76. Sosir, F. de: Opšta lingvistika, (II izd.).

Nolit, Beograd, 1989.

(Bugarski je naveo izdanje iz 1977. a to je
takođe II izd.)
Preveo i napisao uvod : Sreten Marić.
Naslov originala: Ferdinand de Saussure, Cours
de Linguistique Générale, Payot, Paris, 1949.
UVOD:
Antropologija, sociologija, ekonomija i druge
društvene nauke trpe od kompleksa manje
vrednosti pred egzaktnim tj. prirodnim naukama.
Nemaj sigurne metode i tačno omeđene granice
svojih oblasti. Onda se javlja strukturalna
lingvistika kao jedna od prvih nauka koje se
bave čovekom i njegovim manifestacijama a
koja je uspela da nađe objekt svog interesovanja,
da omeđi svoje granice. Čak, ona je svoj objekt
(predmet interesovanja) učinila podobnim
matematizovanju, što je najviši cilj egzaktnih
nauka.
Klod Levi-Stros je bio tvorac strukturalne
antropologije koji je bio inspirisan strukturalnom
lingvistikom a, pre svega, fonologilom. On je
proučavao tzv.primitivne ljudske zajednice.
Ako egzaktne nauke hoće da hoće da provere
neku teoriju, one uvek mogu da ponove
eksperiment. Ali, ako mi znamo nešto o Grcima,
Francuzima...to ne znači da znamo nešto i o
nekim Indijancima iz nekog tamo plemena. I to
ne možemo proveriti eksperimentom. O tome
imamo samo svedočenja nekog naučnika koji se
time bavio i koji je jedini podrobno upoznat sa
životom određenog plmena.
Sosir je začetnik moderne lingvistike.
Govoreći o strukturi u jeziku, Sosir koristi reč
sistem. Mada, ponekad se govori i o strukturi
sistema. Struktura je najčešće definisana kao
celina sastavljena od delova, takvih da svaki od
njih zavisi od ostalih, da se svi uzajamno
uslovljavaju. Hjemslev je strukturu nazvao:
«autonomni entitet internih zavisnosti».
Sosir je tvorac strukturalne lingvistike.
Rođen 1857. u Ženevi, u svojoj 21.godini,
publikovao je svoj prvi rad Mémoire sur le
système primitif des voyelles dans les langues
indo-européenes. (m.k: voyelles su vokali) To je
rasprava o fonetici čije su hipoteze potvrđene tek
nekoliko desetina godina kasnije na
novootkrivenom hititskom jeziku. Benvenist
kaže da je u tom delu Sosir našao da
indoevropski samoglasnički sistem sadrži više a.
Ta različita a su važna lingvistici, jednako kao
čestice nuklearnoj fizici. Sosir je radio kao
profesor u Ecole des Hautes Etudes u Parizu a
kasnije i kao profesor lingvistike u Ženevi. Ništa
nije pisao osim nekih članaka. Bio je ubeđen da
lingvistiku treba menjati «od temelja do krova».
Isticao je neophodnost reformisanja tekuće
terminologije. On podvlači priličnu ništavnost
(vanité) svega što se može učiniti u lingvistici.
Umro je 1913. Njegovi učenici, Bali i Seše, su
sakupili njegove zabeleške sa predavanja koje su
objavljene pod naslovom Kurs opšte lingvistike.
Ono što je on uspeo je da u jeziku, kao jednoj
nepreglednoj pojavi, pronađe jedan uži predmet
tj. oblast koja se može omeđiti, koja je pregledna
i obuhvatna, dostupna analizi i definiciji. Tj.
jedan naučno obradiv predmet. Tako je postavio
granice moderne lingvistike.
Cela kultura predstavlja carstvo znakova. Bilo
da su to vojni ili saobraćajni znaci, odeća,
običaji...ili jezik. Sosir predlaže da nauku o
znacima nazovemo semiologijom (od grčkog
semeion, znak). Lingvistika bi bila samo
posebna grana te nauke, nauka o jeziku. Dakle,
semiologija bi bila nauka o znacima a lingvistika
( uži pojam) nauka o jeziku.
Jezik kao ljudsku sposobnost govora (Langage,
Faculté de langage) podelio je na jezik (langue) i
živu reč (parole).
Živa reč obuhvata sve što je konkretni čin
govorećeg subjekta, sve što je individualno i
stvaralačko u govoru. Od njegovog psiho-
fizičkog obavljanja do slobodnih kombincija
besede ( discours). Ona je «i instrument i
proizvod jezika».
Jezik je društvena institucija, kodificiran i
fiksiran vid govora, skup entiteta koji stoje na
izbor za slobodne kombinacije besede. On se
zasniva na prećutnom i besvesnom ugovoru ljudi
u jednoj zajednici. To je skup pravila i propisa
koji, u krugu date zajednice i u datom stanju
jezika, određuju upotrebu zvukova, oblika,
sintakse i leksike.
Tako shvaćen, jezik je sistem. I to
nadindividualan sistem, nigde konkretno
ostvaren. Jer svako konkretno ostvarenje spada u
živu reč. Dakle, jezik je apstrakcija čije
postojanje jeste uslov opštenja među ljudima.
Jezik je bitna a živa reč samo sekundarna
pojava. Jezik, takav kakvim ga Sosir definiše,
pogodan je da bude idealan naučni predmet. S
druge strane, živa reč je neobuhvatljiva i samim
tim nepodobna da bude predmet naučne
discipline.
Sosir smatra de se jezik i živa reč ne mogu
istovremeno izučavati. Za njega je lingvistika
isključivo nauka o jeziku (langue).
Kao što razdvaja jezik i živu reč kao «stvari
apsolutno različite», tako razdvaja i sinhroniju i
dijahroniju.
Sinhronična lingvistika (statična, deskriptivna)
izučava stanje, odnosno sistem jezika.
Dijahronična lingvistika (evolutiva, istorijska)
izučava promene u jeziku tokom vremena.
On energično insistira na nepovezivosti te dve
lingvistike, pridajući neuporedivo veću važnost
sinroniji.
Promene koje nastaju u dijahroniji nemaju veze
sa sistemom. Jezik je mehanizam i on
funkcioniše nezavisno od diajhronijskih
činjenica. Kada jedna dijahronijska činjenica
utiče na sistem jezika, «ona nema nikakve
unutrašnje veze sa posledicama koje iz toga
proističu».
Ovakav Sosirov stav su pobijali mnogi
eminentni lingvisti- strukturalisti poput
Jakobsona, Benvenista, Martinea...
Taj sosirovski stav da «dijahronični fenomeni
nemaju nikakve veze sa sistemima» tj. stav o
rascepu između procesa i sistema uticaće na sve
strukturalističke discipline. Na Levi-Strosa
...itd.
Jezik kao sinhronija je pogodan da se definiše
kao homogen, zatvoren sistem, kao «model
inteligibilnosti» i da postane predmet naučne
analize. A taj sistem, po Sosiru, je sistem
znakova koji izražavaju ideje.
Znak (Signe) je dualan i binaran, definisan
istovremeno i svojom suprotnosti drugim
znacima i činjenicom da je «psihički entitet sa
dva lica», diferencijacija između oznake i
označenog ( signifiant i signifié, u skolastici
signatum i signans). Oznaka i označeno zajedno
daju znak koji je proizvoljan tj.nemotivisan
nečim spoljnim, nečim materijalnim. Ideja ni ne
postoji bez ovaploćenja u oznaci. Prema Sosiru,
odnosi izmedju znakova su sintagmatski i
paradigmatski.
Ono o čemu Sosir ne govori u Kursu ali što je i
kod njega implicitno prihvaćeno je nešto što je
Amerikanac Boas formulisao 1908.godine
Govori se i o strukturalizmu ali se ne mogu
izvući nikakve beleške. Mislim da nije ništa
bitno.

Predgovor za prvo izdanje

Š.Bali i Alb. Seše, učenici Ferdinanda de Sosira
govore o tome kako su sakulili građju od tri
kursa o opštoj lingvistici koje je de Sosir održao.
Većinu svojih beležaka sa predavanja on je
uništavao, tako da im je Sosirova supruga malo
toga dala. Mnogo informacija su uzeli i iz
zabeležaka studenata koji su dolazili kod Sosira
na predavanja.

Predgovor za drugo izdanje

Ne sadrži nikakve promene u odnosu na
1.izdanje
Š.B. i Alb.S.

Predgovor trećem izdanju

Osim nekoliko sitnijih ispravki, ovo izdanje je
verno prethodnom.
Š.B. i Alb.S.

UVOD
Glava prva
OSVRT NA ISTORIJU LINGVISTIKE

Lingvistika je prošla kroz tri faze dok nije

shvatila šta je njen pravi i jedini predmet.
1.faza: Počelo se s onim što se nazivalo
«gramatikom» a što su ustanovili Grci a
kasnije nastavili uglavnom Francuzi.
Zasnivalo se na logici i bilo lišeno svakog
naučnog i nezainteresovanog pogleda na
jezik. Cilj te «gramatike» je bilo
razlikovanje pravilnih od nepravilnih oblika.
To je bila normativna discilina.
2.faza: Obeležena je pojavom «filologije».
Iako je u Aleksandriji postojala jedna
«filološka» škola, ovaj termin se pre svega
vezuje za naučni pokret koji je stvorio
Fridrih Avgust Volf (Friedrich August
Wolf), godine 1777. Filologija u prvom redu
teži da ustanovi, objasni i tumači tekstove.
 Ona se bavi i književnom istorijom trudeći
se da uporedi tekstove iz raznih epoha,
utvrdi posebni jezik svakog pisca, dešifruje
spise na kakvom drevnom
jeziku...Nedostatak filologije je taj što se
suviše vezuje za pisani tekst a zapostavlja
živi jezik.
3.faza: je pocela kad se otkrilo da se je jezici
mogu medjusobno uporedjivati. Tako je
nastala komparativna filologija ili "uporedna
gramatika". Godine 1816. pojavljuje se delo
Franca Bopa (Bopp) "Sistem promena
glagola u sanskritu" gde on ispituje slicnosti
izmedju sanskrita, germanskog, grckog,
latinskog...itd
Iako Bopp nije bio prvi koji je uocio te
slicnosti i prihvatio da svi ti jezici cine
jednu porodicu (to je uradio W.Jones,
umro1794.),ipak je on (Bopp) prvi shavtio
da ti jezicki odnosi mogu postati predmet
jedne autonomne nauke. Otkrice sanskrita,
pored grckog i latinkog, dalo je osnovu za
šira izucavanja.
Pored Boppa, značajni su i Jakov Grim
(Grimm), osnivač germanistike koji je
napisao «Nemačku gramatiku», Pot (Pott)
koji se bavio etimologijom, Kun (Kuhn),
Benfej (Benfey), ...itd.
Naročito su značajni: Maks Miler (Müller),
G. Kurcijus (Curtius) i August Šlajher
(Schleicher) koji su mnogo doprineli
razvoju komparativnih studija. Miler je
napisao «Predavanje iz nauke o jeziku). U
svojim «Načelima grčke etimologije»,
Kurcijus je bio jedan od prvih koji je izmirio
uporednu gramatiku sa klasičnom
filologijom. Pošto je ova poslednja sa
nepoverenjem posmatrala napredak nove
nauke. Šlajherov «Kratki pregled uporedne
gramatike indogermanskih jezika» (1801.)
predstavlja svojevrsnu sistematizaciju nauke
koju je osnovao Bopp.To delo je dugo bilo
od velike koristi. Ono najbolje evocira
fizionomiju komparatističke škole, koje
predstavlja prvi period indoevropske
lingvistike.
Dakle, komparatistička škola je otkrila
jedno novo polje ali nije uspela da osnuje
pravu nauku o jeziku.
Prva greška ove škole je ta što se nikada nije
zapitala kakav je smisao poređenja koja je
pravila i šta znače odnosi koje je otkrivala.
Umesto da bude istorijska, ona je bila čisto
kaomparativna. Sad su opisani pogrešni
zaključci koje je izneo Šlajher. Tiču se
vokala u indoevropskim jezicima. Nebitno.
Nakon mnogih zabluda o jeziku i pogresnih
rasudjivanja, negde oko 1870.godine, pocelo
se uvidjati da je srodnost jezika samo jedan
od lingvistickih fenomena i da je poredjenje
samo jedan od metoda utvrdjivanja
cinjenica.
Lingvistika u pravom smislu nastala je iz
proucavanja romanskih i germanskih jezika.
Romanske jezike je bilo najlakse proucavati
zbog toga sto je latinski bio poznat a
postojalo je i mnostvo pisanih dokumenata
pomocu kojih se mogao pratiti razvoj jezika.
Romanska proucavanja koja je otpoceo Diez
(napisao gramatiku "Gramatika romanskih
jezika"), doprinela su tome da se linvistika
priblizi njenom pravom predmetu.
Germanistika se takodje razvijala
zahvaljujuci pisanim dokumentima pomocu
kojih je rekonstruisan razvoj iz
protogermanskog u druge, mladje jezike.
Prvi podsticaj dao je Amerikanac, Vitni
(Whitney) autor «Života jezika». Zatim je
stvorena škola neogramatičara
(Junggrammatiker) čije su vođe bili Nemci:
K. Brugman (Brugmann), H.Osthof
(Osthoff), germanisti V. Braun (W. Braune),
E. Sivers (Sievers), H. Paul, slavista Leskin
(Leskien), itd. Njihova je zasluga u tome što
su sve rezultate poredjenja postavili u
istorijsku perspektivu i tako povezali
činjenice u njihovom prirodnom redu.
Zahvaljujući njima, u jeziku se nije više
video organizam koji se sam od sebe razvija
već proizvod kolektivnog duha lingvističkih
grupa.

Glava druga
PREDNOST I ZADATAK LINGVISTIKE;
NJENI ODNOSI SA NAUKAMA U VEZI
S NJOM
Predmet lingvistike sačinjavaju pre svega
sve pojave ljudskog govora (langage
humain), bilo da reč o divljim ili
civilizovanim narodima, bez obzira na doba,
bez obzira na to da li je govor pravilan...itd
Dakle, reč je o svim oblicima izražavanja.
Naravno, pošto govor vrlo često izmiče
posmatranju, lingvista mora voditi računa i
o pisanim tekstovima.
Zadatak lingvistike je:
1.Da dâ opis i istoriju svih jezika do kojih
može doći. To znači da treba da sačini
istoriju porodica jezika i da rekonstuiše
(ukoliko je to moguće) prvobitne jezike
svake porodice.
2.Da istraži koje su snage na delu, stalno i
univerzalno, u svim jezicima i da izluči
opšte zakone na koje se mogu svesti sve
posebne pojave istorije.
3.Da samu sebe ograniči i definiše.
Lingvistika je usko povezana sa mnogim
naukama. O tome će još biti reči...
Kakva je korist od lingvistike? O tome Sosir
nije rekao ništa konkretno. Korist postoji ali
niko nema o tome jasne ideje.

Glava treća
PREDMET LINGVISTIKE
 # Jezik; njegova definicija

Dok druge nauke obrađuju unapred date

predmete, koji se onda mogu posmatrati sa
raznih tačaka gledišta, u našeg nauci nema ničeg
sličnog. Daleko od tog ta predmet prethodi tački
gledišta. Pre bi se reklo da tačka gledišta stvara
predmet. Koje od toga prethodi ovom drugom,
teško je reci. Lingvistički fenomen stalno
pokazuje dva lica:
1.Slogovi koje artikulišemo jesu akusticki utisci
koje primamo ušima. To znači da se jezik ne
može svesti na zvuk niti se zvuk može odvojiti
od artikulacije. Takođe se pokreti glasovnih
organa ne mogu definisati ako se apstrahira
akustički utisak. (m.k: jezik je spoj artikulacije
glasovnih organa i akustičkog utiska koji
primamo).
2.Ali zvuk nije prosta stvar koja postoji radi sebe
samog. Zvuk (za koji smo već rekli da čini jedno
akustično-vokalno kompleksno jedinstvo) sa
idejom obrazuje kompleksnu celinu. (m.k: zvuk
i ideja čine jednu fiziološku i mentalnu celinu
tj.čine govor).
3.Govor ima jedan individualni i jedan društveni
vid i jedan bez drugog se ne može zamisliti.
4.Govor u svakom trenutku implicira
istovremeno jedan utvrđeni sistem i jedan
razvoj. On je svakog trenutka jedna ustanova
sadašnjosti i jedan proizvod prošlosti.

Zbog svih tih dvojnosti, nije lako prići pitanju

niti dobiti integralni predmet lingvistike.
Rešenje je: treba se postaviti, od samog početka,
na teren jezika i uzet jezik za normu svih drugih
manifestacija govora.
Ali šta je jezik? Jezik nije isto što i govor uopšte.
Jezik je bitan deo govora. Ali jezik je
istovremeno i društveni proizvod sposobnosti
govora i skup nužnih konvencija prihvaćenih od
društva da bi se pojedincima omogućilo
primenjivanje te sposobnosti. Govor je mnogolik
i raznorodan. On je i fizički i fiziološki i
psihički. On još pripada individualnoj kao i
društvenoj oblasti. On se ne može klasificirati ni
u jednu kategoriju ljudskih pojava jer se ne zna
kako utvrditi njegovo jedinstvo.
Lingvisti se na slažu u tome da je sposobnost
govora savim prirodna tj. da je naš glasovni
aparat načinjen za govorenje kao što su naše
noge za hodanje. Npr. Vitni, za koga je jezik
društvena ustanova kao i sve druga, smatra da se
mi služimo glasovnim aparatom kao
instrumentom jezika slučajno, samo zbog
ugodnosti. On smatra da su ljudi mogli isto tako
odabrati i gest i upotrebljavati vizuelne slike
umesto akustičnih. Sosir smatra da je ta teza
suviše apsolutna i da jezik nije društvena
ustanova u svemu slična drugima. On smatra da
vitni preteruje kad tvrdi da smo glasovne organe
izabrali slučajno. Oni su nam bili nametnuti od
prirode. Bilo kako bilo, jezik je konvencija bez
obzira na prirodu ugovorenog znaka. Stoga je
pitanje glasovnog aparata od sekundarnog
značaja u problemu jezika. Nije govor (langage
parlé) prirodqn moveku već mu je prirodna
sposobnost da ustanovi jezik tj. jedan sistem
određenih znakova koji odgovaraju određenim
idejama.
Broka (Broca) je otkrio da je sposobnost govora
lokalizovana u trećoj frontalnoj levoj vijuzi.
Neki su se pozivali na to da bi govoru pripisali
prirodan karakter. Međutim, poznato je da je ta
lokalizacija konstatovana za sve što se odnosi na
govor, uključivši tu i pisanje. Afazije
prouzrokovane raznim povredama centara
lokalizacije pokazuju da su poremećaji usmenog
govora na 100 raznih načina isprepletani sa
poremećajima pismenog govora. Pored toga, u
raznim slučajevima afazije ili agrafije, manje je
povređena sposobnost izgovaranja ili beleženja
ovih ili onih znakova a više je povređena
sposobnost da se znaci pravilnog govora
evociraju nekim, bilo kojim, instrumentom. Sve
nas to navodi zaljučku da iznad funkcionisanja
raznih organa postoji jedno opštije svojstvo,
sposobnost komandovanja znacima.
Jeziku treba dati prvo mesto u izučavanju
govora. Bila prirodna ili ne, sposobnost
artikulisanja reči obavlja se samo pomoću
instrumenta koji stvara i pruža zajednica. Zato
nije nerealno tvrditi da jezik čini jedintsvo
govora.

# Mesto jezika u činjenicama govora

Da bi se rekonstruisao kružni put reči, potrebno
je najmanje dva lica. To su lice A i lice B koja
razgovaraju. Polazna tačka kružnog puta je u
mozgu lica A gde se činjenice svesti tj.pojmovi
nalaze povezani sa predstavama lingvističkih
znakova ili akustičnih slika koje služe da se oni
izraze. Kada dati pojam izazove u mozgu
odgovarajuću akustičnu sliku, tu se radi o
sasvim psihičkom fenomenu kome sledi jedan
fiziološki proces: mozak prenese organima
fonacije podsticaj korelativan sa slikom. Onda se
zvučni talasi prenose od usta A do ušiju B. To je
čisto fizički proces. Zatim se put nastavlja kod B
obrnutim redom. Od uha do mozga imamo
fiziološki prenos akustičke slike; u mozgu
nastaje psihička asocijacija te slike sa
odgovarajućim pojmom. Progovori li sada B, taj
ceo put će se ponovo uspostaviti od B ka A.
Ova analiza ima i neke druge delove (poput
čistog akustičkog oseta (oćuta), muskularne
slike fonacija...itd.), koji nisu mnogo bitni.
Među elementima koji se smatraju bitnim i koji
su detaljno opisani u prethodnom pasusu, mogu
se odmah razlikovati fizički delovi (zvučni
talasi), fiziološki delovi (fonacija i audicija) i
psihološki delovi (slike reči i pojmovi). Od
kapitalne je važnosti primetiti da se slika reči ne
poistovećuje se zvukom i da je ona isto tako
psihička kao i pojam koji je za nju vezan.
Ovaj, gore opisani, put može se još raščlanjavati:
a)Na spoljni deo (treperenje zvuka koje ide
od usta do ušiju) i unutrašnji deo (sve
ostalo);
b) Na psihički i nepsihički deo uključujući
u ovaj poslednji sve fiziološke činjenice
čije su sedište organi kao i fizičke činjenice
van individue;
c)Na aktivan i pasivan deo. Aktivno je sve
što ide od centra asocijacije jednog lica do
ušiju drugog lica a pasivno je sve što ide od
ušiju ovog poslednjeg do njegovog centra
asocijacije.

