Univerzitet U Novom Sadu Fakultet Tehnic

UNIVERZITET U NOVOM SADU
FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA

DEPARTMAN ZA ENERGETIKU,
ELEKTRONIKU I TELEKOMUNIKACIJE
KATEDRA ZA TELEKOMUNIKACIJE
I OBRADU SIGNALA
RAZVOJ MREŽE MOBILNE TELEFONIJE

- URBANISTIČKI ASPEKT I ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE -
STUDIJA
Novi Sad, mart 2009.

FINANSIRANJE STUDIJE: Grad Novi Sad – Gradska uprava za zaštitu
životne sredine,
Rumenačka br. 110
21000 Novi Sad
REALIZATOR STUDIJE: Katedra za telekomunikacije i obradu signala,

Departman za energetiku, elektroniku i
telekomunikacije,
Fakultet tehničkih nauka,
Trg D.Obradovića 6, 21000 Novi Sad
NAZIV STUDIJE: RAZVOJ MREŽE MOBILNE TELEFONIJE

-URBANISTIČKI ASPEKT I ZAŠTITA ŽIVATNE
SREDINE -
BROJ DOKUMENTACIJE: S – 124 – 1/2009
BROJ UGOVORA: VI-501-2/2008-49 od 21. 11. 2008.god.

(br.01-2060/1 od 24.11.2008. god.)
STRUČNI TIM:
______________________________
Prof. dr Vladimir Milošević, dipl.inž.
Asistent Miodrag Milutinov, dipl.inž.

Sonja Milošević, dipl.inž.-master
VREME REALIZACIJE novembar 2008 - mart 2009.

STUDIJE:
D E KA N
____________________________
Prof. dr Ilija Ćosić, dipl.inž.
Razvoj mreže mobilne telefonije - Urbanistički aspekt i zaštita životne sredine -
Sadržaj
1. Uvod ......................................................................................... 1
2. Razvoj mobilne telefonije i njene osnovne karakteristike ........ 4
2.1. Kratak istorijski pregled razvoja mobilne telefonije .......................................... 4
2.2. Osnovne karakteristike mobilne telefonije druge generacije, GSM..................... 5
2.2.1. Ćelijska struktura .................................................................................. 6
2.2.2. Veličina ćelije, kapacitet i snaga bazne stanice ........................................... 8
2.3. Evolucija GSM (2G) sistema ka UMTS (3G) sistemima.................................... 12
2.3.1. GPRS ................................................................................................. 12
2.3.2. EDGE ................................................................................................. 13
2.4. Osnovne karakteristike mobilne telefonije treće generacije, UMTS ................... 14
2.5. Antenski sistemi baznih stanica .................................................................. 16
2.6. Smeštaj radio-uređaja i montaža opreme na lokaciji bazne stanice .................. 17
3. Uticaj elektromagnetskog zračenja

baznih stanica na životnu sredinu i tehničke uređaje.............. 19
3.1. Uticaj nejonizujućeg elektromagnetskog zračenja na ljude ............................. 20
3.1.1. Parametri koji se koriste za definisanje granice
štetnog RF zračenja ............................................................................. 21
3.1.2. Granične vrednosti pojedinih parametara RF zračenja ............................... 22
3.1.3. Proračun uticaja istovremenog zračenja
nejonizujućih elektromagnetskih talasa različitih frekvencija ...................... 24
3.2. Uticaj nejonizujućeg elektromagnetskog zračenja na tehničke uređaje ............. 25
3.3. Analiza uticaja elektromagnetskog zračenja
baznih stanica mobilne telefonije ................................................................ 26
predajnika radio-relejnih veza .................................................................... 27
3.5. Obavezne mere zaštite pri postavljanju i korišćenju
baznih stanica mobilne telefonije ................................................................ 27
3.6. Program praćenja uticaja zračenja baznih stanica na životnu sredinu ............... 30
3.7. Spisak korišćenih zakona, propisa, standarda i preporuka
relevantnih za problematiku radio-frekvencijskih zračenja .............................. 31
3.7.1. Međunarodni propisi............................................................................. 31
3.7.2. Propisi Republike Srbije ........................................................................ 32
4. Planiranje i razvoj mobilne telefonije

u EU i Velikoj Britaniji - Praksa ............................................... 33
4.1. Generalna politika u EU ............................................................................. 33
4.1.1. Mobilna telefonija - očuvanje životne sredine i zdravlja ljudi...................... 33
4.1.2. Preporuke članica GSME grupe za razvoj mobilne telefonije ....................... 35
4.2. Praksa razvoja mobilne telefonije u Velikoj Britaniji
- Politika i procedure................................................................................. 37
4.2.1. Pravilnik o razvoju mreže mobilne telefonije ............................................ 37
4.2.2. Postupci i procedure za razvoj mreže mobilne telefonije ............................ 38
Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad

4.2.3. Ustanovljavanje potreba za razvoj mreže ................................................ 38

4.2.4. Podnošenje godišnjih planova
o razvoju mobilne telefonije lokalnim vlastima ......................................... 40
4.2.5. Godišnje diskusije o planiranom razvoju mreže ........................................ 41
4.2.6. Registar baznih stanica......................................................................... 42
4.2.7. Definisanje oblasti predviđenih za postavljanje
novih baznih stanica ............................................................................ 43
4.2.8. Pred-prijavne konsulatcije..................................................................... 44
4.2.9. Podnošenje prijave lokalnim vlastima ..................................................... 46
4.2.10. Procedura obrade prijava za dobijanje odobrenja ..................................... 50
4.2.11. Odluka lokalnih vlasti o zahtevanom razvoju............................................ 52
4.2.12. Uticaj EM polja na zdravlje ljudi ............................................................. 54
4.2.13. Usklađenost sa propisanim standardima.................................................. 55
4.2.14. Procedura nakon odbijanja zahteva ........................................................ 56
4.3. Praksa razvoja mobilne telefonije u Velikoj Britaniji;
urbanističko - arhitektonski aspekt ............................................................. 56
4.3.1. Generalni principi ................................................................................ 57
4.3.2. Zajednički stubovi i lokacije .................................................................. 58
4.3.3. Instalacija na postojećim objektima (urbanistička ograničenja).................. 59
4.3.4. Instalacija na budućim-planiranim objektima ........................................... 60
4.3.5. Maskiranje i prikrivanje opreme ............................................................. 60
4.3.6. Upotreba opreme manjih dimenzija ........................................................ 62
4.3.7. Instalacija novih stubova ...................................................................... 62
4.3.8. Oblasti od posebnog značaja ................................................................. 63
5. Zaključci i predlozi .................................................................. 65

5.1. Praksa u EU i Velikoj Britaniji ..................................................................... 65
5.2. Osvrt na praksu u Republici Srbiji ............................................................... 66
5.3. Predlozi .................................................................................................. 67
Dodatak A.................................................................................... 69
Dodatak B.................................................................................... 70
6. Reference ............................................................................... 71
Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad

1. Uvod
Pored materije i energije, od informacija i njihovog prenosa, zavise svi aspekti

svakodnevnog čovekovog života i rada. One su postale ključni resurs današnjice, a
temelje se na inherentnoj potrebi čoveka za komuniciranjem.
Razvoj sveukupnih telekomunikacija, kako onih po fizičkim vodovima, tako i radio-
komunikacija, karakterišu dve tendencije, dva cilja koja su definisana pri samom
nastanku telekomunikacija. To su: globalizacija i integracija. Stepen realizacije oba cilja,
oduvek je bio ograničen stepenom razvoja tehnologije.
Globalizacija telekomunikacija, koja se može defnisati zahtevom i potrebom da se
komunikacione veze mogu uspostavit između bilo koje dve tačke na Zemlji , u stanju
mirovanja ili u pokretu, danas postaje realnost.
Integracija u telekomunikacijama ima dva pravca, koja idu paralelno i međusobno
se prožimaju. To su integracija na nivou razuličitih servisa (multimedijalni prenos) i
integracija različitih telekomunikacionih sistema. U novije vreme, najznačajnija je
integracija fizičkih i radio-mreža, koja obezbeđuje transparentnost prenosa svih vrsta
signala nezavisno od njihovog izvora i odredišta.
U savremenim telekomunikacijama, mobilnim radio-komunikacijama, kao
najprofitabilnijem segmentu telekomunikacija, pripada posebno mesto, jer su poslednjih
godina doživele najintezivniji razvoj, kako u industriji opreme, tako i u prodaji usluga.
Usluge mobilnih komunikacija su u mnogo čemu promenile i unapredile način
poslovanja privrede, podstičući socijalni i ekonomski razvoj zemalja i doprinoseći rastu
bruto nacionalnog dohotka direktno i indirektno, utičući na otvaranje novih radnih mesta
i povećanje državnih prihoda. Komunikacioni zahtevi korisnika (nove usluge visokog
kvaliteta) i broj korisnika su u stalnom porastu, što operaterima sistema mobilne
telefonije nameće obavezu kontinualne dogradnje, unapređenja i razvoja mreže. Krajem
juna 2007. godine u Evropi je bilo više od 700 miliona korisnika mobilne telefonije. Do
juna 2008. godine predviđeno je da taj broj premaši 800 miliona [1].
Imajući u vidu kapacitet i ograničenja raspoloživog frekvencijskog opsega,
predviđenog za rad mobilnih telekomunikacionih mreža s jedne strane, i sve veće
zahteva korisnika s druge strane, nameće se svakodnevna potreba izgradnje novih
baznih stanica, odnosno dogradnja infrastrukture sistema. Od strane javnosti a često i
lokalnih vlasti, ovaj problem nije dovoljno jasno razmatran ili se ne razume u potpunosti.
Pošto su bazne radio-stanice već široko rasprostranjene, smatra se, da nema potrebe za
povećanjem broja stanica, dok, ustvari, dodatne bazne radio-stanice imaju esencijalnu
ulogu u obezbeđivanju usluga visokog kvaliteta, tj. omogućuju veće broj poziva i
korišćenje novih servisa velikom broju korisnika koji se neprekidno povećava.
Međutim, veoma je važno, da komunikciona infrastruktura koja treba da podrži ove
sisteme, bude pažljivo i oprezno planirana i projektovana, u cilju očuvanja i zaštite
Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad 1

životne sredine [2]. Strateško planiranje i analiza mogućih alternativnih rešenja presudni
su za razvoj telekomunikacionih mreža. To znači da lokalne vlasti, operateri kao i sami
građani, svojim zajedničkim radom mogu i treba da doprinesu pronalaženju optimalnih
rešenja [3].
Ova studija polazi od činjenice da je domaća regulativa, zakoni i prateći pravilnici
koji regulišu problematiku zaštite životne sredine od nejonizujućeg zračenja, dosta
skromna i nepotpuna. S druge strane, nekontrolisani razvoj mreža mobilne telefonije
može da izazove premašenje standardom definisanih graničnih vrednosti inteziteta polja,
što za posledicu može da ima ugrožavanje zdravlja ljudi.
Studija je zato nastala iz potrebe, da se lokalnim vlastima, nadležnim za izdavanje
građevinskih dozvola za izgradnju infrastrukture mobilnih radio-mreža, pruže određena
saznanja, uputstva i procedure za nalaženje kompromisnih rešenja između zahteva
operatera i obaveze lokalne vlasti za očuvanjem životne sredine i zdravlja ljudi.
Cilj ove studije je:
 Da analizira praksu razvoja mreže mobilne telefonije u zapadnoj Evropi
(zakonodavstvo, planiranje izgradnje ćelijske strukture, izbor mikrolokacija
baznih stanica, postavljanjće baznih stanica i antenskih sistema) sa
posebnim osvrtom na urbanistički aspekt i aspekt zaštite životne sredine;
 Da ovu praksu uporedi sa praksom razvoja mobilne telefonije u našoj
zemlji i na osnovu toga izvede odgovarajuće zaključke, sa posebnim
osvrtom na urbane sredine poput Grada Novog Sada.
U drugom poglavlju studije, dat je kratak pregled razvoja mobilne telefonije.
Posebna pažnja posvećena je sistemima druge generacije (GSM), kao i sistemima koji
predstavljaju evoluciju od druge ka trećoj generaciji (GPRS, EDGE). Za GSM sistem, koji
je u svetu masovno u upotrebi, napravljen je kratak pregled osnovnih karakteristika
(ćelijska struktura, veličina i snaga baznih stanica).Zatim su ukratko analizirane
karakteristike 3G sistema, odnosno UMTS-a. Na kraju ovog poglavlja, date su osnovne
karakteistike antenskih sistema, kao i principi montaže i smeštaja telekomunikacione i
prateće opreme na lokaciji baznih stanica.
Treće poglavlje studije, posvećeno je problematici uticaja elektromagnetskog
zračenja baznih stanica na životnu sredinu i tehničke uređaje. U ovom poglavlju date su
veličine koji se koriste za definisanje štetnog RF zračenja (SAR), kao i granične vrednosti
pojedinih parametara koje su utvrđene međunarodnim (CENELEC) i domaćim
stanadrdima (JUS). U nastavku je dat način proračuna kumulativnog uticaja više izvora
radio-zračenja, koji zrače na različitim frekvencijama. Napravljen je poseban osvrt na
zračenje baznih stanica mobilne telefonije i zračenje predajnika radio-relejnih veza koje
se, između ostalog, koriste i u mrežama mobilne telefonije. U nastavku su pobrojane
obavezne mere zaštite pri postavljanju i korišćenju baznih stanica mobilne telefonije, a
zatim je dat program praćenja uticaja zračenja baznih stanica na životnu sredinu, koji se
koristi u Gradskoj upravi za zaštitu životne sredine Grada Novog Sada. Radi
kompletnosti, na kraju ovog poglavlja pobrojani su najvažniji međunarodni propisi, kao i
domaći propisi, preporuke i pravilnici koji su relevantni za oblast zaštite životne sredine
od nejonizujućeg elektromagnetskog zračenja.
Četvrto poglavlje studije, posvećeno je praksi planiranja i razvoja mobilne telefonije
u Evropskoj uniji i Velikoj Britaniji. Pored generalne politike i opredeljenja koja su data za
Evropsku uniju u celini, izabrana je Velika Britanija kao predstavnik grupe najrazvijenijih
zemalja zapada. No i praksa u ostalim zemljama članicam EU se mnogo ne razlikuje i
zasnovana je na slilčnim generalnim principima.
Analizirana su dva segmenta prakse razvoja mobilne telefonije u Velikoj Britaniji:
prvi koji se odnosi na utvrđenu politiku, zakonsku regulativu i procedrure koje prate
razvoj, i drugi koji se odnosi na urbanistički i arhitektonski aspekt razvoja.

U petom poglavlju pod naslovom Analiza, zaključci i predlozi, dat je, u prvom delu,
kratak osvrt na najvažnije elemente razvoja mobilne telefonije u EU i Velikoj Britaniji koji
se odnose na aspekt zaštite životne sredine i zdravlja ljudi i urbanističko-arhitektonski
aspekt.
U nastavku je dat kratak osvrt na politiku i praksu razvoja mobilne telefonije u
Srbiji. Na kraju su, u okvirima kompetencija tima koji je obrađivač ove studije, date
određene sugestije i predlozi koji se odnose na pomenute aspekte razvoja mobilne
telefonije kod nas.

2. Razvoj mobilne telefonije i njene

osnovne karakteristike
2.1. Kratak istorijski pregled razvoja mobilne telefonije
Mobilne telekomunikacione tehnologije su se razvijale postepeno. Prva generacija

(1G) se pojavila četrdesetih godina 20. veka. Druga generacija (2G) ili GSM tehnologija
pojavila se krajem 80. godina (od 1989.) i danas je u masovnoj upotrebi. Uvođenjem
novih servisa, počevši od GPRS (2002.), 2G generacija se potiskuje sledećom, trećom
generacijom (3G) ili UMTS tehnologijom. Ovu generaciju karakteriše povećanje
kapaciteta (veća brzina prenosa) i bogatiji sadržaj poruke. Dalji razvoj 3G prvenstveno će
zavisiti od međusobnog dopunjavanja i integracije telekomunikacionih i multimedijalnih
usluga, koje su se pokazale zahtevnijim nego što su stručnjaci mogli da predvide.
Počeci mobilne telefonije datiraju iz 1920. godine zahvaljujući eksperimentima sa
radio-telefonijom rađenim u SAD. Kako su prvi mobilni telefoni bili ugrađivani u
automobile, AT&T (American Telephone and Telegraph, Inc.) je 1947. godine, posle
uspeha prve mobilne telefonske mreže u St. Louis-u, pokrenula servis koji je bio korišćen
na autoputu između Boston-a i New York-a (Agar, J. 2003 Constant Touch: A Global
History of the Mobile Phone, UK: Icon Books). Vremenom je radio-telefonija postala
toliko opterećena, posebno u New York-u, da je vreme čekanja na uspostavu veze i
korišćenje slobodnog radio-kanala postalo suviše dugo. Osnovni razlog za ovako dugo
čekanje je bio ograničen frekvenscijski opseg, odnosno mali broj radio-kanala. Rešenju
ovog problema pomogla je upotreba modernih automatizovanih mobilnih
telekomunikacionih sistema, koji su koristili ćelijsku strukturu, nudeći efikasniju upotrebu
frekvencijskog prostora. Posle pokretanja naprednih mobilnih telefonskih usluga (AMPS)
1978. godine, koje spadaju u analogne sisteme, prvi američki mobilni telefonski sistem je
probno počeo da se koristi 1979. godine, da bi 1983. godine prešao u komercijalnu
upotrebu. Ovi servisi su prevashodno bili servisi na nivou grada, pa je mnoštvo mobilnih
telefonskih kompanija izuzetno teško ostvarivalo „rouming“ unutar SAD (rouming je
upotreba mobilnog telefona izvan područja matičnog sistema).
Mobilna telefonija je imala malo drugačiji razvojni tok u Evropi. Švedska je bila
pokretač razvoja mobilne telefonije, koristeći automatski telefonski sistem od 1956.
godine. Ministarstva telekomunikacija u skandinavskim zemljama, donela su dve važne
odluke 1969-1971. godine. Prva odluka se odnosila na standardizaciju budućeg
analognog ćelijskog sistema 1969. godine (NMT standard - Nordic Mobile Telephone
Standard), te je osnovana radna grupa pod nazivom NMT-Group. Druga odluka bila je da
se realizuju mobilne telekomunikacione mreže, koje bi pokrivale velike delove
skandinavskih zemalja, kako bi se zadovoljili zahtevi korisnika. Ova odluka je u Švedskoj
bila praćena oslobađanjem tržišta mobilnih telefona. NMT grupa, je kao polaznu tačku
uzela sledeće sistemske zahteve: automatizovanost, kompatibilnost, rouming između
svih nordijskih zemalja, dovoljan kapacitet, visoka pouzdanost, niska cena infrastrukture
i sprečavanje postojanja ekskluzivnog operatera i proizvođača operme. Trebalo je više od
10 godina da se realizuje NMT standard, prvo u Saudijskoj Arabiji 1981. godine, a zatim
nekoliko meseci kasnije i u skandinavskim zemljama. Mogućnost rouminga u Finskoj,

Švedskoj, Norveškoj, Danskoj i Islandu od 1981-82. godine, postao je važan argument u

korist NMT standarda.
Ranih osamdesetih godina, postojalo je više različitih konkurentnih mobilnih
telefonskih standarda. Kada su Ministarstvo trgovine i industrije i dva operatera u Velikoj
Britaniji (British Telecom i Cellnet) vršili izbor odgovarajućeg standarda između novih
mobilnih telefonskih sistema, uporedili su analogni NMT standard sa japanskim
standardom (već uveliko u upotrebi od 1979. godine od strane Nippon Telephone &
Telegraph - NTT), nemački sistema C450, Alcatel-ov i Philips-ov sistem (nazvan MATS-E)
i američki standard AMPS. Dva imenovana operatera i Ministarstvo trgovine i industrije su
1983. godine odlučili da modifikuju američki standard „Advanced Mobile Phone System –
AMPS“ i nazovu ga „Total Access Communication System (TACS)“. Razlog zbog čega je
izabran američki standard, bila je povoljna cena telefona zbog velikog tržišta u SAD.
Međutim, Ericsson koji je već bio proizvođač opeme za NMT i AMPS sisteme, postao je
proizvođač i TACS sistema baziranog na digitalnoj komutaciji AXE. Ericsson je time
preuzeo vodeću ulogu u proizvodnji opreme za mobilnu telefoniju.
Jedna od mana analognog (1G) sistema je bio problem u razmeni informacija
između ćelija sistema, takozvani „hand-over“, odnosno preuzimanje mobilnog korisnika.
U cilju prevazilaženja ovog problema i unapređenja ovog servisa između različitih
zemalja, specijalna grupa za mobilnu telefoniju (Groupe Spéciale Mobile - GSM), kasnije
preimenovana u globalni sistem mobilnih telekomunikacija (Global System for Mobile
Telecommunications - GSM), inicirala je spajanje privatnog i javnog sektora upravljanja.
Stvoren je GSM kao otvoreni, javni digitalni (2G) standard ćelijskih mobilnih sistema koji
koristi frekvencijske opsege 900MHz i 1800MHz. Evropski komitet za standardizaciju
telekomunikacija, (European Telecommunications Standardisation Institute, ETSI), je
1989. godine odobrio specifikaciju prve faze GSM. Krajnji rezultat je bio registracija
osnovnih patenata. Kompanija “Philips” je posedovala najviše osnovnih patenata u tom
periodu. Kasnije su počevši od 1992., i kompanije poput “Ericsson”, “Alcatel”, “Siemens” i
“Motorola” intenzivirale aktivnosti patentiranja. Ranih 90. te kompanije su kontrolisale
više od 85% ukupnog tržiša GSM, a “Motorola” je bila vlasnik najvećeg broja patenata.
“Motorola”, “Ericsson” i “Nokia” počele su da dominiraju na tržištu mobilnih telefona, dok
su “Siemens” i “Alcatel” u blagom zaostatku [4].
2.2. Osnovne karakteristike mobilne telefonije

druge generacije, GSM
Opšte su poznate osnovne karakteristike korišćenja radio-signala radi

uspostavljanja bežične veze između predajnika i prijemnika, odnosno predajne i prijemne
antene. Mobilna komunikaciona mreža omogućuje korisnicima da šalju i primaju
informacije (govor, poruke, podatke) putem radio-signala. Lokalni primopredajnik, bazna
stanica sa pratećim antenskim sistemom, emituje i prima radio-signale od/do mobilnih
telefona. Radio-veza od mobilnog telefona do bazne stanice naziva se uplink. Radio-veza
od bazne stanice do telefona zove se downlink. Slika 1 prikazuje princip ove veze. Signali
su pažljivo optimizovani za odgovarajuću mrežu, da bi komunikacija bila
zadovoljavajućeg kvliteta, a da u isto vreme ne dođe do interferencije, mešanja sa radio-
signalima drugih mreža i sistema (sistemi javne bezbednosti, vojne radio-mreže, radio-
amateri, RTV difuzija i dr.). Radio-signali mobilne telefonije mogu prelaziti samo
određenu razdaljinu, pošto su male snage i većinom zahtevaju optičku vidljivost.
Prepreke kao što su zgrade i brda, ograničavaju pokrivanje koju jedna bazna stanica
može da obezbedi. Treba dodati, da su mobilni telefoni radio-uređaji male snage, tako da
moraju biti u blizini bazne stanice, kako bi mogli da ostvare komunikaciju sa njom.
Mobilni telefoni predstavljaju vezu korisnika sa mrežom.

Slika 1. Radio-signali u komunikaciji između mobilnih telefona i bazne stanice
2.2.1. Ćelijska struktura
Intezitet radio-signala naglo opada sa povećanjem udaljenosti između bazne

stanice i mobilnog telefona. Sadašnja generacija GSM baznih stanica ne može da
funkcioniše na rastojanjima preko 35km, jer kašnjenje u prijemu radio-signala postaje
suviše veliko. S druge strane, opadanje snage signala sa razdaljinom nameće ograničenje
od oko 10km, obzirom da je neophodna određena minimalna snaga za adekvatan prijem i
funkcionisanje sistema. Ovo praktično znači da je potreban veliki broj baznih stanica da
bi se pokrila određena teritorija (država).
Na slici 2. prikazano je nekoliko baznih stanica kojima se obezbeđuje kompletna
pokrivenost određene površine. Ova slika pokazuje kako se svaka površina pokrivena
jednom baznom stanicom može predstaviti jednim heksagonom, takozvanom ćelijom. U
praksi, na položaj baznih stanice utiče mnogo faktora, pa se ćelije razlikuju po obliku i
veličini. Ceo sistem je organizovan tako, da omogući mobilnim telefonima da održe vezu
sa mrežom bez prekida signala, prilikom prelaska korisnika iz jedne ćelije u drugu.
Slika 2. Ćelijska struktura mreže mobilne telefonije
Frekvencijski opeg namenjen mobilnoj telefoniji je ograničen resurs.Operaterima se

zato dodeljuje samo određen broj radio-kanala koje mogu da upotrebe za opsluživanje
što većeg broja korisnika na što većem prostoru. Ovo je moguće postići jedino
vešestrukom upotrebom radio-kanala u mreži i pažljivom kontrolom snage signala, kako
ne bi došlo do interferencije signala u različitim delovima mreže (preklapanje ćelija u
kojima se koristi isti kanal). Slika 3. prikazuje pokrivanje jedne teritorije ćelijama,
upotrebom samo 4 različita radio-kanala, a da pri tome ne postoje susedne ćelije koje

koriste isti radio-kanal. Zračenje baznih stanica mora biti pažljivo kontrolisano u svakom
ponovnom korišćenju iste frekvencije da bi se ograničila njihova zona pokrivanja. Ukoliko
bi bazna stanica emitovala signale suviše velike snage, oni bi mogli da se mešaju sa
signalima iz drugih ćelija koje koriste isti radio-kanal. Klasični primer višestrukog
korišćenja istih frekvencija imamo kod FM radija u UKW opsegu. Radio-stanica u jednom
gradu može da koristi istu frekvenciju kao i radio-stanica u drugom gradu, sve dok ne
dolazi do interferencije njihovih signala.
Slika 3. Višestruko korišćene frekvencije u ćelijskoj mreži.

Ćelije iste boje koriste iste radio-kanale
Pod pojmom bazna stanica, u strogo inženjerskom smislu, podrazumeva se

električna oprema smeštena u zatvorenom metalnom kućištu (ormanu), prikazanom na
slici 4. I pored toga, postalo je uobičajeno da se pod pojmom bazne stanice podrazumeva
kompletna instalacija uključujući antene i stubove [5]. Mesto gde se postavlja oprema
radio-primopredajnika zove se lokacija ćelije (cell-site). To je mesto gde je sva
neophodna oprema (antene, nosači, stubovi i propratna telekomunikaciona oprema)
postavljena kako bi obezbedila komunikaciju između mobilnih telefona i baznih stanica.
Slika 4. Elektronska oprema bazne stanice BTS kabinet
Bazne stanice GSM sistema jednog operatera povezane su kako međusobno,

korišćenjem radio-relejnih veza, tako i sa ostalim mrežama (mreža fiksne telefonije,
mobilne mreže drugih operatera), Slika 5.

