Socijalna medicina – po ispitnim pitanjima

1.Socijalna medicina – istorijski razvoj i savremena shvatanja

Na osnovu naučnih svojstava, predmeta proučavanja kao i na osnovu niza metodoliških

postupaka koje koristi u radu, a pre svega na osnovu svojih praktičnih ciljeva, socijalna medicina
pripada naukama iz oblasti javnog zdravstva. Pod ovim se podrazumevaju ''Nauke i umetnosti
prolongiranja života i promocije zdravlja''. Termin socijalna medicina pojavio se prvo u
francuskoj literaturi. Uveo ga je Žil Rene Gerin, francuski hirurg – ortoped, 1848. godine u
časopisu ''Medicinske novine'' sa željom da u medicinu uvede neke od progresivnih tekovina
francuske buržoanske revolucije. Značaj socijalne medicine prvi put biva prepoznat u Nemačkoj
krajem 17. veka od strane Johana Petera Franka, mladog lekara koji je vladi predložio niz mera i
aktivnosti u oblasti zdravlja smatrajući da je to njena nadležnost. Ovaj koncept su posle njega
prepoznali i unapredili Rudolf Virhof i Alfred Grotjan. U Engleskoj su temelje socijalnoj
medicini postavili Vilijam Far i Edvard Čedvik, ističući vezu između socijalno-ekonomskih
determinanti i javog zdravlja. Pod njihovim uticajem su doneti i prvi zakoni iz ove oblasti. U
našoj sredini se koreni javnog zdravstva mogu pratiti od 12. veka. Oni se vezuju za ime Rastka
Nemanjića Svetog Save kao osnivača i organizatora prvih bolnica i pisca dokumenata o
njihovom organizovanju i uređenju i srpske srednjovekovne manastire (Hilandar, Studenica) kao
prve bolnice. Najznačajniji reformator u istoriji srpskog zdravstva i utemeljivač njegovih
zakonskih o organizacionih postavki bio je dr Vladan Đorđević (1847 – 1930). Tvorac je prvog
godišnjeg izveštaja ''Sanitarni odnošaji u državi'' i prvog zdravstvenog zakonodavstva u Srbiji:
Zakon o samostalnom fondu o čuvanju zdravlja ljudi (1879) i Zakon o uređenju sanitetske struke
i čuvanju zdravlja ljudi (1881). Milanu Jovanoviću – Batutu (1847 – 1940) pripada posebno
mesto u medicini Srbije uopšte a posebno u socijalnoj. Najznačajnija aktivnost kojoj je ostao
veran čitavog života je širenje zdravstvene kulture. Bio je predsednik društva za čuvanje
narodnog zdravlja, osnivač i urednik časopisa ''Zdravlje'' i osnivač, profesor i prvi Dekan
Medicinskog fakulteta u Beogradu. Dr Andrija Štampar jedan je od najznačajnijih socijalno-
medicinskih umova u Evropi koji stvara autentični koncept socijalne medicine. Osnivao je
higijenske ustanove i zavode, osmislio i realizovao ideju o domovima (narodnog) zdravlja. Za
njegovo ime se vezuje čuvena definicija zdravlja koja se nalazi u ustavu SZO. Sa Batutom i
drugim stručnjacima okupljenim oko Ministarstva zdravlja osniva se 1923. Institut za socijalnu
medicinu koji kasnije ulazi u sastav Centralnog higijenskog zavoda. Kao naučna i stručna
disciplina socijalna medicina je kritična prema biološkom shvatanju bolesti i teoriji specifične
etiologije bolesti, te dolazi sa tezom o: specifičnosti biološke strukture i funkcije ljudi, multiploj
uzročnosti bolesti i potrebi kolektivnih i socijalnih mera u zdravstvenoj zaštiti, posebno
preventivnih mera i aktivnosti. Ne postoji jedna univerzalna definicija socijalne medicine. Prema
nekim stranim autorima ona glasi:
Socijalna medicina je primena epidemiologije i socijalnih nauka na istraživanje, kao i na
zaštitu zdravlja pacijenata i to kako pojedinaca, tako i celokupnog stanovništva. (M Susser,
1966.)
Socijalna medicina je oblast medicine koja proučava uticaj kolektivnog ponašanja
organizovanog društva na pojedince koji pripadaju različitim, često depriviranim grupama.
(McGraw Hill Concise Dictionary of Modern Medicine, 2002.)
Prema domaćim autorima definicija socijalne medicine glasi:
Socijalna medicina je nauka koja se bavi ispitivanjem međusobnog uticaja socijalnih
odnosa i patoloških pojava u narodu i pronalaženjem mera socijalnog karaktera za unapređenje
narodnog zdravlja. (Andrija Štampar, 1923.)
Socijalna medicina znači organizovanu brigu zajednice, države i društva kao celine za
zdravlje i dobrobit čitavog naroda. (Radomir Gerić, 1962.)
Predmet proučavanja socijalne medicine predstavlja: proučavanje i merenje zdravlja i
zdravstvenog stanja na nivou kategorija stanovništva i zajednice, zdravstveni sistemi i
organizacioni oblici zdravstvene zaštite, zdravstvene potrebe, kao i determinante zahteva i
korišćenja zdravstvene službe, ekonomika u zdravstvu, menadžment u zdravstvu, kvalitet u
zdravstvu, planiranje za zdravlje, obrazovanje za zdravlje i kadar za zdravlje, ponašanje i
zdravlje, vaspitanje za zdravlje, zdravstveni informacioni sistemi, istraživanja u zdravstvu.

2.Javno zdravlje – definicija i učesnici

''Javno zdravlje je nauka i umetnost preveniranja bolesti, produženja života, unapređenja fizičkog
zdravlja i efikasnosti kroz organizovane napore zajednice za sanaciju okoline, kontrolu infekcija
u zajednici, edukaciju individua o principima lične higijene, organizovanje zdravstvene službe za
ranu dijagnozu i preventivnu terapiju bolesti i razvoj socijalnih mehanizama koji će obezbediti
da svaka individua u zajednici ima standard života koji će joj omogućiti da očuva zdravlje.''
Charles-Edvard A. Winslow, 1920.
''Nauka i umetnost prevencije bolesti, produžavanja života i unapređenja zdravlja kroz
organizovane napore društva.'' WHO, 1999. Donald Acheson, 1988.
Vodeći principi koji važe su: jednakost i solidarnost, održivost, efikasnost, učestvovanje, pravda
i mir. Prinicip jednakosti i solidarnosti se odnosi na jednakost za sve učesnike u zdravlju,
solidarnost sa ranjivim populacionim grupama, pravičnost u pružanju usluga tj. obezbeđivanju
jednakih usluga za jednake potrebe. Princip održivosti pretpostavlja razvoj kojim se garantuje da
trenutna upotreba resursa ne ugrožava zdravlje budućih generacija. Princip efikasnosti govori o
raspodeli resursa između različitih programa ili intervencija da bi se postigla kombinacija ciljeva
koji su društveno najviše poželjni u odnosu na dostupne resurse, postizanju maksimalnih
rezultata uz minimalna ulaganja, dostizanju ciljeva uz ekonomsku isplativost i optimalnu
upotrebu resursa u pružanju ili formiranju jedne zdravstvene intervencije tj. obezbeđivanje da
nema gubitka resursa. Princip učestvovanja podrazumeva ravnopravno učestvovanje svih
članova grupe ili zajednice u odlučivanju i aktivnostima, učestvovanje građana u procesima
odlučivanja i aktivnostima u svim područjima društvenog života, kao i učestvovanje zaposlenih u
odlučivanju o poslovima organizacije. Postoji nekoliko faza u razvoju javnog zdravlja. Prva se
odnosila na poboljšanje higijenskih i sanitarnih uslova. Za njom je sledila individualna
zdravstvena zaštita (imunizacija), da bi sa razvojem nauke usledila faza terapijskih postupaka.
Poslednja faza predstavlja koncept novog javnog zdravlja u čijem središtu se nalazi promocija
zdravlja. Dostignuća javnog zdravlja su: vakcinacija, bezbednost u saobraćaju, sigurnija radna
mesta, kontrola infektivnih bolesti, smanjivanje smrtnosti usled koronarne i cerebrovaskularne
bolesti, sigurnija i zdravija hrana, zdravlje majke i bebe, planiranje porodice, flourizacija pijaće
vode, prepoznavanje upotrebe duvana kao hazarda po zdravlje. Javnozdravstvene funkcije su
aktivnosti čijim se sprovođenjem izvršava glavni zadatak javnog zdravlja: unapređenje zdravlja
populacije. One definišu glavne zadatke ili očekivane rezultate održivog razvoja zdravlja, u vezi
sa opštom populacijom i određenim populacionim grupama. Glavne funkcije javnog zdravlja su:
procena – procena i praćenje zdravlja zajednice i ugroženih populacija radi identifikacije
zdravstvenih problema i prioriteta; razvoj politike – formulisanje javne politike, u saradnji sa
političkim i društvenim liderima, radi rešavanja identifikovanih lokalnih i nacionalnih prioriteta;
obezbeđivanje – osiguravanje pristupa odgovarajućoj i ekonomski isplativoj zdravstvenij zaštiti,
uključujući usluge za unapređenje zdravlja i prevenciju bolesti, kao i evaluaciju kvaliteta i
efikasnosti zdravstvene zaštite koja se garantuje i pojedincu i zajednici uz pravičnost i
solidarnost. Osnovne usluge javnog zdravlja su: nadgledanje zdravstvenog stanja radi
identifikovanja zdravstvenih problema zajednice, dijagnostikovanje i istraživanje zdravstvenih
problema i rizika u zajednici, informisanje, obrazovanje i osposobljavanje ljudi po zdravstvenim
pitanjima, pokretanje partnerstava u zajednici za identifikaciju i rešavanje zdravstvenih
problema, osmišljavanje politike i planova za podršku pojedinačnim i zajedničkim zdravstvenim
naporima, pimena zakona i regulativa za zaštitu zdravlja i garantovanje bezbednosti, povezivanje
ljudi sa potrebnim zdravstvenim službama i obezbeđivanje zdravstvene zaštite ako je nema na
raspolaganju, obezbeđivanje sposobnih profesionalaca za zdravstvenu zaštitu populacije i
pojedinaca, evaluacija efikasnosti, pristupačnosti i kvaliteta zdravstvene zaštite orijentisane ka
pojedincu i populaciji i istraživanje radi sticanja daljeg uvida i nalaženja inovativnih rešenja za
zdravstvene probleme. Infrastruktura i javnozdravstvene usluge su predstavljene bazičnom
infrastrukturom (informacioni sistemi, kadrovi, organizacioni kapaciteti), kapacitetom za
osnovne javnozdravstvene usluge (procena, razvoj politike, obezbeđivanje) i odgovorom javnog
zdravlja na bioterorizam, nove infektivne bolesti, druge javnozdravstvene potrebe i prioritete. U
sistem javnog zdravlja su uključeni državna javnozdravstvena infrastruktura, zajednica, sistem
zdravstvene zaštite, zaposleni i poslodavci, medija, akademske institucije. Nosioci javnog
zdravlja u Srbiji su: Ministarstvo zdravlja, ostala ministarstva: prosvete i nauke, omladine i
sporta, rada i socijalne politike, životne sredine, ljudskih i manjinskih prava, državne uprave i
lokalne samouprave, i druga, Institut za javno zdravlje Srbije ''Dr Milan Jovanović-Batut'' sa
mrežom od 22 zavoda/instituta, domovi zdravlja, inspekcijske službe (od zdravstvenih i
sanitarnih do komunalnih, tržišnih i veterinarskih na republičkom i regionalnom nivou),
obrazovne institucije – fakulteti, više i srednje medicinske škole, osnovne škole i predškolske
institucije, institucije za socijalnu zaštitu. Aktivnosti javnozdravstvenih institucija u Srbiji su:
praćenje, procena i analiza zdravstvenog stanja stanovništva i izveštavanje nadležnih organa i
javnosti, praćenje i proučavanje zdravstvenih problema i rizika po zdravlje stanovništva,
predlaganje elemenata zdravstvene politike, planova i programa sa merama i aktivnostima
namenjenim očuvanju i unapređenju zdravlja stanovništva, vršenje informisanja, obrazovanja i
obuke stanovništva za brigu o sopstvenom zdravlju, vršenje procene efikasnosti, dostupnosti i
kvaliteta zdravstvene zaštite, planiranje razvoja stručnog usavršavanja zdravstvenih radnika i
zdravstvenih saradnika, podsticanje razvoja integrisanog zdravstvenog informacionog sistema,
vršenje primenjenih istraživanja u oblasti javnog zdravlja, saradnja i razvoj partnerstava u
društvenoj zajednici na identifikaciji i rešavanju zdravstvenih problema stanovništva, obavljanje
drugih poslova u skladu sa zakonom. Izazovi javnog zdravlja su: oružja masovne destrukcije i
prirodne katastrofe (terorizam, posebno bioterorizam, poplave, zemljotresi), infektivne bolesti
(novi uzročnici (e.g. SARS, ''ptičji grip'', ''svinjski grip''), stare bolesti kao TBC, rezistencija na
antibiotike), nezarazne bolesti (globalna pandemija bolesti povezanih sa pušenjem, gojaznost kao
globalni problem), povoljni uslovi za nove pretnje (globalizacija, raspad javnozdravstvene
infrastrukture). Sadašnji izazovi u Srbiji: preventabilne bolesti, faktori rizika, socijalne i
ekonomske determinante zdravlja, zdravlje na radnom mestu, starenje, ranjive populacione
grupe. Prioritetni problemi u vezi sa zdravljem: mentalno zdravlje, ishrana, faktori rizika za
HMN, infektivne bolesti, zloupotreba alkohola i droga, toksični otpad, zaštita zdravlja povezana
sa zaštitom životne okoline, faktori rizika za PPB, AIDS, reproduktivno zdravlje, povrede,
nasilja, sigurnost na radu i zaštita životne sredine. Podrška za javno zdravlje u Srbiji (2009.):
Strategija javnog zdravlja i Zakon javnog zdravlja. Nacionalna strategija javnog zdravlja:
nezavisna od dnevne politike, regulisana jedinstvenim zakonskim propisima, sa definisanim
zadacima i nosiocima na svim nivoima, sa orijentacijom da se razvija Škola javnog zdravlja, sa
usmerenjem na razvoj promocije zdravlja, sa usmerenjem na razvoj informacionog sistema.

