DRUŠTVENE MREŽE, NARCIZAM I MORFIČKA POLJA

Piše Miša Vasić       

Virtualne društvene mreže Facebook, Twitter i MySpace, kreirane preko elektronskih

organona, od kućnog PC-a do Blackberry smartphone-a , svakako predstavljaju supremativni
objekat fascinacije stotina miliona ljudi širom planete.Ovu tezu povrđuju multimilionski
finansijski obrti kompanija koje stoje iza njih. Analiza fenomena ukazuje da se pomenute mreže
najmanje koriste za utilitarne ciljeve, a mnogo više su predmet opsednutosti, te čak izazivaju i
ozbiljnu zavisnost koja priziva terapiju odvikavanja.

Promptno objašnjenje koje pada u oči je kompatibilnost potencijala lične samoekspresije preko
društvenih mreža sa narcizmom korisnika. One omogućavaju inflaciju selfa preko granica
vremena i prostora, pukom upotrebom LCD piksela i strujanjem triliona terabajta kroz hiljade
kilometara optičkih kablova.Lišen svih državnih/prostornih barijera/vremenskih zona, a ušuškan
u slobodu definisanja jednosmernog profilskog identiteta kao sopstvene imaginarne definicije
„idealnog ja“, prosečni Facebook/Twitter/MySpace konzument širi lažnu natčovečansku sliku o
sebi u neograničeno polje cyber-prostora. Feedback potvrđivanja sopstvene „svemoći“ koji
dobija od strane duševno srodnih korisnika mreže širom planete je trenutan.„Politička
korektnost“, unapred definisana pravilima igre elektronskog prostora, samo pospešuje
međusobno „naduvavanje“ ega, koje se i očekuje.

Međutim, dublje objašnjenje fenomena elektronskih društvenih mreža leži u potpunijem

shvatanju narcizma i njegovog ishodišta koje leži sa one strane kompenzatornog povećavanja
sopstvenog ja izazvanog nesvesnom infantilnom inferiornošću. Naime, narcizam, kao
fantazmagorično rušenje granica ega u odnosu na objektivni  svet van čoveka,predstavlja
neuspešan simbolički izraz fenomena trans-psihičke i trans-individualne povezanosti koja
(iako ideološkio-dogmatski ignorisana od strane materijalističko-redukcionističkih naučnika)
realno postoji među svim živim bićima. Ta se povezanost, koju ljudski um naslućuje, ali ne
može svesno čulno percipirati, može objasniti fenomenima morfogenetskih/morfičkih  polja,
kojima se empirijski i posve racionalno/iskustveno/eksperimentalno bavi Rupert Sheldrake,
znameniti britanski biolog spiritualne orijentacije.

U tekstu ćemo se najpre pozabaviti samim mrežama, njihovim značajem (oličenim u vanredno
velikom obimu korisnika i količini novca koji se u njih ulaže), međusobnim tržišnim ratom,
mogućnostima koje nude, društvenim uticajem, te stranputicama  i naličjem fenomena koji
dominira civilizacijom prve dekade XXI veka.

Facebook web site predstavlja danas dominantnu (i potpuno besplatnu za korišćenje) društvenu
mrežu. Tokom svog sedmogodišnjeg egzistiranja u elektronskom prostoru, dosegao je broj od
800 milona korisnika.

Na Facebook-u se, nakon obavezne registracije,  može kreirati personalni profil sa slikom,
interagovati sa drugim korisnicima/prijateljima, mogu se slati poruke, promptno se dobija
obaveštenje najmanjoj o promeni nečijegprofila. Profil predstavlja psihološko ogledalo svakog
pojedinca.
Korisnici lansiraju stranice posvećene filmu, muzici, javnim ličnostima, objektima, ili
trivijalnostima. Putem razmene informacija preko profila, formiraju se virtualne grupe na bazi
zajedničkih interesovanja,profesionalnih potreba, te pripadnosti određenoj školi/fakultetu, ili bilo
čega vrednog grupnog afiniteta. Prijatelji se mogu klasifikovati u različite liste sa nejednakim
nivoom transparentnosti.

Facebook je izum Marka Zuckerberga, tada Harvardskog studenta informatike. Termin

“Facebook” je  prvobitno označavao žargonsko ime biltena koji se oficijelno delio američkim
studentima-brucošima, ne bi li bolje upoznali jedni druge.

Nakon lokalne inauguracije Facebook-a, interno ga koriste studenti univerziteta Harvard, a

potom se širi na akademske građane Bostona, te Stanforda. Novi vid elektronskog
povezivanjavremenom prihvataju studenti raznih američkih univerziteta kao i srednjoškolci, da
bi najzad mreža postala dostupna svima, sa starosnim limitom od trinaest godina. Granica je
neformalno probijena, sudeći po nezavisnim istraživanjima,  te facebook koristi 7.5 milona dece
pred-teenager-skog uzrasta.

Facebook se zvanično širi na srednje škole u jesen 2005. U to vreme su srednjoškolske mreže
morale dobiti poziv za članstvo. Nakon toga mreži se priključuju i kompanije poput, Apple Inc.
ili pak Microsoft. Počevši od jeseni 2006, facebook ekspandira na sve ljude starije od trinaest
godina.

Značaj mreže i njen formalni/neformalni uticaj rapidno se uvećava. To se može uvideti  kroz
opservaciju turbulencija na finansijskim tržištima, te tendenciju etabliranih korporacija da se
vezuju za ovu posve novu formu elektronske “igračke”. Već  2007, Microsoft je zvanično kupio
1.6% -tno učešće u kompaniji Facebook vredno 240 miliona dolara, te je ukupna vrednost
Facebook-a procenjena 15 milijardi dolara. Otada počinje i internacionalno oglašavanje na
Facebook-u. Tokom 2008., Facebook se formalno poslovno širi na čitavu planetu te svoje
internacionalno sedište formira u Irskoj.

Krajem 2010., vrednost kompanije dostiže 41 milijardu dolara (prestižući eBay, još ne i Google i
Amazon) . Ipak, trendovi recentne budućnosti se mogu lako naslutiti: Facebook je, u nekim
periodima te godine, već imao više web poseta od Google-a. Predviđanja su ubrzo ostvarena:
trillion web poseta tokom juna 2011 ga čini najposećenijim web siteom na svetu.

Počinju i utilitarne/pragmatične primene mreže: interesne grupe na facebook-u, tzv “fan pages”
se sve više koriste kao sredstvo (besplatnog) oglašavanja. To ukazuje na izvestan stepen
redukcije fascinacije, te prihvatanja Facebook-a kao (signifikantnog) dela svakodnevnice.