Slika 5. Mreža mobilne i fiksne telefonije
2.2.2. Veličina ćelije, kapacitet i snaga bazne stanice
Veličina ćelije varira od 100m ili manje, do 10km ili više, u zavisnosti od lokacije
(ruralna područja, autoputevi, gusto naseljeni industrijski centri, itd.) i broja poziva,
odnosno gustine saobraćaja. Prema veličini, ćelije mogu da se podele na: makro, mikro i
piko ćelije. Izbor veličine ćelija uglavnom zavisi od inteziteta lokalnog saobraćaja. Što je
veća gustina saobraćaja, ćelije su manje [6]. Ruralna područja i autoputevi, obzirom na
malu gustinu saobraćaja pokrivaju se makro-ćelijama. Urbana područja s obzirom na
veću gustinu saobraćaja, zahtevaju upotrebu mikro i piko ćelija.
Slika 6. Makro, mikro i piko ćelije
Ponekad, kao što je ilustrovano na slici 6., postoji potreba za instalacijom mikro i
piko ćelija u prethodno već pokrivenim oblastima. Razlog za to je potreba za povećanjem
kapaciteta u toj oblasti, kako bi se ispunili zahtevi većeg broja korisnika.
Antene bazne stanice su najčešće izdignute visoko iznad površine zemlje, jer bi u
suprotnom prostiranje radio-signala bilo otežano prisustvom zgrada i drugih visokih
objekta. Antene koje se koriste za makroćelijske bazne stanice u opštem slučaju se
postavljaju na visini od 15-50m iznad nivoa zemlje, da bi omogućile komunikaciju na
udaljenostima od nekoliko kilometara. Međutim, mikroćelijske bazne stanice, imaju
antene postavljene na manjim visinama, jer treba da obezbede veze na udaljenosti od
nekoliko stotina metara. Ponekad, ukoliko je to pogodno, antene se postavljaju na već
postojećim visokim objektima (poslovnim ili stambenim zgradama), direktno ili na kraćim
antenskim nosačima. Ako nema odgovarajućih objekata, koriste se čelični antenski
stubovi visine od 15-50m, u zavisnosti od veličine ćelije. Piko ćelije pokrivaju oblast od
nekoliko desetina metara i uglavnom se koriste unutar objekata.

Bazna stanica je glavni deo telekomunikacione opreme, postavlja se u svakoj ćeliji,

i obavlja neophodnu obradu poziva. Ona kontroliše snagu prenosa i takođe daje
instrukcije mobilnom uređaju da sa što manje snage obezbedi kvalitetnu uslugu korisniku
prilikom poziva. Kada se mobilni telefon uključi, komunikacija započinje određenim
kontrolnim signalima upućenim od strane najbliže bazne stanice. Nakon uspostavljanja
veze, telefon ostaje u pripravnosti i samo povremeno komunicira sa mrežom radi
ažuriranja stanja. Signal ponovo postaje jači tek kad korisnik ostvari ili prihvati poziv.
Dakle, mobilni telefoni u zavisnosti od trenutne udaljenosti od najbliže bazne stanice,
automatski kontrolišu snagu svoga signala, kao što je to ilustrovano na slici 7. Na taj
način, smanjuje se snaga prenosa na minimalnu vrednost, potrebnu da bi se očuvao
kvalitet poziva. Na primer, prosečna izlazna snaga telefona može da varira od 0.001W
sve do maksimalnog nivoa što je nešto manje od 1W. Ova karakteristika omogućuje duže
trajanje baterije i razgovora [6].
Slika 7. Snaga prijemnog signala zavisi od mnogo faktora,

ali najvažniji je udaljenost od bazne stanice
Od veličine ćelije, zavisi čitav niz faktora, ali pre svega izlazna snaga bazne stanice.
Izlazna snaga na predaji GSM900 i GSM1800 baznih stanica kreće se od nekoliko mW do
par stotina W. Podela baznih stanica u zavisnosti od veličine ćelije i klase je prikazana u
tabeli 1. [7]
Tabela 1. Snaga GSM900 i GSM1800 bazne stanice u zavisnosti od tipa ćelije i klase
GSM 900 GSM 1800

Tip ćelije Klasa Snaga (W) Tip Klasa Snaga (W)
Makro 1 320 - (<640) Makro 1 20 - (<40)
2 160 - (<320) 2 10 - (<20)
3 80 - (<160) 3 5 - (<10)
4 40 - (<80) 4 2,5 - (<5)
5 20 - (<40)
6 10 - (<20)
7 5 - (<10)
8 2,5 - (<5)
Mikro M1 (>0,08) - Mikro M1 (>0,5) - 1,6
M2 (>0,025) - M2 (>0,16) -
M3 (>0,008) - M3 (>0,05) -
Piko P1 (>0,02) - 0,1 Piko P1 (>0,04) -
Maksimalna snaga bazne stanice na predaji, za makro ćelije, je promenljiva od

2,5W do 320W za GSM900, odnosno od 2,5W do 40W za GSM1800. Kod sistema sa
mikro ćelijama koriste se snage od 8mW do 250mW, GSM900, odnosno, od 50mW do
1600mW, za GSM1800. Pikoćelijski predajnici su veoma malih snaga zbog malih
dimenzija ćelija.

Poznavanjem izlazne snage bazne stanice, najčešće date u [dBm], podužnog

slabljenja kablova za prenos signala od bazne stanice do antena, najčešće oko
4,5 dB/100m, i dobitka upotrebljene antene, najčešće oko 17 [dBi], odnosno oko
15 [dBd], moguće je odrediti efektivnu izračenu snagu, ERP, pomoću izraza (1)
ERP[dBm]  Izlazna _ Snaga[dBm]  Slabljenje _ Kabla[dB]  Dobitak _ Antene[dBd] (1)
Na osnovu Uredbe objavljene u Sl.glasniku Republike Srbije, decembra 2008.

godine [8], propisana je vrednost efektivne izračene snage, ERP, od 250W, odnosno
54dBm kao minimalna vrednost za koju je neophodna studija o proceni uticaja na životnu
sredinu.
Veza između ERP izražene u [dBm] i [W] je određena izrazom (2) odnosno izrazom
(3).
 ERP[W] 
ERP[dBm]  10log    10 log  ERP[W]  3 (2)
 1 mW 
ERP [dBm]
3
ERP [W]  10 10
(3)
U mnogim zemljama Evropske unije definisana je maksimalna snaga bazne stanice

po jednom nosiocu. U Velikoj Britaniji agencija za radiokomunikacije [9], je definisala
maksimalnu izračenu snagu u odnosu na izotropnu antenu, EIRP u vrednosti od 62 dBm.
Ova ganična vrednost važi kako za 2G tako i za 3G generaciju. Veza između ERP i EIRP je
data izrazom (4).
ERP [dBm]  EIRP [dBi]  2,15[dB]  59, 85[dBm]  ERP  966[W] (4)
Tehnologija Mobilnih sistema neprekidno se unapređuje već 20 godina, uglavnom

zbog sve većeg broja zahteva za pokretljivošću prilikom razgovora bez prekida u
komunikaciji. Širom Evropske unije, svaka zemlja članica je dobila dozvolu za upotrebu
druge generacije (2G) mobilnih mreža. GSM standard je najpoznatiji standard 2G
mobilnih mreža i jedini usvojeni od strane većine evropskih zemalja. Prihvatanje ovog
standarda, donelo je mnogobrojne pogodnosti korisnicima, jer su sad u mogućnosti da
koriste usluge GSM mreže u bilo kojoj zemlji koja podržava GSM standard.
Osim evidentnih prednosti koje korisnicima obezbeđuje upotreba mobilnog
terminala, javni mobilni sistem poput GSM-a, obezbedio je nadgradnju nedovoljnih
kapaciteta fiksne telefonske mreže za teško dostupne i nenaseljene krajeve, i omogućio
dobijanje telefonskih usluga u velikim gradovima, gde se pojavio nedostatak fiksnih
telefonskih priključaka usled velike potražnje.
U odnosu na prvu generaciju analognih mobilnih sistema (NMT), prenos digitalnih
signala u okviru 2G sistema obezbedio je viši kvalitet prenetog govora, kao i povećane
nivoe sigurnosti i privatnosti.
Zahvaljujući opštem prihvatanju GSM standarda, kao dominantnog u čitavom svetu
(sa izuzetkom severne Amerike) korisnicima ovog sistema omogućeno je da željene

telekomunikacione usluge ostvare sa svog terminala nezavisno od toga na kom delu

Zemaljske kugle trenutno borave - međunarodni roaming.
Kako je u domenu komunikacija evidentna tranzicija od prenosa govora ka prenosu
multimedijalnih podataka, u budućnosti ovakve mobilne mreže predstavljaće osnovnu
tačku pristupa za globalnu mrežu, internet, i druge ne-govorne servise. Ako navedenom
pridodamo činjenicu da implementacija nove generacije (3G) mobilnih sistema
podrazumeva korišćenje već postojeće 2G infrastrukture, u koje spada GSM, može se
sagledati ogroman značaj postojeće GSM infrastrukture.
Tabela 2. GSM frekvencijski opsezi
Frekvencija Frkvencijski opseg (uplink/downlink) Broj dupleksnih radio-

kanala
GSM 450 450,4 – 457,6 / 460,4 – 467,6 MHz 35
ili 40
478,8 – 486 / 488,8 – 496 MHz
GSM 850 824 – 849 / 869 – 894 MHz 124
GSM 900 890 – 915 / 935 – 960 MHz 124
E-GSM 880 – 915 / 925 – 960 MHz 174
GSM 1800 1710 – 1785 / 1805 – 1880 MHz 374
GSM 1900 1850 – 1910 / 1930 – 1990 MHz 299
Osnovna varijanta GSM sistema, vezu od mobilne stanice (MS) ka baznoj stanici
(BS), uplink, uspostavlja u frekvencijskom opsegu širine 25 MHz, pri čemu se koriste
frekvencije između 890 i 915 MHz. Za drugi smer komunikacije, downlink, koriste se
opseg iste širine i frekvencije između 935 i 960 MHz. Na ovaj način se ostvaruje
dvosmerna komunikacija u punom dupleksu, koja koristi dva nosioca na razmaku od 45
MHz.
Tabela 3. Osnovne karakteristike GSM radio-interfejsa
Osobine GSM sistema GSM 900 GSM 1800

Godina početka rada 1992.
Opseg rada Tx [MHz]
MS 890 - 915 1710 – 1785
BS 935 - 960 1805 - 1880
Multiple Access TDMA / FDMA TDMA / FDMA
Metod dupleksiranja FDD FDD
Razmak između Rx i Tx kanala [MHz] 45 95
Širina jednog kanala [kHz] 200 200
Širina jednog dupleksnog kanala [kHz] 2 x 200 2 x 200
Broj dupleksnih kanala po RF kanalu 8 8
Ukupan broj dupleksnih kanala 124 x 8 374 x 8
Modulacija GMSK GMSK
Dodela kanala dinamička dinamička
Usled povećanih zahteva za kapacitetom GSM mreže inicijalno alociranom spektru

dodato je 2 x 10 MHz (880-890 MHz i 925-935 MHz) – EGSM (Enhanced GSM). Danas
postoje i nove varijante GSM sistema u svetu, koje za svoj rad koriste nove opsege
učestanosti, Tabela 2.
Svaki pojedinačni radio-nosilac prenosi signale 8 različitih korisnika u vremenskom
multipleksu (TDMA -Time Division Multiple Access), sa ukupnim digitalnim protokom od

271 kb/s. GSM radio-interfejs predviđa transmisiju putem GMSK (Gaussian Minimum
Shift Keying) modulacije. Upotrebom Gauss-ovog filtra čiji je propusni opseg iznosi 30%
od brzine signaliziranja (BT=0,3) ostvarena je širina od 200 kHz po jednom nosiocu.
Više tehničkih detalja o načinu realizacije prenosa na vazdušnom interfejsu dato je u
okviru tabele 3.
GSM je projektovan za brzine kretanja MS manje od 250 km/h i maksimalno
kašnjenje usled višestruke propagacije jednog kanala manje od 16 s, na osnovu čega
maksimalna dimenzija ćelije iznosi 35 km. Od GSM sistema se zahteva pouzdan rad pri
velikim brzinama (automobili i vozovi), u gustim gradskim sredinama, u rukama pešaka
između visokih zgrada, unutar zgrada, parkinga, aerodroma i železničkih stanica.
2.3. Evolucija GSM (2G) sistema ka UMTS (3G) sistemima
GSM je standard koji se stalno modifikuje i evoluira u cilju zadovoljavanja sve većih
i raznovrsnijih potreba korisnika. Kao takav on predstavlja izuzetno dobru osnovu za
primenu novih tehnologija u oblasti javnih mobilnih sistema. Uzimajući u obzir svetske
trendove, evolucija GSM sistema podrazumeva postepenu vremenski razdvojenu primenu
sledećih tehnologija:
 GPRS (General Packet Radio Services),
 EDGE (Enhanced Data for GSM Evolution), i
 3GSM (tehnologija 3G mobilnih sistema primenjena na evoluiranoj GSM
strukturi).
2.3.1. GPRS
GPRS (General Packet Radio Services) tehnologija uvodi novi ne-govorni servis iz
grupe dodatnih značajnih servisa kojim se omogućava paketski prenos podataka unutar
javne mobilne mreže. Kao takav, GPRS predstavlja nadgradnju GSM sistema u odnosu na
postojeći prenos podataka komutacijom kola i SMS servis. Preciznije, kroz GPRS
tehnologiju uvodi se paketski prenos podataka na radio-ineterfejsu u okviru postojeće
GSM mreže, što predstavlja suštinski napredak.
Kao veliku prednost, posebno treba naglasiti da se GPRS u postojeće već instalirane
mreže uvodi na jedan relativno jednostavan način. Praktično, prilikom GPRS
implementacije, operator sistema treba da instalira nekoliko dodatnih čvorova u okviru
postojećeg upravljačko-komutacionog sistema i da izvrši delimičnu softversku nadgradnju
postojećih elemenata mreže. Pri tome se može nesmetano koristiti ista postojeća ćelijska
struktura. Nije neophodno ni novo frekvencijsko planiranje.
U okviru GSM sistema GPRS se realizuje na taj način što se vrši udruživanje više
vremenskih slotova u okviru jednog radio-nosioca i na taj način omogućava veći protok
podataka. U radio-interfejsu koristi se isti tip modulacije (Gaussian Minimium Shift
Keying) kao i u slučaju klasičnog prenosa govornog signala. Teorijski, maksimalan protok
koji se može ostvariti na fizičkom nivou primenom GPRS-a iznosi 160kbs (sa stanovišta
korisnika 115kbs), pri čemu se u okviru jednog radio-nosioca koristi svih 8 vremenskih
slotova. Navedeni protok je oko tri puta veći od maksimalnih protoka koji se mogu
ostvariti u današnjim fiksnim mrežama sa standardnim analognim telefonskim prisupom i
oko 10 puta veći od protoka koji se može ostvariti komutacijom kola u okviru postojećih
GSM mreža. Ipak, treba napomenuti da su u praksi raspoloživi protoci ipak znatno manji
(tipično 40-50kbps). Naime, iz razloga zahtevanih kapaciteta saobraćaja malo je

verovatno da će operatori dozvoliti nekom korisniku da koristi svih 8 vremenskih slotova

na jednom radionosiocu.
U okviru GPRS servisa veza se uspostavlja veoma brzo (nema potrebe za biranjem
nekog broja) tako da se podaci mogu primati ili slati baš u onim trenucima kada se za
tim ukaže potreba. Pri tome se ne uspostavlja tzv. dial-up veza. To praktično znači da su
GPRS korisnici “uvek na vezi”. Brzo uspostavljanje veze je značajna prednost GPRS-a
(takođe i SMS-a) u poređenju sa prenosom podataka komutacijom kola. Za vremenski
kritične aplikacije kao što je npr. autorizacija kreditne kartice neprihvatljivo je da korisnik
čeka u pojedinim slučajevima dodatnih 30 sekundi.
GPRS tehnologija omogućava primenu servisa koji do sada praktično nisu bili
ostvarivi, bilo zbog ograničenog protoka (komutacijom kola – 9.6kbs), bilo zbog
ograničene dužine poruke (SMS - 160 karaktera). GPRS prvi put u mobilnim mrežama
omogućava potpuno korišćenje Interneta i njegovih servisa.
Sa stanovišta upravljačko-komutacionog sistema, prilikom realizacije GPRS-a u
okviru postojeće GSM mreže neophodna je instalacija dva dodatna elemenata koji su:
 GPRS gateway – GGSN (Gateway GPRS Service Node), i
 GPRS server - SGSN (Serving GPRS Service Node).
Kao što mu samo ime kaže, GPRS gateway - GGSN ima ulogu gateway-a između
GPRS mreže i drugih javnih mreža za prenos podataka (npr., IP i X.25 mreža). Takođe,
GGSN omogućava povezivanje sa drugim GPRS mrežama u cilju lakšeg sprovođenja
procedure GPRS roaming-a. Sa druge strane GPRS server – SGSN vrši rutiranje paketa
korisnika u okviru svog servisnog područja. Pored navedenog, u okviru GSM mreže
potrebno je napraviti još neke tehničke promene, kao što je dodavanje jedinice za
kontrolu protoka podataka – PCU (Packet Control Unit) koja se instalira u okviru BSS,
dodavanje funkcije za kontrolu mobilnosti u cilju lociranja mobilne GPRS stanice,
instaliranje novog radiointerfejsa sa paketski saobraćaj, instalacija novih funkcija
kriptozaštite, realizacija GPRS specifične signalizacije itd.
Operatori TELEKOM i TELENOR uveli su GPRS servis 2003.god.
2.3.2. EDGE
EDGE (Enhanced Data Rates for Global Evolution) tehnologija predstavlja, posle
GPRS-a, sledeći evolutivni korak postojećih GSM sistema prema 3G sistemima. U okviru
EDGE-a dolazi do promena na osnovnom fizičkom nivou radio-interfejsa, pri čemu se
maksimalni mogući protok podataka do pojedinačnog korisnika značajno povećava. To
povećanje iznosi oko tri puta u odnosu na protoke ostvarene u okviru GPRS-a, što
praktično znači da se tri puta veći broj korisnika prenosa podataka može opslužiti. Pri
tome se struktura i načini realizacije servisa praktično ne menjaju.
U osnovi, u okviru EDGE-a uvode se novi tip modulacije i novi tip kanalskog
kodovanja na radio-interfejsu koji omogućavaju kako paketsku komutaciju, tako i
komutaciju kola za potrebe ostvarivanja prenosa govornih informacija i prenosa
podataka. EDGE praktično predstavlja nadogradnju GPRS-a. Pri tome, u okviru EDGE
striktno se poštuju TDMA struktura rama, širina radio-kanala (200kHz), struktura logičkih
kanala, kao i sistemski mehanizmi primenjeni u okviru GPRS-a.
U okviru GSM sistema druge generacije, za prenos signala na radio-interfejsu koristi
se GMSK (Gaussian minimum shift keying) modulacija koja predstavlja jednu vrstu fazne
modulacije. U okviru EDGE tehnologije koristi se 8PSK (8-phase shift keying) modulacija.
Brzina signaliziranja u EDGE tehnologiji i standardnom GSM-a je identična, što praktično
znači da je digitalni protok u okviru EDGE-a tri puta veći u odnosu na standardni GSM.
Konkretno, primenom EDGE-a, sa stanovišta korisnika može se ostvariti maksimalni

protok podataka od 384kbs (u okviru GPRS-a 115kbs), a teorijski na fizičkom nivou

473.6kbs (GPRS – 160kbs).
Svi operatori u Srbiji, na putu evolucije ka 3G sistemima, implementirali su EDGE
tehnologiju.
2.4. Osnovne karakteristike mobilne telefonije treće

generacije, UMTS
3G treba da omoguće mobilnim korisnicima znatno veće protoke podataka (a

samim tim i široku paletu novih servisa) u odnosu na 2G i 2.5G sisteme (GSM, GPRS,
EDGE). Za razliku od TDMA (Time Division Multiple Access) tehnike višestrukog pristupa
primenjenog u GSM, GPRS i EDGE sistemima, u okviru 3G sistema primenjuje se tehnika
višestrukog pristupa bazirana na kodnoj raspodeli (CDMA - Code Division Multiple Access)
u okviru koje je realno moguće ostvariti veće protoke podataka na radio-inetrfejsu. Za
razliku od GPRS i EDGE tehnologija kod kojih je paketski prenos podataka realizovan
preko mreže sa komutacijom kola, u 3G sistema realizovana je prava paketska mreža. Pri
tome, 3G mreža omogućava prenos sa protocima do 2Mb/s.
Sa stanovišta korisnika, prelaz sa GPRS-a na 3G sisteme je revolucionarniji nego
prelaz sa GSM sistema druge generacije na GPRS. GPRS u okviru moblne mreže
korisnicima pruža prenos podataka uporediv sa servisom prenosa podataka u fiksnim
telekomunikacionim mrežama. U 3G mreži omogućen je znatno veći protok podataka, što
omogućava uvođenje novih servisa. Za razliku od 2G i 2.5G sistema u kojma je mobilni
operator korisnicima pružao kompletan servis, u 3G sistemima mobilni operatori će
pružati samo uslugu prenosa podataka, a konkretan servis mogu realizovati druge
kompanije (čak i bez učešća mobilnog operatora).
Realizacija 3G sistema na osnovama GSM mreže često se označava kao 3GSM.
Treba naglasiti da je do danas preko 85% svih svetskih mobilnih operatora izabralo
3GSM tehnologiju kao osnovu za realizaciju 3G servisa. ITU je definisao minimalne
zahteve po pitanju protoka podataka u okviru IMT-2000 standarda. U zavisnosti od
stepena mobilnosti korisnika, razlikuju se sledeći slučajevi:
 Visoka mobilnost korisnika – zahteva se minimalan protok od 144kb/s
u ruralnom okruženju na otvorenom. Pri tome, podrazumeva se da se
korisnik ne kreće brže od 120km na sat.
 Potpuna mobilnost korisnika – zahteva se minimalan protok od
384kb/s za korisnika koji se kreće brzinom manjom od 120km u urbanom
orkuženju.
 Ograničena mobilnost korisnika – zahteva se minimalan protok od
2Mb/s za korisnika koji se kreće brzinom manjom od 10km na sat unutar
zgrade ili na manjem ograničenom otvorenom prostoru.
Pravi potencijal 3G tehnologije doći će do izražaja baš u zatvorenom prostoru i
manjim otvorenim prostorima.
Za potrebe realizacije 3G sistema, u maksimalnoj mogućoj meri koristiće se
postojeća već izgrađena infrastruktura GSM-a 2G (lokacije baznih stanica za koje već
postoje ugovori i potrebne dozvole, antenski stubovi, napajanje, itd.). 3G sistemi
zahtevaju znatno veći broj baznih stanica na istoj teritoriji u odnosu na standardne GSM
2G sisteme. To praktično znači da operatori koji imaju već razvijene mreže GSM 1800
(odnosno GSM 1900) zbog manjih ćelija sistema imaju značajnu prednost u odnosu na
one operatere koji primenjuju isključivo GSM 900 mrežu. Konkretno, prilikom prelaska

operatera GSM 900 na 3G sistem biće potrebno uvođenje novih baznih stanica kako bi se
popunili prazni prostori.
Uvođenje 3G mobilnog sistema, zahtevalo je obezbeđenje dodatnog frekvencijskog
opsega, te su, shodno tome, vlade zemalja članica Evropske unije, pokrenule određene
procedure za dodeljivanje dozvola i frekvencijskog opsega operaterima 3G sistema. Dok
su GSM mreže 2. generacije podržavale prenos govora i podataka malih brzina (npr. SMS
poruke), 3G mreže omogućuju kako naprednije govorne i multimedijalne usluge, tako i
mnogo veću brzinu prenosa podataka. Generalno govoreći, za pokrivanje iste geografske
površine, 3G mrežama je potreban veći broj baznih stanica u odnosu na 2G mreže (Slika
8). 3G danas u Evropi funkcioniše na višim frekvencijskim opsezima, pa su zone
pokrivanja ovih mreža manje nego u slučaju 2G mreža.
Slika 8. Pokrivanje 2G i 3G mreža
Evropska komisija se složila sa odlukom da već postojeći opsezi za GSM 900MHz i

GSM 1800MHz budu korišćeni i za 3G (UMTS). Programi, koji bi trebali da omoguće takav
način upotrebe frekvencijskih resursa su u toku svoje realizacije. Ukoliko operateri
sprovedu i primene ovaj program, dobiće se manji broj baznih stanica nego što je to
danas potrebno. 3G mreže su razvijene na istim površinama kao i 2G mreže, što stvara
mogućnost iskorišćenja nekih već postojećih lokacija i instalacija [1].
Razlike između 2G i 3G baznih stanica [3]:
 3G koristi drugi, viši frekvencijski opseg
 Kao rezultat višeg frekvencijskog opsega 3G radio signali pokrivaju manju
površinu nego 2G radio signali. (Veličina ćelije, koja je u ovom slučaju
manja, sužava izbor pogodnih lokacija za instalaciju bazne stanice).
 Iako, generalno, 3G bazne stanice ne zahtevaju takvu visinu kao bazne
stanice 2G mreže, operateri svoju 3G opremu obično postavlja na već
postojećim lokacijama 2G baznih stanica
 Pokrivanje koje mogu da ostvare 3G bazne stanice zavisi od postavljenih
zahteva. Trend je sledeći: što je potreban veći kapacitet, potreban je veći
broj baznih stanica a time se smanjuje površina pokrivanja jedne bazne
stanice, tj. smanjuje se veličina ćelije.
 Zbog velikog broja podataka koji se prenosi 3G sistemom, broj
radiorelejnih veza između baznih stanica i mobilnog upravljačkog centra je
veći. RR veze se zato zamenjuju vezama po optičkim vlaknima velikog
kapaciteta.
UMTS je jedna od tehnologija treće generacije mobilne telefonije. Ona predstavlja
realizaciju nove generacije širokopojasne multimedijalne tehnologije mobilnih
telekomunikacija. Cilj UMTS-a je da omogući mrežama da ponude globalni roming i
podršku za usluge prenosa govora, podataka i multimedijalnih sadržaja. UMTS mreže
mogu da rade zajedno sa GSM mrežama. Neke od poslednjih GSM baznih stanica već

mogu da sadrže UMTS radio delove u istom kabinetu (kućištu). Osim toga kompletne
bazne stanice UMTS mreže mogu da se postave i na delove sistema postojeće GSM bazne
stanice i pripadajućeg antenskog sistema.
Tabela 4 prikazuje 14 frekvencijskih opsega definisanih UMTS standardom. U Evropi
se koriste samo neki od opsega, dok operateri u Srbiji koriste prvi opseg (UMTS 2100), i
to od 1885-2025MHz za prenos od mobilnog telefona do bazne stanice, uplink, i od 2110-
2200MHz za prenos od bazne stanice do mobilnog telefona, downlink. Odgovarajućom
kodnom tehnikom obezbeđuje se efikasna iskorišćenost propusnog opsega. Na taj način
pomoću WCDMA – Wideband Code Division Multiple Access, UMTS koristi po jedan kanala
za uplink i jedan za downlink širine 5MHz.
Tabela 4 Granice UMTS opsega
Opseg Frekvencija Frekvencijski opseg, Frekvencijski opseg,