U psihološkom delu ovog puta reči, opet se može

nazvati izvršnim sve što je aktivno (p→s) i
prijemnim sve što je pasivno (s→p)1 .
Ovome treba dodati i sposobnost asocijacije i
koordinacije koja se ispoljava čim se ne radi više
samo o usamljenim znacima. Ta sposobnost igra
1
p = pojam; s = akustička slika
glavnu ulogu u organizaciji jezika kao sistema.
Da bi se ta uloga razumela, treba izaći iz
individualnog čina, koji je samo klica jezika, i
prići društvenom činu. Sve individue povezane
govorom će ponoviti - ne sasvim tačno, ali
približno- iste znake vezane za iste pojmove. Iz
ovog procesa odmah možemo isključiti fizički
deo. Jer, kad slušamo neki jezik koji ne
poznajemo, mi sasvim dobro opažamo zvuke ali
ostajemo van društvenog čina, zbog toga što ne
razumemo taj jezik. Ni psihički deo nije sav
uključen u društveni čin. Njegova izvršna strana
je van toga jer izvršenje nikad nije delo mase.
Ono je uvek individualno i individua gospodari
njime. Zvaćemo ga živa reč (parole).
Individue koje pripadaju istoj zajednici imaju
određeni skup govornih slika u «skladištu» i u
njihovim mozgovima se nalazi virtuelni
gramatički sistem. Međutim, ni kod jedne od
individua jezik nije potpun. On postoji savršeno
samo u masi.
To je odvajanje jezika od reči koje je, u isti mah,
odvajanje društvenog od individualnog;
odvajanje onog što je bitno od onog što je
slučajno.
Jezik nije funkcija govorećeg subjekta. On je
proizvod koji individua pasivno ubeležava.
Reč je, nasuprot tome, individualni čin volje i
pameti u kome treba razlikovati: kombinacije
pomoću kojih govoreći subjekat iskorišćava
kodeks jezika da bi izrazio sopstvenu misao i
psihofizički mehanizam koji mu dozvoljava da
ispolji te kombinacije.

Da rekapituliramo karaktere jezika:

1.Jezik je društveni deo govora, izvan
individue koja ga sama ne može ni stvoriti
niti izmeniti. On postoji samo snagom neke
vrste ugovora utanačenog između članova
zajednice. Individui je potrebno da uči da
bi ga upoznala. Dete ga asimiluje
postepeno.
2.Jezik, različit od govora, je predmet koji se
može proučavati. Čak, nauka o jeziku može
da opstane samo ako se drugi elementi ne
mešaju u nju. Dokaz za to su mrtvi jezici
čiji lingvistički organizam možemo
asimilovati iako se oni više ne govore.
3.Dok je govor heterogen, jezik je homogene
prirode. To je sistem znakova u kome je
 jedino bitno spoj misli i akustičke slike, i
gde su oba dela znaka podjednako psihička.
4.Jezik, kao i govor, je predmet konkretne
prirode i to je velika prednost za njegovo
izučavanje. Iako u suštini psihički,
lingvistički znaci nisu apstrakcije nego
stvarnosti čije je sedište u mozgu. Znaci
jezika su opipljivi i pismo ih može fiksirati
u konvencionalne slike, dok je čini reči
nemoguće fotografisati u svim
pojedinostima. Fonacija jedne reči
predstavlja bezbroj mišićnih pokreta koje je
vrlo teško poznati i prikazati. U jeziku
postoji samo akustička slika i ona se može
prevesti u nepromenjivu vizuelnu sliku.
Dakle, svaka akustička slika je samo zbir
ograničenog broja elemenata ili fonema,
koji se mogu evocirati odgovarajućim
brojem znakova pisma. Jezik je skladište
akustičkih slika a pismo opipljiv oblik tih
slika.

# Mesto jezika među ljudskim činjenicama.

Semiologija
 Jezik je društvena ustanova ali se ona u
mnogim svojim crtama razlikuje od drugih
ljdskih ustanova, političkih, pravnih...itd.
Jezik je sistem znakova koji izražavaju ideje i u
tome se on može porediti sa pismom, sa
azbukom gluvonemih, sa vojničkim znacima, sa
formama učtivosti...itd. Jezik je najvažniji od tih
sistema.
Za nauku koja bi ispitivala život znakova u
društvenom životu, Sosir uvodi termin
semiologija2 (od grčkog sēmeîon, «znak»). Sosir
kaže kako ta nauka još ne postoji ali ona ima
pravo na postojanje a lingvistika je samo deo te
nauke. Zakoni što će ih semiologija otkriti, moći
će se primenjivati i na lingvistiku. Ako smo sad,
po prvi put, u stanju da lingvistici odredimo
njeno mesto među naukama, to je zato što smo
je priključili semiologiji.

Glava četvrta
LINGVISTIKA JEZIKA I LINGVISTIKA
REČI

2
Treba paziti da se semiologija ne pomeša sa semantikom. Semantika izučava promene značenja. Sosir je
nije metodski izložio ali će njeno osnovno načelo biti formulisano u ovoj knjizi- deo prvi, glava druga,
paragraf jedan.
Glasovni organi su isto tako izvan jezika kao što
su električni aparati koji služe za transkribovanje
Morzeove azbuke strani toj azbuci. Fonacija,
tj.izvođenje akustičnih slika, ni u čemu ne utiče
na sam sistem. Ovom odvajanju fonacije od
jezika bi se možda mogle suprotstaviti fonetske
promene tj.promene zvukova koje nastaju u reči.
Ali, fonetske promene pogađaju samo
materijalnu supstancu reči.
Proučavanje govora ima dva dela: jezik, koji je
društven u suštini i nezavistan od individue (to
pruočavanje je isključivo psihičko) i reč tj.
individualni deo govora, uključujući tu i
fonaciju. (to proučavanje je psihofizičko).
Jezik je potreban da bi reč bila razumljiva i da bi
proizvela pun učinak. Reč je potrebna da bi se
jezik ustanovio. Tako da su jezik i reč
međusobno povezani. I proučavanje reči i
proučavanje jezika mogu se zvati lingvistikom.
Sosir se bavi lingvistikom u pravom smislu reči,
tj. lingvistikom čiji je jedini predmet jezik. (ova
druga se može zvati lingvistika žive reči).

Glava peta
UNUTRAŠNJI I SPOLJNI ELEMENTI
JEZIKA
«Spoljna lingvistika» je značajna za izučavanje
govora. Tu se polazi od povezanosti lingvistike i
etnologije, od povezanosti jednog jezika sa
jednim narodom ili civilizacijom. Naravi jedne
nacije odražavaju se na jeziku. Jezik je, u velikoj
meri, ono što čini naciju. U «spoljnu lingvistiku»
spadaju i veze između jezika i političke istorije.
Npr. kolonizacija prenosi jedan jezik u različite
sredine, što izaziva promene u tom jeziku. Tu
spadaju i odnosi jezika sa raznim ustanovama,
crkvom, školom.... I najzad, pod «spoljnu
lingvistiku» podpada i geografska raširenost
jezika i dijalekatsko cepanje. Proučavanje
spoljnih lingvističkih pojava je vrlo korisno jer
one mogu uticati na gramatički organizam
jednog jezika. Međutim, i bez spoljašnjih
faktora, moguće je poznati unutrašnji
lingvistički organizam.
Uzmimo kao primer pozajmicu stranih reči.
Prvo što se može utvrditi jeste da to nikako nije
stalan elemenat u životu jednog jezika. Postoje u
izvesnim zabačenim dolinama narečja koja, tako
reći, nikad nisu prihvatila ni jedan veštački
termin donesen spolja. Hoće li se zato reći da se
ti jezici nalaze van normalnih uslova govora,
nepodobni da nam dadu ideju jezika, da baš oni
zahtevaju «teratološko» ispitivanje, baš zbog
toga što nisu bili podvrgnuti mešanju? Ali, pre
svega,pozajmljena reč ne važi više kao takva
čim je proučavamo unutar sistema; ona postoji
samo po svom odnosu i svom suprotstavljanju
rečima sa kojima je povezana, isto kao ma koji
autohtoni znak.3
Dakle, za unutrašnje proučavanje jezika, nije
neophodno da znamo spoljne faktore.
Unutrašnje je sve ono što menja sistem do bilo
kog stepena.

Glava šesta
PREDSTAVLJANJE JEZIKA POMOĆU
PISMA

#Potreba da se ovaj predmet proučava

3
Ferdinand de Sosir, Opšta lingvistika, ...str.32.
Jezik je društveni proizvod deponovan u mozgu
svakog čoveka. Ali jezik se razlikuje od jedne do
druge lingvističke grupe. Ono što nam je dato su
jezici, a lingvista bi trebalo da poznaje što više
njih kako bi izvukao ono što je u njima
univerzalno. Mi jezike uglavnom poznajemo
preko pisma. To naročito važi za izumrle jezike.
Ali, čak i u matrenjem jeziku, dokument
posreduje u svakom trenutku. Ipak,
samo po sebi, pismo je strano internom sistemu
jezika.

#Ugled pisma; uzroci njegovog upliva na

govorni oblik

Predmet lingvistike nije pisana već govorna reč.

Jezik i pismo su dva različita sistema znakova.
Jedini razlog postojanja pisma je da prikazuje
jezik. Međutim, pisana reč u poslednje vreme
uspeva da uzurpira glavnu ulogu.
Zabluda je da se jezik brže menja kad ne postoji
pismo. Istina je da pismo može da uspori
promene jezika ali nepostojanje pisma ne može
da dovede jezik u opasnost. (Sosir govor o
litvanskom koji je, iako dugo bez pisma, očuvao
indoevropske odlike; govori o nekim rečima u
nemačkom...). Mnogi prvi lingvisti su grešili u
tome što nisu pravili razliku između slova i
zvuka. I sam Bop je grešio u tome, pa, čitajući
njega, čovek stiče utisak da je jezik nerazdvojan
od svoje azbuke.
Ovaj ugled koji pismo uživa, Sosir objašnjava
time što
a)grafička slika reči ostavlja utisak kao čvrst i
postojan predmet
b) kod većine ljudi, vizuelni utisci su trajniji i
jasniji nego zvučni
c) knjiženi jezik, regulisan određenijm
kodeksom, podvrgnut ortografiji, koji ima
svoje rečnike, gramatike, koji se uči iz
knjiga, sve više uvećava nezasluženu
važnost pisma
d) kad postoji neslaganje između jezika i
pravopisa, pisani oblik, koji je lakše
prihvatljiv, skoro neizbežno pobeđuje.

#Sistemi pisma
 Postoje samo dva sistema pisma:

a)Ideografski sistem, u kome je reč

predstavljena jednim znakom, bez veze sa
zvucima od kojih je sastavljena. Npr.
kinesko pismo.
b) Fonetski sistem, koji reprodukuje niz
zvukova koji u reči slede jedan drugog.
Fonetska pisma mogu biti ili slogovna ili
alfabetska.

Ideografska pisma lako postaju mešovita jer

neki njihovi znaci gube prvobitnu vrednost i
počinju da predstavljaju posebne zvuke. Pisana
reč teži da se stavi na mesto govorne reči i to je
lakše u prvom slučaju tj.kod ideografskog
pisma. To je zato što ono, kao i reč, izražava
ideju. Kineske reči raznih dijalekata koje
odgovaraju isoj ideji, imaju isti grafički znak.
Sosir će se baviti fonetskim sistemom.
Sa gledišta logike, grčka azbuka je neobično
značajna. U trenutku kad se jedna azbuka
ustanovljava, ona jezik odražava prilično
racionalno. Međutim, ta harmonija izemeđu
grafije i izgovora ne traje.
 #Uzroci neslaganja između grafije i izgovora

Najvažniji uzroci su:

a)Jezik se neprestano razvija dok pismo teži
da postane nepokretno. Ljudi neko vreme
menjaju grafički znak da bi ga prilagodili
promenama izgovora, onda se toga okane.
Franucuski je odličan primer za to. Nekada
se "oi" izgovaralo tako kako se pise. danas
je potpuno drugacije (ua). Onda, zasto se u
francuskom pise "mais" i "fait" a cita /me/
i /fe/; negde se za glas "y" pise isto to, a
negde se pise "ill" ; glas "c" se cesto
izgovara kao /s/...itd.
b) Kad jedan narod uzme azbuku od drugog
naroda, često se dešava da mogućnosti tog
grafičkog sistema budu loše prilagođene toj
funkciji. (moj primer: Akadi su preuzeli
sumersko pismo koje nije moglo da izrazi
sve semitske glasove. To je dovelo do
gubljenja nekih glasova iz akadskog).

#Posledice tog neslaganja

Postoji čitav niz nedoslednosti pisma. Npr:
a)Mnogostrukost znakova za isti zvuk . Npr: u
francuskom imamo za glas ž : j, g, ge, (joli,
geler, geai); za glas s : s, c, ç, t (nation), ss
(chasser), sc, sç, x (dix)...kao i za mnoga
druga slova.
b) I obrnut slučaj: više vrednosti predstavljeno
je istim znakom. Npr: u francuskom znak t
predstavlja glasove t i s, a glas g predstavlja
g i ž.
c)Razne neracionalne grafije: U engleskom,
made ima muklo e da bi se prethodni
samoglasnik razdužio. Da bude drugačije od
mad. Francuski je pun duplih suglasnika
(souffrir, sottise) iako ih nema u
savremenom jeziku.
d) Pismo zamagljuje pogled na jezik Grafija
neke reči se menja, u raznim epohama. To
nas dovodi u zabunu jer nismo sigurni da li
se zaista menjala samo grafija ili se možda i
reč drugačije izgovarala a grafija ju je
pratila. U engleskom prvo nailazmo na hwat
i hweel što je kasnije prešlo u what i wheel.
Radi li se tu o promeni grafije ili o fonetskoj
promeni?
 e)Tiranija slova ide dotle da grafija utiče na
jezik i menja ga. Npr. predviđa se da će se
francuska reč vingt izgovarati sa dva zvučna
slova u budućnosti.

Glava sedma
FONOLOGIJA
# Definicija

Prvi lingvisti nisu uviđali to da treba napustiti

slovo tj.grafički znak, da bi se proučavao jezik.
Za Sosira je napuštanje slova put ka saznavanju
istine o jeziku. Kada se bavimo zvukovima,
treba razlikovati fonetiku i fonologiju. Fonetika
je izučavanje evolucije zvukova. Dakle, to je
istorijska nauka koja se bavi promenama
zvukova u vremenu. S druge strane, fonologija
je van vremena jer mehanizam artikulacije ostaje
uvek sličan samom sebi.
Fonetika je jedan od bitnih, sastavnih delova
nauke o jeziku dok je fonologija samo jedna od
pomoćnih disciplina te nauke i odnosi se jedino
na reč.
Jezik je sistem koji se zasniva na psihičkoj
suprotnosti akustičkih utisaka.
Fonologija može pomoći lingvistici da izbegne
iluzije pisma.

#Fonološko pismo

Sosir razmatra uvođenje fonološkog pisma

tj.pisma u kom bi svaki glas bio predstavljen
posebnim znakom. Lingvistima bi to bilo veoma
korisno jer bi otklanjalo svaku dvosmislenost.
Međutim, ta fonološka tačnost je poželjna samo
u nauci. Van nauke, tj.u praksi zajedničko
fonološko pismo za sve jezike imalo bi suviše
dijakritičkih znakova pa bi još više zbunjivalo.
Iako fonološka azbuka može da koristi u nastavi
jezika, njena upotreba se ne može
generalizovati.
Mi čitamo na dva načina: nova ili nepoznata reč
se sriče slovo po slovo a poznata reč se obuhvata
jednim pogledom. Slika takve reči za nas stiče
ideografsku vrednost.

#Kritika svedočanstva pisma

Svaki lingvista treba da se trudi da postavi
fonološki sistem jezika koji proučava (Tj. tabelu
zvukova kojima se jezik služi.) i da zanemari
grafičke znake tog jezika koji ne moraju da
odražavaju pravu sliku jezika.
Sredstva kojima se treba koristiti da bi se
ustanovio fonološki sistem su ( kod izumrlog
jezika):
1.Spoljne indicije i svako svedočanstvo
savremenika koji su opisali zvuke i izgovor
svoga doba.
2.To se može kombinovati sa unutrašnjim
indicijama koje se mogu podeliti na dve
grupe:
a)Indicije koje dobijamo na osnovu
zakonitosti fonetskih razvoja (tj.na osnovu
znanja o određenim fonetskim promenama,
zaključujemo po analogiji...)
b) Savremene indicije (raznolikost grafija,
poetski tekstovi i njihovi sistemi
versifikacije, grafija reči pozajmljenih iz
stranih jezika, igre reči, kalambure...)

Kad je u pitanju živ jezik, za ustanovljenje

fonološkog sistema koristimo sledeće metode:
 1.Ustanoviti sistem znakova na osnovu
neposrednog posmatranja
2.Uporediti ga sa sistemom znakova koji služe
za – nesavršeno- predstavljenje zvukova.

DODATAK
PRINCIPI FONOLOGIJE

Glava prva
FONOLOŠKE VRSTE

#Definicija fonema

Fonem je zbir akustičkih utisaka i artikulatornih

pokreta. (zbir onoga što se čuje i onoga što se
izgovara). Sosir ističe značaj prvobitne grčke
azbuke gde se svaki prost zvuk predstavljao
jednim grafičkim znakom. Nije bilo složenih
grafija kao što je bilo francusko «ch» za «š», niti
dvojnih predstavljanja istog zvuka kao «s» i «c»
za «s», niti prostih znakova za dvostruk zvuk ka
«x» za «ks». (u fusnoti piše da ni kod Grka nije
to bilo baš potpuno savršeno). Kiprani su,
recimo, beležili složenije jedinice poput: «pa»,
«ti», «ko» što nazivamo silabičnom notacijom,
dok su Semiti beležili samo konsonante.
(m.k.dakle, Kiprani, Semiti i ostali su nesavršeni
u odnosu na Grke).

#Vokalni aparat i njegovo funkcionisanje4

Vokalni aparat se sastoji od:

1.Nosne duplje
Nosna duplja ima ulogu rezonatora glasnih
treperenja, a ne vrši ulogu proizvođača zvukova.
Ona je nepomičan organ kroz koji prolazi
vazduh. Prolazak vazduha može biti zaustavljen
resom.

2.Usne duplje (gornja i donja usna, jezik,

gornji zubi, nepce, resa)
Vrši funkciju proizvođača zvuka ali i rezonatora.
Usna duplja je veoma pokretljiva.

3.Grla (glasnik između dve vokalne žice)

Organi koji su aktivni u artikulaciji su: donja

usna, jezik, resa, glasnik.
4
Malo uprošćeni opis F. de Sosira ovde je dopunjen prema delu M. Jespersena.
Činioci koji mogu da učestvuju u proizvođenju
zvuka su:
a) izdisanje
b) usna artikulacija
c) treperenje grla
d) nosna rezonancija
a, c i d su jednolični dok b obuhvata bezbroj
varijacija.

Prilikom klasifikacije fonema, manje je važno

znati od čega se one sastoje nego čime se
razlikuju jedne od drugih. Dakle, bitni su
diferencijalni elementi fonema.
Da bi jedan fonem bio identifikovan, treba
odrediti njegov fonacioni čin. Ti činovi su
diferencirani samo pomoću poslednja tri činioca.
(za svaki glas treba utvrdidi kakva je njegova
usna artikulacija, da li sadrži grleni zvuk (≈≈≈)
ili ne ([ ] ) i da li sadrži nazalnu rezonancu
(..........) ili ne ( [ ] )).

I II III IV
a) Izdisanje Izdisanje Izdisanje Izdisanje
b) Usna Usna Usna Usna
 artikulacija artikulacija artikulacija artikulacija
c) [ ] ≈≈≈ [] ≈≈≈
d) [ ] [] .......... ..........

Stubac I označava mukle zvuke. Stubac II

zvonke zvuke. Stubac III mukle nazalizovane
zvuke a stubac IV zvonke nazalizovane zvuke.
Sada treba utvrditi prirodu usne artikulacije.

#Klasifikacija zvukova prema njihovoj usnoj

artikulaciji

Ma koje da je mesto artikulacije, ona uvek

pokazuje izvesnu otvorenost koja ima dve
krajnje granice – potpuno zatvaranje i
maksimalna otvorenost.

A- Otvorenost nula: Okluzive. Ova

klasa sedrži sve foneme koje se dobijaju
potpunim zatvaranjem, hermetičkim ali
trenutnim, usne duplje. Bez obzira na to
da li se zvuk proizvodi prilikom
zatvaranja ili otvaranja. Prema mestu
 artikulacije, razlikujemo tri glavna tipa
okluziva:
a)Labijalni (p, b, m) koji se artikulišu
obema usnama.
b) Dentalni (t, d, n) koji se artikulišu
tako što vrh jezika dodiruje prednji deo
nepca.
c)Guturalni tj.grleni (k, g,) koji se
artikulišu tako što su leđa jezika u
dodiru sa zadnjim delom nepca.

Nazalni samoglasnici ???(valjda

SUGLASNICI) m, n, ń su zvučne
nazalizovane okluzive.

B- Otvorenost 1: frikativni i spirantni

suglasnici. Okarakterisani su
nepotpunom zatvorenošću usne duplje,
koja dozvoljava prolaz vazduha
a)Usneno-zubni (f, v) se proizvode
približavanjem donje usne zubima.
b) Zubni (p5 , đ6, s, z, š, ž). Nećemo
ulazite u detalje, ali oni se mogu

5
Ovo je p sa crticom iznad koju ja nisam mogla da otkucam. Zvuči kao engleski th u thing.
6
Kao th u then.
 podeliti i prema obliku koji zauzima vrh
jezika u sužavanju.
c)Nepčani (x' 7, y' 8)
d) Grleni ( x9, y10)

U zvucima koji se tiču nepca, uho obično

raspoznaje prednju artikulaciju (palatalni) i
zadnju artikulaciju (velarni).11

C- Otvorenost 2: nazalni suglasnici.