U međuvremenu se šire “insajderske” informacije o špijuniranju korisnika, te neovlašćene

upotrebe ličnih podataka u komercijalne (a možda i neke mnogo malignije) svrhe. Kao
prevenciju  mogućeg razotkrivanja privatnosti, Facebook je omogućio korisnicima da sami
ograniče stepen javnosti podataka i diskriminišu moguće posetioce delova svojih profila. Sve
informacije (osim imena i slike), prema volji korisnika,  mogu biti ograničene na uže krugove
posetilaca ili čak potpuno skrivene.

Već godinama, blagodaću ogromnog broja potencijalnih klijenata širom planete, među mrežama
Facebook i MySpace vlada turbulentni tržišni rat.

Značajna prednost Facebook-a u odnosu na konkurentski MySpace je u stepenu striktnosti

definisanja vizuelnog identiteta profila. Druga razlika je u očekivanju od korisnika da objave
svoj istinski identitet, što na MySpace-u nije nužno.  MySpace dozvoljava krisnicima da koriste
HTML (Hypertext Markup Language-jezik za označavanje hiperteksta),  što na Facebook-u nije
moguće. Nevešta (dozvoljeno amaterska) upotreba HTML-apredstavlja MySpace kao vizuelno
neuniformni, anarhični  i nedovoljno seriozni/prepoznatljivi web site. Posledično, Facebook je,
mereno prema mesečnom broju posetilaca, postao vodeća društvena mreža, a tu poziciju  je,
tokom 2008.,  preuzeo od MySpace-a.

Uticaj Facebook-a seže i do sfere visoke politike. Elektronske društvene mreže kao takve, po
svojoj suštini van direktne državne kontrole, vrlinom slobode/anarhije svojih korisnika,
predstavljaju opasnost za totalitarne ili semi-demokratske režime širom sveta. Kina,  Vijetnam, 
Iran,  Uzbekistan,  Pakistan,  Sirija i Bangladeš su zabranili Facebook, optužujući ga za različite
društveno štetne aspekte, poput anti-islamizma ili antikomunizma npr.

Takođe je, iz prozaičnih pragmatičnih razloga zabranjen i u mnogim preduzećima,  zbog

ugrožavanja efikasnosti u radu (trošenja radnog vremena).

MySpace je socijalna mreža nastala 2003., sa sedištem u Kaliforniji.

Sredinom 2003., grupa zaposlenih u kompaniji “eUniverse” preuzela je obrasce sa relativno

minorne mreže za ljubitelje kompjuterskih igara i muzike i prilagodila ih novorođenoj atraktivnoj
društvenoj mreži.

Prvi korisnici mreže su bili zaposleni iz “eUniverse-a”. Kompanija je organizovala takmičenja u

pridobijanju novih korisnika. “eUniverse” je iskoristio  20 miliona sopstvenih klijenata i
pretplatnika iz e-mail baze podataka za iniciranje liste korisnika projekta MySpace, te 
posledičnog preuzimanja vodeće pozicije među socijalnim mrežama.

Do 2004, MySpace se transformisao od web site-a za virtuelno skladištenje podataka u socijalnu

mrežu. Usvojena je ideja da je besplatno korišćenje MySpace-a neophodno za stvaranje uspešne
zajednice.

Rast je, što je opšta karakteristika planetarnih elektronskih društvenih mreža, vrtoglav: u Julu
2005., News Corporation je kupio MySpace za 580 miliona dolara.  Na vrhuncu, tokom 2007.,
MySpace je vredeo 12 milijardi dolara.
Od 2005., pa sve do 2008., MySpace je bio najposećeniji web site od svih društvenih mreža na
svetu, a tokom 2006 prestigao Google-ov najposećeniji site u SAD, a primat je držao sve do
2008., kada ga je, što je već ranije rečeno, prestigao Facebook. Od tada, broj korisnika mreže je u
stalnom opadanju, uprkos pokušaju redizajniranja i unapređenja korporativnog imidža.Od 2011,
MySpace je pao na 103. mesto po posećenosti.

Tokom 2009., MySpace je zapošljavao 1,600 radnika. 2011., taj broj iznosi svega oko 200
zaposlenih a Specific Media aSpecific Media i umetnik Justin Timberlake su kupili MySpace
za oko 35 milona dolara, što jasno pokazuje finansijski pad i poraz u trci sa Facebook-om.

Nakon godinu dana od osnivanja, mreža postaje globalno atraktivna i, posledično, Rupert
Murdoch, australijski medijski magnat, nakon preuzimanja MySpace-a, 2005., pokreće
diskografsku kuću “MySpace Records”, u nameri da promoviše neafirmisane talente prisutne na
internetu.

MySpace profili za muzičare na site-u MySpace Music imaju inovativnu opciju u odnosu na
ostatak interneta, jer umetnicima omogućavaju postavljanje kompletnih opusa u mp3 formatu.
Registrovani muzičari tako trenutno i neposredno dele svoje radove preko mreže.

Tokom 2006. godine pokreće se  britanska verzija MySpace-a, što dovodi do signifikantnih
proboja, na način do tada nepoznat u muzičkom biznisu. Pop zvezda Lilly Allen lansirana je kao
“kraljica MySpace-a” tokom 2006., pre početka vrtoglave internacionalne karijere. Slične verzije
danas postoje u Kini i drugim zemljama.

Krajem  2007., kreće marketinški “rat do istrebljenja”, što odražava mahnitu, usijanu opsednutost
miliona ljudi, koji ubrzano pristupaju društvenim mrežama, od New Yorka do afričkih
provincija. MySpace i “Bebo” su se priključili Google-ovoj “Otvorenoj alijansi društvenih
mreža”, zajedno sa Friendster-om, LinkedInom, itd. Alijansa je inaugurisala uobičajene
standarde za razvoj softvera neophodnih za socijalne mreže. Facebook je ostao po strani.  Google
je pomoću alijanse (neuspešno) pokušao da kompenzuje nekonkurentnost svog site-a socijalne
mreže u odnosu na Facebook.

Međutim, u proleće 2008., Facebook je pretekao MySpace. Od tada, MySpace je pratio trend
opadanja članstva, a za to je postojalo više razloga.

MySpace nije bio spreman na promene, dok su se Facebook i Twitter kontinualno usavršavali u
skladu sa progresom globalne svesti o društvenim mrežama.