Uplink Downlink
1 UMTS 2100 1920 – 1980 MHz 2110 – 2170 MHz
2 UMTS 1900 1850 – 1910 MHz 1930 – 1990 MHz
3 UMTS 1800 1710 – 1785 MHz 1805 – 1880 MHz
4 UMTS 1800 1710 – 1755 MHz 2110 – 2155 MHz
5 UMTS 850 824 – 849 MHz 869 – 894 MHz
6 UMTS 850 830 – 840 MHz 875 – 885 MHz
7 UMTS 2600 2500 – 2570 MHz 2620 – 2690 MHz
8 UMTS 900 880 – 915 MHz 925 – 960 MHz
9 UMTS 1800 1749.9 – 1784.9 MHz 1844.9 – 1879.9 MHz
10 UMTS 1900 1710 – 1770 MHz 2110 – 2170 MHz
11 UMTS 1460 1427.9 – 1452.9 MHz 1457.9 – 1500.9 MHz
12 UMTS 700 698 – 716 MHz 728 – 746 MHz
13 UMTS 760 777 – 787 MHz 746 – 756 MHz
14 UMTS 770 788 – 798 MHz 758 – 768 MHz
2.5. Antenski sistemi baznih stanica
Od antenske opreme se, u načelu, zahteva da bude jeftina i da ne zahteva

održavanje, a da pri tome zadovoljava zahtevane performanse. Kod planiranja antenskog
sistema treba voditi računa da u bliskoj zoni zračenja antene ne budu nikakvi objekti,
čime se obezbeđuje da antena zrači skoro kao u slobodnom prostoru.
Slika 9. Dijagram zračenja tipicne antene mobilne telefonije

u horizontalnoj i vertikalanoj ravni

Primopredajna antena bazne stanice može biti neusmerena (omnidirekciona) ili

usmerena, odnosno moguće je da primopredajna oprema koristi samo jednu antenu ili
antenski sistem sa više antena. Usmerene antene energiju ne emituju jednako u svim
prostornim pravcima već se najveći deo energije emituje u pravcu glavnog snopa
zračenja, dok je u ostalim pravcima zračenje znatno manje. Za opis prostorne raspodele
zračenja proizvođači antena najčeše koriste dobitak antene (dijagram zračenja, Slika 9),
G(φ,θ), koji predstavlja odnos intenziteta zračenja u nekom pravcu, prema maksimalnom
intenzitetu zračenja referentne antene, za slučaj kada se obe antene napajaju istom
snagom. Za referentne antene se najčeće usvajaju izotropnu antenu (koja jednako zrači
u svim pravcima) ili polutalasni dipol, a dobici u decibelima se tada označavaju sa dBi i
dBd, respektivno. Npr. tipične vrednosti za maksimalne vrednosti dobitka sektorskih
antena makroćelijskih baznih stanica nalaze se u opsegu 15-20 dBi.
Izbor konkretnog antenskog rešenja zasnovan je na specifičnosti lokacije (elevacija
terena, stepen urbanizovanosti) i nameni ćelije u okviru GSM mreže. Tako su npr.
neusmerene antene pogodne za mikro ćelije, dok se makroćelije najčešće sektorizuju
tako da koriste tri usmerene panel antene sa horizontalnom širinom dijagrama zračenja
reda 1200.
Često se koristi promena nagiba antena u odnosu na površinu Zemlje (downtilt ili
uptilt), bilo mehaničkim ili elektičnim putem.
U zavisnosti od svojih konstrukcionih karakteristika antene mogu biti namenjene za
rad u jednom ili više GSM frekvencijskih opsega (npr. dualband antene).
Na lokaciji BS, za uplink smer prenosa može da se primeni i prostorni diversiti, koji
koristi više antena ili dvostruko polarizovane antene sa ortogonalnim polarizacijama.
2.6. Smeštaj radio-uređaja i montaža opreme na lokaciji

bazne stanice
Upotrebom dvostruko polarizovanih antena i antena za više frekvencijskih opsega

značajno se redukuju zahtevi u pogledu konstrukcije antenskog stuba i omogućava
primereno uklapanje u okolni prostor. Zbog toga se navedeni tipovi antena gotovo uvek
primenjuju u urbanizovanim sredinama.
Slika 10. Antenski stubovi

Antenske nosače i stubove moguće je postavljati na već postojeće objekte ili

direktno na tlo. U prvom slučaju nosači se postavljaju na bočni spoljni zid, na ivicu krova
ili krovne terase. U cilju ostvarivanja što veće pokrivenosti sa minimalnom predajnom
snagom, antena se uvek usmerava tako da pravac maksimalnog zračenja bude okrenut
od objekta na koji je postavljena. Kada su antene usmerene, njihovo usmeravanje u
pravcima od objekta rezultuje malom emisijom EM zračenja prema objektu, pošto će u
tim pravcima dobitak antene biti znatno manji. Kada ne postoji adekvatan objekat,
postavlja se direktno na tlo antenski stub kao nezavisan građevinski objekat, visine od 15
do 50 m. Neophodne visina antene iznad tla (kao i njen dijagram zračenja) vezani su za
oblik i veličinu konkretne ćelije. Antenski stubovi mogu imati rešetkastu čeličnu
konstrukciju ili biti realizovani spajanjem kružnih cevnih segmenata različitih prečnika
(Slika 10).
Slika 11. Indoor i Outdoor kabineti za smeštanje elektronske opreme
Uređaje bazne stanice potrebno je smestiti na što manjem rastojanju od antena,

kako bi se minimizovala dužina i slabljenje antenskog kabla. Uređaji bazne stanice
smeštaju se u za to prilagođenu prostoriju ili namenski konstruisan kontejner (kabinet).
Postoje dve izvedbe namenskih kontejnera (kabineta), u zavisnosti od toga da li su
predviđeni sa spoljašnju, outdoor, ili unutrašnju, indoor, montažu.

3. Uticaj elektromagnetskog zračenja baznih

stanica na životnu sredinu i tehničke uređaje
Elektromagnetsko polje, kao deo biosfere, prirodno je i stalno čovekovo okruženje.

Tehnološki razvoj je bitno promenio karakteristike tog polja i doprineo sve višem nivou
profesionalne, ali i ambijentalne izloženosti čoveka elektromagnetskom zračenju,
odnosno pojedinim delovima njegovog spektra. Iako vrlo širok, ceo elektromagnetski
spektar je biološki aktivan i različitim mehanizmima deluje na žive organizme.
Izvori elektromagnetskog zračenja mogu da se podele u dve grupe:
 prirodne izvore (Sunčeva aktivnost, Zemlja, meteorološke pojave),
 veštačke izvore (izvori namernog i nenamernog zračenja).
U veštačke izvore spadaju uređaji u ljudskom okruženju koji stvaraju električno,
magnetsko i elektromagnetsko polje, koji mogu da budu poželjni, kao što je to pri radio i
televizijskim prenosima i u okviru mreža mobilne telefonije, kao i da se javljaju kao
nuspojave u okolini dalekovoda, transformatora, električnih i elektronskih uređaja.
Sva ta polja mogu negativno da utiču na rad električnih uređaja, koji se nađu u
prostoru delovanja polja. Stepen elektromagnetske interferencije (EMI) zavisi od
rastojanja, snage i frekvencije talasa, te od otpornosti elektronskih komponenti na uticaj
tih talasa. Postoje standardi i preporuke koje definišu otpornost na interferenciju, kao i
maksimalnu snagu elektromagnetskog polja, koju mogu da proizvedu. To su tzv. zahtevi
za elektromagnetskom kompatibilnoću (EMC). Minimizovanje rizika od EMI leži u
pooštravanju zahteva za EMC.
Kada elektromagnetsko zračenje ima veoma malu talasnu dužinu (od nekoliko
pikometara do stotinak nanometara) govori se o jonizujućem zračenju. Jonizujuće
zračenje obuhvata rentgensko i gama-zračenje i ima sposobnost uticaja na velike
hemijske molekule, od kojih su sastavljena sva živa bića, te na taj način prouzrokuje
značajne biološke promene.
Pri većim talasnim dužinama govori se o nejonizujućem zračenju. Nejonizujuća
zračenja su elektromagnetska polja, koja imaju energiju fotona manju od 12,4 eV. Ona
obuhvataju: ultraljubičasto ili ultravioletno zračenje (talasne dužine od 100 nm do
400 nm), vidljivo zračenje (talasne dužine od 400 nm do 780 nm), infracrveno zračenje
(talasne dužine od 780 nm do 1 mm), radio-frekvencijsko zračenje (frekvencije od
10 kHz – 300 GHz), elektromagnetska polja niskih frekvencija (frekvencije 0 – 10 kHz) i
lasersko zračenje. Nejonizujuća zračenja obuhvataju i ultrazvuk ili zvuk čija je frekvencija
veća od 20 kHz [10].
U okviru posebnih studija [11] razmatra se uticaj elektromagnetskog zračenja
baznih stanica mobilne telefonije i pripadajućih predajnika radio-relejnih veza na životnu
okolinu i tehničke uređaje, u skladu sa ustanovljenim standardima i preporukama. Spisak
svih korišćenih zakona, propisa, standarda i preporuka dat je na kraju ovog poglavlja.

3.1. Uticaj nejonizujućeg

elektromagnetskog zračenja na ljude
Elektromagnetsko zračenje, koje se javlja unutar mreža mobilne telefonije i koje

obuhvata frekvencijske opsege oko 900 MHz, 1800 MHz, 2100 MHz, spada u opseg
nejonizujućeg zračenja. Ova zračenja mogu da izazovu termičke, netermičke i biološke
efekte u živim organizmima.
Termički efekti, koji predstavljaju osnovni vid dejstva radio-frekvencijskog zračenja
na žive organizme, manifestuju se u vidu zagrevanja tkiva. Toplota koju prouzrokuje
elektromagnetsko polje, preraspoređuje se termoregulacionim mehanizmom, kao vrstom
odbrane organizma od pregrevanja.
Netermički i biološki efekti mogu da imaju uticaja na DNK, enzime, imunološke
mehanizme u organizmu, međućelijsku razmenu, elektrolizu, pojavu nadražaja u nervnim
ćelijama, kao i na elektrohemijske i rezonantne efekte unutar ćelija.
Promene u različitim tkivima, pri istom nivou zračenja, su različite. Osim ovih
primarnih dejstava nejonizujućeg zračenja, treba da se spomenu i sekundarni uticaji, u
vidu imunoloških promena, disbalansa u radu hormona, kao i pojave psiho-vegetativnih
reakcija.
Na osnovu rezultata dosadašnjih istraživanja, postavljene su preporuke o izlaganju
stanovništva elektromagnetskom zračenju i poljima, ali, za sada, ne mogu da se
sagledaju svi zdravstveni aspekti.
Prema dostupnim podacima, važeća regulativa iz oblasti zaštite od nejonizujućih
zračenja nije uniformno definisana u zemljama Evropske unije. Prema jednoj relativno
novoj studiji Evropskog komiteta za standardizaciju iz elektrotehnike (CENELEC –
European Committee for Electrotechnical Standardisation), postoji preko 130 zakona,
pravilnika, standarda i preporuka u oblasti zaštite od radio-frekvencijskog zračenja, a
koje su donele pojedine zemlje članice. Doneto je i nekoliko direktiva Evropske unije iz
oblasti zaštite od nejonizujućih zračenja. Od bivših republika prethodne Jugoslavije,
Republika Hrvatska je, 1999. godine, donela Zakon o zaštiti od nejonizujućih zračenja, a
Republika Slovenija je, 1996. godine, donela Uredbu o elektromagnetskom zračenju u
prirodnoj i životnoj okolini.
Zaštita od nejonizujućeg zračenja do sada nije uređena Zakonom o zaštiti životne
sredine Republike Srbije [12] (postoji samo Predlog Zakona o zaštiti od nejonizujućih
zračenja iz novembra 2002. godine). Predlog Zakona o zaštiti od nejonizujućih zračenja
bazira se na dosadašnjim saznanjima iz oblasti zaštite od ove vrste zračenja i na
podacima iz ove oblasti Evropske unije i drugih zemalja (SAD, Kanada, Japan, Australija i
dr.). Ovim zakonom bi se, na najširoj osnovi i na sveobuhvatan način, uredila načela,
uslovi i mere zaštite zdravlja ljudi i životne sredine od štetnog dejstva nejonizujućih
zračenja u proizvodnji, prometu i korišćenju izvora nejonizujućih zračenja, nadzor nad
sprovođenjem tih mera i odgovornost.
Radi ujednačavanja kriterijuma sa zahtevima u pogledu očuvanja i podizanja
kvaliteta zaštite životne sredine unutar Evropske unije, članice Evropskog komiteta za
standardizaciju u elektrotehnici (CENELEC) izdali su predlog standarda pod nazivom
„Human exposure to elektromagnetic fields – ENV 50166-2 (high frequencies)“ [13]. U
našoj zemlji postoji standard pod nazivom Radio komunikacije – Radio predajnici –
Maksimalni iznos izlaganja koji se odnose na ljude, JUS N.NO.205. [14], koji delimično
pokriva ovu tematiku.
Međunarodna i nacionalna ograničenja se postavljaju da bi se opšta ljudska
populacija zaštitila od kratkoročnih i/ili dugoročnih zdravstvenih tegoba povezanih sa
izlaganjem RF zračenju.

3.1.1. Parametri koji se koriste za definisanje

granice štetnog RF zračenja
Parametar koji je prihvaćen kao mera izloženosti RF zračenju je veličina pod

nazivom specifična brzina apsorpcije energije, ili specifična snaga apsorpcije SAR -
Specific Absorbtion Rate, izražena u jedinicama [W/kg]. Ta veličina predstavlja energiju
apsorbovanu u jedinici vremena i po jedinici mase živog organizma, pri čemu se uzima u
obzir i vrsta izvora, frekvencija talasa i vremensko trajanje izlaganja. Ukratko, može se
reći da je SAR mera brzine kojom telo apsorbuje energiju RF zračenja. Granične
vrednosti za SAR se definišu posebno za celo telo, kao usrednjena veličina, kao i za
pojedine delove tela ponaosob.
Veličina koja se definiše kao energija apsorbovana po jedinici telesne mase naziva
se specifična apsorpcija, SA - Specific Absorbtion [J/kg]. Ona se najčešće koristi za
definisanje gornje granice impulsnog zračenja u oblasti mikrotalasa [15].
Pri izlaganju tela poljima vrlo visokih frekvencija, kada je dubina prodiranja
elektromagnetskog polja u telo mala, za merenje količine zračenja u datoj tački koristi se
veličina pod nazivom površinska gustina snage, S - Power density [W/m2] ili [W/mm2],
koja definiše veličinu protoka snage po jedinici površine. U našoj terminologiji iz područja
elektromagnetike, odnosno, teorije elektromagnetskog polja, definiše se Pointingov
vektor, S = E  H, gde je E vektor jačine električnog polja, a H vektor jačine magnetskog
polja. Pointingov vektor definiše pravac i smer protoka energije. Površinska gustina
snage S, izražena u W/m2, je intenzitet Pointingovog vektora.
Osim ovih veličina, definišu se i granične vrednosti
 intenziteta vektora jačine električnog polja E[V/m],
 intenziteta vektora jačine magnetskog polja H[A/m],
 intenziteta vektora magnetske indukcije B[T].
U većini zemalja Evrope (Nemački DIN-VDE 0848 standard, Austrijski ÖNORM
standardi, standard koji verifikuje Nacionalni Radiološki Zaštitni Odbor, National
Radiological Protection Board – NRPB Velika Britanija), postoje dve granične vrednosti
dozvoljenih nivoa zračenja, i to posebno za
 profesionalce - occupational exposure koji ograničeno vreme provode u
prostoru jakog polja i koji su, svesni opasnosti, dužni da primene mere
zaštite,
 opšte stanovništvo - general population, osobe koje trajno borave u
prostoru u kome postoji elektromagnetsko polje.
Većina standarda definiše granice maksimalne izloženosti u srednjem intervalu
vremena. To znači da postoji mogućnost prekoračenja datih graničnih vrednosti u
kratkom vremenskom intervalu, sve dok se ne prekorači srednja vrednost zračenja u
određenom periodu vremena.
Specifičnu brzinu apsorpcije energije (SAR) je vrlo teško izmeriti, tako da se,
ustvari, meri intenzitet vektora jačine električnog polja E, pa se na osnovu dobijenih
vrednosti, izračunavaju vrednosti specifične brzine apsorpcije energije (SAR) po formuli
 E 2 éê W ùú
SAR = (5)
 êë kg úû
pri čemu je  S/m specifična provodnost tkiva, a kg/m3 je specifična težina tkiva.

3.1.2. Granične vrednosti pojedinih parametara RF zračenja
Evropski komitet za standardizaciju iz elektrotehnike (CENELEC) u saradnji sa

Međunarodnom komisijom za zaštitu od nejonizujućeg zračenja (The International
Commission on Non-Ionizing Radiation Protection - ICNIRP), definisao je granične
vrednosti specifične brzine apsorpcije energije (SAR), rukovodeći se osnovnim načelom
da, radi očuvanja ljudskog zdravlja, ni u jednoj situaciji, data ograničenja ne mogu da se
prekorače. Tabela 5 prikazuje definisane granične vrednosti. U razmatranje je uzet
frekvencijski opseg od 10 MHz do 10 GHz.
Tabela 5. Granične vrednosti specifične brzine apsorpcije energije, SAR,

pri kontinualnom uticaju RF zračenja u opsegu 10MHz – 10GHz
Prosečno Nekontrolisano
Kontrolisano
vreme Vrednost SAR izlaganje
izlaganje
izlaganja usrednjena na (opšte
(profesionalci)
(u minutima) stanovništvo)
6 celo telo 0,4 W/kg 0,08 W/kg
1
svakih 10g glave sa
6 10 W/kg 2 W/kg
trupom
6 svakih 10g1 ekstremiteta 20 W/kg 4 W/kg
Iz gornje tabele se vidi, da su granične vrednosti za stanovništvo oko pet puta

manje nego za profesionalce. Eksperimenti pokazuju da organizam (posmatrajući celo
telo) može efikasno da preraspodeli energiju do oko SA = 144 J/kg telesne mase,
usrednjeno na 6 minuta, što predstavlja termičku konstantu tela. To odgovara specifičnoj
snazi koju telo apsorbuje iz elektromagnetskog polja od oko 0,4 W/kg. Štetno dejstvo
elektromagnetskog polja usrednjeno na celo telo, pri istim uslovima, se javlja pri
vrednosti SAR = 4 W/kg, tako da se vidi da je maksimalno dozvoljena gustina snage 10
puta veća od one koju prikazuje Tabela 5. Neke Evropske zemlje imaju standarde koji su
strožiji od gore pomenutih (Italija, Švajcarska).
Za izlaganje RF zračenju u frekvencijskom opsegu od 10MHz do 300GHz, po
preporuci ICNIRP, definišu se granične vrednosti površinske gustine snage S[W/m2], i to:
 za profesionalce Sprof. = 50W/m2,
 za opšte stanovništvo Sopšte st. = 10W/m2
Date vrednosti se odnose na površinsku gustinu snage koja je usrednjena po
površini od 20 cm2. Prema JUS.N.NO.205 maksimalni nivo izlaganja za stanovništvo, za
posmatrani frekvencijski opseg, iznosi 2 W/m2.
Podaci o graničnim vrednostima intenziteta vektora jačine električnog polja
E [V/m], intenziteta vektora jačine magnetskog polja H [A/m], intenziteta vektora
magnetske indukcije B [T], kao i površinske gustine snage S [W/m2], na osnovu
podataka Međunarodnе komisijе za zaštitu od nejonizujućeg zračenja (ICNIRP), za
frekvencije koje koristi mobilna telefonija, u slučaju kontinualnog izlaganja
elektromagnetskom polju date su, za profesionalce Tabela 6, a za opšte ljudsko
stanovništvo Tabela 7.
1
Podrazumeva se 10g u formi kocke, a ne površinski raspoređene mase

Tabela 6. Granične vrednosti za profesionalce pri kontinualnom izlaganju
Frekvencija E[V/m] H[A/m] B[T] S[W/m2]

0.025-0.82 kHz 500/f 20/f 25/f -
0.82-65 kHz 610 24.4 30,7 -
0.065-1 MHz 610 1,6/f 2,0/f -
1-10 MHz 610/f 1,6/f 2,0/f -
10-400 MHz 61 0,16 0,2 10
400-2000 MHz 3 f1/2 0,008 f1/2 0,01 f1/2 f/40
2-300 GHz 137 0,36 0,45 50
900 MHz 90 0,24 0,3 22,5
1800 MHz 127 0,34 0,42 45
2100 MHz 137 0,36 0,45 50
Tabela 7. Granične vrednosti za opšte stanovništvo pri kontinualnom izlaganju

0,025-0,8 kHz 250/f 4/f 5/f -
0,8-3 kHz 250/f 5 6,25 -
3-150 kHz 87 5 6,25 -
0,15-1MHz 87 0,73/f 0,92/f -
1-10 MHz 87/f1/2 0,73/f 0,92/f -
10-400 MHz 28 0,073 0,092 2
400-2000 MHz 1,375 f1/2 0,0037 f1/2 0,0046 f1/2 f/200
2-300 GHz 61 0,16 0,2 10
900 MHz 41 0,1 0,14 4,5
1800 MHz 58,3 0,15 0,18 9
2100 MHz 61 0,16 0,2 10
f – predstavlja frekvenciju u MHz
Na osnovu dozvoljenih vrednosti SAR, Slika 12, prikazani su granične vrednosti

inteziteta električnog polja. Na njoj je moguće uočiti da postoje dve grupe ICNIRP krivih:
jedna se odnosi na profesionalno izlaganje EM polju, dok druga daje ograničenja za
izlaganje stanovništva. Osim toga postoji i druga podela prema načinu merenja jačine
električnog polja. ICNIRP krive prikazane punom linijom primenjuju se na merenja
električnog polja sa 6-to minutnim usrednjavanjem. Pored ovih krivih postoje vršne
vrednosti polja koje ni jednog trenutka ne bi smele biti prevaziđene.
Poslednje dve krive koje prikazuje Slika 12. predstavljaju granične vrednosti
postavljene jugoslovenskim standardom sa obaveznom primenom JUS N.NO.205.
Primećujemo da JUS krive nisu usklađene sa međunarodnim ICNIRP preporukama,
međutim one u oblasti od interesa definišu najstrože zahteve, tako da se kod nas,
izmerene srednje vrednosti E-polja (u intervalu od 6 min.) upoređuju sa graničnim
vrednostima koje definiše JUS standard: 27,46 V/m za stanovništvo i 61,4 V/m za
profesionalce. Vršna vrednost električnog polja koje uopšte ne sme biti prevaziđena,
prema JUS standardu, iznosi 1940 V/m. Žuto polje na prethodnoj slici predstavlja
najznačajniji deo spektra, a to je UKW i UHF radio-difuzija i mobilna telefonija (GSM 900,
GSM 1800 i UMTS).

5
Granicne vrednosti
10
ICNIRP profesionalci
ICNIRP stanovništvo
ICNIRP prof. vršno
ICNIRP stan. vršno
RFEX stanovništvo
4
10 JUS profesionalci
JUS stanovništvo
jacina E-polja [V/m]
3
10
2
10
1
10
0 2 4 6 8 10 12
10 10 10 10 10 10 10
frekvencija [Hz]
Slika 12. Granične vrednosti za izlaganje vremenski promenljivom električnom polju
3.1.3. Proračun uticaja istovremenog zračenja nejonizujućih

elektromagnetskih talasa različitih frekvencija
Vrlo je važno da se, u slučaju istovremenog delovanja polja različitih frekvencija,

utvrdi da li dolazi do kumulativnog dejstva tih polja. Posmatrajući termičke efekte, za
frekvencijski opseg iznad 100 kHz, došlo se do izraza pomoću kojih se proračunavaju
relevantni parametri pod ovim uslovima [15]. To znači da treba sabrati vrednosti
specifične brzine apsorpcije energije, SAR, i površinske gustine snage, S, po izrazu
10 GHz 300 GHz

SARi S
å
i =100 kHz SAR
+ å i £1
S
i >10 GHz L
(6)
L
gde je:
SARi vrednost parametra SAR pri zračenju na i-toj frekvenciji,
SARL vrednost parametra SAR iz Tabela 5,
Si površinska gustina snage na i-toj frekvenciji.
Veličina SL je definisana samo za frekvencijski opseg od 10 GHz do 300 GHz, dok na

ostalim frekvencijama nije definisana. Za frekvencijski opseg od 10 GHz do 300 GHz je
vrednost SL=10 W/m2.