3.Pregled pokušaja da se definiše zdravlje – modeli i paradigme

Razvoj shvatanja zdravlja menjao se kroz istoriju, prateći sa jedne strane stalne napore čoveka da
se adaptira i opstane u stalno promenljivim uslovima života, a sa druge razvoj saznanja u okviru
medicinskih i srodnih nauka. Razumevanje teorijskog koncepta zdravlja je aktuelno od samih
početaka razvoja medicinske naučne misli. To je zapravo istorijat borbe za prevlast dva različita
shvatanja o konceptu medicinske nauke i zadacima medicine: 1. po jednom, primaran zadatak
medicine jeste da promoviše zdravlje, prevenira bolest i da obezbedi zdravstvenu zaštitu
stanovništvu a 2. po drugom, lečenje narušenog zdravlja (bolesti) predstavlja osnovni zadatak
medicine. U antičkom periodu, zdravlje je shvatano kao stanje ravnoteže a narušavanje te
ravnoteže je neminovno dovodilo do bolesti (Kina, Hipokrat). Biomedicinski model nastaje sa
promenom interesovanja od ’’filozofije zdravlja’’ ka proučavanju strukture ljudskog tela i
lokaciji bolesti u njemu. Prema ovom modelu ljudsko telo je shvaćeno kao model mašine, a
zdravlje predstavlja rezultat dobrog rada te mašine. Bolest je shvatana kao kvar te mašine koju
doktor ima zadatak da popravi. Model je puno doprineo razvoju tehnologije, dijagnostike i
terapije ali i enormnom povećanju troškova a nije rešio suštinske zdravstvene probleme.
Preventivni i ekološki model (Gordonov ekološki trijas) je zaslužan za razvoj niza mera
specifične i nespecifične zaštite kao i formulisanje programa za sprečavanje zaraznih i
nezaraznih oboljenja svuda u svetu. Javio se sa prvim otkrićima vezanim za imunitet i
podrazumevao je interakciju između agensa (prouzrokovača), domaćina (čoveka) i sredine. Tako
se rizici po zdravlje mogu: eliminisati (eradikacija), izbeći (imunizacija), skloniti iza brane koja
se postavlja između njih i individue (zaštitna sredstva), rano otkriti, modifikovati (uicajem na
promene ponašanja). Kasnije je ovaj model proširen umesto na jednog uzročnika na više njih.
Superbiološki model ili model adaptacije (Selijev model) pretpostavlja da bolest nastaje kao
nemogućnost organizma da se adaptira izazovima bilo unutrašnje, bilo spoljašnje sredine.
Socijalnomedicinski model ukazuje na značaj eksternih faktora na zdravlje kao što su
socijalnoekonomski i kulturni uslovi (neadekvatna ishrana, stanovanje, problemi opšte
sanitacije...). Biopsihosocijalni model predstavlja multi faktorski model razboljevanja koji
nastanak bolesti posmatra kao rezultat interaktivnih sistema na nivou ćelija, tkiva, organa, na
nivou pojedinca i na nivou životne sredine. Kao rezultat ovog pristupa istraživanja zdravlja i
bolesti bi trebalo da obuhvate telo, osobu i njeno okruženje kao suštinske elemente. U literaturi
se može naći veliki broj definicija zdravlja. Teškoće u definisanju zdravlja nasataju zbog toga što
je zdravlje prevashodno normativni koncept i mnogo teže se objašnjava od bolesti koja pokazuje
znake (simptome), napreduje, može se dijagnostikovati, lečiti i može se prognozirati njen ishod;
zdravlje je jedinstveno, jedan celovit koncept (holistički), dok bolesti ima mnogo (preko 4000);
karakteristike dobrog zdravlja su nedovoljno proučene, a njegovi merljivi elementi su nedovoljno
definisani. ’’Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja a ne samo
odsustvo bolesti ili nesposobnosti.’’ – prema ustavu SZO 1948. godine. Prednosti ove definicije
su to što su prepoznate i jednako vrednovane sve tri komponente zdravlja i po prvi put je
uvedena socijalna dimenzija zdravlja. Nedostaci predstavljaju teškoće u razumevanju pojma
socijalno blagostanje, to što je zdravlje definisano kao statički a ne dinamički koncept (stanje),
po ovoj definiciji je teško pronaći zdravu osobu i teško je proceniti ili izmeriti zdravlje pomoću
ove definicije. Prema SZO socijalno blagostanje predstavlja stanje mira i sigurnosti u kome svaki
čovek bez razlike na rasu, veru, političko uverenje i pol ima pravo na školovanje i rad koji mu
daje mogućnost da živi harmonično u zdravoj okolini i koji mu pruža osiguranje u slučaju
bolesti, iznemoglosti i starosti.. Prema poboljšanoj definiciji SZO iz 1990. definicija zdravlja
glasi: ’’Zdravlje je multidimenzionalni fenomen u kome se integracija između pojedinca i
njegove okoline, kako socijalne, tako i fizičke mora shvatiti kao celovita i da se termin ’’stanje’’
mora zameniti ’’dinamičkom ravnotežom’’.’’

4.Savremeno shvatanje zdravlja

U različitim istorijskim periodima, različitim sociokulturalnim sredinama kao i u različitim

naučnim disciplinama i bazirani na različitim teorijskim konceptima formirali su se brojni prilazi
objašnjenju i definisanju zdravlja. Najveći broj tih prilaza je istakao multidimenzionalnu prirodu
zdravlja ali je samo mali broj uspeo da objasni sve one determinante od kojih zavisi pozitivno -
dobro zdravlje. Tako je njegova geneza i danas ostala nedovoljno proučena. Teškoće da se dođe
opšte prihvaćene definicije kao i do zajedničke teorijske osnove potiču iz tzv. konceptualnog
pluralizma. Zdravlje, kao što je već istaknuto, ima pored medicinske i svoju filozofsku,
psihološku, socijalnu, ekonomsku i druge dimenzije, pa je kao takvo bilo i ostalo predmet
proučavanja različitih nauka. Medicinska nauka, tradicionalno okrenuta ka bolesti, zdravlje je
shvatala kao nešto suprotno tome i samim tim van njenog dometa. Javno zdravstvene nauke, koje
su se razvijale unutar medicinskih nauka bavile su se proučavanjem i merenjem odstupanja od
zdravlja, odnosno proučavanjem morbiditeta i mortaliteta (epidemiologija i socijalna medicina).
Tako je koncept dobrog zdravlja ostao skoro potpuno zapostavljen u medicinskim naukama. U
drugim naukama zdravlje je najčešće proučavano sa aspekta preduslova za funkcionisanje. Tako
se socijalne nauke najpre bave funkcionalno-strukturalnom dimenzijom zdravlja, odnosno
njegovom ulogom kao preduslova u dostizanju socijalnog statusa i izvršavanja zadataka.
Najnovija istraživanja okrenuta su ka konceptu samorealizacije ličnosti i ostvarivanje kontrole
nad vlastitim zdravljem kao i nad uslovima od kojih ono zavisi. Kao karakteristika dobrog
zdravlja ističe se integralno funkcionisanje u jednoj sredini. Psihološka nauka smatra da je to
funkcionisanje određeno dvema psihološkim sferama: afektivnom (osećati se dobro) i
mentalnom (orijentacija, pažnja, memorija). Za ekonomske nauke zdravlje je pitanje izbora na
individualnom nivou i nivou zajednice. Izbor podrazumeva način na koji se raspoređuju
ograničena ekonomska sredstva između determinanti zdravlja i drugih društvenih ili
individualnih potreba. To uprošćeno na individualnom nivou znači, na primer, opredeliti se za
trošenje novca na pušenje ili na vitaminsku ishranu i fizičku aktivnost. Na nivou zajednice izbor
je složeniji i podrazumeva raspodelu sredstava između sektora zdravstva, obrazovanja i socijalne
zaštite sa jedne strane, i drugih sektora. Najznačajnija saznanja o zdravlju nastala u različitim
naukama čine generalni okvir za njegovo shvatanje danas. Na osnovu toga zdravlje se shvata
kao: nedostatak bolesti, nedostatak disfunkcije, kapacitet za funkcionisanje, ravnotežno stanje na
svim nivoima sistema, pozitivan koncept, neophodnost za obavljanje svakodnevnog života.
Istraživanja u oblasti zdravlja značajno su aktualizovana poslednjih godina pa će sigurno nova
literatura doneti i nova saznanja u teorijskoj konceptualizaciji. Istraživanja su posebno usmerena
ka formulisanju što je moguće više operacionalizovanog koncepta zdravlja i njegove definicije
koji treba da omoguće egzaktnije merenje pozitivnog zdravlja individue i zajednice kao i
kvaliteta života. Za razvoj socijalne medicine kao nauke i praktične discipline ovo je od
izuzetnog značaja.