( upućuje se na već pomenute m, n, ń).

D- Otvorenost 3: likvidni. U ovu klasu

spadaju dve vrste artikulacija:

a)Lateralna artikulacija- Jezik pritiska

prednji deo nepca ostavljajući
otvorenost levo i desno. Govori se nešto
o slovu l koje, prema mestu artikulacije
može biti dentalno l, palatalno ili
7
Kao nemačko ch u reči ich
8
Kao nem. sever g u reči liegen
9
Kao nemačko ch u reči Bach
10
Kao nem. sever g u reči Tage
11
Sosir nije pravio istu distinkciju i za klasu A što se smatra namernim ispustom.
 «meko» l' i guturalno ili velarno ł.
Skoro u svim jezicima, ti fonemi su
zvučni. Nazalno l je vrlo retko i nije
diferencirano.
b) Treperava artikulacija- Jezik je
manje približen nepcu nego za l, ali on
treperi sa varijabilnim brojem udara.
Treperenje vrhom jezika daje francusko
r, a treperenje zadnjim delom jezika
daje grleno r.

E- Otvorenost 4: i, u, ü
Ovi fonemi se obično nazivaju
polusamoglasnicima jer poseduju
određeni stepen zatvorenosti, u odnosu na
druge samoglasnike. I se izgovara
razvučenim usnama i prednjom
artikulacijom, u se izgovara zaokruženim
usnama i zadnjom artikulacijom, a ü se
izgovara položajem usana za u i
artikulacijom za i. Ovi samoglasnici imaju
nazalizoane oblike koji su retki. Ovi
samoglasnici mogu biti mukli ako se
 ispred njih nađe aspirirano h, ali to nije
bitno.

F- Otvorenost 5: e, o, ö
Njihova artikulacija odgovara artikulaciji
i, u, ü. Nazalizovani oblici su česti (čuju
se u francuskim rečima: pin, pont, brun).
Mukli oblici su aspirisano h u he, ho, hö.
(francuski u ovoj grupi razlikuje još dva
stepena otvorenosti, ali neću sad o tome.
Nije bitno.)

G- Otvorenost 6: a
Maksimalna otvorenost koja ima samo
tedan nazalizovan oblik (npr. u reči
grand) i jedan mukli oblik (h u ha.)

Glava druga
FONEM U GOVORNOM LANCU

#Potreba da se izučavaju zvuci u govornom

lancu

Sosir smatra da je metod fonologije u jednoj

tački osobito pogrešan: zaboravlja se da u
 jeziku postoje ne samo zvuci, nego i širine
govornih zvukova. A nije nam prvo dat
poseban zvuk nego slog. Videli smo da
izvesna stara pisma beleže slogovne jedinice.
Tek se kasnije došlo do azbučnog sistema.
Osim toga, u lingvistici nikad prosta jedinica
ne stvara poteškoće: ako a pređe u o tu je sve
jasno; ali ako dođe do promene najmanje dva
elementa, to zahteva dublja istraživanja.12 Kod
jednog glasa dovoljno je proučavati položaj
organa, akustički kvalitet...ali ako imamo dva
glasa, primorani smo da vodimo računa o
mogućem neskladu između traženog i
učinjenog efekta (mi nismo uvek u stanju da
izgivorimo ono što hoćemo. Naime, sloboda
vezivanja fonoloških vrsta ograničena je
mogućnošću vezivanja artikulatornih
pokreta. ) Da bi se objasnilo šta se dešava
među tim grupama, potrebno je izvesti
određene zaključke o vrstama promena koje se
dešavaju. Ta pravilna mehanika u promenama
ima univerzalan karakter. Mislim da ovo Sosir
naziva kombinatornom fonologijom.

12
Nemačke reči: hagl, balg, wagn, lang, donr, dorn, su prešle u hagal, balg, wagan, lang, donnar, dorn.
Dakle, u pitanju se različite promene. Ali to sve počiva na zakonitostima koje treba otkriti.
 #Implozija i eksplozija

Kada izgovaramo reč appa, dva glasa p se

razlikuju. Prvo p je implozivno (odgovara
jednom zatvaranju) a drugo eksplozivno
(odgovara jednom otvaranju)13. Dakle,
implozija je zatvaranje a eksplozija otvaranje.
Ta dva p se javljaju i kad ne idu jedno za
drugim: u reči apta, p je implozivno a u reči
atpa je eksplozivno. Toga nema samo kod
okluzivnih glasova, nego i kod frikativnih:
affa, nosnih: amma, likvidnih: alla itd ali i kod
samoglasnika: aooa. U svakoj grupi kao što je
appa, razlikujemo (osim implozije i
eksplozije) i jedan predah. U svakom
govornom lancu ima takvih prelaznih faza
koje ćemo nazvati uzdržanim ili sistantnim
artikulacijama. Uzdržanost je, ustvari, jedna
produžena implozija. Svaki fonem može biti i
implozivan i eksplozivan. Na to utiče otvor.
Ako je otvor zvuka veći, razlika između
eksplozije i implozije postaje nejasnija. Kod i,
u, ü se vrlo dobro primećuje razlika u rečima:
13
Iznad prvog p treba da stoji znak >a iznad drugog znak <. Samo što ja to nisam mogla da otkucam.
 aiia, auua, aüüa. Nekad čak i pismo beleži tu
razliku: englesko w, francusko y (u reči yeux)
predstavlajju eksplozivno u i i. Međutim, kod
većeg stepena otvorenosti, (e i o) implozija i
eksplozija su teorijski moguće (aeea, aooa) ali
se vrlo teško u praksi razaznaju. I najzad, a ne
pokazuje ni imploziju ni eksploziju jer kod tog
fonema otvorenost ukida svaku razliku te
vrste.
Sada smo prvi put izašli iz apstrakcije. Glas P,
kao jedna apstraktna jedinica, sadrži u sebi
eksplozivno i implozivno p koje susrećemo u
stvarnosti.
Svakom otvaranju mora da prethodi jedno
zatvaranje.

#Razne kombinacije eksplozija i implozija u

lancu

Teorijski su moguće četiri kombinacije

eksplozija i implozija:
1) <>
2) ><
3) <<
4) >>
1: Ekslpozivno – implozivna grupa
(<>)

Uvek se mogu, bez kidanja govornog

lanca, spojiti dva fonema od kojih je
prvi eksplozivan a drugi implozivan.
Primeri: kr (sanskritski: krta), ki
(francuski: kite /quitter/), ym...itd.

2: Implozivno – eksplozivna grupa

(><)

Moguće je poveezati i dva pojma od

kojih je prvi implozivan a drugi
eksplozivan. Primeri: im (grčki:
haîma), kt (francuski: actif)...itd
Ovde, glasovi ne slede tako prirodno
kao u prvom slučaju. Nebitno.

3:Eksplozivni lanac (<<)

Pk, oba eksplozivna, ne čine govorni

lanac jer su p i k istog otvora. Ne
ostavljaju utisak kontinuiteta.
 Nasuprot tome, pr (oba eksplozivna)
ostavljaju utisak kontinuiteta (prix), ni
ko ry (oba eksplozivna) nema većih
teškoća (rien). Međutim obrnuto bi
bilo teže. Uzmimo rp (oba
eksplozivna). To je nemoguće
izgovoriti u kontinuiranom lancu zato
što r, nailazeći na manji otvor p, ne bi
moglo biti primećeno. (ako druga
eksplozija pripada fonemu sa manjim
ili istim otvorom, nećemo imati
akustički utisak jedinstva). Ako, pak,
hoćemo da se čuju i r i p, onda treba
učiniti dva pokreta i emisija bi bila
prekinuta.
Jedan eksplozivni kontinuirani lanac
može se sastojati iz više od dva
elementa pod uslovom da se uvek
prelazi od manjeg ka sve većem
otvoru. 14

4: Implozivni lanac (>>)

14
Izdavač napominje u fusnoti da se, radi uprošćavanja, ovde posmatra samo stepen otvorenosti fonema
Ovde vlada obratan zakon. Sve dok je
neki fonem otvoreniji nego sledeći,
ima se utisak kontinuiteta. Na primer:
ir (oba implozivna), rt (oba
implozivna)...
Ako taj uslov nije ispunjen tj. ako je
fonem koji sledi otvoreniji ili iste
otvorenosti, izgovor je mogućan ali
više nema kontinuiteta.
Rt (oba implozivna)- glas t, usled
manjeg stepena otvorenosti, ne
dozvoljava glasu r da ekslodira.
Rm (oba implozivna)- m ne oslobađa
r od eksplozije ali je maskira, usled
sloje čvrste artikulacije. (što mu, na
kraju, dođe isto kao prvi primer).
Dakle, i implozivni lanac se može
sastojati od više od dva elementa pod
uslovom da svaki od tih elemanata
ima veću otvorenost nego onaj koji
sledi.

Ostavimo po strani prekide

lanaca...itd, i stavimo pred sebe
normalan «fiziološki» lanac kao što je
 francuska reč particulièrment.

On je obeležen nizom eksplozivnih i

implozivnih kratkih lanaca. Takav
normalan lanac navodi nas na sledeće
konstatacije:

#Granica sloga i vokalna tačka

Ako se u nekom lancu zvukova pređe sa

implozije na eksploziju (>‫)<׀‬, dobija se
osobeno dejstvo koje je indicija granice
sloga.
Kada se sa ćutanja (art15 od artiste) ili sa
eksplozije (part16 od particulièrment) prelazi
na prvu imploziju (<>), zvuk gde se zbiva ta
prva implozija razlikuje se od susednih
zvukova svojstvenim dejstvom koje je
vokalno. To pravilo je vezano za prvu
imploziju bez obzira na njen stepen
15
Sa > na slovu a.
16
ibid.
 otvorenosti, bez obzira na to da li ona dolazi
posle jednog ćutanja ili posle jedne
eksplozije.Zvuk koji ostavlja takav utisak, po
svom svojstvu prvog implozivnog zvuka,
može se nazvati vokalnom tačkom. Ta
jedinica je takođe nazvana sonantom a
konsonantima su nazvani svi prethodni ili
sledeći zvuci istog sloga.
Termini samoglasnici i suglasnici označavaju
različite vrste, dok termini sonant i
konsonant označavaju funkcije u slogu. Ta
dvostruka terminologija pomaže nam da se
izbegne zbrka koja je dugo vladala. Tako,
npr. vrsta I17, ista u fidèle i u pied. To je jedan
samoglasnik. Ali, u ona je sonant u fidèle a
konsonant u pied.
Analiza pokazuje da su sonanti uvek
implozivni a konsonanti čas implozivni (kao
u engleskoj reči boy), čas eksplozivni (kao u
francuskoj reči pied).
E,o,a su uvek po pravilu sonanti (pošto imaju
veću otvorenost nego svi drugi zvuci, uvek su
na početku implozivnog lanca) dok su
okluzive, koje imaju najmanju otvorenost,
17
Ov je slovo i, a ne rimsko 1.
 konsonanti. Grupe otvorenosti:2,3 i4 (nosni,
likvidni i polu- samoglasnici) mogu biti i
jedno i drugo. (zavisi od sredine u kojoj su i
od prirode njihove artikulacije).

#Kritika teorijâ silabizacije

U svakom govornom lancu, uho primećuje

podelu na slogove, a u svakom slogu jedan
sonant. Da bi objasnili razlog za to, mnogi su
davali razna objašnjenja poput:
1. Kada je primećeno da su neke foneme
zvučnije od drugih, pokušano je da se slog
postavi na zvučnost fonema. Ali, zašto onda
zvučni fonemi poput i i u ne prave nužno
slogove?bla bla bla...
2. G.Sivers je prvi ustanovio da jedan
samoglasnik može i da ne odaje utisak
samoglasnika. Tako w i y nisu ništa drugo do u i
i.
Sosir kaže:
Mi smo, analizom sloga, kakav se on javlja u
lancu, dobili jednu nesvodljivu jedinicu: zvuk
koji otvara ili zvuk koji zatvara. Pa smo onda,
kombinujući te jedinice, uspeli da definišemo
granicu sloga u vokalnu tačku. Gore pomenute
teorije kreću se u suprotnom smeru: polaze od
osamljenih fonoloških vrsta, sa pokušajem da se
iz tih zvukova deduciraju granica sloga i mesto
sonanta.
Zev (hijat)18, koji je tako često u upotrebi, je
ustvari prekinut implozivni lanac. (dati su
primeri i-a19 i a-i20).
Postoji takođe i slučaj prekinutih eksplozivnih
lanaca.
#Trajanje implozije i eksplozije

Eksplozija i implozija su bitno različite po

trajanju. Prva je uvek tako brza da predstavlja za
uho gotovo iracionalan kvantitet. Zato ona nikad
i ne daje utisak sloga. Samo implozija može biti
procenjena. Otuda i utisak da ostajemo duže na
samoglasniku kojim ona počinje.bla bla bla

#Fonemi četvrte otvorenosti. Diftong. Pitanja

grafije
18
Sećam se iz turskog da su to dva vokala jedan do drugog.
19
<>
20
>>
Slučaj je hteo da fonemi četvrte otvorenosti
imaju dvojnu grafiju (w = u< u = u> y =i< i =
i>)21.
Razlog je u tome što se u grupama kao što su
aiya ili auwa bolje nego igde drugde (m.k: nego
kod appa, abba itd...) opaža razlika obeležena sa
< i >. I> i u> daju jasan utisak samoglasnika
dok i< i u< daju jasan utisak suglasnika.
Suglasnik i nikad ne postoji vidu zvuka koji
zatvara. Dakle, y je suglasnik a i samoglasnik po
svom položaju, pošto se te podvrste I ne mogu
svuda ravnomerno manifestovati. Iste opaske
važe i za u i w, ü i ẅ.
To baca svetlost i na pitanje diftonga. Diftong je
samo specijalan slučaj implozivnog lanca.
Naime, diftong je implozivan lanac sastavljen od
dva fonema od kojih je drugi relativno otvoren.
Grupe arta i auta potpuno su paralelne. Razlika
je jedino u otvorenosti drugog elementa.
Isto tako, grupa tya ni u čemu se ne razlikuje od
grupe tra osim po stepenu otvorenosti
poslednjeg eksplozivnog zvuka. To su
eksplozivno - implozivne grupe čiji je prvi
21
Ovog puta sam znake > i < , koje nikako ne mogu da otkucam iznad slova, kucala pored.
element relativno otvoren. Grupe uo i ia, kakve
nalazimo u izvesnim nemačkim dijalektima, su
samo lažni diftonzi koji ne ostavljaju utisak
jedinstva kao što to čine grupe: ou, a22i,
itd...Grupa uo23 se ne može izgovoriti kao
implozija + implozija, a de se ne prekine lanac.
Onda Sosir govori o razlikuvanj raznih tih
eksplozija i implozija u pismu...tu ima menšto
malo. poenta je u tome de se neki glasovi brkaju
i nastaju zabune...

Beleška izdavača- izdavač kaže da je prethodni

tekst uzet sa Sosirovih predavanja, a sad izdavač
navodi neke primere:...ono korisno što sam
izvukla iz narednog pisanija je: «zvuk» i vrsta
nisu sinonimi.
Opisano je nešto na nemačkim i francuskim
rečima. Onda se govori o protetičkim
samoglasnicima. U francuskom se to dešava
ispred s praćenog suglasnikom. To je zato što je
npr.grupa sk24 prekinut lanac. Sk25 je prirodnije.
Zato se dodaje protetički vokal. (mislim da se to
dodaje i formira slog sa s ).
22
Obe imaju >>
23
>>
24
<<
25
><
Objašnjene su i stare nemačke reči (mislimda su
iz protogermanskog. Piše «hochdeutsch»): hagl
koje je prešlo u hagal i balg koje je ostalo
netaknuto. To je zato što u drugoj reči l igra
ulogu konsonanta i nema razloga da promeni
funkciju. S druge strane, isto tako implozivno l u
reči hagl, činilo je samoglasničku tačku.
(m.k:oba l su implozivna!)

PRVI DEO
OPŠTA NAČELA

Glava prva
PRIRODA LINGVISTIČKOG ZNAKA

#Znak, označeno, oznaka

Simplističko shvatanje jezika vidi jezik kao

jednu nomenklaturu u kojoj imamo spisak
izraza koji odgovaraju isto tolikom broju
stvari. Npr: : drvo. Međutim, to nije tačno.
Tu imamo pojam i njegovu akustičku sliku. A
oni zajedno čine jedan lingvistički znak.
Akustičke slike su psihičke prirode. To se
jasno vidi kada posmatramo vlastiti govor. Mi
možemo da govorimo samo sebe, da
recitujemo sebi stihove bez otvaranja usta i
micanja jezika. zato, kada govorimo o
akustičkim slikama, treba izbegavati da se
govori o «fonemama» od kojih su sastavljene.
Taj izraz podrazumeva ideju glasovnog čina;
on je pogodan samo za govorenu reč.
Lingvistički znak je, dakle, psihički entitet sa
dva lica.
Pojam + akustička slika = (lingvistički) znak.
Mi, dakle, nazivamo znakom kombinaciju
pojma i akustičke slike. Međutim, termin
«znak» se često koristi da označi samo
akustičku sliku. Zato Sosir uvodi nove termine
za pojam (concept) i akustičku sliku (image
acoustique). Kod novih termina koje je uveo,
jasno se vidi suprotnost koja ih deli,
međusobni odnos i odnos prema znaku. Ti
novi termini su ozanačeno (signifié) i oznaka
(signifiant), dok termin za celinu koju čine,
znak (signe) ostaje isti. Tako definisan
lingvistički znak ima svoja dva bitna svojstva.
Iskazujući ih, biće postavjena i određena
načela.
 #Prvo načelo: proizvoljnost znaka

lingvisički znak je proizvoljan. Tj. veza koja

spaja oznaku i označeno je proizvoljna. Pojam
nema niakkve veze se rečju d-r-v-o. Dokaz
za to su razlike među jezicima, pa i samo
postojanje različitih jezika.
Pantomima je, recimo, način izražavanja koji
počiva na potpuno prirodnim znacima. Time
se može baviti semiologija, kad bude
organizovana, ali opet će njen glavni predmet
biti skup sistema koji se zasnivaju na
proizvoljnosti znaka. Konvencija ili
kolektivna navika nisu samo jezik, nego i
druga sredstva izražavanja: načini
pozdravljanja, znaci učtivosti...
Proizvoljni znak bolje od drugih ostvaruje
ideal semiološkog postupka. Jezik je
najsavršeniji i najkomplikovaniji među
proizvoljnim znacima.
Reč simbol, koja se nekad upotrebljava za
lingvistički znak, nije dobra jer simbol nije
potpuno proizvoljan. On nije prazan. Postoji
trag prirodne veze između oznake i
označenog. Npr. simbol pravde je vaga. Taj
simbol se ne može zameniti nekim drugim.
(npr.kočijama).
Reč proizvoljan ne znači da oznaka zavisi od
slobodnog izbora govorećeg subjekta.
Individua nije u moći da nešto promeni u
lingvističkom znaku, kad je jednom
ustanovljen. Reč proizvoljan zanči da je reč
nemotivisana, tj. nema prirodne veze sa
označenim.
Prave onomatopeje su u jeziku malobrojne a i
one su u izvesnoj meri proizvoljne. Jednom
kada uđu u jezik, one, poputostalih reči,
podležu fonetskim morfološkim i drugim
promenama. One su dobile karakter
linvističkog znaka koji je nemotivisan.
Čak ni uzvici si proizvoljni. Dovoljno je
uporediti uzvike u raznim jezicima i utvrditi
to. Neki uzvici su nastali skraćenjem dužih
reči.

#Drugo načelo: linearni karakter oznake

Oznaka je auditivne prirode. Ona se odvija
samo u vremenu i ima karaktere koje dobija
od vremena:
a)predstavlja jednu prostornost
b) ta je prostornost merljiva samo u
jednoj dimenziji. To je linija
.
Nasuprot vizuelnim oznakama (pomorski
signali itd...) koje se mogu prostirati u
nekoliko dimenzija, akustičke oznake
raspolažu samo linijom vremena. Njihovi
elementi se pojavljuju jedan za drugim i čine
lanac. Taj njihov karakter odmah se vidi čim
se predstave pismom. (tada se redosled u
vremenu zameni prostornom linijom jezičkih
zankova).

