76. Sosir, F. de: Opšta lingvistika, (II izd.). Nolit, Beograd, 1989.

(Bugarski je naveo izdanje iz 1977. a to je takođe II izd.)

Preveo i napisao uvod : Sreten Marić.
Naslov originala: Ferdinand de Saussure, Cours de Linguistique Générale, Payot, Paris, 1949.
UVOD:
Antropologija, sociologija, ekonomija i druge društvene nauke trpe od kompleksa manje vrednosti pred
egzaktnim tj. prirodnim naukama. Nemaj sigurne metode i tačno omeđene granice svojih oblasti. Onda se javlja
strukturalna lingvistika kao jedna od prvih nauka koje se bave čovekom i njegovim manifestacijama a koja je
uspela da nađe objekt svog interesovanja, da omeđi svoje granice. Čak, ona je svoj objekt (predmet interesovanja)
učinila podobnim matematizovanju, što je najviši cilj egzaktnih nauka.
Klod Levi-Stros je bio tvorac strukturalne antropologije koji je bio inspirisan strukturalnom lingvistikom a, pre
svega, fonologilom. On je proučavao tzv.primitivne ljudske zajednice.
Ako egzaktne nauke hoće da hoće da provere neku teoriju, one uvek mogu da ponove eksperiment. Ali, ako mi
znamo nešto o Grcima, Francuzima...to ne znači da znamo nešto i o nekim Indijancima iz nekog tamo plemena. I
to ne možemo proveriti eksperimentom. O tome imamo samo svedočenja nekog naučnika koji se time bavio i koji
je jedini podrobno upoznat sa životom određenog plmena.
Sosir je začetnik moderne lingvistike.
Govoreći o strukturi u jeziku, Sosir koristi reč sistem. Mada, ponekad se govori i o strukturi sistema. Struktura je
najčešće definisana kao celina sastavljena od delova, takvih da svaki od njih zavisi od ostalih, da se svi uzajamno
uslovljavaju. Hjemslev je strukturu nazvao: «autonomni entitet internih zavisnosti».
Sosir je tvorac strukturalne lingvistike.
Rođen 1857. u Ženevi, u svojoj 21.godini, publikovao je svoj prvi rad Mémoire sur le système primitif des
voyelles dans les langues indo-européenes. (m.k: voyelles su vokali) To je rasprava o fonetici čije su hipoteze
potvrđene tek nekoliko desetina godina kasnije na novootkrivenom hititskom jeziku. Benvenist kaže da je u tom
delu Sosir našao da indoevropski samoglasnički sistem sadrži više a. Ta različita a su važna lingvistici, jednako
kao čestice nuklearnoj fizici. Sosir je radio kao profesor u Ecole des Hautes Etudes u Parizu a kasnije i kao
profesor lingvistike u Ženevi. Ništa nije pisao osim nekih članaka. Bio je ubeđen da lingvistiku treba menjati «od
temelja do krova». Isticao je neophodnost reformisanja tekuće terminologije. On podvlači priličnu ništavnost
(vanité) svega što se može učiniti u lingvistici. Umro je 1913. Njegovi učenici, Bali i Seše, su sakupili njegove
zabeleške sa predavanja koje su objavljene pod naslovom Kurs opšte lingvistike. Ono što je on uspeo je da u
jeziku, kao jednoj nepreglednoj pojavi, pronađe jedan uži predmet tj. oblast koja se može omeđiti, koja je
pregledna i obuhvatna, dostupna analizi i definiciji. Tj. jedan naučno obradiv predmet. Tako je postavio granice
moderne lingvistike.
Cela kultura predstavlja carstvo znakova. Bilo da su to vojni ili saobraćajni znaci, odeća, običaji...ili jezik. Sosir
predlaže da nauku o znacima nazovemo semiologijom (od grčkog semeion, znak). Lingvistika bi bila samo
posebna grana te nauke, nauka o jeziku. Dakle, semiologija bi bila nauka o znacima a lingvistika ( uži pojam)
nauka o jeziku.
Jezik kao ljudsku sposobnost govora (Langage, Faculté de langage) podelio je na jezik (langue) i živu reč
(parole).
Živa reč obuhvata sve što je konkretni čin govorećeg subjekta, sve što je individualno i stvaralačko u govoru. Od
njegovog psiho-fizičkog obavljanja do slobodnih kombincija besede ( discours). Ona je «i instrument i proizvod
jezika».
Jezik je društvena institucija, kodificiran i fiksiran vid govora, skup entiteta koji stoje na izbor za slobodne
kombinacije besede. On se zasniva na prećutnom i besvesnom ugovoru ljudi u jednoj zajednici. To je skup pravila
i propisa koji, u krugu date zajednice i u datom stanju jezika, određuju upotrebu zvukova, oblika, sintakse i
leksike.
Tako shvaćen, jezik je sistem. I to nadindividualan sistem, nigde konkretno ostvaren. Jer svako konkretno
ostvarenje spada u živu reč. Dakle, jezik je apstrakcija čije postojanje jeste uslov opštenja među ljudima.
Jezik je bitna a živa reč samo sekundarna pojava. Jezik, takav kakvim ga Sosir definiše, pogodan je da bude
idealan naučni predmet. S druge strane, živa reč je neobuhvatljiva i samim tim nepodobna da bude predmet
naučne discipline.
Sosir smatra de se jezik i živa reč ne mogu istovremeno izučavati. Za njega je lingvistika isključivo nauka o
jeziku (langue).
Kao što razdvaja jezik i živu reč kao «stvari apsolutno različite», tako razdvaja i sinhroniju i dijahroniju.
Sinhronična lingvistika (statična, deskriptivna) izučava stanje, odnosno sistem jezika.
Dijahronična lingvistika (evolutiva, istorijska) izučava promene u jeziku tokom vremena.
On energično insistira na nepovezivosti te dve lingvistike, pridajući neuporedivo veću važnost sinroniji.
Promene koje nastaju u dijahroniji nemaju veze sa sistemom. Jezik je mehanizam i on funkcioniše nezavisno od
diajhronijskih činjenica. Kada jedna dijahronijska činjenica utiče na sistem jezika, «ona nema nikakve unutrašnje
veze sa posledicama koje iz toga proističu».
Ovakav Sosirov stav su pobijali mnogi eminentni lingvisti- strukturalisti poput Jakobsona, Benvenista, Martinea...
Taj sosirovski stav da «dijahronični fenomeni nemaju nikakve veze sa sistemima» tj. stav o rascepu između
procesa i sistema uticaće na sve strukturalističke discipline. Na Levi-Strosa ...itd.
Jezik kao sinhronija je pogodan da se definiše kao homogen, zatvoren sistem, kao «model inteligibilnosti» i da
postane predmet naučne analize. A taj sistem, po Sosiru, je sistem znakova koji izražavaju ideje.
Znak (Signe) je dualan i binaran, definisan istovremeno i svojom suprotnosti drugim znacima i činjenicom da je
«psihički entitet sa dva lica», diferencijacija između oznake i označenog ( signifiant i signifié, u skolastici
signatum i signans). Oznaka i označeno zajedno daju znak koji je proizvoljan tj.nemotivisan nečim spoljnim,
nečim materijalnim. Ideja ni ne postoji bez ovaploćenja u oznaci. Prema Sosiru, odnosi izmedju znakova su
sintagmatski i paradigmatski.
Ono o čemu Sosir ne govori u Kursu ali što je i kod njega implicitno prihvaćeno je nešto što je Amerikanac Boas
formulisao 1908.godine
Govori se i o strukturalizmu ali se ne mogu izvući nikakve beleške. Mislim da nije ništa bitno.

Predgovor za prvo izdanje

Š.Bali i Alb. Seše, učenici Ferdinanda de Sosira govore o tome kako su sakulili građju od tri kursa o opštoj
lingvistici koje je de Sosir održao. Većinu svojih beležaka sa predavanja on je uništavao, tako da im je Sosirova
supruga malo toga dala. Mnogo informacija su uzeli i iz zabeležaka studenata koji su dolazili kod Sosira na
predavanja.

Predgovor za drugo izdanje

Ne sadrži nikakve promene u odnosu na 1.izdanje
Š.B. i Alb.S.

Predgovor trećem izdanju

Osim nekoliko sitnijih ispravki, ovo izdanje je verno prethodnom.
Š.B. i Alb.S.

UVOD
Glava prva
OSVRT NA ISTORIJU LINGVISTIKE

Lingvistika je prošla kroz tri faze dok nije shvatila šta je njen pravi i jedini predmet.
1. faza: Počelo se s onim što se nazivalo «gramatikom» a što su ustanovili Grci a kasnije nastavili uglavnom
Francuzi. Zasnivalo se na logici i bilo lišeno svakog naučnog i nezainteresovanog pogleda na jezik. Cilj te
«gramatike» je bilo razlikovanje pravilnih od nepravilnih oblika. To je bila normativna discilina.
2. faza: Obeležena je pojavom «filologije». Iako je u Aleksandriji postojala jedna «filološka» škola, ovaj
termin se pre svega vezuje za naučni pokret koji je stvorio Fridrih Avgust Volf (Friedrich August Wolf),
godine 1777. Filologija u prvom redu teži da ustanovi, objasni i tumači tekstove. Ona se bavi i književnom
istorijom trudeći se da uporedi tekstove iz raznih epoha, utvrdi posebni jezik svakog pisca, dešifruje spise
na kakvom drevnom jeziku...Nedostatak filologije je taj što se suviše vezuje za pisani tekst a zapostavlja
živi jezik.
3. faza: je pocela kad se otkrilo da se je jezici mogu medjusobno uporedjivati. Tako je nastala komparativna
filologija ili "uporedna gramatika". Godine 1816. pojavljuje se delo Franca Bopa (Bopp) "Sistem promena
glagola u sanskritu" gde on ispituje slicnosti izmedju sanskrita, germanskog, grckog, latinskog...itd
Iako Bopp nije bio prvi koji je uocio te slicnosti i prihvatio da svi ti jezici cine jednu porodicu (to je
uradio W.Jones, umro1794.),ipak je on (Bopp) prvi shavtio da ti jezicki odnosi mogu postati predmet
jedne autonomne nauke. Otkrice sanskrita, pored grckog i latinkog, dalo je osnovu za šira izucavanja.
Pored Boppa, značajni su i Jakov Grim (Grimm), osnivač germanistike koji je napisao «Nemačku
gramatiku», Pot (Pott) koji se bavio etimologijom, Kun (Kuhn), Benfej (Benfey), ...itd.
Naročito su značajni: Maks Miler (Müller), G. Kurcijus (Curtius) i August Šlajher (Schleicher) koji su
mnogo doprineli razvoju komparativnih studija. Miler je napisao «Predavanje iz nauke o jeziku). U
svojim «Načelima grčke etimologije», Kurcijus je bio jedan od prvih koji je izmirio uporednu gramatiku
sa klasičnom filologijom. Pošto je ova poslednja sa nepoverenjem posmatrala napredak nove nauke.
Šlajherov «Kratki pregled uporedne gramatike indogermanskih jezika» (1801.) predstavlja svojevrsnu
 sistematizaciju nauke koju je osnovao Bopp.To delo je dugo bilo od velike koristi. Ono najbolje evocira
fizionomiju komparatističke škole, koje predstavlja prvi period indoevropske lingvistike.
Dakle, komparatistička škola je otkrila jedno novo polje ali nije uspela da osnuje pravu nauku o jeziku.
Prva greška ove škole je ta što se nikada nije zapitala kakav je smisao poređenja koja je pravila i šta znače
odnosi koje je otkrivala. Umesto da bude istorijska, ona je bila čisto kaomparativna. Sad su opisani
pogrešni zaključci koje je izneo Šlajher. Tiču se vokala u indoevropskim jezicima. Nebitno.
Nakon mnogih zabluda o jeziku i pogresnih rasudjivanja, negde oko 1870.godine, pocelo se uvidjati da je
srodnost jezika samo jedan od lingvistickih fenomena i da je poredjenje samo jedan od metoda
utvrdjivanja cinjenica.
Lingvistika u pravom smislu nastala je iz proucavanja romanskih i germanskih jezika. Romanske jezike je
bilo najlakse proucavati zbog toga sto je latinski bio poznat a postojalo je i mnostvo pisanih dokumenata
pomocu kojih se mogao pratiti razvoj jezika. Romanska proucavanja koja je otpoceo Diez (napisao
gramatiku "Gramatika romanskih jezika"), doprinela su tome da se linvistika priblizi njenom pravom
predmetu. Germanistika se takodje razvijala zahvaljujuci pisanim dokumentima pomocu kojih je
rekonstruisan razvoj iz protogermanskog u druge, mladje jezike.
Prvi podsticaj dao je Amerikanac, Vitni (Whitney) autor «Života jezika». Zatim je stvorena škola
neogramatičara (Junggrammatiker) čije su vođe bili Nemci: K. Brugman (Brugmann), H.Osthof
(Osthoff), germanisti V. Braun (W. Braune), E. Sivers (Sievers), H. Paul, slavista Leskin (Leskien), itd.
Njihova je zasluga u tome što su sve rezultate poredjenja postavili u istorijsku perspektivu i tako povezali
činjenice u njihovom prirodnom redu. Zahvaljujući njima, u jeziku se nije više video organizam koji se
sam od sebe razvija već proizvod kolektivnog duha lingvističkih grupa.

Glava druga
PREDNOST I ZADATAK LINGVISTIKE; NJENI ODNOSI SA NAUKAMA U VEZI S NJOM
Predmet lingvistike sačinjavaju pre svega sve pojave ljudskog govora (langage humain), bilo da reč o
divljim ili civilizovanim narodima, bez obzira na doba, bez obzira na to da li je govor pravilan...itd Dakle,
reč je o svim oblicima izražavanja. Naravno, pošto govor vrlo često izmiče posmatranju, lingvista mora
voditi računa i o pisanim tekstovima.
Zadatak lingvistike je:
1. Da dâ opis i istoriju svih jezika do kojih može doći. To znači da treba da sačini istoriju porodica jezika
i da rekonstuiše (ukoliko je to moguće) prvobitne jezike svake porodice.
2. Da istraži koje su snage na delu, stalno i univerzalno, u svim jezicima i da izluči opšte zakone na koje
se mogu svesti sve posebne pojave istorije.
3. Da samu sebe ograniči i definiše.
Lingvistika je usko povezana sa mnogim naukama. O tome će još biti reči...
Kakva je korist od lingvistike? O tome Sosir nije rekao ništa konkretno. Korist postoji ali niko nema o
tome jasne ideje.

Glava treća
PREDMET LINGVISTIKE

# Jezik; njegova definicija

Dok druge nauke obrađuju unapred date predmete, koji se onda mogu posmatrati sa raznih tačaka gledišta, u
našeg nauci nema ničeg sličnog. Daleko od tog ta predmet prethodi tački gledišta. Pre bi se reklo da tačka gledišta
stvara predmet. Koje od toga prethodi ovom drugom, teško je reci. Lingvistički fenomen stalno pokazuje dva lica:
1.Slogovi koje artikulišemo jesu akusticki utisci koje primamo ušima. To znači da se jezik ne može svesti na zvuk
niti se zvuk može odvojiti od artikulacije. Takođe se pokreti glasovnih organa ne mogu definisati ako se
apstrahira akustički utisak. (m.k: jezik je spoj artikulacije glasovnih organa i akustičkog utiska koji primamo).
2.Ali zvuk nije prosta stvar koja postoji radi sebe samog. Zvuk (za koji smo već rekli da čini jedno akustično-
vokalno kompleksno jedinstvo) sa idejom obrazuje kompleksnu celinu. (m.k: zvuk i ideja čine jednu fiziološku i
mentalnu celinu tj.čine govor).
3.Govor ima jedan individualni i jedan društveni vid i jedan bez drugog se ne može zamisliti.
4.Govor u svakom trenutku implicira istovremeno jedan utvrđeni sistem i jedan razvoj. On je svakog trenutka
jedna ustanova sadašnjosti i jedan proizvod prošlosti.
Zbog svih tih dvojnosti, nije lako prići pitanju niti dobiti integralni predmet lingvistike. Rešenje je: treba se
postaviti, od samog početka, na teren jezika i uzet jezik za normu svih drugih manifestacija govora.
Ali šta je jezik? Jezik nije isto što i govor uopšte. Jezik je bitan deo govora. Ali jezik je istovremeno i društveni
proizvod sposobnosti govora i skup nužnih konvencija prihvaćenih od društva da bi se pojedincima omogućilo
primenjivanje te sposobnosti. Govor je mnogolik i raznorodan. On je i fizički i fiziološki i psihički. On još
pripada individualnoj kao i društvenoj oblasti. On se ne može klasificirati ni u jednu kategoriju ljudskih pojava jer
se ne zna kako utvrditi njegovo jedinstvo.
Lingvisti se na slažu u tome da je sposobnost govora savim prirodna tj. da je naš glasovni aparat načinjen za
govorenje kao što su naše noge za hodanje. Npr. Vitni, za koga je jezik društvena ustanova kao i sve druga,
smatra da se mi služimo glasovnim aparatom kao instrumentom jezika slučajno, samo zbog ugodnosti. On smatra
da su ljudi mogli isto tako odabrati i gest i upotrebljavati vizuelne slike umesto akustičnih. Sosir smatra da je ta
teza suviše apsolutna i da jezik nije društvena ustanova u svemu slična drugima. On smatra da vitni preteruje kad
tvrdi da smo glasovne organe izabrali slučajno. Oni su nam bili nametnuti od prirode. Bilo kako bilo, jezik je
konvencija bez obzira na prirodu ugovorenog znaka. Stoga je pitanje glasovnog aparata od sekundarnog značaja u
problemu jezika. Nije govor (langage parlé) prirodqn moveku već mu je prirodna sposobnost da ustanovi jezik tj.
jedan sistem određenih znakova koji odgovaraju određenim idejama.
Broka (Broca) je otkrio da je sposobnost govora lokalizovana u trećoj frontalnoj levoj vijuzi. Neki su se pozivali
na to da bi govoru pripisali prirodan karakter. Međutim, poznato je da je ta lokalizacija konstatovana za sve što se
odnosi na govor, uključivši tu i pisanje. Afazije prouzrokovane raznim povredama centara lokalizacije pokazuju
da su poremećaji usmenog govora na 100 raznih načina isprepletani sa poremećajima pismenog govora. Pored
toga, u raznim slučajevima afazije ili agrafije, manje je povređena sposobnost izgovaranja ili beleženja ovih ili
onih znakova a više je povređena sposobnost da se znaci pravilnog govora evociraju nekim, bilo kojim,
instrumentom. Sve nas to navodi zaljučku da iznad funkcionisanja raznih organa postoji jedno opštije svojstvo,
sposobnost komandovanja znacima.
Jeziku treba dati prvo mesto u izučavanju govora. Bila prirodna ili ne, sposobnost artikulisanja reči obavlja se
samo pomoću instrumenta koji stvara i pruža zajednica. Zato nije nerealno tvrditi da jezik čini jedintsvo govora.

# Mesto jezika u činjenicama govora

Da bi se rekonstruisao kružni put reči, potrebno je najmanje dva lica. To su lice A i lice B koja razgovaraju.
Polazna tačka kružnog puta je u mozgu lica A gde se činjenice svesti tj.pojmovi nalaze povezani sa predstavama
lingvističkih znakova ili akustičnih slika koje služe da se oni izraze. Kada dati pojam izazove u mozgu
odgovarajuću akustičnu sliku, tu se radi o sasvim psihičkom fenomenu kome sledi jedan fiziološki proces: mozak
prenese organima fonacije podsticaj korelativan sa slikom. Onda se zvučni talasi prenose od usta A do ušiju B. To
je čisto fizički proces. Zatim se put nastavlja kod B obrnutim redom. Od uha do mozga imamo fiziološki prenos
akustičke slike; u mozgu nastaje psihička asocijacija te slike sa odgovarajućim pojmom. Progovori li sada B, taj
ceo put će se ponovo uspostaviti od B ka A.
Ova analiza ima i neke druge delove (poput čistog akustičkog oseta (oćuta), muskularne slike fonacija...itd.), koji
nisu mnogo bitni. Među elementima koji se smatraju bitnim i koji su detaljno opisani u prethodnom pasusu, mogu
se odmah razlikovati fizički delovi (zvučni talasi), fiziološki delovi (fonacija i audicija) i psihološki delovi (slike
reči i pojmovi). Od kapitalne je važnosti primetiti da se slika reči ne poistovećuje se zvukom i da je ona isto tako
psihička kao i pojam koji je za nju vezan.
Ovaj, gore opisani, put može se još raščlanjavati:
a) Na spoljni deo (treperenje zvuka koje ide od usta do ušiju) i unutrašnji deo (sve ostalo);
b) Na psihički i nepsihički deo uključujući u ovaj poslednji sve fiziološke činjenice čije su sedište organi
kao i fizičke činjenice van individue;
c) Na aktivan i pasivan deo. Aktivno je sve što ide od centra asocijacije jednog lica do ušiju drugog lica a
pasivno je sve što ide od ušiju ovog poslednjeg do njegovog centra asocijacije.