5.Odrednice (determinante) zdravlja

Istorija medicine a posebno javno zdravstvenih nauka u njoj predstavlja neprekidno traganje za
odgovorima na pitanje kako se zdravlje može sačuvati i kako se bolest može prevenirati. To je,
zapravo, traganje za faktorima koji mogu da doprinesu očuvanju i unapređenju zdravlja, ili koji
predstavljaju rizik za njegovo narušavanje, kao i za onim faktorima koji mogu da uslove razlike
u distribuciji bolesti i zdravlja među zemljama i grupama ljudi. Danas se može govoriti o
konsenzusu koji postoji među stručnjacima da su bolesti i zdravlje fenomeni uslovljeni
višestrukim uzročnim faktorima i uzrocima i da se kao takvi moraju proučavati na sveobuhvatan
način. Osnovne odrednice zdravlja se mogu podeliti na: stalne (genetski kod, pol, starost),
socijalno-ekonomske (siromaštvo, zaposlenost, socijalna isključenost, socijalno okruženje),
životne sredine (kvalitet vazduha, kvalitet vode, stanovanje, dispozicija otpadnih materija),
životne stilove (ishrana, pušenje, fizička aktivnost, seksualno ponašanje, alkohol, droge),
dostupnost zdravstvene zaštite (zdravstvena zaštita, socijalne usluge, transport). Prema SZO
odrednice zdravlja su podeljene na: socijalno-ekonomske, fizičke, karakteristike i životni stilovi
pojedinca. Centar za kontrolu bolesti u Atlanti (CDC) navodi da se odrednice zdravlja nisu
promenile zadnjih dvadeset godina. Definicija socijalno-ekonomskih odrednica zdravlja govori o
tome da su socijalne karakteristike od posebnog značaja za život ljudi (Tarlov, 1996), određuju
stepen do kojeg osoba poseduje fizičke, socijalne i lične resurse za identifikaciju i postizanje
ličnih aspiracija, zadovoljavanje potreba i suočavanje sa sredinom (Rafael, 2004), predstavljaju
socijalno-ekonomsko stanje u kome ljudi žive i rade (Komisija za socijalne odrednice zdravlja
2005). Socijalno-ekonomske odrednice zdravlja čine ekonomski i socijalni uslovi koji utiču na
zdravlje. Predstavljaju socijalno-ekonomsko okruženje u kome ljudi žive i rade i osnovni su
uzročnici nejednakosti u zdravlju. Postoje mnoge publikacije/izveštaji u kojima je istaknut značaj
socijalno-ekonomskih odrednica zdravlja (Čedvikov i Šatukov 1840-1850, Lalonde-ov 1974,
Blekov 1980, Ačinsonov 1998). Jednakost i pravednost predstavljaju značajne socijalno-
ekonomske odrednice zdravlja. Jednakost (equality) je vrednosno i etički neutralan pojam koji
označava istost: a) ista prava, položaj, mogućnosti, rang, satus i b) istu količinu, vrednost, broj.
Pravednost (equity) je vrednosno i moralno aktivan pojam koji izražava vrednosnu i moralnu
procenu pojedinca, grupe, društva, zajednice. Zato što uzroci uzroka nisu toliko očigledni SZO je
zamolila grupu eksperata da sumira dokaze o socijalnim determinantama zdravlja: socijlna klasa
(gradijent), stres, detinjstvo – rani period života, socijalna isključenost, radno mesto i okruženje,
nezaposlenost, socijalna podrška, zavisnost, ishrana, transport. Javnozdravstveni paradoks:
nejednakosti u zdravlju i dalje rastu unutar zemalja, čak i kada je više resursa na raspolaganju i
uprkos primeni najboljih intervencija zasnovanih na dokazima, drugim rečima dolazi do
smanjenja ali nejednakosti još uvek postoje.

6.Nejednakosti u zdravlju

Socijalno-ekonomske nejednakosti, povezane na primer sa prihodima, zaposlenošću,

obrazovanjem, kao i sa demografskim razlikama, kao što su godine i pol, su povezane sa
nejednakom izloženošću faktorima rizika koji se nalaze u okruženju. One doprinose
nejednakostima u zdravlju i najčešće stavljaju grupe u nepovoljnom položaju u značajno veći
rizik od nepovoljnih efekata životne sredine. Na primer, u Evropskoj uniji više od 80 miliona
ljudi živi u relativnom siromaštvu. Mnogi od njih žive u vlažnim kućama, sa nedovoljnim
grejanjem i neadekvatnom sanitacijom. Procene SZO pokazuju da se nejednakosti u zdravlju
sreću u svim regionima i svim zemljama i mogu da dostignu ekstremne nivoe, gde su grupe u
nepovoljnom položaju u znatno lošijoj poziciji čak 5 do 10 puta od grupa u povoljnom položaju.
Razlike među zemljama se ogledaju u očekivanom trajanju života i stopi mortaliteta odojčadi.
Rutinski podaci nekada ne otkrivaju velike razlike u zdravlju između populacionih podgrupa
unutar jedne zemlje. Nejednakosti u zdravlju se sreću prema rasnoj/etničkoj pripadnosti. U SAD
mortalitet odojčadi Afroamerikanaca je dva puta veći nego kod belih Amerikanaca. U Srbiji
populacija koja živi u Romskim naseljima ima tri puta veći mortalitet od proseka u Srbiji.
Nejednakosti u zdravlju prema polu su uočljive u svim zemljama. U svim razvijenim zemljama
muškarci žive kraće od žena i stope mortaliteta su veće kod muškaraca u svim uzrasnim
grupama. Međutim, žene imaju veće stope morbiditeta što se može objasniti i time da žene češće
koriste zdravstvenu zaštitu. Postoje nejednakosti u zdravlju i u pogledu bračnog statusa koje
pokazuju da ljudi koji nikada nisu bili u braku imaju lošije zdravlje. Nejednakosti u zdravlju su
najizraženije u pogledu socijalno-ekonomskog statusa. Na primer u Velikoj Britaniji je primćena
razlika u očekivanom trajanju života između socijalnih klasa. Brojni faktori utiču na zdravlje
osobe kao što su: pol, biološke karakteristike, nasledni faktori, stil života, etničko poreklo,
socijalno-ekonomski status, uslovi rada, geografska oblast. Podgrupe stanovništva se razlikuju
prema determinantama koje određuju njihovo zdravlje. Ove razlike mogu uticati na šanse
pojedinca da ima dobro zdravlje. Problem je složen – nema jednostavnog objašnjenja zašto se
javljaju razlike u mortalitetu i morbiditetu između populacionih podgrupa. Razlike u stilu života
doprinose nastanku nejednakosti u zdravlju. Predgojaznost i gojaznost su više izražene kod
muškaraca. Procenat stanovništva koje svakodnevno jede voće i povrće raste od najsiromašnijih
ka najbogatijim. Zdravlje ne zavisi samo od ponašanja pojedinca ili izlaganja rizicima, već i od
toga kako socijalni i ekonomski način života populacije oblikuje njihovo zdravlje. Razlike u
zdravlju mogu postojati i varirati između pojedinaca i grupa. Nepravednosti u zdravlju mogu biti
sistematske ali se isto tako mogu izbeći. Nejednakosti u zdravlju određene merenjem se u
zavisnosti od determinanti zdravlja mogu ili ne mogu izbeći. One koje se mogu izbeći stvaraju
nejednakosti u zdravlju a vrednosni sud koji se odnosi na njih u smislu prihvatanja ili ne
prihvatanja nejednakosti može biti uzrok nepravičnosti u zdravlju. Determinante nejednakosti u
zdravlju su: prirodna, biološka odstupanja u zdravstvenom stanju, štetno zdravstveno ponašanje
koje je pojedinac slobodno izabrao, prolazna (trenutna) zdravstvena prednost jedne grupe u
odnosu na drugu jer je prva usvojila neko poželjno zdravstveno ponašanje (prednost traje dok i
druga grupa ne stekne sredstva koji im omogućavaju da dostignu prvu grupu), štetno zdravstveno
ponašanje kod koga je sloboda izbora ozbiljno ograničena, izlaganje nezdravim, stresogenim
životnim i radnim uslovima, neodgovarajući pristup važnim zdravstvenim i drugim osnovnim
uslugama, prirodna selekcija ili negativna socijalna mobilnost bolesnih ljudi povezana sa
zdravstvenim stanjem. Značaj praćenja nejednakosti u zdravlju se ogleda u tome što je loše
zdravlje posledica i uzrok siromaštva, odnosi se na ljudska prava i doprinosi skretanju pažnje na
problem nejednakosti i povećava pritisak da se preduzmu mere za njihovo smanjivanje. Pristupi
rešavanja nejednakosti u zdravlju se odnose na rešavanje zdravstvene ugroženosti, rešavanje jaza
u zdravlju, rešavanje socijalnog gradijenta. Principi akcije za smanjivanje nejednakosti u
zdravlju su poboljšanje uslova života, smanjivanje nejednake distribucije moći, novca i resursa,
merenje problema, evaluiranje aktivnosti, širenje baze znanja, obrazovanje u vezi sa socijalnim
determinantama zdravlja, povećanje svesti javnosti o socijalnim determinantama zdravlja.

7.Osetljive populacione grupe (vulnerabilne grupe)

Da bi smo mogli da diskutujemo o osetljivim (vulnerabilnim) populacionim grupama potrebno je