Glava druga
NEPROMENJIVOST I PROMENJIVOST
ZNAKA

#Nepromenjivost
(m.k: šta sve ne može da izmeni jezik)
Ne samo što individua ne može da izmeni već
učinjen izbor u jeziku, nego ni mase nemaju
vlast nad tim. iako duštvena masa koristi jezik,
ona nije konsultovana u izboru oznaka.
jezik se javlja kao rezultat nasleđa iz prethodnog
doba. u datom trenutku, bio je ustanovljen
ugovor između pojmova i akustičkih slika. taj
čin možemo da zamislimo ali on nikada nije bio
konstatovan. taj trenutak kada je nastao ugovor
nije predmet lingvistike. ona ga i ne proučava.
lingvistika proučava jezik kao proizvod nasleđa
prethodnih generacija. dakle, proučava se
normalan, tekući život jednog već ustanovljenog
jezika. svako dato stanje jezika uvek je proizvod
istorijskih činjenica. ti nasleđeni zakoni se ne
mogu svakog trenutka izmeniti.
promene u jeziku nisu vezane za smenu
generacija jer, u praksi, postoje individue
različitih uzrasta koje žive zajedno.
rasuđivanje takođe ne može promeniti jezik jer
su subjekti jezika u velikoj meri nesvesni
njegovih zakona. pa kako bi ih menjali kad ih ne
poznaju.a čak i da ih poznaju, treba znati da
lingvističke činjenice ne izazivaju kritike jer je
svaki narod obično zadovoljan jezikom koji je
dobio.
pored ovih razmatranja, postoje još neka, bitnija:
1. proizvoljni karakter znaka
Sama proizvoljnost znaka štiti jezik od svakog
pokušaja promene. Jer, da bi neka stvar bila
stavljena u pitanje, mora počivati na razumnoj
normi. Mi možemo raspravljati o tome da li je
bolja poligamija ili monogamija; da li je bolji
ovaj ili onaj simbol26... ali ne možemo
raspravljati o tome da li je bolje reći sister ili
soeur. Ti znaci su proizvoljni, pa ne postoji
nikakva čvrsta osnova po kojoj možemo tvrditi
da je jedan bolji od drugog.
2. mnoštvo znakova potrebnih da se sazda ma
koji jezik
Sistem pisma, sastavlajn od par desetina slova,
može u nuždi biti zamenjen nekim drugim
sistemom. Isti bi slučaj bio sa jezikom kad bi on
imao ograničen broj elemenata. Međutim,
lingvistički znaci su bezbrojni. Tako da je to
nemoguće.
3. isuviše složen karakter sistema

26
Jer simbol ima racionalnu vezu sa pojmom koji označava.
Jezik je sistem, a taj sistem je složen
mehanizam. Čak i oni koji ga svakodnevno
upotreblajvaju, potpuno ga ne poznaju. Tako da
ne mogu da ga menjaju. Jedino je moguća
intervencija specijalista, gramatičara...(ali,
praksa pokazuje da, do danas, takve intervencije
nisu imale nikakvog uspeha).
4. otpor kolektivne inercije prema svakom
lingvističkom novačenju
Ovaj razlog je najvažniji od svih: jezik je u
svakom trenutku stvar svih. Njime se služe sve
individue celog dana. U tom pogledu, on se ne
može porediti sa drugim ustanovama. Od svih
društvenih ustanova, jezik je najuže spojen sa
životom društvene mase. A društvena masa se
javlja kao faktor konzervacije jezika. jezika j
proizvod društvenih snaga i nije slobodan.
Neki drugi propisi i zakoni (npr.pomorski
znaci...itd) su vremenski ograničeni i tiču se
izvesnog broja individua.
Jezik je vezan za zajednicu i postavljen u
vremenu. Te dve činjenice su nerazdvojne.
Svakog trenutka solidarnost sa prošlošću
poništava slobodu izbora.
 #Promenjivost

Vreme, iako obezbeđuje i kontinuitet jezika, ima

i drugo dejstvo: menja lingvističke znake.27 Znak
je i promenjiv i nepromenjiv jer: znak se menja
zato što se nastavlja. Ma kakvi bili činioci
promene (bilo da su to fonetske promene, ili
promene smisla označenog pojma...) oni uvek
dovode do pomeranja odnosa između označenog
i oznake. (dati su primeri iz francuskog,
staronemačkog, anglosaksonskog). Jezik je
nemoćan da ovo spreči. To je jedna od posledica
proizvoljnosti znaka.
Vitni je naglašavao proizvoljni karakter znakova
i to da je jezik čista ustanova, ali on nije išao do
kraja. Nije video da taj proizvoljni karakter čini
da se lingvistika razlikuje od svih drugih
ustanova. Jezik je, u isti mah, postavljenu
društvenu masu i u vreme. Niko ga ne može
menjati. S druge strane, proizvoljnost
lingvističkih znakova povlači za sobom slobodu
ustanovljavanja bilo kakvog odnosa između
oznake i označenog. Fakle, faktori koji utiču na
27
U fusnoti piše da je Sosir hteo da istakne to da je jezik i nepromnejiv i promenjiv (individua ga ne može
promeniti ali se on menja).
promene jezika mogu da menjaju bilo znake,
bilo smislove. Znak i smisao su nezavisni jedan
od drugog. Nema jezika koji može da se odupre
promenama.
Čak i kad bi neko stvorio veštački jezik s
namerom da ga zadrži nepromenjivog, ne bi
uspeo (Sosir ga poredi sa kvočkom koja je
izlegla pačje jaje). Čim bi taj jezik počeo da
ispunjava svoju osnovnu funkciju, tj. da bude
sredstvo komunikacije, njime bi počela da
upravljaju previla koja nemaju nikakve veze sa
veštačkim jezikom, i menjao bi se.

Sada sledi kratak rezime etapa u izlaganju :

1.govor = jezik + živa reč. Jezik je
skup lingvističkih navika koje
dozvoljavaju jednom subjektu da
razume i da ga drugi razumeju.
2.ta definicija pretpostavlja samo
individualni vid jezika. ali, za jezik
je bitna i govoreća masa. Jezik ne
postoji van društvene činjenice jer
je on semiološki fenomen. Samo u
društvenom kontekstu jezik je
sposoban za život ali ne i živ; mi
 smo vodili računa samo o
društvenoj stvarnosti ali ne i o
istorijskoj činjenici.
3.pored društva, za jezik je bitan
faktor vremena. Van trajanja,
lingvistička stvarnost nije potpuna.
Uzmimo jezik u vremenu, ali bez
govoreće mase (npr.individua živi
sama nekoliko vekova). Možda se,
u tom slučaju, ne bi konstatovala
nikakva promena u jeziku. Vreme
ne bi delovalo na jezik.
S druge strane, ako uzmemo
govoreću masu bez vremena, opet
ne bi bilo promena. Bez vremena,
govorna masa ne bi mogla da menja
jezik.
Dakle, ako imamo sledeću šemu:

, onda jezik nije

slobodan jer će vreme dozvoliti
društvenim snagama koje na njega
 deluju da razviju svoja dejstva. I
tako dolazimo do načela
kontinuiteta, koji poništava
slobodu.ali, kontinuitet nužno
implicira promenu tj. veće ili manje
pomeranje odnosa.

Glava treća
STATIČNA LINGVISTIKA I EVOLUTIVNA
LINGVISTIKA

#Unutrašnje dvojstvo svih nauka koje operišu

vrednostima

U mnogima naukama promene ne uzrokuju

podelu nauke na dve discipline. tako je npr. u
astronomiji, geologiji...
U lingvistici, pak, kao i u svim naukama koje
operišu vrednostima, tj. u naukama u kojima
postoji sistem ekvivalentnosti između stvari
različite prirode, dolazi do podele anuke na dve
discipline. U lingvistici, konkretno, taj sistem
ekvivalentnosti između stvari različite prirode,
uspostavljen je između ozneke i označenog. 28 za
28
Sosir to poredi sa ekonomijom koja ima rad i nadnicu kao sistem ekvivalentnosti između stvari različite
prirode. Ona se podelila na ekonomsku istoriju i političku ekonomiju.
sve nauke bi bilo korisno da naprave ovakve ose
kakvu ime lingvistika. Ovde su postavljene
stvari kojima se lingvistika bavi.

Tu je:
1.Osa simultanosti (AB) koja se tiče
stvari što egzistiraju; gde je
isključena svaka intervencija
vremena.
2.Osa sukcesivnosti (CD) na kojoj se
nikad ne može posmatrati više od
jedne stvari u isti mah, ali gde su
postavljene sve stvari prve ose sa
njihovim promenama.

Ukoliko je jedan sistem vrednosti složen i strogo

organizovan (a jezik to jeste), onda je nužno
proučavati ga sukcesivno. Nigde ne postoji takva
preciznost vrednosti, takva raznolikost termina,
kao u jeziku. To mnoštvo znakova nikako nam
ne dozvoljava da istovremeno ispitujemo odnose
u vremenu i odnose u sistemu.Zato razlikujemo
dve lingvistike. Možemo ih zvati evolutivna i
statična lingvistika, ali radije se o njima govori
kao o sinhroničnoj i dijahroničnoj lingvistici.

#Unutrašnje dvojstvo i istorija lingvistike

Za govorećeg subjekta ne postoji sledovanje

jezičkih činjenica u vremenu. On se nalazi pred
jednim stanjem. Kada lingvista želi za razume to
stanje, on mora ignorisati dijahroniju.
Moderna lingvistika je sva obuzeta
dijahronijom. Uporedna gramatika koristi
poređenje za rekonstrukciju prošlosti.
Stari gramatičari, pak, bavili su se sinhronijom.
Oni su hteli da opišu stanje jezika u datom
trenutku. Njihova istraživanja verno prate
horizontalnu osu. Tradicionalna gramatika je
normativna i smatra da treba da određuje pravila
mesto da konstatuje činjenice. Ona često ne
razlikuje pisanu od govorne reči. Iako se
klasičnoj gramatici zameralo to da nije klasična,
njen predmet je bio bolje definisan nego što je to
slučaj sa onim što je uveo Bop. Zbog
nemogućnosti moderne lingvistike da jasno
razikuje stanja i sukcesivnosti, ona proučava obe
ove oblasti.

#Unutrašnje dvojstvo ilustrovano primerima

Dato je mnoštvo nekih primera. Jedno od tih je:

fot →29 fōti ; top → tōpi ; gos → gōsi
(«stopalo», «zub», «guska» na angosaksonskom
jeziku). Prvom fonetskom promenom, množina
fōti prelazi u fēti. Onda se dešava i druga
promena. Gubi se i. Tako nastaju: fot → fēt; top
→ tēp ; gos → gēs. U modernom engleskom
jeziku, to su: foot → feet, tooth → teeth, goose
→ geese. Dakle, celina nije poremećena niti je
jedan sistem prizveo drugi nego se promenio
jedan element i onda je ta promena uticala na to
da nastanejedan drugi sistem.
Nije težnja bila na tome da se promeni sistem,
nego je promena određenih elenemata uticala na
to. (konkretno: ovde je promenjen sistem
građenja množine imenica). Množine fōti, fēt
nisu ništa bolje od feet, niti bolje opisuju pojam
koji označavaju. Do promena je došlo slučajno.
Ovo gledište je inspirisano istorijskom
29
→ (strelica) će da mi označava da sledi množina navedene imenice.
lingvistikom. Tradicionalna gramatika nikada
ne bi, sopstvenim metodama, mogla izgraditi
ovakav stav.
Ove dijahronične činjenice su, dakle, slučajne
(promene se vrše van svake namernosti).
Činjenice sinhronije uvek se razlikuju od
činjenica dijahronije. Činjenice dijahronije su
fenomeni koji nemaju nikakve veze sa
sistemima, iako ih uslovljavaju. Činjenice
dijahronije tiču se samo jednog termina. I da bi
se pojavio novi oblik, potrebno je da mu stari
ustupi mesto.
Činjenice sinhronije su uvek značajne i one se
uvek obraćaju na dva simultana termina.
(npr.izražavaju suprotnost između jednine i
množine imenice).
Eto zašto se te dve vrste činjenica ne mogu
proučavati u jednoj istoj disciplini.
Rezime: Jezik je sistem čiji svi delovi mogu i
treba da budu posmatrani u njihovoj
sinhroničnoj solidarnosti. Kako se promene
nikad ne vrše na celini sistema, već na jednom
od njegovih elemenata, te promene se mogu
ispitivati samo van sistema. Istina, svaka
promena dejstvuje na sistem, ali početna
činjenica delovala je samo na jednoj tački; ona
nema nikakve unutrašnje veze sa posledicama
koje mogu proisteći za celinu.
Ta razlika u prirodi sukcesivnih30 i
koegzistirajućih31 termina (tj. između delimičnih
činjenica i činjenica koje se tiču sistema), ne
dozvoljava da se od njih pravi materija jedne iste
nauke.

#Razlika između oba reda ilustrovana

poređenjima

U lingvistici imamo isti odnos između istorijske

stvarnosti32 i jednog stanja jezika33, koje je kao
projekcija te stvarnosti u datom trenutku.
Sinhronija i dijahronija se porede sa
geometrijom, presekom stabla biljke, partijom
šaha. Primer za šah je najbolji ( i samo u jednoj
tački se razlikuje od jezika: promene u šahu su
namerne i zavise od igrača).

30
Dijahronijske činjenice
31
Sinhronijske činjenice
32
Dijahronija
33
Sinhronija
 #Te dve lingvistike su suprotne po svojim
metodama i svojim načelima

Osnovna razlika je u tome što sinhronija i

dijahronija nemaju jednaku važnost. Sinhronija
ima prednost jer je ona, za govoreću masu, prava
i jedina stvarnost. Dijahronija, koja pokušava da
spozna genezu datog stanja je takođe bitna ali
ona nije sama sebi cilj. Njen cilj je da,
posmatranjem događaja koji jezik menjaju,
razume nejgovu pravu prirodu.
Metode ove dve discipline takođe se razlikuju:
a). Sinhronija ima samo jednu perspektivu-
perspektivu govorećih subjekata. I cela njena
metoda sastoji se u prikupljanju njihovih
svedočenja. Dijahronija, pak, ima dve
perspektive: prospektivnu (sledi tok vremena) i
retrospektivnu (ide uz tok vremena). O tome će
biti govora u petom poglavlju.
b). Sinhronijska ispitivanja nemaju za predmet
sve što je simultano nego samo skup činjenica
koje odgovaraju svakom jeziku. (m.k: odnos
simultanih elemenata u jeziku). Ustvari, termin
sinhroničan34 nije precizan i treba ga zemeniti
34
Mislim da opušteno mogu uvek da kažem SINHRONIJSKI jer je SINHRONIČAN više hrvatski termin.
A umesto DIJAHRONIČAN mogu da govorim DIJAHRONIJSKI. (U knjizi pišu hrvatski).
terminom idiosinhroničan. S druge strane,
dijahronična35 lingvistika odbacuje takvu
specijalizaciju. Termini koje ona posmatra ne
pripadaju nužno istom jeziku.

#Sinhronični zakon i dijahronični zakon

Sosir je dao mnoge primere za sinhronične

dijahronične zakone. Ja ću dati po jedan:
Sinhronični zakon: akcenat (u grčkom) ne ide
nikad unazad dalje od do pretpslednjeg.
Sinhronični zakon konstatuje jedno stanje stvari.
Tkav zakon je opšti aali nije imperativan. Dakle
sinhronične činjenice pokazuju izvesnu
pravilnost ali nemaju nikakav imperativan
karakter.
Dijahronični zakon: početni s pred
samoglasnikom postao je h (latinski-septem)>
hepta. Dijahronične činjenice se nameću jeziku ,
ali one nemaju ničeg opšteg. Dijahronične
činjenice su pojedinačne činjenice; pomeranje
jednog sistema vrši se pod dejstvom događaja
35
Mislim da opušteno mogu uvek da kažem SINHRONIJSKI jer je SINHRONIČAN više hrvatski termin.
A umesto DIJAHRONIČAN mogu da govorim DIJAHRONIJSKI. (U knjizi pišu hrvatski).
koji su mu ne samo strani, nego su i usamljeni i
među sobom ne čine sistem.

#Postoji li panhronična tačka gledišta

U lingvistici, kao u igri šaha, ima pravila koja

nadživljuju sve događaje. Ali, tu se radi o opštim
načelima koja postoje nezavisno od konkretnih
činjenica; čim je reč o posebnim, opipljivim
činjenicama, nema panhronične tačke gledišta.
Konkretna činjenica koje se da objasniti
panhronično, ne može pripadati jeziku. Uzmimo
reč chose (stvar): sa dijahronične tačke gledišta,
ona se protivstavlja latinskoj reči causa, od koje
potiče. Sa sinhronične tačke gledišta, ona se
protivstavlja svim terminima koji se mogu s
njom povezati u modernom francuskom jeziku.
Jedino zvuci reči, uzeti sami za sebe, (šoz), daju
povoda za panhronično razmatranje.Međutim, ta
reč je onda kao bezoblična masa koja nema svog
smisla, nema peavu vrednost. Dakle,
panhronično gledište nikada ne doseže do
pojedinačnih činjenica jezika.
 #Posledica brkanja sinhroničnog i
dijahroničnog

Mogu se javiti dva slučaja:

a)sinhronična istina izgleda negacija

dijahronične istine.
Tako nas tradicionalna gramatika modernog
francuskog uči da je u izvsnim slučajevima
particip prezenta promenjiv i da se slaže kao
pridev («une eau courante» - tekuća voda), a
da je u drugim slučajevima nepromenjiv («une
personne courant dans la rue» - lice koje trči
ulicom). Ali nam istorijska gramatika
pokazuje da tu nije reč o jednom istom obliku
(prvi oblik je produženje lat.participa a
drugi...bla, bla, bla).
Međutim, ne treba odbaciti tradicionalnu
gramatiku u ime istorijske. Tad bismo videli
samo pola istine.
b) sinhronična istina toliko ja saglasna sa
dijahroničnom istinom da ih ne razlikujemo
ili pak smatramo da je suvišno udvajati ih.
Primeri su neke dosadne reči...
 #Zaključci

Svaku promenu u jeziku, ubacio je u promet

izvestan broj individua, pre nego što je ona
postala opšta stvar. U istoriji zavođenja svake
novine, susrećemo se sa dva različita
momenta:
1.momenat kad se ona pojavljuje kod
individua
2.momenat kad je postala činjenica jezika,
spolja istovetna, ali prihvaćena od zajednice.

Lingvističko izučavanje treba da ima sledeći

oblik:
U sinhroničnom proučavanju, lingvista operiše
činjenicama i načelima koja nemaju ničeg
zajedničkog sa onima što bi ih otkrio u istoriji
tog istog jezika, kroz određeni period. U takvom
proučavanju, otkriva neke činjenice koje su
uporedive sa sinhronijski dobijenim
činjenicama iz bantu-jezika, itd... (to je zato što
svaki jezik predstavlja zatvoren sistem koji ima
određena načela. Prelazeći s jednog jezika na
drugi, ostajemo u istom poretku).
U dijahroničnom proučavanju, takođe se uvek
operiše određenom vrstom činjenica. Te
činjenice nisu uporedive sa sinhronijskim
činjenicama tog istog , ali su uporedive sa
dijahronijskim činjenicama iz raznih jezika.

Sinhronična lingvistika se bavi logičkim i

psihološkim odnosima koji povezuju termine što
koegzistiraju i čine sistem, termine onakve kakvi
su sagledani od iste kolektivne svesti.

Dijahronična lingvistika izučava odnose koji

povezuju sukcesivne termine nesagledane od iste
kolektivne svesti, koji zamenjuju jedni druge ne
čineći međusobno sistem.
DRUGI DEO
SINHRONIČNA LINGVISTIKA

Glava prva
OPŠTOSTI

Sinhroniji pripada sve ono što se naziva «opštom

lingvistikom», jer se samo stanjima jezika
ustanovljavaju razni odnosi kojima se bavi
gramatika. U praksi, stanej jezika nije jedna
tačka, već više ili manje dug vremenski period u
toku kojeg su promene u jeziku minimalne.
Jedno apsolutno stanje definiše se odsustvom
promena, a kako se i pored svega jezik menja, pa
bilo to i vrlo malo, proučavati stanje jezika
praktično znači prenebregnuti promene od
manjeg značaja.

Glava druga
KONKRETNI ENTITETI JEZIKA

#Entiteti i jedinice. Definicije

Znaci od kojih je jezik sastavljen nisu
apstarkcije već stvarni predmeti, tj. konkretni
entiteti. Lingvistički entitet postoji samo u spoju
oznake i označenog. Pored toga, lingvistički
entitet je potpuno određen samo kad je
ograničen, odvojen od svega što ga okružuje na
foničnom lancu. To su ograničeni entiteti ili
jedinice koji se uzajamno suprotstavljaju jeziku.
(kad slušamo neki nama stran jezik, on nam se
čini kao nerazgovetna masa u kojoj nam samo
naša pažnja i navika mogu pomoći da
pronađemo pojedinačne elemente.(Kad naučimo
taj jezik, onda lako raspoznajemo pojedinačne
elemente i odnose u koje stupaju). Lingvistička
jedinica je samo jedna kriška zvučnosti koja je,
sa isključenjem onoga što prethodi i onoga što
sledi u govornom lancu, oznaka izvesnog pojma.

#Metoda razgraničavanja

Onaj ko vlada jednim jezikom, razgraničava

njegove jedinice vrlo prostom metodom- bar
teorijski. On, naime, predstavlja živu reč
pomoću dva paralelna lanca: lanca pojmova (a) i
lanca akustičnih slika (b). Akustični lanac biće
obeležavan sa: α β γ, a lanac pojmova sa: α' β' γ'.

Uzmimo na francuskom sižlaprã. Možemo li taj

lanac preseći posle l kao jedinicu? Ne. Dovoljno
je uzeti u obuir pojmove, pa da se vidi da je
takva podela netačna. Podela na slogove: siž-la-
prã takođe je netačna i nema ničeg lingvističkog
u sebi. Jedine moguće podele su:

1.si-ž-la-prã («si je la prends»- ako je uzmem)

2.si-ž-l-aprã («si je l'apprends» - ako to
naučim),

a one su određene smislom koji vezujemo za

te reči.
Da bismo proverili rezultat ove operacije i
utvrdili da zaista imamo posla sa jednom
jedinicom, potrebno je da, upoređujući niz reči
koje imaju istu jedinicu, da možemo u svakom
lancu izdvojiti tu jedinicu iz ostalog konteksta.
Npr: imamo dve rečenice:
Laforsdüvã («la force du vent» - silina vetra)
Abudfors («à bout de force»- s poslednjim
ostatkom snage)
U obe rečenice, isti pojam se poklapa sa istom
foničnom kriškom. Dakle, bez sumnje, reč je o
istoj lingvističkoj jedinici. Ali, u rečenici
ilməforsaparle («il me force à parler»), fors
ima sasvim drugi smisao.tu je, dakle, u pitanju
druga jedinica.