U psihološkom delu ovog puta reči, opet se može nazvati izvršnim sve što je aktivno (p→s) i prijemnim sve što je
pasivno (s→p)1 .
Ovome treba dodati i sposobnost asocijacije i koordinacije koja se ispoljava čim se ne radi više samo o
usamljenim znacima. Ta sposobnost igra glavnu ulogu u organizaciji jezika kao sistema. Da bi se ta uloga
razumela, treba izaći iz individualnog čina, koji je samo klica jezika, i prići društvenom činu. Sve individue
povezane govorom će ponoviti - ne sasvim tačno, ali približno- iste znake vezane za iste pojmove. Iz ovog
procesa odmah možemo isključiti fizički deo. Jer, kad slušamo neki jezik koji ne poznajemo, mi sasvim dobro
opažamo zvuke ali ostajemo van društvenog čina, zbog toga što ne razumemo taj jezik. Ni psihički deo nije sav
1
p = pojam; s = akustička slika
uključen u društveni čin. Njegova izvršna strana je van toga jer izvršenje nikad nije delo mase. Ono je uvek
individualno i individua gospodari njime. Zvaćemo ga živa reč (parole).
Individue koje pripadaju istoj zajednici imaju određeni skup govornih slika u «skladištu» i u njihovim mozgovima
se nalazi virtuelni gramatički sistem. Međutim, ni kod jedne od individua jezik nije potpun. On postoji savršeno
samo u masi.
To je odvajanje jezika od reči koje je, u isti mah, odvajanje društvenog od individualnog; odvajanje onog što je
bitno od onog što je slučajno.
Jezik nije funkcija govorećeg subjekta. On je proizvod koji individua pasivno ubeležava.
Reč je, nasuprot tome, individualni čin volje i pameti u kome treba razlikovati: kombinacije pomoću kojih
govoreći subjekat iskorišćava kodeks jezika da bi izrazio sopstvenu misao i psihofizički mehanizam koji mu
dozvoljava da ispolji te kombinacije.

Da rekapituliramo karaktere jezika:

1. Jezik je društveni deo govora, izvan individue koja ga sama ne može ni stvoriti niti izmeniti. On postoji
samo snagom neke vrste ugovora utanačenog između članova zajednice. Individui je potrebno da uči da
bi ga upoznala. Dete ga asimiluje postepeno.
2. Jezik, različit od govora, je predmet koji se može proučavati. Čak, nauka o jeziku može da opstane samo
ako se drugi elementi ne mešaju u nju. Dokaz za to su mrtvi jezici čiji lingvistički organizam možemo
asimilovati iako se oni više ne govore.
3. Dok je govor heterogen, jezik je homogene prirode. To je sistem znakova u kome je jedino bitno spoj
misli i akustičke slike, i gde su oba dela znaka podjednako psihička.
4. Jezik, kao i govor, je predmet konkretne prirode i to je velika prednost za njegovo izučavanje. Iako u
suštini psihički, lingvistički znaci nisu apstrakcije nego stvarnosti čije je sedište u mozgu. Znaci jezika
su opipljivi i pismo ih može fiksirati u konvencionalne slike, dok je čini reči nemoguće fotografisati u
svim pojedinostima. Fonacija jedne reči predstavlja bezbroj mišićnih pokreta koje je vrlo teško poznati i
prikazati. U jeziku postoji samo akustička slika i ona se može prevesti u nepromenjivu vizuelnu sliku.
Dakle, svaka akustička slika je samo zbir ograničenog broja elemenata ili fonema, koji se mogu
evocirati odgovarajućim brojem znakova pisma. Jezik je skladište akustičkih slika a pismo opipljiv oblik
tih slika.

# Mesto jezika među ljudskim činjenicama.

Semiologija

Jezik je društvena ustanova ali se ona u mnogim svojim crtama razlikuje od drugih ljdskih ustanova,
političkih, pravnih...itd.
Jezik je sistem znakova koji izražavaju ideje i u tome se on može porediti sa pismom, sa azbukom gluvonemih, sa
vojničkim znacima, sa formama učtivosti...itd. Jezik je najvažniji od tih sistema.
Za nauku koja bi ispitivala život znakova u društvenom životu, Sosir uvodi termin semiologija2 (od grčkog
sēmeîon, «znak»). Sosir kaže kako ta nauka još ne postoji ali ona ima pravo na postojanje a lingvistika je samo
deo te nauke. Zakoni što će ih semiologija otkriti, moći će se primenjivati i na lingvistiku. Ako smo sad, po prvi
put, u stanju da lingvistici odredimo njeno mesto među naukama, to je zato što smo je priključili semiologiji.

Glava četvrta
LINGVISTIKA JEZIKA I LINGVISTIKA REČI

Glasovni organi su isto tako izvan jezika kao što su električni aparati koji služe za transkribovanje Morzeove
azbuke strani toj azbuci. Fonacija, tj.izvođenje akustičnih slika, ni u čemu ne utiče na sam sistem. Ovom
odvajanju fonacije od jezika bi se možda mogle suprotstaviti fonetske promene tj.promene zvukova koje nastaju u
reči. Ali, fonetske promene pogađaju samo materijalnu supstancu reči.
Proučavanje govora ima dva dela: jezik, koji je društven u suštini i nezavistan od individue (to pruočavanje je
isključivo psihičko) i reč tj. individualni deo govora, uključujući tu i fonaciju. (to proučavanje je psihofizičko).
Jezik je potreban da bi reč bila razumljiva i da bi proizvela pun učinak. Reč je potrebna da bi se jezik ustanovio.
Tako da su jezik i reč međusobno povezani. I proučavanje reči i proučavanje jezika mogu se zvati lingvistikom.
Sosir se bavi lingvistikom u pravom smislu reči, tj. lingvistikom čiji je jedini predmet jezik. (ova druga se može
zvati lingvistika žive reči).

2
Treba paziti da se semiologija ne pomeša sa semantikom. Semantika izučava promene značenja. Sosir je nije metodski izložio ali će
njeno osnovno načelo biti formulisano u ovoj knjizi- deo prvi, glava druga, paragraf jedan.
Glava peta
UNUTRAŠNJI I SPOLJNI ELEMENTI JEZIKA
«Spoljna lingvistika» je značajna za izučavanje govora. Tu se polazi od povezanosti lingvistike i etnologije, od
povezanosti jednog jezika sa jednim narodom ili civilizacijom. Naravi jedne nacije odražavaju se na jeziku. Jezik
je, u velikoj meri, ono što čini naciju. U «spoljnu lingvistiku» spadaju i veze između jezika i političke istorije.
Npr. kolonizacija prenosi jedan jezik u različite sredine, što izaziva promene u tom jeziku. Tu spadaju i odnosi
jezika sa raznim ustanovama, crkvom, školom.... I najzad, pod «spoljnu lingvistiku» podpada i geografska
raširenost jezika i dijalekatsko cepanje. Proučavanje spoljnih lingvističkih pojava je vrlo korisno jer one mogu
uticati na gramatički organizam jednog jezika. Međutim, i bez spoljašnjih faktora, moguće je poznati unutrašnji
lingvistički organizam.
Uzmimo kao primer pozajmicu stranih reči. Prvo što se može utvrditi jeste da to nikako nije stalan elemenat u
životu jednog jezika. Postoje u izvesnim zabačenim dolinama narečja koja, tako reći, nikad nisu prihvatila ni
jedan veštački termin donesen spolja. Hoće li se zato reći da se ti jezici nalaze van normalnih uslova govora,
nepodobni da nam dadu ideju jezika, da baš oni zahtevaju «teratološko» ispitivanje, baš zbog toga što nisu bili
podvrgnuti mešanju? Ali, pre svega,pozajmljena reč ne važi više kao takva čim je proučavamo unutar sistema;
ona postoji samo po svom odnosu i svom suprotstavljanju rečima sa kojima je povezana, isto kao ma koji
autohtoni znak.3
Dakle, za unutrašnje proučavanje jezika, nije neophodno da znamo spoljne faktore.
Unutrašnje je sve ono što menja sistem do bilo kog stepena.

Glava šesta
PREDSTAVLJANJE JEZIKA POMOĆU PISMA

#Potreba da se ovaj predmet proučava

Jezik je društveni proizvod deponovan u mozgu svakog čoveka. Ali jezik se razlikuje od jedne do druge
lingvističke grupe. Ono što nam je dato su jezici, a lingvista bi trebalo da poznaje što više njih kako bi izvukao
ono što je u njima univerzalno. Mi jezike uglavnom poznajemo preko pisma. To naročito važi za izumrle jezike.
Ali, čak i u matrenjem jeziku, dokument posreduje u svakom trenutku. Ipak,
samo po sebi, pismo je strano internom sistemu jezika.

#Ugled pisma; uzroci njegovog upliva na govorni oblik

Predmet lingvistike nije pisana već govorna reč. Jezik i pismo su dva različita sistema znakova. Jedini razlog
postojanja pisma je da prikazuje jezik. Međutim, pisana reč u poslednje vreme uspeva da uzurpira glavnu ulogu.
Zabluda je da se jezik brže menja kad ne postoji pismo. Istina je da pismo može da uspori promene jezika ali
nepostojanje pisma ne može da dovede jezik u opasnost. (Sosir govor o litvanskom koji je, iako dugo bez pisma,
očuvao indoevropske odlike; govori o nekim rečima u nemačkom...). Mnogi prvi lingvisti su grešili u tome što
nisu pravili razliku između slova i zvuka. I sam Bop je grešio u tome, pa, čitajući njega, čovek stiče utisak da je
jezik nerazdvojan od svoje azbuke.
Ovaj ugled koji pismo uživa, Sosir objašnjava time što
a) grafička slika reči ostavlja utisak kao čvrst i postojan predmet
b) kod većine ljudi, vizuelni utisci su trajniji i jasniji nego zvučni
c) knjiženi jezik, regulisan određenijm kodeksom, podvrgnut ortografiji, koji ima svoje rečnike, gramatike,
koji se uči iz knjiga, sve više uvećava nezasluženu važnost pisma
d) kad postoji neslaganje između jezika i pravopisa, pisani oblik, koji je lakše prihvatljiv, skoro neizbežno
pobeđuje.

#Sistemi pisma

Postoje samo dva sistema pisma:

3
Ferdinand de Sosir, Opšta lingvistika, ...str.32.
 a) Ideografski sistem, u kome je reč predstavljena jednim znakom, bez veze sa zvucima od kojih je
sastavljena. Npr. kinesko pismo.
b) Fonetski sistem, koji reprodukuje niz zvukova koji u reči slede jedan drugog. Fonetska pisma mogu biti ili
slogovna ili alfabetska.

Ideografska pisma lako postaju mešovita jer neki njihovi znaci gube prvobitnu vrednost i počinju da predstavljaju
posebne zvuke. Pisana reč teži da se stavi na mesto govorne reči i to je lakše u prvom slučaju tj.kod ideografskog
pisma. To je zato što ono, kao i reč, izražava ideju. Kineske reči raznih dijalekata koje odgovaraju isoj ideji, imaju
isti grafički znak.
Sosir će se baviti fonetskim sistemom.
Sa gledišta logike, grčka azbuka je neobično značajna. U trenutku kad se jedna azbuka ustanovljava, ona jezik
odražava prilično racionalno. Međutim, ta harmonija izemeđu grafije i izgovora ne traje.

#Uzroci neslaganja između grafije i izgovora

Najvažniji uzroci su:

a) Jezik se neprestano razvija dok pismo teži da postane nepokretno. Ljudi neko vreme menjaju grafički znak
da bi ga prilagodili promenama izgovora, onda se toga okane. Franucuski je odličan primer za to. Nekada
se "oi" izgovaralo tako kako se pise. danas je potpuno drugacije (ua). Onda, zasto se u francuskom pise
"mais" i "fait" a cita /me/ i /fe/; negde se za glas "y" pise isto to, a negde se pise "ill" ; glas "c" se cesto
izgovara kao /s/...itd.
b) Kad jedan narod uzme azbuku od drugog naroda, često se dešava da mogućnosti tog grafičkog sistema
budu loše prilagođene toj funkciji. (moj primer: Akadi su preuzeli sumersko pismo koje nije moglo da
izrazi sve semitske glasove. To je dovelo do gubljenja nekih glasova iz akadskog).

#Posledice tog neslaganja

Postoji čitav niz nedoslednosti pisma. Npr:

a) Mnogostrukost znakova za isti zvuk . Npr: u francuskom imamo za glas ž : j, g, ge, (joli, geler, geai); za
glas s : s, c, ç, t (nation), ss (chasser), sc, sç, x (dix)...kao i za mnoga druga slova.
b) I obrnut slučaj: više vrednosti predstavljeno je istim znakom. Npr: u francuskom znak t predstavlja
glasove t i s, a glas g predstavlja g i ž.
c) Razne neracionalne grafije: U engleskom, made ima muklo e da bi se prethodni samoglasnik razdužio. Da
bude drugačije od mad. Francuski je pun duplih suglasnika (souffrir, sottise) iako ih nema u savremenom
jeziku.
d) Pismo zamagljuje pogled na jezik Grafija neke reči se menja, u raznim epohama. To nas dovodi u zabunu
jer nismo sigurni da li se zaista menjala samo grafija ili se možda i reč drugačije izgovarala a grafija ju je
pratila. U engleskom prvo nailazmo na hwat i hweel što je kasnije prešlo u what i wheel. Radi li se tu o
promeni grafije ili o fonetskoj promeni?
e) Tiranija slova ide dotle da grafija utiče na jezik i menja ga. Npr. predviđa se da će se francuska reč vingt
izgovarati sa dva zvučna slova u budućnosti.

Glava sedma
FONOLOGIJA
# Definicija

Prvi lingvisti nisu uviđali to da treba napustiti slovo tj.grafički znak, da bi se proučavao jezik. Za Sosira je
napuštanje slova put ka saznavanju istine o jeziku. Kada se bavimo zvukovima, treba razlikovati fonetiku i
fonologiju. Fonetika je izučavanje evolucije zvukova. Dakle, to je istorijska nauka koja se bavi promenama
zvukova u vremenu. S druge strane, fonologija je van vremena jer mehanizam artikulacije ostaje uvek sličan
samom sebi.
Fonetika je jedan od bitnih, sastavnih delova nauke o jeziku dok je fonologija samo jedna od pomoćnih disciplina
te nauke i odnosi se jedino na reč.
Jezik je sistem koji se zasniva na psihičkoj suprotnosti akustičkih utisaka.
Fonologija može pomoći lingvistici da izbegne iluzije pisma.

#Fonološko pismo
Sosir razmatra uvođenje fonološkog pisma tj.pisma u kom bi svaki glas bio predstavljen posebnim znakom.
Lingvistima bi to bilo veoma korisno jer bi otklanjalo svaku dvosmislenost. Međutim, ta fonološka tačnost je
poželjna samo u nauci. Van nauke, tj.u praksi zajedničko fonološko pismo za sve jezike imalo bi suviše
dijakritičkih znakova pa bi još više zbunjivalo.
Iako fonološka azbuka može da koristi u nastavi jezika, njena upotreba se ne može generalizovati.
Mi čitamo na dva načina: nova ili nepoznata reč se sriče slovo po slovo a poznata reč se obuhvata jednim
pogledom. Slika takve reči za nas stiče ideografsku vrednost.

#Kritika svedočanstva pisma

Svaki lingvista treba da se trudi da postavi fonološki sistem jezika koji proučava (Tj. tabelu zvukova kojima se
jezik služi.) i da zanemari grafičke znake tog jezika koji ne moraju da odražavaju pravu sliku jezika.
Sredstva kojima se treba koristiti da bi se ustanovio fonološki sistem su ( kod izumrlog jezika):
1. Spoljne indicije i svako svedočanstvo savremenika koji su opisali zvuke i izgovor svoga doba.
2. To se može kombinovati sa unutrašnjim indicijama koje se mogu podeliti na dve grupe:
a) Indicije koje dobijamo na osnovu zakonitosti fonetskih razvoja (tj.na osnovu znanja o određenim
fonetskim promenama, zaključujemo po analogiji...)
b) Savremene indicije (raznolikost grafija, poetski tekstovi i njihovi sistemi versifikacije, grafija reči
pozajmljenih iz stranih jezika, igre reči, kalambure...)

Kad je u pitanju živ jezik, za ustanovljenje fonološkog sistema koristimo sledeće metode:
1. Ustanoviti sistem znakova na osnovu neposrednog posmatranja
2. Uporediti ga sa sistemom znakova koji služe za – nesavršeno- predstavljenje zvukova.

DODATAK
PRINCIPI FONOLOGIJE

Glava prva
FONOLOŠKE VRSTE

#Definicija fonema

Fonem je zbir akustičkih utisaka i artikulatornih pokreta. (zbir onoga što se čuje i onoga što se izgovara). Sosir
ističe značaj prvobitne grčke azbuke gde se svaki prost zvuk predstavljao jednim grafičkim znakom. Nije bilo
složenih grafija kao što je bilo francusko «ch» za «š», niti dvojnih predstavljanja istog zvuka kao «s» i «c» za «s»,
niti prostih znakova za dvostruk zvuk ka «x» za «ks». (u fusnoti piše da ni kod Grka nije to bilo baš potpuno
savršeno). Kiprani su, recimo, beležili složenije jedinice poput: «pa», «ti», «ko» što nazivamo silabičnom
notacijom, dok su Semiti beležili samo konsonante. (m.k.dakle, Kiprani, Semiti i ostali su nesavršeni u odnosu na
Grke).

#Vokalni aparat i njegovo funkcionisanje4

Vokalni aparat se sastoji od:

1. Nosne duplje
Nosna duplja ima ulogu rezonatora glasnih treperenja, a ne vrši ulogu proizvođača zvukova. Ona je nepomičan
organ kroz koji prolazi vazduh. Prolazak vazduha može biti zaustavljen resom.

2. Usne duplje (gornja i donja usna, jezik, gornji zubi, nepce, resa)
Vrši funkciju proizvođača zvuka ali i rezonatora. Usna duplja je veoma pokretljiva.

3. Grla (glasnik između dve vokalne žice)

Organi koji su aktivni u artikulaciji su: donja usna, jezik, resa, glasnik.
Činioci koji mogu da učestvuju u proizvođenju zvuka su:
a) izdisanje
4
Malo uprošćeni opis F. de Sosira ovde je dopunjen prema delu M. Jespersena.
b) usna artikulacija
c) treperenje grla
d) nosna rezonancija
a, c i d su jednolični dok b obuhvata bezbroj varijacija.

Prilikom klasifikacije fonema, manje je važno znati od čega se one sastoje nego čime se razlikuju jedne od drugih.
Dakle, bitni su diferencijalni elementi fonema.
Da bi jedan fonem bio identifikovan, treba odrediti njegov fonacioni čin. Ti činovi su diferencirani samo pomoću
poslednja tri činioca. (za svaki glas treba utvrdidi kakva je njegova usna artikulacija, da li sadrži grleni zvuk
(≈≈≈) ili ne ([ ] ) i da li sadrži nazalnu rezonancu (..........) ili ne ( [ ] )).

I II III IV
a) Izdisanje Izdisanje Izdisanje Izdisanje
b) Usna artikulacija Usna artikulacija Usna artikulacija Usna artikulacija
c) [] ≈≈≈ [] ≈≈≈
d) [] [] .......... ..........

Stubac I označava mukle zvuke. Stubac II zvonke zvuke. Stubac III mukle nazalizovane zvuke a stubac IV
zvonke nazalizovane zvuke.
Sada treba utvrditi prirodu usne artikulacije.

#Klasifikacija zvukova prema njihovoj usnoj artikulaciji

Ma koje da je mesto artikulacije, ona uvek pokazuje izvesnu otvorenost koja ima dve krajnje granice – potpuno
zatvaranje i maksimalna otvorenost.

A- Otvorenost nula: Okluzive. Ova klasa sedrži sve foneme koje se dobijaju potpunim zatvaranjem,
hermetičkim ali trenutnim, usne duplje. Bez obzira na to da li se zvuk proizvodi prilikom
zatvaranja ili otvaranja. Prema mestu artikulacije, razlikujemo tri glavna tipa okluziva:
a) Labijalni (p, b, m) koji se artikulišu obema usnama.
b) Dentalni (t, d, n) koji se artikulišu tako što vrh jezika dodiruje prednji deo nepca.
c) Guturalni tj.grleni (k, g,) koji se artikulišu tako što su leđa jezika u dodiru sa zadnjim delom nepca.

Nazalni samoglasnici ???(valjda SUGLASNICI) m, n, ń su zvučne nazalizovane okluzive.

B- Otvorenost 1: frikativni i spirantni suglasnici. Okarakterisani su nepotpunom zatvorenošću usne

duplje, koja dozvoljava prolaz vazduha
a) Usneno-zubni (f, v) se proizvode približavanjem donje usne zubima.
b) Zubni (p5 , đ6, s, z, š, ž). Nećemo ulazite u detalje, ali oni se mogu podeliti i prema obliku koji
zauzima vrh jezika u sužavanju.
c) Nepčani (x' 7, y' 8)
d) Grleni ( x9, y10)

U zvucima koji se tiču nepca, uho obično raspoznaje prednju artikulaciju (palatalni) i zadnju artikulaciju
(velarni).11

5
Ovo je p sa crticom iznad koju ja nisam mogla da otkucam. Zvuči kao engleski th u thing.
6
Kao th u then.
7
Kao nemačko ch u reči ich
8
Kao nem. sever g u reči liegen
9
Kao nemačko ch u reči Bach
10
Kao nem. sever g u reči Tage
11
Sosir nije pravio istu distinkciju i za klasu A što se smatra namernim ispustom.
 C- Otvorenost 2: nazalni suglasnici. ( upućuje se na već pomenute m, n, ń).