Kao što je već pre u tekstu pomenuto, većina web stranica je delo amatera sa nedovoljnim
poznavanjem HTML-a (Hypertext Markup Language-jezik za označavanje hiperteksta) te se
mreža u celini odlikuje redundantnošću varijabilnih vizuelnih identiteta i nedostatkom
funkcionalne konzistentnosti korisničkih profila .Doba značaja i supremacije je davna prošlost i
čini se da MySpace tone ka marginalizaciji i mogućem nestanku.
Twitter (sa sedištem u San Francisku) je društvena mreža za komunikaciju u realnom vremenu i
servis za mikroblogovanje, koja omogućava slanje i čitanje  tekstualnihsadržaja  sa ograničenim
brojem karaktera (slova/brojeva/simbola), u žargonu  “tvitove”.

Twitter je kreirao Jack Dorseyu proleće 2006. Twitter je ubrzo dosegao planetarnu popularnost,
od  400,000 kvartalnih tvitova 2007, preko100 miliona kvartalnih tvitova tokom 2008. pa sve sa
200 miliona korisnika 2011., dnevno generišući preko 200 miliona tvitova. Zato je i prozvan i
“SMS-om interneta”.Twitter ima godišnji rast od 1.382 procenta. Poređenja radi, Facebook je
imao rast od 228 procenata.

Kompanija je dobila ime “Twitter” po reči koja označava cvrkutanje ptica ili pak ležerno
ćaskanje, što je i najbolji opis novog masovnog objekta fascinacije.

Twitter se može porediti sa “Internet Relay Chat-om” (IRC), što je u prevodu: “diskusija preko
interneta”, a u pitanju je protokol za on-line razmenu teksta preko interneta,   koji je kreirao
Jarkko Oikarinen još,cyber-jezikom govoreći, drevne1988. godine.

Tvitovi su uopšteno dostupni za javnost; Međutim, korisnici mogu cenzurisati ili potpuno ukinuti
poruke, sem za “sledbenike”. Korisnici se mogu pretplatiti na tvitove drugih korisnika – što se
naziva “slebdeništvom”, dok se pretplatnici zovu sledbenicima, ili tweeps-ovima (Twitter +
peeps (novopridošli)). Korisnici mogu proveriti i profile sledbenika koji su to prestali da budu.

Twitter omogućava klijentima  mogućnost da ga upotrebljavaju preko mobilnih telefona, te ovaj

hibridni vid umrežavanja vodi daljoj ekspanziji i ubrzanju rasta.

Uglavnom ga koriste ljudi srednjih godina, koji nisu članovi Facebook-a i sl.Ili, kako to definiše
Jeremiah Owyang, industrijski analitičar koji studira društvene medije: “Odrasli su se
jednostavno ‘zakačili’ za ono, što teenageri rade već godinama”. Samo jedanaest procenata
Twitterovih korisnika sa teenageri.  Tumačenja ove činjenice ukazuju da (u trenutku kad je ova
društvena mreža postala popularna kao sredstvo za ugovaranje poslova ili distribuciju vesti) 
privlači prevashodno ljude u zrelim godinama.
Budući najaktuelniji, “vrući” medij, najmanje podložan kontroli establišmenta,Twitter je bio
veoma pogodno sredstvo za organizovanje protesta, koji su ponekad nazivani “Twitter
revolucijama” što uključuje egipatske proteste 2011., tuniske proteste 2010/11, iranske post-
izborne proteste 2009., i moldavijske građanske nemire iste godine. Mreža se još koristi i u
vanrednim situacijama i za političke kampanje.

U maju 2008., The Wall Street Journal je objavio da društvene mreže poput  Twitter-a “…
izazivaju pomešana osećanja kod tehnološki-zdravorazumskih ljudi koji ih koriste od njihovih
početaka. Ljubitelji mreže smatraju dobrim načinom da ostanu u kontaktu za prijateljima
okupiranim poslom. Ali, neki korisnici počinju da se osećaju ‘suviše’ konektovani, dok se
hvataju u koštac sa rutinskim oficijelnim mrežnim porukama u sitnim satima , većim telefonskim
računima, i potrebom da odbruse svojim poznanicima da prestanu da na mreži oglašavaju šta
imaju za večeru”.

Iz svega do sada navedenog, može se primetiti da su elektronske društvene mreže preovlađujući

fenomen današnjeg vremena. One su to pre svega zbog fascinacije samom institucijom cyber-
umrežavanja, koja još uvek predstavlja otvorenu strukturu, te je manje-više podložna i anarhiji,
slobodi, prostoru za samoispoljavanje.

S druge strane, budući da je sam medij cyber-mreža posve novi fenomen, sa kojim ljudski rod
nema ama baš nikakvog prethodnog iskustva, on je samim tim i daleko od okoštalog,
paradigmatičkog, ideološkog.Otvoren je za svakodnevne turbulentne promene, bilo od strane
kompanijskih moderatora, bilo od strane korisnika, koji su slobodni da pronalaze mnogo prostora
unutar hiperelastičnog samodefinišućeg i visokointeraktivnog sistema.

Zahvaljujući ubrzanoj i besplatnoj komunikaciji, mreže su ultimativno sredstvo borbe protiv

državnih institucija, bilo povodom izbora i Iranu ili pak grčkih i španskih socijalnih protesta.
Najzad, pošto država/kompanije kaskaju za aleatorikomsamopovezivanja van granica
vremena/prostora/zakonodavnih okvira, mreže su idealno polje za biznis i marketing sa nultim
troškovima.

Međutim, većina korisnika nema pragmatične ciljeve i tu nailazimo na fenomen narcizma.

Prosečni korisnik formira profil promovišući svoje pozitivne osobine, divinizujući svoj lični
ukus, stremljenja.U realnom vremenu, a povodom trivijalnosti koje emituje, on, sa sebi sličnima,
ostvaruje komunikacijsku rezonancu međusobnog odobravanja samopromovišućeg “selfa” uz
ushićenje svojih elektronskih prijatelja. On svakodnevno šalje izveštaje o svojim najbanalnijim
životnim akcijama, za šta dobija promptni feed-back od drugih i vice versa. Ti drugi, a može ih
biti na stotine, udaljeni hiljadama kilometara, oba pola, raznih nacija, rasa, godišta, bivaju
uzajamni idolopoklonici . Sam elektronski medij, prenosnik informacija na high-tech nivou je
taj, koji generiše fascinaciju. Prosečni, bezlični stanovnik planete prestaje to da bude, ako su u
njega i njegovu svakodnevnicu uprte oči stotina ljudi sa svoih kontinenata, koji su zapravo
fascinirani samom elektronskom tehnologijom koja je transmiter trivijalnih poruka u cyber-
glamuroznom ruhu.