U slučaju posmatranja toplotnih efekata, koji se javljaju usled kontinualnog dejstva

elektromagnetskog polja, u frekvencijskom opsegu iznad 100 kHz, treba da budu
ispunjeni sledeći uslovi
2
æ Ei ö 300 MHz æç Ei ö
1MHz 2
÷÷ £ 1
å çç ÷÷ + å ç
ç ÷ i>1MHz ççè E
i =100 kHz è c ø
÷÷ø (7)
Li
2
300 GHz æ H ö
2
1MHz æç H j ö÷ ç j ÷÷
å ç
ç ÷ + å çç
j =100 kHz è d ø
÷ ç ÷÷
j >1MHz è H Lj ø
£1
(8)
gde je
Ei intenzitet vektora jačine električnog polja na i-toj frekvenciji,
ELi granični intenzitet vektora jačine električnog polja na i-toj frekvenciji, Tabela 6.
za profesionalce, odnosno Tabela 7 za opšte stanovništvo
Hj intenzitet vektora jačine magnetskog polja na j-toj frekvenciji,
HLj granični intenzitet vektora jačine magnetskog polja na j-toj frekvenciji, Tabela 6.
za profesionalce, odnosno Tabela 7 za opšte stanovništvo
c= 610/f [V/m] za profesionalce, odnosno c= 87/f1/2 [V/m] za opšte stanovništvo,
d= 1,60/f [A/m] za profesionalce, odnosno d= 0,73/f [A/m] za opšte stanovništvo.
Pri korišćenju gornjih izraza, pretpostavljaju se najgori fazni uslovi duž polja koja
potiču od različitih izvora. Zbog toga su nivoi dobijeni u praksi manji od proračunatih
vrednosti. U frekvencijskom opsegu oko 900 MHz (1800 MHz, 2100 MHz ) na granične
vrednosti intenziteta komponenti elektromagnetskog polja utiču samo druge sume u
izrazima (7) i (8).
3.2. Uticaj nejonizujućeg elektromagnetskog zračenja na

tehničke uređaje
Većina proizvođača komercijalne elektronske opreme testira svoje uređaje u skladu

sa standardom koji je izdala Međunarodna Elektrotehnička komisija (International
Electrotechnical Commission - IEC) pod brojem IEC 1000-4-3 naveden u CENELEC
standardu EN50082-1.
Prema tom standardu, komercijalni elektronski uređaji treba normalno da
funkcionišu u polju elektromagnetskog talasa u kome je intenzitet vektora jačine
električnog polja E = 3 V/m (tačnije, nosilac treba da bude amplitudno modulisan
signalom učestanosti 1 kHz i pri tome dubina modulacije treba da je 80%). Tabela 8
prikazuje podatke iz kojih može da se zaključi da intenzitet vektora jačine električnog
polja E = 3 V/m odgovara tipičnom komercijalnom okruženju. S druge strane,
proizvođači profesionalne i industrijske opreme najčešće testiraju svoju opremu za
intenzitet vektora jačine električnog polja od E = 10 V/m, što odgovara okruženju sa
visokim nivoom elektromagnetskih smetnji. Intenzitet vektora jačine električnog polja od
E = 10 V/m je definisan i u okviru industrijskog standarda EN50082-2 (CENELEC, 1995),
koji je na snazi od marta 1996. godine. Treba napomenuti da većina proizvođača, iz

razloga pouzdanosti, testira svoju opremu za nešto strožije uslove. Tako se, na primer,
vrlo često, kada se zahteva granica od E = 3 V/m, testiranje opreme vrši za intenzitet
vektora jačine električnog polja E = 10 V/m, a kada se granica postavlja na E = 10 V/m,
testiranje se vrši za E = 20 V/m. Tabela 8 prikazuje granične vrednosti intenziteta
vektora jačine električnog polja E ispod kojih je obezbeđeno ispravno funkcionisanje
delova opreme na lokaciji uređaja.
Tabela 8. Referentne vrednosti nivoa intenziteta

vektora jačine električnog polja E[V/m] i klase uređaja
Frekvencijski opseg od 80MHz do1GHz i od 1,4GHz do 2GHz

Intenzitet vektora
Klasa Nivo elektromagnetske interferencije okruženja u
jačine električnog polja
uređaja kome se pojedini uređaji koriste
E[V/m]
nizak nivo, (radio,TV antene na rastojanju većem
1 1
od 2km)
2 3 prosečan nivo, (tipično komercijalno okruženje)
3 10 visok nivo (tipično industrijsko okruženje)
dozvoljen nivo podleže dogovoru, (posebni
X Posebno
standardi)
3.3. Analiza uticaja elektromagnetskog zračenja baznih

stanica mobilne telefonije
Bazne stanice GSM sistema javne mobilne telefonije mogu istovremeno da rade na
nekoliko radio kanala u opsegu 900 MHz (1800 MHz). Broj radio-kanala na jednoj baznoj
stanici se najčešće kreće od 1 do 8, što zavisi od zahteva u pogledu kapaciteta
saobraćaja koji bazna stanica treba da ostvari. Pri tome je, u proseku, izlazna snaga
predajnika reda veličine 10 W/kanalu [16]. Za potrebe ostvarivanja veze mobilna
stanica – bazna stanica, koristi se jedan od radio-kanala i to, približno, 12,5 % vremena.
Bazna stanica je najaktivnija u slučajevima kada opslužuje 8 mobilnih stanica
istovremeno po svakom radio-kanalu. Zbog toga, zbirna izlazna snaga svih predajnika u
maksimumu može da iznosi oko 810 W. Prethodno navedeni podaci važe za bazne
stanice makroćelija. U slučajevima kada treba da se ugradi mikroćelija (dimenzije reda
100 m), pikoćelija (dimenzije nekoliko desetina metara) ili ćelija u zatvorenom prostoru
(indoor ćelija), koriste se bazne stanice znatno manjih snaga, pošto se zahtevaju manji
dometi. Što se elektromagnetskog zračenja tiče, ovaj tip baznih stanica je manje kritičan
nego bazne stanice makroćelija, tako da u daljem razmatranju neće biti posebno
analizirane.
Antenski sistemi GSM i UMTS baznih stanica mogu da budu omnidirekcioni, ali su
najčešće usmereni, što znači da se energija ne emituje u svim smerovima podjednako. U
slučaju usmerenih antena najveći deo energije se emituje u pravcu glavnog snopa
zračenja, dok je u ostalim pravcima zračenje znatno manje. Površinska gustina snage
zračenja antene opada, u proseku, sa kvadratom rastojanja. Usled usmerenog dijagrama
zračenja antene (u vertikalnoj ravni) na nivou tla, van pravca glavnog snopa zračenja, će
polje biti slabo. Najveći nivo elektromagnetskog zračenja na nivou tla se javlja unutar
kruga poluprečnika od 50m do 300m od vertikale položaja na kome se antena nalazi.
S obzirom da GSM sistem radi u opsegu 900 MHz (1800 MHz), i ljudi i tehnički
uređaji se uvek nalaze u tzv. dalekoj zoni zračenja bazne stanice, pri čemu se pod
dalekom zonom podrazumeva oblast koja se nalazi na rastojanju od nekoliko talasnih

dužina od izvora, što je, u konkretnom slučaju, 1-2 m. Ova pojava je kod UMTS sistema,
koja radi u opsegu 2100 MHz, još izraženija.
Ako se čovek nađe u dalekoj zoni zračenja bazne stanice, celo njegovo telo će biti
izloženo elektromagnetskom zračenju, dok je, kada je reč o zračenju mobilnih telefona,
zračenje usmereno u relativno malu oblast oko glave korisnika, tzv. blisku zonu. U ovom
projektu se detaljnije razmatra samo elektromagnetsko zračenje baznih stanica, a ne i
mobilnih telefona.
Elektromagnetsko zračenje GSM i UMTS baznih stanica je po svojoj prirodi veoma
slično elektromagnetskoj emisiji TV predajnika, sa osnovnom razlikom da snage TV
predajnika mogu da budu i do 1000 puta jače od predajnika u GSM i UMTS sistemu.

predajnika radio-relejnih veza
Bazna stanica mora da komunicira sa okolnim baznim stanicama da bi se omogućio

razgovor između dva mobilna korisnika koji se nalaze u različitim ćelijama ili različitim
mrežama. Ponekad je komunikacija ostvarena preko kablova, ali je češći slučaj da bazne
stanice komuniciraju preko radio-relejnih veza. U okviru GSM i UMTS sistema koriste se
radiorelejne veze. Uređaji potrebni za ove veze se postavljaju zajedno sa baznom
stanicom.
Radio-relejne veze koriste parabolične antene, prečnika od 0,3 m do 1,2 m, koje
omogućavaju tzv. tačka-tačka komunikaciju. Ove antene imaju izuzetno uzan dijagram
zračenja, širine 1-3, i veoma velike dobitke između 37 dBi i 46 dBi, što znači da je
zračenje antena koncentrisano u uskom snopu oko zamišljene prave linije koja spaja
predajnu i prijemnu antenu. Frekvencije koje koristi GSM i UMTS mreža za radio-relejne
veze su 7 GHz, 15 GHz i 23 GHz. Prostiranje na ovim frekvencijama je takvo da mora da
postoji optička vidljivost između antena i ne sme da bude prepreka u uskom snopu (u
prvoj Frenelovoj zoni) oko pravca koji spaja antene.
S obzirom na veoma uzan dijagram zračenja i veoma velike dobitke antena, radio-
relejne veze koriste snage manje od 1 W. Ove snage su mnogo manje od snage koju
koriste bazne stanice. Talasna dužina je svega nekoliko centimetara, tako da na
rastojanjima od nekoliko desetina centimetara počinje daleka zona. Nedozvoljeno visok
intenzitet vektora jačine električnog polja javlja se u zoni od nekoliko metara od antene i
to samo u pravcu glavnog snopa. U ostalim pravcima je dobitak antene veoma mali i već
na nekoliko centimetara od antene su vrednosti intenziteta vektora jačine električnog
polja u dozvoljenim granicama.
Radio-relejne veze se projektuju tako da ljudi i tehnički uređaji ne mogu da se nađu
na pravcu glavnog snopa, jer bi to omelo ili onemogućilo komunikaciju koja je neophodna
za funkcionisanje GSM i UMTS mreže. Zato ni ljudi ni tehnički uređaji nisu ugroženi
radom uređaja radio-relejnih veza. Mere zaštite koje se budu primenjivale za antenski
sistem bazne stanice su više nego dovoljne i za antenski sistem radio-relejnih veza.
3.5. Obavezne mere zaštite pri postavljanju i korišćenju

baznih stanica mobilne telefonije
U ovom poglavlju sistematizovane su mere zaštite koje se primenjuju u Gradu

Novom Sadu, a odnose se kako na zaštitu od nedozvoljenog zračenja predajnika baznih

stanica mobilne telefonije, tako i na sve ostale segmente zaštite prilikom izgradnje i
korišćenja baznih stanica.
 posle instalacije bazne stanice, treba obavezno izvršiti merenja nivoa
elektromagnetskog polja u tačkama od posebnog interesa,
 neophodno je dostaviti izveštaj o izmerenim vrednostima
elektromagnetskog polja nadležnoj Gradskoj upravi za zaštitu životne
sredine grada Novog Sada na saglasnost, radi dobijanja upotrebne
dozvole,
 rad bazne stanice dozvoliti samo ako se poseduje upotrebna dozvola,
 neophodno je proveriti stabilnost objekta, odnosno dela objekta,
 projekat bazne stanice mora da ispunjava urbanističke uslove, koji se
unapred zadaju za svaku lokaciju bazne stanice u vidu urbanističke
dozvole,
 kada se antenski sistem bazne stanice postavlja na krov objekta,
neophodno je izvršiti uklapanje antenskog sistema u izgled objekta
(izborom boja, postavljanjem maski i sl.),
 otpadne materije koje se jave tokom izgradnje objekata, baznih stanica,
pristupnih puteva, dovođenja napajanja i sl. moraju da se uklone u skladu
sa važećim propisima,
 bazna stanica mora da bude zaključana i zaštićena od neovlašćenog
pristupa.
 zaštita od direktnog dodira delova koji su stalno pod naponom treba da se
obezbedi:
- postavljanjem izolacionih gazišta ispred ispravljačkog postrojenja,
- zaštita u okviru uređaja bazne stanice mora da se reši tako, što se svi
delovi mrežnih ispravljača koji dolaze pod napon, postavljaju u
zatvorena kućišta, koja su zaštićena preko uzemljenja i u normalnim
uslovima rada ovi delovi neće biti dostupni licima koja rukuju
uređajima,
- zaštita unutar instalacije treba da se izvede tako što se, na lokaciji gde
će da bude instalisana bazna stanica, neizolovani delovi električne
instalacije, koji mogu da dođu pod napon, smeštaju u propisane
razvodne ormane i priključne kutije, tako da u normalnim uslovima rada
neće biti dostupni,
- pravilnim izborom stepena mehaničke zaštite elektroenergetske
opreme, instalacionog materijala kablova i provodnika, pravilno
odabranim i pravilno postavljenim osiguračima strujnih kola, kao i
automatskih strujnih prekidača.
 zaštita od direktnog dodira delova u kojima može da dođe do pojave
indukovane elektromotorne sile rešava se:
- primenom sistema TN-C/S, uz reagovanje zaštitnih uređaja koji su
postavljeni na početku voda i povezivanjem nultih zaštitnih sabirnica
ormana na zajednički uzemljivač objekta.
 zaštita od opasnosti požara ili eksplozije prouzrokovanih pregrevanjem
vodova, preopterećenjem ili havarijom ispravljačkih uređaja i baterija
rešava se:
- ograničavanjem intenziteta i trajanja struje kratkog spoja, zaštitnim
prekidačima.
- izjednačavanjem potencijala u prostoriji bazne stanice,

- korišćenjem kablova (provodnika) čija izolacija ne gori niti podržava

gorenje,
- adekvatnim provetravanjem i zaštitom baterijskog prostora od vatre.
Upozorenje da rad bazne stanice nije dozvoljen u uslovima eksplozivne
atmosfere mora da bude istaknut na lokaciji bazne stanice,
- ugradnjom hermetičkih akumulatorskih baterija,
- upotrebom ručnih aparata za gašenje požara,
- montažom automatskih javljača požara.
 zaštita od hemijskog zagađenja životne sredine uklonjenim i zamenjenim
baterijama i elektronskim komponentama, rešava se
- odlaganjem uklonjenih i zamenjenih akumulatora, antena i elektronskih
komponenti iz bazne stanice u centralni magacin operatera, predviđen
za čuvanje ove vrste otpada,
- usaglašavanjem postupaka skladištenja zamenjenih ili uklonjenih
akumulatora, antena i elektronike koja, pored ostalog, sadrži berilijum
oksid, u skladu sa Pravilnikom o uslovima i načinu razvrstavanja,
pakovanja i čuvanja sekundarnih sirovina ("Službeni glasnik RS" broj
55/0) i sa Pravilnikom o načinu postupanja sa otpacima koji imaju
svojstva opasnih materija ("Službeni glasnik RS" broj 12/95).
 zaštita od hemijskog zagađenja životne sredine akumulatorima i
elektronskim komponentama u slučaju prestanka rada bazne stanice,
rešava se
- odlaganjem uklonjenih akumulatora, antena i elektronskih komponenti
iz bazne stanice u centralni magacin TELENOR d.o.o., predviđen za
čuvanje ovih komponenti.
 skupljanje statičkog elektriciteta u proizvodnim procesima sprečava se:
- uzemljenjem,
- održavanjem odgovarajuće vlage u vazduhu,
- jonizacijom vazduha,
- antistatičkom pripremom,
- povećanjem specifične provodnosti manje provodnih materijala,
- odvođenjem statičkog elektriciteta elektrostatičkom indukcijom.
 zaštita od štetnog dejstva atmosferskih pražnjenja rešava se:
- gromobranskom instalacijom za zaštitu objekata od atmosferskog
pražnjenja. Sastoji se, po pravilu, od spoljašnje i unutrašnje
gromobranske instalacije. Spoljašnja gromobranska instalacija prihvata
i odvodi u zemlju energiju atmosferskog pražnjenja. Unutrašnja
gromobranska instalacija smanjuje opasna dejstva atmosferskih
pražnjenja u unutrašnjosti štićenog prostora zaštićenog objekta.
Propisanom instalacijom gromobrana i primenom odgovarajućeg
standardnog materijala, u svemu prema propisima o gromobranima.
 zaštita od opasnosti nestanka napona u mreži rešava se:
- napajanjem iz AKU baterija potrebnog kapaciteta,
 zaštita od neopreznog rukovanja rešava se:
- preglednim označavanjem svih elemenata u razvodnim uređajima,
- izborom elemenata za određenu namenu,
- obučavanjem i periodičnom proverom znanja servisera o predviđenim
merama zaštite na radu, u vremenskim razmacima propisanim
zakonom.

 za montažu antena na antenski stub, kao i na antenske nosače, postoji

povećan rizik od povređivanja radnika, kao i rizik od povređivanja drugih
lica. Zato je neophodno preduzeti odgovarajuće zaštitne mere:
- za rad na montaži antena raspoređuju se radnici koji su osposobljeni za
rad na visinama i za koje je, prethodnim i periodičnim lekarskim
pregledima, utvrđena zdravstvena sposobnost za bezbedan rad na
visinama,
- radna lokacija na kojoj se montiraju antene prethodno treba da se
obezbedi jasnim obaveštenjima drugim licima o opasnostima, a oko
radnog prostora treba da se postave zaštitne mreže ili trake,
- radnici koji vrše montažu antena opremaju se odgovarajućim zaštitnim
sredstvima za ličnu sigurnost: odgovarajuća užad i veznici, zaštitni
pojasevi, odgovarajuća odeća i obuća, itd.,
- odgovarajuća zaštitna odeća je bitna za vreme hladnoće,
- svi uređaji za dizanje tereta moraju da budu ispitani i odobreni,
- za vreme rada na antenskom stubu, kao i na krovu zgrade, svi koji su
prisutni u oblasti radova, moraju da nose šlemove.
 zaštita od mehaničkih oštećenja rešava se:
- pravilnim izborom konstrukcija i materijala za instalacione elemente,
kablove i opremu, kao i primenom pravilnih načina polaganja kablova i
instalacionog materijala i pravilnim postavljanjem razvodnih ormana.
 zabranjene su bilo kakve aktivnosti na antenskom sistemu bazne stanice
(npr. usmeravanje antene), sve dok se ne isključi napajanje bazne stanice.
Pravo pristupa i održavanja bazne stanice i antenskog sistema imaju samo
radnici ovlašćeni od strane operatera, koji su obučeni za poslove
održavanja i upoznati sa činjenicom da nikakve aktivnosti ne mogu da se
obavljaju na antenskom sistemu, pre nego što se isključi napajanje bazne
stanice,
 antenski sistem bazne stanice je projektovan tako da se u glavnom snopu
zračenja antene ne nalaze antenski sistemi drugih komercijalnih ili
profesionalnih uređaja, kao ni sami uređaji. To je postignuto izborom
optimalne visine antena, kao i pravilnim izborom pozicije antenskog
sistema na samom objektu. Na žalost, usled neadekvatnog kvaliteta
antenskih pojačavača u nekim komercijalnim TV prijemnicima, može da
dođe do smetnji u prijemu. Problemi ovog tipa mogu da se reše
zakretanjem antene TV prijemnika, upotrebom filtra nepropusnika opsega
za GSM i UMTS opseg ili upotrebom kvalitetnog antenskog pojačavača.
3.6. Program praćenja uticaja zračenja baznih stanica na

životnu sredinu
U skladu sa članom 10 Pravilnika o sadržini studije o proceni uticaja na životnu

sredinu, u vezi sa programom praćenja uticaja na životnu sredinu, neophodno je
permanentno praćenje nivoa zračenja antenskog sistema bazne stanice mobilne
telefonije [17].
U tom smislu, osim prvog merenja nivoa elektromagnetskog polja, odmah po
puštanju u rad bazne stanice, neophodno je, bar jednom godišnje, izmeriti
elektromagnetsko polje u odgovarajućim tačkama u neposrednoj okolini bazne stanice.

Merenja je potrebno vršiti visokokvalitetnim meračima elektromagnetskih polja,

kojima rukuje kompetentno i obučeno osoblje. Instrumenti kojima se vrše merenja treba
da omoguće merenje svake od tri komponente vektora jačine električnog polja ponaosob
i da može da se meri ukupan nivo zračenja celokupnog frekvencijskog opsega mobilne
telefonije, u određenoj tački prostora. Osim toga, bilo bi poželjno da postoji mogućnost
merenja relativno uskog frekvencijskog opsega, kako bi mogao da se odredi nivo
zračenja svakog pojedinačnog operatera mobilne telefonije. Na taj način bi se postiglo da
rezultati merenja daju uvid posebno u zračenje antenskog sistema predmetne bazne
stanice, pri maksimalnom opterećenju, a posebno u zračenje ostalih izvora, kao što su
predajnici drugih operatora mobilne telefonije, radio i TV predajnici, predajnici
komunalnih službi i sl.
Osim redovnih godišnjih merenja, neophodno je obaviti merenja i u slučaju bilo
kakvih promena, bilo u sistemu same bazne stanice ili u njenoj neposrednoj okolini
(promena konfiguracije terena, izgradnja novog građevinskog objekta i sl.).
Rezultate svih ovih merenja je neophodno dostaviti Gradskoj upravi za zaštitu
životne sredine, grada Novog Sada.
Prilikom izbora tačaka u kojima će se vršiti merenja, potrebno je da se prate
rezultati ove studije, odnosno, da se posebno izmere vrednosti intenziteta vektora jačine
električnog polja u tačkama u kojima su izračunate vrednosti najveće.
Osim toga, potrebno je da se rezultati merenja prebace na računar, kako bi se
omogućila eventualna dalja obrada tih podataka.
3.7. Spisak korišćenih zakona, propisa, standarda i

preporuka relevantnih za problematiku radio-
frekvencijskih zračenja
3.7.1. Međunarodni propisi
 Preporuke ETSI-GSM (European Telecommunications Standards Institute);

 "Human exposures to electromagnetic fields. High frequencies (10kHz to
300GHz)", European prestandard ENV 50166-2, CENELEC – European
Committee for Electrotechnical Standardisation, January 1995;
 "Radiofrequency radiation, Principles and Methods of Measurements –
300kHz to 100GHz", Australian standard AS 2772.2, The Standards
Association of Australia, North Sydney, 1988.;
 "IEEE Standard for Safety Levels with Respect to Human Exposure to
Radio Frequency Elektromagnetic Fields, 3kHz to 300GHz" IEEE Standards
Coordinating Committee 28 on Non-Ionizing Radiation Hazards, New York,
8.December 1998;
 "Electromagnetic compatibility – Generic immunity standard, Part1:
Residental, commercial and light industry", EN50082-1;
 UNEP/WHO/IRPA, Electromagnetic fields (300Hz to 300GHz).
Environmental Health Criteria 137, Geneva, World Health Organisation,
1993.

3.7.2. Propisi Republike Srbije
 Zakon o zaštiti životne sredine ("Sl.glasnik RS" br.135/2004)

 Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu ("Sl.glasnik RS" br. 135/2004)
 Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu ("Sl.glasnik RS" br.
135/2004)
 Pravilnik o sadržini studije o proceni uticaja na životnu sredinu ("Sl.glasnik
RS" br. 69/05)
 Pravilnik o radio stanicama koje se mogu postavljati u gradovima i
naseljima gradskog karaktera ("Sl.glasnik SFRJ" br. 9/83)
 Pravilnik o tehničkim normativima za održavanje antenskih stubova
("Sl.list SFRJ" br. 65/84)
 Pravilnik o načinu postupanja sa otpacima koji imaju svojstva opasnih
materija ("Sl.glasnik RS" br.12/95)
 Zakon o zaštiti na radu ("Sl.glasnik SRS" br. 42/91)
 Zakon o planiranju i izgradnji ("Sl.glasnik RS" br. 47/03)
 Zakon o telekomunikacijama ("Sl.glasnik RS" br. 44/03)
 Zakon o zaštiti od požara ("Sl.glasnik SRS" br. 37/88)
 Pravilnik o jugoslovenskim standardima za protivpožarnu zaštitu
("Sl.glasnik SFRJ" br. 18/81)
 Pravilnikom o uslovima i načinu razvrstavanja, pakovanja i čuvanja
sekundarnih sirovina ("Sl.glasnik RS" br. 55/0)
 Pravilnik o tehničkim normativima za zaštitu od atmosferskog pražnjenja i
Pravilnik o jugoslovenskim standardima za gromobranske instalacije
("Sl.list SRJ" br.11/96 i saglasno JUS IEC 1024, JUS NB4 803 i JUS NB4
810)
 Pravilnik o tehničkim normativima za zaštitu od statičkog elektriciteta
 Pravilnik o dozvoljenom nivou buke u životnoj sredini ("Sl.glasnik RS" br.
54/92)
 Pravilnik o tehničkim normativima za električne instalacije niskog
napona("Sl.list SFRJ" br. 53/88 i 54/88 i "Sl.list SRJ" br.28/95)
 Pravilnik o tehničkim normativima za pristupne puteve, okretnice i uređene
platoe za vatrogasna vozila u blizini objekata povećanog rizika od požara
("Sl.list SRJ" br. 8/95)
 Pravilnik o tehničkim normativima za stabilne instalacije za dojavu požara
("Sl.list SRJ" br. 87/93)
 Zakon o planiranju i uređenju prostora i naselja ("Sl.glasnik RS" br.44/95)
 Zakon o zaštiti kulturnih dobara ("Sl.glasnik RS" br. 71/94)
 Pravilnik o tehničkim normativima za temeljenje građevinskih objekata
 "Radio-komunikacije -Radio-predajnici-Maksimalni iznos izlaganja koji se
odnose na ljude" Jugoslovenski standard sa obaveznom primenom, JUS
N.NO.205. Pravilnik br 06/01-93/178 od 8.8.1990. ("Sl.list SFRJ" br.
50/90)
 "Predlog zakona o zaštiti od nejonizujućeg zračenja", Beograd, novembar
2002.
 Uredba o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja
na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 114/2008)

4. Planiranje i razvoj mobilne telefonije u

EU i Velikoj Britaniji - Praksa
4.1. Generalna politika u EU
GSM asocijacija, „GSMA”, je najznačajnije svetsko (globalno) telo vodećeg svetskog

standarda - GSM na polju bežične komunikacije. GSMA je odgovorna za izgradnju, razvoj
i unapređivanje GSM standarda u digitalnim bežičnim komunikacijama kao i za promociju
GSM programa. Pored toga, asociajacija radi i na stalnom unapređenju i razvoju svog
javnog centra posvećenog zdravlju ljudi. Ovaj centar obezbeđuje radove o
elektromagnetskom polju i zdravlju i pruža odgovore na najčešće postavljena pitanja iz
ove oblasti, daje pregledne informacije o istraživanjima u proteklih 25 godina i upućuje
na druge nezavisne izvore informacija. Sve informacije o aktivnostima ove asocijacije
mogu se naći na internet stranici www.gsmworld.com
GSM Europe (GSME), je Evropska interesna grupa GSMA. GSME je javni
predstavnik evropskih mobilnih operatera i ključni reprezent evropske bežične industrije.
Obuhvata oko 147 operatera u 50 evropskih država/teritorija, uslužujući, oko 800 miliona
korisnika [1]. Ova organizacija ima za cilj da uveća i zaštiti investiranje u mrežnu
infrastrukturu, uvede inovacije i poveća broj usluga. GSME se trudi da prednosti koje
donose usluge mobilne telefonije budu svima razumljive, ukazujući na to da mobilna
industrija pojedincima i celokupnom društvu donosi društvenu i ekonomsku dobit.
Organizacija nastoji da osnaži ekonomski interest, koji mobilna industrija prestavlja u
Evropi.
U tom pogledu GSME nastoji:
 da razvije platformu - u skladu sa zakonom o konkurenciji – gde bi
operateri mogli da razmenjuju informacije, veštine i opšta iskustva stečena
u pojedinim državama iz odabranih oblasti (npr. skup aktivnosti vezanih za
koordinaciju i upravljanje na internacionalnom nivou, regulisanje tržišta,
problemi očuvanja zdravlja ljudi i zaštite životne sredine);
 da bude predvodnik budućeg razvoja i političke inicijative utičući na
mobilnu industriju i njene članove, obezbeđujući značajna ulaganja u
početnim fazama stvaranja politike mobilne telefonije.
Unutar GSME postoji nekoliko radnih grupa koje se bave problemima vezanim za
regulaciju (kontrolu, nadzor), marketing i trgovinu, raspodelu frekvencija, zaštitu čoveka
i životne sredine.
4.1.1. Mobilna telefonija - očuvanje životne sredine

i zdravlja ljudi
Radna grupa za očuvanje zdravlja i životne sredine, „Health & Environmental

Working Group” odgovorna je za zdravlje i bezbednosti ljudi, kao i za opšte probleme
narušavanja životne sredine mobilnim telekomunikacionim tehnologijama. Ova grupa se

bavi specifičnim delatnostima kao što su nadgledanje i izveštavanje GSME i članova

GSMA o dostignućima naučnih istraživanja, primeni preporuka u industriji i
regulatornim/političkim razvojem u evropskim državama. Takođe, ova grupa potpomaže
saradnji dela GSMA, koji se bavi očuvanjem zdravlja i životne sredine, sa relevantnim
evropskim subjektima i interesnim grupama (korisnici, mediji i vlasti). Prioritet delovanja
ove grupe je, da se kontinualno vodi računa o očuvanju zdravlja i životne sredine,
naglašavajući značaj naučno baziranog pristupa ovom problemu.
Proteklih godina, briga o nepovoljnom uticaju mobilnih telekomunikacionih
tehnologija na zdravlje ljudi, postala je vrlo ozbiljna, što nije u skladu sa brojnim
nezavisnim izveštajima stručnjaka širom Evrope [Stewart 2 and AGNIR 3 (UK), Zmirou 4
(France), Health Council 5 (Netherlands), the Radiation Protection Authority 6 (Sweden),
Independent Expert Committee 7 (Spain)] koji, na osnovu tekućih rezultata do kojih se
došlo, zaključuju da nema posledica po zdravlje ljudi, ukoliko je zračenje mobilnih
uređaja ispod utvrđenih intenercionalnih ograničenja. Ipak, u izveštajima se preporučuje
da se ova istraživanja nastave.
Kada je u pitanju zdravlje ljudi, briga je pre svega fokusirana na negativan uticaj
baznih stanica na okolinu, čiji su rekonstrukcija i razvoj neophodni za proširenje
pokrivenosti, poboljšanje kvaliteta komunikacije i povećanje kapaciteta mreže. Često se
zanemaruje činjenica, da bazne stanice moraju biti postavljene u blizini krisnika mobilnih
telefona, kako zbog kvaliteta signala tako i zbog toga, što je tada snaga zračenja samih
mobilnih telefona mnogo manja. Slika 13 prikazuje situaciju u kojoj mobilni telefon zrači
velikom snagom u cilju pobollšanja kvaliteta signala/veze u slučaju prevelike udaljenosti
od bazne stanice.
Slika 13. Snaga zračenja mobilnog telefona i bazne stanice

u slučaju velike udaljenosti
Zbog ograničenog broja slobodnih radio-kanala potrebnih operaterima i sve većeg

zahteva korisnika, neophodne su dodatne bazne stanice. Radi očuvanja zdravlja građana,
lokalna i državna vlast je postala restriktivnija po pitanju lokacija baznih radio-stanica.
Ovakva ograničenja ponekad izazivaju probleme operaterima da udovolje zahtevima
milionskih korisnika.
Politika države i lokalnih vlasti, po pitanju lokacija baznih stanica, kao i brige o
zdravlju, mora biti utemeljene na relevantnim naučnim rezultatima, kako bi se stvorile
2
UK Independent Expert Group, May 2000: www.iegmp.org.uk,
3
NRPB Advisory Group on Non-Ionising Radiation, December 2003:
http://www.nrpb.org/publications/documents_of_nrpb/abstracts/absd14-2.htm,
4
French Health General Directorate, January 2000: http://www.sante.gouv.fr/,
5
Health Council of the Netherlands, January 2004: http://www.gr.nl/pdf.php?ID=886,
6
Swedish Radiation Protection Authority (SSI), December 2003: http://www.ssi.se/english/english_news.html,
7
Independent Expert Committee, May 2001: http://www.msc.es/salud/ambiental.

mogućnosti za podržšku funkcionisanju GSM-a, 3G i narednih sistema širom Evrope.