pre toga da definišemo šta znači pojam ranjiv (vulnerabilan) i pojam populacija. Pojam ranjiv
označava podložnost fizičkom ili emotivnom ranjavanju, tj. predstavlja otvorenost prema
mogućnosti napada ili nanošenju štete. Populacija predstavlja ukupan broj ljudi ili stanovnika
koji žive u jednoj zemlji ili regionu, ukupan broj pojedinaca koji žive na određenoj teritoriji ili
čine jednu celinu, skup ljudi koji imaju zajedničke kvalitete ili karakterisitke. Ranjivost se odnosi
na socijalne ili materijalne uslove koji proizilaze iz karakteristika pojedinaca ili grupa koje ih
čine podložnim šteti i gubicima uzrokovanim ekološkim opasnostima i ograničavaju njihovu
sposobnost da se izbore sa nevoljama i katastrofama. U ranjive obično spadaju oni pojedinci i
grupe koji su marginalizovani i isključeni od strane ustaljenih praksi dominantnih klasa ili
etničkih grupa, i koji na taj način imaju teškoće u izbegavanju, suočavanju sa i/ili oporavkom od
ekoloških opasnosti. Pojedinci mogu biti uvršteni u vulnerabilne grupe prema: finansijskim
okolnostima i mestu prebivališta, zdravlju, starosnoj dobi, funkcionalnom ili razvojnom statusu,
sposobnosti da efikasno komuniciraju, prisustvu hronične ili terminalne bolesti ili invaliditeta,
ličnim karakteristikama, manjoj sposobnosti od drugih da adekvatno štite svoje potrebe i
interese. Očekivani i neočekivani događaji mogu zauvek da promene nečiji život ali nemaju svi
jednake kapacitete da se sa ovim promenama adekvatno izbore. Postoje trenutci kada je pretnja
za porodice i zajednice dovedena na najveću moguću meru. Povreda učinjena od strane naše
vrste, tj. od strane čoveka predstavlja jedan od najvećih zločina. U konceptualnom smislu su
najugroženija ona domaćinstva sa najmanjom mogućnošću izbora, oni čiji su životi ugroženi na
primer siromaštvom, ugnjetavanjem polova, etničkom diskriminacijom, političkom nemoći i
fizičkim invaliditetom i ograničenim mogućnostima zapošljavanja, kao i odsustvom građanskih
prava i drugim oblicima dominacije. Prema tome vlasti su odgovorne da preuzmu sve aktivnosti
u takvim situacijama. Pristup koji ljudi imaju resursima, uključujući i zapošljavanje, zdravstvo,
socijalnu pomoć, finansije, zakonska prava i obrazovanje je ono što čini pojedince ili grupe
ranjivim ili podložnim katastrofičnim događajima. Uloga javnog zdravstva u pogledu osetljivih
populacionih grupa bi trebala da bude jedinstvena, da sve nadležnosti budu u njenim rukama, da
ima znanje i veštine usmerene na očuvanje zdravlja vulnerabilnih populacionih grupa i da
identifikuje moguće pretnje koje bi mogle da utiču na mortalitet i morbiditet osetljivih grupa.
Nivo učešća osetljivih populacionih grupa će odrediti uspeh ili neuspeh javnog zdravstva, jer
neuključivanjem osteljivih populacionih grupa se isključuju njihove sopstvene strategije za
izlaženje na kraj sa situacijom. Najvulnerabilnije grupe u našoj zemlji su žene, deca, stari i Romi.
Siromaštvo, loši uslovi života, nezaposlenost povećavaju rizik oboljevanja i umiranja i utiču na
nepovoljne zdravstvene ishode u ugroženim populacijama. Romska populacija je 7,5 puta više
izložena riziku od siromaštva, čak 53,6% romske dece živi ispod linije siromaštva, udeo
nezaposlenih je 60%, a u najbogatijem kvantilu stanovništva Srbije nema nijednog pripadnika
ove etničke zajednice. I pored garantovanog prava na dostupnost zdravstvene zaštite, još uvek
postoje barijere koje doprinose manjem korišćenju usluga zdravstvene zaštite na svim nivoima.
Otuda ne čude rezultati istraživanja koji ukazuju na to da je zdravstveno stanje romske dece
značajno lošije od stanja zdravlja dece u opštoj populaciji. Stopa smrtnosti romske odojčadi
muškog pola je 32 na 1000 živorođene dece, 20 od 1000 romske odojčadi ženskog pola umire
pre prvog rođendana. Slična slika se dobija kada se prati smrtnost dece do pete godine života
(dečaci 36 na 1000, devojčice 23 na 1000 živorođenih) Neuhranjenost je u populaciji romske
dece zastupljena sa 9,5%, nasuprot 7,9% kod ostatka populacije. Telesnu težinu na rođenju
manju od 2500 grama ima 9,3 % romske dece u poređenju sa 4,9% u ukupnoj populaciji.
Kompletnu vakcinaciju prema Nacionalnom programu obaveznih imunizacija obavilo je 44%
romske dece, a samo 27% dece koja žive u romskim naseljima je primilo sve vakcine predviđene
za uzrast.

8.Promocija zdravlja

Prvi korak u pravcu promocije zdravlja učinjen je 1986. donošenjem povelje na konferenciji
SZO (WHO) u Otavi. Promocija zdravlja je proces koji osposobljava ljude da povećaju kontrolu
nad svojim zdravljem i da ga unaprede. Povelja je identifikovala 5 prioritetnih oblasti za
delovanje: formulisanje zdravstvene javne politike – po svom karakteru promocija zdravlja
podrazumeva širi okvir od zdravstvene službe. Njen zadatak je da zdravlje stavi u središte
interesovanja onih koji donose političke odluke u svim sektorima zajednice i na svim nivoima
odlučivanja i da ih usmeri u pravcu prepoznavanja zdravstvenih posledica svake odluke koju
donesu. Na taj način donosioci odluka takođe prihvataju i vlastitu odgovornost za zdravlje.
Kombinacija različitih, ali veoma kompleksnih pristupa kao što su: zakonske i finansijske mere,
porezi, organizacione promene i slično jesu način delovanja u promociji zdravlja. Takvim,
koordinisanim pristupom može se obezbediti formulisanje zdravstvene, socijalne i finansijske
politike koja će se zalagati za veću jednakost; stvaranje okoline koja pruža podršku – u
kompleksnim društvenim odnosima teško je zdravlje odvojiti od drugih ciljeva. Neraskidiva
povezanost između ljudi i njihove okoline predstavlja osnov socioekološkog pristupa zdravlju.
Vodeći princip za nacije u svetu i za sve ljudske zajednice jeste potreba osnaženja recipročnog
održavanja, koji podrazumeva međusobnu brigu jednih za druge, za zajednicu u kojoj živimo i za
prirodnu okolinu. Odgovornost svih nas obuhvata i očuvanje prirodnih resursa svuda u svetu.
Promena načina življenja, rada i korišćenja slobodnog vremena ima značajan uticaj na zdravlje.
Organizovanje radne aktivnosti treba da bude izvor zdravlja za ljude. Promocija zdravlja
omogućava stvaranje životnih i radnih uslova koji su bezbedni, stimulativni, adekvatni i pružaju
zadovoljstvo. Sistematska procena zdravstvenih posledica koje nastaju kao rezultat brzih
promena okoline, naročito u oblasti tehnologije, rada, energije i urbanizacije, sastavni je deo
napora kojima se obezbeđuje pozitivan uticaj na zdravlje stanovništva. Deo svake aktivnosti na
promociji zdravlja je očuvanje prirodne sredine; jačanje akcije u zajednici – promocija zdravlja
se ostvaruje kroz niz konkretnih i efikasnih akcija u zajednici i to kroz utvrđivanje prioriteta, u
procesu odlučivanja, planiranje strategija i njihovo sprovođenje da bi se dostiglo bolje zdravlje.
Suštinu tih procesa čini osnaživanje članova zajednice da uspostave vlasništvo i kontrolu nad
svojim nastojanjima i sudbinama. Razvoj zajednice predstavlja podsticaj za humane i materijalne
resurse i za jačanje samopomoći i socijalne podrške kao i za razvoj fleksibilnih sitema koji jačaju
participaciju i usmeravaju je ka problemima zdravlja. Da bi se ovo postiglo neophodno je
postojanje informisanosti, saznanja o mogućnostima vezanim za zdravlje, kao i finansijska
podrška; razvoj ličnih veština – promocija zdravlja podrazumeva lični i socijalni razvoj kroz
obezbeđenje informacija, edukaciju za zdravlje i razvoj veština neophodnih za život. To sve
povećava raspoložive mogućnosti za ljude da uspostave kontrolu nad svojim zdravljem i svojom
okolinom i da naprave izbor koji vodi ka zdravlju. Osposobljavanje ljudi da stalnu uče, da se
pripremaju za sve životne faze i da znaju da savladaju izazove bolesti i povreda je od primarnog
značaja. Taj proces treba da se odvija u školama, u kući, na poslu, i u zajednici. Potrebne su
aktivnosti edukativnih, profesionalnih, komercijalnih i dobrotvornih organizacija kao i specifičan
institucijalni pristup; preorijentacija zdravstvene službe – odgovornost za promociju zdravlja
unutar zdravstvene službe podeljena je između individua, grupa u zajednici, zdravstvenih
profesionalaca, insitucija zdravstvene službe kao i vlade. Svi oni moraju zajednički da rade u
pravcu formiranja zdravstvene službe koja dovodi do zdravlja. Pored već postojeće odgovornosti
za klinički rad i obezbeđenje kurativnih usluga, zdravstveni sektor mora da načini značajni korak
ka promociji zdravlja. Zdravstvena služba mora da pokaže veću senzitivnost za kulturne potrebe,
kao i za potrebe individua i zajednice za zdravim životom i da stvori bolju komunikaciju između
zdravstvenog sektora i širih komponenti okoline kao što su socijalne, političke, ekonomske i
fizičke. Preorijentacija zdravstvene službe zahteva takođe preorijentaciju istraživanja u zdravstvu
kao i promene u edukaciji. Promocija zdravlja ne nudi brze i kratkotrajne efekte, a najbolji
rezultati se mogu očekivati kroz jedan dugi period ulaganja u nju. Promocija zdravlja može da
razvije i promeni stil života, kao i da utiče na socijalne, ekonomske i okolinske determinante
zdravlja. Promocija zdravlja je esencijalna strategija novog javnog zdravstva. Vaspitanje za
zdravlje je esencijalna strategija promocije zdravlja. Promocija naglašava potrebu promena
socijalnih, ekonomskih i drugih okolnih determinanti zdravlja, a te promene se ne mogu postići
samo vaspitanjem. Vaspitanje ima ključnu ulogu u iniciranju sociopolitičkih promena.

