde jesu, u svojim malim krevetima, i ne moljakaju nas neprestano, ti
bednici kojima treba isplatiti pomoć. Kako samo iz sata u sat, sa svetim strunama koje su
žene s mukom razapele u okvir svojih tela, slepo dospevaju u mašine! Koliko krvi! A sve
je uzalud, čak i snažni udarci bičem njihovih srca, u kojima ionako više nema krvi koja bi
ih pokretala. A deca im se, mislim, ponekad potucaju naokolo čak u četiri sata noću!
Najmanje jedno ili dvoje još uvek se iz diskoteke vraća pijano kući.

Ali sin, koji je ovde neomiljen već toliko godina, leži u krevetu, a mesec tiho zalazi.
Obliveno hladnim znojem, dete teško diše, s takvim tabletama u svom soku dete miruje
sasvim drugačije. Neudobno leži pod okom svoje majke, koja prilazi krevetu i ispravlja
dečje telo. Dete je nikakvo, a ipak je čitav njen svet: ono ćuti, kao i njen svet. Izvesno je da
se raduje rastu, slično kao očev ud. Nežno ljubi majka svoj mali brod koji plovi oko sveta.
Zatim uzima plastičnu kesu, navlači je detetu preko glave i steže je pri dnu, da bi detetov
dah u miru mogao da se prelomi. Pod šatorom kese, na kojoj je utisnuta adresa nekog
butika, još jednom izdašno bujaju životne snage tog deteta kome su još nedavno obećali
da će rasti i dobiti sportsku opremu. Tako je to kad prirodu pokušavate da poboljšate
uređajima! Ali ne, ovo dete više neće živeti. Ono se probija prema otvorenoj vodi, gde je
odmah u svom elementu (mama!), i koristi masku s disaljkom kroz koju njegovi drugovi
od početka uče da gledaju svet kao kroz prozorska stakla popravljena lepilom: u toj meri
je bio njihov pretpostavljeni, mali bog rata, pokretljiv u poslu, sportu i igri. Oni vide sve,
ali ne vide mnogo. Majka izlazi iz kuće. U naručju iznosi sina kao da je grm koji tek pupi,
i koga treba zasaditi. S vrhova po kojima se dete danas vozilo, a i sutra je želelo ponovo
da se vozi (zapravo, novi dan je već sada nestrpljivo osvanuo!), zemlja maše za rastanak!
Jezivi otisci na snežnom pokrivaču. Lutajte onda, i motajte se oko vatre ako želite. Kakav
doživljaj, zar ne?

Majka nosi dete, a onda, kad se umori, vuče ga za sobom. Ogrnuta u nežnu mesečinu.
Žena sad stoji u potoku, u koji njen sin u sledećem trenutku zadovoljno uranja. Savršeni
mir već maše, a i sportisti domahuju jedni drugima u svakoj prilici, ako imaju publiku.
Sada je, neočekivano, ispalo tako da će upravo najmlađi u porodici smeti prvi da ugleda
glupo lice večnosti, iza sveg tog novca koji slobodno leti svetom da bi se kupovalo, ako
ga niko pre toga ne stavi na uzicu. Ljudi se bučno utrkuju i mole za lepo vreme. A skijaši
odlaze u planinu, bez obzira na to ko još tamo živi, i ko bi i sam želeo da pobedi.

Voda je obgrlila dete i povlači ga za sobom, na toj hladnoći ono će još dugo ostati ovakvo
kakvo je sada. Majka živi, a njeno vreme, u čijim se okovima izvija, ovenčano je i
ograničeno. Žene rano ostare, i njihova je mana što ne znaju gde da sakriju sve ono vreme
koje je za njima, da ga niko ne vidi. Da li možda da ga prožderu, kao što proždiru
pupčanu vrpcu svoje dece? Ubistvo i smrt!

A sad se malo odmorite!

Beleška o prevodiocu
Sanja Karanović (1973), prevela je, između ostalog, niz dela Tomasa Bernharda, a za
prevod njegovog romana Korektura dobila je nagradu „Miloš Đurić“ za 2017. godinu.
Prevela je i roman Elfride Jelinek Ljubavnice (LOM, 2018).
Elfride Jelinek rođena je 20. oktobra 1946. u Mircušlagu (Štajerska); majka, Olga Ilona,
rođena Bihner, bila je katolik, iz bogate bečke familije, a otac, Fridrih Jelinek, bio je
hemičar češko-jevrejskog porekla, čiji su mnogobrojni rođaci stradali u holokaustu.
Elfride je odrasla u Beču, gde je pohađala katolički internat. Majka joj je planirala karijeru
muzičkog čuda od deteta. Od malena je učila klavir, orgulje, gitaru, violinu, violu i blok-
flautu. Diplomirala je na Bečkom konzervatorijumu (orgulje). Studirala je teatrologiju i
istoriju umetnosti, ali je prekinula studije zbog anksioznog poremećaja i živela godinu
dana izolovana u stanu roditelja. Tada je počela ozbiljno da se bavi književnim radom, u
prvom redu poezijom, kao oblikom terapije. Tokom šezdesetih postala je i politički
aktivna u komunističkoj partiji. Pre objavljivanja prve svoje knjige svi smo mi mamac, bejbi!
(1970), njena lirika i prozni tekstovi objavljivani su u antologijama i književnim
časopisima. Prvo književno priznanje dobila je 1969. godine. Napisala je desetak romana
i preko trideset vrlo aktuelnih i provokativnih pozorišnih komada, uz niz radio-drama,
tekstova o pozorištu, polemičkih eseja, prevoda, scenarija, muzičkih kompozicija, libreta
za balet, a bavila se i filmom i video-artom. Kao jedan od najvećih pisaca na nemačkom
jeziku u poslednjih pedeset godina, dobila je niz priznanja za svoje delo, što je krunisano
Nobelovom nagradom 2004. godine, zahvaljujući pre svega romanima Ljubavnice (1975),
Pijanistkinja (1983) i Požuda (1989).

Požuda je najčitanije i najkontroverznije od svih dela Elfride Jelinek. Kao u nekoj

savremenoj Ilijadi (u kojoj se, iz pevanja u pevanje, u raznim varijacijama napada na život
i telo ratnika), u Požudi, epopeji jedne žene, iz dana u dan se napada na njeno telo, koje
je objekat muške požude.
U intervjuima i razgovorima koji su prethodili objavljivanju knjige, Elfride Jelinek je
govorila kako je htela da napiše ženski porno-roman, ali da u tome nije uspela. Neuspeh
je, kako je rekla, bio neminovan, jer je tokom rada na tekstu morala da uvidi „da su
muškarci uzurpirali jezik pornografije više nego bilo koji drugi jezik - čak više nego onaj
ratni i vojni, i svaki čin suprotstavljanja tome osuđen je na propast.“ Tako je pokušaj
ženske pornografije prerastao u svojevrsno anti-pornografsko štivo koje oslikava
društveni sistem u njegovom nastojanju da prisili ženu na ulogu objekta u svim sferama
društvenog i političkog života, u snažnu socijalnu kritiku, pokušaj demontiranja
modernog ropstva.

„Opisujem vezu muškarca i žene kao hegelovsku vezu gospodara i sluge. Sve dok su
muškarci sposobni da uvećaju svoju seksualnu vrednost preko rada, slave i bogatstva, i
dok žene svoju moć zasnivaju samo na telu, lepoti i mladosti, ništa se neće promeniti.“