#Praktične teškoće omeđavanja

Nije uvek lako omeđiti te jedinice. Lako je

govorećem subjektu koji lako razaznaje
konkretne elemente u govoru ali on ne
pokušava da ih objasni analizom. Kad bi to
pokušao, naišao bi na sledeće teškoće: mnoge
su reči složene jedinice (imaju razne afikse),
postoje izvedene reči poput malheur-eux itd. I
obrnuto, ima jedinica koje su šire od reči: s'il
vous plait...itd.
Nije jedna reč uvek i jedna jedinica.
 Nisu cheval (konj) i njena množina chevaux
dva oblika iste imenice. To su dve različite
stvari, bilo po smislu, bilo po zvuku.

#Zaključak

Jezik ima čudnu osobinu da ne pokazuje u prvi

mah entitete, ali se ne može sumnjati u to da ti
entiteti postoje i da ga baš igra njihovih odnosa i
sazdaje. To je bez sumnje crta kojom se on
razlikuje od svih drugih semioloških institucija.

Glava treća
IDENTIČNOSTI, STVARNOSTI,
VREDNOSTI

Sada su objašnjeni pojmovi identiteta, stvarnosti

i vrednosti.
A) šta je sinhronični identitet?
Ovde se ne radi o identitetu koji spaja negaciju
pas sa latinskim passum. To je dijahronični
identitet. Ovde se radi o identitetu na osnovu
koga izjavljujemo da dve rečenice kao “je ne
sais pas” i “ne dites pas cela” sadrže isti
element. Možemo reći da tu postoji identitet
zato što u obe rečenice ista kriška zvučnosti
pas ima isto značenje. Ali takvo objašnjenje je
nedovoljno jer ako veza između foničnih
kriški i pojmova dikazuje identitet, obrnuto
nije tačno. Naime, može da bude identiteta i
bez te veze. Kada na je dnom predavanja u
više mahova ponovimo: Messieurs! Tu
variraju govor i intonacija, tj.reč se svaki put
sa vrlo primetnim foničnim razlikama. İpak,
osećanje identičnosti ostaje. İsto tako, jedna
reč može da izrazi dosta raličite ideje a da njen
identitet ne bude ozbiljno kompromitovan.
Npr: “adopter une mode” i “adopte un enfant”
ili “la fleur du pommier” (jabukov cvet) i “la
fleur da la noblesse” (cvet plemstva).
Problem identiteta čini jedno sa problemom
entiteta i jedinica. Taj karakter ja naročito
vidan ako učinimo poređenje sa nekim
činjanicama van jezika. Sosir govori o
identitetu dva brza voza Ženeva- Pariz; o ulici
koja je poovo sagrađena (jedna ulica se može
iz osnova ponovo izgraditi, ali to opet ostaje
ista ulica. To je zato što entitet koji ona čini
nije čisto materijalan nego se zasniva i na
 nekim nematerijalnim uslovima. Npr. na
njenom položaju u odnosu na druge ulice.
Takav je i lingvistički identitet.

B) šta je jedna sinhronična stvarnost?

Prvo treba razgraničiti to šta su konkretni entiteti

jezika. Ako to uvidimo, lako ćemo doći u dodir
sa stvarnostima.
Kad dođemo u dodir sa stvarnostima, moći ćemo
izgraditi sve klasifikacije koje su lingvistici
potrebne. (m.k. te stvarnosti su npr. razlikovanje
reči na imenice, glagole, prideve...itd. Ali, da li
je u rečenici "ces gants sont bon marché" (ove
rukavice su jeftine) pojam bon marché pridev?
(ne ponaša se kao pridev, nepromenjiv je, ne
stavlja se pred imenicu).uostalom, ono je
sastavljeno od dve reče a upravo podela reči na
vrste treba da služi za klasificiranje reči jezika.
dakle, razlikovanje reči na glagole, prideve,
imenice...i nije neka nepobitna lingvistička
stvarnost. Ti pojmovi ne odgovaraju suštinskim
činiocima jezika. i, kad vršimo takve
klasifikacije u jeziku, potrebno je zasnivati ih na
konkretnim entitetima.

C). A vrednosti?

Uzmimo igru šaha kao ilustraciju. Sam za sebe,

konj nije element igre. On, u svojoj čistoj
materijalnosti, van igre, ne predstavlja ništa za
igrača. On postaje stvaran i konkretan elemenat
tak kada je dobio svoju vrednost i postao
jednoms njom. Ukoliko se figura konja zagubi,
možemo je zameniti drugom figurom iste
vrednosti. To, čak može biti i nekakva druga
figura koja nema nikakve sličnosti sa konjem.
Bitno je da joj damo istu vrednost.
Dakle, u semiološkim sistemima, kao što je
jezik, gde se elementi uzajamno održavaju u
ravnoteži po određenim pravilima, pojam
identičnosti poklapa se sa pojmom vrednosti i
obrnuto.

Glava četvrta
LINGVISTIČKA VREDNOST
 #Jezik kao misao organizovana u foničnoj
materiji

Misao je jedna nebuloza, ona je haotična. Ona je

prisiljena da se precizira razlažući se na delove.
Dakle, ona biva organizovana u foničnoj
materiji. Jezik ne služi kao materijalno fonično
sredstvo za izraz misli. On služi kao posrednik
izmađu misli i zvuka. Jezik se može uporediti sa
listom hartije. Misao je prva njegova strana –
recto. A zvuk druga- verso. Ne može se odseći
recto a da se u isti mah neodseče i verso. Te dve
stvari su u jeziku neodvojive. Ako se odvoje, to
nas vodi u čistu apstrakciju (ili čistu psihologiju
ili čistu fonologiju).
Sag se ponovo govori o proizvoljnosti znaka, o
ulozi društva u svemu tome...vrednost znaka
počiva na proizvoljnosti. Zajednica ustanovljava
vrednosti. To ne može pojedinac. To će sve biti
objašnajvano u narednim podnaslovima i to sa
gledišta označenog, oznake i sveukupnog znaka.
 #Lingvistička vrednost posmatrana u njenom
pojmovnom vidu

Ne treba brkati termine vrednost i značenje.

Vrednost je elemenat značenja. Mojim rečima:
značenje je unutar naka (spoj oznake i
označenog).

A vrednost počiva na međusobnom odnosu više

znakova. Vrednost jednog znaka zavisi od
znakova koji ga okružuju.

Za postojanje vrednosti, potrebna su sledeća dva

faktora: 1. jedna neslična stvar podobna da bude
zamenjena da drugu čiju vrednost valja odrediti.
2. istorodne stvari koje se mogu upoređivati sa
onom čija je vrednost u pitanju.
Primer: da bismo znali šta vredi novac od pet
franaka, treba znati: 1. da se on može zameniti
za određenu količinu neke druge stvari. npr.
hleba. 2. da ga možemo uporediti sa istorodnom
vrednosti istog sistema. npr. sa novcem od
jednog franka, ili sa od nekog drugog sistema
jednim dolarom...itd.).
İsto tako, jedna reč može biti zamenjena za nešto
neslično (za jednu ideju) ali može biti
upoređivana sa nečim iste prirode (sa nekom
drugom rečju).

Dakle, reč ne nosi u sebi samo značenje nego i

vrednost. Evo jednog primera: francuska reč
mouton može imati isto značenje kao i engleska
sheep ali ne i istu vrednost. Jer, Englez za
pečenu ovčetinu kaže mutton a ne sheep.
Francuski nema dva izraza.
Još jedan primer: vrednost francuske množine ne
poklapa se sa vrednošću množine u sanskritu.
Francuzi kažu: mes yeux, mes bras, mes
jambes...itd. a to bi na sanskritu bilo u dvojini.
Dakle, sanskrit ne može upotrebljavati množinu
u svim slučajevima u kojima može francuski.
Evo još jednog primera: razlikovanje vremena:
hebrejsko ne zna za osnovnu razliku između
prošlog, sadašnjeg i budućeg.
Kad bi zadatak reči bio da predstavljaju unapred
date pojmove, svaka od njih imala bi u raznim
jezicima tačno odgovarajuće izraze što se smisla
tiče; ali nije tako. Mi se ne susrećemo sa
unapred datim idejama već sa vrednostima koje
proističu iz sistema.

# Lingvistička vrednost uzeta u njenom

materijalnom vidu

Ako je pojmovni deo vrednosti sazdan jedino od

odnosa i razlika sa drugim terminima jezika, to
se isto može reći i za njen materijalni deo. Ono
što je važno u reči nije sam zvuk nego fonične
razlike koje omogućavaju da te reči razlikujemo
od svih drugih, jer te razlike nose značenje.
Nema vokalne slike koja više nego neka druga
odgovara onome što ima da iskaže.
Dakle, svaka vokalna slika ima dva osnovna
svojstva: priozvoljnost i diferencijalnost.
Tako metal nekog novca ne određuje njegovu
vrednost. Vrednost metala može biti upola
manja od vrednosti novca. Sve konvecionalne
vrednosti imaju karakter da se ne izjednačavaju
sa opipljivim elementom koji im služi kao
podloga. Lingvistička oznaka u svojoj suštini
nije ni najmanje fonična. Bestelesna je. Nije
sazdana od svoje materijalne supstance već
jedino od razlike koja njenu akustičku sliku
odvaja od svih drugih. To načelo važi za sve
materijalne elemente jezika uključiv i foneme.
(m.k. njihova vrednost počiva na razlici).
To dokazuje i sloboda koju subjekti uživaju
prilikom izgovora. Tako, u francuskom, umesto
grlenog r, možemo reći obično r, pa da jezik ne
bude nimalo pomućen. To grleno r možemo
zameniti i sa ch ( u nemačkoj reči Bach36), pa da
opet ne bude zabune. Možemo na mesto grlenog
r stavljati bilo koji glas koji ne postoji u
francuskom. Potpuno je proizvoljno. Ni jedan
glas nije bolji od nekog drugog. Samo je bitno
da se razlikuje od ostalih glasova tog sistema.
Sve ovo važi i za pismo:

36
Mislim da je to ‫خ‬
- znaci pisma su proizvoljni tako da, na
primer, nema nikakve veze između slova t i
zvuka koji to slovo označava.
- Vrednost pisma je čisto negativna i
diferencijalna. Npr. slovo t se može pisati
raznim švrakopisima...bitno je da se to slovo
razlikuje od ostalih slova.
- Vrednosti pisma deluju samo kroz njihovu
uzajamnu suprotnost unutar određenog
sistema, sastavljenom od određenog broja
slova. (ova osobina nije istovetna sa drugom
stavkom ali je usko vezana. Obe zavise od
prve stavke: pošto je grafički znak
proizvoljan, oblik nije naročito važan, ili,
tačnije, važan je samo u granicama koje
sistem nameće).
- Sredstvo proizvodnje znaka je sasvim bez
važnosti jer ono ne interesuje sistem (to
takođe proizilazi iz prve stavke). Možemo
pisati crno, belo, perom, dletom... potpuno je
nebitno.

#Zvuk posmatran u svojoj sveukupnosti

Sve što prethodi svodi se na tvrđenje da u jeziku
postoje samo razlike.
Uopšte uzev, jedna razlika obično pretpostavlja
pozitivne termine između kojih se ona
uspostavlja. U jeziku, međutim, postoje samo
razlike bez pozitivnih termina. Znak, u svojoj
ukupnosti jeste pozitivan, ali označeno i oznaka
su negativni. Oni ne bi postojali sami za sebe,
bez lingvističkog sistema. Lingvistički sistem je
niz razlika zvukova kombinovanih sa nizom
razlika ideja. To kombinovanje rađa jedan
sistem vrednosti. Taj sistem je ono što čini
stvarnu vezu između foničnih i psihičkih
elemenata unutar svakog znaka. Iako su
označeno i oznaka, uzeti svako za sebe, čisto
diferencijalni i negativni, njihov spoj je
pozitivna činjenica.
Kad se neki termin počne diferencirati (npr.
chaise i chair) onda će, neizbežno, tek stvorena
razlika težiti da postane značenjska. I obrnuto,
svaka idejna razlika tražiće da se izrazi
različitim oznakama. Dve ideje koje duh više na
razlikuje tražiće da se spoje u istu oznaku.
Čim se međusobno upoređuju znakovi –
pozitivni termini- ne može se više govoriti o
razlikama. (o razlikama se može govoriti kad su
u pitanju dve akustične slike ili ideje. Dva
znaka, od kojih svaki ima jedno označeno i
jednu oznaku, nisu različita, oni su samo
drugačiji, razni. Između njih postoji samo
suprotstavljanje.
Ceo mehanizam jezika počiva na
suprotstavljanjima te vrste, kao i na foničnim i
pojmovnim razlikama koje ta suprotstavljanja
impliciraju.
Što važi za vrednost, važi i za jedinicu. Jedinica
je fragment govornog lanca koji odgovara
izvesnom pojmu. I jedna i druga su čisto
diferencijalne prirode.
Primenjeno na jedinicu, načelo diferencijacije
može se ovako formulisati: karakteri jedinice
čine jedinicu.
Ono što se obično naziva «gramatičkom
činjenicom» odgovara, u krajnjoj liniji, definiciji
jedinice. (ovo nisam detaljno objašnjavala jer je
dosadno). 

Glava peta
SINTAGMATIČNI I ASOCIJATIVNI
ODNOSI
 #Definicije

I tako, u jednom stanju jezika sve počiva na

odnosima. Odnosi i razlike između lingvističkih
termina dešavaju se u dvema posebnim sferama
od kojih svaka stvara izvestan red vrednosti.
Suprotnost između ta dva reda pomaže da boje
razumemo prirodu i jednog i drugog.
S jedna strane imamo govor. Usled svoje
povezanosti, reči stupaju u odnose koji se
zasnivaju na linearnom karakteru jezika koji
isključuje mogućnost da se dva elementa
izgovore u isti mah. Ti elementi se ređaju jedni
iza drugih na lancu žive reči. Takve
kombinacije, koje imaju za podlogu prostor,
možemo nazvati sintagmama. 37 Sintagma se,
prema tome sastoji od dve ili više uzastopnih
jedinica (npr. re-lire; contre tous; la vie
humaine; si'l fait bon temps, nous sortirons...).
Stavljanjem u sintagmu, jedan termin stiče svoju
vrednost samo time što je suprotstavljen onom
što prethodi ili onom što sledi ili i jednom i
drugom u isti mah.
37
Sintaksa je samo deo proučavanja sintagmi.
S druge strane, van govora, reči koje imaju
nečeg zajedničkog asociraju se u pamćenju i
tako se stvaraju skupine u kojima vladaju veoma
raznovrsni odnosi. Tako će reč enseignement
(nastava) učiniti da u duhu iskrsne nesvasna
gomila drugih reči poput: enseigner, renseigner,
ili pak armement, changement ... ili
apprentissage, éducation. Sve te reči, u jednom
ii drugom pogledu imaju nečeg zajedničkog.
Ove koordinacije nemaju za podlogu prostor.
Njihovo sedište je u mozgu. Nazvaćemo ih
asocijativnim odnosima.
Dakle, sintagmatigni odnos je in praesentia; on
počiva na dva ili više termina koji su isto
prisutni u jednom stvarnom nizu. A asocijativni
odnos spaja termine in absentia u jednom
virtuelnom mnemoničnom nizu.
Ovo se može porediti sa stubom jedne zgrade.
Taj stub se nalazi u izvesnom odnosu sa
arhitravom koji nosi. Takav raspored dve
jedinice, obe prisutne u prostoru, podseća nas na
sintagmatički odnos. S druge strane, ako je taj
stub dorskog stila, on izaziva duhovno poređenje
sa drugim stubovima (jonski, korintski...itd.). Ti
elementi su neprisutni u prostoru i odnos je
asocijativan.

#Sintagmatični odnosi

Ovde nema jasno određene granice između onog

što pripada jeziku (tj. obeležju kolektivne
upotrebe) i onog što pripada živoj reči (koja
zavisi od individualne slobode). A ne neke
kombinacije utiču i jedan i drugi faktor.
Ipak, ima nekih izraza koji nesumnjivo pripadaju
jeziku. To su izrazi čiji uobičajeni karakter
proističe iz osobenosti njihovog značenja ili
njihove sintakse. (allons donc! ; prendre la
mouche; avoir mal à (la tête... )itd).

#Asocijativni odnosi

Duh stvara onoliko asocijativnih nizova koliko

ima različitih odnosa. Npr: u enseignement,
enseigner, enseignons...postoji zajednički koren;
u enseignement, armement, changement postoji
zajednički sufiks; enseignement, instruction,
apprentissage imaju slično značenje;
enseignement, justement...su samo slične
akustičke slike ( ovaj poslednji slučaj je redak i
može se smatrati anormalnim. Duh prirodno
otklanja takve asocijacije kako se ne bi pomutilo
razumevanje govora. Takvi primeri se javljaju u
igrama reči).
Kod asocijativnih odnosa, red reči je
neograničen a njihov redosled neodređen.

Glava šesta
MEHANIZAM JEZIKA

#Sintagmatičke solidarnosti

U reči désireux, imamo koren désir i sufiks eux.

Elementi désir i eux ne postoje samostalno nego
se uvek kombinuju sa nekim drugim
elementima. Dakle, celina ima vrednost samo
kroz svoje delove, a delovi vrede takođe na
osnovu njihovog mesta u celini. Jedinica
désireux opet je okužena nekim drugim
jedinicama ...itd. Dakle, uvek se radi o širim
jedinicama sastavljenim od užih jedinica, koje
su, jedne kao i druge, u odnosu međusobne
solidarnosti.
Istina, jezik ima i nezavisnih jedinica, bez
sintagmatičkih odnosa bilo sa svojim delovima,
bilo sa drugim jedinicama. To su : oui, non,
merci... itd.

#Simultano funkcionisanje dva oblika

grupisanja

Uzmimo glagol dé-faire ( pokvariti). To je

sintagma jer može može biti razložena u
podjedinice. Kada bi se iz jezika izgubili svi
drugi oblici koji sadrže dé- ili faire, tada bi dé-
faire bila samo jedna prosta jedinica i njegova
dva dela ne bi se mogla jedan drugom
suprotstaviti.
U našem pamćenju nalaze se manje-više složeni
tipovi sintagmi, i kad dođe trenutak da ih
upotrebimo, mi se služimo asocijativnim
grupama da bismo rešili šta ćemo izabrati. Kad
hoćemo da kažemo marchons! (hodajmo), mi se
služimo asocijativnim grupama i biramo između
marche!, marchez! ...itd onda između montons!
(penjimo se), mangeons! (jedimo)...itd. Onog
dana kad više ne bi bilo marche!, ili marchez! ,
vrednost reči marchons! bi bila promenjena.
Ovo načelo važi i za sintagme i za rečenice svih
tipova. pa i za najsloženije. npr.u trenutku kad
izgovaramo rečenicu: que vous dit-il? (šta vam
on kaže?), mi variramo jedan elemenat u jednom
latentnom sintagmatičnom tipu npr. que te dit-
il? ili que nous dit-il?...itd. i tako se naš izbor
zadržava na zamenici vous. U toj radnji, koja se
sastoji u tome da se mentalno eliminiše sve što
ne dovodi do smerane diferencijacije na
smeranoj tački, uzimaju učešće i asocijativna
grupisanja i sintagmatični tipovi.
Taj postupak važi i za najsitnije jedinice, pa i za
fonološke elemente kada su nosioci neke
vrednosti.

#Apsolutna i relativna proizvoljnost

Iako smo već rekli da su znaci proizvoljni tj.

nemotivisani, mi među njima možemo
razlikovati one koji su apsolutno proizvoljni i
one koji su relativno proizvoljni. Tako je vingt
(dvadeset) nemotivisan, a dix-neuf (devetnaest)
nije u istoj meri nemotivisan jer evocira termine
od kojih je sastavljen. Uzeti svaki za sebe, dix i
neuf su u istom položaju kao vingt, ali dix-neuf
predstavlja slučaj relativne motivacije.
Uporedimo takođe berger (pastir) koje je sasvim
nemotivisano i vacher (kravar) koje je relativno
motivisano. Pa, second koje je sasvim
nemotivisano i deuxième koje je relativno
motivisano. Onda, engleska množina ships koja
podseća na celi niz flags, birds, books... a sheep
(ovce) koja ne podseća ni na šta. (m.k. ships je
relativno proizvoljno jer ima nastavak –s, kao i
mnoge druge množine).  Međutim, ni u
najpovoljnijim slučajevima, motivacija nikada
nije apsolutna jer su elementi jednog
motivisanog znaka i sami proizvoljni.
Do sad su nam se jedinice ukazivale kao
vrednosti, tj. kao elementi jednog sistema i mi
smo ih posmatrali, pre svega, u njihovim
suprotstavljanjima. Sad spoznajemo solidarnosti
koje ih vezuju; one su asocijativnog i
sintagmatičkog značaja i upravo one
ograničavaju proizvljnost. Dix-neuf je
asocijativno solidarno sa dix-huit, sa soixante-
dix...itd. a sintagmatički je solidarno sa svojim
elementima dix i neuf.
Sosir smatra da jezik kao sistem zahteva da mu
se priđe sa te tačke gledišta. Dakle, sa tačke
gledišta ograničenja proizvoljnosti. Jer, kada bi
načelo proizvoljnosti znaka u jeziku bilo
primenjivano bez ograničenja, došlo bi do
krajnje zamršenosti.
Dakle, jezik jeste u haotičnom stanju.
Proizvoljan je ali ga je ljudski duh koliko-toliko
organizovao u jedan sistem. Otuda dolaze
relativno proizvoljni znaci. Stoga, mi možemo
proučavati jezik proučavajući mehanizam kao
ograničenje proizvoljnosti.
Nema jezika u kome ništa nije motivisano niti
jezika u kome je sve motivisano. Razni jezici
uvek sadrže elemente obe vrste- potpuno
proizvoljne i relativno motivisane- ali u
različitim srazmerama, i to je jedan od važnih
karaktera jezika koji može ući u obzir prilikom
njihovog klasifikovanja. Moglo bi se reći da su
jezici u kojima nemotivisanost dostiže
maksimum više leksikološki (više se koristi
leksikološki instrument), a jezici gde je
nemotivisanost najmanja više gramatički
(prednost se daje gramatičkom instrumentu, tj.
pravilu konstrukcije). Npr. engleski jezik daje
mnogo više mesta nemotivisanom nego
nemački. Koneski jezik je tip ultraleksikološkog
a indoevropski i sanskrit su primeri
ultragramatičkog.