9.Zdravstveno vaspitanje

Zdravstveno vaspitanje je skup iskustava i situacija koje u životu pojedinca, grupe ili zajednice,
mogu da dovedu do promena njihovih verovanja, stavova i ponašanja u odnosu na zdravstvene
probleme. Posebne oblasti zdravstvenog vaspitanja predstavljaju: zdravstveno vaspitanje u
školama – koje podrazumeva posebne programe sa školskom decom, bazirane na saradnji
zdravstvene službe sa roditeljima, školskim kadrom i uz aktivno uključivanje učenika;
zdravstveno vaspitanje na radnom mestu – koje je najčešće dizajnirano za rešavanje posebnih
rizika vezanih za proces rada, uz saradnju službe za medicinu rada, radne organizacije i samih
radnika; zdravstveno vaspitanje u zdravstvenim ustanovama i edukacija pacijenata – može biti
sastavni deo svakodnevne aktivnosti zdravstvenih radnika, ili mogu postojati posebno dizajnirani
programi za posebne kategorije kako korisnika (majke sa decom, mladi) tako i pacijenata;
zdravstveno vaspitanje u zajednici – podrazumeva posebne programe za mobilizaciju svih
struktura u zajednici, za zajedničko definisanje zdravstvenih potreba i njihovo zadovoljavanje.
Ciljevi zdravstvenog vaspitanja su da pomogne ljudima da poprave svoje zdravstveno stanje i
promene stil života ako treba, da pomogne smanjenju troškova zdravstvene zaštite, da uključi
korisnika u održavanje svog zdravlja. Aktuelno postoje različiti pristupi vaspitanju za zdravlje,
pa se u vezi sa tim definišu ciljevi različitih nivoa: kognitivni ciljevi – usmereni na obezbeđenje
određenog kvantuma informacija i znanja i na uticaj na svest o značenju zdravlja; afektivni
ciljevi – koji imaju zadatak da doprinesu formiranju svesti o uticaju vlastitog i okolinskog
ponašanja na zdravlje. Ovi ciljevi su takođe usmereni na izmenu ili formiranje stavova o
zdravlju; bihejvioralni ciljevi – koji su usmereni na pripremu i donošenje odluke o promeni
ponašanja kao i na izvršenje te odluke, odnosno na promenu ponašanja; socijalni ciljevi – koji se
za razliku od prve tri grupe ciljeva prevashodno usmerenim ka individui, usmeravaju na ukupne
uticaje koje vaspitanje za zdravlje može imati u zajednici. Ciljevi vaspitanja se usmeravaju na
različite grupe: zdravo stanovništvo – zdravstveno vaspitne aktivnosti treba da omoguće
očuvanje i unapređenje zdravlja; stanovništvo sa rizičnim ponašanjem – zdravstveno vaspitne
aktivnosti treba da dovedu do suzbijanja i sprečavanja bolesti (promene ponašanja); bolesno
stanovništvo – gde je zdravstveno vaspitna aktivnost uključena u proces saradnje u lečenju, i u
procesu pacijentovog osnaživanja za oporavak; oporavljeni – zdravstveno vaspitne aktivnosti
imaju za cilj održavanje stečenih novih oblika ponašanja; zajednica – u kojoj sve te kategorije
stanovništva žive i rade ostaje najznačajniji fokus sa najsveobuhvatnijim ciljevima iz kojih treba
da proizađe zajednica koja pruža podršku svojim najrazličitijim članovima. Zdravstveno vaspitni
proces podrazumeva dve etape: dijagnostička faza – traženje odgovora na osnovu pitanja u vezi
sa ponašanjem i zdravljem, faza intervencije – predlaganje mera i aktivnosti. Uspeh zdravstveno
vaspitne intervencije merimo: poređenjem ''pre i posle intervancije'', poređenjem sa geografskim
teritorijama ili populacionim grupama gde nije bilo intervencija, poređenjem ''planiranog prema
izvršenom'', poređenjem razlika u razvoju jedne pojave bez intervencije i nakon intervencije.
Dobro sprovedena zdravstvena intervancija dovodi do sledećih promena: porast pozitivnog
ponašanja (povećan broj ljudi koji koristi kondome), zaustavlja pad pozitivnog ponašanja (pranje
ruku), zaustavlja porast negativnog ponašanja (sve manje osnovaca na terapiji odvikavanja od
alkohola), dovodi do pada negativnog ponašanja (manji broj pušača). Ključna figura u vaspitanju
za zdravlje jeste zdravstveni radnik. On može delovati posredno, svojim primerom i neposredno
kada ima posebne veštine i obrazovanje iz oblasti vaspitanja za zdravlje (primarna zdravsvena
zaštita). Zdravstveni radnik treba da razgovara sa ljudima, sluša probleme, razmišlja u cilju
otkrivanja oblika ponašanja koji ugrožavaju zdravlja, razmišlja o tome koji bi zdravstveni
problemi mogli biti prevenirani ili eliminasni promenom ponašanja, traži i teži da razume razloge
za određeno ponašanje ljudi, pomaže ljudima da traže uzrok nastajanja problema, pomaže
ljudima da traže rešenja za svoje probleme, hrabri ljude da izaberu ona rešenja koja odgovaraju
njihovim uslovima. Zdravstveno vaspitna intervencija, kako pokazuju istraživanja, najefikasnija
je ako nije individualno orijentisana i ako nije jednokratna. Usmerena ka zajednici i sa
kontinuitetom u trajanju, jasno definisanim ciljevima, ciljnim grupama, edukativnim strategijama
i parametrima evaluacije, intervencija može doneti pomenute promene u ponašanju. Takva
intervenicija se najbolje ostvaruje kroz zdravstveno vaspitne programe (''Program zdravstvene
zaštite žene, dece i omladine'').

10.Zdravstveno vaspitne metode – podela metoda

Metode rada je, isto koliko i sadržaj, važno prilagoditi ljudima, njihovom obrazovnom i
kulturnom nivou, kao i problemima koji se tretiraju. Jedna od najstarijih podela javno
zdravstvenih metoda je na: didaktičke i sokratske metode rada. Didaktičke metode
podrazumevaju klasični ''ex katedra'' pristup i struktuirano izlaganje materije, dok sokratske
označavaju moderniji metod koji podrazumeva pitanja i odgovore, odnosno diskusiju. Drugi
klasičan način klasifikacije metoda je na: masovne, grupne i individualne. Dok se prethodna
podela metoda odnosi, makar i grubo, na sam način rada i okvirno ukazuje o kakvom je metodu
reč, ova govori isključivo o broju ljudi sa kojima se radi. To se implicitno ipak odnosi i na sam
metod rada tako što se podrazumeva da se masovne metode odnose na korišćenje masovnih
medija, metoda predavanja i sl., grupne na primenu uglavnom grupnog rada, a individualne na
metod intervjua i druge metode rada sa pojedincem. Međutim, danas se sve više ne
ograničavamo na ove klasične metode, već koristimo veliki broj metoda i tehnika koje svojom
raznovršnošću izlaze iz domena ovih klasifikacija. Kada je reč o sredstvima zdravstveno-
vaspitnog rada koja se koriste u radu sa ljudima, ona se klasično dele u tri grupe: auditivna – kao
što su radio, magnetofon, gramofon i sl.; vizuelna – dijafilmovi, slajdovi, slike, fotografije,
stripovi, mape, plakati, dijagrami, oglasi, modeli, karikature i sl.; audio-vizuelna sredstva –
filmovi, video trake, kompjuterske igre, i sl. Ova podela je načinjena prema tome na koja čula
sredstvo deluje, a ne prema suštinskim karakteristikama i njihovoj efikasnosti. Razvoj
tehnologije je poslednjih godina u ovoj oblasti napravio pravi bum, pa sada raspolažemo i sa
multimedijskim, kao i kompjuterskim nastavnim i vaspitnim sredstvima koja su tesno povezana
sa korišćenjem specifičnih metoda. Tako je sada sve teže odvojiti metode rada od sredstava koja
se uz njih koriste. Grin je 1982. godine dao sveobuhvatnu klasifikaciju zdravstveno-vaspitnih
metoda i strategija (dakle i metoda i sredstava), kojom su obuhvaćene sve metode i sredstva
kojima danas raspolažemo u zdravstveno-vaspitnom radu. On je sve kategorije podelio u tri
osnovne grupe: komunikacijske metode – koje su zasnovane na svim postojećim tipovima
komunikacije. Tu spadaju: predavanja, diskusije, individualne metode (intervju, savetovanje),
medijske tehnike (masovni mediji, audiovizuelna sredstva, programsko učenje – kompjuterski
programi i igre, edukativna televizija; strategije sticanja veština – metode treninga za koje je
karakteristčno sticanje iskustva (grupni rad, sticanje veština – demonstracije, vežbe, simulacije -
igre, dramatizacije, sociodrame, igranje uloge, studije slučaja, kompjuterizovani modeli,
kreativne radionice, edukativna istraživanja, modelovanje, modifikacija ponašanja;
organizacione metode – koje izlaze iz okvira nastavnih metoda i odnose se na organizovanje
ljudi radi menjanja ponašanja u cilju poboljšanja zdravlja. Tu su: razvoj zajednice, društvene
akcije, kampanje, rad sa udruženjima i grupama za samopomoć, društveno planiranje i
organizacioni razvoj.

11.Zdravstveno-vaspitne metode – komunikacijske metode

Najčešće korišćene zdravstveno-vaspitne komunikacijske metode su: predavanje, intervju i rad

sa masovnim medijima. Predavanje je jedan od najstarijih i najviše korišćenih metoda koji se
koristi kako u formalnom obrazovanju, tako i u druge svrhe, pa i u zdravstvenom vaspitanju.
Može se reći da se preterano koristi, a razlog leži u njegovim osobinama od kojih su
jednostavnost, adaptabilnost, ekonomičnost i praktičnost najvažnije. Istovremeno, to je jedan od
obrazovnih metoda koji daje najslabije efekte u poređenju sa drugim metodama. Zato se danas
sve više koriste modifikacije i kombinacije sa drugim metodama kao što su predavanje sa
diskusijom, ili ''pitanja i odgovori'' tip predavanja. Predavanje je jednosmerni proces ''prenošenja
znanja'' ili ''pokrivanja'' određene naučne oblasti sa edukativnim ciljem. Najčešće veoma brojni i
pasivni auditorijum uglavnom nema uticaja na temu i sadržaj predavanja koje određuje predavač.
Motivacija je, dakle, spoljašnja i zavisi od sposobnosti predavača i sredstava koja on koristi da
privuče i održi pažnju slušalaca. Zato se i kaže da dobro predavanje može da održi samo dobar
predavač, koji: dobro poznaje oblast, ume dobro da govori i zna da napravi prijatnu atmosferu i
dobar kontakt sa auditorijumom. Suština dobrog predavanja je u predstavi i uvlačenju slušalaca u
proces. Predavanje ima za cilj da sistematizovano, logično, organizovano, pregledno i povezano
slušaocima prezentira određenu materiju. Intervju je metod rada sa pojedincem u kome se, tokom
inetrakcije između osobe koja ima problem i osobe koja pruža pomoć u rešavanju tog problema,
razvija odnos poverenja i podrške sa zajedničkim ciljem. Metod se koristi u zdravstveno-
vaspitnom radu, ali je za svakog lekara izuzetno značajan, jer se lekarska praksa uglavnom
koncentriše na rad sa pojedincem. Intervju ima za svoj krajnji cilj rešenje individualnog
problema i odvija se pružanjem pomoći u četiri faze: prva faza se sastoji iz procesa u kome se
definiše u čemu je zapravo problem. Druga faza sa odvija u pravcu razjašnjenja zašto je to
problem, treća faza obezbeđuje podršku osobi da smisli na koje sve načine ona može da reši svoj
problem, četvrta faza ima za cilj da se izaberu najbolja rešenja. Osnovna veština potrebna za
vođenje intervjua je veština komunikacije. To je veština koja se stiče i usavršava tokom celog
života. Najvažniji uslov za komunikaciju je sposobnost da razumemo sebe i druge. Teorija
transakcione analize definiše četiri pozicije sa kojih se komunicira: pozicija ''Ja sam u redu – ti si
u redu.'' – osoba u ovoj poziciji se dobro oseća u svojoj koži, zadovoljna je svojim poslom i
položajem u društvu. Ona takođe veruje da su i drugi ljudi u osnovi dobri, vredni i pouzdani. To
je zdrava i optimistička pozicija sa koje se drugi ljudi posmatraju jednako vredni uprkos
njihovim manama i greškama koje čine; pozicija ''Ja sam u redu – ti nisi u redu'' – osoba na ovoj
poziciji je samouverena i jako teško može da pokloni svoje poverenje drugima. Ona vrlo često
omalovažava i kritikuje druge, smatra ih nedovoljno sposobnim i ponaša se paternalistički;
pozicija ''Ja nisam u redu – ti si u redu'' – osoba sa ove pozicije ne veruje u sebe, oseća se
inferiornom u odnosu na druge. Često je nemoćna da promeni bila šta u svom životu i zato pada
u depresije; pozicija ''Ja nisam u redu – ti nisi u redu'' – na ovoj poziciji su veoma vulnerabilne
osobe koje lako skliznu u alkoholizam ili narkomaniju. Vrlo često su očajne i ne vide izlaz. Kod
intervjua su veoma bitni neverbalna i verbalna komunikacija. Neverbalna komunikacija
podrazumeva čitav niz načina slanja poruka drugim ljudima koji se jednim imenom obično
nazivaju ''govor tela'', kao što su telesni dodir, udaljenost od sagovornika, orijentacija, poza, nivo
sa koga razgovaramo, gestikulacija, intonacija i sl. Verbalna komunikacija podrazumeva
razgovor i iako može na prvi pogled izgledati čudno, najvažnija veština verbalne komunikacije je
veština slušanja sagovornika. Masovni mediji komuniciraju sa ogromnim brojem ljudi, ali efekti
njihovog zdravstveno-vaspitnog delovanja, nasuprot očekivanjima, često su veoma ograničeni.
Za razliku od drugih metoda zdravstveno-vaspitnog rada, u kojima su kontakti bliski ili čak lični,
putem masovnih medija obraćamo se ogromnom, manje više nepoznatom auditorijumu. Pored
toga, prilozi za masovne medije su najčešće potpuno izolovani u programu ili sadržaju, pa
moraju da predstavljaju integralne celine razumljive većini očekivanog auditorijuma ili
čitalaštva, čime je uslovljen zahtev da sadržaj i poruke budu relativno jednostavni i jasni.
Najčešće korišćeni masovni mediji su televizija, radio i novine i časopisi.