Dakle, korisnik Facebook-a šalje stotinama ljudi poruku o izuzetnom značaju svake prozaične
stvari kojom se trenutno bavi -koji film je upravo odgledao, gde je i s kim popio kafu (sa sve
fotografijama, ponekad i u realnom vremenu,  na profilu) o čemu baš sad razmišlja ili gde je
otputovao… Njegov cilj je da potvrdi sopstvenu fantaziju o “izuzetnosti”. Svaka pojava u
elektronskim medijima je fascinantna sama po sebi, jer naša čula i mozak se bombarduju
hiperkoličinom podataka, prevelikom da bi se kognitivno “svarili”, obradili, interpretirali. Zato je
pojava banalnih situacija korisnika, a transmitovana moćnim medijem interneta, odjednom, sama
po sebi, vrlinom tehnologije, dobila na značaju.

“Prijatelji” sa mreže, fascinirani samim medijem, posve iskreno pridaju značaj tuđim
beznačajnim stvarima koje primaju na svom LCD monitoru. Korisnik koji ih je poslao, s druge
strane, dobija konstantnu on-line potvrdu svoje ekstraordinarnosti. Tempo komunikacije je tako
ubrzan, da mnogo pre nego bi se uopšte i preispitao o bilo čemu, član virtuelne “zajednice
sličnih” dobija potvrdu ličnog “napumpanog” selfa, na visokoj frekvenciji sve novijih i novijih
postova/odobravanja na profilima.

“Ego” biva progutan od sadržaja fascinacije drugima i fascinacija drugih njime. Dakle, granice
“ja” se brišu, a sopstvena samoprocena se svodi na uvek prisutne “druge” koji neprekidno
potvrđuju projektovanu samopromociju “idealnog ja”. Niko tu nema vremena da o bilo čemu
uopšte promišlja, jer je sama komunikacija mnogo brža od interpretacije. Mnogo pre
promišljanja o setu postova/respondiranja, nailazi novi set… Pri čemu niko nije svestan da se
“drugi” uopštene dive njemu, većse dive samom mediju koji ga promoviše, a podjednako i
cyberspace-u kao takvom, kao i tehnologiji transmisije, ili pak globalno-visokotehnološkoj
“društvenoj igri” u kojoj svi učestvuju

Korisnik mreže ima predstavu  da je potencijalno 24 časa dnevno povezan sa stotinama,

hiljadama ljudi koji u svakom trenutku potvrđuju njegovu sopstvenu divinizovanu “lažnu
ličnost”, samo-promovisanog idola. Dakle, drugi su u funkciji njegovog “velikog ja”, i uvek su
dostupni da trenutno reaguju na sve zahteve takvog “ja” za samopotvrđivanjem. A to je suština
narcizma: nepostojanje granica, bilo onih  između “ja i “drugih” , bilo pak granica u
fantazmagoričnoj predstavi o sopstvenoj “veličini”. Ni sam “narcis”autentično ne veruje u takvu
(lažnu ali poželjnu) predstavuo sebi,te je potrebno da “drugi” potvrde njenu istinitost da bi
ubedili njega samog. Elektronske društvene mreže omogućavaju medijsko lansiranje svačije
banalnosti upakovano u visoku tehnologiju, te je transmutiraju u objekat fascinacije. One su
plodno tlo za bujanje narcističkih sadržaja kod mnogih pojedinaca, koji projektuju i
naduvavajusvoj narcizam, te ga formalno realizuju putem Facebook-a, MySpace-a ili pak
Twittera.

Razmotrimo karakteristike“patološkog narcisa“ koje je razradio znameniti slovenački filozof 

Slavoj Žižek u svojoj vanrednoj studiji „Patološki narcis kao društveno nužni objekt
subjektivnosti“:

„Sve osobe iz njegove sredine pripadaju jednoj od slijedeće tri kategorije:1.Idealni drugi, od
kojih očekuje narcističku potvrdu i koji u subjektivnoj ekonomici PN (patološki narcis – op.
M.V.) djeluju kao produžetak njegovog vlastitog ‘velikog Ja’ (to su u pravilu jake, nadređene,
slavne ličnosti); 2.’neprijatelji’, ‘urotnici’ koji ugrožavaju njegovu narcističku afirmaciju; 3.svi
ostali, ‘masa’, ‘lutke’, naivci (suckers), koji su tu samo zato da ih iskoristimo a zatim odbacimo.
Čak i kada se PN veže za idealnog drugog, ta veza nije posebno duboka i lako se prekine ili
pretvori u svoju suprotnost: ako idealizirani-drugi  razočara, ako ne ispuni naša narcistička
očekivanja, brzo izgubi svoj idealni status i spušta se na razinu naivne ‘mase’ (ako je sam
doživio neuspijeh) ili čak ‘neprijatelja’ ukoliko je ponizio naš narcizam, ako nije mario za nas i
sl.). Veze se brzo i lako mijenjaju, današnji ideal bit će sutra ‘neprijatelj’ itd., budući da u svemu
tome Narcis uopće nema odnos prema drugome kao prema subjektu…“

Gore navedeni tekst se savršeno poklapa sa fenomenima prisutnim na društvenim mrežama:

ukoliko „prijatelj“ u elektronskom polju ne odobrava korisnikove stavove ili ga odveć ignoriše,
nalazi se na dobrom putu da bude obrisan sa „prijateljske“ liste, da se prekine svaka
komunikacija i kontakt. „Prijatelji“ su na listi, isključivo ako su u funkciji narcističkih ciljeva.
Žižek dalje razmatra:

„Otuda je, naravno, jasno da je za PN raspoloživost drugih ljudi nešto samo po sebi razumljivo,
najprirodnija je stvar na svijetu da s ljudima postupamo bez imalo obzira, da ih u stvari više
koristimo radi našeg narcističkog zadovoljstva. Zato kod PN imamo često utisak duboke
indiferentnosti, hladnoće i proračunatosti, koji se skrivaju iza blještave maske: Narcis nas
pokušava očarati, zavesti, blješti svojom govorljivošću i zanesenošću, spolnom zavodljivošću,
itd. Ipak, iza svega toga osjećamo neumoljiv, proračunat um. Tako dugo dok od nas očekuje
narcistički dobitak, sav je zanesen i odiševljen, a kada mu ‘više nismo zanimljivi’, u trenu se
velika očarljivost pretvori u potpunu ravnodušnost.“