Proizvoljno implementiranje dozvoljenih graničnih vrednosti zračenja EM polja baznih
stanica, često strožijih od internacionalnih propisa i normi o zaštiti zdravlja i okoline,
izaziva veliku zabrinutost i sumnje u kvalitet postojećih, naučno baziranih standarda.
Radi ujednačavanja kriterijuma sa zahtevima u pogledu očuvanja i podizanja
kvaliteta životne sredine unutar Evropske unije, članice Evropskog komiteta za
standardizaciju u elektrotehnici (CENELEC) su 1995. izdali predlog standarda pod
nazivom „Human exposure to elektromagnetic fields – ENV 50166-2 (high frequencies)“
[13]. Tri godine kasnije, 1998, CENELEC je u saradnji sa Međunarodnom komisijom za
zaštitu od nejonizujućeg zračenja (The International Commission on Non-Ionizing
Radiation Protection ICNIRP), definisao granične vrednosti intenziteta vektora jačine
električnog polja E[V/m], intenziteta vektora jačine magnetskog polja H[A/m], intenziteta
vektora magnetske indukcije B[μT], kao i površinske gustine snage S[W/m2], u
frekvencijskom opsegu od 25 Hz do 300 GHz, u slučaju kontinualnog izlaganja
elektromagnetskom polju, za profesionalce i za opšte ljudsko stanovništvo. U tabeli 9 i 10
su prikazane vrednosti za frekvencije koje koristi GSM.
Oslanjajući se na standarde predložene od strane ICNIRP savet Evropske unije je
12.6.1999. godine objavio predlog pod nazivom „Council Recommendation on the
limitation of exposure of the general public to electromagnetic fields (0 Hz to 300 GHz),
refernce 1999/519/EC”
Tabela 9. Vrednosi za profesionalce

900 MHz 90 0,24 0,3 22,5
1800 MHz 127 0,34 0,42 45
2100 MHz 137 0,36 0,45 50
Tabela 10. Vrednost za opšte stanovništvo

900 MHz 41 0,1 0,138 4,5
1800 MHz 58 0,15 0,18 9
2100 MHz 61 0,16 0,2 10
4.1.2. Preporuke članica GSME grupe za razvoj mobilne

telefonije
Kako bi prevazišli probleme koji su se javili u vezi sa razvojom mreže mobilne

telefonije i unapredili njen dalji razvoj, članice GSME grupe su novembra 2001. godine
predstavile smernice koje bi trebale da obezbede najbolji postupak za razvoj mreže. Te
smernice su predstavljene u obliku skupa preporuka pod nazivom „Recommendation on
Network Rollout Good Practice” [18]. Ključni elementi tih preporuka su:
 Unapređenje dijaloga lokalnih vlasti i drugih relevantnih subjekata.
Međusobni razgovori bi trebalo da obuhvate pitanja vezana za planiranje i
probleme zaštite društvene zajednice i životne sredine.
 Upotreba jasne i dosledne dokumentacije prilikom podnošenja zahteva
lokalnim vlastima. Materijal sličnog sadržaja, predstavljen u različitim
formatima, često deluje zbunjujuće. Zbog toga, dokumentacija treba da
ima jasno definisanu formu.

 Razmatranje upotreba zajedničkih lokacija. Postavljanje novih baznih

stanica na već postojećim strukturama i lokacijama, ukoliko je to tehnički
izvodljivo i skladu sa zakonom o konkurenciji i uslovima dobijanja dozvola,
predstavlja najbolje rešenje za zaštitu okoline.
 Pažljivo dizajniranje i postavljanje baznih stanica. Smanjivanjem vizuelnog
uticaja BS na okolinu može da se ublaži zabrinutost koja postoji u javnosti.
Industrija mobilne telefonije je uvidela da negativan utisak baznih stanica
na okolinu treba održavati minimalnim.
 Informisanje lokane vlasti o razvoju mobilnih tehnologija. Obezbeđivanje
tehnoloških informacije predstavlja efikasno sredstvo u razumevanju
problema sa kojima je suočena mobilna industrija.
 Vođenje računa da zračenja postojećih i novih baznih stanica budu u
skladu sa nacionalnim propisanim normama o nivoima zračenja. Nacionalni
propisi bi trebali da budu bazirani na internacionalnim standardima
prihvaćenim od strane evropske komisije.
 Posedovanje pisane izjave o usklađenosti baznih stanica sa utvrđenim
nacionalnim ili evropskim standardima o intezitetu dozvoljenog zračenja.
Potpisana deklaracija pruža sigurnost lokalnim zajednicama o bezbednosti
funkcionisanja baznih stanica.
 Pružanje jasnih i razumljivih odgovora na žalbe i pritužbe javnosti u vezi
baznih stanica.
 Podrška istraživačkim programima na nivou Evropske unije u skladu sa
istraživačkim programom Svetske zdravstvene organizacije WHO.
Vođeni ovim preporukama, operateri su u pojedinim evropskim zemljama u saradnji
sa nacionalnim vlastima usvojili sporazume sa ciljem da korisnicima obezbede potrebne
informacije o mobilnim tehnologijama i njihovom uticaju na zdravlje ljudi, kao i da se
lokalna vlast uputi u razvojne planove mobilnih operatera i obezbede tehničke informacije
o baznim stanicama. Ovo su neki primeri:
 Italija: 17. decembra 2003, italijanski mobilni operateri su potpisali
“Protocollo di Intesa” sa Ministarstvom telekomunikacija i Nacionalnim
opštinskim upravama;
 Francuska: aprila 2004, potpisan je "Guide des bonnes pratiques entre
Maires et Opérateurs";
 Španija: sklopljeni su dogovori između 4 mobilna operatera i Španske
zajednice opština i provincija, da se obezbedi razvoj mobilne mreže u cilju
zadovoljenja nacionalnih, regionalnih i lokalnih potreba (zahteva);
 Velika Britanija: 2001, operateri u Velikoj Britaniji su objavili Deset
osnovnih pravila, Ten Commitments, da bi javnost imala uvid u izgradnju
mobilnih mreža, da bi se omogućile informacije javnim i lokalnim
organizacijama zaduženim za planiranje i da bi se javnost uključila u
donošenju odluka gde postaviti bazne radio-stanice [19].
GSM industrija veruje da ovom dobrovoljnom inicijativom obezbeđuje odgovoran i
pravilan pristup po pitanju društvenog interesa, istovremeno obezbeđujući dalji razvoj
mobilnih tehnologija u Evropi [20].

4.2. Praksa razvoja mobilne telefonije u Velikoj Britaniji -

Politika i procedure
Kao odgovor na preporuke evropske grupe GSME, u Velikoj Britaniji je 2001. godine
asocijacija mobilnih operatera MOA - Mobile Operators Association, objavila deset
obećanja, kojih će se pridržavati u cilju prihvatljivog razvoja mreže. Dokument, nazvan
“Ten Commitments”, predstavlja skup obaveza kojima se obezdeđuje unapređenje
transparentnosti u razvoju mobilne telefonije, boljom i kvalitetnijom informisanošću
javnosti i lokalnih vlasti. Dokument sadrži sve elemente GSME preporuka. Asocijaciju
MOA čine 5 operatera: 3, O2, Orange, T-Mobile i Vodafone [19].
Jedno od “Deset obećanja” je organizovanje stručnih seminara-radionica,
posvećenih tehnološkom razvoju u oblasti telekomuikacija, koji su namenjeni
službenicima lokalnih vlasti i izabranim članovima. Od objavljivanja “Deset obećanja”,
MOA je organizovala 160 ovakvih seminara širom Velike Britanije, a ova aktivnost je i
dalje u toku. U okviru seminara, između ostalog, javnosti je predočena i obrazložena
potreba za neprestanom instalacijom novih baznih stanida. U nekim slučajevima,
operateri pružaju dodatne informacije vlasnicima na čijim se zemljištima planira
postavljanje budućih baznih stanica.
Od svog osnivanja, MOA u okviru zajedničkih programa, održava kontinualnu
saradnju sa parlamentima Velike Britanije, Škotske i Velsa. Programi se zasnivaju na
prepoznavanju i prevazilaženju problema koji mogu nastati u razvoju mreže mobilne
telefonije. MOA takođe organizuje susrete sa službenicima i ministrima u vladi Velike
Britanije, naročito sa ministarstvom za komunikacije i lokalnu samoupravu, ministarsvom
za trgovinu i industriju i ministarsvom zdravlja.
Vlada Velike Britanije, sa druge strane, takođe čini odovarajuće korake u pogledu
razvoja mobilne telefonije i zaštite ljudi i životne sredine. Ona savetuje mere opreza
prilikom upotrebe mobilnih telefona (npr. da se smanji vreme razgovora, pravilno
korišćenje telefona kada su u pitanju deca). Shodno tome, Vlada Velike Britanije je
novembra 2002. godine objavila pravilnik, “Code of Best Practice”, na temu razvoja
mobilne mreže. Proces revizije ovog dokumenta je kontinualan, a u njega su uključene
državne i lokalne vlasti, industrija kao i pojedine interesne grupe [1].
4.2.1. Pravilnik o razvoju mreže mobilne telefonije
Pravilnik „Code of Best Practice“, je rezultat zajedničkog rada predstavnika

centralne i lokalne vlasti i industrije mobilne telefonije. Zasnovan je na instrukcijama
(direktivama) Vlade i obećanjima na koje su se operateri obavezali. Svrha ovog
pravilnika je da pruži jasne i praktične savete kako bi komunikacija i saradnja između
operatera, lokalnih vlasti i stanovništva bila što efikasnija. Pravilnik svojim savetima
pomaže operaterima i lokalnim vlastima određivanje najboljih lokacija za instalaciju
telekomunikacione opreme, koja uz adekvatnmo projektovanje može da minimizuje
uticaj na životnu sredinu i izgled ambijenta.
Glavni ciljevi ovog pravilnika su:
 da podstakne bolju saradnju i dogovor u svim fazama razvoja mreže
između opratera, lokalnih vlasti i lokalnog stanovništva;
 da se standardizuju postupci i forme, koliko god je to moguće, da bi se
postigla saglasnost i obezbedila pomoć operaterima, lokalnoj vlasti i
stanovništvu;
 da se objasne tehičke karakteristike mobilnih sistema; i

 da se obezbedi dobro praktično uputstvo po pitanju izbora lokacja i

projektovanja telekomunikacione opreme;
Pravilnik se jednim delom poziva na vodič Vlade Velike Britanije pod nazivom
„Planning policy guidance 8 (PPG8)“, objavljen avgusta 2001. godine. Vodič koji je
predložila vlada, odnosno kabinet zamenika premijera „Ofice of Deputy Prime Minister
ODPM“, izmedju ostalog iznosi sledeće [21]:
 Namera vlade je da omogući razvoj novih i postojećih telekomunikacionih
sistema, trudeći se da njihov nepovoljan uticaj na životnu sredinu bude
minimalan. Istovremeno, vlada ima obavezu da vodi računa o zdravlju
ljudi.
 Vlada stavlja akcenat na dobro ustanovljenu politiku zaštite ruralnih i
urbanih sredina, posebno nacionalnih parkova, područja posebne prirodne
lepote, mesta od posebnog naučnog interesa, zeleni pojas, i zemljišta i
zgrade od posebnog arhitektonskog i istorijskog značaja.
 Deo lokalne vlasti zadužen za planiranje i razvoj (urbanisti) ohrabren da
reaguje pozitivno na zahteve telekomunikacionog razvoja, mora uzeti u
obzir i savete za zaštitu urbanih i ruralnih oblasti datih u drugim
pravilnicima o planiranju.
 Vlast nije obavezna da vodi računa o zaštiti konkurencije među
operaterima i ne treba da dovodi u pitanje potrebe telekomunikacionog
sistema, čiji razvoj treba da podrži.
U nastavku studije prikazane su osnovne smernice, saveti i predlozi sadržani u
pravilniku „Code of Best Practice“ priznati kao najbolji način za izgradnju mreže mobilne
telefonije (dodatak A).
4.2.2. Postupci i procedure za razvoj mreže mobilne

telefonije
U dodatku A prikazane su u vidu blok dijagrama glavne faze razvoja

telekomunijacionih mreža u skladu sa preporukama datim u pravilniku. Lokalne vlasti i
operateri bi trebali da se pridržavaju tog dijagrama, kao i saveta koji slede, kako bi
obezbedili kvalitetan i fikasan razvoj mobilne telefonije.
U ovom delu, akcenat je stavljen na aktivnosti operatera koje prethode finalnoj
prijavi, odnosno podnošenju zahteva lokalnoj vlasti za dobijanje dozvola/odobrenja za
instalaciju telekomunikacione opreme.
4.2.3. Ustanovljavanje potreba za razvoj mreže
Pribavljanje dokumentacije, dobijanje dozvola kao i sama izgradnja jedne bazne

stanice zahteva značajna ulaganja, tako da se i operateri za takve investicije odlučuju
isključivo ako je ona zaista potrebna i ekonomski isplativa. Broj baznih stanica potrebnih
za pokrivanje određene oblasti, zavisi od veličine teritorije i broja korisnika na toj
teritoriji, koje te bazne stanice treba da opsluže. Zahtevi operatera za instalacijom
nove/dodatne bazne stanice su opravdani u sledećim slučajevima:
 Obezbeđivanje pokrivenosti. Npr. da bi se pokrila oblast koja trenutno
nije pokrivena, to može biti grad, selo, deo puta ili železničke pruge. To
može biti i veoma ograničena i specifična površina koja mora da se pokrije
signalom. Ponekad to može biti ograničavajući faktor po pitanju
fleksibilnosti izbora lokacije, kako bi se najbolje uklopila u već postojeće
okolne lokacije.

 Obezbeđivanje potrebnog kapaciteta. U ovakvim slučajevima često

postoji pokrivenost teritorije. Međutim, svaka bazna stanica može da
opslužuje samo određen broj poziva u isto vreme (kapacitet stanice).
Tipično, 2G makroćelija može da prihvati istovremeno 100-150 poziva dok
mikroćelija ima znatno manji kapacitet od 20-30 istovremenih poziva. Ako
zahtevi korisnika prevazilaze maksimalni kapacitet postojeće bazne
stanice, javlja se opravdana potreba za dodatnom baznom stanicom kojom
bi se podmirili zahtevi svih korisnika na toj teritoriji. Ovo je glavni razlog
zašto se dodatne bazne stanice postavljaju na već izgrađenim lokacijama,
pogotovo u gradskim centrima.
 Poboljšanje kvaliteta usluga. Potreba za instalacijom dodatne bazne
stanice postoji i u situacijama kada je potrebno poboljšati kvalitet usluga
pružanjem dodatnih servisa (usluga).
 Promena lokacije. Ponekad se postojeće bazne stanice moraju izmestiti.
Npr, kada zemljište ili zgrada moraju da se rekonstruišu, postojeće bazne
stanice moraju biti izmeštene. Slična je situacija kada operaterima istekne
zakup za iznajmljivanje zemljišta, bez mogućnosti produženja zakupa od
strane vlasnika zemljišta.
Slika 14. Signal može da oslabi zbog oblika Slika 15. Gubitak signala zbog refleksije od
terena (reljefa) zidova i sličnih objekata
Slika 16. Gubitak signala zbog slabljenja prilikom Slika 17. Antena postavljena na sredinu ravnog
prolaska zgrade krova ne može da pokrije bočne strane zgrade na
nivolu ulice X

Slika 18. Difrakcija signala nailaskom na oštru ivicu Slika 19. Difrakcija i refleksija mogu da
omoguće postojanje signala X u zoni Y
Slike 14 – 17, prikazuju situacije u kojima je lokacija za postavljane bazne stanice

nepravilno odabrana. Visoki objekti ili prirodne prepreke u blizini bazne stanice mogu da
oslabe signal i smanje oblast pokrivenosti.
Sa druge strane, objekti sa oštrim ivicama, poput krovova zgrada prikazanih na
slikama 18 i 19, mogu da obezbede skretanje (difrakciju) signala te na taj način
obezbede dodatnu pokrivenost signalom. Difrakcija i refleksija signala se u velikoj meri
koriste u urbanim sredinama kako bi dodatno doprineli većoj pokrivenosti područja
signalom.
4.2.4. Podnošenje godišnjih planova o razvoju mobilne

telefonije lokalnim vlastima
U skladu sa preporukama pravilnika, operateri su se usaglasili, da jednom godišnje,

tokom septembra i oktobra meseca, dostavljaju lokalnim vlastima planove razvoja mreže
mobilne telefonije za narednu godinu. Ukoliko operateri nemaju plan za narednu godinu,
potrebno je da o tome izveste lokalnu vlast.
Informacije u godišnjem planu treba da:
 sadrži podatke o lokacijama postojećih baznih stanica i potencijalne
lokacije za sledeću godinu; plan treba da sadrži informaciju kako o
lokacijama na teritoriji za koju je zadužena lokalna vlast, tako i informaciju
o lokacijama baznih stanica neposredno izvan granica teritorije za koju su
nadležne određene lokalne vlasti;
 obezbede plan adekvatne razmere za gusto naseljena urbana područja u
slučaju kada su bazne stanice postavljene suviše blizu jedna drugoj i teško
ih je razlikovati;
 da sadrže podatke jedne osobe zadužene za kontak.
Informacije sadržane u godišnjem planu predstavljaju predviđanje budućih
aktivnosti na polju razvoja mreže mobilne telefonije. U određenim okolnostima, npr. kada
se potreba za povećanem kapaciteta javi nakon podnetog godišnjeg plana, dodatne
bazne stanice moraju naknadno biti unešene u godišnji plan. Operaterima se savetuje da
svaku izmenu ili dopunu plana ažuriraju i prilože lokalnim vlastima. Informacija o formatu
i razmeri plana za prikaz mreže koje koriste operateri prilikom podnošenja godišnih
planova su dostupne na industrijskoj internet stranici www.mobilemastinfo.com

4.2.5. Godišnje diskusije o planiranom razvoju mreže
Vlada Velike Britanije nastoji da operateri i lokalne vlasti vode diskusije o godišnjim
planovima, pojedinačno za svaku opštinu (teritoriju). Ovakve diskusije pružaju priliku
operaterima da lokalnim vlastima predstave svoje planove za budući razvoj sistema, a
lokalnoj vlasti daje mogućnost da operaterima izloži svoje mišljenje i savet u vezi plana
za narednu godinu. Lokalne vlasti se savetuju da u okviru priprema za godišnju raspravu
(diskusiju), sakupe godišnje planove svih operatera i objedine ih u jedan celovit plan,
koji se odnosi na celu administrativnu oblast (opštinu). Na taj način, lokalna vlast svake
administrativne oblasti bi imala jasnu sliku o teritorijanim zahtevima svih operatera.
Lokalne vlasti, koje su usvojile ovakav prilaz i koriste celovit objedinjen plan, brže i lakše
dolaze do rešenja kojim obezbeđuju rad svih operatera u situacijama kada postoji
preklapanja planiranih lokacija od strane više operatera.
Smisao ovih godišnjih diskusija je da se napravi jedan strateški pregled. Detaljnija
analiza plana svakog operatera ponaosob očekuje se u fazi pred-prijavnog razgovora.
Sledeći savetii mogu pomoći lokalnim vlastima i operaterima prilikom pripreme i
vođena diskusija o godišnjim planovima.
Savet operaterima:
 Svaki operater treba da odredi jednu osobu za kontakt, nadležnu za

organizovanje diskusija.
 Na sastanku sa lokalnim vlastima, korisno je zajedničko prisustvo svih
operatera. Međutim, bilo bi korisno održati i inicijalne sastanke pojedinih
operatera i lokalne vlasti pojedinačno, u cilju razumevanja individualnih,
karakterističnih potreba i detalja njihovih godišnjih planova.
Savet lokalnim vlastima
 Odrediti jednu osobu unutar lokalne vlasti za kontakt, nadležnu za

organizovanje diskusija.
 Omogućiti operaterima dobijanje svih relevantnih informacije iz baze
podataka baznih stanica mobilne telefonije i uputiti operatera u postojeće
dokumente koji se odnose na planiranju i izgradnju na razmatranoj
lokaciji.
 Identifikovati na svojoj teritoriji sva ograničenja kao što su nacionalni
parkovi, područja posebne prirodne lepote, mesta od posebnog naučnog
interesa, zeleni pojas, zemljišta i građevine od posebnog arhitektonskog i
istorijskog značaja.
 Analizirati i komentarisati predloge operatera.
 Informisati operatere ukoliko postoje preklapanja planiranih lokacija od
strane više operatera.
 Informisati operatere o kapitalnim razvojnim projektima ili
infrastrukturnim projektima koji su u razvojnoj fazi.
 Informisati operatere o značajnijim predstojećim nacionalnim ili
internacionalnim događajima koji će se održati u određenim oblastima i
prouzrokovati povećanje zahteva za uslugama mobilne telefonije (čak i u
ograničenom vremenu)
 Predočiti operaterima postojanje odgovarajućih zakona iz oblasti
telekomunikacija uključujući propise i standarde vezane za razvoj
telekomunikacija.

 Pružiti svaku vrstu informacija, koje bi mogle da budu od koristi

operaterima – npr. način na koji treba pristupiti konsultacijama,
očekivanja u pogledu reakcije lokalnog stanovništva itd.
Ostalo
 Pripremu i realizaciju godišnih diskusija treba svesti na najkraće vreme,

prateći gore navedene savete. Idealno bi bilo da se ceo postupak završi u
roku od 2 meseca.
 Od velike koristi je unapred utvrđen plan i program sastanka.
 Trebalo bi napraviti zapisnik o dogovora do koga se došlo na sastanku, i po
jedan primerak zapisnika predati svim prisutnim stranama.
Godišnji sastanci na kojima se izlažu planovi i programi za sledeću godinu,
omogućavaju operaterima da u ranoj fazi planiranja, donesu neke izmene ili prepravke u
svojim planovima. Za lokalnu vlast, to je prilika da usmeri operatere i utiče na njih, ali i
prilika da, na osnovu izloženih razvojnih planova, u ranoj fazi utvrdi da li postoji
nagoveštaj radova u narednoj godini. Poznavanjem godišnjih planova svih operatera,
lokalne vlasti su u mogućnosti da udovolje zahtevima operatera nudeći im lokacije i
objekte u državnom vlasništvu. Zahvaljujući ovakvim godišnjim sastancima na kojima
operateri predlažu svoje godišnje planove, lokalne vlasti su u prilici su da javnosti, po
potrebi, predstave celovit, zbirni godišnji plan.
Kada su u pitanju izbor lokacije i izgled bazne stanice, operateri bi trebali da
razmotre svaki predlog i sugestiju lokalnih vlasti.
4.2.6. Registar baznih stanica
Neke lokalne vlasti rade na razvoju GIS registara „Geographic Information System -
GIS“, koji sadrže detaljne informacije o postojećim lokacijama baznih stanica. Ovo
registri se koriste i pri izradi godišnjih planova, kao i za pripremu diskusija na tu temu.
Pomoću ovih registara građani imaju mogućnost da se informišu o bilo kojoj lokaciji na
teritoriji odgovarajuće lokalne vlasti, naročito o lokacijama na kojima su postavljene
bazne stanice više različitih operatera.
Registri bi trebalo da sadrže jednostavnu i otvorenu evidenciju o svim prijavama,
dozvolama i odlukama za razvoj mreže, uključujući i odbijene predloge. Osnovni podaci
koje treba da sadrži registar su:
 tip razvoja
 lokacija
 tip prijave
 datum odluke
Registar bi takođe trebao da sadrži mapu prostornog rasporeda baznih stanica. Bilo
bi praktično da informacije budu i u elektronskoj formi i na hard disku. Vlasti bi trebale
da vode računa da registar baznih stanica bude ažuriran, i da po razumnoj novčanoj
nadoknadi omoguće građanima (javnosti) pristup tim informacijama.
U Velikoj Britanij je, kao dodatak registru baznih stanica lokalnih vlasti, agencija za
radio-komunikacije „Radiocommunications Agency“ objavila informacije o postojećim
baznim stanicama na svojoj inetrnet stranici www.sitefinder.ofcom.org.uk