D- Otvorenost 3: likvidni. U ovu klasu spadaju dve vrste artikulacija:

a) Lateralna artikulacija- Jezik pritiska prednji deo nepca ostavljajući otvorenost levo i desno. Govori
se nešto o slovu l koje, prema mestu artikulacije može biti dentalno l, palatalno ili «meko» l' i
guturalno ili velarno ł. Skoro u svim jezicima, ti fonemi su zvučni. Nazalno l je vrlo retko i nije
diferencirano.
b) Treperava artikulacija- Jezik je manje približen nepcu nego za l, ali on treperi sa varijabilnim
brojem udara. Treperenje vrhom jezika daje francusko r, a treperenje zadnjim delom jezika daje
grleno r.

E- Otvorenost 4: i, u, ü
Ovi fonemi se obično nazivaju polusamoglasnicima jer poseduju određeni stepen zatvorenosti, u
odnosu na druge samoglasnike. I se izgovara razvučenim usnama i prednjom artikulacijom, u se
izgovara zaokruženim usnama i zadnjom artikulacijom, a ü se izgovara položajem usana za u i
artikulacijom za i. Ovi samoglasnici imaju nazalizoane oblike koji su retki. Ovi samoglasnici mogu
biti mukli ako se ispred njih nađe aspirirano h, ali to nije bitno.

F- Otvorenost 5: e, o, ö
Njihova artikulacija odgovara artikulaciji i, u, ü. Nazalizovani oblici su česti (čuju se u francuskim
rečima: pin, pont, brun). Mukli oblici su aspirisano h u he, ho, hö. (francuski u ovoj grupi razlikuje još
dva stepena otvorenosti, ali neću sad o tome. Nije bitno.)

G- Otvorenost 6: a
Maksimalna otvorenost koja ima samo tedan nazalizovan oblik (npr. u reči grand) i jedan mukli oblik
(h u ha.)

Glava druga
FONEM U GOVORNOM LANCU

#Potreba da se izučavaju zvuci u govornom lancu

Sosir smatra da je metod fonologije u jednoj tački osobito pogrešan: zaboravlja se da u jeziku postoje ne samo
zvuci, nego i širine govornih zvukova. A nije nam prvo dat poseban zvuk nego slog. Videli smo da izvesna
stara pisma beleže slogovne jedinice. Tek se kasnije došlo do azbučnog sistema. Osim toga, u lingvistici nikad
prosta jedinica ne stvara poteškoće: ako a pređe u o tu je sve jasno; ali ako dođe do promene najmanje dva
elementa, to zahteva dublja istraživanja.12 Kod jednog glasa dovoljno je proučavati položaj organa, akustički
kvalitet...ali ako imamo dva glasa, primorani smo da vodimo računa o mogućem neskladu između traženog i
učinjenog efekta (mi nismo uvek u stanju da izgivorimo ono što hoćemo. Naime, sloboda vezivanja
fonoloških vrsta ograničena je mogućnošću vezivanja artikulatornih pokreta. ) Da bi se objasnilo šta se dešava
među tim grupama, potrebno je izvesti određene zaključke o vrstama promena koje se dešavaju. Ta pravilna
mehanika u promenama ima univerzalan karakter. Mislim da ovo Sosir naziva kombinatornom fonologijom.

#Implozija i eksplozija

Kada izgovaramo reč appa, dva glasa p se razlikuju. Prvo p je implozivno (odgovara jednom zatvaranju) a
drugo eksplozivno (odgovara jednom otvaranju)13. Dakle, implozija je zatvaranje a eksplozija otvaranje. Ta
dva p se javljaju i kad ne idu jedno za drugim: u reči apta, p je implozivno a u reči atpa je eksplozivno. Toga
nema samo kod okluzivnih glasova, nego i kod frikativnih: affa, nosnih: amma, likvidnih: alla itd ali i kod
samoglasnika: aooa. U svakoj grupi kao što je appa, razlikujemo (osim implozije i eksplozije) i jedan predah.
U svakom govornom lancu ima takvih prelaznih faza koje ćemo nazvati uzdržanim ili sistantnim
artikulacijama. Uzdržanost je, ustvari, jedna produžena implozija. Svaki fonem može biti i implozivan i
12
Nemačke reči: hagl, balg, wagn, lang, donr, dorn, su prešle u hagal, balg, wagan, lang, donnar, dorn. Dakle, u pitanju se različite
promene. Ali to sve počiva na zakonitostima koje treba otkriti.
13
Iznad prvog p treba da stoji znak >a iznad drugog znak <. Samo što ja to nisam mogla da otkucam.
 eksplozivan. Na to utiče otvor. Ako je otvor zvuka veći, razlika između eksplozije i implozije postaje
nejasnija. Kod i, u, ü se vrlo dobro primećuje razlika u rečima: aiia, auua, aüüa. Nekad čak i pismo beleži tu
razliku: englesko w, francusko y (u reči yeux) predstavlajju eksplozivno u i i. Međutim, kod većeg stepena
otvorenosti, (e i o) implozija i eksplozija su teorijski moguće (aeea, aooa) ali se vrlo teško u praksi razaznaju.
I najzad, a ne pokazuje ni imploziju ni eksploziju jer kod tog fonema otvorenost ukida svaku razliku te vrste.
Sada smo prvi put izašli iz apstrakcije. Glas P, kao jedna apstraktna jedinica, sadrži u sebi eksplozivno i
implozivno p koje susrećemo u stvarnosti.
Svakom otvaranju mora da prethodi jedno zatvaranje.

#Razne kombinacije eksplozija i implozija u lancu

Teorijski su moguće četiri kombinacije eksplozija i implozija:

1) <>
2) ><
3) <<
4) >>

1: Ekslpozivno – implozivna grupa (<>)

Uvek se mogu, bez kidanja govornog lanca, spojiti dva fonema od kojih je prvi eksplozivan a
drugi implozivan. Primeri: kr (sanskritski: krta), ki (francuski: kite /quitter/), ym...itd.

2: Implozivno – eksplozivna grupa (><)

Moguće je poveezati i dva pojma od kojih je prvi implozivan a drugi eksplozivan. Primeri: im
(grčki: haîma), kt (francuski: actif)...itd
Ovde, glasovi ne slede tako prirodno kao u prvom slučaju. Nebitno.

3:Eksplozivni lanac (<<)

Pk, oba eksplozivna, ne čine govorni lanac jer su p i k istog otvora. Ne ostavljaju utisak
kontinuiteta.
Nasuprot tome, pr (oba eksplozivna) ostavljaju utisak kontinuiteta (prix), ni ko ry (oba
eksplozivna) nema većih teškoća (rien). Međutim obrnuto bi bilo teže. Uzmimo rp (oba
eksplozivna). To je nemoguće izgovoriti u kontinuiranom lancu zato što r, nailazeći na manji
otvor p, ne bi moglo biti primećeno. (ako druga eksplozija pripada fonemu sa manjim ili istim
otvorom, nećemo imati akustički utisak jedinstva). Ako, pak, hoćemo da se čuju i r i p, onda
treba učiniti dva pokreta i emisija bi bila prekinuta.
Jedan eksplozivni kontinuirani lanac može se sastojati iz više od dva elementa pod uslovom da
se uvek prelazi od manjeg ka sve većem otvoru. 14

4: Implozivni lanac (>>)

Ovde vlada obratan zakon. Sve dok je neki fonem otvoreniji nego sledeći, ima se utisak
kontinuiteta. Na primer: ir (oba implozivna), rt (oba implozivna)...
Ako taj uslov nije ispunjen tj. ako je fonem koji sledi otvoreniji ili iste otvorenosti, izgovor je
mogućan ali više nema kontinuiteta.
Rt (oba implozivna)- glas t, usled manjeg stepena otvorenosti, ne dozvoljava glasu r da
ekslodira.
Rm (oba implozivna)- m ne oslobađa r od eksplozije ali je maskira, usled sloje čvrste
artikulacije. (što mu, na kraju, dođe isto kao prvi primer).
Dakle, i implozivni lanac se može sastojati od više od dva elementa pod uslovom da svaki od
tih elemanata ima veću otvorenost nego onaj koji sledi.

14
Izdavač napominje u fusnoti da se, radi uprošćavanja, ovde posmatra samo stepen otvorenosti fonema
 Ostavimo po strani prekide lanaca...itd, i stavimo pred sebe normalan «fiziološki» lanac kao

što je francuska reč particulièrment.

On je obeležen nizom eksplozivnih i implozivnih kratkih lanaca. Takav normalan lanac navodi
nas na sledeće konstatacije:

#Granica sloga i vokalna tačka

Ako se u nekom lancu zvukova pređe sa implozije na eksploziju (>‫)<׀‬, dobija se osobeno dejstvo koje je
indicija granice sloga.
Kada se sa ćutanja (art15 od artiste) ili sa eksplozije (part16 od particulièrment) prelazi na prvu imploziju
(<>), zvuk gde se zbiva ta prva implozija razlikuje se od susednih zvukova svojstvenim dejstvom koje je
vokalno. To pravilo je vezano za prvu imploziju bez obzira na njen stepen otvorenosti, bez obzira na to da li
ona dolazi posle jednog ćutanja ili posle jedne eksplozije.Zvuk koji ostavlja takav utisak, po svom svojstvu
prvog implozivnog zvuka, može se nazvati vokalnom tačkom. Ta jedinica je takođe nazvana sonantom a
konsonantima su nazvani svi prethodni ili sledeći zvuci istog sloga.
Termini samoglasnici i suglasnici označavaju različite vrste, dok termini sonant i konsonant označavaju
funkcije u slogu. Ta dvostruka terminologija pomaže nam da se izbegne zbrka koja je dugo vladala. Tako,
npr. vrsta I17, ista u fidèle i u pied. To je jedan samoglasnik. Ali, u ona je sonant u fidèle a konsonant u pied.
Analiza pokazuje da su sonanti uvek implozivni a konsonanti čas implozivni (kao u engleskoj reči boy), čas
eksplozivni (kao u francuskoj reči pied).
E,o,a su uvek po pravilu sonanti (pošto imaju veću otvorenost nego svi drugi zvuci, uvek su na početku
implozivnog lanca) dok su okluzive, koje imaju najmanju otvorenost, konsonanti. Grupe otvorenosti:2,3 i4
(nosni, likvidni i polu- samoglasnici) mogu biti i jedno i drugo. (zavisi od sredine u kojoj su i od prirode
njihove artikulacije).

#Kritika teorijâ silabizacije

U svakom govornom lancu, uho primećuje podelu na slogove, a u svakom slogu jedan sonant. Da bi objasnili
razlog za to, mnogi su davali razna objašnjenja poput:
1. Kada je primećeno da su neke foneme zvučnije od drugih, pokušano je da se slog postavi na zvučnost fonema.
Ali, zašto onda zvučni fonemi poput i i u ne prave nužno slogove?bla bla bla...
2. G.Sivers je prvi ustanovio da jedan samoglasnik može i da ne odaje utisak samoglasnika. Tako w i y nisu ništa
drugo do u i i.
Sosir kaže:
Mi smo, analizom sloga, kakav se on javlja u lancu, dobili jednu nesvodljivu jedinicu: zvuk koji otvara ili zvuk
koji zatvara. Pa smo onda, kombinujući te jedinice, uspeli da definišemo granicu sloga u vokalnu tačku. Gore
pomenute teorije kreću se u suprotnom smeru: polaze od osamljenih fonoloških vrsta, sa pokušajem da se iz tih
zvukova deduciraju granica sloga i mesto sonanta.
Zev (hijat)18, koji je tako često u upotrebi, je ustvari prekinut implozivni lanac. (dati su primeri i-a19 i a-i20).
Postoji takođe i slučaj prekinutih eksplozivnih lanaca.
#Trajanje implozije i eksplozije

Eksplozija i implozija su bitno različite po trajanju. Prva je uvek tako brza da predstavlja za uho gotovo
iracionalan kvantitet. Zato ona nikad i ne daje utisak sloga. Samo implozija može biti procenjena. Otuda i utisak
da ostajemo duže na samoglasniku kojim ona počinje.bla bla bla

15
Sa > na slovu a.
16
ibid.
17
Ov je slovo i, a ne rimsko 1.
18
Sećam se iz turskog da su to dva vokala jedan do drugog.
19
<>
20
>>
 #Fonemi četvrte otvorenosti. Diftong. Pitanja grafije

Slučaj je hteo da fonemi četvrte otvorenosti imaju dvojnu grafiju (w = u< u = u> y =i< i = i>)21.
Razlog je u tome što se u grupama kao što su aiya ili auwa bolje nego igde drugde (m.k: nego kod appa, abba
itd...) opaža razlika obeležena sa < i >. I> i u> daju jasan utisak samoglasnika dok i< i u< daju jasan utisak
suglasnika. Suglasnik i nikad ne postoji vidu zvuka koji zatvara. Dakle, y je suglasnik a i samoglasnik po svom
položaju, pošto se te podvrste I ne mogu svuda ravnomerno manifestovati. Iste opaske važe i za u i w, ü i ẅ.
To baca svetlost i na pitanje diftonga. Diftong je samo specijalan slučaj implozivnog lanca. Naime, diftong je
implozivan lanac sastavljen od dva fonema od kojih je drugi relativno otvoren. Grupe arta i auta potpuno su
paralelne. Razlika je jedino u otvorenosti drugog elementa.
Isto tako, grupa tya ni u čemu se ne razlikuje od grupe tra osim po stepenu otvorenosti poslednjeg eksplozivnog
zvuka. To su eksplozivno - implozivne grupe čiji je prvi element relativno otvoren. Grupe uo i ia, kakve nalazimo
u izvesnim nemačkim dijalektima, su samo lažni diftonzi koji ne ostavljaju utisak jedinstva kao što to čine grupe:
ou, a22i, itd...Grupa uo23 se ne može izgovoriti kao implozija + implozija, a de se ne prekine lanac.
Onda Sosir govori o razlikuvanj raznih tih eksplozija i implozija u pismu...tu ima menšto malo. poenta je u tome
de se neki glasovi brkaju i nastaju zabune...

Beleška izdavača- izdavač kaže da je prethodni tekst uzet sa Sosirovih predavanja, a sad izdavač navodi neke
primere:...ono korisno što sam izvukla iz narednog pisanija je: «zvuk» i vrsta nisu sinonimi.
Opisano je nešto na nemačkim i francuskim rečima. Onda se govori o protetičkim samoglasnicima. U francuskom
se to dešava ispred s praćenog suglasnikom. To je zato što je npr.grupa sk24 prekinut lanac. Sk25 je prirodnije. Zato
se dodaje protetički vokal. (mislim da se to dodaje i formira slog sa s ).
Objašnjene su i stare nemačke reči (mislimda su iz protogermanskog. Piše «hochdeutsch»): hagl koje je prešlo u
hagal i balg koje je ostalo netaknuto. To je zato što u drugoj reči l igra ulogu konsonanta i nema razloga da
promeni funkciju. S druge strane, isto tako implozivno l u reči hagl, činilo je samoglasničku tačku. (m.k:oba l su
implozivna!)

PRVI DEO
OPŠTA NAČELA

Glava prva
PRIRODA LINGVISTIČKOG ZNAKA

#Znak, označeno, oznaka

Simplističko shvatanje jezika vidi jezik kao jednu nomenklaturu u kojoj imamo spisak izraza koji odgovaraju

isto tolikom broju stvari. Npr: : drvo. Međutim, to nije tačno. Tu imamo pojam i njegovu akustičku
sliku. A oni zajedno čine jedan lingvistički znak. Akustičke slike su psihičke prirode. To se jasno vidi kada
posmatramo vlastiti govor. Mi možemo da govorimo samo sebe, da recitujemo sebi stihove bez otvaranja usta
i micanja jezika. zato, kada govorimo o akustičkim slikama, treba izbegavati da se govori o «fonemama» od
kojih su sastavljene. Taj izraz podrazumeva ideju glasovnog čina; on je pogodan samo za govorenu reč.
Lingvistički znak je, dakle, psihički entitet sa dva lica.
Pojam + akustička slika = (lingvistički) znak.
Mi, dakle, nazivamo znakom kombinaciju pojma i akustičke slike. Međutim, termin «znak» se često koristi da
označi samo akustičku sliku. Zato Sosir uvodi nove termine za pojam (concept) i akustičku sliku (image
acoustique). Kod novih termina koje je uveo, jasno se vidi suprotnost koja ih deli, međusobni odnos i odnos
prema znaku. Ti novi termini su ozanačeno (signifié) i oznaka (signifiant), dok termin za celinu koju čine,
znak (signe) ostaje isti. Tako definisan lingvistički znak ima svoja dva bitna svojstva. Iskazujući ih, biće
postavjena i određena načela.

#Prvo načelo: proizvoljnost znaka

21
Ovog puta sam znake > i < , koje nikako ne mogu da otkucam iznad slova, kucala pored.
22
Obe imaju >>
23
>>
24
<<
25
><
 lingvisički znak je proizvoljan. Tj. veza koja spaja oznaku i označeno je proizvoljna. Pojam nema
niakkve veze se rečju d-r-v-o. Dokaz za to su razlike među jezicima, pa i samo postojanje različitih jezika.
Pantomima je, recimo, način izražavanja koji počiva na potpuno prirodnim znacima. Time se može baviti
semiologija, kad bude organizovana, ali opet će njen glavni predmet biti skup sistema koji se zasnivaju na
proizvoljnosti znaka. Konvencija ili kolektivna navika nisu samo jezik, nego i druga sredstva izražavanja:
načini pozdravljanja, znaci učtivosti...
Proizvoljni znak bolje od drugih ostvaruje ideal semiološkog postupka. Jezik je najsavršeniji i
najkomplikovaniji među proizvoljnim znacima.
Reč simbol, koja se nekad upotrebljava za lingvistički znak, nije dobra jer simbol nije potpuno proizvoljan. On
nije prazan. Postoji trag prirodne veze između oznake i označenog. Npr. simbol pravde je vaga. Taj simbol se
ne može zameniti nekim drugim.(npr.kočijama).
Reč proizvoljan ne znači da oznaka zavisi od slobodnog izbora govorećeg subjekta. Individua nije u moći da
nešto promeni u lingvističkom znaku, kad je jednom ustanovljen. Reč proizvoljan zanči da je reč
nemotivisana, tj. nema prirodne veze sa označenim.
Prave onomatopeje su u jeziku malobrojne a i one su u izvesnoj meri proizvoljne. Jednom kada uđu u jezik,
one, poputostalih reči, podležu fonetskim morfološkim i drugim promenama. One su dobile karakter
linvističkog znaka koji je nemotivisan.
Čak ni uzvici si proizvoljni. Dovoljno je uporediti uzvike u raznim jezicima i utvrditi to. Neki uzvici su
nastali skraćenjem dužih reči.

#Drugo načelo: linearni karakter oznake

Oznaka je auditivne prirode. Ona se odvija samo u vremenu i ima karaktere koje dobija od vremena:
a) predstavlja jednu prostornost
b) ta je prostornost merljiva samo u jednoj dimenziji. To je linija
.
Nasuprot vizuelnim oznakama (pomorski signali itd...) koje se mogu prostirati u nekoliko dimenzija,
akustičke oznake raspolažu samo linijom vremena. Njihovi elementi se pojavljuju jedan za drugim i čine
lanac. Taj njihov karakter odmah se vidi čim se predstave pismom. (tada se redosled u vremenu zameni
prostornom linijom jezičkih zankova).