Glava sedma
GRAMATIKA I NJENI PODODELJCI

#Definicije; tradicionalne podele

Statična lingvistika ili opis jednog stanja jezika

može se nazvati gramatikom. Gramatika
proučava jezik kao sistem sredstava izraza. A
kako nijedan sistem ne obuhvata više epoha u
isti mah, tako ne postoji «istorijska gramatika»;
ono što se tako naziva, ustvari je samo
dijahronična lingvistika. Ova definicija se ne
poklapa sa užom definicijom gramatike koja se
obično daje. Uobičajeno je gramatikom nazivati
morfologiju i sintaksu, dok je iz nje isključena
leksikologija tj. nauka o rečima.
Sosir smatra da ne treba razdvajati morfologiju i
sintaksu jer : Morfologija se bavi raznim
kategorijama reči (glagoli, imenice, pridevi,
zamenice...itd.) i raznim oblicima fleksija
(promene glagola i imenica). A sintaksa ima za
predmet funkcije vezane za lingvističke jedinice.
Dakle, morfologija se zadovoljava da kaže da je
genitiv neke reči takav i takav, a sintaksa nas
obaveštava o upotrebi ta dva termina.
To ne bi trebalo razdvajati jer su oblici i funkcije
solidarni. Za razne funkcije u rečenici, potrebni
su nam razni oblici reči, i obrnuto.
A da li je logično da se leksikologija isključi iz
gramatike? Mnoštvo odnosa u jeziku može isto
tako dobro biti izraženo rečima, kao i
gramatičkim sredstvima. Npr. u latinskom se fio
i facio suprotstavljaju jedno drugom na isti način
kao dicor i dico, koji su gramatički oblici iste
reči. Mnogi odnosi koji su u izvesnim jezicima
izraženi padežima ili predlozima, u nekim
drugim su izraženi složenicama (to je već bliže
rečima). Itd..
Dakle, lesikološka činjenica može vršiti istu
funkciju kao sintaksička činjenica.
Zbog svega ovog, Sosir smatra da ove podele
gramatike nemaju veze sa logikom, i kaže da se
gramatika može izgraditi na jednom drugom
principu:

#Racionalne podele

Kad je u pitanju sinhronija jezika, ne mogu se

praviti granice između morfologije, sintakse i
leksikografije. U gramatičkom sistemu jedino
možemo razlikovati sintagmatične i asocijativne
odnose. Sve što sačinjava jedno stanje jezika
treba da se može svesti na jednu teoriju sintagmi
i na jednu teoriju asocijacija. Već i sada, izvesni
delovi tradicionalne gramatike polako se
svrstavaju u jedan ili drugi od ta dva reda:
Fleksija je tipičan oblik asocijacije; sintaksa (u
najširem shvatanju, kao teorija grupisanja reči)
spada u sintagmatiku, pošto to grupisanje uvek
pretpostavlja bar dve jedinice raspoređene u
prostoru.
Primer: pojam reči postavlje dva različita
problema, već prema tome da li se posmatra
asocijativno ili sintagmatično. Pridev grand
pokazuje u sintagmi dvojstvo oblika: grand
garçon i grand enfant38, a asocijativno drugo
38
Ispred samoglasnika, «grand» će se čitati «grant».
jedno dvojstvo: muški rod= grand i ženski rod
=grande.
Dakle, Sosir smatra da bi gramatiku trebalo
koordinirati u njene dve prirodne ose:
sintagmatičku i asocijativnu.

Glava osma
ULOGA APSTRAKTNIH SUŠTINA U
GRAMATICI

Apstraktne suštine u gramatici.

Razmotrimo ih prvo u njihovom asocijativnom
vidu: Spojiti dva oblika ne znači samo osetiti da
oni imaju nečeg zajedničkog, već i razaznati
prirodu odnosa koji upravljaju asocijacijama.
Zako su, npr., subjekti svesni da odnos koji spaja
enseigner i enseignement ili juger sa jugement,
nije isti kao odnos koji spaja enseignement i
jugement. Zbir klasifikacija koje pravi jedan
gramatičar mora se poklapati sa zbirom
asocijacija. Ovakve klasifikacije utvrđuju u
našem duhu familije reči, paradigme fleksija,
oblikovne elemente: korene, sufikse, promenjive
delove reči...itd.
Ali, asocijacija ne ističe samo materijalne
elemente. Ona zbližuje i reči koje su međusobno
povezane samo smislom. (enseignement,
apprentissage, éducation). Isto mora biti i u
gramatici: uzmimo tri latinska genitiva (domin-i,
reg-is, ros- arum). Zvuci ne pokazuju nikakvu
analogiju, ali su ovi pojmovi ipak međusobno
povezani osećanjem izvesne zajedničke
vrednosti (imaju istovetnu upotrebu. To je
dovoljno da se formira pojam genitiva.)
Sve te stvari postoje u jeziku u svojstvu
apstraktnih suština. Apstraktne suštine uvek
počivaju na konkretnim suštinama. Nijedna
gramatička apstrakcija nije moguća bez niza
materijalnih elemenata koji joj služe za
supstratum.
Posmatrajmo sada sve to sa sintagmatičke tačke
gledišta: Vrednost jedne grupe često je vezana
za redosled njenih elemanata. Analizirajući
jednu sintagmu, govoreći subjekt se ne
ograničava na to da raspozna njene delove. On
konstatuje da između tih delova postoji izvestan
redosled. Francusko désir-eux, ne može se reći
eux-désir. Zatim, je dois(ja moram) i dois-je
(moram li) imaju različito značenje koje
proizilazi samo iz redosleda reči. Katkad
izvestan jezik izražava određen ideju sledom
termina: gold watch, goosberry wine...itd. a
francuski bi tu ubacio predloge. U farncuskom,
posle prelaznog glagola stavljamo imenicu, i ona
postaje objekat rečenice (je cuelle une fleur), a u
latinskom bi objekat došao u akuzativ.
Iako je red reči nesumnjivo apstraktna suština,
nema sumnje da ona postoji zahvaljujući
konkretnim jedinicama.
Pogrešno bi bilo misliti da postoji nekakva
bestelesna sintaksa van tih materijalnih jedinica
raspoređenih u prostoru. Na engleskom the man
I've seen pokazuje nam sintaksičku činjenicu
koja kao da je predstavljena nulom, dok je
francuski jezik iskazuje sa que. Međutim, tu
nema nikakve nule, nego su to materijalne
činjenice poređane izvesnim redom.
Materijalna jedinica postoji kroz smisao, kroz
funkciju koja mu je poverena.

TREĆI DEO
DIJAHRONIČNA LINGVISTIKA
Glava prva
OPŠTOSTI

Dijahronična lingvistika ne izučava odnose

između koegzistentnih termina jednog stanja
jezika, već odnose između sukcesivnih termina
koji jedni druge zamenjuju u vremenu.
Taj neprekidni razvoj jezika često je ostajao
prikriven zbog pažnje koju poklanjamo
književnom jeziku.

Glava druga
FONETSKE PROMENE

#Njihova apsolutna pravilnost

Fonična promena ne pogađa reči, već zvuke.

Menja se jedan fonem. I to je usamljen događaj,
kao i svi dijahronični događaji, ali on ima za
posledicu da promeni na isti način sve reči gde
se taj fonem nalazi ; u tom smislu su sve
fonetske promene potpuno pravilne. Npr. u
francuskom je svako meko l postalo y.

#Uslovi fonetskih promena

Fonetski fenomeni nisu nikako apsolutni nego su

najčešće vezani za određene uslove. Drugim
rečima, ne menja se fonolški soj, već se menja
fonem onakav kakav se javlja pod izvesnim
uslovima okoline. Tako, npr. u latinskom je s
postalo r samo između samoglasnika i još u
nekim drugim položajima.
Apsolutne promene su neobično retke; one
izgledaju često apsolutne samo zbog skrivenog
ili pak suviše opšteg karaktera uslova.
Dakle, promene se mogu podeliti na apsolutne i
uslovne, površno posmatrajući. Racionalnije je
govoriti o spontanim i kombinatornim fonetskim
promenama. Spontane su one koje su nastale iz
unutrašnjih uzroka, a kombinatorne one koje
proističu iz prisustva jednog ili više drugih
fonema. Tako npr. je prelaz sa indoevropskog o
na germansko a spontana činjenica. Suglasničke
mutacije ovog tipa, u nemačkom su spontana
činjenica. Nasuprot tome, prelaz latinskog ct, pt
na italijansko tt (factum → fatto, captivum →
cattivo) je kombinatorna činjenica, pošto je prvi
element bio asimilovan od drugog.
Ako je neka fonetska činjenica kombinatorna,
ona je uvek uslovna; ali ako je spontana, onda
nije nužno apsolutna, jer može biti negativno
uslovljena odsustvom izvesnih činilaca promene.

#Pitanja metode

Prikazani su neki primeri promena u nemačkom

u kojima su pomešane kombinatorne i spontane
čijenice. Da bi se dobro razlikovalo šta je
spontano a šta kombinatorno, treba analizirati
faze promene i ne uzeti posredni rezultat za
neposredni. Npr. da bi se objasnila promena
latinskog genesis → generis, netačno je reći da
je s postalo r između dva samoglasnika jer s
nema grleni zvuk i ne može to odjednom postati.
Glas s je prvo postao z na osnovu kombinatorne
promene. Ali, kako z nije bilo zadržano u
latinskom foničnom sistemu, ono je bilo
zamenjeno vrlo bliskim r, a ta promena je
spontana.
Međutim, najteža metodska greška sastoji se u
tome da se neki fonetski zakon formuliše u
sadašnjem vremenu, kao da činjenice koje on
obuhvata postoje jednom zauvek, a ne da se
rađaju i umiru u jednom isečku vremena.

#Uzroci fonetskih promena

Dato je nekoliko objašnjenja uzroka fonetskih

promena, od kojih ni jedno ne osvetljava to
pitanje u potpunosti.
I Govorilo se da rasa ima predispozicije koje
unapred obeležavaju pravac fonetskih promena.
To je pitanje uporedne antropologije: zae se
fonacioni aparat razlikuje u raznim rasama? Ne.
Crnac koji je po rođenju doveden u Francusku,
govori francuski jednako dobro kao i domoroci.
Koristiti fraze kao «italijanski organ» ili «usta
Germana to ne podnose» znači pretvarati čisto
istorijsku činjenicu u trajnu osobinu.
II Često su fonetske promene smatrane za
nekakvo prilagođavanje uslovima zemljišta i
klime. Izvesni jezici sa severa gomilaju
suglasnike, dok neki južni jezici više
upotrebljavaju samoglasnike. (to nije uvek tako.
Moj primer: arapski je južni jezik, topla klima...a
akcenat mu je na suglasnicima. Sosir: neki
severni jezici poput Finskog i Laponskog su više
samoglasnički nego i sam italijanski jezik.;
srpski ima isto toliko grupa suglasnika koliko i
moskovsko ruski.) Dakle, iako klima i uslovi
života mogu uticati na jezik, to nije neko opšte
pravilo.
III Zakon manjeg napora koji bi dve artikulacije
zamenivao jednom, ili izvesnu težu drugom
lakšom. Ova ideja zaslužuje da se ispita jer se
pomoću nje može objasniti izvestan broj
slučajeva. (primeri: ly →ll; tn →nn...itd.). Ali,
takođe se može navesti isti broj slučajeva u
kojim se dešava potpuno suprotno.
IV Promene izgovora su uzrok našeg fonetskog
vaspitanja u detinjstvu. Dete čini pokušaje da
izgovori sve što čuje oko sebe. Izvesne
nepopravljene netačnost uzele bi prevagu kod
individue i ustalile bi se kod generacije koja
raste. Iako se o ovoj teoriji u poslednje vreme
mnogo govori i mnogo pažnje joj se poklanja39,
39
Ova knjiga je izdata polovinom prošlog veka.
ne vidi se zašto bi se jedna cela generacija
složila da neke netačnosti zadrži, a neke druge
ne. (pošto su one sve prirodne). Osim toga, zašto
je taj fenomen izabrao da se nametne baš sada, a
ne u nekom dugom trenutku? (ovo pitanje može
da se odnosi i na sve prethodne uzroke).
V Opšte stanje nacije utiče na jezik u datom
trenutku. Tvrdi se da postoji veza između
političke i lingvističke nestabilnosti. Ovde treba
razlikovati dve stvari
a) Politička ravnoteža može sa uspori razvoj
jezika, i tu se radi o jednom pozitivnom, iako
spoljnom uzroku. Na fiksaciju jednog jezika
može uticati dvor, škola, akademija, pismo...itd.
S druge strane, politička nestabilnost deluje
samo negativno jer se jezik vraća u stanje
slobode u kome sledi svoj normalni tok.
b) Logičnije bi bilo da su gramatičke, a ne
fonetske promene, uzrokovane političkom
nestabilnošću. Gramatičke činjenice su uvek na
izvestan način vezane za misao i lakše podležu
posledicama spoljnih preobražaja, koji imaju
neposrednih reperkusija na duh. Ali ništa nam ne
dozvoljava da smatramo da nemirnim dobima
istorije odgovaraju ubrzane evolucije zvukova
jednog jezika. Uostalom, ne može se naći ni
jedno doba, čak ni među onima kada je jezik bio
u veštačkoj nepokretnosti, koje nije znalo ni za
kakve fonetske promene.
VI Neki su pribegavali hipotezi «prethodnog
lingvističkog supstrata»: izvesne promene
poticale bi od prvobitnog stanovništva
apsorbovanog od došljaka. Tako bi razlika
između južnog i severnog francuskog jezika
odgovarala razlici u srazmeri keltskog
autohtonog elementa u ta dva dela Galije.
VII i poslednje objašnjenje koje izjednačava
fonetske promene sa promenama mode.

#Dejstvo fonetskih promena je neograničeno

Pošto je lingvistički znak proizvoljan,

mogućnost njegovih promena je neograničena i
neproračunljiva. Ne postoji neka krajnja tačka
do koje će se reč menjati, a onda ostati fiksirana.
Fonetski fenomen je neograničen i
neproračunljiv i u tom smislu što pogađa ma
koju vrstu znakova, ne praveći razliku između
prideva, imenica...itd.
Ako se, dakle, fonetski fenomeni ne zaustavljaju
ni pred kakvom granicom, oni moraju
prouzrokovati duboke poremećaje u
gramatičkom organizmu. Sad ćemo ih
posmatrati u tom vidu.

Glava treća
GRAMATIČKE POSLEDICE FONETSKE
EVOLUCIJE

#Prekid gramatičke veze

Prva posledica fonetskog fenomena jeste prekid

gramatičke veze koja spaja dva ili više termina.
Tako se dešava da se jedna reč više ne oseća kao
izvedena od druge:

mansio → mansionaticus
↓ ↓
maison ‫ ׀׀‬ménage
(dom) (domaćinstvo)
Lingvistička svest je neka u mansionaticus
videla izvedenu reč od mansio, koje su onda
jednu od druge rastavile fonetske promene.

#Gubljenje sastava reči

Druga gramatička posledica fonetske promene

sastoji se u tome da razni delovi jedne reči, koji
su sudelovali u određivanju njene vrednosti, više
ne mogu biti analizirani: reč postaje nedeljiva
celina. Ne razaznaju se njeni elementi). U
sledećim primerima, podvukla sam takve reči.

amicus = inimicus
↓ ↓
ami ‫ ׀׀‬ennemi

sasvim je slična formuli

mansio → mansionaticus
↓ ↓
maison ‫ ׀׀‬ménage
i još

decem → undecim
↓ ↓
dix ‫׀׀‬ onze

U oblasti fleksija, kao i drugde, sve što muti

analizu doprinosi da se olabave gramatičke veze.

#Ne postoje fonetski dubleti

U prethodna dva paragrafa, evolucija potpuno

razdvaja dva prvobitno gramatički spojena
termina. Taj fenomen može biti povod za jednu
veliku grešku u tumačenju. Nikad se ne sme
misliti da je jedan elment u isto vreme i na istom
mestu podvrgnut dvema različitim promenama.
Zna se da je cathedra dala dve prave francuske
reči chaire i chaise. Ustvari, chaise je
dijalekatski oblik koji je ušao u književni jezik.
(Pariski govor je međusamoglasničko r menjao
u z.)
Onda, calidum (latinski) je na francuskom dao
chaud, a na italijanskom caldo.
Ukoliko se u istom jeziku jave dva različita
oblika nastala od iste reči, treba pdmah pomisliti
na to ja je jedan od ta dva oblika pozajmica. U
francuskom imamo cavalier i chevalier,
cavalcade i chevauchée. To je zato što su
cavalier i cavalcade pozajmljeni od italijanskog.
Ako nisu u pitanju pozajmice, onda su to neke
gramatičke i sinhronične dvojnosti potpuno
strane fonetskom fenomenu.

#Alternacija

Kod maison i ménage elementi razlikovanja nisu

osobito podobni za poređenje. Plus, nijedan
drugi par ne pokazuje paralelnu suprotnost. Ali,
često se dešava da se dva susedna termina
razlikuju samo po jednom ili po dva elementa
koje je lako pokazati, i da se ta ista razlika
ponavlja u nizu paralelnih parova. Tu je reč o
najrasprostranjenijoj i najobičnijoj gramatičkoj
činjenici u kojoj fonetske promene igraju svoju
ulogu. Ona se zove alternacija.

#Zakoni alternacije

Da li se mogu izvesti zakoni alternacija? Pa,

alternacije su obično raspodeljene između
nekoliko termina i poklapaju se sa važnom
suprotnosti funkcije, kategorije i određivanja.
Alternacije stvaraju foničnu suprotnost između
dva niza termina koji ukazuju na suprotnost
vrednosti. Alternacije proističu iz foničnih
činjenica. Npr. glas a u reči Nacht se pretvara u
ä u množini ( Nächte ). To je primenjeno i na niz
drugih parova.
U latinskom facio : conficio, takođe je
alternacija.
Alternacije su sinhronične. Odnos facio :
conficio je odnos između koegzistentnih
termina. On se sme pomešati sa odnosom
između sukcesivnih termina ( dijahronična
činjenica), poput confacio → conficio.
Ako smo skloni to da pomešamo, to je zato što
je uzrok fonetske diferencijacije u
alternacijskom paru još vidljiv; ali njegovo
dejstvo pripada prošlosti i za subjekte koji
govore tu postoji samo prosta sinhronična
suprotnost.
Za alternacije se često koristi i termin
«permutacija». Ali, taj termin bi trebalo
izbegavati jer se on koristi i za fonetske promene
i budi lažnu ideju kretanja tamo gde je samo
jedno stanje.

#Alternacija i gramatička veza

Videli smo kako fonetski razvoj, menjajući oblik

reči, ima za posledicu da prekida gramatičke
veze koje ih spajaju.a Ali to važi samo za
usamljene parove poput maison i ménage. Čim
se ardi o alternaciji, nije više isti slučaj. Ako
govoreći subjekti osećaju da je neka fonična
supronost podvrgnuta izvesnom opštem zakonu,
to doprinosi da gramatička veza ojača, a ne da
olabavi. Npr. prefiks re- u glagolima reprendre,
regagner, retoucher...sveden je na r- pred
samoglasnikom (rouvrir, racheter...) alo
govoreći subjekti to uviđaju i jezik je načisto sa
tim gde će se koristiti jedan agde drugi prefiks.

Glava četvrta
ANALOGIJA

#Definicija i primer

Malopre smo rekli da fonetski fenomen faktor

smutnje. Svuda gde se ne stvara alternacija, on
dovodi do labavljeja gramatičkih veza koje
spajaju reči među sobom. Ukoliko nepravilnosti
na stale zbog fonetskih promena odnose prevagu
nad oblicima grupsianim u opštim tipovima (=
ukoliko apsolutna proizvljnost uzima prevagu
nad relativnom proizvoljnošću), lingvistički
mehanizam se muti i komplikuje.
Na sreću, dejstvo tih promena nalazi svoju
protivtežu u analogiji. Tu spadaju sve normalne
promene spoljnjeg izgleda reči koje nisu
fonetske prirode. Analogija pretpostavlja jedan
uzor i redovno podražavanje tog uzora.
Analogični oblik je oblik koji je stvoren na
podobu jednog ili više drugih oblika shodno
određenom pravilu.
Latinski nominativ honor je analogičan. Prvo se
govorilo honos: honosem a onda, zbor rotacije s,
honos: honorem. Tako je koren dobio dvostruki
oblik, i to dvojstvo je uklonjeno novim oblikom
honor, nastalom po uzoru na orator : oratorem.
To se može svesti na računsku radnju četvrte
proporcionale.

Oratorem : orator = honorem : x

x = honor

Dakle, ovde je analogija ponovo uspostavila

pravilnost. Analogija deluje u smislu pravilnosti.

#Analoški fenomeni nisu promene

Prvi lingvisti su fenomen analogije nazivali

«lažnom analogijom». Verovali su da se latinski
jezik prevario izmišljajući honor. To je zato što
su trenutno stanje jezika smatrali idealnim ne
pitajući se da li je njemu prethodilo neko drugo
stanje. Svako slobodan odnos prema jeziku
smatran je za anomaliju.
Prva neogramatičarska škola postavla je
analogiju na njeno pravo mesto, pokazujući da je
ona zajedno sa fonetskim promenama velik
faktor razvoja jezika.