Bazne stanice
prikazane u
polju
BS jednog
operatera,
107
GSM
tehnologija
BS jednog
operatera,
11
UMTS
tehnologija
BS jednog
operatera,
0
TETRA
tehnologija
BS više
operatera
27
na istoj
lokaciji
4.2.7. Definisanje oblasti predviđenih za postavljanje novih

baznih stanica
Postupak instalacije nove bazne stanice počinje jasnim definisanjem potrebe

operatera za razvoj mreže i područja koje želi da pokrije signalom. Zona u kojoj se
planira instaliranje nove bazne stanice, mora biti u skladu sa podacima predviđenim u
godišnjem planu. Veličina zone zavisi od karakteristika područja koje treba da se pokrije.
Operater bi trebao da izvrši sva potrebna istraživanja, kako bi pronašao sve
potencijalne lokacije unutar planiranog područja. Baze podataka postojećih baznih
stanica, koje poseduju operateri i lokalna vlast moraju biti usaglašene. Ukoliko se unutar
planiranog područja nalaze lokacije sa postavljenim baznim stanicama drugih operatera,
treba uzeti u obzir mogućnost zajedničke upotrebe tih lokacija. Prilikom određivanja
lokacije, operater mora da razmotri sve nacionalne i lokalne propise, koji se odnose na
predviđenu lokaciju.
Nakon određivanja lokacije pogodne za postavljanje nove bazne stanice, operater bi
trebalo da napravi detaljan izveštaj o mogućnostima predviđene lokacije uključujući i sve
njene prednosti, odnosno pogodnosti. U skladu sa prvim od deset "obećanja", na koje su
se operateri obavezali u cilju unapređenja razvoja mobilne telefonije, datih u dodatku B,
operateri su osmislili model za rangiranje lokacija, pod nazivom Traffic Light Model –
TLM, objašnjenom u delu 4.2.8.
Na konačnan izbor lokacije utiče mišljenje lokalnih vlasti upotpunjeno podacima o
rangu lokacije dobijenim na osnovu TLM. Na osnovu zaključaka navedenih u izveštaju
lokalnih vlasti i njihovih dodatnih uputstava, operater se odlučuje za jednu od ponuđeniih
lokacija kao najpogodniju za izgradnju svoje bazne stanice.
Na izbor lokacije pogodne za instalaciju BS, utiču mnogi faktori. Najvažniji su:
 Pristup. Kada su u pitanju antenski stubovi postavljeni na površini zemlje,
neophodno je obezbediti pristup lokaciji vozilima. Ovo je važno kako u fazi
izgradnje, tako i kasnije za potrebe održavanja, hitnih intervencija i
popravki. Mora postojati dogovor sa vlasnicima okolnih zemljišta oko
privremenog ustupanja pristupa lokaciji po potrebi, ili trajnog rešenje u
vidu izgradnje pristupne staze.
 Napajanje električnom energijom. Na lokacijama je neophodno imati
pouzdano snabdevanje električnom energijom. U udaljenim seoskim

sredinama je ponekad neophodno postaviti dodatne kablove do najbliže

trafostanice, koje u nekim situacijama mogu biti prilično udaljene.
Polaganje energetskih kablova je značajan projekat, koji takođe donosi
novi problem nepovoljnog uticaja na životnu sredinu.
 Tehnička prikladnost. Svaka lokacija je odabrana sa određenim ciljem,
npr. da obezbedi pokrivanje određe, do tada nepokrivene površine, da
obezbedi dodatni kapacitet ili da dopuni postojeću pokrivenost. Zbog toga,
lokacija mora biti određena tako da ispuni očekivani zadatak. U
suprotnom, postojala bi mogućnost da se kasnije zahteva dodatna
lokacija.
 Zdravlje i sigurnost. Svi uređaji na lokacijama baznih stanica treba da
budu postavljeni u skaldu sa odgovarajućim pravilnicima i da se redovno
održavaju. Operater je u obavezi da obezbedi uslove za funkcionisanje,
koji ne škode okolini i u skladu su sa nacionalnim zakonima o bezbednosti
na radu, kao i nacionalnim standardima i zakonima o nejonizujućem
zračenju.
 Povezanost. Sve lokacije moraju biti povezane u mrežu, obično koristeći
radiorelejne veze. Ovakav način povezivanja zahteva optičku vidljivost
predajnika i prijemnika, odnosno antene moraju biti postavljene dovoljno
visoko, što može dodatno da utiče na izbor lokacije. Tamo gde ovo nije
izvodljivo, veza se ostvaruje kablovima.
 Dogovor sa vlasnikom zemljišta. Operater mora da postigne dogovor
sa vlasnikom zemljišta na kojem će biti postavljena bazna stanica, pre
početka izgradnje i instaliranja opreme.
4.2.8. Pred-prijavne konsulatcije
Pred-prijavni postupak je veoma važan, jer omogućava da se dođe do

najprikladnijeg rešenja za svaku pojedinačnu lokaciju. U zavisnosti od lokacije i radova
koji će se obavljati na toj lokaciji, razlikuju se okolnosti i nivoi konsultacija.
Konsulatcije sa lokalnim vlastima
Pred-prijavne konsulatcije sa lokalnim vlastima se održavaju da bi operateri izneli

sledeće:
 Objašnjenje njihovih potreba za pokrivanjem odabrane oblasti;
 Detalje o odabranoj lokaciji i telekomunikacionoj opremi koja će na toj
lokaciji biti instalirana;
 Detalje o drugim mobilnim sistemima na istoj lokaciji;
 Detalje o alternativnim rešenjima, gde je to moguće, uključujući i druge
metode obezbeđivanja pokrivenosti;
 Konstrukcijono rešenje odabrane lokacije;
 Procenu ranga odabrane lokacije na osnovu TLM modela.
Na osnovu ovih informacija, lokalna vlast je u mogućnosti da komentariše
prikladnost pozicije i izgleda odabrane lokacije.
Razmena informacija između operatera i lokalnih vlasti, po pravilu bi trebala da
bude u pisanoj formi. Ipak, u interesu operatera i lokalne vlasti je da izađu zajedno na
teren i vode razgovor na samoj lokaciji. To bi omogućilo lokalnim vlastima da tačno
utvrde sve karakteristike lokacije, a operaterima da predoče svoje potrebe i moguće
nedostatke lokacije. Cilj je, da se što pre utvrdi eventualna neprikladnost predviđene

lokacije i predloži nova lokacija, prikladnija sa stanovišta njenog mogućeg uticaja na

životnu sredinu i ciljeve politike planiranja i izgradnje telekomunikacione mreže.
Konsultacije sa lokalnim stanovništvom
Konsultacija sa lokalmin stanovništvom se svodi na anketu čija su pitanja

definisana u okviru TLM modela. Ovaj model omogućuje rangiranje lokacija sa stanovišta
njihovog subjektivnog i objektivnog uticaja na okolno stanovništvo. Ukoliko lokalno
stanovništo uloži prigovor na izbor lokacije, rezultati TLM rangiranja lokacije mogu da se
upotrebe u pronalaženju alternativnih rešenje. Ovaj izveštaj bi trebao da sadrži rang
lokacije u skladu sa kategorizacijom koja je data programom „Traffic Light Model for
Public Consultation“ [23].
Rangiranje bazne stanice od strane lokalnog stanovništva i operatera predstavlja
korisnu informaciju lokalnim vlastima u procesu donošenja odluke. U osnovi, TLM rangira
lokaciju kao crvenu, žutu ili zelenu. Model je organizovan tako da rang zavisi od dva
parametra. Prvi parametar predstavlja probleme prilikom planiranja i očuvanja okoline.
Drugi parametar predstavlja probleme društvene zajednice. Oba parametra mogu da
imaju vrednost od 0 do 30. Slika 20 prikazuje TLM dijagram.
Rangiranje je u formi ocenjivanja bazne stanice na osnovu nekoliko kriterijuma.
Zbirna ocena odlučuje da li bazna stanica pripada rangu prihvatljivih (zeleno područje),
delimično prihvatljivih (žuto područje) ili neprihvatljivih (crveno područje).
Slika 20. TLM dijagram za konsulatcije sa javnošću
Konsultacije sa školama i fakultetima
Pravilnik o planiranju i izgradnji telekomunikacionog sistema, PPG8 „Planing Policy

Guidance Note 8, Telecommunication“ [21] nalaže da ukoliko bazna stanica treba da
bude postavljena u blizini ustanove kao što je škola ili univerzitet, operateri moraju da
razmotre mogućnost instalacije predviđene BS sa nadležnim organima ovih ustanova pre
podnošenja prijave za dobijanje dozvole za gradnju. Ovakvi razgovori, pružaju priliku
nadležnim organima da daju svoje mišljenje i stavove, ali i priliku da ih operatori na
vreme uzmu u obzir u postupku dobijanja dozvole za izgradnju.
Operateri bi trebali unapred da razmotre i slože sa lokalnim vlastima oko toga, koje
škole ili univerzitete treba konsultovani u vezi izbora budućih lokacija. U slučaju da
postoje bilo kakve sumnje ili nerazjašnjena pitanja, treba se obratiti nadležnima u školi ili

univerzitetu. Prilikom odlučivanja da li je potrebno konsultovati školu ili univerzitet,

operateri i lokalne vlasti bi trebalo da razmotre i predoče sledeće faktore:
 predložena lokacija se nalazi na školskom/univerzitetskom zemljištu;
 bazna stanica bi mogla da se vidi iz škole/univerziteta ili sa njihovog
poseda;
 lokacija je na glavnom pristupu školi/univerzitetu koji koriste učenici;
 postoji zabrinutost lokalnog stanovništva u vezi postavljanja baznih stanica
u blizini navedenih objekata;
 lokalne vlasti zahtevaju konstultacije sa nadležnim organima
škola/univerziteta;
 škole/univerziteti zahtevaju da budu uključeni u sve diskusije
(ministarstvo za obrazovanje „DfES - Department for Education and Skills“
savetuje škole i univerzitete da obaveste lokalne vlasti u kojim slučajevima
bi želeli da budu konsultovani, kada je u pitanju izgradnja baznih stanica
na/ili u blizini škola/univerziteta).
U svrhu uspešnog obavljanja razgovora između ove dve strane, treba obezbediti
sledeće:
 Dve primerka standardnog pisma [24] treba poslati školama ili
univerzitetima, tj. jedno upravniku škole (ili rektoru univerziteta) i jedno
nadležnom organu za ove ustanove.
 Operateri bi trebalo da sačekaju na odgovor škola/univerziteta najmanje
14 dana, pre nego što podnesu prijavu za dobijanje dozvole za izgradnju
bazne stanice.
4.2.9. Podnošenje prijave lokalnim vlastima
Prilikom podnošenja prijave, tip i količina propratne dokumentacije koju operater

mora da priloži, u velikoj meri zavisi od kategorije razvoja. Postoje tri kategorije razvoja
telekomunikacionih objekata:
 Odobren razvoj;
 Odobren razvoj uz odobrenje lokalnih vlasti;
 Razvoj za koji je potrebna dozvole za gradnju.
Odobren razvoj
Razvoj telekomunikacionih mreža u Velikoj Britaniji, kompletno je definisan

zakonom o izgrdanji telekomunikacionih sistema „GPDO – General Permitted
Development Order“ [25]. Ovim zakonom, jasno je definisano u kom slučaju i pod kojim
uslovima telekomunikacioni razvoj jeste ili nije dozvoljen. Na osnovu tog zakona,
operateri mogu da usklade razvoj svojih telekomunikacionih mreža i tako izbegnu
potrebu za podnošenjem prijava lokalnoj vlasti za odobrenje planiranog razvoja. Neki od
oblika telekomunikacionog razvoja, koji pripadaju prvoj kategoriji su:
 Postavljanje dodatnih antena na već postojeći stub ili krov zgrade ukoliko
ne prelaze visinu stuba odnosno visinu krova zgrade,
 Postavljanje kabineta čija zapremina ne prelazi 2,5m3.
Instalacija dodatne opreme za pružanje 3G usluga uglavnom pripada ovoj
kategoriji. Takav oblik telekomunikacionog razvoja se smatra odobrenim i ne zahteva od
operatera podnošenje prijave. Vodič za planiranje i razvoj mobilne telefonije [21], ipak

savetuje operatere da u pismenoj formi obaveste lokalnu vlast 28 dana pre instalacije
takve opreme.
Odobren razvoj uz saglasnost lokalnih vlasti
Neki oblici telekomunikacionog razvoja su, u skladu sa zakonom o izgradnji

odobreni, ali uz ispunjenje određenih uslova. U tom slučaju, operateri moraju da podnesu
prijavu lokalnim vlastima kako bi od njih dobili dodatno odobrenje. To odobrenje je
definisano članovima tog zakona i vezano isključivo za izbor lokacije i izgled bazne
stanice. Neki od oblika telekomunikacionog razvoja koji pripadaju ovoj, drugoj kategoriji
su:
 stub (koji se postavlja na tlu, zgradi ili konstrukciji) manji od 15m, ukoliko
nije u zaštićenoj zoni;
 antene (uključujući i antenski nosač) koja prevazilazi visinu zgrade ili
konstrukcije za više od 4m;
 kabinet za smeštaj radio-opreme koji zahteva prostor veći od 2,5m3;
 pomoćne konstrukcije (npr. ograde, pristupne platforme);
 bilo kakva oprema, čije se postavljanje planira na prostoru pod zaštitom
države (nacionalni parkovi, objekti od posebnog značaja, istorijske i
vredne arhitektonske građevine, itd.) ili na prostoru od naučnog interesa
[22], itd.
Razvoj za koji je potrebna dozvole za gradnju.
Svi ostali oblici telekomunikacionog razvoja spadaju u treću kategoriju i smatraju se

neodobrenim u skladu sa zakonom o izgradnji telekomunikacionih sistema, te za njih
operateri moraju da podnesu prijavu za dobijanje dozvole za izgradnju. Neki od oblika
telekomunikacionog razvoja koji spadaju u treću kategoriju su:
 stub koji se postavlja na tlu, zgradi ili konstrukciji veći od 15m,
 antene (uključujući i antenski nosač) koje prevazilaze visinu stuba, ili
visinu od 15m,
 antene (uključujući i antenski nosač) koje prevazilaze visinu krova zgrade
za više od 10 m ako je zgrada visoka 30m, 8m ako je zgrada visoka od 15
do 30m, 6m ako je zgrada niža od 15m,
 antene postavljene na fasadama ili krovnim kosinama zgrada nižih od 15m
licem okrenute kolovozu udaljenom do 20m, itd.
Sadržaj prijave
Što se tiče druge i treće kategorije razvoja, lokalnim vlastima je potrebno dostaviti
gotovo iste informacije. Kvalitet informacija navedenih u prijavi za izgradnju
telekomunikacione opreme, veoma je bitan. To su praktično, objašnjenja namenjena
lokalnom stanovništvu i nadležnim osobama, o kakvom se predloženom objektu tačno
radi i njegovom uticaju na okolinu. Ukoliko se poštuje adekvatna procedura i pruže
relevantne informacije, mogu da se izbegnu razne poteškoće i uštedi na vremenu.
Ove informacije treba uvek da budu jasne i potpune. Kvalitetne i kompletne prijave
obično rezultuju bržim i potpunijim odlukama. Operaterima se, u cilju uspešnije prijave,
savetuje da koriste standardne forme za podnošenje prijava, [26] i da se pridržavaju
sledećih saveta.

Planovi
Plan lokacije – (minimalna razmera je 1:2.500, mada je za ruralne krajeve

prihvatljiva razmera i do 1:50.000). Ovaj plan treba da sadrži sledeće:
 lokaciju obeleženu crvenom bojom;
 položaj zgrada na 100m udaljenosti od lokacije;
 barem 2 ulice u neposrednoj blizini lokacije, ukoliko je to moguće;
 Situacioni plan lokacije – (minimalna razmera je 1:500). Treba da pokaže
sledeće:
 granice lokacije;
 poziciju postojeće i predložene opreme, uključujući sve antene i orman sa
elektronskom opremon, kako sopstvene tako i u vlasništvu drugih
operatera ukoliko ih ima;
 sva priložena sredstva;
 pozicija okolnih zgrada i/ili drveća;
 predlog za uređenje prostora;
 sve pristupe lokaciji.
Treba da postoji jasna, uočljiva razlika između postojeće i predložene opreme. Ako
ovo nije moguće, treba napraviti 2 crteža.
Visina (elevacija) – (minimalna razmera 1:100). Treba da prikaže:
 visinu, širinu, materijal i spoljašnji izgled i boju opreme, stuba, antene
itd.;
 slične podatke za građevinu ili zgradu na kojoj će biti instalirana oprema;
 opremu koja treba da se premesti;
 okolne zgrade, drveće, zaštitnu ogradu ili neku drugu telekomunikacionu
opremu;
Oprema na zgradama
U slučaju kada se predviđa da konstrukcija bude na zgradi, dodatno se zahteva:

 Plan krova – (prikladana razmera je 1:100). Treba da prikaže:
 ceo krov zgrade;
 detalje postojeće i planirane opreme na zgradi, uključujći sve antene,
kabinete sa radio opremom, platforme za pristup i klima-uređaje;
Ako je predložena oprema delimično skrivena postojećom opremom, potrebno je
prikazati dva odvojena plana.
Geografske karte
Mapa razmere obično 1:25.000, treba da prikažu centar ćelije i postojeće lokacije
unutar ćelije, kao i položaj susednih ćelija i lokacija.
Mapa razmere, obično 1:50.000 ili 1:25.000, treba da istakne sve razmatrane
alternativne lokacije, fokusirajući se na već postojeće stubove i strukture.
Dodatne informacije
U dodatne informacije, prilikom podnošenja prijave lokalnim vlastima, u formi datoj

u [26], spadaju:

 Detalji lokacije – ime, broj i adresa lokacije, sa koordinatama

 Tip lokacije (makro ili mikro);
 Ukoliko je korišćen registar postojećih stubova, potvrda da je razmatrana
mogućnost upotrebe pogodnih lokacija;
 Detalji godišnjih i predprijavnih diskusija sa lokalnim vlastima;
 Rangiranje lokacije u skladu sa TLM - Traffic Light Model (zelena, žuta ili
crvena);
 Detalji u vezi razgovora sa predstavnicim škola ili fakulteta ako je lokacija
u njihovoj blizini;
 Detalji u vezi razgovora sa predstavnicim aerodroma ako je lokacija u
njihovoj blizini;
 Detalji u vezi predložene instalacije, uključujući tip i dimenzije prateće
opreme bazne stanice, veličinu kabineta, visinu postojećih objekata;
 Izjavu kojom se objašnjava razlog izabranog dizajna;
 Tehničke karakteristike - frekvencija, modulacija, izlazna snaga i visina
predloženih antena;
 Tehnička opravdanost – svrha lokacije i potreba za takvom vrstom
razvoja;
 Detalji u vezi odbijenih alternativnih lokacija, predloženih od strane
lokalnih vlasti u predprijavnom postupku, uz navođenje razloga za njihovo
odbijanje;
 Objašnjenje, ukoliko nisu razmatrane alternativne lokacije;
 Ime, adresu, e-mail, fax i telefon osobe koja predstavlja operatera u
postupku podnošenja prijave.
Izjava o usklađenosti nivoa elektromagnetskog zračenja sa

preporukama ICNIRP
Sve prijave za dobijanje dozvole za gradnju bi trebale da imaju potpisanu potvrdu

[27] da su oprema i instalacije urađeni u skladu sa normama o zaštiti od nejonizujućeg
radio-frekvencijskog zračenja, koje je predložio ICNIRP.
Usaglašenost nivoa zračenja sa direktivama o dozvoljenom zračenju propisanim od
strane ICNRP utvrđuje se matematičkim proračunom, a realizuje se pažljivim izborom
lokacija antena, utvrđivanjem zabrane pristupa restriktivnim oblastima, koje se vidno
obeležavaju (ako je to neophodno). Operateri moraju da se pobrinu da stanovništvo ne
dođe u zonu u blizini antena, gde polje može biti iznad propisanih graničnih vrednosti.
Prilikom određivanja usaglašenosti zračenja sa nacionalnim/internacionalnim
standardima, potrebno je uračunati zračenje baznih stanica svih operatera. Pri tome,
proračuni inteziteta električnog polja treba da budu zasnovani na poznatim standardnim
metodama.
U cilju minimizacije interferencije signala, kako unutar svoje mreže tako i prema
okolnim radio-mrežama, odnosno mrežama drugih operatera, operateri treba da
održavaju snagu signala na najnižem nivou, na kojem mreža i dalje efikasno funkcioniše.
Ostale informacije (koje je potrebno obezbediti, ukoliko je to

relevantno)
Skicu, odnosno fotografiju (fotomontažu) bazne stanice pre i posle postavljanja na

lokaciju, njen izged u gro planu (izgled same bazne stanice), izgled bazne stanice sa
okolinom lokacije, kao i pristup lokaciji.

Ako predložena instalacija sadrži opremu koja može da stvara buku (npr. klima
uređaj) i ako se ona nalazi u blizini stambenih objekata, operateri bi trebali da u prijavi
prilože specifikaciju te opreme.
Format i obim dokumentacije koja se prilaže
Planove treba prikazati na odvojenim listovima formata ne manjeg od A4. Svu

priloženu dokumentaciju, crteže i planove treba predati u najmanje 4 primerka.
4.2.10. Procedura obrade prijava za dobijanje odobrenja
Procedura za obradu prijava za odobrenje izgradnje koju operateri podnose lokalnoj

vlasti, satoji se od provere podataka podnesenih u prijavi. Na osnovu tih podataka,
lokalne vlasti moraju da utvrde, da li je predlog za izgradnju u skladu sa zakonom o
planiranju i izgradnji telekomunikacione opreme [25]. Ako jeste, da li je neophodno
odobrenje lokalnih vlasti. Ako je potrebno odobrenje, moraju da razmotre svu neophodnu
dokumentaciju datu u prijavi, i da na osnovu toga donesu pismenu odluku u roku od 56
dana, da li je zehtev prihvaćen ili odbijen. Ukoliko lokalna vlast ne donese nikakvu odluku
u predviđenom roku, smatra se da je zahtev operatera odobren.
Podjednako pridržavanje principa iznetih u Pravilniku [21] (kako od strane
operatera tako i lokalnih vlasti) pomoćiće da obrada zahteva bude završena u
predviđenom roku.
Upotreba jasnih i ažuriranih planova u skladu sa principima telekomunikacionog
razvoja kao i pred-prijavne konsultacije operatera i lokalnih vlasti, samo su neki od
predloga iznetih u Pravilniku. Osim toga, proces obrade zahteva može se ubrzati i
upotrebom standardnih formi [29]. Ukoliko je, u cilju smanjenja vizuelnog uticaja BS,
potrebno promenuti lokaciju ili izmeniti izgled bazne stanice, veoma je važno da lokalne
vlasti što pre kontaktiraju operatere kako bi taj problem rešili.
Prilikom donošenja odluke, lokalnim vlastima se predlaže da obrate pažnju na:
 rokove;
 nepravilan rad uprave;
 komisiju za donošenje odluka;
 publicitet;
 savet stručnjaka i
 obuku službenih lica.
Rokovi
Period od 56 dana počinje od dana kada lokalna vlast primi važeću prijavu. Proces
je završen kada operater primi odgovor, ili ako je prošlo 56 dana a odluka nije doneta.
Zbog mogućih nepredvidivih situacija u postupku obrade zahteva, lokalna vlast mora da
ima pripremljen i efikasan administrativni aparat. Ovo je posebno važno na početku i na
kraju procesa. U ovoj ranoj fazi, lokalnoj vlasti se savetuje da izračuna broj raspoloživih
radnih dana u periodu od 56 dana i da o tome obavesti svoje relevantno osoblje.
Proces obrade zahteva za dobijanje dozvole za izgradnju počinje registracijom, koja
treba da bude obavljena tokom nekoliko radnih dana. U okviru registracije, lokalne vlasti
treba da provere ispravnosti prijave (npr. ispunjeni su minimalni uslovi zakona o
izgradnji), da utvrde postojanja pred-prijavnih konsultacija i da predmet dodele
odgovarajućem službeniku.

Odluka lokalne vlasti, mora biti dostavljena operaterima u pismenoj, zakonskoj

formi, pouzdanim i proverenim načinom dostave, kako se, od strane operatera ne bi
dovela u pitanje ispravnost odluke.
Nepravilan rad uprave
Kao posledica nesposobnosti lokalne vlasti da donese odluku u roku od 56 dana,

ponekad se izdaju odobrenje na osnovu procene, tzv. „procenjeno odobrenje“. Ovakvo
neodgovorna i površna obrada prijava, često za posledicu može imati izdavanje
odobrenja za gradnju, umesto odbijanja zahteva. Nepravilan rad uprave sa jedne strane
može da naškodi razvoju mobilne telefonije a sa druge strane da stvori u javnosti lošu
sliku i nepoverenje u lokalnu vlast.
Komisija za donošenje odluka
Period od 56 dana može izazvati poteškoće lokalnim vlastima ukoliko o prijavama

odlučuje komisija za planiranje (urbanizam), pa je ponekad efikasnije da se za taj posao
odredi jedna osoba. Ta osoba može da bude rukuvodilac ili neki drugi službenik visokog
ranga, koji u ime komisije odlučuje o ishodu prijave.
Publicitet
Diskusije koje se vode unutar komisije o zahtevima za odobrenje i prijavama za

planiranje, treba uvek da budu javne. Kako bi odlučivanje bilo transparentno i
odgovorno, lokalnim vlastima se savetuje da omoguće svim zainteresovanim stranam
(operaterima, javnosti i drugim) aktivno učešće na skupovima koje organizuje komisija.
Pravilnik [21], između ostalog preporučuje da, ukoliko je podnesen zahtev za instalaciju,
promenu ili premeštanje bazne stanice u blizini škola, lokalne vlasti konsultuju nadležne
organe škola ili fakulteta i na taj način ih uključe u proces donošenja odluka.
Ukoliko se lokalne vlasti odluče za širi (dodatni) publicitet, treba da imaju u vidu
sledeće:
 Važnost i obim informacija koje će biti dostupne javnosti;
 Pravovremeno informisanje;
 Pristup informacijama;
 Specijalne potrebe lokalne zajednice;
 Dovoljno vremena za procenu primljenih komentara;
Savet stručnjaka
Neki aspekti telekomunikacionog razvoja (bez obzira da li se radi o zahtevu za

dobijanje dozvole ili prijavi za planiranje) su kompleksni, tako da lokalna vlast nije u
mogućnosti da utvrdi da li su određena tehnička rešenja, definisana od strane operatera,
validna. U ovakvim, ne retkim situacijama, lokalna vlast treba da traži stručnu pomoć.
Odluka o dodatanom stručnom mišljenju mora biti donesena što je moguće ranije. Pre
nego što zatraži stručni savet, lokalna vlast treba da razume prirodu problema, kako bi
dobijeni saveti bili od od što veće koristi.
Obuka
Od velike je važnosti kontinualno praćenje promena svih relevantnih zakona i

pravilnika u vezi telekomunikacionog razvoja. Zbog toga se lokalnim vlastima savetuje
stalna obuka članova komisije za planiranje i razvoj. Kontinualna obuka i informisanost

članova lokalne vlasti, omogućiće bolje razumevanje potreba operatera za instalacijom

novih baznih stanica ili povećanjem kapaciteta postojećih baznih stanica.
U okviru deset "obećanja" [19], operateri u Velikoj Britaniji kontinulno organizuju
radionice na kojima se službenici lokalne vlasti, sektora za planiran,e, upoznaju sa
novinama tehnološkog razvoja. Radionice se organizuju širom zemlje, a lokalnoj vlasti se
ostavlja mogućnost da sama odredi vreme i sadržaj radionica. Ovakve aktivnosti pomažu
operaterima u procesu prijave zahteva za dobijanje dozvola, jer članovi lokalne vlasti
bolje shvataju potrebu i značaj razvoja molilne telekomunikacije.
4.2.11. Odluka lokalnih vlasti o zahtevanom razvoju
Razvoj telekomunikacione opreme u Velikoj Britaniji je kompletno definisan

zakonom o izgrdanji telekomunikacionih sistema „GPDO – General Permitted
Development Order Part 24)“ [25]. Članovima tog zakona je jasno definisano u kom
slučaju i pod kojim uslovima telekomunikacioni razvoj jeste ili nije dozvoljen.
Odluka lokalnih vlasti da je odobren razvoj
Prilikom podnošenja prijave za dobijane odobrenja, operater može ali i ne mora da

podnese svu dokumentaciju objašnjenu u odeljku 4.2.9. Dovoljno je da prijava sadrži
samo određene detalje, na osnovu kojih lokalna vlast treba da ustanovi da li je uopšte
potrebno odobrenje za izgradnju.
U skladu sa tim, prijava operatera mora da sadrži sledeće:
 opis predloženog razvoja i plan koji ukazuje na predloženu lokaciju;
 dokaz da su svi vlasnici zemljišta na kojem će se obavljati radovi,
obavešten o predloženom razvoju;
 u sučaju kada instalacija uključuje stub koji se nalazi u krugu 3km oko
aerodroma, dokaz da su civlina uprava aerodroma, ministarstvo odbrane ili
rukovodilac aerodroma, obavešteni o tom predlogu; i
 odgovarajuću potvrdu o uplati;
Nakon primljene prijave, lokalna vlast mora da proveri usklađenost predloženog
razvoja sa zakonom o planiranju i izgradnji telekomunikacione opreme i da konsultujući
sva relevantna tela, odredi kategoriju razvoja u skladu sa članovima tog zakona [25].
Ukoliko predloženi razvoj spada u kategoriju odobrenog razvoja bez dodatnih
uslova, lokalna vlast može da odluči da nije neophodna prijava za odobrenje, i da o tome
pismenim putem obavesti operatera u roku od 56 dana. U tom slučaju
instalacija/izgradnja telekomunikaconog objekta može da otpočne:
 kada operater primi pismeno obaveštenje o ovoj odluci, ili
 posle isteka 56 dana.
Vlast bi trebala da što što pre obavesti operatera o svojo odluci, ne čekajući da
istekne 56 dana. Odobreni razvoj mora da se odvija u skladu sa detaljima navedenim u
prijavi ili u skladu sa pisanim sporazumom sa lokalnim vlastima.
Odluka lokalnih vlasti da nije odobren razvoj
Ukoliko predloženi razvoj spada u kategoriju neodobrenog razvoja, lokalna vlast

mora pismenim putem da obavesti operatera da je prijava odbijena i da je neophodna
prijava za dobijanje dozvole za izgradnju.