Glava druga
NEPROMENJIVOST I PROMENJIVOST ZNAKA

#Nepromenjivost
(m.k: šta sve ne može da izmeni jezik)

Ne samo što individua ne može da izmeni već učinjen izbor u jeziku, nego ni mase nemaju vlast nad tim. iako
duštvena masa koristi jezik, ona nije konsultovana u izboru oznaka.
jezik se javlja kao rezultat nasleđa iz prethodnog doba. u datom trenutku, bio je ustanovljen ugovor između
pojmova i akustičkih slika. taj čin možemo da zamislimo ali on nikada nije bio konstatovan. taj trenutak kada je
nastao ugovor nije predmet lingvistike. ona ga i ne proučava. lingvistika proučava jezik kao proizvod nasleđa
prethodnih generacija. dakle, proučava se normalan, tekući život jednog već ustanovljenog jezika. svako dato
stanje jezika uvek je proizvod istorijskih činjenica. ti nasleđeni zakoni se ne mogu svakog trenutka izmeniti.
promene u jeziku nisu vezane za smenu generacija jer, u praksi, postoje individue različitih uzrasta koje žive
zajedno.
rasuđivanje takođe ne može promeniti jezik jer su subjekti jezika u velikoj meri nesvesni njegovih zakona. pa
kako bi ih menjali kad ih ne poznaju.a čak i da ih poznaju, treba znati da lingvističke činjenice ne izazivaju kritike
jer je svaki narod obično zadovoljan jezikom koji je dobio.
pored ovih razmatranja, postoje još neka, bitnija:
1. proizvoljni karakter znaka
Sama proizvoljnost znaka štiti jezik od svakog pokušaja promene. Jer, da bi neka stvar bila stavljena u pitanje,
mora počivati na razumnoj normi. Mi možemo raspravljati o tome da li je bolja poligamija ili monogamija; da li
je bolji ovaj ili onaj simbol26... ali ne možemo raspravljati o tome da li je bolje reći sister ili soeur. Ti znaci su
proizvoljni, pa ne postoji nikakva čvrsta osnova po kojoj možemo tvrditi da je jedan bolji od drugog.
2. mnoštvo znakova potrebnih da se sazda ma koji jezik
Sistem pisma, sastavlajn od par desetina slova, može u nuždi biti zamenjen nekim drugim sistemom. Isti bi slučaj
bio sa jezikom kad bi on imao ograničen broj elemenata. Međutim, lingvistički znaci su bezbrojni. Tako da je to
nemoguće.
3. isuviše složen karakter sistema
Jezik je sistem, a taj sistem je složen mehanizam. Čak i oni koji ga svakodnevno upotreblajvaju, potpuno ga ne
poznaju. Tako da ne mogu da ga menjaju. Jedino je moguća intervencija specijalista, gramatičara...(ali, praksa
pokazuje da, do danas, takve intervencije nisu imale nikakvog uspeha).
4. otpor kolektivne inercije prema svakom lingvističkom novačenju
Ovaj razlog je najvažniji od svih: jezik je u svakom trenutku stvar svih. Njime se služe sve individue celog dana.
U tom pogledu, on se ne može porediti sa drugim ustanovama. Od svih društvenih ustanova, jezik je najuže
spojen sa životom društvene mase. A društvena masa se javlja kao faktor konzervacije jezika. jezika j proizvod
društvenih snaga i nije slobodan.
Neki drugi propisi i zakoni (npr.pomorski znaci...itd) su vremenski ograničeni i tiču se izvesnog broja individua.
Jezik je vezan za zajednicu i postavljen u vremenu. Te dve činjenice su nerazdvojne. Svakog trenutka solidarnost
sa prošlošću poništava slobodu izbora.

#Promenjivost

Vreme, iako obezbeđuje i kontinuitet jezika, ima i drugo dejstvo: menja lingvističke znake.27 Znak je i promenjiv i
nepromenjiv jer: znak se menja zato što se nastavlja. Ma kakvi bili činioci promene (bilo da su to fonetske
promene, ili promene smisla označenog pojma...) oni uvek dovode do pomeranja odnosa između označenog i
oznake. (dati su primeri iz francuskog, staronemačkog, anglosaksonskog). Jezik je nemoćan da ovo spreči. To je
jedna od posledica proizvoljnosti znaka.
Vitni je naglašavao proizvoljni karakter znakova i to da je jezik čista ustanova, ali on nije išao do kraja. Nije
video da taj proizvoljni karakter čini da se lingvistika razlikuje od svih drugih ustanova. Jezik je, u isti mah,
postavljenu društvenu masu i u vreme. Niko ga ne može menjati. S druge strane, proizvoljnost lingvističkih
znakova povlači za sobom slobodu ustanovljavanja bilo kakvog odnosa između oznake i označenog. Fakle,
faktori koji utiču na promene jezika mogu da menjaju bilo znake, bilo smislove. Znak i smisao su nezavisni jedan
od drugog. Nema jezika koji može da se odupre promenama.
Čak i kad bi neko stvorio veštački jezik s namerom da ga zadrži nepromenjivog, ne bi uspeo (Sosir ga poredi sa
kvočkom koja je izlegla pačje jaje). Čim bi taj jezik počeo da ispunjava svoju osnovnu funkciju, tj. da bude
sredstvo komunikacije, njime bi počela da upravljaju previla koja nemaju nikakve veze sa veštačkim jezikom, i
menjao bi se.

Sada sledi kratak rezime etapa u izlaganju :

1. govor = jezik + živa reč. Jezik je skup lingvističkih navika koje dozvoljavaju jednom
subjektu da razume i da ga drugi razumeju.
2. ta definicija pretpostavlja samo individualni vid jezika. ali, za jezik je bitna i govoreća
masa. Jezik ne postoji van društvene činjenice jer je on semiološki fenomen. Samo u
društvenom kontekstu jezik je sposoban za život ali ne i živ; mi smo vodili računa samo o
društvenoj stvarnosti ali ne i o istorijskoj činjenici.
3. pored društva, za jezik je bitan faktor vremena. Van trajanja, lingvistička stvarnost nije
potpuna. Uzmimo jezik u vremenu, ali bez govoreće mase (npr.individua živi sama
nekoliko vekova). Možda se, u tom slučaju, ne bi konstatovala nikakva promena u jeziku.
Vreme ne bi delovalo na jezik.
S druge strane, ako uzmemo govoreću masu bez vremena, opet ne bi bilo promena. Bez
vremena, govorna masa ne bi mogla da menja jezik.

26
Jer simbol ima racionalnu vezu sa pojmom koji označava.
27
U fusnoti piše da je Sosir hteo da istakne to da je jezik i nepromnejiv i promenjiv (individua ga ne može promeniti ali se on menja).
 Dakle, ako imamo sledeću šemu: , onda jezik nije
slobodan jer će vreme dozvoliti društvenim snagama koje na njega deluju da razviju svoja
dejstva. I tako dolazimo do načela kontinuiteta, koji poništava slobodu.ali, kontinuitet
nužno implicira promenu tj. veće ili manje pomeranje odnosa.

Glava treća
STATIČNA LINGVISTIKA I EVOLUTIVNA LINGVISTIKA

#Unutrašnje dvojstvo svih nauka koje operišu vrednostima

U mnogima naukama promene ne uzrokuju podelu nauke na dve discipline. tako je npr. u astronomiji, geologiji...
U lingvistici, pak, kao i u svim naukama koje operišu vrednostima, tj. u naukama u kojima postoji sistem
ekvivalentnosti između stvari različite prirode, dolazi do podele anuke na dve discipline. U lingvistici, konkretno,
taj sistem ekvivalentnosti između stvari različite prirode, uspostavljen je između ozneke i označenog. 28 za sve
nauke bi bilo korisno da naprave ovakve ose kakvu ime lingvistika. Ovde su postavljene stvari kojima se
lingvistika bavi.

Tu je:
1. Osa simultanosti (AB) koja se tiče stvari što egzistiraju; gde je isključena svaka
intervencija vremena.
2. Osa sukcesivnosti (CD) na kojoj se nikad ne može posmatrati više od jedne stvari u isti
mah, ali gde su postavljene sve stvari prve ose sa njihovim promenama.

Ukoliko je jedan sistem vrednosti složen i strogo organizovan (a jezik to jeste), onda je nužno proučavati ga
sukcesivno. Nigde ne postoji takva preciznost vrednosti, takva raznolikost termina, kao u jeziku. To mnoštvo
znakova nikako nam ne dozvoljava da istovremeno ispitujemo odnose u vremenu i odnose u sistemu.Zato
razlikujemo dve lingvistike. Možemo ih zvati evolutivna i statična lingvistika, ali radije se o njima govori kao o
sinhroničnoj i dijahroničnoj lingvistici.

#Unutrašnje dvojstvo i istorija lingvistike

Za govorećeg subjekta ne postoji sledovanje jezičkih činjenica u vremenu. On se nalazi pred jednim stanjem.
Kada lingvista želi za razume to stanje, on mora ignorisati dijahroniju.
Moderna lingvistika je sva obuzeta dijahronijom. Uporedna gramatika koristi poređenje za rekonstrukciju
prošlosti.
Stari gramatičari, pak, bavili su se sinhronijom. Oni su hteli da opišu stanje jezika u datom trenutku. Njihova
istraživanja verno prate horizontalnu osu. Tradicionalna gramatika je normativna i smatra da treba da određuje
pravila mesto da konstatuje činjenice. Ona često ne razlikuje pisanu od govorne reči. Iako se klasičnoj gramatici
zameralo to da nije klasična, njen predmet je bio bolje definisan nego što je to slučaj sa onim što je uveo Bop.
Zbog nemogućnosti moderne lingvistike da jasno razikuje stanja i sukcesivnosti, ona proučava obe ove oblasti.

#Unutrašnje dvojstvo ilustrovano primerima

28
Sosir to poredi sa ekonomijom koja ima rad i nadnicu kao sistem ekvivalentnosti između stvari različite prirode. Ona se podelila na
ekonomsku istoriju i političku ekonomiju.
Dato je mnoštvo nekih primera. Jedno od tih je: fot →29 fōti ; top → tōpi ; gos → gōsi («stopalo», «zub»,
«guska» na angosaksonskom jeziku). Prvom fonetskom promenom, množina fōti prelazi u fēti. Onda se dešava i
druga promena. Gubi se i. Tako nastaju: fot → fēt; top → tēp ; gos → gēs. U modernom engleskom jeziku, to su:
foot → feet, tooth → teeth, goose → geese. Dakle, celina nije poremećena niti je jedan sistem prizveo drugi nego
se promenio jedan element i onda je ta promena uticala na to da nastanejedan drugi sistem.
Nije težnja bila na tome da se promeni sistem, nego je promena određenih elenemata uticala na to. (konkretno:
ovde je promenjen sistem građenja množine imenica). Množine fōti, fēt nisu ništa bolje od feet, niti bolje opisuju
pojam koji označavaju. Do promena je došlo slučajno. Ovo gledište je inspirisano istorijskom lingvistikom.
Tradicionalna gramatika nikada ne bi, sopstvenim metodama, mogla izgraditi ovakav stav.
Ove dijahronične činjenice su, dakle, slučajne (promene se vrše van svake namernosti).
Činjenice sinhronije uvek se razlikuju od činjenica dijahronije. Činjenice dijahronije su fenomeni koji nemaju
nikakve veze sa sistemima, iako ih uslovljavaju. Činjenice dijahronije tiču se samo jednog termina. I da bi se
pojavio novi oblik, potrebno je da mu stari ustupi mesto.
Činjenice sinhronije su uvek značajne i one se uvek obraćaju na dva simultana termina. (npr.izražavaju suprotnost
između jednine i množine imenice).
Eto zašto se te dve vrste činjenica ne mogu proučavati u jednoj istoj disciplini.
Rezime: Jezik je sistem čiji svi delovi mogu i treba da budu posmatrani u njihovoj sinhroničnoj solidarnosti. Kako
se promene nikad ne vrše na celini sistema, već na jednom od njegovih elemenata, te promene se mogu ispitivati
samo van sistema. Istina, svaka promena dejstvuje na sistem, ali početna činjenica delovala je samo na jednoj
tački; ona nema nikakve unutrašnje veze sa posledicama koje mogu proisteći za celinu.
Ta razlika u prirodi sukcesivnih30 i koegzistirajućih31 termina (tj. između delimičnih činjenica i činjenica koje se
tiču sistema), ne dozvoljava da se od njih pravi materija jedne iste nauke.

#Razlika između oba reda ilustrovana poređenjima

U lingvistici imamo isti odnos između istorijske stvarnosti32 i jednog stanja jezika33, koje je kao projekcija te
stvarnosti u datom trenutku.
Sinhronija i dijahronija se porede sa geometrijom, presekom stabla biljke, partijom šaha. Primer za šah je najbolji
( i samo u jednoj tački se razlikuje od jezika: promene u šahu su namerne i zavise od igrača).

#Te dve lingvistike su suprotne po svojim metodama i svojim načelima

Osnovna razlika je u tome što sinhronija i dijahronija nemaju jednaku važnost. Sinhronija ima prednost jer je ona,
za govoreću masu, prava i jedina stvarnost. Dijahronija, koja pokušava da spozna genezu datog stanja je takođe
bitna ali ona nije sama sebi cilj. Njen cilj je da, posmatranjem događaja koji jezik menjaju, razume nejgovu pravu
prirodu.
Metode ove dve discipline takođe se razlikuju:
a). Sinhronija ima samo jednu perspektivu- perspektivu govorećih subjekata. I cela njena metoda sastoji se u
prikupljanju njihovih svedočenja. Dijahronija, pak, ima dve perspektive: prospektivnu (sledi tok vremena) i
retrospektivnu (ide uz tok vremena). O tome će biti govora u petom poglavlju.
b). Sinhronijska ispitivanja nemaju za predmet sve što je simultano nego samo skup činjenica koje odgovaraju
svakom jeziku. (m.k: odnos simultanih elemenata u jeziku). Ustvari, termin sinhroničan34 nije precizan i treba ga
zemeniti terminom idiosinhroničan. S druge strane, dijahronična35 lingvistika odbacuje takvu specijalizaciju.
Termini koje ona posmatra ne pripadaju nužno istom jeziku.

#Sinhronični zakon i dijahronični zakon

29
→ (strelica) će da mi označava da sledi množina navedene imenice.
30
Dijahronijske činjenice
31
Sinhronijske činjenice
32
Dijahronija
33
Sinhronija
34
Mislim da opušteno mogu uvek da kažem SINHRONIJSKI jer je SINHRONIČAN više hrvatski termin. A umesto DIJAHRONIČAN
mogu da govorim DIJAHRONIJSKI. (U knjizi pišu hrvatski).
35
Mislim da opušteno mogu uvek da kažem SINHRONIJSKI jer je SINHRONIČAN više hrvatski termin. A umesto DIJAHRONIČAN
mogu da govorim DIJAHRONIJSKI. (U knjizi pišu hrvatski).
Sosir je dao mnoge primere za sinhronične dijahronične zakone. Ja ću dati po jedan:
Sinhronični zakon: akcenat (u grčkom) ne ide nikad unazad dalje od do pretpslednjeg. Sinhronični zakon
konstatuje jedno stanje stvari. Tkav zakon je opšti aali nije imperativan. Dakle sinhronične činjenice pokazuju
izvesnu pravilnost ali nemaju nikakav imperativan karakter.
Dijahronični zakon: početni s pred samoglasnikom postao je h (latinski-septem)> hepta. Dijahronične činjenice se
nameću jeziku , ali one nemaju ničeg opšteg. Dijahronične činjenice su pojedinačne činjenice; pomeranje jednog
sistema vrši se pod dejstvom događaja koji su mu ne samo strani, nego su i usamljeni i među sobom ne čine
sistem.

#Postoji li panhronična tačka gledišta

U lingvistici, kao u igri šaha, ima pravila koja nadživljuju sve događaje. Ali, tu se radi o opštim načelima koja
postoje nezavisno od konkretnih činjenica; čim je reč o posebnim, opipljivim činjenicama, nema panhronične
tačke gledišta.
Konkretna činjenica koje se da objasniti panhronično, ne može pripadati jeziku. Uzmimo reč chose (stvar): sa
dijahronične tačke gledišta, ona se protivstavlja latinskoj reči causa, od koje potiče. Sa sinhronične tačke
gledišta, ona se protivstavlja svim terminima koji se mogu s njom povezati u modernom francuskom jeziku.
Jedino zvuci reči, uzeti sami za sebe, (šoz), daju povoda za panhronično razmatranje.Međutim, ta reč je onda kao
bezoblična masa koja nema svog smisla, nema peavu vrednost. Dakle, panhronično gledište nikada ne doseže do
pojedinačnih činjenica jezika.

#Posledica brkanja sinhroničnog i dijahroničnog

Mogu se javiti dva slučaja:

a) sinhronična istina izgleda negacija dijahronične istine.

Tako nas tradicionalna gramatika modernog francuskog uči da je u izvsnim slučajevima particip prezenta
promenjiv i da se slaže kao pridev («une eau courante» - tekuća voda), a da je u drugim slučajevima
nepromenjiv («une personne courant dans la rue» - lice koje trči ulicom). Ali nam istorijska gramatika
pokazuje da tu nije reč o jednom istom obliku (prvi oblik je produženje lat.participa a drugi...bla, bla, bla).
Međutim, ne treba odbaciti tradicionalnu gramatiku u ime istorijske. Tad bismo videli samo pola istine.
b) sinhronična istina toliko ja saglasna sa dijahroničnom istinom da ih ne razlikujemo ili pak smatramo da je
suvišno udvajati ih.
Primeri su neke dosadne reči...

#Zaključci

Svaku promenu u jeziku, ubacio je u promet izvestan broj individua, pre nego što je ona postala opšta stvar. U
istoriji zavođenja svake novine, susrećemo se sa dva različita momenta:
1. momenat kad se ona pojavljuje kod individua
2. momenat kad je postala činjenica jezika, spolja istovetna, ali prihvaćena od zajednice.

Lingvističko izučavanje treba da ima sledeći oblik:

U sinhroničnom proučavanju, lingvista operiše činjenicama i načelima koja nemaju ničeg zajedničkog sa onima
što bi ih otkrio u istoriji tog istog jezika, kroz određeni period. U takvom proučavanju, otkriva neke činjenice koje
su uporedive sa sinhronijski dobijenim činjenicama iz bantu-jezika, itd... (to je zato što svaki jezik predstavlja
zatvoren sistem koji ima određena načela. Prelazeći s jednog jezika na drugi, ostajemo u istom poretku).
U dijahroničnom proučavanju, takođe se uvek operiše određenom vrstom činjenica. Te činjenice nisu uporedive
sa sinhronijskim činjenicama tog istog , ali su uporedive sa dijahronijskim činjenicama iz raznih jezika.

Sinhronična lingvistika se bavi logičkim i psihološkim odnosima koji povezuju termine što koegzistiraju i čine
sistem, termine onakve kakvi su sagledani od iste kolektivne svesti.

Dijahronična lingvistika izučava odnose koji povezuju sukcesivne termine nesagledane od iste kolektivne svesti,
koji zamenjuju jedni druge ne čineći međusobno sistem.

DRUGI DEO
SINHRONIČNA LINGVISTIKA

Glava prva
OPŠTOSTI

Sinhroniji pripada sve ono što se naziva «opštom lingvistikom», jer se samo stanjima jezika ustanovljavaju razni
odnosi kojima se bavi gramatika. U praksi, stanej jezika nije jedna tačka, već više ili manje dug vremenski period
u toku kojeg su promene u jeziku minimalne.
Jedno apsolutno stanje definiše se odsustvom promena, a kako se i pored svega jezik menja, pa bilo to i vrlo malo,
proučavati stanje jezika praktično znači prenebregnuti promene od manjeg značaja.

Glava druga
KONKRETNI ENTITETI JEZIKA

#Entiteti i jedinice. Definicije

Znaci od kojih je jezik sastavljen nisu apstarkcije već stvarni predmeti, tj. konkretni entiteti. Lingvistički entitet
postoji samo u spoju oznake i označenog. Pored toga, lingvistički entitet je potpuno određen samo kad je
ograničen, odvojen od svega što ga okružuje na foničnom lancu. To su ograničeni entiteti ili jedinice koji se
uzajamno suprotstavljaju jeziku. (kad slušamo neki nama stran jezik, on nam se čini kao nerazgovetna masa u
kojoj nam samo naša pažnja i navika mogu pomoći da pronađemo pojedinačne elemente.(Kad naučimo taj jezik,
onda lako raspoznajemo pojedinačne elemente i odnose u koje stupaju). Lingvistička jedinica je samo jedna
kriška zvučnosti koja je, sa isključenjem onoga što prethodi i onoga što sledi u govornom lancu, oznaka izvesnog
pojma.

#Metoda razgraničavanja

Onaj ko vlada jednim jezikom, razgraničava njegove jedinice vrlo prostom metodom- bar teorijski. On, naime,
predstavlja živu reč pomoću dva paralelna lanca: lanca pojmova (a) i lanca akustičnih slika (b). Akustični lanac
biće obeležavan sa: α β γ, a lanac pojmova sa: α' β' γ'.
Uzmimo na francuskom sižlaprã. Možemo li taj lanac preseći posle l kao jedinicu? Ne. Dovoljno je uzeti u obuir
pojmove, pa da se vidi da je takva podela netačna. Podela na slogove: siž-la-prã takođe je netačna i nema ničeg
lingvističkog u sebi. Jedine moguće podele su:

1. si-ž-la-prã («si je la prends»- ako je uzmem)

2. si-ž-l-aprã («si je l'apprends» - ako to naučim),

a one su određene smislom koji vezujemo za te reči.

Da bismo proverili rezultat ove operacije i utvrdili da zaista imamo posla sa jednom jedinicom, potrebno je
da, upoređujući niz reči koje imaju istu jedinicu, da možemo u svakom lancu izdvojiti tu jedinicu iz ostalog
konteksta. Npr: imamo dve rečenice:
Laforsdüvã («la force du vent» - silina vetra)
Abudfors («à bout de force»- s poslednjim ostatkom snage)
U obe rečenice, isti pojam se poklapa sa istom foničnom kriškom. Dakle, bez sumnje, reč je o istoj
lingvističkoj jedinici. Ali, u rečenici ilməforsaparle («il me force à parler»), fors ima sasvim drugi smisao.tu
je, dakle, u pitanju druga jedinica.