Nasleđeni oblici Novi

oblik
Honos Honorem →
Orator, honor
oratorem
Itd.
Svaka analogična činenica je drama sa tri lica:
1.nasleđeni oblik (honos)
2.njegov suparnik (honor)
3. kolektivno lice, sastavljeno od oblika koji
su stvorili tog suparnika. (honorem, orator,
oratorem)

Rado se smatra da je honor modifikacija honos-a

i da je honor iz ove poslednje reči izvukao
glavni deo svoje supstance. Ustvari, jedini oblik
koji nema nikakvog udela u nastanku honor-a je
upravo honos!
Dok fonetska promena ne uvede ništa novo, ni
analogija ne deluje. Dakle, prvo je trebalo da
honorem pređe u honosem, da bi analogija imala
razloga da deluje i vaspostavi pravilnost. 
Honor i honos su postojali jedno pored drugog
izvesno vreme. Ali, pošto jezik ne trpi dva
oblika za jednu ideju, stari oblik je zastareo i
nestao.Dakle, analogija na zamenjuje jedan oblik
drugim nego oni postoje paralelno dok se jedan
ne izgubi. Analogija često može da stvara oblike
koji ništa ne zemenjuju (koji nemaju neki
paralelni oblik koji će se kasnije izgubiti). Npr.
po uzoru na pension: pensionnaire, réaction :
réactionnaire, neko bi mogao da načini
interventionnaire ili répressionnaire, koji bi
značili «onaj koji je za intervenciju», «za
represiju». Ti novostvoreni oblici ništa ne
zamenjuju.
Promene tipa honor mogle bi se zvati formacije,
a promene tipa répressionnaire kreacije.

#Analogija – stvaralački princip jezika

Princip analogije se poklapa sa principom
lingvističkog stvaralaštva uopšte. Analogija
spada u gramatiku jer ona pretpostavlje svest i
razumevanje odnosa koji oblike međusobno
povezuju. Za razliku od fonetskih promena gde
ideja ne postoji, njena intervencija je nužna u
stvarima analogije.
Stvaranje koje je rezultat analogije na početku
pripada samo živoj reči.
Analogija se služi elementima koji već postoje u
jeziku. Tako da neka nova reč potencijalno već
postoji u jeziku (i pre nego što je stvorimo).
Njeno ostvarenje u živoj reči je beznačajna
činjenica u poređenju sa mogućnošću sa
oblikujemo tu činjenicu.(npr. mi od već
postojećih jezičkih jedinica možemo stvoriti reč
in-décor-able = «koji se na da ukrasiti»). Dakle,
analogija pravi razliku između jedinica da bi se
koristila njima. Zato je ona u celosti gramatička i
sinhronična.
To svojstvo analogije navodi nas na dve opaske
koje potvrđuju naše gledište o apsolutnoj i
relativnoj proizvoljnosti.
1.ukoliko se reči mogu rastaviti na delove, one
imaju veću sposobnost da proizvedu druge
 reči. proste reči su, po definiciji,
neproduktivne. Npr. magasim, arbre,
racine...itd. Dakle, u svakom jeziku ima i
produktivnih i jalovih reči ali u nejednakoj
srazmeri.
2.svako analogično shvatanje se može
prikazati kao operacija slična računu četrvrte
proporcionale, ali postoji i mogućnost
razlaganja reči na jedinice. Tako, da bi se
napravio indécorable, može se uzeti celina i
staviti u jednačinu:

pardonner : impardonnable, itd. = décorer : x

x = indécorable

ili se reč može razložiti na elemente: in-décor-

able.

Koja od ovih teorija odgovara stvarnosti?

Evropski gramatičari su se više bavili četvrtom
proporcionalom; a hinduska gramatika bi to
proučavala rastavljejući reč na elemente. U
svakom sanskritskom rečniku, glagoli su
poređani po redu koji im određuje njihov koren.
Glava peta
ANALOGIJA I EVOLUCIJA

Ništa ne ulazi u jezik a da nije bilo oprobano u

živoj reči. To naročito važi za analogične novine
koje, u početku, uvede neki pojedinac, onda ih
društvo prihvati. Ali, ima mnogo više novine
koje društvo ne prihvata i one ne posiaju deo
jezika. dečji govor ih je pun. Francuska deca
kažu viendre umesto venir; mouru umesto mort.
Iako samo mali deo tih novina bude prihvaćen i
uđe iz živog govora u jezik, ipak to od epohe do
epohe daje novu fizionomiju rečniku jednog
jezika. analogija zauzima glavno mesto u teoriji
razvoja.

#Analogičke novine simptomi promena

tumačenja

U raznim generacijama postoje različita

tumačenja jedinica kojima jezik raspolaže.
Postoji nekoliko faktora koji na to utiču:
Fonetske promene mogu da izmene reči tako da
one više ne mogu da se raščlane na elemente. O
tome je bilo reči u 2.glavi ove knjige. Pored
fonetskih promena, postoje i drugi faktori :
aglutinacija kao i raznorazne prilike van reči
koje mou da promene njenu analizu....
Najprimetnije i najvažnije dejstvo analogije je
zamena starih oblika, nepravilnih i zastarelih,
drugim, normalnijim, sastavljenim od živih
elemenata.

#Analogija princip obnavljanja i konzerviranja

Novine analogije više su prividne nego stvarne.

Jezik je tkanina pokrivena zakrpama
napravljenim od njene vlastite tkanine. Zbog
toga što se analogija koristi starim materijalom,
koji već postoji u jezika kako bi od njega
napravila izvesne novine, ona se može smatrati
konzervativnom. Analogija ne interveniše samo
kada su već dati materijali raspoređeni u nove
jedinice, nego i kada oblici ostaju nepromenjeni.
Dat je primer za latinsko agunt koje gotovo da
se nije menjalo do praga rimskog doba. Ta
nepromenjivost je takođe bila rezultat analogije
jer je oblik agunt ostajao solidaran sa sličnim
oblicima discunt, legunt...kao i sa drugima poput
agimus, agitis...
Dakle ag-unt se sastojao od dva elementa koji su
postojali i u drugim rečima. (m.k. to znači da
znak nije bio apsolutno proizvoljan, što otežava
njegovu promenu).
Jedini oblici na koje analogija nema nikakvog
uticaja su usamljene reči, kao vlastite imenice.
Pre svega, imena mesta (Paris, Genéve...) koja
ne dozvoljavaju nikakvu analizu, pa prema tome
ni tumačenje svojih elemenata. Kraj njih se ne
pojavljuje nikakva suparnička kreacija.

Glava šesta
PUČKA ETIMOLOGIJA

Kad narod pokušava da shvati neku reč koja mu

nije jasna, on je izobliči po uzoru na neku drugu
reč koja slično zvuči. Taj fenomen je dobio
naziv pučke etimologije. Na prvi pogled se ne
tazlikuje od analogije. Međutim, analogičke
konstrukcije su racionalne a pučka etimologija
postupa otprilike i uspeva da napravi samo
besmislice.
Nekoliko glavnih tipova pučke etimologije:
- reč dobija novo tumačenje a oblik ne biva
promenjen. Npr.starofrancuska reč soufraite
«oskudica» dala je pridev souffreteux koji se
danas vezuje za soufrir «patiti», s akjom
nema ničeg zajedničkog. Onda, lais je
gl.imenica od laisser «ostaviti», ali danas se
u lais vidi gl.imenica od légue «ostaviti u
nasleđe»...
- najčešći je slučaj da se jedna reč izobličava
de bi se prilagodila elementima za koje se
govorećim subjektima čini da ih u njij
raspoznaju. Npr. stari «hohdojč» je od
latinskog margarita načinio mari-greoz
«morski šljunak», kombinujuću dve već
poznate reči. Onda, latinsko carbunculus
«mali ugljen» dalo je na nemačkom
Karfunkel (asocijacijom na glagol funkeln
«svetlucati»), a na francuskom escarbuocle
(vezano za boucle «kopča»). Sad se javljaju
neki elementi Kar-, escal-. Oni ništa ne
znače. To su fragmenti koje pučka
etimologija nije mogla da protumači. Dakle,
Karfunkel i escarbuocle su pučke
etimologije koje su stale na pola puta.
Pučka etimologija i analogija imaju samo jedno
zajedničko svojstvo: i u jednom i u drugom
koriste se elementi značenja koje pruža jezik. U
svemu drugom oni su suprotni. Analogija uvek
pretpostavlja zaborav prethodnog oblika. I
analogija ne uzima od supstance znakova koje
zamenjuje. Kod pučke etimologije, uspomena na
stari oblik je polazna tačka izobličenja koju taj
oblik trpi. Dakle, u jednom je osnova uspomena
a u drugom zaborav. Pučka etimologija pogađa
neke retke, teničke, strane reči koje subjekti
nepotpuno asimiluju.

Glava sedma
AGLUTINACIJA

Pored analogije, i aglutinacija je bitan faktor

obrazovanja reči. Nijedan drugi način
obrazovanja reči (onomatopeja, reči koje je
skovao pojedinac bez intervencije analogije...)
se ne može ozbiljno uzeti u obzir. Aglutinacija
se sastoji u tome da dva ili više termina, koji su
se prvobitno međusobno razlikovali, ali su se
često susretali u sintagmi unutar rečenice,
srastaju u apsolutno jedinstvo koje je teško
analizirati. Evo nekoliko primera: tous jours →
toujours; au jour d'hui → aujourd'hui; dés ja →
déjà. Kad se izbliže pogleda, u tom se fenomenu
razlikuju tri faze:
1.nekoliko termina obrazuje sintagmu
2.aglutinacija u pravom smislu te reči (kada
ljudski duh tu sintagmu prihvata kao jednu
jezičku jedinicu)
3.u sintagmi se dešavaju određene fonetske i
akcenatske promene (npr. dolazi do
pomeranja akcenta...itd.)

#Aglutinacija i analogija

Upadljiv je kontrast između analogije i

aglutinacije.
1.u aglutinaciji se dve ili više jedinica
sintezom spajaju u jednu (npr. francusko
 encore od latinskog hanc horam) ili pak dve
podjedinice obrazuju samo jednu. U
analogiji se polazi on nizih jedinica da se od
njih napravi jedna viša.( Paganus je nastalo
od korena pag- i sufiksa –anus.)
2.aglutinacija deluje jedino u sintagmatičkoj
sferi. Nasuprot tome, analogija uzima u
obzir i sintagme i asocijativne nizove.
3.aglutinacija ne pretpostavlja ništa voljno i
aktivno. To je čisto mehanički proces, dok
analogija uključuje i inteligentnu delatnost,
nameru.

Termine složenice i izvedenice (derivati) treba

rezervisati isključivo za analogične kreacije.

Glava osma
DIJAHRONIČNE JEDINICE, IDENTITETI I
STVARNOSTI

Prethodno navedeni primeri analogije,

aglutinacije...itd, spadaju u domen obrazovanja
reči. Ali, sad su dati primeri iz sintakse:
indoevropski nije znao za predloge, nego se to
izražavalo određenim padežima. Isto tako, nije
znao za prefikse, već samo za rečce koje se
dodaju rečenici. (sad je, na osnovu toga, dat neki
primer na grčkom koji se menjao kroz razne
faze. Menjao se raspored jedinica u rečenici.
Dakle, uvek je korišćena ista supstanca, ali u
drugoj funkciji.
Problem dijahronične jedinice podrazumeva da
se povodom svakog događaja pitamo koji je
element neposredno podvrgnut promeni.
Jedinice iz dijahronične oblasti ne odgovaraju
nužno jedinicama iz sinhronične oblasti. Pojam
jedinice, dakle, razlikuje se u ove dve oblasti.
Dakle, jedinicu treba proučavati i u statičnom i u
razvojnom vidu.
Problem dijahroničnog identiteta – to znači
utvrditi da je neka jedinica ostala identična
samoj sebi ili se, pak, promenila. Da bismo
takve stvari utvrdili, moramo imati neki polazni
element iz druge epohe. Npr. u jednoj eposi smo
imali latinsko calidum a u drugoj francusko
chaud. Tvrditi da je calidum= chaud, zove se
fonetska identičnost. Međutim, sam zvuk
(fonična strana te dve reči) nije obrazloženje za
identitet. Dijahronični identitet dve tako različite
reči kao calidum i chaud, znači prosto-naprosto
da se prešlo od jedne na drugu kroz niz
sinhroničnih identiteta u živij reči, a da veza
koja ih spaja nikada nije bila prekinuta
sukcesivnim fonetskim promenama.

DODACI TREĆEM I ČETVRTOM DELU

A Subjektivna analiza i objektivna analiza

Analizu jedinica jezika koju svakog trenutka

izvode govoreći subjekti, možemo nazvati
subjektivnom analizom. Treba paziti da se ta
analiza ne pobrka sa objektivnom analizom koja
se zasniva na istoriji. U obliku kao što je grčko
hippos, gramatičar razaznaje tri elementa: koren,
sufiks i nastavak (hipp-o-s) a Grk samo dva
(hipp-os). Razlika između hipp-o-s i hipp-os je
razlika između dijahroničnog i sinhroničnog.
(objektivna analiza sabira sve promene, a
subjektivna se bavi samo jednim trenutkom).
Sad Sosir kritikuje Bopa i njegove učenike i to
staro shvatanje gramatike.
B Subjektivne analize i određivanje podjedinica

Ne može se postaviti metoda niti formulisati

definicije dok se ne postavimo u sinhronički
plan. Sosir to pokazuje izvesnim opažanjima o
rečima: prefiksima, korenima, radikalima,
nastavcima.

Nastavci su ustvari fleksija na kraju reči. Ali, i

nedostatak nastavka (m.k. nulta morfema) može
da igra istu ulogu kao i običan nastavak.
Odbacimo li nastavke, dobijamo temu fleksije
ili radikal, koji je zajednički element. Tako se
npr. u francuskim rečima roulis, rouleau, rouler,
roulage, roulement bez muke razaznaje radikal
roul- . Ali, postoje radikali raznih stepena. (neki
radikali se mogu još raščlanjavati). Kad dođemo
do radikala koji je nesvodljiv tj. ne može se više
raščlanjavati, to je koren. Koren je element u
kom zajednički smisao svih srodnih reči dostiže
maksimum apstrakcije i opštosti.
Jedna reč uvek pretstavlja neku relativno
određenu ideju , dok je koren opštiji i
apstraktniji. Nekad se može desiti da koren
izgleda isto kao radikal na koji je dodata nulta
morfema (tema sa sufiksom nula). Ali, to se ne
sme pobrkati! To su dve različite stvari koje su
fonično identične. (iste su samo po materijalnom
obliku).
Pravilne alternacije, naročito između
samoglasnika, pojačavaju više no što slabe
osećanje korena i podjedinica uopšte. To je
naročito izraženo kod semitskih korena gde su
alternacije vrlo pravilne i određuju mnoštvo
složenih suprotnosti. Kao primer je data
hebrejska perfekatska konjigacija glagola
qatala. Ja mogu da govorim o arapskom. 
Ovde je koren veoma upadljiv. Sadrži tri
suglasnika. U francuskom npr., osećanje korena
je veoma slabo razvijeno.
Određivanje korena, povlači za sobom
određivanje prefiksa i sufiksa. Prefiks je ono što
prethodi korenu a sufiks je onaj elemenat koji se
dodaje korenu da bi se napravio radikal ili
prvom radikalu da bi se od njega napravio
radikal drugog stepena. Taj elemenat može biti i
nula (m.k: nulta morfema). Izvlačenje sufiksa je
samo drugi vid analiza radikala.
I prefiks i sufiks mogu da imaju neki konkretan
smisao (npr. označavaju vršioca radnje) ili mogu
da imaju čisto gramatičku funkciju (npr.
označavaju ideju sadašnjeg vremena). Sosir kaže
da u našim jezicima (valjda misli na jezike
bliske francuskom) prefiks retko ima gramatičku
funkciju. Daje primer iz slovenskih jezika (na-
pisati).
Prefiks se razlikuje od sufiksa po tome što je
bolje omeđen i lakše se odvaja od celine reči.
(recommencer : commencer). U većini
slučajeva, ono što ostaje posle ukidanja nekog
prefiksa, čini i dalje potpunu reč. Neki prefiksi
funkcionišu kao slobodne reči: contre, mal,
avant, sur...
Sufiks se ne odvaja tako lak od korena i sam ne
funkcioniše kao slobodna reč.

C Etimologija

Etimologija nije ni posebna disciplina ni deo

evolutivne lingvistike. To je samo posebna
primena načela koja se odnose na sinhronične i
dijahronočne činjenice. Etimologija se vraća u
prošlost reči sve dik ne nađe nešto što ih
objašnjava. Etimologija je, dakle, pre svega
objašnjenje reči istraživanjem njihovog odnosa
sa drugim rečima. (m.k: tako se izvode opšti
zaključci o glasovnim promenama, promenama
smisla ...tj.svim promenama koje mogu da
zadese reč). Etimologija se ne zadovoljava time
da pravi usamljene reči. ona pravi istoriju
porodice reči kao i oblikovanih predmeta,
prefiksa, sufiksa... itd.

ČETVRTI DEO
GEOGRAFSKA LINGVISTIKA

Glava prva
RAZNOVRSNOST JEZIKA

Ono što prvo pada u oči u izučavaju jezika je

njihova raznovrsnost. Lingvističke razlike se
javljaju čim se pređe iz jedne zemlj u drugu ili iz
jedne oblasti u drugu. Poređenjem svog jezika sa
drugim i uviđanjem razlika, jedan narod postaje
svestan svog jezika. primitivni narodi su jeziku
videli naviku sličnu nošenju ošnje i oružja.
Termin idiom označava upravo jezik kao nešto
što odražava crte svojstvene jednoj zajednici (od
grčkog idioma), reči koja je vać imala smisao
«poseban običaj». U tome leži tačna misao koja
postaje zabluda ako se ide do toga da jezik nije
samo atribut jedne nacija već jedne rase, kao i
boja kože ili oblik glave.
Svaki narod veruje u superiornost svog idioma.
Čoveka koji govori drugim jezikom rado
smatraju nesposobnim da govori. Na ruskom i
srpskom reč Nemci za germanske narode znači
oni koji su nemi.
Tako je geografska raznovrsnost bila prva
konstatacija lingvistike. Ona je odredila početni
oblik istraživanja još kod Grka. Mada, grci su se
bavili sam razlikama između helenskih dijalekta.
Konstatovali su da njihov jezik ima sličnosti sa
latinskim, ali iz tog nisu izvukli nakakve
zaključke.
Naučna istraživanja su otkrila da neki jazici
imaju zajedničko poreklo. Grupa tako povezanih
jezika zove se porodicom. Moderna lingvistika
je jednu za drugom otkrila indoevropsku
porodicu, semitsku, bantusku (govore su u
južnoekvatorijalnoj Africi). Te porodice mogu
biti poređene među sobom sa ciljem da se
otkriju još neke veze. Pokušano je utvrđivanje
sličnosti između fino-ugarskog i indoevropskog,
između indoevropskog i semitskog...takva
istraživanja nailaze na mnoge prepreke jer je
teško bilo šta dokazati. M.Trombeti (Trombetti)
u delu L'unità d'origine dell linguaggio kaže da
univerzalna srodnost jezika nije verovatna, pa i
kad bi bila istinita ona se ne može dokazati zbog
suviše velikog broja promena koje su se desile.
Naravno, postoji i apsolutna raznolikost jezika.
uzmimo za primer kineski i indoevropske jezike.
Ipak, i oni se mogu međusobno porediti (njihov
gramatički organizam, sistem zvukova...)
Jezici koji su srodni lakše se porede. Ali i tu
postoje razni stepeni srodnosti. Jezici koji se
međusobno vrlo malo razlikuju zovu se dijalekti.

Glava druga
KOMPLIKACIJE GEOGRAFSKE
RAZNOVRSNOSTI

#Koegzistencija više jezika na istoj tački

Ovde se razmatra činjenica da dva jezika mogu
da žive jedan kraj drugog, da koegzistiraju a da
se ne pomešaju. Tu treba razlikovati va slučaja.
Prvo, može se desiti da se jezik novog naroda
učvesti pored jezika domorodaca. Tako, u Južnoj
Africi, pored nekoliko crnačkih dijalekata,
imamo i prisustvo holandskog i engleskog
jezika, kao rezultat dve uzastopne kolonizacije.
U irskoj se, npr, govori keltski i engleski; u
baskijskoj oblasti francuski, španski, baskijski; u
Makedoniji se susreću svi mogući jezici
izmešani na razne načine, zavisno od kraja:
turski, bugarski, grčki, albanski, rumunski.
Ti jezici nisu uvek sasvim pomešani. Nekad se
jadan jezik govori u gradovima, drugi na selu.
Najčešće je to slojevito slaganje jezika bilo
uzrokovano osvajanjem ali postoji i miroljubiva
kolonizacija. Imamo takođe slučaj nomadskoh
plemena koja sa sobom nose i svoj govor.
Npr.Ciganikoji, osobito u Mađarskoj, obrazuju
svoja sela. Proučavanja njihovog jezika su
pokazala da oni mora da su došli iz Indije u
nepoznato doba.
 #Književni jezik i lokalni idiom

Lingvističko jedinstvo može biti uništeno kad

prirodni idiom trpi uticaj književnog jezika.
Književni jezik nije samo jezik književnosti
nego vrsta kultivisanog jezika, bilo zvanično ili
nezvaničnog u službi cele zajednice. Prepušten
sam sebi, jezik bi se stalno cepao na dijalekte.
Zato se za književni jezik obično uzima neki od
dijalekata i on postaje prenosnik svega što bi
interesovalo jednu naciju kao celinu. Međutim,
književni jezik ne uspeva da se nametne odmah
tako da jedan deo stanovnoštva bude dvojezičan
(govori i jezikom svih i lokalnim govorom).
Da li zajednički jezik pretpostavlja upotrebu
pisma? Homerske pesme pokazuju da ne. Iako
su nastale u dobu koje se nije služilo pismom,
njihov jezik je konvencionalan i pokazuje sve
osobine književnog jezika.