Trud uložen u zavođenje i očaravanje je nepoterban na npr. Facebook-u: kako je već ranije u
tekstu rečeno, tehnologijase, budući fascinirajuća sama po sebi, već „stara“ za to. Otuda je ona,
kao organon društvenih mreža, idealno sredstvo za aktualizaciju narcističkih stremljenja. Zižek
dalje preciznije definiše osobine „patološkog narcisa“:

„Strukturalna nam analiza dalje pokazuje da je patološki ‘veliki Ja’, kao središnja integrativna
instanca PN, rezultat fuzije, stapanja triju elemenata: (1) realnog Ja, (samospoznavanje
subjekta kao posebnog, stvarnog bića), (2)idealnog Ja (idealizirana predodžba što je subjekt
ima o sebi) i (3) idealnog objekta(idealnog drugog, bližnjeg što ga PN doživljava kao
produžetak, dio vlastitog ‘velikog Ja’). Tim stapanjem gubi se kritična distanca između realnog
Ja, idealnog Ja i objekta, distanca koja ‘normalni’ subjekt tera na neprekidno poboljšavanje,
približavanje idealu: kod PN je realni Ja već i tako neposredno stopljen s idealnim a idealizirani
Drugi gubi čak i negativne značajke te nastupa prije svega u obliku svemogućeg, ‘dobrog
Drugog’, subjektovog skrivenog zaštitnika koji brine za njegovu dobrobit i garantira njegovo
narcističko zadovoljenje. Kritička distanca nastupa kod PN prije svega u ‘regrediranom’ obliku,
poput neke jezovite, slijepe, krute, paranoidne, ugrožavajuće, Nad-ja sile, kao ‘zla kob’,
utjelovljena u ‘neprijatelju’ u kojeg subjekt projicira svoju vlastitu agresivnost.“

Dakle, esencijalni narcistički proces se svodi na sledeće: realno inferiorni „ja“, putem
natkompenzacije stvara fantazmagoričnu predstavu o sebi kao „idealnom ja“ za čiju potvrdu je
potrebno imaginarno proširivanje do nivoa „grandioznog selfa“ koji se identifikaciono ne može
odvojiti od drugih, te se proširuje van prostorno/vremenskih granica sopstvene ličnosti (što
pospešuju društvene mreže). Međutim, šta je iza narcizma i otkuda potiče disfunkcionalna, ali,
uprkos tome, posve prirodna  (jer se kod narcizma ispoljava uvek istovetnim mehanizmom, dakle
po prirodnom zakonu) predstava o rušenju granica ega i opštoj povezanosti?

zgleda da narcizam predstavlja neartikulisano ispoljavanjepotrebe za širenjem granica uma van

materijalistički definisane skučenosti lociranja unutar mozga i svođenja ljudskog bića na
telesnost, a univerzuma na neku vrstu „atomiziranog“ aleatornog materijalno-prostorno-
energetskog mehanizma.

Rupert Sheldrake, vanredno značajni britanski biolog je, putem eksperimenata, dokazao fenomen
ekstenzije duše van granica prostor-vremena. On uvodi pojam morfičkih i morfogenetskih polja,
posve nematerijalne prirode, koja prožimajući i organizaciono stoje iza vidljivih materijalno-
energetskih procesa tvorbe univerzuma i svih živih bića u njemu. Osvrnimo se na Sheldrakeov
rad  „Um, memorija i arhetipska morfička rezonanca i kolektivno nesvesno“:

„Pitanje biološkog razvoja, ili morfogeneze, je u stvari posve otvoreno i subjekt je čestih
polemika unutar same biologije. Alternativa mehanicističkom/redukcionističkom pristupu, koji je
aktuelan od 20-ih godina XX veka, je ideja morfogenetskih (tj. onih, koji oblikuju formu) polja.
Prema ovom modelu, organizme (u fazi rasta) oblikuju polja koja su istovremeno u njima i oko
njih, polja koja u sebi sadrže formu organizma.Ovo je bliže Aristotelovskoj tradiciji nego bilo
kom drugom tradicionalnom pristupu. Kako se hrastovo drvo razvija, žir se povezuje sa poljem
drveta, nevidljivom organizujućom strukturom koja organizuje razvoj hrasta; Ovo je poput
matrice hrastovog drveta, unutar koje raste formirajući organizam.

Činjenica koja je dovela do razvoja ove teorije je značajno svojstvo organizama da se sami
repariraju. Ako isečete hrast na sitne komadiće, svaki komadić, ako se tretira na odgovarajući
način, može da izraste u novo drvo. Tako se od sićušnog fragmenta može dobiti celina. Mašine
nisu sposobne za ovako nešto; One nemaju moć održavanja celine, ako se izdvoje delovi.
Polomite kompjuter na deliće i sve što dobijate je polomljeni kompjuter. On se ne regeneriše na
mnogo malih kompjutera. Ali, ako isečete crva na male deliće, svaki delić može izrasti u novog
crva. Drugi primer analogije je magnet. Ako polomite magnet na male deliće, dobijate mnoštvo
malih magneta, od kojih svaki formira kompletno magnetno polje. To je osobina holizma  koju
poseduju polja ali ne i mehanički sistemi, osim ako nisu povezani sa poljima. Još jedan primer je
hologram, čiji svaki delić istovremeno sadrži i celinu. Hologram je baziran na matricama
interferencije unutar magnetnog polja. Polja, dakle, imaju holističko svojstvo, koje je privuklo
biologe da razviju koncept morfogenetskih polja.

Svaka vrsta ima svoja sopstvena polja, a unutar svakog organizma postoje polja unutar polja.
Unutar svakoga od nas postoji polje čitavog tela; Polja za ruke i noge, za jetru i bubrege;
Unutar polja gore pomenutih organa se nalaze polja pojedinih organskih tkiva, a potom polja
ćelija, pa polja za sub-ćelijske strukture, i polja za molekule, itd. Postoji čitav niz polja unutar
polja. Suština hipoteze koju predlažem je da ta polja, koja su već široko prihvaćena u biologiji,
imaju neku vrstu samoformirajuće memorije, izvedene iz prethodnih formi iste vrste. Polje jetre
je oblikovano formom prethodnih jetri, a polje hrastovog drveta se stvara na osnovu formi i
organizacija prethodnih hrastova. Među poljima, putem procesa koji se naziva morfička
rezonanca, a što je  uticaj sličnog na slično, stvara se veza izmeću homologih polja. To znači da
struktura polja ima kumulativnu memoriju, baziranu na onome što se vrstama događalo u
prošlosti. Ova ideja se primenjuje ne samo na žive organizme, već takođe i na proteinske
molekule, kristale, čak i na atome. U svetu kristala, npr., teorija tvrdi da forma kristala zavisi od
odgovarajućeg karakterističkog morfičkog polja. Morfičko polje je širi termin koji uključuje i
polja forme i polja ponašanja. Ovde radije koristim reč ’morfičko’ polje, nego
’morfogenetsko’.“