#Praktične teškoće omeđavanja

Nije uvek lako omeđiti te jedinice. Lako je govorećem subjektu koji lako razaznaje konkretne elemente u
govoru ali on ne pokušava da ih objasni analizom. Kad bi to pokušao, naišao bi na sledeće teškoće: mnoge su
reči složene jedinice (imaju razne afikse), postoje izvedene reči poput malheur-eux itd. I obrnuto, ima jedinica
koje su šire od reči: s'il vous plait...itd.
Nije jedna reč uvek i jedna jedinica.
Nisu cheval (konj) i njena množina chevaux dva oblika iste imenice. To su dve različite stvari, bilo po smislu,
bilo po zvuku.

#Zaključak

Jezik ima čudnu osobinu da ne pokazuje u prvi mah entitete, ali se ne može sumnjati u to da ti entiteti postoje i da
ga baš igra njihovih odnosa i sazdaje. To je bez sumnje crta kojom se on razlikuje od svih drugih semioloških
institucija.

Glava treća
IDENTIČNOSTI, STVARNOSTI, VREDNOSTI

Sada su objašnjeni pojmovi identiteta, stvarnosti i vrednosti.

A) šta je sinhronični identitet?
Ovde se ne radi o identitetu koji spaja negaciju pas sa latinskim passum. To je dijahronični identitet. Ovde se
radi o identitetu na osnovu koga izjavljujemo da dve rečenice kao “je ne sais pas” i “ne dites pas cela” sadrže
isti element. Možemo reći da tu postoji identitet zato što u obe rečenice ista kriška zvučnosti pas ima isto
značenje. Ali takvo objašnjenje je nedovoljno jer ako veza između foničnih kriški i pojmova dikazuje
identitet, obrnuto nije tačno. Naime, može da bude identiteta i bez te veze. Kada na je dnom predavanja u više
mahova ponovimo: Messieurs! Tu variraju govor i intonacija, tj.reč se svaki put sa vrlo primetnim foničnim
razlikama. İpak, osećanje identičnosti ostaje. İsto tako, jedna reč može da izrazi dosta raličite ideje a da njen
identitet ne bude ozbiljno kompromitovan. Npr: “adopter une mode” i “adopte un enfant” ili “la fleur du
pommier” (jabukov cvet) i “la fleur da la noblesse” (cvet plemstva).
 Problem identiteta čini jedno sa problemom entiteta i jedinica. Taj karakter ja naročito vidan ako učinimo
poređenje sa nekim činjanicama van jezika. Sosir govori o identitetu dva brza voza Ženeva- Pariz; o ulici koja
je poovo sagrađena (jedna ulica se može iz osnova ponovo izgraditi, ali to opet ostaje ista ulica. To je zato što
entitet koji ona čini nije čisto materijalan nego se zasniva i na nekim nematerijalnim uslovima. Npr. na
njenom položaju u odnosu na druge ulice. Takav je i lingvistički identitet.

B) šta je jedna sinhronična stvarnost?

Prvo treba razgraničiti to šta su konkretni entiteti jezika. Ako to uvidimo, lako ćemo doći u dodir sa stvarnostima.
Kad dođemo u dodir sa stvarnostima, moći ćemo izgraditi sve klasifikacije koje su lingvistici potrebne. (m.k. te
stvarnosti su npr. razlikovanje reči na imenice, glagole, prideve...itd. Ali, da li je u rečenici "ces gants sont bon
marché" (ove rukavice su jeftine) pojam bon marché pridev? (ne ponaša se kao pridev, nepromenjiv je, ne stavlja
se pred imenicu).uostalom, ono je sastavljeno od dve reče a upravo podela reči na vrste treba da služi za
klasificiranje reči jezika. dakle, razlikovanje reči na glagole, prideve, imenice...i nije neka nepobitna lingvistička
stvarnost. Ti pojmovi ne odgovaraju suštinskim činiocima jezika. i, kad vršimo takve klasifikacije u jeziku,
potrebno je zasnivati ih na konkretnim entitetima.

C). A vrednosti?

Uzmimo igru šaha kao ilustraciju. Sam za sebe, konj nije element igre. On, u svojoj čistoj materijalnosti, van igre,
ne predstavlja ništa za igrača. On postaje stvaran i konkretan elemenat tak kada je dobio svoju vrednost i postao
jednoms njom. Ukoliko se figura konja zagubi, možemo je zameniti drugom figurom iste vrednosti. To, čak može
biti i nekakva druga figura koja nema nikakve sličnosti sa konjem. Bitno je da joj damo istu vrednost.
Dakle, u semiološkim sistemima, kao što je jezik, gde se elementi uzajamno održavaju u ravnoteži po određenim
pravilima, pojam identičnosti poklapa se sa pojmom vrednosti i obrnuto.

Glava četvrta
LINGVISTIČKA VREDNOST

#Jezik kao misao organizovana u foničnoj materiji

Misao je jedna nebuloza, ona je haotična. Ona je prisiljena da se precizira razlažući se na delove. Dakle, ona biva
organizovana u foničnoj materiji. Jezik ne služi kao materijalno fonično sredstvo za izraz misli. On služi kao
posrednik izmađu misli i zvuka. Jezik se može uporediti sa listom hartije. Misao je prva njegova strana – recto. A
zvuk druga- verso. Ne može se odseći recto a da se u isti mah neodseče i verso. Te dve stvari su u jeziku
neodvojive. Ako se odvoje, to nas vodi u čistu apstrakciju (ili čistu psihologiju ili čistu fonologiju).
Sag se ponovo govori o proizvoljnosti znaka, o ulozi društva u svemu tome...vrednost znaka počiva na
proizvoljnosti. Zajednica ustanovljava vrednosti. To ne može pojedinac. To će sve biti objašnajvano u narednim
podnaslovima i to sa gledišta označenog, oznake i sveukupnog znaka.

#Lingvistička vrednost posmatrana u njenom pojmovnom vidu

Ne treba brkati termine vrednost i značenje. Vrednost je elemenat značenja. Mojim rečima: značenje je unutar
naka (spoj oznake i označenog).
A vrednost počiva na međusobnom odnosu više znakova. Vrednost jednog znaka zavisi od znakova koji ga
okružuju.

Za postojanje vrednosti, potrebna su sledeća dva faktora: 1. jedna neslična stvar podobna da bude zamenjena da
drugu čiju vrednost valja odrediti. 2. istorodne stvari koje se mogu upoređivati sa onom čija je vrednost u pitanju.
Primer: da bismo znali šta vredi novac od pet franaka, treba znati: 1. da se on može zameniti za određenu količinu
neke druge stvari. npr. hleba. 2. da ga možemo uporediti sa istorodnom vrednosti istog sistema. npr. sa novcem od
jednog franka, ili sa od nekog drugog sistema jednim dolarom...itd.).
İsto tako, jedna reč može biti zamenjena za nešto neslično (za jednu ideju) ali može biti upoređivana sa nečim iste
prirode (sa nekom drugom rečju).

Dakle, reč ne nosi u sebi samo značenje nego i vrednost. Evo jednog primera: francuska reč mouton može imati
isto značenje kao i engleska sheep ali ne i istu vrednost. Jer, Englez za pečenu ovčetinu kaže mutton a ne sheep.
Francuski nema dva izraza.
Još jedan primer: vrednost francuske množine ne poklapa se sa vrednošću množine u sanskritu. Francuzi kažu:
mes yeux, mes bras, mes jambes...itd. a to bi na sanskritu bilo u dvojini. Dakle, sanskrit ne može upotrebljavati
množinu u svim slučajevima u kojima može francuski.
Evo još jednog primera: razlikovanje vremena: hebrejsko ne zna za osnovnu razliku između prošlog, sadašnjeg i
budućeg.
Kad bi zadatak reči bio da predstavljaju unapred date pojmove, svaka od njih imala bi u raznim jezicima tačno
odgovarajuće izraze što se smisla tiče; ali nije tako. Mi se ne susrećemo sa unapred datim idejama već sa
vrednostima koje proističu iz sistema.

# Lingvistička vrednost uzeta u njenom materijalnom vidu

Ako je pojmovni deo vrednosti sazdan jedino od odnosa i razlika sa drugim terminima jezika, to se isto može reći
i za njen materijalni deo. Ono što je važno u reči nije sam zvuk nego fonične razlike koje omogućavaju da te reči
razlikujemo od svih drugih, jer te razlike nose značenje.
Nema vokalne slike koja više nego neka druga odgovara onome što ima da iskaže.
Dakle, svaka vokalna slika ima dva osnovna svojstva: priozvoljnost i diferencijalnost.
Tako metal nekog novca ne određuje njegovu vrednost. Vrednost metala može biti upola manja od vrednosti
novca. Sve konvecionalne vrednosti imaju karakter da se ne izjednačavaju sa opipljivim elementom koji im služi
kao podloga. Lingvistička oznaka u svojoj suštini nije ni najmanje fonična. Bestelesna je. Nije sazdana od svoje
materijalne supstance već jedino od razlike koja njenu akustičku sliku odvaja od svih drugih. To načelo važi za
sve materijalne elemente jezika uključiv i foneme. (m.k. njihova vrednost počiva na razlici).
To dokazuje i sloboda koju subjekti uživaju prilikom izgovora. Tako, u francuskom, umesto grlenog r, možemo
reći obično r, pa da jezik ne bude nimalo pomućen. To grleno r možemo zameniti i sa ch ( u nemačkoj reči
Bach36), pa da opet ne bude zabune. Možemo na mesto grlenog r stavljati bilo koji glas koji ne postoji u
francuskom. Potpuno je proizvoljno. Ni jedan glas nije bolji od nekog drugog. Samo je bitno da se razlikuje od
ostalih glasova tog sistema.
Sve ovo važi i za pismo:
- znaci pisma su proizvoljni tako da, na primer, nema nikakve veze između slova t i zvuka koji to slovo
označava.
- Vrednost pisma je čisto negativna i diferencijalna. Npr. slovo t se može pisati raznim švrakopisima...bitno
je da se to slovo razlikuje od ostalih slova.
- Vrednosti pisma deluju samo kroz njihovu uzajamnu suprotnost unutar određenog sistema, sastavljenom
od određenog broja slova. (ova osobina nije istovetna sa drugom stavkom ali je usko vezana. Obe zavise
od prve stavke: pošto je grafički znak proizvoljan, oblik nije naročito važan, ili, tačnije, važan je samo u
granicama koje sistem nameće).
- Sredstvo proizvodnje znaka je sasvim bez važnosti jer ono ne interesuje sistem (to takođe proizilazi iz
prve stavke). Možemo pisati crno, belo, perom, dletom... potpuno je nebitno.

#Zvuk posmatran u svojoj sveukupnosti

Sve što prethodi svodi se na tvrđenje da u jeziku postoje samo razlike.

Uopšte uzev, jedna razlika obično pretpostavlja pozitivne termine između kojih se ona uspostavlja. U jeziku,
međutim, postoje samo razlike bez pozitivnih termina. Znak, u svojoj ukupnosti jeste pozitivan, ali označeno i
oznaka su negativni. Oni ne bi postojali sami za sebe, bez lingvističkog sistema. Lingvistički sistem je niz razlika
zvukova kombinovanih sa nizom razlika ideja. To kombinovanje rađa jedan sistem vrednosti. Taj sistem je ono
što čini stvarnu vezu između foničnih i psihičkih elemenata unutar svakog znaka. Iako su označeno i oznaka, uzeti
svako za sebe, čisto diferencijalni i negativni, njihov spoj je pozitivna činjenica.
Kad se neki termin počne diferencirati (npr. chaise i chair) onda će, neizbežno, tek stvorena razlika težiti da
postane značenjska. I obrnuto, svaka idejna razlika tražiće da se izrazi različitim oznakama. Dve ideje koje duh
više na razlikuje tražiće da se spoje u istu oznaku.
Čim se međusobno upoređuju znakovi –pozitivni termini- ne može se više govoriti o razlikama. (o razlikama se
može govoriti kad su u pitanju dve akustične slike ili ideje. Dva znaka, od kojih svaki ima jedno označeno i jednu
oznaku, nisu različita, oni su samo drugačiji, razni. Između njih postoji samo suprotstavljanje.
Ceo mehanizam jezika počiva na suprotstavljanjima te vrste, kao i na foničnim i pojmovnim razlikama koje ta
suprotstavljanja impliciraju.
Što važi za vrednost, važi i za jedinicu. Jedinica je fragment govornog lanca koji odgovara izvesnom pojmu. I
jedna i druga su čisto diferencijalne prirode.
Primenjeno na jedinicu, načelo diferencijacije može se ovako formulisati: karakteri jedinice čine jedinicu.
Ono što se obično naziva «gramatičkom činjenicom» odgovara, u krajnjoj liniji, definiciji jedinice. (ovo nisam
detaljno objašnjavala jer je dosadno). 

Glava peta
SINTAGMATIČNI I ASOCIJATIVNI ODNOSI

#Definicije

I tako, u jednom stanju jezika sve počiva na odnosima. Odnosi i razlike između lingvističkih termina dešavaju se
u dvema posebnim sferama od kojih svaka stvara izvestan red vrednosti. Suprotnost između ta dva reda pomaže
da boje razumemo prirodu i jednog i drugog.
S jedna strane imamo govor. Usled svoje povezanosti, reči stupaju u odnose koji se zasnivaju na linearnom
karakteru jezika koji isključuje mogućnost da se dva elementa izgovore u isti mah. Ti elementi se ređaju jedni iza
drugih na lancu žive reči. Takve kombinacije, koje imaju za podlogu prostor, možemo nazvati sintagmama. 37
Sintagma se, prema tome sastoji od dve ili više uzastopnih jedinica (npr. re-lire; contre tous; la vie humaine; si'l
fait bon temps, nous sortirons...). Stavljanjem u sintagmu, jedan termin stiče svoju vrednost samo time što je
suprotstavljen onom što prethodi ili onom što sledi ili i jednom i drugom u isti mah.

36
Mislim da je to ‫خ‬
37
Sintaksa je samo deo proučavanja sintagmi.
S druge strane, van govora, reči koje imaju nečeg zajedničkog asociraju se u pamćenju i tako se stvaraju skupine
u kojima vladaju veoma raznovrsni odnosi. Tako će reč enseignement (nastava) učiniti da u duhu iskrsne nesvasna
gomila drugih reči poput: enseigner, renseigner, ili pak armement, changement ... ili apprentissage, éducation.
Sve te reči, u jednom ii drugom pogledu imaju nečeg zajedničkog. Ove koordinacije nemaju za podlogu prostor.
Njihovo sedište je u mozgu. Nazvaćemo ih asocijativnim odnosima.
Dakle, sintagmatigni odnos je in praesentia; on počiva na dva ili više termina koji su isto prisutni u jednom
stvarnom nizu. A asocijativni odnos spaja termine in absentia u jednom virtuelnom mnemoničnom nizu.
Ovo se može porediti sa stubom jedne zgrade. Taj stub se nalazi u izvesnom odnosu sa arhitravom koji nosi.
Takav raspored dve jedinice, obe prisutne u prostoru, podseća nas na sintagmatički odnos. S druge strane, ako je
taj stub dorskog stila, on izaziva duhovno poređenje sa drugim stubovima (jonski, korintski...itd.). Ti elementi su
neprisutni u prostoru i odnos je asocijativan.

#Sintagmatični odnosi

Ovde nema jasno određene granice između onog što pripada jeziku (tj. obeležju kolektivne upotrebe) i onog što
pripada živoj reči (koja zavisi od individualne slobode). A ne neke kombinacije utiču i jedan i drugi faktor.
Ipak, ima nekih izraza koji nesumnjivo pripadaju jeziku. To su izrazi čiji uobičajeni karakter proističe iz
osobenosti njihovog značenja ili njihove sintakse. (allons donc! ; prendre la mouche; avoir mal à (la tête... )itd).

#Asocijativni odnosi

Duh stvara onoliko asocijativnih nizova koliko ima različitih odnosa. Npr: u enseignement, enseigner,
enseignons...postoji zajednički koren; u enseignement, armement, changement postoji zajednički sufiks;
enseignement, instruction, apprentissage imaju slično značenje; enseignement, justement...su samo slične
akustičke slike ( ovaj poslednji slučaj je redak i može se smatrati anormalnim. Duh prirodno otklanja takve
asocijacije kako se ne bi pomutilo razumevanje govora. Takvi primeri se javljaju u igrama reči).
Kod asocijativnih odnosa, red reči je neograničen a njihov redosled neodređen.

Glava šesta
MEHANIZAM JEZIKA

#Sintagmatičke solidarnosti

U reči désireux, imamo koren désir i sufiks eux. Elementi désir i eux ne postoje samostalno nego se uvek
kombinuju sa nekim drugim elementima. Dakle, celina ima vrednost samo kroz svoje delove, a delovi vrede
takođe na osnovu njihovog mesta u celini. Jedinica désireux opet je okužena nekim drugim jedinicama ...itd.
Dakle, uvek se radi o širim jedinicama sastavljenim od užih jedinica, koje su, jedne kao i druge, u odnosu
međusobne solidarnosti.
Istina, jezik ima i nezavisnih jedinica, bez sintagmatičkih odnosa bilo sa svojim delovima, bilo sa drugim
jedinicama. To su : oui, non, merci... itd.

#Simultano funkcionisanje dva oblika grupisanja

Uzmimo glagol dé-faire ( pokvariti). To je sintagma jer može može biti razložena u podjedinice. Kada bi se iz
jezika izgubili svi drugi oblici koji sadrže dé- ili faire, tada bi dé-faire bila samo jedna prosta jedinica i njegova
dva dela ne bi se mogla jedan drugom suprotstaviti.
U našem pamćenju nalaze se manje-više složeni tipovi sintagmi, i kad dođe trenutak da ih upotrebimo, mi se
služimo asocijativnim grupama da bismo rešili šta ćemo izabrati. Kad hoćemo da kažemo marchons! (hodajmo),
mi se služimo asocijativnim grupama i biramo između marche!, marchez! ...itd onda između montons! (penjimo
se), mangeons! (jedimo)...itd. Onog dana kad više ne bi bilo marche!, ili marchez! , vrednost reči marchons! bi
bila promenjena. Ovo načelo važi i za sintagme i za rečenice svih tipova. pa i za najsloženije. npr.u trenutku kad
izgovaramo rečenicu: que vous dit-il? (šta vam on kaže?), mi variramo jedan elemenat u jednom latentnom
sintagmatičnom tipu npr. que te dit-il? ili que nous dit-il?...itd. i tako se naš izbor zadržava na zamenici vous. U
toj radnji, koja se sastoji u tome da se mentalno eliminiše sve što ne dovodi do smerane diferencijacije na
smeranoj tački, uzimaju učešće i asocijativna grupisanja i sintagmatični tipovi.
Taj postupak važi i za najsitnije jedinice, pa i za fonološke elemente kada su nosioci neke vrednosti.
 #Apsolutna i relativna proizvoljnost

Iako smo već rekli da su znaci proizvoljni tj. nemotivisani, mi među njima možemo razlikovati one koji su
apsolutno proizvoljni i one koji su relativno proizvoljni. Tako je vingt (dvadeset) nemotivisan, a dix-neuf
(devetnaest) nije u istoj meri nemotivisan jer evocira termine od kojih je sastavljen. Uzeti svaki za sebe, dix i neuf
su u istom položaju kao vingt, ali dix-neuf predstavlja slučaj relativne motivacije. Uporedimo takođe berger
(pastir) koje je sasvim nemotivisano i vacher (kravar) koje je relativno motivisano. Pa, second koje je sasvim
nemotivisano i deuxième koje je relativno motivisano. Onda, engleska množina ships koja podseća na celi niz
flags, birds, books... a sheep (ovce) koja ne podseća ni na šta. (m.k. ships je relativno proizvoljno jer ima nastavak
–s, kao i mnoge druge množine).  Međutim, ni u najpovoljnijim slučajevima, motivacija nikada nije apsolutna
jer su elementi jednog motivisanog znaka i sami proizvoljni.
Do sad su nam se jedinice ukazivale kao vrednosti, tj. kao elementi jednog sistema i mi smo ih posmatrali, pre
svega, u njihovim suprotstavljanjima. Sad spoznajemo solidarnosti koje ih vezuju; one su asocijativnog i
sintagmatičkog značaja i upravo one ograničavaju proizvljnost. Dix-neuf je asocijativno solidarno sa dix-huit, sa
soixante-dix...itd. a sintagmatički je solidarno sa svojim elementima dix i neuf.
Sosir smatra da jezik kao sistem zahteva da mu se priđe sa te tačke gledišta. Dakle, sa tačke gledišta ograničenja
proizvoljnosti. Jer, kada bi načelo proizvoljnosti znaka u jeziku bilo primenjivano bez ograničenja, došlo bi do
krajnje zamršenosti.
Dakle, jezik jeste u haotičnom stanju. Proizvoljan je ali ga je ljudski duh koliko-toliko organizovao u jedan
sistem. Otuda dolaze relativno proizvoljni znaci. Stoga, mi možemo proučavati jezik proučavajući mehanizam
kao ograničenje proizvoljnosti.
Nema jezika u kome ništa nije motivisano niti jezika u kome je sve motivisano. Razni jezici uvek sadrže elemente
obe vrste- potpuno proizvoljne i relativno motivisane- ali u različitim srazmerama, i to je jedan od važnih
karaktera jezika koji može ući u obzir prilikom njihovog klasifikovanja. Moglo bi se reći da su jezici u kojima
nemotivisanost dostiže maksimum više leksikološki (više se koristi leksikološki instrument), a jezici gde je
nemotivisanost najmanja više gramatički (prednost se daje gramatičkom instrumentu, tj. pravilu konstrukcije).
Npr. engleski jezik daje mnogo više mesta nemotivisanom nego nemački. Koneski jezik je tip ultraleksikološkog
a indoevropski i sanskrit su primeri ultragramatičkog.