12.Zdravstveno-vaspitne metode – strategije sticanja veština

Najviše korišćena zdravstveno-vaspitna metoda strategije sticanja veština je grupni rad, igranje
uloge, kao i neke druge. Grupne metode se zasnivaju na poznatom uticaju grupe na čovekovu
socijalizaciju. Prilikom rada u grupi potrebno je voditi računa o formiranju grupe. Grupa se
formira od pojedinaca sa istim problemom ili motivom. Idealan broj ljudi je od 8 do 12. Ako ih
je manje od 8 osećaju se kao pojedinci, a ako ih je više od 12 dolazi do problema ravnopravnog
uključivanja. Seanse su u trajanju od 1,5 do 2 časa. Za efikasan rad potrebno je uvesti sledeće
funkcije koje će obavljati neko od članova grupe: rukovodilac – započinje i vodi diskusiju,
zapisničar – beleži rezultate diskusija, posmatrač – posmatra rad grupe i iznosi zapažanja, stručni
konsultant – zdravstveni radnik, ravnopravni član grupe, ali pritom i stručnjak iz oblasti
zdravstva. Etape u grupnom radu su: početak rada, prvi sastanak – upoznavanje, važna je prijatna
atmosfera; tehnike rada u grupi – ne treba se zavaravati da će diskusija početi sama od sebe pa se
zato koriste neke tehnike koje pokreću diskusiju kao što su: ''okidači'' diskusije koji provociraju
ljude da kažu svoj stav o predmetu, vrtlog ideja – postavi se uopšteno pitanje i svako odgovara
šta im prvo padne na pamet, može se početi tako što svi ''u krug, redom'' odgovaraju na jedno
pitanje, ''grupne zujalice'' – članovi grupe se podele na manje podgrupe, dobiju pitanje, odvojeno
prodiskutuju, pa onda vođa izlaže mišljenje, ''anonimnost'' – odgovori se pišu na papiru bez
potpisivanja. Metod male grupe: mala grupa broji 10-15 članova istih karakteristika koji imaju
isti problem ili interes. Grupa se sastaje više puta, raspravlja o izabranim problemima, članovi
iznose svoje dileme, iskustva, ograničenja i kroz zajedničku diskusiju traže zajedničko rešenje za
problem. Uloga lekara je da bude stručni konsultant (kada grupa naiđe na problem). Grupa
između sebe bira predsedavajućeg, zapisničara, posmatrača. U grupi, već na prvom sastanku
počinje grupna dinamika tj., skup svih komunikacija i odnosa u grupi koji stvaraju koheziju
između članova (osećaj pripadnosti deluje stimulativno na članove, oni se osećaju motivisanim i
odgovornim za sudbinu rešenja u čijem su nalaženju sami učestvovali). Matod velike grupe:
velika grupa broji preko 30 i više članova. Ovde spadaju predavanja, dramske predstave, okrugli
stolovi, panel diskusije i sl. Predavanje je osnovni metod sa kojim se počinje zdravstveno
vaspitni rad sa nekom grupom. Njegov osnovni zadatak je da prenese znanje i razvije
interesovanje za dalje učešće u programu slušalaca. Motivacija članova grupe zavisi isključivo
od predavača, odnosno njegove sposobnosti da zainteresuje slušaoce. Održava se u zakazano
vreme na zakazanom mestu. Pogodan metod je ''pitanje-odgovor''. Zdravstveno vaspitno
predavanje mora da ima poruku – jasan odgovor na dilemu koja postoji. Životna demonstracija
se može koristiti i u radu sa malom i u radu sa velikom grupom. Podrazumeva učenje na primeru
(kroz iskustvo). Učesnicima životne demonstracije zdravstveni radnik pomaže da ovladaju
različitim tehnikama (kupanje deteta, priprema hrane...). Osim znanja, ljudi stiču i praktične
veštine i razvijaju samopouzdanje.

13.Zdravstvena zaštita – definicija, mere i aktivnosti

Zdravstvena zaštita je organizovana i sveobuhvatna delatnost društva u cilju ostvarenja najvišeg

