1. Дефиниција Р. Симића: „’Непостојано’ /а/ је интерполирана фонема помоћу које се силабички
уобличавају морфеме зависно од позиције.”
2. „Непостојано” /а/ се јавља у следећим морфолошким и творбеним категоријама:
1) у парадигми именица: а) I Стевановићеве врсте: ‒ на консонант ‒ у ном. јд. и ген. мн.: пас : паса; ‒ на -о/-е ‒ у ген. мн.: стакло : стакала; б) III Стевановићеве врсте ‒ у ген. мн. кад је с наставком -а: земља : земаља; в) IV Стевановићеве врсте ‒ у ном. јд.: мисао; 2) у парадигми придева ‒ у ном. јд. мушког рода неодређеног вида: добар; 3) у парадигми придевских заменица ‒ у ном. јд. мушког рода: какав; 4) у парадигми бројева ‒ у ном. јд. мушког рода броја један; 5) у парадигми глагола: а) у мушком роду једнине радног глаголског придева глагола I Стевановићеве врсте: тресао, рекао; б) у 1. лицу једнине презента јесам; 6) у творби речи у контакту префикса и основе, често испред основе која почиње консонантским скупом: из- + -брати : изабрати, раз- + -знати : разазнати и сл.; 7) код предлога: а) обавезно у случајевима када предлог и почетак речи уз коју стоји имају исти консонант или парњаке по звучности у примерима као што су са сестром, са женом, ка кући, ка дому; б) обавезно испред заменичког облика мном: нада мном, пода мном, преда мном; в) обавезно испред енклитика: пода се, преда ме, кроза њ и сл.; г) у говорној (и писаној) пракси факултативно и у другим случајевима: с/са њим, к/ка њој и сл.