Glava sedma
GRAMATIKA I NJENI PODODELJCI

#Definicije; tradicionalne podele

Statična lingvistika ili opis jednog stanja jezika može se nazvati gramatikom. Gramatika proučava jezik kao
sistem sredstava izraza. A kako nijedan sistem ne obuhvata više epoha u isti mah, tako ne postoji «istorijska
gramatika»; ono što se tako naziva, ustvari je samo dijahronična lingvistika. Ova definicija se ne poklapa sa užom
definicijom gramatike koja se obično daje. Uobičajeno je gramatikom nazivati morfologiju i sintaksu, dok je iz
nje isključena leksikologija tj. nauka o rečima.
Sosir smatra da ne treba razdvajati morfologiju i sintaksu jer : Morfologija se bavi raznim kategorijama reči
(glagoli, imenice, pridevi, zamenice...itd.) i raznim oblicima fleksija (promene glagola i imenica). A sintaksa ima
za predmet funkcije vezane za lingvističke jedinice. Dakle, morfologija se zadovoljava da kaže da je genitiv neke
reči takav i takav, a sintaksa nas obaveštava o upotrebi ta dva termina.
To ne bi trebalo razdvajati jer su oblici i funkcije solidarni. Za razne funkcije u rečenici, potrebni su nam razni
oblici reči, i obrnuto.
A da li je logično da se leksikologija isključi iz gramatike? Mnoštvo odnosa u jeziku može isto tako dobro biti
izraženo rečima, kao i gramatičkim sredstvima. Npr. u latinskom se fio i facio suprotstavljaju jedno drugom na isti
način kao dicor i dico, koji su gramatički oblici iste reči. Mnogi odnosi koji su u izvesnim jezicima izraženi
padežima ili predlozima, u nekim drugim su izraženi složenicama (to je već bliže rečima). Itd..
Dakle, lesikološka činjenica može vršiti istu funkciju kao sintaksička činjenica.
Zbog svega ovog, Sosir smatra da ove podele gramatike nemaju veze sa logikom, i kaže da se gramatika može
izgraditi na jednom drugom principu:

#Racionalne podele
Kad je u pitanju sinhronija jezika, ne mogu se praviti granice između morfologije, sintakse i leksikografije. U
gramatičkom sistemu jedino možemo razlikovati sintagmatične i asocijativne odnose. Sve što sačinjava jedno
stanje jezika treba da se može svesti na jednu teoriju sintagmi i na jednu teoriju asocijacija. Već i sada, izvesni
delovi tradicionalne gramatike polako se svrstavaju u jedan ili drugi od ta dva reda: Fleksija je tipičan oblik
asocijacije; sintaksa (u najširem shvatanju, kao teorija grupisanja reči) spada u sintagmatiku, pošto to grupisanje
uvek pretpostavlja bar dve jedinice raspoređene u prostoru.
Primer: pojam reči postavlje dva različita problema, već prema tome da li se posmatra asocijativno ili
sintagmatično. Pridev grand pokazuje u sintagmi dvojstvo oblika: grand garçon i grand enfant38, a asocijativno
drugo jedno dvojstvo: muški rod= grand i ženski rod =grande.
Dakle, Sosir smatra da bi gramatiku trebalo koordinirati u njene dve prirodne ose: sintagmatičku i asocijativnu.

Glava osma
ULOGA APSTRAKTNIH SUŠTINA U GRAMATICI

Apstraktne suštine u gramatici.

Razmotrimo ih prvo u njihovom asocijativnom vidu: Spojiti dva oblika ne znači samo osetiti da oni imaju nečeg
zajedničkog, već i razaznati prirodu odnosa koji upravljaju asocijacijama. Zako su, npr., subjekti svesni da odnos
koji spaja enseigner i enseignement ili juger sa jugement, nije isti kao odnos koji spaja enseignement i jugement.
Zbir klasifikacija koje pravi jedan gramatičar mora se poklapati sa zbirom asocijacija. Ovakve klasifikacije
utvrđuju u našem duhu familije reči, paradigme fleksija, oblikovne elemente: korene, sufikse, promenjive delove
reči...itd.
Ali, asocijacija ne ističe samo materijalne elemente. Ona zbližuje i reči koje su međusobno povezane samo
smislom. (enseignement, apprentissage, éducation). Isto mora biti i u gramatici: uzmimo tri latinska genitiva
(domin-i, reg-is, ros- arum). Zvuci ne pokazuju nikakvu analogiju, ali su ovi pojmovi ipak međusobno povezani
osećanjem izvesne zajedničke vrednosti (imaju istovetnu upotrebu. To je dovoljno da se formira pojam genitiva.)
Sve te stvari postoje u jeziku u svojstvu apstraktnih suština. Apstraktne suštine uvek počivaju na konkretnim
suštinama. Nijedna gramatička apstrakcija nije moguća bez niza materijalnih elemenata koji joj služe za
supstratum.
Posmatrajmo sada sve to sa sintagmatičke tačke gledišta: Vrednost jedne grupe često je vezana za redosled njenih
elemanata. Analizirajući jednu sintagmu, govoreći subjekt se ne ograničava na to da raspozna njene delove. On
konstatuje da između tih delova postoji izvestan redosled. Francusko désir-eux, ne može se reći eux-désir. Zatim,
je dois(ja moram) i dois-je (moram li) imaju različito značenje koje proizilazi samo iz redosleda reči. Katkad
izvestan jezik izražava određen ideju sledom termina: gold watch, goosberry wine...itd. a francuski bi tu ubacio
predloge. U farncuskom, posle prelaznog glagola stavljamo imenicu, i ona postaje objekat rečenice (je cuelle une
fleur), a u latinskom bi objekat došao u akuzativ.
Iako je red reči nesumnjivo apstraktna suština, nema sumnje da ona postoji zahvaljujući konkretnim jedinicama.
Pogrešno bi bilo misliti da postoji nekakva bestelesna sintaksa van tih materijalnih jedinica raspoređenih u
prostoru. Na engleskom the man I've seen pokazuje nam sintaksičku činjenicu koja kao da je predstavljena nulom,
dok je francuski jezik iskazuje sa que. Međutim, tu nema nikakve nule, nego su to materijalne činjenice poređane
izvesnim redom.
Materijalna jedinica postoji kroz smisao, kroz funkciju koja mu je poverena.

TREĆI DEO
DIJAHRONIČNA LINGVISTIKA

Glava prva
OPŠTOSTI

Dijahronična lingvistika ne izučava odnose između koegzistentnih termina jednog stanja jezika, već odnose
između sukcesivnih termina koji jedni druge zamenjuju u vremenu.
Taj neprekidni razvoj jezika često je ostajao prikriven zbog pažnje koju poklanjamo književnom jeziku.

38
Ispred samoglasnika, «grand» će se čitati «grant».
Glava druga
FONETSKE PROMENE

#Njihova apsolutna pravilnost

Fonična promena ne pogađa reči, već zvuke. Menja se jedan fonem. I to je usamljen događaj, kao i svi
dijahronični događaji, ali on ima za posledicu da promeni na isti način sve reči gde se taj fonem nalazi ; u tom
smislu su sve fonetske promene potpuno pravilne. Npr. u francuskom je svako meko l postalo y.

#Uslovi fonetskih promena

Fonetski fenomeni nisu nikako apsolutni nego su najčešće vezani za određene uslove. Drugim rečima, ne menja
se fonolški soj, već se menja fonem onakav kakav se javlja pod izvesnim uslovima okoline. Tako, npr. u
latinskom je s postalo r samo između samoglasnika i još u nekim drugim položajima.
Apsolutne promene su neobično retke; one izgledaju često apsolutne samo zbog skrivenog ili pak suviše opšteg
karaktera uslova.
Dakle, promene se mogu podeliti na apsolutne i uslovne, površno posmatrajući. Racionalnije je govoriti o
spontanim i kombinatornim fonetskim promenama. Spontane su one koje su nastale iz unutrašnjih uzroka, a
kombinatorne one koje proističu iz prisustva jednog ili više drugih fonema. Tako npr. je prelaz sa indoevropskog
o na germansko a spontana činjenica. Suglasničke mutacije ovog tipa, u nemačkom su spontana činjenica.
Nasuprot tome, prelaz latinskog ct, pt na italijansko tt (factum → fatto, captivum → cattivo) je kombinatorna
činjenica, pošto je prvi element bio asimilovan od drugog.
Ako je neka fonetska činjenica kombinatorna, ona je uvek uslovna; ali ako je spontana, onda nije nužno
apsolutna, jer može biti negativno uslovljena odsustvom izvesnih činilaca promene.

#Pitanja metode

Prikazani su neki primeri promena u nemačkom u kojima su pomešane kombinatorne i spontane čijenice. Da bi se
dobro razlikovalo šta je spontano a šta kombinatorno, treba analizirati faze promene i ne uzeti posredni rezultat za
neposredni. Npr. da bi se objasnila promena latinskog genesis → generis, netačno je reći da je s postalo r između
dva samoglasnika jer s nema grleni zvuk i ne može to odjednom postati. Glas s je prvo postao z na osnovu
kombinatorne promene. Ali, kako z nije bilo zadržano u latinskom foničnom sistemu, ono je bilo zamenjeno vrlo
bliskim r, a ta promena je spontana.
Međutim, najteža metodska greška sastoji se u tome da se neki fonetski zakon formuliše u sadašnjem vremenu,
kao da činjenice koje on obuhvata postoje jednom zauvek, a ne da se rađaju i umiru u jednom isečku vremena.

#Uzroci fonetskih promena

Dato je nekoliko objašnjenja uzroka fonetskih promena, od kojih ni jedno ne osvetljava to pitanje u potpunosti.
I Govorilo se da rasa ima predispozicije koje unapred obeležavaju pravac fonetskih promena. To je pitanje
uporedne antropologije: zae se fonacioni aparat razlikuje u raznim rasama? Ne. Crnac koji je po rođenju doveden
u Francusku, govori francuski jednako dobro kao i domoroci. Koristiti fraze kao «italijanski organ» ili «usta
Germana to ne podnose» znači pretvarati čisto istorijsku činjenicu u trajnu osobinu.
II Često su fonetske promene smatrane za nekakvo prilagođavanje uslovima zemljišta i klime. Izvesni jezici sa
severa gomilaju suglasnike, dok neki južni jezici više upotrebljavaju samoglasnike. (to nije uvek tako. Moj
primer: arapski je južni jezik, topla klima...a akcenat mu je na suglasnicima. Sosir: neki severni jezici poput
Finskog i Laponskog su više samoglasnički nego i sam italijanski jezik.; srpski ima isto toliko grupa suglasnika
koliko i moskovsko ruski.) Dakle, iako klima i uslovi života mogu uticati na jezik, to nije neko opšte pravilo.
III Zakon manjeg napora koji bi dve artikulacije zamenivao jednom, ili izvesnu težu drugom lakšom. Ova ideja
zaslužuje da se ispita jer se pomoću nje može objasniti izvestan broj slučajeva. (primeri: ly →ll; tn →nn...itd.).
Ali, takođe se može navesti isti broj slučajeva u kojim se dešava potpuno suprotno.
IV Promene izgovora su uzrok našeg fonetskog vaspitanja u detinjstvu. Dete čini pokušaje da izgovori sve što
čuje oko sebe. Izvesne nepopravljene netačnost uzele bi prevagu kod individue i ustalile bi se kod generacije koja
raste. Iako se o ovoj teoriji u poslednje vreme mnogo govori i mnogo pažnje joj se poklanja39, ne vidi se zašto bi
se jedna cela generacija složila da neke netačnosti zadrži, a neke druge ne. (pošto su one sve prirodne). Osim toga,
zašto je taj fenomen izabrao da se nametne baš sada, a ne u nekom dugom trenutku? (ovo pitanje može da se
odnosi i na sve prethodne uzroke).
V Opšte stanje nacije utiče na jezik u datom trenutku. Tvrdi se da postoji veza između političke i lingvističke
nestabilnosti. Ovde treba razlikovati dve stvari
a) Politička ravnoteža može sa uspori razvoj jezika, i tu se radi o jednom pozitivnom, iako spoljnom uzroku. Na
fiksaciju jednog jezika može uticati dvor, škola, akademija, pismo...itd. S druge strane, politička nestabilnost
deluje samo negativno jer se jezik vraća u stanje slobode u kome sledi svoj normalni tok.
b) Logičnije bi bilo da su gramatičke, a ne fonetske promene, uzrokovane političkom nestabilnošću. Gramatičke
činjenice su uvek na izvestan način vezane za misao i lakše podležu posledicama spoljnih preobražaja, koji imaju
neposrednih reperkusija na duh. Ali ništa nam ne dozvoljava da smatramo da nemirnim dobima istorije
odgovaraju ubrzane evolucije zvukova jednog jezika. Uostalom, ne može se naći ni jedno doba, čak ni među
onima kada je jezik bio u veštačkoj nepokretnosti, koje nije znalo ni za kakve fonetske promene.
VI Neki su pribegavali hipotezi «prethodnog lingvističkog supstrata»: izvesne promene poticale bi od prvobitnog
stanovništva apsorbovanog od došljaka. Tako bi razlika između južnog i severnog francuskog jezika odgovarala
razlici u srazmeri keltskog autohtonog elementa u ta dva dela Galije.
VII i poslednje objašnjenje koje izjednačava fonetske promene sa promenama mode.

#Dejstvo fonetskih promena je neograničeno

Pošto je lingvistički znak proizvoljan, mogućnost njegovih promena je neograničena i neproračunljiva. Ne postoji
neka krajnja tačka do koje će se reč menjati, a onda ostati fiksirana.
Fonetski fenomen je neograničen i neproračunljiv i u tom smislu što pogađa ma koju vrstu znakova, ne praveći
razliku između prideva, imenica...itd.
Ako se, dakle, fonetski fenomeni ne zaustavljaju ni pred kakvom granicom, oni moraju prouzrokovati duboke
poremećaje u gramatičkom organizmu. Sad ćemo ih posmatrati u tom vidu.

Glava treća
GRAMATIČKE POSLEDICE FONETSKE EVOLUCIJE

#Prekid gramatičke veze

Prva posledica fonetskog fenomena jeste prekid gramatičke veze koja spaja dva ili više termina. Tako se dešava
da se jedna reč više ne oseća kao izvedena od druge:

mansio → mansionaticus
↓ ↓
maison ‫ ׀׀‬ménage
(dom) (domaćinstvo)

Lingvistička svest je neka u mansionaticus videla izvedenu reč od mansio, koje su onda jednu od druge rastavile
fonetske promene.

#Gubljenje sastava reči

Druga gramatička posledica fonetske promene sastoji se u tome da razni delovi jedne reči, koji su sudelovali u
određivanju njene vrednosti, više ne mogu biti analizirani: reč postaje nedeljiva celina. Ne razaznaju se njeni
elementi). U sledećim primerima, podvukla sam takve reči.

39
Ova knjiga je izdata polovinom prošlog veka.
amicus = inimicus
↓ ↓
ami ‫ ׀׀‬ennemi

sasvim je slična formuli

mansio → mansionaticus
↓ ↓
maison ‫ ׀׀‬ménage

i još

decem → undecim
↓ ↓
dix ‫׀׀‬ onze

U oblasti fleksija, kao i drugde, sve što muti analizu doprinosi da se olabave gramatičke veze.

#Ne postoje fonetski dubleti

U prethodna dva paragrafa, evolucija potpuno razdvaja dva prvobitno gramatički spojena termina. Taj fenomen
može biti povod za jednu veliku grešku u tumačenju. Nikad se ne sme misliti da je jedan elment u isto vreme i na
istom mestu podvrgnut dvema različitim promenama.
Zna se da je cathedra dala dve prave francuske reči chaire i chaise. Ustvari, chaise je dijalekatski oblik koji je
ušao u književni jezik. (Pariski govor je međusamoglasničko r menjao u z.)
Onda, calidum (latinski) je na francuskom dao chaud, a na italijanskom caldo.
Ukoliko se u istom jeziku jave dva različita oblika nastala od iste reči, treba pdmah pomisliti na to ja je jedan od
ta dva oblika pozajmica. U francuskom imamo cavalier i chevalier, cavalcade i chevauchée. To je zato što su
cavalier i cavalcade pozajmljeni od italijanskog.
Ako nisu u pitanju pozajmice, onda su to neke gramatičke i sinhronične dvojnosti potpuno strane fonetskom
fenomenu.

#Alternacija

Kod maison i ménage elementi razlikovanja nisu osobito podobni za poređenje. Plus, nijedan drugi par ne
pokazuje paralelnu suprotnost. Ali, često se dešava da se dva susedna termina razlikuju samo po jednom ili po dva
elementa koje je lako pokazati, i da se ta ista razlika ponavlja u nizu paralelnih parova. Tu je reč o
najrasprostranjenijoj i najobičnijoj gramatičkoj činjenici u kojoj fonetske promene igraju svoju ulogu. Ona se
zove alternacija.

#Zakoni alternacije

Da li se mogu izvesti zakoni alternacija? Pa, alternacije su obično raspodeljene između nekoliko termina i
poklapaju se sa važnom suprotnosti funkcije, kategorije i određivanja. Alternacije stvaraju foničnu suprotnost
između dva niza termina koji ukazuju na suprotnost vrednosti. Alternacije proističu iz foničnih činjenica. Npr.
glas a u reči Nacht se pretvara u ä u množini ( Nächte ). To je primenjeno i na niz drugih parova.
U latinskom facio : conficio, takođe je alternacija.
Alternacije su sinhronične. Odnos facio : conficio je odnos između koegzistentnih termina. On se sme pomešati sa
odnosom između sukcesivnih termina ( dijahronična činjenica), poput confacio → conficio.
Ako smo skloni to da pomešamo, to je zato što je uzrok fonetske diferencijacije u alternacijskom paru još vidljiv;
ali njegovo dejstvo pripada prošlosti i za subjekte koji govore tu postoji samo prosta sinhronična suprotnost.
Za alternacije se često koristi i termin «permutacija». Ali, taj termin bi trebalo izbegavati jer se on koristi i za
fonetske promene i budi lažnu ideju kretanja tamo gde je samo jedno stanje.
 #Alternacija i gramatička veza

Videli smo kako fonetski razvoj, menjajući oblik reči, ima za posledicu da prekida gramatičke veze koje ih
spajaju.a Ali to važi samo za usamljene parove poput maison i ménage. Čim se ardi o alternaciji, nije više isti
slučaj. Ako govoreći subjekti osećaju da je neka fonična supronost podvrgnuta izvesnom opštem zakonu, to
doprinosi da gramatička veza ojača, a ne da olabavi. Npr. prefiks re- u glagolima reprendre, regagner,
retoucher...sveden je na r- pred samoglasnikom (rouvrir, racheter...) alo govoreći subjekti to uviđaju i jezik je
načisto sa tim gde će se koristiti jedan agde drugi prefiks.

Glava četvrta
ANALOGIJA

#Definicija i primer

Malopre smo rekli da fonetski fenomen faktor smutnje. Svuda gde se ne stvara alternacija, on dovodi do
labavljeja gramatičkih veza koje spajaju reči među sobom. Ukoliko nepravilnosti na stale zbog fonetskih promena
odnose prevagu nad oblicima grupsianim u opštim tipovima (= ukoliko apsolutna proizvljnost uzima prevagu nad
relativnom proizvoljnošću), lingvistički mehanizam se muti i komplikuje.
Na sreću, dejstvo tih promena nalazi svoju protivtežu u analogiji. Tu spadaju sve normalne promene spoljnjeg
izgleda reči koje nisu fonetske prirode. Analogija pretpostavlja jedan uzor i redovno podražavanje tog uzora.
Analogični oblik je oblik koji je stvoren na podobu jednog ili više drugih oblika shodno određenom pravilu.
Latinski nominativ honor je analogičan. Prvo se govorilo honos: honosem a onda, zbor rotacije s, honos:
honorem. Tako je koren dobio dvostruki oblik, i to dvojstvo je uklonjeno novim oblikom honor, nastalom po
uzoru na orator : oratorem. To se može svesti na računsku radnju četvrte proporcionale.

Oratorem : orator = honorem : x

x = honor

Dakle, ovde je analogija ponovo uspostavila pravilnost. Analogija deluje u smislu pravilnosti.

#Analoški fenomeni nisu promene

Prvi lingvisti su fenomen analogije nazivali «lažnom analogijom». Verovali su da se latinski jezik prevario
izmišljajući honor. To je zato što su trenutno stanje jezika smatrali idealnim ne pitajući se da li je njemu
prethodilo neko drugo stanje. Svako slobodan odnos prema jeziku smatran je za anomaliju.
Prva neogramatičarska škola postavla je analogiju na njeno pravo mesto, pokazujući da je ona zajedno sa
fonetskim promenama velik faktor razvoja jezika.