Glava treća
UZROCI GEOGRAFSKE RAZNOVRSNOSTI
 #Vreme, bitni uzrok

Jedan jezik govori se na jednom ostrvu (na

jednoj omeđenoj teritoriji). Grupa ljudi sa tog
ostrva preseli se na drugo ostrvo. Jezik će se
drugačije razvijati na ta dva ostrva. Glavni
faktor promene nije prostor. Kolonisti su po
iskrcavanju govorili isti jezik kao i dan ranije,
kad su bili na prvom ostrvu. Geografsku
raznovrsnost treba posmatrati kroz prizmu
vremenske raznovrsnosti. Dakle, glavni faktor
promene je vreme. Istina, životna sredina, klima,
konfiguracija zemljišta, običaji...mogu uticati na
jezik. Znači, i sredina (tj.prostor) utiče na jezik
tj. na pravac kretanja. Zašto je, recimo, u prešlo
u ü a ne u o; i zašto se ta promena desila baš u
tom i tom trenutku na tom i tom mestu a ne
negde drugde? Ali, sama promena, ako
izuzmemo njen osobeni pravac i manifestacije,
zavisi samo od vremena. Isto tako, jedinstvo
srodnih idioma nalazi se samo u vremenu.

#Dejstvo vremena na kontinuiranom teritoriju

Uzmimo jednu jednojezičnu zemlju čije se
stanovništvo ne menja. Šta će se tu desiti?
1.pošto u jeziku apsolutna nepokretnost ne
postoji, jezik posle izvesnog vremena neće
biti identičan samom sebi.
2.razvoj neće biti jednolik na celoj površini
teritorije, već će se razlikovati od mesta do
mesta. To se uvek dešava i dovodi do
stvaranja raznih dijalekatskoh oblika. Taj
fenomen pokazuje dva glavna karaktera:
a)razvoj uzima oblik sukcesivnih i preciznih
novina koje se mogu nabrajati, opisivati i
klasifikovati shodno svojo prirodi
(morfološke činjenice,
leksikološke,fonetske, sintaksičke...)
b) svaka činjenica zbiva se na određenom
prostoru. Tu postoje dve mogućnosti. Prvo,
da neka novina pokriva celu teritoriju jezika
(Tada se ne stvara nikakva dijalekatska
razlika. Taj slučaj je najređi.). A drugo, što
se obično dešava, da promena pogađa samo
jedan deo teritorije.
Ako je jedan deo terotorije podlegao promeni
a→e, moguće je da se desila promena s→z na
istoj teritoriji ali u drugim granicama. I to
objašnjava raznolikost govora na svim
tačkama oblasti jednog jezika, kad je ovaj
prepušten svom prirodnom razvoju.

Iz svega ovog proističe da: ako u datom

trenutku jedan jezik vlada na celoj jednoj
teritoriji, posle par vekova, krajnje tačke te
teritorije neće se međusobno razumevati.
Nasuprot tome, stanovnici ma koje tačke i
dalje će razumevati govor susednih oblasti.

#Dijalekti nemaju prirodnih granica

Pojam prirodnog dijalekta neusaglašiv je sa

pojmom veće ili manje oblasti. Dve su stvari
moguće: ili se dijalekat definiše sveukupnošću
njegovih karaktera, i u tom slučaju treba se
držati jedne tačke na karti i uzeti u obzir govor
samo jednog mesta (čim se od tog mesta
udaljimo, ne nalazimo više sasvim iste
osobenosti). Ili, pak, možemo dijalekat
definisati samo jednim njegovim karakterom.
U tom slučaju dobijamo jednu površinu koja
se poklapa sa rasprostranjenošću činjenice o
kojoj je reč.
Istraživanje dijalekatskih karaktera bila je
polazna tačka radova lingvističke kartografije,
čiji je uzor Lingvistički atlas Francuske od
Žilijerona (Gilliéron). Valja spomenuti i
lingvistički atlas Nemačke od Venkera
(Wenker). Kartaje vrlo pogodna za prikazivaje
i istraživanje dijalekatskih karaktera. Naravno,
da bismo prikazali sve dijalekatske karaktere
jedne oblasti (fonetski, leksikološki,
morfološki...), ta oblast mora biti prikazana
više puta. Takva istraživanja zahtevaju čitavu
organizaciju, ankete sa upitnicima, pomoć
mesnih saradnika...itd. Lingvistički atlasi
pružaju materijale za rad na dijalektologiji.
Granice dijalekatskih karaktera nazvane su
«izoglosne linije» ili «izoglose» ali Sosir kaže
da je bolji termin «talasi novačenja». Data je
slika
J. Šmita (Schmidt):

Kad se baci pogled na lingvističku kartu, vidi

se da se ponekad dva-tri talasa skoro
poklapaju, čak spajaju u jedan na izvesnim
delu putanje. Tačke a i b čine dva jasno
različita govora a ove krivudave linije su
granice između njihovih dijalekatskih
karakteristika. Negde se granice poklapaju.
Ako ima mnogo takvih poklapanja, može se
govoriti o dijalektu.

# Jezici nemaju prirodnih granica

U čemu je razlika između jednog jezika ili

jednog dijalekta? Teško je reći. Često se neki
dijalekat naziva jezikom zato što je proizveo
književnost (npr.portugalski, holandski). Za
lica koja se međusobno ne razumeju, kaže se
da govore različite jezike. Bilo kako bilo, za
jezike koji su se razvili na jedinstvenoj
teritoriji sred nenomadskog stanovništva,
mogu se konstatovati iste činjenice kao i za
dijalekte, samo u većem razmeru.i tu opet
srećemo talase novačenja koji sada obuhvataju
teren koji je zajednički nekolikim jezicima.
Kao što nema prirodne granice dijalekata, tako
nema ni prirodne granice jezika. Kao što ne
možemo tačno reći gde se završava jedan
dijalekat a počinje drugu, tako se ne može
povući granična linija između nemačkog i
holandskog, francuskog i italijanskog...itd.
granice mogu biti samo konvencionalne, a u
praksi one izgledaju kao na prethodnoj slici ↑.
Nagli prelazi od jednog jezika na drugi vrlo su
česti. To je zato što su nepovoljne prilike
sprečile opstanak postepenih prelaza. Tu je
glavni faktor pomeranje stanovništva.
Indoevropska porodica je karakterističan
primer tih kretanja. Slovenski zakoračuje na
iranski i germanski. Germanski je kao karika
između slovenskog i keltskog koji je povezan
sa italičkim. Italički posreduje između
keltskog i grčkog...itd. na osnovu ovih
podataka, jedan lingvista može da utvrdi i
geografski položaj svih tih idioma. Ali, kad
posmatramo granicu između dve grupe
idioma, npr. germansko-slovensku granicu,
nailazimo na nagli skok, bez ikakvog
postepenog prelaza: ta dva jezika se sudaraju
mesto da se utapaju jedan u drugi. To je zato
što su nestali posredni dijalekti.to je zato što
su se ovi narodi selili i međusobno osvajali
jedni druge. (Prelaz nije bio postepen. Da je
bio, očuvali bi se posredni dijalekti).
Prelazni govori se gube i zbog toga što se
zajednički jezici sve više šire na njihov račun.

Glava četvrta
ŠIRENJE LINGVISTIČKIH TALASA

# Snaga «intercourse»-a i lokalizam

U svakoj ljudskoj masi deluju:

 - partikularistički duh tj.lokalizam (čini da uža
lingvistička zajednica ostane verna tradicijama
koje su se u njenom krilu razvile. To su one
navike koje svaka individua stiče u svom
detinjstvu).
- «intercours40» (primorava ih da opšte
međusobno, da idu na druga mesta, da se
okupljaju na sajmovima, uoči praznika...)
«Intercours» može da deluje negativno
(sprečava dijalekatsko komadanje, gušeći
novinu koja se javlja na izvesnoj tački) i
pozitivno (pospešuju jdinstvo prihvatajući i
šireći tu novinu). Ovaj drugi oblik
«intercourse»-a opravdava izraz talas kao
oznaku geografskih granica jedne dijalekatske
činjenice. Izoglosematska linija 41 predstavlja
krajnju ivicu jedne poplave koja se širi, no
koja takođe može i da se povuče natrag.
«Intercourse» deluje tako da se u jeziku
stvaraju neprimetni postepeni prelazi (nisu
nagli prelazi kao prilikom pomeranja
stanovništva).
Mesto gde je neka novina nastala je žarište.
Npr.nemačko t je prešlo u ts. Ta promena je
40
Treba da se čita /interkors/
41
= izoglosa
nastala u žarištu i od žarišta polaze talasi koji
se šire i zrače. Na mestu nastanka (tj. u
žarištu), promena t→ts je fonetska činjenica a
ona se drugde ustanovljava samo geografski, i
to zarazom. Novina teži da zrači oko svoje
polazne tačke i da vodi borbu sa prvobitnim t
ili sa nekim drugim znacima koji su mogli
proisteći iz t na nekim drugim tačkama.

Ranije smo videli da je činilac vreme dovoljan

da objasni geografsku raznovrsnost. Sada
vidimo da se to može u potpunosti objasniti
samo se uzme u obzir mesto gde je novina
nastala.

Dakle, fonetičar treba da pravi razliku između

žarišta novine, gde jedan fonem evoluira
jedino na osi vremena, i područjâ zaraze koja,
zaviseći u isti mah i od prostora i od vremena,
ne mogu intervenisati u teoriji čisto fonetskih
činjenica.

# Obe snage svedene na jedan princip

Kad imamo jednu tačku (minimalna površina
koja se može zamisliti kao jedna tačka. Npr.
jedno selo), lako je razaznati šta zavisi od
svake od prisutnih snaga, lokalističkog
mentaliteta i «intercourse»-a. Jedna činjenica
može zavisiti samo od jedne od tih snaga, sa
isključenjem druge. Svako karakter koji je
zajednički sa nekim drugim govorom potiče
od «intercourse»-a, a svaki karakter koji
pripada samo govoru tačke o kojoj je reč
potiče od snaga lokalizma.
Međutim čim je u pitanju ne jedna tačka nego
veća površina (npr.jedan srez), više se ne
mpže reći na koji od oba činioca se odnosi dati
fenomen. Ono što diferencira srez A
zajedničko je svim njegovim delovima; tu
deluje njegova partikularistička snaga, ona
koja ne dozvoljava tome srezu da podražava
nešto iz sreza B i što ne dozvoljava srezu B da
podražava srez A. Ali, i snaga koja ujedinjuje
odnosno «intercourse» takođe deluje i
manifestuje se u odnosu na razne delove A
(A1, A2, A3...itd). dakle, deluju obe snage ali
je nemoguć predvideti šta će proisteći iz tog
 delovanja. (m.k: koja će snaga imati jači
intenzitet).

# Lingvistička diferencijacija na odvojenim

teritorijama

Jezik koji se paralelno razvija na dve teritorije.

To je vrlo čest slučaj. Npr. germanski je prodro s
kontinenta na Britanska ostrva a njegov razvoj
se udvostručio. Francuski je presađen u Kanadu.
Diskontinuitet nije uvek posledica kolonizacije
ili osvajanja. On može da nastane takođe
izolacijom: rumunski je izgubio dodir sa
latinskom masom usled prodora slovenskih
masa.
Prvi indoevropeanisti su jedino u geografskoj
pocepanosti videli uzrok diferencijacije raznih
indoevropskih jezika. Oni su imali mnoge
zablude kojih se oslobodio J.Šmit (Schmidt) u
delu Verwandschaftsverhältnisse der
Indogermanen, uvodeći teoriju kontinuiteta ili
talasa. Tada se shvatilo da je cepanje na mestu
dovoljno da se objasne uzajamni odnosi između
indoevropskih jezika, i da nije bilo potrebno
uzimati da su razni narodi napušteli svoje
položaje; dijalekatske diferencijacije mogle su se
i morale su se desiti pre no što su se nacije
razišle u raznim pravcima.
Ali, teorija talasa suprotstavlja se teoriji seoba,
iako je nužno ne isključuje. Neki narod se otcepi
od svog stabla seobom. Odlazi na drugu
teritoriju i tamo se njegov jezik menja na
određen način. Pitanje je: da li bi te promene u
jeziku nastale i pod uslovima geografskog
kontinuiteta? Možda. Videli smo da geografski
kontinuitet ne može da spreči promene u jeziku.

PETI DEO
PITANJA RETROSPEKTIVNE LINGVISTIKE

ZAKLJUČAK

Glava prva
DVE PERSPEKTIVNE DIJAHRONIČNE
LINGVISTIKE

Sinhronična lingvistika može da ima samo jednu

perspektivu, perspektivu govorećih subjekata.
Pa, prema tome, i samo jednu metodu. Ali,
dijahronična lingvistika ima dve perspektive:

- prospektivnu perspektivu (ona prati tok

vremena, tok događaja. Nju upotrebljavamo
npr. da napišemo jedno poglavlje istorijske
lingvistike, da obradimo neku tačku istorije
jednog jezika. Metoda se sastoji jedino u
tome da se kontrolišu dokumenti kojima se
raspolaže. Vrši se posmatranje i kritika
dokumenata).

Ali to je često nedovoljno dijahroničnoj

lingvistici. Zato ona ima i:

- retrospektivnu perspektivu (ona se kreće uz

tok vremena, oslanja se na poređenja.
Zahteva rekonstruktivnu metodu. Ne može
se rekonstruisati primitivni oblik jednog
usamljenog znaka. To je moguće ako imamo
dva znaka koje poredimo. Rekonstrukcija je
lakša ukoliko imamo više članova
poređenja).

Glava druga
NAJSTARIJI JEZIK I PROTOTIP

Sosir kritikuje to što su stari lingvisti pridavali

sanskritu preveliku pažnju budući da je on
najstariji spomenik indoevropskog, pa su ga
uzdigli do prototipa.

Kada se govori o jeziku starijem od nekog

drugog, na šta se misli? Ima tri tumačenja:
1.polazna tačka jednog jezika. ali, nema jezika
kome se može odrediti starost jer je svaki
jezik produžetak onog što se pre njega
govorilo. (Gaston Paris je sa pravom ustao
protiv mišljenja da postoje jezici majke i
jezici ćerke. To shvatanje pretpostavlja
prekide a jezik se menja i razvija u
kontinuitetu).
2.jedno stanje jezika se otkrilo u starijoj eposi
nego neko drugo. Npr. ta vremenska
prednost nema nikakvog značaja. O
litvanskom prve podatke imamo iz 1540. a o
peleoslovenskom iz 10.veka. vremenska
prednost ima značaja samo kad su u pitanju
jezici koji su se razvili jedan iz drugog.
 3.reč «stari» može najzad da označava jedno
arhaično stanje jezika, tj. stanje čiji su oblici
bliži prvobitnom uzoru, bez obzira na
pitanje datuma.

Glava treća
REKONSTRUKCIJE

# Njihova priroda i njihova svrha

Poređenje je jedini način da se rekonstruiše.

Poređenje nema druge svrhe no da bude
rekonstrukcija.
Cilje rekonstrukcija nije da rekonstruišu jedan
oblik njega radi (što bi bilo prilično
besmisleno), već da kristališu, da sažmu
izvestan skup zaključaka o izvesnom jeziku,
što bi unapredilo nauku. Rekonstrukcija
objašnjava i osvetljava mnoge promene u
jeziku.
 # Stepen sigurnosti rekonstrukcija

Stepen sigurnosti rekonstrukcija zavisi od

relativne sigurnosti koja se može pripisati
delimičnim restitucijama koje učestvuju u toj
sintezi.

Glava četvrta
SVEDOČANSTVO JEZIKA U
ANTROPOLOGIJI I PREISTORIJI

# Jezik i rasa

Mnogi smatraju da, zahvaljujući

retrospektivnoj metodi, pored saznanja o
jeziku možemo osvetliti antropologiju,
etnologiju i praistoriju. Sosir smatra da u tome
ima veliki deo iluzije. Evo npr, rasa.
Germanska rasa je visoka rastom, ima
izduženu lobanju i svetlu put. Oni govore
germanskim jezikom. Ali, nisu svi pripadnici
te rase tako visoki i zgodni. Ima i nekih koji
uopšte ne liče na germansku rasu. To ih ne
sprečava da idalje govore germanskim
jezikom. Rasa nam ništa ne govori o jeziku. Ni
obrnuto.Antropologiju i jezik nije nužno
suprotstavljati jer svako ima svoja zasebna
saznanja.

#Etnizam

Pod terminom etnizam podrazumevamo

jedinstvo vere, civilizacije, zajedničke
odbrane..itd. koje se može ustanoviti čak i
među narodima različitih rasa i u odsustvu
svake političke veze. Veza između jezika i
etnizma je sledeća: jezička zajednica čini
etničko jedinstvo i obrnuto.
Kad je reč o etničkom jedinstvu, treba pre
svega ispitivati jezik. Evo primera: ako
hoćemo da utvrdimo etničko jedinstvo
nekolikim narodima, možemo se pozvati na
sve što su oni ostvarili: spomenike, verske
obrede...itd.pa da opet ne budemo sigurni, ali
samo četiri retka nekog teksta na jeziku tog
naroda može to da dokaže ili, pak, opovrgne.
činjenica da je postojao indoevropski jezik,
dozvoljava nam zaključimo postojanje jednog
prvobitnog etnizma narodâ koji i danas govore
te jezike.

# Lingvistička paleontologija

Međutim, ako nam jezička zajednica

dozvoljava da tvrdimo postojanje društvene
zajednice, da li nam jezik dozvoljava da
upoznamo prirodu tog zajedničkog etnizma?
Najznačaji pokušaj rekonstrukcije etnizma na
osnovu jezika dao je Adolf Pikte u delu Les
Origines indo-européennes. On je pokušao da
rekonstruiše čak i biljke, domaće životinje,
oruđe, oružje, društvrni život...itd. kod
Arijevaca. Tako inagurisana nauka nazvana je
lingvističkom paleontologijom. (m.k: mogu da
pomenem da je odsustvo reči koje označavaju
neke biljke u arapskom, ukazalo na to da su
živeli u pustinji. Ovo mogu da ubacim i u tezu
jer Muftić navodi silne nazive za biljke kao
strane reči. Dakle, Arapi su morali da ih
pozajme.)
Sosir smatra da jezik nije podoban da daje
informacije te vrste zato što:
 Prvo, nesigurnost etimologije (retke su reči
čije je poreklo tačno utvrđeno)
Drugo, zabluda je misliti da nedostatak neke
reči dokazuje da prvobitna civilizacija nije
poznavala stvar koju ta reč označava. Možda
se u nekom jeziku nešto izražavalo drugim
sredstvima.Osim toga, značenja reči se
menjaju i evoluiraju.
Treće, mogućnost pozajmica. Neka reč je
mogla ući u naknadno, u isto vreme kad i je i
pojam koji ta reč označava ušao u neki narod.
Dakle, istraživač ne sme misliti da je ta reč to
oduvek i da je taj narod imao taj pojam u
svojoj prapostojbini.

Sve to ne znači da se neke informacije poput:

termina srodstva, životinja...ipak ne mogu
saznati iz jezika. Mogu.

# Lingvistički tip i mentalitet društvene skupine

Da li jezik jednog naroda oslikava njegv

mentalni tip? Sosir smatra da ne. Dat je primer
«konstruisanog stanja» u hebrejskom. (m.k: to ja
status constructus). Ja ću dati primer iza
arapskog. «Reč božja» na arapskom je ‫ كلمة هللا‬. to
bi Francuzi rešili predlozima. («la parole de
Dieu»). Da li to nešto otkriva o semitskom
mentalitetu? Ne. I starofrancuski je imao slični
konstrukciju koja je kasnije nestala, gubljenjem
padeža.

Glava peta
PORODICE JEZIKA I LINGVISTIČKI
TIPOVI

Nijedna porodica jezika ne pripada po zakonu i

zauvek jednom lingvističkom tipu. To je zato što
jezici evoluiraju. Evolucijom, jezik može
potpuno da promeni lingvistički tip. Zato, ne
treba govoriti o lingvističkim tipovima nego o
transformacijama koje su više-manje zajedničke
raznim jezicima iste porodice. Tako je, npr,
postepeno slabljenje fleksionalnog mehanizma
karakteristično za indoevropske jezike.
Slovenski jezici su se najbolje branili, a engleski
je sveo fleksiju tako reći, ni na šta.
Izvesna osobina prototipa može se izgubiti u
nekom od izvedenih jezika. Čak se može desiti
da se crte zajedničke svim predstavnicima jedne
porodice ne nalaze u prvobitnom jeziku.
Npr.uralo-altajski sa svojom vokalnom
harmonijom. Vok. harm. Nije postojala u
prvobitnom jeziku. (ovo je vrlo osporavano).
Utvrdilo se takođe da kineski jezik nije uvek bio
jednosložan.
Govori se o raznim karakteristikama semitskih
jezika: skoro potpuno odsustvo složenica,
ograničena upotreba derivacije, slabo razvijena
fleksija, , troknsonantizam. Mada, utvrdilo se da
konsonantizam korena postoji i u
indoevropskim.
Poslednja rečenica Sosirove knjige je: jedini i
pravi predmet lingvistike jeste jezik posmatran
sam po sebi i sam za se.