mogućeg nivoa očuvanja zdravlja građana i porodice. Ona obuhvata sprovođenje mera za
očuvanje i unapređenje zdravlja građana, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti,
povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremeno i efikasno lečenje i rehabilitaciju. Mere
zdravstvene zaštite su standardni medicinski i drugi postupci za identifikaciju (dijagnozu)
zdravstvenog stanja (zdravstvenih potreba) i za zdravstvene intervencije (modifikaciju toka
bolesti i zdravstvenih procesa). Izraz "mere zdravstvene zaštite" se uobičajeno upotrebljava u
opisu javnih, organizovanih programa zaštite širih zajednica i ugroženih grupa stanovništva, i
ima prizvuk smišljenog, planiranog i dugoročnog delovanja (npr. mere u okviru programa zaštite
okoline, zaštite radnika, programa mentalnog zdravlja i sl.). Danas se sve više upotrebljava i za
postupke sa pojedincima, posebno kada je u pitanju trajna nega npr. govori se o merama u okviru
terapijskog plana za određenog hroničnog bolesnika, u programu rehabilitacije, u praćenju i
osiguranju zdravlja odojčeta itd. Prema cilju se mere zdravstvene zaštite u praksi često dele na:
preventivne (kojima je cilj sprečavanje nepovoljnog zdravstvenog stanja) i kurativne (kojima je
svrha lečenje i nega). Nekada se u istom smislu govori o tzv. aktivnim merama (koje na svoju
inicijativu preduzimaju stručnjaci i koje su mahom preventivne) i pasivnim (koje se preduzimaju
na zahtev pacijenata i bolesnika i koje su mahom terapijske, kurativne). Razlozi takvih podela su
u tradiciji i načinu organizacije zdravstvene zaštite. Savremena koncepcija jedinstva medicine i
zdravstvene zaštite takve podele ne prihvata, kao bitne. Veliki broj kurativnih mera sprečava
pogoršanje toka bolesti, pa ima preventivni karakter. Lečenje streptokokne angine antibiotikom
sprečava pojavu reumatske groznice ili drugih posledica te upale. Deo preventivnih mera (npr.
dijetetskih, imunoloških, socio-psiholoških) ne razlikuje se od postupaka lečenja. Po savremenim
gledanjima sve mere zaštite moraju imati »aktivni« karakter i kod stručnjaka i kod dobro
informisanih laika (pojedinca, pacijenta ili zajednice). Zbog toga se danas govori o jedinstvenom
spektru mera zdravstvene zatite. Pojedinim fazama u razvoju bolesti odgovaraju određeni tipovi
mera zdravstvene zaštite, od unapređenja zdravlja do rehabilitacije. Zdravstvena zaštita, je
organizovana i sveobuhvatna delatnost društva sa osnovnim ciljem da se ostvari najviši mogući
nivo očuvanja zdravlja građana i porodice. Obuhvata sprovođenje mera za očuvanje i
unapređenje zdravlja građana, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih
poremećaja zdravlja i blagovremeno i efikasno lečenje i rehabilitaciju. Zdravstvena zaštita je
dakle sve ono što jedna država ili društvo (zajednica) u celini, kao i zdravstvena služba
posebno, čine da zaštite i poboljšaju zdravlje stanovništva. To mogu biti raznovrsne aktivnosti i
mere na različitim nivoima. Kod nas se zaštita zdravija ill zdravstvena zaštita najčešće definiše
sa pet nivoa mera i aktivnosti usmerenih na unapređenje i očuvanje zdravlja, sprečavanje i
suzbijanje oboljenja, rano otkrivanje bolesti, blagovremeno lečenje i rehabilitaciju. U
anglosaksonskoj literaturi, zdravstvena zaštita se obično definiše kao tri nivoa prevencije prema
poznatoj podeli Levela i Klarka: prvi nivo obuhvata period pre nastanka oboljenja i označava
unapređenje i očuvanje zdravlja i sprečavanje i suzbijanje oboljenja, a naziva se primarna
prevencija; drugi nivo se odnosi na rano otkrivanje i blagovremeno lečenje oboljenja i
predstavlja sekundarnu prevenciju; treći nivo označava rehabilitaciju i zove se tercijarna
prevencija. Razlika u broju nivoa nije bitna, i u oba slučaja zdravstvena zaštita je u suštini
definisana na isti način. Svaki od navedenih nivoa zdravstvene zaštite podrazumeva čitav niz
mera i aktivnosti koje doprinose postizanju ciljeva koji su postavljeni. Nazvano još i primarna,
nespecifična prevencija, unapređenje zdravlja podrazumeva niz mera i aktivnosti kojima se
poboljšava zdravlje ljudi. To nisu mere prevencije u klasičnom smislu reči, koje su usmerene na
prevenciju određenog oboljenja, to su mere koje se preduzimaju da bi, inače zdravi ljudi bili još
zdraviji i da bi u toku svog zivota bili manje podložni oboljevanju uopšte. Postoji veliki broj
mera nespecifične prevencije; zapravo, sve mere povećanja standarda života, zaštite čovekove
okoline, mere za zdraviji život u celini, su u suštini mere primarne prevencije. Najvažnije mere
nespecifične prevencije su sledeće: opšta i lična higijena -održavanje higijene prostora u kome
živimo i radimo sa redovnim čišćenjem i provetravanjem, ali i prijatnim ambijentom i
optimalnom radnom temperaturom predstavlja važan uslov da se osoba oseća dobro, i da joj
zdravlje ne bude ugroženo; pravilna ishrana i ispravna voda za piće - prilično veliki broj ljudi u
svetu ne uživa privilegiju urbanih sredina kada je u pitanju snabdevanje vodom. U sredinama gde
ne postoje higijenski vodovodi, veoma je važno da se vodi računa kakva se voda pije (da li je
prečišćena od bakterija kao i od drugih hemijskih nepoželjnih sastojaka). Neke prirodne vode
imaju u sebi male količine joda i fluora koji su korisni za zdravlje, dok druge nemaju. U nekim
visokorazvijenim sredinama voda za piće se fluoriše, da bi se poboljšalo zdravlje zuba u
populaciji; fizička aktivnost - kretanje je normalna karakteristika svih živih bića koja je izuzetno
važna za njihovo zdravlje. Život u velikim gradovima sa civilizacijskim dostignućma, kao što su
saobraćajna sredstva, liftovi, pokretne stepenice, televizija, kompjuteri i sl., doveo je ljude u
situaciju da se sve manje kreću, što je postalo faktor rizika za veliki broj oboljenja; zaštita
okoline - svojim aktivnostima na zemlji, čovek je u mnogim aspektima uspeo da prirodu podredi
svojim potrebama (obrada zemlje, veštačka đubriva, menjanje tokova voda, korišćenje sunčeve
energije, korišćenje drugih energetskih izvora); lični i društveni standard - pokazalo se da je
zdravlje u sredinama sa višim standardom života, uprkos svim nevoljama koje donosi
civilizacija, bolje nego zdravlje u sredinama sa niskim standardom. Da bi se obezbedili svi uslovi
za zdrav način života, pravilnu ishranu, rekreaciju i sl., potrebno je da se prethodno dostigne
standard koji sve to može da obezbedi; izbegavanje rizičnog ponašanja - savremeni način života
nosi sa sobom rizike za zdravlje od kojih su neki, nezaobilazni. Postoji jedan broj izazova koji su
nesporni rizici po zdavlje, a koji se mogu izbeći. To su najčešće navike kao što su pušenje,
prekomerna upotreba alkohola, korišćenje droga, i seks bez zaštite; obrazovanje - istraživanja su
pokazala da ljudi višeg obrazovanja imaju veće šanse da budu zdraviji od ljudi sa nižim
obrazovanjem. Za to ima nekoliko razloga: prvo, više obrazovanje obično obezbeđuje bolji
posao, veću zaradu i viši standard; drugo, osobe sa višim obrazovanjem više znaju i o zdravlju i
o bolesti, o vrednosti zdravlja, kao i o merama prevencije, pa su i veće mogućnosti da unaprede i
zaštite svoje zdravlje; i treće, ljudi sa višim obrazovanjem se više interesuju i čitaju i na taj način
prate nova otkrića i trendove u oblasti zdravlja i bolesti, pa su u situaciji da to i primene u praksi;
zdravstveno vaspitanje - aktivnost namenjena širenju znanja, kao i uticanju na stavove i
ponašanje ljudi u cilju unapređenja njihovog zdravlja, kao i sprečavanja i suzbijanja oboljenja.
Znanje je neophodan, ali ne i dovoljan uslov da ljudi učine nešto za svoje zdravlje; stil života -
zdravi stilovi života podrazumevaju sveukupan način života koji vodi boljem zdravlju. To je
izraz koji obuhvata skup navika i običaja na koji utiče, menja ga, podstiče ili ograničava
doživotni proces socijalizacije. Sprečavanje i suzbijanje oboljenja naziva se još i specifična
prevencija, jer su ove mere usmerene na sprečavanje određenih oboljenja i specifične su za ta
oboljenja. Pored vakcinacije u mere specifične prevencije spadaju dezinfekcija, dezinsekcija,
deratizacija i asanacija, kao i preventivna terapija. Vakcinacija - sa pojavom Luja Pastera,
francuskog hemičara, nastala je takozvana mikrobiološka revolucija u medicini. Mikroorganizmi
koji su bill najveća pretnja zdravlju u to vreme, i koji su izazvali pomore ljudi u velkim
epidemijama i pandemijama, bili su ukroćeni Pasterovom genijalnošću. On je otkrio univerzalni
mehanizam pomoću koga se može postići otpornost organizma na infektivne agense i proizveo
vakcinu i anatoksin. Ta dva sredstva se, na manje-više istim teorijskim osnovama, i danas koriste
kao sredstva zaštite protiv velikog broja oboljenja koja izazivaju mikroorganizmi. Mnogo pre
Pastera, Edvard Džener je intuitivno, upotrebio jednu vrstu vakcine protiv velikih boginja.
Vakcine su imale veliki značaj u potpunom iskorenjivanju nekih bolesti u svetu, kao što su, na
primer, velike boginje. Dezinfekcija - Semelvajs je u 19. veku uspeo običnim pranjem ruku da
prevenira pojavu velikog broja porodiljskih (puerperalnih) sepsi. Taj njegov uspeh je potencirao
važnost čistoće u medicini, a sa pronalaskom mikroorganizama značaj asepse. Dezinfekcija
(razni načini uništavanja mikroorganizama u spoljašnjoj sredini - prostorijama, na zagađenim
predmetima, životnim namirnicama, živim bićima, zemljištu, vodi i drugim) jeste mera kojom se
sprečava prenošenje bolesti i nastanak komplikacija izazvanih mikrobima. Dezinsekcija i
deratizacija - mnogi insekti i glodari su prenosioci zaraznih bolesti tzv. vektori. Njihovim
uništavanjem se prekida put prenošenja infekcije i na taj način sprečava pojava oboljenja kod
ljudi. Asanacija - podrazumeva postupke i mere tehničke prirode čiji je zadatak popravljanje
nehigijenskog stanja nekih objekata, naselja i površine zemlje u skladu sa higijenskim zahtevima.
Isušivanje močvarnog zemljišta je izuzetno dobra preventivna mera protiv oboljenja koja se šire
putem insekata i drugih organizama koji žive i razmnožavaju se u vlažnoj sredini. Kao
preventivna mera pokazala se veoma dobrom u iskorenjivanju malarije koju prenosi malarični
komarac koji živi u močvarama. Neko oboljenje je otkriveno rano ako je to učinjeno pre nego što
osoba spontano i samoinicijativno potraži pomoć zdravstvene službe, pa se rano otkrivanje ili
skrining (u prevodu propuštanje kroz sito, filter, proveravanje) definiše kao otkrivanje do tada
nedijagnostikovanih oboljenja ili stanja pomoću različtih metoda (test, pregled, upitnik i drugo).
Tačnije, to je primena jednog ili više testova na veliki broj ljudi (cela populacija, deo populacije
pod rizikom) sa ciljem da se podele prema verovatnoći da su oboleli od traženog oboljenja. Na
osnovu rezultata primenjenog testa, ove na izgled zdrave osobe se podele u dve grupe: na jednu
manju, sa osobama koje verovatno imaju traženo oboljenje, i drugu, veću, koju čine osobe koje
ga verovatno nemaju. Prva grupa se dalje podvrgava preciznijim dijagnostičkim postupcima na
osnovu kojih se iz nje izdvajaju obolele osobe. Pri organizovanju programa masovnog ranog
otkrivanja trebalo bi imati na umu sledeće kriterijume: one koji opisuju oboljenje - prirodni tok
bolesti, presimptomatski period, veličinu društvenog problema koji oboljenje prouzrokuje i
mogućnost lečenja, zahteva koji se odnose na test i društvena, lična i ekonomska ulaganja, kao i
spremnost društva i zdravstvene službe da prihvati sve otkrivene obolele i dosledno ih leči, a
zatim i koristi i posledice po pojedince koji se podvrgavaju skriningu. Kada su u pitanju
kriterijumi koji opisuju oboljenje, trebalo bi napomenuti model prirodnog toka bolesti u odnosu
na mogućnost sekundarne prevencije. Kada se u neprekidnoj interakciji izmedu čoveka i njegove
životne sredine, u jednom momentu steknu svi uslovi za to, počinje da se razvija oboljenje, tj.
javljaju se prve promene. Danas, još uvek, naročito kada su u pitanju hronična, degenerativna i
maligna oboljenja, medicina nije u stanju, niti što se tiče znanja, niti raspoloživih tehničkih
sredstava, da u tom momentu te promene primeti. Potrebno je određeno vreme da se one razviju
do izvesnog stepena, pa da zdravstvena služba bude u stanju da ih otkrije, ali samo pod uslovom
ako ih traži specifičnim metodama. Tek pošto prođe još jedan dodatni period i pojave se prve,
prepoznatljive patološke promene i eventualno prvi simtomi, oboljenje je moguće otkriti
uobičajenim pregledima i laboratorijskim metodama. Mali je broj ljudi koji se već pri prvoj
pojavi blagih i jedva primetnih simptoma javi lekaru. Mali je broj lekara koji će zahvaljujući
svom viđenju zdravlja i bolesti, ozbiljnu pažnju posvetiti pacijentu sa neodređenim tegobama i
pregledati ga tako detaljno i pažljivo da otkrije ove prve, jedva primetne promene. Iz tih razloga,
dijagnoza oboljenja se otkrije prilično kasno, pošto je ono već duže vreme trajalo i dostiglo
stepen razvoja na kome će osoba sama zaključiti da simptomi koje oseća ukazuju da sa njenim
zdravljem nešto nije u redu. Kritičnu tačku u modelu predstavlja vreme kada se u toku oboljenja
dešavaju značajne promene. Ukoliko se lečenje započne pre kritičnog momenta, u najvećem
broju slučajeva će se preduprediti javljanje posledica, ali ako se započne tek posle tog perioda,
posledice će se javiti i pored primene najsavremenijih terapijskih postupaka. Terapija primenjena
posle kritičnog momenta ne doprinosi da se izmeni prirodni tok bolesti. Može se reći da terapija
započeta u bilo koje vreme pre kritične tačke predstavlja efikasnu preventivnu meru, i što je taj
momenat ranije ustanovljen, to je preduzeta terapija moćnija i izlečenje verovatnije. Vrednovanje
testa za rano otkrivanje je veoma važan aspekt ove aktivnosti u sistemu zdravstvene zaštite.
Skrining test služi isključivo da odredi verovatnoću prisustva oboljenja - on u najvećem broju
slučajeva nema dijagnostičku vrednost. Zato je važno da se sve osobe sa pozitivnom vrednošću
skrining testa podvrgnu iscrpnom dijagnostičkom postupku. Valjanost je jedna od najznačajnijih
osobina testa i meri se stepenom slaganja rezultata skrining testa i dijagnostičkog ispitivanja. Na
osnovu toga svi pregledani mogu se podeliti u četiri grupe: stvarno pozitivni, lažno pozitivni,
lažno negativni i stvarno negativni. Valjanost testa ima dve dimenzije. To su: osetljivost testa -
odnosno njegova sposobnost da izdvoji osobe koje boluju od traženog oboljenja i meri se
procentom stvarno obolelih od ukupnog broja pozitivnih na testu; i specifičnost testa - odnosno
sposobnost testa da izdvoji osobe koje nemaju oboljenje, a meri se procentom onih koji stvarno
nemaju oboljenje od ukupnog broja negativnih na testu. Od testa se takođe očekuje da bude
precizan, tj. da da isti rezultat ako mu se podvrgne ista osoba pod istim uslovima. Pored toga, test
koji se koristi masovno u ranom otkrivanju ne bi smeo da ima štetnih efekata, morao bi da bude
prihvatljiv za stanovništvo, lako izvodljiv u terenskim uslovima i ne bi smeo da bude skup.
Mogućnost lečenja - iako je logično očekivati da se neće pristupiti akcijama ranog otkrivanja
oboljenja ako ih je nemoguće lečiti, na izgled paradoksalno, mali broj bolesti koje se rano
otkrivaju su stvarno izlečive. Dok se to ne postigne, značajno je da se ne pristupa ranom
otkrivanju ako se ne utvrdi opšte prihvaćeni način lečenja koji menja prirodni tok oboljenja.
Nažalost, u ovom domenu još ima mnogo dilema čija se rešenja ne očekuju u dogledno vreme.
Lečenjem se sprečava širenje i razvoj oboljenja, posledice i komplikacije, invaliditet kao i
umiranje. Danas su mnoga oboljenja potpuno izlečiva. Zahvaljujući pronalasku penicilina
(Fleming), a kasnije i mnogih drugih antibiotika, bakterijske infekcije su postale daleko manje
opasna oboljenja nego što su bila pre tih oktrića. Sve bolji citostatici preveli su i neka maligna
oboljenja u kategoriju relativno izlečivih. Genetski inženjering će rešiti problem lečenja još
jednog broja oboljenja. Međutim, i dalje ostaje jedan broj oboljenja od kojih oboljeva veliki deo
populacije, koja se leče palijativno i simptomatski (veliki deo kardiovaskularnih oboljenja i neka
druga), ili substitucionom terapijom (dijabetes), da ne pominjemo sidu za koju još nema pravog
leka. Tretman svakog oboljenja pretpostavlja tačno postavljenu dijagnozu. Sa napretkom
tehnologije lekari su dobili nepresušan izvor novih dijagnostičkih metoda i sredstava. Ta nova
sredstva su, po pravilu, lakša za primenu, preciznija i tačnija u postavljanju dijagnoze, ali
istovremeno nose sa sobom znane i neznane rizike po zdravlje i život pacijenata i veoma su
skupe. Primena novih tehnologija u dijagnostici zahteva njihovu pažljivu procenu sa aspekta
sigurnosti i rizika po zdravlje ljudi. Rehabilitacija je primena svih raspoloživih mera na
smanjenje posledica oboljenja, kao i nedostataka, nesposobnosti i hendikepa, uključujući i
socijalnu integraciju. Pored osposobljavanja osoba za adaptaciju na uslove života u sredini u
kojoj žive, veoma je važno pripremanje šire zajednice za njihovu socijalnu integraciju. Zato je
neophodno da osobe sa problernima, njihove porodice i zajednica u kojima žive budu uključene
u planiranje, i u implementaciju svih neophodnih usluga povezanih sa njihovom rehabilitacijom.
Rehabilitacija se čak i od medicinskih radnika, još uvek shvata samo kao kompleksan proces
funkcionalnog osposobljavanja osoba sa raznim nedostacima kao što su oštećenje vida, otežano
kretanje i sl. Širi koncept rehabilitacije podrazumeva mnoge nevidljive nesposobnosti kao što su
mentalni problemi i retardacija, progredijentna hronična oboljenja, hronični bol i drugo. Suština
nesposobnosti je multifaktorijalna, pa je zato važno da i pristup njihove rehabilitacije bude
kompleksan i da uključi sve faktore - medicinske, socijalne, psihološke, ekonomske, kao i
faktore zanimanja i zapošljavanja. Veoma je važno da se ima na umu da rehabilitacija nije
jednosmerni proces, već da podrazumeva aktivno uključivanje pacijenata, i tima stručnjaka koji
rade na rehabilitaciji. Sa druge strane, rehabilitacija nije samo adaptacija onesposobljene
individue na sredinu u kojoj treba da živi, već i menjanje te sredine prema potrebama ljudi koji
imaju neka ograničenja. Kada je zapošljavanje u pitanju, u većini zemalja, pa i u našoj, postoji
problem da nema dovoljno posla i za zdrave, sposobne i visoko obrazovane ljude, pa se postavlja
pitanje zapošljavanja hendikepiranih. Zaštitne radionice su dale veoma dobre rezultate u svim
sredinama u kojima su osnovane. Socijalna integracija izlečenih alkoholičara i narkomana, kao i
HIV pozitivnih još uvek je veoma delikatan posao. U tim oblastima treba još mnogo da se radi,
ne samo sa pojedincima već i sa zajednicom u celini. Za odrasle, radno sposobne, prvi cilj
rehabilitacije jeste njihov povratak u zajednicu. U tom procesu zaposlenje ima ključnu ulogu.
Tim sastavljen od lekara, psihologa, socijalnog radnika i drugih stručnjaka, treba da proceni
preostalu radnu sposobnost i predloži odgovarajući posao koji bi osoba mogla da radi.
Prekvalifikacija, ukoliko je potrebna, izuzetno je važan deo rehabilitacije u takvim slučajevima,
Ponekad, kad sve to nije moguće, kao krajnji cilj rehabilitacije, postavlja se samo kvalitet života.
14.Primarna prevencija