Nasleđeni oblici Novi oblik

Honos Honorem → honor
Orator, oratorem
Itd.
Svaka analogična činenica je drama sa tri lica:
1. nasleđeni oblik (honos)
2. njegov suparnik (honor)
3. kolektivno lice, sastavljeno od oblika koji su stvorili tog suparnika. (honorem, orator, oratorem)

Rado se smatra da je honor modifikacija honos-a i da je honor iz ove poslednje reči izvukao glavni deo svoje
supstance. Ustvari, jedini oblik koji nema nikakvog udela u nastanku honor-a je upravo honos!
Dok fonetska promena ne uvede ništa novo, ni analogija ne deluje. Dakle, prvo je trebalo da honorem pređe u
honosem, da bi analogija imala razloga da deluje i vaspostavi pravilnost. 
Honor i honos su postojali jedno pored drugog izvesno vreme. Ali, pošto jezik ne trpi dva oblika za jednu ideju,
stari oblik je zastareo i nestao.Dakle, analogija na zamenjuje jedan oblik drugim nego oni postoje paralelno dok se
jedan ne izgubi. Analogija često može da stvara oblike koji ništa ne zemenjuju (koji nemaju neki paralelni oblik
koji će se kasnije izgubiti). Npr. po uzoru na pension: pensionnaire, réaction : réactionnaire, neko bi mogao da
načini interventionnaire ili répressionnaire, koji bi značili «onaj koji je za intervenciju», «za represiju». Ti
novostvoreni oblici ništa ne zamenjuju.
Promene tipa honor mogle bi se zvati formacije, a promene tipa répressionnaire kreacije.

#Analogija – stvaralački princip jezika

Princip analogije se poklapa sa principom lingvističkog stvaralaštva uopšte. Analogija spada u gramatiku jer ona
pretpostavlje svest i razumevanje odnosa koji oblike međusobno povezuju. Za razliku od fonetskih promena gde
ideja ne postoji, njena intervencija je nužna u stvarima analogije.
Stvaranje koje je rezultat analogije na početku pripada samo živoj reči.
Analogija se služi elementima koji već postoje u jeziku. Tako da neka nova reč potencijalno već postoji u jeziku (i
pre nego što je stvorimo). Njeno ostvarenje u živoj reči je beznačajna činjenica u poređenju sa mogućnošću sa
oblikujemo tu činjenicu.(npr. mi od već postojećih jezičkih jedinica možemo stvoriti reč in-décor-able = «koji se
na da ukrasiti»). Dakle, analogija pravi razliku između jedinica da bi se koristila njima. Zato je ona u celosti
gramatička i sinhronična.
To svojstvo analogije navodi nas na dve opaske koje potvrđuju naše gledište o apsolutnoj i relativnoj
proizvoljnosti.
1. ukoliko se reči mogu rastaviti na delove, one imaju veću sposobnost da proizvedu druge reči. proste reči
su, po definiciji, neproduktivne. Npr. magasim, arbre, racine...itd. Dakle, u svakom jeziku ima i
produktivnih i jalovih reči ali u nejednakoj srazmeri.
2. svako analogično shvatanje se može prikazati kao operacija slična računu četrvrte proporcionale, ali
postoji i mogućnost razlaganja reči na jedinice. Tako, da bi se napravio indécorable, može se uzeti celina i
staviti u jednačinu:

pardonner : impardonnable, itd. = décorer : x

x = indécorable

ili se reč može razložiti na elemente: in-décor-able.

Koja od ovih teorija odgovara stvarnosti? Evropski gramatičari su se više bavili četvrtom proporcionalom; a
hinduska gramatika bi to proučavala rastavljejući reč na elemente. U svakom sanskritskom rečniku, glagoli su
poređani po redu koji im određuje njihov koren.

Glava peta
ANALOGIJA I EVOLUCIJA

Ništa ne ulazi u jezik a da nije bilo oprobano u živoj reči. To naročito važi za analogične novine koje, u početku,
uvede neki pojedinac, onda ih društvo prihvati. Ali, ima mnogo više novine koje društvo ne prihvata i one ne
posiaju deo jezika. dečji govor ih je pun. Francuska deca kažu viendre umesto venir; mouru umesto mort. Iako
samo mali deo tih novina bude prihvaćen i uđe iz živog govora u jezik, ipak to od epohe do epohe daje novu
fizionomiju rečniku jednog jezika. analogija zauzima glavno mesto u teoriji razvoja.

#Analogičke novine simptomi promena tumačenja

U raznim generacijama postoje različita tumačenja jedinica kojima jezik raspolaže. Postoji nekoliko faktora koji
na to utiču: Fonetske promene mogu da izmene reči tako da one više ne mogu da se raščlane na elemente. O tome
je bilo reči u 2.glavi ove knjige. Pored fonetskih promena, postoje i drugi faktori : aglutinacija kao i raznorazne
prilike van reči koje mou da promene njenu analizu....
Najprimetnije i najvažnije dejstvo analogije je zamena starih oblika, nepravilnih i zastarelih, drugim, normalnijim,
sastavljenim od živih elemenata.

#Analogija princip obnavljanja i konzerviranja

Novine analogije više su prividne nego stvarne. Jezik je tkanina pokrivena zakrpama napravljenim od njene
vlastite tkanine. Zbog toga što se analogija koristi starim materijalom, koji već postoji u jezika kako bi od njega
napravila izvesne novine, ona se može smatrati konzervativnom. Analogija ne interveniše samo kada su već dati
materijali raspoređeni u nove jedinice, nego i kada oblici ostaju nepromenjeni. Dat je primer za latinsko agunt
koje gotovo da se nije menjalo do praga rimskog doba. Ta nepromenjivost je takođe bila rezultat analogije jer je
oblik agunt ostajao solidaran sa sličnim oblicima discunt, legunt...kao i sa drugima poput agimus, agitis...
Dakle ag-unt se sastojao od dva elementa koji su postojali i u drugim rečima. (m.k. to znači da znak nije bio
apsolutno proizvoljan, što otežava njegovu promenu).
Jedini oblici na koje analogija nema nikakvog uticaja su usamljene reči, kao vlastite imenice. Pre svega, imena
mesta (Paris, Genéve...) koja ne dozvoljavaju nikakvu analizu, pa prema tome ni tumačenje svojih elemenata.
Kraj njih se ne pojavljuje nikakva suparnička kreacija.

Glava šesta
PUČKA ETIMOLOGIJA

Kad narod pokušava da shvati neku reč koja mu nije jasna, on je izobliči po uzoru na neku drugu reč koja slično
zvuči. Taj fenomen je dobio naziv pučke etimologije. Na prvi pogled se ne tazlikuje od analogije. Međutim,
analogičke konstrukcije su racionalne a pučka etimologija postupa otprilike i uspeva da napravi samo besmislice.
Nekoliko glavnih tipova pučke etimologije:
- reč dobija novo tumačenje a oblik ne biva promenjen. Npr.starofrancuska reč soufraite «oskudica» dala je
pridev souffreteux koji se danas vezuje za soufrir «patiti», s akjom nema ničeg zajedničkog. Onda, lais je
gl.imenica od laisser «ostaviti», ali danas se u lais vidi gl.imenica od légue «ostaviti u nasleđe»...
- najčešći je slučaj da se jedna reč izobličava de bi se prilagodila elementima za koje se govorećim
subjektima čini da ih u njij raspoznaju. Npr. stari «hohdojč» je od latinskog margarita načinio mari-greoz
«morski šljunak», kombinujuću dve već poznate reči. Onda, latinsko carbunculus «mali ugljen» dalo je na
nemačkom Karfunkel (asocijacijom na glagol funkeln «svetlucati»), a na francuskom escarbuocle (vezano
za boucle «kopča»). Sad se javljaju neki elementi Kar-, escal-. Oni ništa ne znače. To su fragmenti koje
pučka etimologija nije mogla da protumači. Dakle, Karfunkel i escarbuocle su pučke etimologije koje su
stale na pola puta.

Pučka etimologija i analogija imaju samo jedno zajedničko svojstvo: i u jednom i u drugom koriste se elementi
značenja koje pruža jezik. U svemu drugom oni su suprotni. Analogija uvek pretpostavlja zaborav prethodnog
oblika. I analogija ne uzima od supstance znakova koje zamenjuje. Kod pučke etimologije, uspomena na stari
oblik je polazna tačka izobličenja koju taj oblik trpi. Dakle, u jednom je osnova uspomena a u drugom zaborav.
Pučka etimologija pogađa neke retke, teničke, strane reči koje subjekti nepotpuno asimiluju.

Glava sedma
AGLUTINACIJA

Pored analogije, i aglutinacija je bitan faktor obrazovanja reči. Nijedan drugi način obrazovanja reči
(onomatopeja, reči koje je skovao pojedinac bez intervencije analogije...) se ne može ozbiljno uzeti u obzir.
Aglutinacija se sastoji u tome da dva ili više termina, koji su se prvobitno međusobno razlikovali, ali su se često
susretali u sintagmi unutar rečenice, srastaju u apsolutno jedinstvo koje je teško analizirati. Evo nekoliko primera:
tous jours → toujours; au jour d'hui → aujourd'hui; dés ja → déjà. Kad se izbliže pogleda, u tom se fenomenu
razlikuju tri faze:
1. nekoliko termina obrazuje sintagmu
2. aglutinacija u pravom smislu te reči (kada ljudski duh tu sintagmu prihvata kao jednu jezičku jedinicu)
3. u sintagmi se dešavaju određene fonetske i akcenatske promene (npr. dolazi do pomeranja akcenta...itd.)

#Aglutinacija i analogija
Upadljiv je kontrast između analogije i aglutinacije.
1. u aglutinaciji se dve ili više jedinica sintezom spajaju u jednu (npr. francusko encore od latinskog hanc
horam) ili pak dve podjedinice obrazuju samo jednu. U analogiji se polazi on nizih jedinica da se od njih
napravi jedna viša.( Paganus je nastalo od korena pag- i sufiksa –anus.)
2. aglutinacija deluje jedino u sintagmatičkoj sferi. Nasuprot tome, analogija uzima u obzir i sintagme i
asocijativne nizove.
3. aglutinacija ne pretpostavlja ništa voljno i aktivno. To je čisto mehanički proces, dok analogija uključuje i
inteligentnu delatnost, nameru.

Termine složenice i izvedenice (derivati) treba rezervisati isključivo za analogične kreacije.

Glava osma
DIJAHRONIČNE JEDINICE, IDENTITETI I STVARNOSTI

Prethodno navedeni primeri analogije, aglutinacije...itd, spadaju u domen obrazovanja reči. Ali, sad su dati
primeri iz sintakse: indoevropski nije znao za predloge, nego se to izražavalo određenim padežima. Isto tako, nije
znao za prefikse, već samo za rečce koje se dodaju rečenici. (sad je, na osnovu toga, dat neki primer na grčkom
koji se menjao kroz razne faze. Menjao se raspored jedinica u rečenici. Dakle, uvek je korišćena ista supstanca, ali
u drugoj funkciji.
Problem dijahronične jedinice podrazumeva da se povodom svakog događaja pitamo koji je element neposredno
podvrgnut promeni. Jedinice iz dijahronične oblasti ne odgovaraju nužno jedinicama iz sinhronične oblasti. Pojam
jedinice, dakle, razlikuje se u ove dve oblasti. Dakle, jedinicu treba proučavati i u statičnom i u razvojnom vidu.
Problem dijahroničnog identiteta – to znači utvrditi da je neka jedinica ostala identična samoj sebi ili se, pak,
promenila. Da bismo takve stvari utvrdili, moramo imati neki polazni element iz druge epohe. Npr. u jednoj eposi
smo imali latinsko calidum a u drugoj francusko chaud. Tvrditi da je calidum= chaud, zove se fonetska
identičnost. Međutim, sam zvuk (fonična strana te dve reči) nije obrazloženje za identitet. Dijahronični identitet
dve tako različite reči kao calidum i chaud, znači prosto-naprosto da se prešlo od jedne na drugu kroz niz
sinhroničnih identiteta u živij reči, a da veza koja ih spaja nikada nije bila prekinuta sukcesivnim fonetskim
promenama.

DODACI TREĆEM I ČETVRTOM DELU

A Subjektivna analiza i objektivna analiza

Analizu jedinica jezika koju svakog trenutka izvode govoreći subjekti, možemo nazvati subjektivnom analizom.
Treba paziti da se ta analiza ne pobrka sa objektivnom analizom koja se zasniva na istoriji. U obliku kao što je
grčko hippos, gramatičar razaznaje tri elementa: koren, sufiks i nastavak (hipp-o-s) a Grk samo dva (hipp-os).
Razlika između hipp-o-s i hipp-os je razlika između dijahroničnog i sinhroničnog. (objektivna analiza sabira sve
promene, a subjektivna se bavi samo jednim trenutkom).
Sad Sosir kritikuje Bopa i njegove učenike i to staro shvatanje gramatike.

B Subjektivne analize i određivanje podjedinica

Ne može se postaviti metoda niti formulisati definicije dok se ne postavimo u sinhronički plan. Sosir to pokazuje
izvesnim opažanjima o rečima: prefiksima, korenima, radikalima, nastavcima.

Nastavci su ustvari fleksija na kraju reči. Ali, i nedostatak nastavka (m.k. nulta morfema) može da igra istu ulogu
kao i običan nastavak. Odbacimo li nastavke, dobijamo temu fleksije ili radikal, koji je zajednički element. Tako
se npr. u francuskim rečima roulis, rouleau, rouler, roulage, roulement bez muke razaznaje radikal roul- . Ali,
postoje radikali raznih stepena. (neki radikali se mogu još raščlanjavati). Kad dođemo do radikala koji je
nesvodljiv tj. ne može se više raščlanjavati, to je koren. Koren je element u kom zajednički smisao svih srodnih
reči dostiže maksimum apstrakcije i opštosti.
Jedna reč uvek pretstavlja neku relativno određenu ideju , dok je koren opštiji i apstraktniji. Nekad se može desiti
da koren izgleda isto kao radikal na koji je dodata nulta morfema (tema sa sufiksom nula). Ali, to se ne sme
pobrkati! To su dve različite stvari koje su fonično identične. (iste su samo po materijalnom obliku).
Pravilne alternacije, naročito između samoglasnika, pojačavaju više no što slabe osećanje korena i podjedinica
uopšte. To je naročito izraženo kod semitskih korena gde su alternacije vrlo pravilne i određuju mnoštvo složenih
suprotnosti. Kao primer je data hebrejska perfekatska konjigacija glagola qatala. Ja mogu da govorim o
arapskom.  Ovde je koren veoma upadljiv. Sadrži tri suglasnika. U francuskom npr., osećanje korena je veoma
slabo razvijeno.
Određivanje korena, povlači za sobom određivanje prefiksa i sufiksa. Prefiks je ono što prethodi korenu a sufiks
je onaj elemenat koji se dodaje korenu da bi se napravio radikal ili prvom radikalu da bi se od njega napravio
radikal drugog stepena. Taj elemenat može biti i nula (m.k: nulta morfema). Izvlačenje sufiksa je samo drugi vid
analiza radikala.
I prefiks i sufiks mogu da imaju neki konkretan smisao (npr. označavaju vršioca radnje) ili mogu da imaju čisto
gramatičku funkciju (npr. označavaju ideju sadašnjeg vremena). Sosir kaže da u našim jezicima (valjda misli na
jezike bliske francuskom) prefiks retko ima gramatičku funkciju. Daje primer iz slovenskih jezika (na- pisati).
Prefiks se razlikuje od sufiksa po tome što je bolje omeđen i lakše se odvaja od celine reči. (recommencer :
commencer). U većini slučajeva, ono što ostaje posle ukidanja nekog prefiksa, čini i dalje potpunu reč. Neki
prefiksi funkcionišu kao slobodne reči: contre, mal, avant, sur...
Sufiks se ne odvaja tako lak od korena i sam ne funkcioniše kao slobodna reč.

C Etimologija

Etimologija nije ni posebna disciplina ni deo evolutivne lingvistike. To je samo posebna primena načela koja se
odnose na sinhronične i dijahronočne činjenice. Etimologija se vraća u prošlost reči sve dik ne nađe nešto što ih
objašnjava. Etimologija je, dakle, pre svega objašnjenje reči istraživanjem njihovog odnosa sa drugim rečima.
(m.k: tako se izvode opšti zaključci o glasovnim promenama, promenama smisla ...tj.svim promenama koje mogu
da zadese reč). Etimologija se ne zadovoljava time da pravi usamljene reči. ona pravi istoriju porodice reči kao i
oblikovanih predmeta, prefiksa, sufiksa... itd.

ČETVRTI DEO
GEOGRAFSKA LINGVISTIKA

Glava prva
RAZNOVRSNOST JEZIKA

Ono što prvo pada u oči u izučavaju jezika je njihova raznovrsnost. Lingvističke razlike se javljaju čim se pređe iz
jedne zemlj u drugu ili iz jedne oblasti u drugu. Poređenjem svog jezika sa drugim i uviđanjem razlika, jedan
narod postaje svestan svog jezika. primitivni narodi su jeziku videli naviku sličnu nošenju ošnje i oružja. Termin
idiom označava upravo jezik kao nešto što odražava crte svojstvene jednoj zajednici (od grčkog idioma), reči koja
je vać imala smisao «poseban običaj». U tome leži tačna misao koja postaje zabluda ako se ide do toga da jezik
nije samo atribut jedne nacija već jedne rase, kao i boja kože ili oblik glave.
Svaki narod veruje u superiornost svog idioma. Čoveka koji govori drugim jezikom rado smatraju nesposobnim
da govori. Na ruskom i srpskom reč Nemci za germanske narode znači oni koji su nemi.
Tako je geografska raznovrsnost bila prva konstatacija lingvistike. Ona je odredila početni oblik istraživanja još
kod Grka. Mada, grci su se bavili sam razlikama između helenskih dijalekta. Konstatovali su da njihov jezik ima
sličnosti sa latinskim, ali iz tog nisu izvukli nakakve zaključke.
Naučna istraživanja su otkrila da neki jazici imaju zajedničko poreklo. Grupa tako povezanih jezika zove se
porodicom. Moderna lingvistika je jednu za drugom otkrila indoevropsku porodicu, semitsku, bantusku (govore
su u južnoekvatorijalnoj Africi). Te porodice mogu biti poređene među sobom sa ciljem da se otkriju još neke
veze. Pokušano je utvrđivanje sličnosti između fino-ugarskog i indoevropskog, između indoevropskog i
semitskog...takva istraživanja nailaze na mnoge prepreke jer je teško bilo šta dokazati. M.Trombeti (Trombetti) u
delu L'unità d'origine dell linguaggio kaže da univerzalna srodnost jezika nije verovatna, pa i kad bi bila istinita
ona se ne može dokazati zbog suviše velikog broja promena koje su se desile.
Naravno, postoji i apsolutna raznolikost jezika. uzmimo za primer kineski i indoevropske jezike. Ipak, i oni se
mogu međusobno porediti (njihov gramatički organizam, sistem zvukova...)
Jezici koji su srodni lakše se porede. Ali i tu postoje razni stepeni srodnosti. Jezici koji se međusobno vrlo malo
razlikuju zovu se dijalekti.

Glava druga
KOMPLIKACIJE GEOGRAFSKE RAZNOVRSNOSTI

#Koegzistencija više jezika na istoj tački

Ovde se razmatra činjenica da dva jezika mogu da žive jedan kraj drugog, da koegzistiraju a da se ne pomešaju.
Tu treba razlikovati va slučaja. Prvo, može se desiti da se jezik novog naroda učvesti pored jezika domorodaca.
Tako, u Južnoj Africi, pored nekoliko crnačkih dijalekata, imamo i prisustvo holandskog i engleskog jezika, kao
rezultat dve uzastopne kolonizacije. U irskoj se, npr, govori keltski i engleski; u baskijskoj oblasti francuski,
španski, baskijski; u Makedoniji se susreću svi mogući jezici izmešani na razne načine, zavisno od kraja: turski,
bugarski, grčki, albanski, rumunski.
Ti jezici nisu uvek sasvim pomešani. Nekad se jadan jezik govori u gradovima, drugi na selu.
Najčešće je to slojevito slaganje jezika bilo uzrokovano osvajanjem ali postoji i miroljubiva kolonizacija. Imamo
takođe slučaj nomadskoh plemena koja sa sobom nose i svoj govor. Npr.Ciganikoji, osobito u Mađarskoj,
obrazuju svoja sela. Proučavanja njihovog jezika su pokazala da oni mora da su došli iz Indije u nepoznato doba.