Sheldrake, u pomenutom radu, dalje opisuje eksperimente

izvedene na pacovima, (vremenski i prostorno toliko udaljenim da je čulna, prostorno-vremenski
ograničena komunikacija među njima neizvodljiva) koji ukazuju na  mogućnost postojanja polja
koje, povezujući životinje, evoluira potencijale razvoja čitave vrste, ukoliko izolovana ogledna
grupa evoluira u nekom pravcu. On pojmom nematerijalnog polja objašnjava i ispoljavanje
vančulno emaniranih zakona razvoja, rasta i morfogeneze:

„Postoje brojni eksperimenti u oblasti biološke forme, i razvoja forme. Respektivno, isti principi
se primenjuju na ponašanje, forme ponašanja i obrasce ponašanja. Razmotrimo hipotezu da,
ako trenirate pacove da nauče neki trik na Santa Barbari, onda pacovi širom svetastiču
mogućnost da nauče isti trik mnogo brže, samo zato što su pacovi na Santa Barbari trik već
naučili. Ovaj novi obrazac učenja će biti, kao što je uvek i bio, u kolektivnoj memoriji pacova, na
koju drugi pacovi mogu da se ’priključe’, samo zbog činjenice da su pacovi i samo zato što im se
ponavljaju slični uslovi koji su važili za prethodne pacove, a sve to putem morfičke rezonance. 
(…) opisujem takvu seriju  eksperimenata koji su vršeni tokom produženog perioda od 50
godina. Počeli su na Harvardu a potom nastavljeni u Škotskoj i Australiji, eksperiment je
demonstrirao da pacovi desetostruko povećavaju stopu rasta učenja. To je bio ogroman pomak,
a ne samo marginalno-statistički značajan rezultat. Ovaj povišeni stepen učenja u identičnim
situacijama treniranja primećen je na tri odvojene lokacije i među svim pacovima unutar
celokupne vrste, ne samo među pacovima koji su potomci istreniranih  roditelja. (…) Ovaj
primer demonstrira evolucijsko širenje nove navike za koju je verovatno da nije genetska već pre
pripada vrsti kolektivne memorije u skladu sa morfičkom rezonancom. (…) nasleđivanje ne
zavisi samo od DNK (koja omogućava izradu ispravnih hemijskih građevinskih blokova-
proteina), već takođe i od morfičke rezonance. Nasleđivanje ima dva aspekta: jedan je genetsko
nasleđe, u koje se računa nasleđivanje proteina kroz kontrolu sinteze proteina koju omogućava
DNK, a drugi je forma nasleđivanja bazirana na morfičkim poljima i morfičkoj rezonanci, koja
je negenetska i koja se nasleđuje direktno od prethodnih članova vrste. Ovaj drugi aspekt
nasleđivanja se tiče organizacije forme i ponašanja.“

Društvene grupe kao i fenomen narcizma, predstavljaju sliku „naivnog“ pokušaja simulacije
ekstenzije ega van granica ljudskog mozga. Međutim, Sheldrake iznosi tezu da se memorija
uopšte i ne nalazi u mozgu te da je ekstenzija i te kako moguća, te ljudska težnja za njom ima
prirodne (ali naučno nepriznate) korene. On dalje uči:

„Svako od nas je odrastao sa idejom da je memorija skladištena u mozgu. Koristimo reč

„mozak“ kao sinonim za um ili memoriju. Ja smatram da je mozak više nešto kao sistem za
podešavanje frekvencije negoli sredstvo za skladištenje memorije. Jedan od glavnih argumenata
za smeštanje memorije u mozak je činjenica da izvesne vrste moždanih oštećenja mogu da vode
gubitku pamćenja. Ako se mozak ošteti usled automobilske nesreće, i neko izgubi pamćenje,
nameće se očigledan zaključak da je tkivo sa memorijom oštećeno. Ali to ne mora biti tako. (…)
Ako bih oštetio svoj televizijski aparat, tako da se ne mogu primati određeni TV signali, ili ako
učinim svoj TV „nemim“ uništivši neki deo vezan za produkciju zvuka, tako da se još uvek može
dobiti slika ali ne i zvuk, to ne dokazuje da su zvuk ili slika skladišteni unutar TV aparata. To bi
pokazalo samo da, ako uništim sistem za prijem frekvencija, više ne mogu primati odgovarajući
signal. Gubitak memorije usled moždanog oštećenja ništa više od prethodnog primera ne
dokazuje da se memorija nalazi unutar mozga. U stvari, većina slučajeva gubitaka memorije je
privremena. Ovo oporavljanje memorije je veoma teško objasniti pomoću termina
konvencionalnih teorija. Ako je memorija bila uništena  usled uništenja memorijskog tkiva, ona
ne bi trebalo da se vrati; Pa ipak, ona to često čini.   Još jedan argument u korist lokalizacije
memorije unutar mozga je sugerisan eksperimentima sa električnom stimulacijom mozga koje je
vršio Wilder Penfield. Penfield je stimulisao temporalne režnjeve mozga epiteptičara i otkrio da
neki od tih stimulusa izazivaju žive odgovore, koje bi pacijenti interpretirali kao sećanja na
stvari koje su činili u prošlosti.Penfield je zaključio da je zapravo stimulisao memoriju koja je
bila skladištena u korteksu. Ponovo se vraćam na analogiju sa TV aparatom. Kad bih
stimulisao  tjuner na svom televizoru,  i on pritom promenio kanal koji prima, to ne bi dokazalo
da je informacija uskladištena unutar tjunera.
Interesantno je da je sam Penfield u svojoj poslednjoj knjizi „Misterije uma“ napustio ideju da
je memorija uskladištena unutar mozga. Došao je do zaključka da memorija uopšte nije
skladištena unutar korteksa.Bilo je mnogo pokušaja da se lociraju tragovi pamćenja unutar
mozga, od kojih je najpoznatiji onaj, koji je načinio Karl Lashley, veliki američki neurofiziolog.
On je trenirao pacove da uče trikove, potom bi odrezao komade njihovih mozgova da bi spoznao
da li pacovi još uvek mogu da izvode naučene trikove. Na njegovo čuđenje, otkrio je da bi mogao
da odstrani preko pedeset posto mozga – bilo kojih 50 % – a to potencijalno ne bi imalo efekta
na pamćenje naučenog. Kad bi odstranio celokupan mozak, pacovi više ne bi mogli da izvode
trikove, te je zaključio da je mozak na neki način neophodan za obavljanje zadataka, što jedva
da je iznenađujući zaključak. Ono što je neobično je koliko veliki deo mozga je mogao da
odstrani  bez uticaja na memoriju. (…) Lashley je zaključio da je memorija uskladištena
distributivno u celom mozgu, jer nije otkrio tragove memorije (…) Karl pribram, njegov učenik,
proširio je tu ideju hologramskom teorijom skladištenja memorije: memorija je kao
hologramska slika, skladištena kao interferirajuća matrica unutar mozga.