Odluka lokalnih vlasti da je potrebna prijava za odobrenje
Ukoliko predloženi razvoj spada u kategoriju odobrenog razvoja uz dodatni uslov

odobrenja od strane lokalne vlasti, lokalna vlast mora da o tome pismenim putem što pre
obavesti operatera. U tom slučaju operater mora da dostavi svu dokumentaciju
neophodnu za dobijanje odobrenja. Lokalna vlast ovom procedurom ne može da dovede
u pitanje principe razvoja, već jedino može da razmotri pitanje izbora lokacije i
spoljasnjeg izgleda bazne stanice (videti poglavlje 4.3). Nakon podnošenja prijave,
lokalna vlast mora u roku od 56 dana da razmotri prijavu i da svoju odluku pismenim
putem prosledi operateru. U Velikoj Britaniji se u svim opštinama koriste isti formulari za
podnošenje zahteva [28] kao i formulari koje lokalna vlast koristi za pismeno saopštenje
svojih odluka [29]. Formular, koji operater podnosi lokalnoj vlasti, trebalo bi da sadrzi
sledeće stavke:
 Ime i adresu podnosioca prijave
 Ime i adresu posrednika(agenta)
 Detalje u vezi adrese lokacije
 Savete dobijene u fazi predprijavnih konsultacija
 Tip telekomunikacione opreme
 Dodatne informacije date u dodatku F
 Konsultacije sa lokalnim stanovništvom
 Izjavu
 Kontakt telefon podnosioca prijave i posrednika
 Podatke o dogovorenoj poseti lokacije
U faktore koje treba razmotriti u pogledu procene spoljašnjeg izgleda stuba i druge
montažne opreme, spadaju materijal, boja i dizajn. Upotreba odgovarajućih materijala i
boja omogućuje da se stub lakše uklopi u okolinu. Elementi dizajna koje vlast može da
razmotri su: dimenzije, oblik; i da li se radi o stubu punog poprečnog preseka ili je u
pitanju rešetkasta struktura. Takođe, bi trebala da se razmotri mogućnost alternativne
konstrukcije koja bi bila prihvatljivija za lokalno okruženje.
Faktori koji se odnose na lokaciju, uključuju sledeće:
 visinu lokacije u odnosu na okolinu;
 topografske karakteristike i vegetaciju;
 efekat na liniju horizonta;
 izgled lokacije, posmatrano sa bilo koje strane, uključujući i izgled
posmatran izvan opštine na kojoj se lokacija nalazi;
 estetski izgled lokacije i njeno održavanje;
 postojeći stubovi stubov, objekti (strukture) i zgrade na lokaciji,
uključujući i zgrade od istorijskog i lokalnog (tradicionalnog) značaja;
 podatke o vlasništvu; i
 i bilo koje druge relevantne činjenice.
Razmatranja u vezi zaštite životne sredine
Vizuelni uticaj planiranih baznih stanica kao i plan naknadnog razvoja mreže, igraju
veliku ulogu prilikom odlučivanja o ishodu prijave. Priroda nekog od oblika
telekomunikacionog razvoja, može ponekad da bude sporna u odnosu na lokalne i
nacionalne propise. Stubovi i antene, često zahtevaju određenu visinu kojom se
obezbeđuje nesmetani prenos signala i veća efikasnost, što sužava izbor lokacija
pogodnih za njihovu instalaciju. Međutim, ponekad se te lokacije planiraju u određenim

oblastima koje su u suprotnosti sa politikom uređenja zemljišta u rurlalnim i urbanim

sredinama. Prioritet lokalnih vlasti treba da bude zaštita ovih oblasti i očuvanje posebno
važnih sredina. U nacionalnim parkovima i oblastima posebne prirodne lepote, bazna
stanica bi trebala da bude adekvatno dizajnirana i postavljena, takoda njen vizuelni uticaj
na okolinu bude što manji. Osim toga, opertateri bi trebali da pokažu da u takvim
slučajevima, ne postoji ni jedna druga pogodna lokacija. U Veliko Britaniji su saveti
lokalnim vlastima u vezi ovih pitanja dati u odgovarajućim vodičima. Ovu oblast
pokrivaju vodiči za Nacionalne parkove i oblasti posebne prirodne lepote [30], Očuvanje
prirode [31], Zeleni pojas [32].
Razmatranja u vezi zdravlja ljudi - škole
Prilikom podnošenja prijave lokalnoj vlasti za odobrenje instalacije, popravke ili

zamene bazne radio-stanice, na teritoriji ili u blizini škole ili fakulteta, važno je da
operateri razmotre predloženi razvoj sa relevantnim telom škole ili fakulteta pre
podnošenja prijave i prilože dokaz o konsultacijama.
4.2.12. Uticaj EM polja na zdravlje ljudi
Ljudi u sve većem broju postaju svesni prisustva elektromagnetskog polja u svojoj
okolini, što je praćeno zabrinutošću da izlaganje elektromagnetskom polju može imati
negativni uticaj na zdravlje. Ukoliko postoji štetan uticaj EM polja, važno je da
stanovništvo bude zažtićena od takve vrste zračenja. Ustanovljeni efekti izlaganja radio-
talasima mobilnih telefonskih sistema, povezani su sa zagrevanjem tkiva. NRPB i ICNIRP
su objavili nivoe dozvoljenog zračenja [21]. Do danas ni jedna potvrđena studija nije
pokazala da postoji negativan efekat po zdravlje prilikom izlaganja zračenju u
dozvoljenim granicama propisanim od strane ICNIRP [6].
Briga u javnosti po pitanju zdravlja, može da bude razmatrana prilikom odlučivanja
o odobrenju za postavljanje BS ili davanju dozvole za izgradnju. U pojedinim
slučajevima, konačno mišljenje o ovom pitanju daje sud. Uobičajeno je da sektor za
planiranje lokalne vlasti, odluči u kojoj meri konkretna bazna stanica utiče na zdravlje
ljudi.
Međutim, mišljenje vlade Velike Britanije je, da sektor za planiranje ne bi treblo da
se bavi određivanjem mera zaštite. Centralna vlast je ta, koja treba da donosi odluku o
tome koje su mere neophodne da bi se zaštitilo zdravlje ljudi. Prema mišljenju vlade, ako
mobilna bazna stanica poštuje norme propisane od strane ICNIRP, lokalna vlast ne mora
dalje da razmatra pitanje zdravlja prilikom odlučivanja u postupku odobrenju instalacije
ili postupku izdavanja dozvola za gradnju.
Od novih baznih stanica, očekuje se da poštuju norme propisane od strane ICNIRP.
Međutim, svi operateri treba da navedu u svojim prijavama, da će njihove bazne stanice
funkcionisati prema propisanim normama. U skladu sa preporukama evropske komisije,
operateri mobilne telelfonije podnose lokalnim vlastima izveštaj o poziciji svake lokacije,
visini antena, frekvenciji, modulaciji i izlaznoj snazi. U slučaju kada se bazne stanice
dodaju na već postojeći stub ili zgradu, operater treba da potvrdi da kumulativno polje ne
prelazi dozvoljene granice.
Nivoi izlazne snage često variraju tokom dana (u zavisnosti od saobraćajnog
opterećenja i udaljenosti korisnika od bazne stanice), zbog toga operateri moraju da
prilože potvrdu da će bazne stanice u bilo koje vreme poštovati propisane norme [21].

Usmerenost antena
Često je pogrešno mišljenje stanovništva, da je zračenje antenskog sistema bazne

stanice najjače ispod antena, što delimično objašnjava zabrinutost za antene postavljene
na školama ili na stambenim zgradama.
Bez obzira na opremu, itenzitet radio-talasa naglo opada sa udaljenošću od
antene. U slobodnom prostoru, intenzitet opada sa kvadratom rastojanja. U praksi,
itenzitet opada mnogo brže, kao posledica slabljenja signala zbog prepreka na koje
nailazi signal, kao što su drveća i zgrade.
Neki ljudi pitaju zašto oprema baznih stanica nije uvek postavljena u industrijskim
zonama ili drugim oblastima udaljenim od stanovništva. Postoji nekoliko razloga: prvo,
ako je oprema postavljena suviše daleko od korisnika, to ne samo što smanjuje kvalitet
komunikacije, nego uzrokuje i povećanje izlazne snage mobilnog telefona da bi se
održala veza, a samim tim smanjuje trajanje baterije, odnosno vreme razgovora.
Slika 21. Nivo izračene snage mobilnog telefona u zavisnosti

od udaljenosti od bazne stanice
Drugo, ako je bazna stanica postavljena u udaljenoj zoni, postoje praktična

ograničenja koja onemogućuju njeno efikasno funkcionisanje, posebno u gusto
naseljenim mestima gde ima mnogo korisnika. U ovom slučaju, bazne stanice moraju biti
bliže jedna drugoj, da bi obezbedile, ne toliko pokrivenost, koliko veći kapacitet. Kao
rezultat njihove međusobne blizine, potrebno je da svaka bazna stanica radi sa što
manjom snagom da bi se izbegla intrerferencija signala okolnih baznih stanica.
Zbog toga, dobro projektovana radio-mreža, koja ima za cilj da optimizuje
pokrivenost i kapacitet, koristi bazne stanice podešene na minimalnu snagu neophodnu
da se omogući kvalitetna komunikacija.
4.2.13. Usklađenost sa propisanim standardima
Iako danas mobilni telefoni, u proseku emituju maksimalno nekoliko stotina mW,
oni se nalaze u neposrednoj blizini tela i zbog toga je izlaganje korisnika
elektromagnetskom polju mobilnog telefona veće u odnosu na polje koje stavara bazna
stanica.
Da bi se izmerio nivo zračenja i zatim uskladio sa dozvoljenim graničnim
vrednostima inteziteta polja, potrebno je da predajnici bazne stanice rade sa najvećom
snagom, a antene da budu sa maksimalnim dobitkom. Generalno, zbog visine antenskih
stubova, usmerenosti antena i drugih faktora, nivoi zračenja baznih stanica su niži nego
granične vrednosti definisane od strane ICNIRP. U oblastima koje su dostupne ljudima,
merenjima i proračunima utvrđeno je da su nivoi zračenja daleko ispod internacionalnih
normi (faktor 500 ili više).

Na osnovu primljene dokumentacije i analize uticaja BS na životnu okolinu i

zdravlje ljudi, lokalna vlast može da odobri ili odbije zahtev. Pri tome mora uzeti u obzir
obaveze koje imaju operateri kako bi obezbedili usluge, kao i tehnička ograničenja u
razvoju mreže.
 U slučaju kada lokalna vlast obavesti podnosioca prijave da je zahtev
odobren, razvoj može da počne odmah po prijemu odluke. Imajući u vidu
lokaciju i konstrukciju stuba zajedno sa pratećom opremom, važno je da
se razmotri uređenje lokacije i "maskiranje opreme" radi smanjenja
njihovog uticaja na okruženje.
 U slučaju da lokalna vlast odbije zahtev, ona mora da navede razloge
odbijanja i da razmotriti sa operaterom mogućnost da se lokacija i/ili
konstrukcija modifikuju.
U svakom slučaju, lokalna vlast mora da u roku od 56 dana dostavi pismeno
obaveštenje o svojoj odluci, inače se smatra da je razvoj odobren. Odobren razvoj mora
da se odvija u skladu sa detaljima navedenim u prijavi ili u skladu sa pismenim
dogovorom sa lokalnim vlastima.
4.2.14. Procedura nakon odbijanja zahteva
U skladu sa zakonom o planiranju i izgradnji u Velikoj Britaniji [33], podnosioci

prijave u slučaju odbijanja zahteva, imaju pravo žalbe. Žalbe se moraju uputiti Državnom
sekretarijatu u roku od 6 meseci od dana prijema odluke lokalnih vlasti. Ako je zahtev
odbijen, operater može da podnesu novu prijavu lokalnim vlastima, ili čak više prijava,
tako da u svakoj predloži drugačiju lokaciju i/ili spoljašnji izgled. U tom slučaju, lokalna
vlast mora ponovo da razmotri svaku prijavu posebno.
Obaveštenje o hitnim slučajevima razvoja
Prema zakona o planiranju i izgradnji, procedura odobrenja zahteva se ne odnosi na

hitne slučajeve. Hitni slučajevi su razmatreni ovim zakonom i operater treba pismenim
putem, što pre da obavesti lokalnu vlast o ovakvom razvoju.
Iako u zakonu o planiranju i izgradnji telekomunikacione opreme ne postoji jasna
definicija hitnog slučaja razvoja, definicija data u zakonu o telekomunikacijama [34]
može da posluži kao vodič. Na osnovu ovog zakona, hitan slučaj iziskuje izvođenje
radova koji su u datom trenutku neophodni radi zaustavljanja ili sprečavanja nastajanja
određenih okolnosti koje trenutno postoje ili će se desiti u bliskoj budućnosti a koji mogu
da izazovu:
 opasnost po osobe ili imovinu,
 prekid bilo kojih usluga operatera; ili
 značajan gubitak za operatera.
4.3. Praksa razvoja mobilne telefonije u Velikoj Britaniji;

urbanističko - arhitektonski aspekt
Tokom poslednje decenije, razvoj mobilne komunikacione opreme ima tendenciju

smanjenja dimenzija oprema, koja pruža istu ili čak veću funkcionalnost. Antene baznih
stanica, međutim, moraju da ostvare optičku vidljivost, jer samo izdignute na visokoj
podlozi, daleko od prepreka, mogu da postignu maksimum performansi.

Kako bi se smanjio vizuelni uticaj antena, u Velikoj Britaniji je ministarstvo za

saobraćaj i lokalnu samoupravu, u saradnji sa komisijom za arhitekturu i uređenje
okoline, objavilo pravilnik pod nazivon „By Design“ [35]. To je još jedanu nizu pravilnika
realizovanih od strane nacionalne vlasti, koj pruža veliku pomoć lokalnim vlastima u
pronalaženju najboljih rešenja za poziciju i izgled baznih stanica, antena i prateće
opreme.
Ključne preporuke ovog pravilnika, relevantne za razvoj mobilne telefonije su:
 Dizajn i izgled BS mora da se posmatra kompleksno, uzimajući u obzir ne
samo objekte u njenom neposrednom okruženju, već izgled i koncepciju
celog grada. Izgled i stil ulica i trgova, tradicija u izgradnji, materijali i
ekologija bi zajedno trebali da utiču na izgled telekomunikacione opreme.
 Veličina, težina i visina predloženog telekomunikacionog objekta treba da
su u skladu sa susednim građevinama, topologijom, opštim karakterom
sredine po pitanju visine, kao i izgledom, vizurom i znamenitostima tog
regiona.
4.3.1. Generalni principi
Generalna politika vlade Velike Britanije je da olakša razvoj telekomunikacionog

sistema, istovremeno obezbeđujući minimalan uticaj ovog razvoja na životnu sredinu.
Izbor lokacije i dizajn telekomunikacione opreme, od velike su važnosti za ostvarenje
ovog cilja.
Operateri bi trebali da zatraže savet od lokalnih vlasti i da se konsultuju sa lokalnim
stanovništvom o pojedinačnim predlozima u pred-prijavnoj fazi, poštujući sledeće
generalne principe konstrukcije i uređenja lokacija bazne stanice:
 Da izvrše procenu karaktera razmatranog područja u cilju očuvanja
vrednih obeležja razmatranog područja, doprinoseći lepšem izgledu mesta;
 Dizajn komunikacione opreme koja se postavlja, treba da bude kompletan
i trodimenzionalan;
 Analizа bliskog i daljeg izgleda komunikacionog objekta na predloženoj
lokaciji i u kojoj meri će javnost osetiti ovaj telekomunikacioni objekat;
 Predlozi treba da poštuju postojeća prirodna obeležja;
 Predlozi bi trebalo da da očuvaju liniju horizonta i krovova vidljivih sa ulica
i trgova;
 Izbor održivog materijala pri konstruisanju; i
 Izbor dizajna i boje materijala da bi se minimizovao kontrast između
opreme i okoline.
Opcije operatera prilikom izbora dizajna su uslovljene samom lokacijom, tehničkim
preprekama, prirodnim karakteristikama okoline i zahtevanim kapacitetom. Glavne opcije
uključuju [3]:
 zajedničku upotrebu stubova i/ili lokacije;
 instalacija na postojećim građevinama i strukturama;
 maskiranje i prikrivanje opreme;
 korišćenje opreme manjih dimenzija;
 postavljanje novih stubova.

4.3.2. Zajednički stubovi i lokacije
Da bi se ograničio vizuelni uticaj telekomunikacionih stubova, vlada Velike britanije

ulaže napor da se, u skladu sa potrebama mreže, njihov broj svede na minimum. Vlada,
takođe, svojim merama podstiče operatere da razmotre upotebu zajedničkih stubova i
lokacija gde to predstavlja optimalno rešenje po zaštitu životne sredine. Osim
telekomunikacionih stubova, trebalo bi razmotriti i upotrebu postojećih građevina ili bilo
kojih drugih struktura.
Na osnovu toga, lokalne vlasti imaju puno pravo da od podnosioca prijava, u
slučaju zahteva za novim stubom, zatraže dokaz da je razmotrena mogućnost
postavljanja antena na postojeću građevinu, stub ili drugu strukturu. Ovakav dokaz bi
trebalo navesti u svakoj prijavi upućenoj lokalnoj vlasti kako za odobrenje instalacije tako
i za dobijanje dozvole gradnje. Ukoliko ne postoji dokaz da je operater razmatrio
upotrebu zajedničkih stubova i lokacija, lokalna vlast ima pravo da odbije prijavu.
Razmatrajući alternativne lokacije, lokalna vlast mora imati u vidu, da
telekomunikacioni objekat može potencijalno da ugroziti lokalno okruženje na tim
lokacijama. Ovo je posebno važno tamo gde alternativna lokacija uključuje
rekonstrukciju postojećeg stuba kako bi se iskoristio kao zajednički stub. U određenim
slučajevim, zajednička upotreba postojećeg stuba može zahtevati povećanje visine, a
samim tim i vidljivosti stuba. U zavisnosti od karakteristika lokacije, ponekad je bolje
rešenje upotreba zajedničke lokacije umesto zajedničkog stuba. Druga instalacija,
postavljena uzduž ili iza osnovne instalacije, može biti bolje rešenje po pitanju okruženja
i planiranja.
Da bi se u potpunosti iskoristile pogodnosti zajedničkih stubova i lokacija, lokalne
vlasti mogu da koriste nacionalnu bazu podataka, koja je postavljena od strane agencije
za Radiokomunikacije, i koja daje detalje o mobilnim baznim stanicama.
Nakon objavljivanja programa „Ten Commitments“, 2001. godine [19], operateri su
se obavezali na razmatranje mogućnosti zajedniičkih lokcija, što je definisano i u samim
dozvolama za rad. Nakon toga je formirana i nacionalna baza podataka svih zajedničkih
lokacija, koja se na osnovu podataka dobijenih od operatera ažurira četiri puta godišnje.
Sa druge strane, mora se imati u vidu da zajedničke lokacije ne predstavljaju
optimalno rešenje u svim slučajevima. Stubovi sa nekoliko sistema mogu, u određenim
slučajevima, da izgledaju potpuno neskladno i ružno. Postoje i druge nepogodnosti
upotrebe zajedničkih stubova:
 Problemi pokrivanja. Postojeći stub može biti loše postavljen ili nema
dovoljnu visinu da obezbedi zahtevanu pokrivenost;
 Radio interferencija. Antene moraju biti vertikalno razdvojene. Ovo može
dovesti do značajnog povećanja vizuelnog nesklada stubova;
 Konstrukciono ojačanje. Može se desiti da postojeći stub nije dovoljno
bezbedan da drži svu dodatnu opremu. Zbog toga se postojeći stubovi
moraju ojačati ili zameniti jačom konstrukcijom koja za posledicu može
imati vizuelni nesklad.
U slučajevima kada se dimenzije stuba povećavaju, radi zajedničkog korišćenja,
lokalne vlasti će morati da odluče da li je ovakvo rešenje prihvatljivo, tj. da li je bolja
opcija nov stub na istoj loakciji ili čak nova lokacija [21].

4.3.3. Instalacija na postojećim objektima

(urbanistička ograničenja)
Osim telekomunikacionih stubova, u cilju smanjenja vizuelnog uticaja, trebalo bi

razmotriti i upotrebu već postojećih građevina ili bilo kojih drugih struktura. Dozvola za
rad nameće obavezu operaterima da razmotre i ove mogućnosti, prilikom podnošenja
zahteva za dobijanje dozvole za izgradnju nove lokacije. Lokaln vlast ima pravo da traži
od operatera dokaz o razmatranju ovakvih mogućnosti, odnosno da u suprotnom odbije
prijavu [21].
Korišćenje postojećih građevina i struktura je već utvrđena praksa, koja je Velikoj
Britaniji pomogla da se smanji uticaj telekomunikacione mreže na okolinu. Slika 22
prikazuje nekoliko primera objekata koje mogu biti iskorišćeni, kao što su:
 poslovne zgrade
 crkve
 istorijski spomenici
 vodotornjevi
 stubovi sa reflektorima
 električni stubovi
 dimnjaci
 televizijski stubovi
Operateri treba da obrate pažnju na visinu, razmeru i arhitekturu zgrade ili
strukture, jer od toga zavisi dizajn opreme predviđene za instalaciju. Posebno treba
obratiti pažnju kada se planira instalacija opreme na objektima od posebnog značaja 8 ili
na građevinama i strukturama koji se nalaze u oblastima posebne istorijske i
arhitektonske važnosti.
Prilikom postavljanja opreme na građevinu i/ili strukturu, operateri bi trebalo da
vode računa o sledećem:
 da oprema bude iste boje ili slične boje kao i pozadina;
 da bude proporcionalna građevini/strukturi;
 da poštuje arhitektonski stil;
 da se što manje ističe iznad linije krova;
 da ne narušava vidik ili profil građevine;
 da se koriste jasne linije i da se održi simetrija;
U slučaju zajedničke lokacije, dobro je ako se oprema postavi tako da formira
jedinstvenu strukturu i tako osigura vizuelno prihvatljivo rešenje.
Prilikom korišćenja postojećih zgrada/struktura, operateri bi trebli da imaju na umu
tehnička ograničenja koja mogu da im smanje izbor potencijalnih lokacija. Npr,mnoge
stare zgrade nisu konstruisane tako da mogu da ponesu dodatni teret telekomunikacione
opreme. U skladu sa tim, veoma je bitno da se operateri konsulltuju sa lokalnim vlastima
o problemima koji mogu da ometaju postavljanje opreme.
8
A listed building in the United Kingdom is a building or other structure officially designated as being of special architectural, historical or
cultural significance. It is a widely used status, applied to around half a million buildings. A listed building may not be demolished, extended
or altered without special permission from the local planning authority (who typically consult the relevant central government agency,
particularly for significant alterations to the more notable listed buildings)

Antene su obojene radi Antena instalirana unutar Antena sakrivena u crkvenom

smanjenja kontrasta istorijskih građevina, kula tornju
Slika 22. Primer instalacije antena na postojećim objektima vodeći računa

o karakteru objekata
4.3.4. Instalacija na budućim-planiranim objektima
Kako bi se građevine/strukture još više iskoristile, lokalna vlast može da podstakne

arhitekte da prilikom projektovanja novih objekata predvide mesta za instalaciju
telekonumikacione opreme. Ovo naročito uključuje prostor ispod krova i upotrebu
materijala na bazi staklenih vlakana „Glass Reinforced Plastic“ (videti deo 4.3.5
Maskiranje i prikrivanje opreme) što bi omogućilo da antena bude postavljena ispod
fasade zgrade. Ovakvo rešenje obezbeđuje da telekomunikaciona oprema bude praktično
integrisana u zgradi.
Treba razmotriti i mogućnost iskorišćenja neupotrebljivih ili napuštenih
zgrada/struktura koje su u procesu rekonstrukcije i obnavljanja, jer se u tom slučaju
može postići dvostruka korist [3].
Slika 23. Radio relejna antena postavljena na objektu

u procesu rekonstrukcije
4.3.5. Maskiranje i prikrivanje opreme
Da bi se postiglo najbolje rašenja za svaku individualnu lokaciju, lokalna vlast i

operateri bi trebalo da koriste dopadljiv dizajn i maskiranje, kako bi vizuelni uticaj
opreme bazne stanice na okolinu bio minimalan. U određenim slučajevima, oprema bi
trebala praktično da se stopi sa okruženjem.
Nacionalna vlast podstiče telekomunikacionu industriju da nastavi sa razvojem
inovativnih rešenja stubova i antena, ne samo u pogledu njihovih konstrukcija, već i
izbora materijala i boja. Postoje brojna različita konstrukcijska rešenja koja su trenetno
dostupna. Ova rešenja uključuju stubove koji izgledaju kao drveće ili ulična dekoracija.

Lokalne vlasti mogu sa operateima da analiziraju različite konstrukcijske opcije i

maskiranja opreme, koji su u skladu sa predloženim razvojem. Pri tome, operateri se
savetuju da predlože više različitih konstrukcijskih rešenja. Ukoliko se pokaže, da je neki
postojeći stub pogodan za instlaciju dodatnih antena, korisno je razmotriti opciju njegove
rekonstrukcije. Tako bi se najpre zadovoljile potrebe zajedničke upotrebe stuba, a zatim i
zahtevi za njegovom minimalnim vizuelnim uticajem [21].
U toku nekoliko proteklih godina, operateri su napravili veliki pomak u razvoju svoje
tehnike maskiranja opreme. Ovo može da se vidi na novijim, modernijim stubovima koji
se često uklapaju u okolinu daleko bolje nego neki stari, veći i ružni stubovi prve
generacije. Upotreba odgovarajućih boja i oblika, pokazala se uspešnom u maskiranju
opreme. Primena ovakve prakse preporučuje se gde god je to moguće. Ulični objekti
(žardinjere, poštanski sandučići, telefonske govornice itd.) su pogodni da se prikriju male
antene.
Veće antene mogu efikasno da se prikriju sličnim metodama:
 stubovi za postavljanje zastava
 bandere (ulično osvetljenje)
 saobraćajni znakovi (semafori)
 crkveni tornjevi
Upotrebom materijala od plastike ojačane staklenim vlaknima, GRP - Glass
Reinforced Plastic, mogu se napraviti paravani različitog oblika i boje, kojima bi se antene
i oprema prilagodili okolini. Takvim materijalima mogu se napraviti imitacije kamena,
cigle, betona, drveta ili metala različitih oblika i veličina.
Slika 24. Antene sakrivene upotrebom GRP, kao i antene montirane na drveću
Lokalni uslovi i osetljivost ove problematike, utiču na to koja će opcija biti izabrana.
Sve opcije imaju tu prednost da koriste postojeće strukture, čime se izbegava izgradnja
novih nepotrebnih objekata. Lokalne vlasti su podstaknute da zajedno sa operaterima
istraže mogućnost korišćenja i drugih struktura u okruženju, na kojima bi antene mogle
da budu maskirane na ovaj način.
Korišćenje stubova maskiranih kao drveće zahteva njihovu pravilnu konstrukciju i
postavljanje, kako se ne bi umanjila njihova efikasnost. Zato je važno da se vodi računa
o sledećem:
 da se stub prikladno uklopi sa postojećim lokalnim tipovima drveća;
 da se stubovi postavljaju uz drugo postojeće drveće;
 da se stubovi postavljaju sa novo zasađenim drvećem.
Noviji pristup je da se oprema maskira tako što se antene postave u, ili budu deo
umetničkih elemenata-detalja. Ovakva rešenja mogu da poboljšaju izgled pejzaža ili

javnih površina, pogotovo ukoliko je umetnički rad delo lokalnih umetnika ili lokalnih
zajednica [3].
4.3.6. Upotreba opreme manjih dimenzija
Kako je upotreba mobilnih telefona poslednjih godna u velikoj ekspanziji, operateri

su u nameri da zadovolje potrebe korisnika, prinuđeni da povećaju pokrivenost i
kapacitet mreže, pogotovo u gradskim sredinama. Jedno od rešenja je upotreba mikro i
piko ćelija, koje po pravilu pokrivaju mali prostor, kao što su ulice ili zgrade. Oprema za
takve ćelije je malih dimenzija i gotovo neprimetna. Antene su toliko male, da se lako
mogu integrisati u ulično okruženje. Neki od primera su sakrivanje antena u alarmne
uređaje iznad ulaza uličnih prodavnica, saobraćajnim znacima ili sigurnosnim kamerama.
Dodatne mogućnosti prikrivanja malih antena su bojenje radi smanjenja kontrasta,
postavljanje na neprimetnim površinama, sakrivanje kablova ili korišćenje arhitektonskih
detalja, kako bi se smanjio njihov vizuelni uticaj.
Slika 25. Antene mikroćelije u boji fasade, u obliku ukranih ploča, ili instalirane u sigurnosnim
kamerama
4.3.7. Instalacija novih stubova
I pored uzimanja u obzir svih prethodno razmatranih opcija, uvek će biti situacija
gde je jedino moguće rešenje, postavljanje novog antenskog stuba. To ne znači, da su u
ovom slučaju principi dobrog izbora lokacije i konstrukcija stubova manje važni. Postoji
mnogo načina, da se i u ovakvim okolnostima smanji negativan uticaj na okruženje. Evo
nekoliko mogućih principa:
 Stubove postavljati u blizini sličnih struktura, kao što su: reklamni panoi
pokraj puteva, stubovi ulične rasvete;
 Postavljati stubove uz postojeće drveće (ovo može da uključuje i
zasađivanje novog drveća radi lakšeg uklapanja u okolinu). Ova opcija je
očigledno uspešnija u zoni ili u blizini zone sa drvećem. Treba voditi računa
da se izbegne nepotrebno uništavanje postojećeg drveća;
 Koristiti jednostavne konstrukcije. Stubovi kompleksnijeg dizajna će više
dominirati i štrčati od okoline;
 Upotrebljavati odgovarajuće boje. Stubovi koji ničim nisu zaklonjeni je
najbolje da budu ostavljeni u svojoj prirodnoj boji gvožđa ili da da budu
ofarbani u svetlo sivo, kako bi se slagali sa bojom neba. Kada je u pozadini
stuba zašumljenena površina, zagasito zelena ili braon boja je pogodnija.