#Književni jezik i lokalni idiom

Lingvističko jedinstvo može biti uništeno kad prirodni idiom trpi uticaj književnog jezika. Književni jezik nije
samo jezik književnosti nego vrsta kultivisanog jezika, bilo zvanično ili nezvaničnog u službi cele zajednice.
Prepušten sam sebi, jezik bi se stalno cepao na dijalekte. Zato se za književni jezik obično uzima neki od
dijalekata i on postaje prenosnik svega što bi interesovalo jednu naciju kao celinu. Međutim, književni jezik ne
uspeva da se nametne odmah tako da jedan deo stanovnoštva bude dvojezičan (govori i jezikom svih i lokalnim
govorom).
Da li zajednički jezik pretpostavlja upotrebu pisma? Homerske pesme pokazuju da ne. Iako su nastale u dobu koje
se nije služilo pismom, njihov jezik je konvencionalan i pokazuje sve osobine književnog jezika.

Glava treća
UZROCI GEOGRAFSKE RAZNOVRSNOSTI

#Vreme, bitni uzrok

Jedan jezik govori se na jednom ostrvu (na jednoj omeđenoj teritoriji). Grupa ljudi sa tog ostrva preseli se na
drugo ostrvo. Jezik će se drugačije razvijati na ta dva ostrva. Glavni faktor promene nije prostor. Kolonisti su po
iskrcavanju govorili isti jezik kao i dan ranije, kad su bili na prvom ostrvu. Geografsku raznovrsnost treba
posmatrati kroz prizmu vremenske raznovrsnosti. Dakle, glavni faktor promene je vreme. Istina, životna sredina,
klima, konfiguracija zemljišta, običaji...mogu uticati na jezik. Znači, i sredina (tj.prostor) utiče na jezik tj. na
pravac kretanja. Zašto je, recimo, u prešlo u ü a ne u o; i zašto se ta promena desila baš u tom i tom trenutku na
tom i tom mestu a ne negde drugde? Ali, sama promena, ako izuzmemo njen osobeni pravac i manifestacije,
zavisi samo od vremena. Isto tako, jedinstvo srodnih idioma nalazi se samo u vremenu.

#Dejstvo vremena na kontinuiranom teritoriju

Uzmimo jednu jednojezičnu zemlju čije se stanovništvo ne menja. Šta će se tu desiti?

1. pošto u jeziku apsolutna nepokretnost ne postoji, jezik posle izvesnog vremena neće biti identičan samom
sebi.
2. razvoj neće biti jednolik na celoj površini teritorije, već će se razlikovati od mesta do mesta. To se uvek
dešava i dovodi do stvaranja raznih dijalekatskoh oblika. Taj fenomen pokazuje dva glavna karaktera:
a) razvoj uzima oblik sukcesivnih i preciznih novina koje se mogu nabrajati, opisivati i klasifikovati shodno
svojo prirodi (morfološke činjenice, leksikološke,fonetske, sintaksičke...)
b) svaka činjenica zbiva se na određenom prostoru. Tu postoje dve mogućnosti. Prvo, da neka novina pokriva
celu teritoriju jezika (Tada se ne stvara nikakva dijalekatska razlika. Taj slučaj je najređi.). A drugo, što se
obično dešava, da promena pogađa samo jedan deo teritorije.

Ako je jedan deo terotorije podlegao promeni a→e, moguće je da se desila promena s→z na istoj teritoriji ali
u drugim granicama. I to objašnjava raznolikost govora na svim tačkama oblasti jednog jezika, kad je ovaj
prepušten svom prirodnom razvoju.

Iz svega ovog proističe da: ako u datom trenutku jedan jezik vlada na celoj jednoj teritoriji, posle par vekova,
krajnje tačke te teritorije neće se međusobno razumevati. Nasuprot tome, stanovnici ma koje tačke i dalje će
razumevati govor susednih oblasti.

#Dijalekti nemaju prirodnih granica

Pojam prirodnog dijalekta neusaglašiv je sa pojmom veće ili manje oblasti. Dve su stvari moguće: ili se
dijalekat definiše sveukupnošću njegovih karaktera, i u tom slučaju treba se držati jedne tačke na karti i uzeti
u obzir govor samo jednog mesta (čim se od tog mesta udaljimo, ne nalazimo više sasvim iste osobenosti). Ili,
pak, možemo dijalekat definisati samo jednim njegovim karakterom. U tom slučaju dobijamo jednu površinu
koja se poklapa sa rasprostranjenošću činjenice o kojoj je reč.
Istraživanje dijalekatskih karaktera bila je polazna tačka radova lingvističke kartografije, čiji je uzor
Lingvistički atlas Francuske od Žilijerona (Gilliéron). Valja spomenuti i lingvistički atlas Nemačke od
Venkera (Wenker). Kartaje vrlo pogodna za prikazivaje i istraživanje dijalekatskih karaktera. Naravno, da
bismo prikazali sve dijalekatske karaktere jedne oblasti (fonetski, leksikološki, morfološki...), ta oblast mora
biti prikazana više puta. Takva istraživanja zahtevaju čitavu organizaciju, ankete sa upitnicima, pomoć mesnih
saradnika...itd. Lingvistički atlasi pružaju materijale za rad na dijalektologiji. Granice dijalekatskih karaktera
nazvane su «izoglosne linije» ili «izoglose» ali Sosir kaže da je bolji termin «talasi novačenja». Data je slika
J. Šmita (Schmidt):

Kad se baci pogled na lingvističku kartu, vidi se da se ponekad dva-tri talasa skoro poklapaju, čak spajaju u
jedan na izvesnim delu putanje. Tačke a i b čine dva jasno različita govora a ove krivudave linije su granice
između njihovih dijalekatskih karakteristika. Negde se granice poklapaju. Ako ima mnogo takvih poklapanja,
može se govoriti o dijalektu.

# Jezici nemaju prirodnih granica

U čemu je razlika između jednog jezika ili jednog dijalekta? Teško je reći. Često se neki dijalekat naziva
jezikom zato što je proizveo književnost (npr.portugalski, holandski). Za lica koja se međusobno ne razumeju,
kaže se da govore različite jezike. Bilo kako bilo, za jezike koji su se razvili na jedinstvenoj teritoriji sred
 nenomadskog stanovništva, mogu se konstatovati iste činjenice kao i za dijalekte, samo u većem razmeru.i tu
opet srećemo talase novačenja koji sada obuhvataju teren koji je zajednički nekolikim jezicima.
Kao što nema prirodne granice dijalekata, tako nema ni prirodne granice jezika. Kao što ne možemo tačno reći
gde se završava jedan dijalekat a počinje drugu, tako se ne može povući granična linija između nemačkog i
holandskog, francuskog i italijanskog...itd. granice mogu biti samo konvencionalne, a u praksi one izgledaju
kao na prethodnoj slici ↑.
Nagli prelazi od jednog jezika na drugi vrlo su česti. To je zato što su nepovoljne prilike sprečile opstanak
postepenih prelaza. Tu je glavni faktor pomeranje stanovništva. Indoevropska porodica je karakterističan
primer tih kretanja. Slovenski zakoračuje na iranski i germanski. Germanski je kao karika između slovenskog
i keltskog koji je povezan sa italičkim. Italički posreduje između keltskog i grčkog...itd. na osnovu ovih
podataka, jedan lingvista može da utvrdi i geografski položaj svih tih idioma. Ali, kad posmatramo granicu
između dve grupe idioma, npr. germansko-slovensku granicu, nailazimo na nagli skok, bez ikakvog
postepenog prelaza: ta dva jezika se sudaraju mesto da se utapaju jedan u drugi. To je zato što su nestali
posredni dijalekti.to je zato što su se ovi narodi selili i međusobno osvajali jedni druge. (Prelaz nije bio
postepen. Da je bio, očuvali bi se posredni dijalekti).
Prelazni govori se gube i zbog toga što se zajednički jezici sve više šire na njihov račun.

Glava četvrta
ŠIRENJE LINGVISTIČKIH TALASA

# Snaga «intercourse»-a i lokalizam

U svakoj ljudskoj masi deluju:

- partikularistički duh tj.lokalizam (čini da uža lingvistička zajednica ostane verna tradicijama koje su se u
njenom krilu razvile. To su one navike koje svaka individua stiče u svom detinjstvu).
- «intercours40» (primorava ih da opšte međusobno, da idu na druga mesta, da se okupljaju na sajmovima, uoči
praznika...)
«Intercours» može da deluje negativno (sprečava dijalekatsko komadanje, gušeći novinu koja se javlja na
izvesnoj tački) i pozitivno (pospešuju jdinstvo prihvatajući i šireći tu novinu). Ovaj drugi oblik «intercourse»-
a opravdava izraz talas kao oznaku geografskih granica jedne dijalekatske činjenice. Izoglosematska linija 41
predstavlja krajnju ivicu jedne poplave koja se širi, no koja takođe može i da se povuče natrag.
«Intercourse» deluje tako da se u jeziku stvaraju neprimetni postepeni prelazi (nisu nagli prelazi kao prilikom
pomeranja stanovništva).
Mesto gde je neka novina nastala je žarište. Npr.nemačko t je prešlo u ts. Ta promena je nastala u žarištu i od
žarišta polaze talasi koji se šire i zrače. Na mestu nastanka (tj. u žarištu), promena t→ts je fonetska činjenica a
ona se drugde ustanovljava samo geografski, i to zarazom. Novina teži da zrači oko svoje polazne tačke i da
vodi borbu sa prvobitnim t ili sa nekim drugim znacima koji su mogli proisteći iz t na nekim drugim tačkama.

Ranije smo videli da je činilac vreme dovoljan da objasni geografsku raznovrsnost. Sada vidimo da se to može
u potpunosti objasniti samo se uzme u obzir mesto gde je novina nastala.

Dakle, fonetičar treba da pravi razliku između žarišta novine, gde jedan fonem evoluira jedino na osi vremena,
i područjâ zaraze koja, zaviseći u isti mah i od prostora i od vremena, ne mogu intervenisati u teoriji čisto
fonetskih činjenica.

# Obe snage svedene na jedan princip

Kad imamo jednu tačku (minimalna površina koja se može zamisliti kao jedna tačka. Npr. jedno selo), lako je
razaznati šta zavisi od svake od prisutnih snaga, lokalističkog mentaliteta i «intercourse»-a. Jedna činjenica
može zavisiti samo od jedne od tih snaga, sa isključenjem druge. Svako karakter koji je zajednički sa nekim
drugim govorom potiče od «intercourse»-a, a svaki karakter koji pripada samo govoru tačke o kojoj je reč
potiče od snaga lokalizma.
40
Treba da se čita /interkors/
41
= izoglosa
 Međutim čim je u pitanju ne jedna tačka nego veća površina (npr.jedan srez), više se ne mpže reći na koji od
oba činioca se odnosi dati fenomen. Ono što diferencira srez A zajedničko je svim njegovim delovima; tu
deluje njegova partikularistička snaga, ona koja ne dozvoljava tome srezu da podražava nešto iz sreza B i što
ne dozvoljava srezu B da podražava srez A. Ali, i snaga koja ujedinjuje odnosno «intercourse» takođe deluje i
manifestuje se u odnosu na razne delove A (A1, A2, A3...itd). dakle, deluju obe snage ali je nemoguć
predvideti šta će proisteći iz tog delovanja. (m.k: koja će snaga imati jači intenzitet).

# Lingvistička diferencijacija na odvojenim teritorijama

Jezik koji se paralelno razvija na dve teritorije. To je vrlo čest slučaj. Npr. germanski je prodro s kontinenta na
Britanska ostrva a njegov razvoj se udvostručio. Francuski je presađen u Kanadu.
Diskontinuitet nije uvek posledica kolonizacije ili osvajanja. On može da nastane takođe izolacijom: rumunski je
izgubio dodir sa latinskom masom usled prodora slovenskih masa.
Prvi indoevropeanisti su jedino u geografskoj pocepanosti videli uzrok diferencijacije raznih indoevropskih
jezika. Oni su imali mnoge zablude kojih se oslobodio J.Šmit (Schmidt) u delu Verwandschaftsverhältnisse der
Indogermanen, uvodeći teoriju kontinuiteta ili talasa. Tada se shvatilo da je cepanje na mestu dovoljno da se
objasne uzajamni odnosi između indoevropskih jezika, i da nije bilo potrebno uzimati da su razni narodi napušteli
svoje položaje; dijalekatske diferencijacije mogle su se i morale su se desiti pre no što su se nacije razišle u
raznim pravcima.
Ali, teorija talasa suprotstavlja se teoriji seoba, iako je nužno ne isključuje. Neki narod se otcepi od svog stabla
seobom. Odlazi na drugu teritoriju i tamo se njegov jezik menja na određen način. Pitanje je: da li bi te promene u
jeziku nastale i pod uslovima geografskog kontinuiteta? Možda. Videli smo da geografski kontinuitet ne može da
spreči promene u jeziku.

PETI DEO
PITANJA RETROSPEKTIVNE LINGVISTIKE

ZAKLJUČAK

Glava prva
DVE PERSPEKTIVNE DIJAHRONIČNE LINGVISTIKE

Sinhronična lingvistika može da ima samo jednu perspektivu, perspektivu govorećih subjekata. Pa, prema tome, i
samo jednu metodu. Ali, dijahronična lingvistika ima dve perspektive:

- prospektivnu perspektivu (ona prati tok vremena, tok događaja. Nju upotrebljavamo npr. da napišemo
jedno poglavlje istorijske lingvistike, da obradimo neku tačku istorije jednog jezika. Metoda se sastoji
jedino u tome da se kontrolišu dokumenti kojima se raspolaže. Vrši se posmatranje i kritika dokumenata).

Ali to je često nedovoljno dijahroničnoj lingvistici. Zato ona ima i:

- retrospektivnu perspektivu (ona se kreće uz tok vremena, oslanja se na poređenja. Zahteva rekonstruktivnu
metodu. Ne može se rekonstruisati primitivni oblik jednog usamljenog znaka. To je moguće ako imamo
dva znaka koje poredimo. Rekonstrukcija je lakša ukoliko imamo više članova poređenja).

Glava druga
NAJSTARIJI JEZIK I PROTOTIP

Sosir kritikuje to što su stari lingvisti pridavali sanskritu preveliku pažnju budući da je on najstariji spomenik
indoevropskog, pa su ga uzdigli do prototipa.

Kada se govori o jeziku starijem od nekog drugog, na šta se misli? Ima tri tumačenja:
1. polazna tačka jednog jezika. ali, nema jezika kome se može odrediti starost jer je svaki jezik produžetak
onog što se pre njega govorilo. (Gaston Paris je sa pravom ustao protiv mišljenja da postoje jezici majke i
jezici ćerke. To shvatanje pretpostavlja prekide a jezik se menja i razvija u kontinuitetu).
 2. jedno stanje jezika se otkrilo u starijoj eposi nego neko drugo. Npr. ta vremenska prednost nema nikakvog
značaja. O litvanskom prve podatke imamo iz 1540. a o peleoslovenskom iz 10.veka. vremenska prednost
ima značaja samo kad su u pitanju jezici koji su se razvili jedan iz drugog.
3. reč «stari» može najzad da označava jedno arhaično stanje jezika, tj. stanje čiji su oblici bliži prvobitnom
uzoru, bez obzira na pitanje datuma.

Glava treća
REKONSTRUKCIJE

# Njihova priroda i njihova svrha

Poređenje je jedini način da se rekonstruiše. Poređenje nema druge svrhe no da bude rekonstrukcija.
Cilje rekonstrukcija nije da rekonstruišu jedan oblik njega radi (što bi bilo prilično besmisleno), već da
kristališu, da sažmu izvestan skup zaključaka o izvesnom jeziku, što bi unapredilo nauku. Rekonstrukcija
objašnjava i osvetljava mnoge promene u jeziku.

# Stepen sigurnosti rekonstrukcija

Stepen sigurnosti rekonstrukcija zavisi od relativne sigurnosti koja se može pripisati delimičnim restitucijama
koje učestvuju u toj sintezi.

Glava četvrta
SVEDOČANSTVO JEZIKA U ANTROPOLOGIJI I PREISTORIJI

# Jezik i rasa

Mnogi smatraju da, zahvaljujući retrospektivnoj metodi, pored saznanja o jeziku možemo osvetliti
antropologiju, etnologiju i praistoriju. Sosir smatra da u tome ima veliki deo iluzije. Evo npr, rasa. Germanska
rasa je visoka rastom, ima izduženu lobanju i svetlu put. Oni govore germanskim jezikom. Ali, nisu svi
pripadnici te rase tako visoki i zgodni. Ima i nekih koji uopšte ne liče na germansku rasu. To ih ne sprečava da
idalje govore germanskim jezikom. Rasa nam ništa ne govori o jeziku. Ni obrnuto.Antropologiju i jezik nije
nužno suprotstavljati jer svako ima svoja zasebna saznanja.

#Etnizam

Pod terminom etnizam podrazumevamo jedinstvo vere, civilizacije, zajedničke odbrane..itd. koje se može
ustanoviti čak i među narodima različitih rasa i u odsustvu svake političke veze. Veza između jezika i etnizma
je sledeća: jezička zajednica čini etničko jedinstvo i obrnuto.
Kad je reč o etničkom jedinstvu, treba pre svega ispitivati jezik. Evo primera: ako hoćemo da utvrdimo
etničko jedinstvo nekolikim narodima, možemo se pozvati na sve što su oni ostvarili: spomenike, verske
obrede...itd.pa da opet ne budemo sigurni, ali samo četiri retka nekog teksta na jeziku tog naroda može to da
dokaže ili, pak, opovrgne. činjenica da je postojao indoevropski jezik, dozvoljava nam zaključimo postojanje
jednog prvobitnog etnizma narodâ koji i danas govore te jezike.

# Lingvistička paleontologija

Međutim, ako nam jezička zajednica dozvoljava da tvrdimo postojanje društvene zajednice, da li nam jezik
dozvoljava da upoznamo prirodu tog zajedničkog etnizma? Najznačaji pokušaj rekonstrukcije etnizma na
osnovu jezika dao je Adolf Pikte u delu Les Origines indo-européennes. On je pokušao da rekonstruiše čak i
biljke, domaće životinje, oruđe, oružje, društvrni život...itd. kod Arijevaca. Tako inagurisana nauka nazvana je
lingvističkom paleontologijom. (m.k: mogu da pomenem da je odsustvo reči koje označavaju neke biljke u
 arapskom, ukazalo na to da su živeli u pustinji. Ovo mogu da ubacim i u tezu jer Muftić navodi silne nazive za
biljke kao strane reči. Dakle, Arapi su morali da ih pozajme.)
Sosir smatra da jezik nije podoban da daje informacije te vrste zato što:
Prvo, nesigurnost etimologije (retke su reči čije je poreklo tačno utvrđeno)
Drugo, zabluda je misliti da nedostatak neke reči dokazuje da prvobitna civilizacija nije poznavala stvar koju
ta reč označava. Možda se u nekom jeziku nešto izražavalo drugim sredstvima.Osim toga, značenja reči se
menjaju i evoluiraju.
Treće, mogućnost pozajmica. Neka reč je mogla ući u naknadno, u isto vreme kad i je i pojam koji ta reč
označava ušao u neki narod. Dakle, istraživač ne sme misliti da je ta reč to oduvek i da je taj narod imao taj
pojam u svojoj prapostojbini.

Sve to ne znači da se neke informacije poput: termina srodstva, životinja...ipak ne mogu saznati iz jezika.
Mogu.

# Lingvistički tip i mentalitet društvene skupine

Da li jezik jednog naroda oslikava njegv mentalni tip? Sosir smatra da ne. Dat je primer «konstruisanog stanja» u
hebrejskom. (m.k: to ja status constructus). Ja ću dati primer iza arapskog. «Reč božja» na arapskom je ‫ كلمة هللا‬. to
bi Francuzi rešili predlozima. («la parole de Dieu»). Da li to nešto otkriva o semitskom mentalitetu? Ne. I
starofrancuski je imao slični konstrukciju koja je kasnije nestala, gubljenjem padeža.

Glava peta
PORODICE JEZIKA I LINGVISTIČKI TIPOVI

Nijedna porodica jezika ne pripada po zakonu i zauvek jednom lingvističkom tipu. To je zato što jezici evoluiraju.
Evolucijom, jezik može potpuno da promeni lingvistički tip. Zato, ne treba govoriti o lingvističkim tipovima nego
o transformacijama koje su više-manje zajedničke raznim jezicima iste porodice. Tako je, npr, postepeno
slabljenje fleksionalnog mehanizma karakteristično za indoevropske jezike. Slovenski jezici su se najbolje branili,
a engleski je sveo fleksiju tako reći, ni na šta.
Izvesna osobina prototipa može se izgubiti u nekom od izvedenih jezika. Čak se može desiti da se crte zajedničke
svim predstavnicima jedne porodice ne nalaze u prvobitnom jeziku. Npr.uralo-altajski sa svojom vokalnom
harmonijom. Vok. harm. Nije postojala u prvobitnom jeziku. (ovo je vrlo osporavano).
Utvrdilo se takođe da kineski jezik nije uvek bio jednosložan.
Govori se o raznim karakteristikama semitskih jezika: skoro potpuno odsustvo složenica, ograničena upotreba
derivacije, slabo razvijena fleksija, , troknsonantizam. Mada, utvrdilo se da konsonantizam korena postoji i u
indoevropskim.
Poslednja rečenica Sosirove knjige je: jedini i pravi predmet lingvistike jeste jezik posmatran sam po sebi i sam
za se.