Ono što Lashley i Pribram (…) izgleda da nisu prihvatili jemogućnost da memorija možda
uopšte i nije skladištena unutar mozga. (…) Ako mozak služi kao servis za skladištenje memorije,
onda bi skladišteni sistem trebalo da ostane stabilan. Pa ipak se zna da se nervne ćelije
transformišu mnogo brže nego što se ranije mislilo. Sva hemijska jedinjenja u sinapsama, nervne
strukture i molekuli se obrću i menjaju sve vreme. Sa ovako veoma dinamičkim mozgom, teško je
uvideti kako je memorija uskladištena. (…) Uzimajući u obzir teoriju morfičke rezonance za
objašnjenje problema memorije, možemo se zapitati: ako se ’štimujemo’ na našu sopstvenu
memoriju, zašto se ne bi smo ’naštimovali’ i na memoriju drugih ljudi izvan nas? Mislim da
upravo to i činimo, a osnova pristupa koji ja predlažem je da postoji kolektivna memorija na
koju smo svi ’naštimovani’ koja formira pozadinsko okruženje nasuprot  koga se razvija naše
sopstveno iskustvo, i nasuprot kome se razvijaju naše individualne memorije.

Ovaj koncept je veoma sličan pojmu kolektivnog nesvesnog.Jung je shvatao kolektivno nesvesno
kao kolektivnu memoriju, i to kolektivnu memoriju čitavog čovečanstva.  On je mislio da bi ljudi
mogli lakše rezonirati  sa članovima svoje sopstvene porodice, rase i društvene i kulturne grupe,
ali da svejedno postoji pozadinska rezonanca za ceo ljudski rod: sabrano ili uprosečeno iskustvo
osnovnih stvari koje svi ljudi doživljavaju (npr.: materinski instinkt i različiti socijalni obrasci i
strukture iskustva i mišljenja). To ne bi bila memorija pojedinačnih osoba iz prošlosti toliko
koliko bi bila prosek bazičnih formi memorijskih struktura. To su arhetipovi. Jungov pojam
kolektivnog nesvesnog čini se iznimno razumnim u kontekstu generalnog pristupa koji ja
iznosim. Teorija morfičke rezonance bi vodila radikalnoj reafirmaciji Jungovog koncepta
kolektivnog nesvesnog.“

Postavlja se pitanje: ako je postojanje morfičke rezonance i morfičkih polja hipoteza koja ima
nezanemarljivu statističku podlogu baziranu na rezultatima sistematskih eksperimenata izvedenih
od strane relevantnih naučnika na životinjama i dobrovoljcima, gde se onda realno ogleda
njihovo ispoljavanje? Odgovor daje Sheldrake u delu „Zajednica, duh/ritual: morfička rezonanca
i kolektivno nesvesno“. Emaniranje polja i proširivanje granica svesti van vremena i prostora je
prisutno od vajkada, i to kroz nebrojene tradicijske rituale prisutne milenijumima:
„Želim da istražim neke ideje o socijalnim i kulturnim aspektima morfičkih polja i morfičke
rezonance. Blisko poređenje bi moglo biti sa pčelinjom košnicom ili termitskim gnezdom: i jedno
i drugo je gigantski organizam, a insekti koji im pripadaju su kao ćelije superorganizma. Iako se
sastoji od hiljada i hiljada individualnih ćelija-insekata, košnica ili gnezdo funkcionišu i reaguju
kao ujedinjena celina.

Moja hipoteza je da zajednice imaju socijalna i kulturna morfička polja koja obuhvataju i
organizuju sve pojedince unutar njih. Iako sastavljena od hiljada i hiljada individualnih ljudskih
bića, zajednica može da funkcioniše i reaguje  kao ujedinjena celina kroz karakteristike
morfičkog polja. Da bi stekli sliku o prethodno rečenom, pomaže prisećanje da su polja
smeštena, po svojoj suštinskoj prirodi, i unutar stvari na koje se odnose, ali istovremeno i svuda
oko njih. Magnetno polje je i unutar magneta i oko njega. Gravitaciono polje je i unutar Zemlje i
oko nje. Teorije polja tako nas odvode iznad tradicionalnih krutih definicija o tome šta je
„spolja“ a šta „unutra“.

Ako razmišljamo o društvima i društvenim grupama kao koordiniranim od strane morfičkih

polja, primećujemo da se same grupe sjedinjuju i razjedinjuju poput timova, ali da su grupe
mnogo trajnije. Mi smo unutar tih polja, virtuelno, sve vreme: porodična polja, ili nacionalna
polja, ili lokalna polja, polja različitih grupa kojima pripadamo. Mi smo sadržani unutar ovih
većih kolektivnih organizacionih obrazaca većim delom vremena ali, pošto su oni uvek prisutni,
prestajemo da ih budemo svesni. Uzimamo ih zdravo za gotovo, kao što uzimamo vazduh za
disanje zdravo za gotovo, jer je i vazduh takođe uvek prisutan. Međutim, ako bi proveli neko
vreme pod vodom, ne bi smo više uzimali vazduh zdravo za gotovo. Ubrzo bi smo postali svesni
naše potrebe za njim! Slično, ljudi u kućnom pritvoru ubrzo postaju svesni značaja socijalne
interakcije.(…)

Koncept morfičkih polja unutar gradivne memorije  pomaže nam da objasnimo mnogo
društvenih karakteristika: na primer, postoje tradicije, običaji i maniri koji omogućavaju
zajednicama da održe svoje principe organizovanja, autonomiju, obrasce, strukturu i
organizaciju, čak iako postoji  kontinualna fluktuacija pojedinaca kroz cikluse rađanja i smrti.
Ovo je slično načinu na koji morfogenetsko polje ljudskog bića koordinira celo telo, čak iako se
ćelije i tkiva unutar tela kontinualno menjaju.