Slika 26. Stub postavljen pored bandera, stub obojen u zelenom bojom,
stub sakriven krošnjama, stub obojen zelenom i sivom bojom
Dizajnerske inovacije operatera
Kontinualni razvoj inovativnih konstrukcija stubova je nužan proces u razvoju

telekomunikacionog sistema, jer će samo tako njegov uticaj biti minimizovan.
Angažovanje spoljnih projektanata, kao i saradnja sa lokalnim valstima i stanovništvom,
omogućilo bi operaterima da dobiju uvek nove ideje.
Proces razvoja novih konstrukcijskih rešenja za potrebe mreže, uključuje
angažovanje mnogih različitih internih timova – za planiranje, nabavku, dizajn i
izvršavanje. Proces unapređivanja dizajna omogućuje da svaka nova ideju bude praktična
i prihvatljiva za sve one koji su uključeni u program razvoja mreže.
4.3.8. Oblasti od posebnog značaja
Operaterima se skreće pažnja da ima izvesnih lokacija na kojima je posebno važno

voditi računa o pažljivom postavljanju opreme. To su:
 zaštićena područja;
 spomenici i njihova postolja;
 objekti od posebnog značaja;
 javne površine (npr. trgovi)
Operateri bi trebali, kad god je to moguće, da izbegnu pretnodno pomenute
površine. Iz tog razloga treba da razmotre lokacije koje su pogodnije za postavljanje
opreme. To su:
 industrijske oblasti;
 magistralni putevi i železnički koridori;
 delove vodovoda i kanalizacije;
 visoke strukture kao što su stubovi i reflektori.
Zaštićena područja
Na lokacijama u ovim oblastima, treba posebno voditi računa gde se postavlja

oprema. Poželjno je obratiti pažnju na očuvanju posebnog karaktera i izgleda zaštićenog
područja. Pravilnici koji u Velikoj Britaniji pokrivaju ovu oblast „PPG15 - Planning and the
Historic Environment“ savetuju:"Ako predložena instalacija ugrožava očuvanje ovih
površina, uslediće snažan otpor odobrenju zahteva za instalaciju". Instalacije zbog toga
moraju biti pažljivo postavljene tako da ne izazovu negativan uticaj na ova područja.

Ruralna područja
Razvoj telekomunikacionih mreža u ruralnim područjima povlači mnoga pitanja.

Telekomunikacione mreže donose značajnu korist i poslovnim i drugim korisnicima u
ruralnoj oblasti, ali isto tako, njihov razvoj, ako nije pažljivo postavljen, može značajno
da naruši okolinu. Saveti za razvoj mreže u ruralnim područjima dati su u pravilniku
PPG7 [30]. Ovaj program savetuje, da ruralni razvoj treba da štiti pejzaž, prirodu i
istorijske spomenike i da ne narušava prorodne karakteristike predela.
Kao što je savetovano u pravilniku PPG8 [21], označene ruralne oblasti kao što su
nacionalni parkovi i oblasti posebne prirodne lepote, trebalo bi izbegavati ukoliko postoje
alternativna rešenja. Prilikom postavljanja opreme u ovakvim oblastima, važan je
strateški pristup. Ako je ovakva oblast neizbežna lokacija za instalaciju baznih stanica,
instalaciju opreme treba pažljivo obaviti poštujući visoke standarde, vodeći računa da se
oprema sakrije i maskira.
Postavljajući razvoj u ruralnim oblastima, operateri bi trebalo da izbegavaju
istaknute lokacije, posebno one na ili u blizini mesta koja su popularna među
posetiocima. Vizuelno narušavanje prirode ovakvih mesta, može da bude minimizovano
ako se koriste stubovi manje širine, jednostavnih oblika, u boji koja se uklapa u
pozadinu.
Slično je i u slučaju zelenog pojasa, Green Belts [32]. U okviru programa PPG8 su
takođe data uputstva u vezi očuvanja okoline u zelenom pojasu. Osnovni cilj zaštite
zelenog pojasa je zaštita pristupa. Masivne ili složene strukture imaće suprotan efekat na
ove oblasti i zbog toga ih treba izbegavati.
Gde god je to moguće, u ruralnim oblastima bi trebalo koristiti postojeće strukture,
kao što su poljoprivredni objekti i stubovi, kako bi se ograničio broj telekomunikacionih
stubova.

5. Zaključci i predlozi
5.1. Praksa u EU i Velikoj Britaniji
U Evropskoj Uniji je prisutna svest o značaju mobilne telefonije za sve aspekte

razvoja i funkcionisanja privrede i društva u celini. U Velikoj Britaniji su na osnovu toga
doneti zakoni koji obezbeđuju uslove za razvoj mobilne telefonije, odnosno njene
infrastrukture.
Postavljanje ove infrastrukture, može imati odgovarajući uticaj na arhitektonsko-
urbanistički aspekt i životnu sredinu. Ova problematika je najosetljivija u gradovima i
ruralnim sredinama. Zato centralna vlast, i pored okvira za razvoj infrastrukture, koji su
definisani zakonom, upućuje operatere i lokalnu vlast administrativnih jedinica (opština)
na saradnju. Rešenja, koja nisu rezultat konsultacija i saradnje ova dva činioca, štetna su
kako za dalji razvoj mobilne telefonije, tako i za lokalnu zajednicu, onosno stanovništvo
te lokalne zajednice. Prihvatljiva su samo kompromisna i fleksibilna rešenja, koja
uvažavaju interese obe strane. Šta to praktično znači: zadovoljenje potreba korisnika i
tehnologija mobilne telefonije, zahtevaju postavljanje novih baznih stanica, odnosno
proširenje infrastrukture i to se ne može staviti pod znak pitanja, međutim, potrebno je
„kolateralnu štetu“, a to znači uticaj infrastrukture na životnu sredinu i arhitektonsko-
urbanistički aspekt, svesti na prihvatljivi nivo. Ovo je ujedno jedini okvir i nadležnost
lokalne vlasti za njen uticaj na realizaciju infrastrukture mobilne telefonije. To praktično
znači: bazna stanica se mora postaviti, ali saradnjom je potrebno pronaći najprikladniju
lokaciju i odrediti najprikladniji dizajn komunikacionog objekta (prateće
telekomunikacione opreme).
Ovo predstavlja suštinu prakse razvoja mobilne telefonije u Velikoj Britaniji.
Zakoni, pravilnici, do detalja razvijene procedure, edukacija stanovništva i lokalnih
vlasti i ulaganje u naučnoistraživački rad u oblasti zaštite životne sredine , treba samo da
omoguće postizanje definisanog cilja.
Treba istaći nekoliko osnovnih karakteristika prakse razvoja mobilne telefonije u
Valikoj Britaniji:
 Zakonom je izvršena kategorizacija razvoja, odnosno proširenja mreže, a
u skladu sa tim su i nadležnosti lokalnih vlasti. Lokalna vlast utvrđuje kojoj
kategoriji razvoja pripada konkretan zahtev operatera. U zavisnosti od
kategorije razvoja, sprovodi se i dalja procedura, pri čemu lokalna vlast u
određenim slučajevima ima manje ili veće nadležnosti, odnosno
mogućnosti uticaja na konkretna rešenja.
 Godišnje planiranje razvoja mreže, odnosno instaliranja novih baznih
stanica od strane svih operatera na teritoriji administrativne jedinice u
nadležnosti lokalnih vlasti (opštine), omogućuje veću fleksibilnost u izboru
najprikladnijih lokacija u postupku konsultacija, odnosno saradnje
operatera i lokalnih vlasti.

 Postojanje ažurnih baza podataka lokacija i osnovnih karakteristika baznih

stanica svih operatera na teritoriji administrativnih jedinica, koje su
dostupne operaterima, lokalnim vlastima i stanovništvu.
 Za procedure odobrenja za proširenje infrastruktrure mobilne telefonije,
karakteristična je transparentnost, koja je od strane operatera
obezbeđena:
- Angažovanjem specijalnih odbora za odnose sa javnošću.
- Određivanjem kontakt osoba zaduženih za vezu sa lokalnim vlastima po
pitanju tehničkih i specijalnih zahteva izgradnje i funkcionisanja BS.
- Definisanjem „hot-line“ i internet stranica za prihvatanje i obradu
primedbi i pružanje odgovora.
 Prilikom podnošenja zahteva za odobrenje instalacije nove bazne stanice,
operateri su dužni da prilože pisani dokument kojim se garantuje
usklađenost BS sa prihvaćenim standardima. Evropska komisija zadužena
za zdravlje i životnu sredinu zalaže se da sve zemlje članice evropske
unije usvoje standarde predložene od strane Veća evropske unije, (EU
Council Recommendation, Reference 1999/519/EC), a koji su u skladu sa
internacionalnim standardima definisanim od strane ICNIRP.
 Pored vođenja računa o zaštiti uticaja baznih stanica na životnu sredinu i
zdravlje ljudi, važan je i arhitektonsko-urbanistički aspekt, kao i psihološki
aspekt, koji podrazumeva diskretna rešenja dizajna i montaže elemenata
baznih stanica sa najmanjim vizuelnim uticajem na stanovništvo.
Neprestano se razvijaju novi materijali i tehnike maskiranja antena, uz
upotebu odgovarajućih boja, kako bi se oprema baznih stanica što bolje
ukopila u okruženje.
 Konkretna rešenja postavljanja antenskih stubova i nosača antena baznih
stanica u gradskim i ruralnim sredinama, strogo su definisana
odgovarajućim pravilnicima.
 Podrška naučnoistraživačkim projektima u oblasti uticaja nejonizujućeg
zračenja na životnu sredinu i zdravlje ljudi (Operateri i industrija mobilnih
uređaja u Velikoj Britaniji, uložili su u ove istraživačke projekte u periodu
od 2002. do 2005. godine 6,1 milion evra).
5.2. Osvrt na praksu u Republici Srbiji
Osnovna karakteristika prakse u Srbji je nedostatak odgovarajuće zakonske

regulative, pravilnika i preporuka koji se odnose na oblast razvoja mobilne telefonije i
zaštite životne sredine od nejonizujućeg, odnosn RF zračenja (Predlog “Zakona o zaštiti
od nejonizujućeg zračenja“ fomiran je novembra 2002. god.).
Od kadrovskih mogućnosti i osposobljenosti odgovarajućih uprava u gradovima,
odnosno opštinama Srbije, u velikoj meri zavisi ozbiljnost i sistematičnost pristupa
problematici zaštite svih aspekata životne sredine od uticaja infrastrukture mobilne
telefonije.
Opštine ne raspolažu bazama podataka o karakteristikama baznih stanica i njihovim
lokacijama na svojoj teritoriji.
Operateri nemaju obavezu da godišnje planove razvoja svoje infrastrukture
dostavljaju na razmatranje lokalnim vlastima. Zahtevi za odobrenje lokacija baznih
stanica se lokalnim vlastima uglavnom dostavljaju pojedinačno. Ovakav pristup sužava

okvire za dogovore i fleksibilna, kompromisna rešenja, što šteti i operaterima i lokalnoj

zajednici.
Ne postoji odgovarajuća kategorizacija dozvoljenih i nedozvoljenih lokacija
(objekata) za postavljanje baznih stanica, što može da izazove neželjene reakcije
lokalnog stanovništva u slučaju postavljanja baznih stanica na neprikladnim objektima i
lokacijama. Za pogodne lokacije operateri često koriste objekte u neposrednoj blizini
obdaništa, škola, fakulteta, bolnica, gerontoloških domova, šetališta i parkova.
Operateri po pravilu grade nezavisne sopstvene antenske stubove na bliskim
lokacijama, što predstavlja neracionalno a često urbanistički i vizuelno neprihvatljivo
rešenje.
U dovoljnoj meri se ne koristi princip maskiranja i primene opreme posebnog
dizajna i boje, kako bi se smanjio vizuelni uticaj opreme bazne stanice na životnu
sredinu. Vrlo često se o ovom aspektu u našoj praksi ne vodi računa i antenski sistemi
baznih stanice se u naseljenim mestima postavljaju na vizuelno istaknuta mesta, što
može da izazove uzmirenost i negodovanje stanovništva.
5.3. Predlozi
Teško je u ovoj, zakonski i normatino neuređenoj oblasti, dati sugestije i predloge

lokalnim vlastima, a da to ne bude na nivou opštosti. Donošenje odgovarajućih zakona,
pravilnika i pratećih dokumenata je u nadležnosti republike i predstoji njihova izrada i
prihvatanje.
Pored toga, ipak ima prostora da i lokalna vlast, u okviru svojih nadležnosti, donosi
odgovarajuće mere i definiše procedure, koje će unaprediti ovu oblast. Pri tome, uvek
treba imati na umu sledeće:
 Razvoj mobilne telefonije je od opšteg društvenog interesa, pa prema
tome i od interesa za razvoj lokalne zajednice.
 Mere i procedure koje se donose na nivou lokalne zajednice (grad, opština)
treba da budu u funkciji razvoja i unapređenja mobilne telefonije, vodeći
računa da se uticaj njene infrastrukture na sve aspekte životne sredine
minimizuje.
 I pored svakodnevnog porasta tf saobraćaja, zahteva korisnika za novim
servisima, kao i zahteva tehnilogije mobilne telefonije, postoji prostor da
se konsultacijama i saradnjom operatera i lokalnih vlasti pri izboru
prikladnih lokacija baznih stanica, pronađu prihvatljiva, kompromisna
rešenja.
Materijal, koji je u studiji posvećen praksi razvoja mobilne telefonije u Velikoj
Britaniji i EU, imao je za cilj da
 ilustruje kompleksnost ove oblasti,
 identifikuje sve nosioce aktivnosti (nacionalna vlast, lokalna vlast,
operateri i proizvođači telekomunikacione i prateće opreme),
 ukaže na potrebu razumevanja zahteva koji su inherentni tehnologiji
mobilne telefonije,
 definiše proceduru koja upućuje na saradnju lokalnih vlasti i operatera u
cilju nalaženja prikladnih rešenja za razvoj infrastrukture mobilne
telefonije uz njen minimalni uticaj na sve aspekte životne sredine.
Izvođači ove studije se nadaju, da će nadležne uprave Grada Novog Sada, u ovom
materijalu pronaći korisne informacije, sugestije i putokaze, kako u okviru svojih

zakonskih nadležnosti, mogu da odgovarajućim merama i procedurama, u saradnji sa

operaterima, obezbede uslove za razvoj i unapređenje infrastrukture mobilne telefonije,
minimizujući njen uticaj na sve aspekte životne sredine.

Dodatak A
Blok dijagram faza u procesu razvoja mreže mobilne telefonije definisan u Velikoj
Britaniji, detaljno opisan u delu 4.2

Dodatak B
Deset obećanja na koje su se obavezali operateri u Velikoj Britaniji, a koja treba da
obezbede pravilan razvoj mreže mobilne tefonije [36][19].
 Razvijanje jasnih standarda i procedura kako bi se postiglo značajno

poboljšanje po pitanju konsultacija sa lokalnim stanovništvom
 Obavezno sudelovanje u godišnjim diskusijama i pred prijavnim
konsultacijama sa lokalnim vlastima
 Objavljivanje jasnih, transparentnih i odgovornih kriterijuma i dogovora
između operatera po pitanju zajednićke upotrebe lokacija
 Organizovanje kurseva o tehnološkom razvoju telekomunikacija za obuku
predstavnika lokalnih vlasti zaduženih za planiranje i izgradnju
 Ažuriranje nacionalne baze podataka baznih stanica koja je javno
dostupna
 Procena usklađenosti baznih stanica sa internacionalnim standardima o
nejonizujućem zračenju, ICNIRP
 Prilaganje potvrde o usklađenosti rada bazne stanice sa međunarodnim
standardima ICNIRP, prilikom podnošena zahteva za odobrenje instalacije
bazne stanice
 Obezbeđivanje odgovarajućih resursa koji treba da odgovore na pitanja u
vezi žalbi i prigovora na baznu stanicu u roku od 10 radnih dana
 Finansijska podrška nezavisnim naučno-istraživačkim programima pod
pokroviteljstvom Vlade, na temu uticaja mobilne telefonije na zdravlje ljudi
 Razvoj standardne dokumentacije prilikom podnošenja zahteva

6. Reference
[1] GSM Europe Health & Environment „Building Mobile Networks: European Mobile Operator
Responses to Public Concerns“, November 2007
[2] GSMEurope, “Recommendation of Good Practice”, November 2001, http://www.gsmeurope.org/
[3] Office of the Deputy Prime Minister, “Code of Best Practice on Mobile Phone Network
Development”, November 2002
[4] Theo Dunnewijk and Staffan Hultén, “A Brief History of Mobile Telecommunication in Europe”,
ISSN 1871-9872, Septembar 2006.
[5] NRPB-R321, Exposure to Radio Waves near Mobile Phone Base Stations, S M Mann, T G Cooper, S
G Allen, R P Blackwell and A J Lowe, June 2000, ISBN 0 85951 455 2
[6] Mobile Phone Base Stations EMF / Health Fact Pack Mobile Manufacturers Forum, GSM association,
August 2005
[7] S.M.Mann, T.G.Cooper, S.G.Allen, R.P.Backwell i A.J.Lowe, „Exposure to Radio waves near Mobile
Phones Base Stations“, National Radiological Protection Board NPRB, June 2000.
[8] Uredba o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja na životnu sredinu, Sl.glasnik
Republike Srbije, broj114, decembar 2008. godine
[9] „Radiocommunication Agency“, http://www.ofcom.org.uk
[10] ICNIRP - 2003 Statutes of the International Commission on Non-Ionizing Radiation Protection -
Approved at the Commission Meeting, 23-26 April 2003 in Rome, Italy.
[11] Studija o proceni uticaja na životnu sredinu bazne stanice mobilne telefonije kompanija TELENOR
d.o.o., Fakultet tehničkih nauka, Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije, Novi Sad
[12] Zakon o zaštiti životne sredine ("Službeni glasnik Republike Srbije" broj 66/91-2730, 83/92-2915,
53/93-2017, 67/93, 48/94 i 53/95)
[13] "Human exposures to electromagnetic fields. High frequencies (10kHz to 300GHz)", European
prestandard ENV 50166-2, CENELEC-European Committee for Electrotehnical Standardisation,
January 1995
[14] "Radio-komunikacije, Radio-predajnici, Maksimalni iznos izlaganja koji se odnose na ljude",
Jugoslovenski standard sa obaveznom primenom, JUS N.NO.205. Pravilnik br.06/01-93/178 od
8.8.1999.godine, Sl.list SFRJ br.50/90.
[15] "Council Recommendation on the Limitation of Exposure of General Public to Electromagnetic Fields
(0 to 300GHz)" – Official Journal of the European Communities, 30.07.1999.godine, L199/59
[16] "Response to Request For Information for GSM 900 Cellular Radio Network in Serbia", Ericsson
Telecomunicazioni S.p.A, October 1997.
[17] Pravilnk o sadržini studije o proceni uticaja naživotnu sredinu, “Službeni glsnik Republike Srbije”
broj 69/05
[18] GSM Europe Health & Environment, „Recommendation on Network Rollout Good Practice“,
November 2001
[19] Mobile Operators Association, „Ten Commitments“, 2001, association of 5 leading mobile operators
in UK, www.mobilemastinfo.com
[20] Health - Environment - Society “Mobile Communications Matter “, November 2006
[21] Planning Policy Guidance 8: Telecommunication, Office of Deputy Prime Minister (ODPM), August
2001, ISBN 978 0 11 753619 7
[22] SSSI – „Sites of Special Scientific Interest“ - www.english-nature.org.uk/special/sssi/
[23] Annex D of “Code of Best Practice on Mobile Phone Network Development
[24] Annex E of “Code of Best Practice on Mobile Phone Network Development

[25] The Town and Country Planning (General Permitted Development) Order 1995, Part 24, Amanded
2001, No. 2718, ISBN 0-11-029796-2, 22. Avgust 2001
[26] Annex F of “Code of Best Practice on Mobile Phone Network Development
[27] Annex G of “Code of Best Practice on Mobile Phone Network Development
[28] „Application for prior notification of proposed development by telecommunications code system
operators“, http://www.planningportal.gov.uk/
[29] Annex H of “Code of Best Practice on Mobile Phone Network Development
[30] Planning Policy Statement 7: Sustainable Development in Rural Areas, Office of Deputy Prime
Minister (ODPM), August 2004, ISBN 9780117539235
[31] Planning Policy Statement 9: Biodiversity and Geological Conservation - Final Regulatory Impact
Assessment, Office of Deputy Prime Minister (ODPM), May 2006, Product code 05SCDD03795b
[32] Planning Policy Guidance 2: Green belts, Office of Deputy Prime Minister (ODPM), January 1995,
ISBN 9780117530379
[33] Town and Country Planning Act 1990 United Kingdom, Chapter 8, Part III: Control over
development, Section 78(1)(c), ISBN 0105408905,
http://www.opsi.gov.uk/Acts/acts1990/ukpga_19900008_en_1
[34] Telecommunications Act 1984, United Kingdom, Schedule 2, paragraph 1(1), April 1984,
[35] „By design: Urban design in the planning system: towards better practice“, Department of the
Environment, Transport and the Regions and Commission for Architecture and the Built Environment,
2000.
[36] Annex C of “Code of Best Practice on Mobile Phone Network Development
[37] Predlog zakona o zaštiti od nejonizujućeg zračenja, Ministarstvo za zaštitu prirodnih bogatstava,
Beograd, novembar 2002.godine

Univerzitet U Novom Sadu Fakultet Tehnic

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Univerzitet U Novom Sadu Fakultet Tehnic

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET U NOVOM SADU

FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA

RAZVOJ MREŽE MOBILNE TELEFONIJE

Novi Sad, mart 2009.

REALIZATOR STUDIJE: Katedra za telekomunikacije i obradu signala,

NAZIV STUDIJE: RAZVOJ MREŽE MOBILNE TELEFONIJE

BROJ DOKUMENTACIJE: S – 124 – 1/2009

BROJ UGOVORA: VI-501-2/2008-49 od 21. 11. 2008.god.

Asistent Miodrag Milutinov, dipl.inž.

VREME REALIZACIJE novembar 2008 - mart 2009.

3. Uticaj elektromagnetskog zračenja

4. Planiranje i razvoj mobilne telefonije

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad

4.2.3. Ustanovljavanje potreba za razvoj mreže ................................................ 38

5. Zaključci i predlozi .................................................................. 65

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad

Pored materije i energije, od informacija i njihovog prenosa, zavise svi aspekti

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad 1

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad 2

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad 3

2. Razvoj mobilne telefonije i njene

2.1. Kratak istorijski pregled razvoja mobilne telefonije

Mobilne telekomunikacione tehnologije su se razvijale postepeno. Prva generacija

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad 4

Švedskoj, Norveškoj, Danskoj i Islandu od 1981-82. godine, postao je važan argument u

2.2. Osnovne karakteristike mobilne telefonije

Opšte su poznate osnovne karakteristike korišćenja radio-signala radi

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad 5

Slika 1. Radio-signali u komunikaciji između mobilnih telefona i bazne stanice

2.2.1. Ćelijska struktura

Intezitet radio-signala naglo opada sa povećanjem udaljenosti između bazne

Slika 2. Ćelijska struktura mreže mobilne telefonije

Frekvencijski opeg namenjen mobilnoj telefoniji je ograničen resurs.Operaterima se

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad 6

Slika 3. Višestruko korišćene frekvencije u ćelijskoj mreži.

Pod pojmom bazna stanica, u strogo inženjerskom smislu, podrazumeva se

Slika 4. Elektronska oprema bazne stanice BTS kabinet

Bazne stanice GSM sistema jednog operatera povezane su kako međusobno,

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad 7

Slika 5. Mreža mobilne i fiksne telefonije

2.2.2. Veličina ćelije, kapacitet i snaga bazne stanice

Slika 6. Makro, mikro i piko ćelije

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad 8

Bazna stanica je glavni deo telekomunikacione opreme, postavlja se u svakoj ćeliji,

Slika 7. Snaga prijemnog signala zavisi od mnogo faktora,

GSM 900 GSM 1800

Maksimalna snaga bazne stanice na predaji, za makro ćelije, je promenljiva od

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad 9

Poznavanjem izlazne snage bazne stanice, najčešće date u [dBm], podužnog

ERP[dBm]  Izlazna _ Snaga[dBm]  Slabljenje _ Kabla[dB]  Dobitak _ Antene[dBd] (1)

Na osnovu Uredbe objavljene u Sl.glasniku Republike Srbije, decembra 2008.

U mnogim zemljama Evropske unije definisana je maksimalna snaga bazne stanice

Tehnologija Mobilnih sistema neprekidno se unapređuje već 20 godina, uglavnom

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad 10

telekomunikacione usluge ostvare sa svog terminala nezavisno od toga na kom delu

Tabela 2. GSM frekvencijski opsezi

Frekvencija Frkvencijski opseg (uplink/downlink) Broj dupleksnih radio-

Tabela 3. Osnovne karakteristike GSM radio-interfejsa

Osobine GSM sistema GSM 900 GSM 1800

Usled povećanih zahteva za kapacitetom GSM mreže inicijalno alociranom spektru

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad 11

2.3. Evolucija GSM (2G) sistema ka UMTS (3G) sistemima

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad 12