Postoje izvesni konteksti u kojima socijalna memorija ne samo da postaje svesnom već u stvari i
biva prizvana u svakom društvu – ovo se postiže putem rituala. Rituali su prisutni u svim
društvima širom sveta, i u kulturnom i u religijskom kontekstu. Na primer, u našem društvu,
jevrejski festival Pasha priziva stravičnu posetu smrti širom Egipta, gde su svi prvorođeni bivali
ubijeni, osim prvorođenih Jevreja koji su bili zaštićeni ritualnom krvlju žrtvenih jagnjadi (…) U
hrišćanskoj misi, ritual svetog pričešća, u kome hrišćani piju krv i jedu Isusovo telo, vrši
funkciju povezivanja sa prvobitnom poslednjom večerom kada se festival Pashe transformisao
(…) U tibetanskom budizmu često postoji stvarna vizualizacija tokom pevanja mantre.
Sledbenici vizualiziraju gurua koji ju im je dao kako lebdi iznad njihovih glava, a potom
vizualizuju celokupni niz majstora i gurua iza njega, unazad sve do samog Bude. postoje
tibetanske slike ljudi koji sede i meditiraju sa drvetom koje im raste iz glava, drvetom
ispunjenom licima i figurama. Ovo je ’drveće nizova’, i ino predstavlja spiritualni niz kroz koji
transmisija dospeva do učenika.  (…) Ritualni akti se, širom sveta, moraju izvoditi odgovarajuím
pokretima, gestovima, rečima i muzikom. Isti obrazac se nalazi od jedne do druge zemlje, kao
što učesnici izvode ritual na isti način na koji je bio izvođen beskrajno mnogo puta u prošlosti.
Kada upitate ljude zašto to čine, oni često kažu da im to omogućava vezu sa svojim precima ili
prethodnicima. Tako rituali sadrže neku vrstu namerne i svesne evokacije memorije, sve do
prvobitnog čina. Ako se morfička rezonanca pojavi na način na koji ja mislim, ovaj
konzervativizam rituala bi mogao stvoriti egzaktno identične uslove za pojavljivanje morfičke
rezonance između onih, koji izvode ritual sada, i svih onih koji su ga prethodno izvodili.
Ritualizovane komemoracije i učešće i participatorno ponovno povezivanje sa precima svih
kultura možda uključuje upravo to. Zapravo, može da bude istina da, ovi rituali omogućavaju
svojim trenutnim učesnicima da se, u najbukvalnijem smislu, rekonenktuju sa svojim precima (na
neki način) putem morfičke rezonance.“

Sheldrake, unutar svog rada „Prošireni um, moć i molitva: morfička rezonanca i kolektivno
nesvesno“ ukazuje na ishodište ignorantskog stava mehanicističko-materijalističke nauke prema
tezi o egzistiranju i osobinamamorfičkog polja, te shvatanja kosmosa kao živog. Takođe ukazuje
na postepenu promenu paradigme nastalu usled evoluiranja fundamentalnih naučnih postavki o
prirodi univerzuma:

„Problem koji sada susrećemo je to što smo, eliminišući koncept duše u XVII veku, zatekli pojam
uma koji nije baš najadekvatniji za moju paradigmu. Ako hoćemo da priđemo najbliže onome što
su ljudi u prošlosti smatrali dušom, onda je moderni koncept polja najtačnija aproksimacija. U
skladu sa Newtonovim objašnjenjem zakona gravitacije, gravitacioni fenomeni su objašnjeni
kroz izraz ‘anima mundi’, duša sveta, ili duša univerzuma. Za dušu sveta se pretpostavljalo da
koordinira kretanje planeta i zvezda i da čini sve ono što za Newtona čini gravitacija. Sada (…)
imamo ideju prostorno-vremenskih gravitacionih polja koja organizuju univerzum. U tom
konceptu polja može se videti aspekt ‘anima mundi’ (duše) kao biće univerzuma. Duše su bile
nevidljivi, nematerijalni, organizujući principi. Polja, naročito morfička polja su nevidljivi,
nematerijalni, organizujući principi koji čine većinu stvari za koje se verovalo da ih čine duše.
(…) Želim da istaknem da su naši umovi prošireni na više nivoa. (…) razmatrali smo kao su naši
umovi prošireni i u prostoru i u vremenu sa umovima drugih ljudi, a takođe i sa umom zajednice
ili duhom kulture, u zavisnosti od načina povezivanja sa kolektivnim nesvesnim. S moje tačke
gledišta, kako se ‘konektujemo’ sa arhetipskim poljima ili matricama kojima su bili obuhvaćeni
drugi ljudi, ili druge društvene grupe, ili naša sopstvena društvena grupa u prošlosti, naši umovi
su mnogo širi od onoga što nazivamo ‘stvarima’ unutar mozga. Oni se proširuju na prošlost i u
socijalno grupisanje sa kojim rezoniramo, bilo putem predaka, bilo putem kulturnih transmisija.
Tako, naši umovi su prošireni u vremenu, a, verujem, takođe i prošireni u prostoru.“

Iz svega do sada rečenog, moglo bi se zaključiti:elektronske društvene mreže, esencijalno

odražavaju trodimenzionalnu projekciju zakona holizma – koji je sveprožimajući u univerzumu.

Fascinacija mrežama je de facto daleki odjek čežnje za izgubljenim jedinstvom duša. Pojedinci
su opčinjeni cyber-izrazom nespoznatih i neosvešćenih arealnih moćitrans-psihičkog povezivanja
sa celokupnim čovečanstvom.Čovek je, na nekom posve dubokom nivou ličnog i kolektivnog
nesvesnog, iniciran interferencom sa svim ljudima, ali i biljkama, životinjama i celokupnim
bićem.
Univerzum (čiji je svaki pojedinac neodvojiv deo) suptilno vibrira (poput nekog
superorganizma)u ritmu uravnoteženja nebrojenih pojedinačnih morfičkih polja i neograničenog
broja kombinacija pulsirajućih rezonanci među raznim entitetima, od zvezda i planeta do
elektrona.

Paradoksalno je da se milioni ljudi, ovisnici od pejsaža elektronskih prostora interneta, koji

deluju psihički beživotno u svom alijeniranom eskapizmu iz tzv. „objektivne realnosti“, zapravo
opijaju posve prisutnim, iako nespoznatim, gašenjem žudnje za konekcijom sa celokupnimživim
univerzumom, prožetimesencijalnim principom života – „dušom sveta“.

Miša Vasić