Primarna prevencija podrazumeva aktivnosti koje se odnose na očuvanje i unapređenje zdravlja i

sprečavanje i suzbijanje oboljenja. Nazvano još i primarna, nespecifična prevencija, unapređenje
zdravlja podrazumeva niz mera i aktivnosti kojima se poboljšava zdravlje ljudi. To nisu mere
prevencije u klasičnom smislu reči, koje su usmerene na prevenciju određenog oboljenja, to su
mere koje se preduzimaju da bi, inače zdravi ljudi bili još zdraviji i da bi u toku svog zivota bili
manje podložni oboljevanju uopšte. Postoji veliki broj mera nespecifične prevencije; zapravo,
sve mere povećanja standarda života, zaštite čovekove okoline, mere za zdraviji život u celini,
su u suštini mere primarne prevencije. Najvažnije mere nespecifične prevencije su sledeće: opšta
i lična higijena - održavanje higijene prostora u kome živimo i radimo sa redovnim čišćenjem i
provetravanjem, ali i prijatnim ambijentom i optimalnom radnom temperaturom predstavlja
važan uslov da se osoba oseća dobro, i da joj zdravlje ne bude ugroženo; pravilna ishrana i
ispravna voda za piće - prilično veliki broj ljudi u svetu ne uživa privilegiju urbanih sredina kada
je u pitanju snabdevanje vodom. U sredinama gde ne postoje higijenski vodovodi, veoma je
važno da se vodi računa kakva se voda pije (da li je prečišćena od bakterija kao i od drugih
hemijskih nepoželjnih sastojaka). Neke prirodne vode imaju u sebi male količine joda i fluora
koji su korisni za zdravlje, dok druge nemaju. U nekim visokorazvijenim sredinama voda za piće
se fluoriše, da bi se poboljšalo zdravlje zuba u populaciji; fizička aktivnost - kretanje je normalna
karakteristika svih živih bića koja je izuzetno važna za njihovo zdravlje. Život u velikim
gradovima sa civilizacijskim dostignućma, kao što su saobraćajna sredstva, liftovi, pokretne
stepenice, televizija, kompjuteri i sl., doveo je ljude u situaciju da se sve manje kreću, što je
postalo faktor rizika za veliki broj oboljenja; zaštita okoline - svojim aktivnostima na zemlji,
čovek je u mnogim aspektima uspeo da prirodu podredi svojim potrebama (obrada zemlje,
veštačka đubriva, menjanje tokova voda, korišćenje sunčeve energije, korišćenje drugih
energetskih izvora); lični i društveni standard - pokazalo se da je zdravlje u sredinama sa višim
standardom života, uprkos svim nevoljama koje donosi civilizacija, bolje nego zdravlje u
sredinama sa niskim standardom. Da bi se obezbedili svi uslovi za zdrav način života, pravilnu
ishranu, rekreaciju i sl., potrebno je da se prethodno dostigne standard koji sve to može da
obezbedi; izbegavanje rizičnog ponašanja - savremeni način života nosi sa sobom rizike za
zdravlje od kojih su neki, nezaobilazni. Postoji jedan broj izazova koji su nesporni rizici po
zdavlje, a koji se mogu izbeći. To su najčešće navike kao što su pušenje, prekomerna upotreba
alkohola, korišćenje droga, i seks bez zaštite; obrazovanje - istraživanja su pokazala da ljudi
višeg obrazovanja imaju veće šanse da budu zdraviji od ljudi sa nižim obrazovanjem. Za to ima
nekoliko razloga: prvo, više obrazovanje obično obezbeđuje bolji posao, veću zaradu i viši
standard; drugo, osobe sa višim obrazovanjem više znaju i o zdravlju i o bolesti, o vrednosti
zdravlja, kao i o merama prevencije, pa su i veće mogućnosti da unaprede i zaštite svoje zdravlje;
i treće, ljudi sa višim obrazovanjem se više interesuju i čitaju i na taj način prate nova otkrića i
trendove u oblasti zdravlja i bolesti, pa su u situaciji da to i primene u praksi; zdravstveno
vaspitanje - aktivnost namenjena širenju znanja, kao i uticanju na stavove i ponašanje ljudi u
cilju unapređenja njihovog zdravlja, kao i sprečavanja i suzbijanja oboljenja. Znanje je
neophodan, ali ne i dovoljan uslov da ljudi učine nešto za svoje zdravlje; stil života - zdravi
stilovi života podrazumevaju sveukupan način života koji vodi boljem zdravlju. To je izraz koji
obuhvata skup navika i običaja na koji utiče, menja ga, podstiče ili ograničava doživotni proces
socijalizacije. Sprečavanje i suzbijanje oboljenja naziva se još i specifična prevencija, jer su ove
mere usmerene na sprečavanje određenih oboljenja i specifične su za ta oboljenja. Pored
vakcinacije u mere specifične prevencije spadaju dezinfekcija, dezinsekcija, deratizacija i
asanacija, kao i preventivna terapija. Vakcinacija - sa pojavom Luja Pastera, francuskog
hemičara, nastala je takozvana mikrobiološka revolucija u medicini. Mikroorganizmi koji su bill
najveća pretnja zdravlju u to vreme, i koji su izazvali pomore ljudi u velkim epidemijama i
pandemijama, bili su ukroćeni Pasterovom genijalnošću. On je otkrio univerzalni mehanizam
pomoću koga se može postići otpornost organizma na infektivne agense i proizveo vakcinu i
anatoksin. Ta dva sredstva se, na manje-više istim teorijskim osnovama, i danas koriste kao
sredstva zaštite protiv velikog broja oboljenja koja izazivaju mikroorganizmi. Mnogo pre
Pastera, Edvard Džener je intuitivno, upotrebio jednu vrstu vakcine protiv velikih boginja.
Vakcine su imale veliki značaj u potpunom iskorenjivanju nekih bolesti u svetu, kao što su, na
primer, velike boginje. Dezinfekcija - Semelvajs je u 19. veku uspeo običnim pranjem ruku da
prevenira pojavu velikog broja porodiljskih (puerperalnih) sepsi. Taj njegov uspeh je potencirao
važnost čistoće u medicini, a sa pronalaskom mikroorganizama značaj asepse. Dezinfekcija
(razni načini uništavanja mikroorganizama u spoljašnjoj sredini - prostorijama, na zagađenim
predmetima, životnim namirnicama, živim bićima, zemljištu, vodi i drugim) jeste mera kojom se
sprečava prenošenje bolesti i nastanak komplikacija izazvanih mikrobima. Dezinsekcija i
deratizacija - mnogi insekti i glodari su prenosioci zaraznih bolesti tzv. vektori. Njihovim
uništavanjem se prekida put prenošenja infekcije i na taj način sprečava pojava oboljenja kod
ljudi. Asanacija - podrazumeva postupke i mere tehničke prirode čiji je zadatak popravljanje
nehigijenskog stanja nekih objekata, naselja i površine zemlje u skladu sa higijenskim zahtevima.
Isušivanje močvarnog zemljišta je izuzetno dobra preventivna mera protiv oboljenja koja se šire
putem insekata i drugih organizama koji žive i razmnožavaju se u vlažnoj sredini. Kao
preventivna mera pokazala se veoma dobrom u iskorenjivanju malarije koju prenosi malarični
komarac koji živi u močvarama.

15.Sekundarna prevencija

Sekundarna prevencija podrazumeva rano otkrivanje i lečenje bolesti. Neko oboljenje je

otkriveno rano ako je to učinjeno pre nego što osoba spontano i samoinicijativno potraži pomoć
zdravstvene službe, pa se rano otkrivanje ili skrining (u prevodu propuštanje kroz sito, filter,
proveravanje) definiše kao otkrivanje do tada nedijagnostikovanih oboljenja ili stanja pomoću
različtih metoda (test, pregled, upitnik i drugo). Tačnije, to je primena jednog ili više testova na
veliki broj ljudi (cela populacija, deo populacije pod rizikom) sa ciljem da se podele prema
verovatnoći da su oboleli od traženog oboljenja. Na osnovu rezultata primenjenog testa, ove na
izgled zdrave osobe se podele u dve grupe: na jednu manju, sa osobama koje verovatno imaju
traženo oboljenje, i drugu, veću, koju čine osobe koje ga verovatno nemaju. Prva grupa se dalje
podvrgava preciznijim dijagnostičkim postupcima na osnovu kojih se iz nje izdvajaju obolele
osobe. Pri organizovanju programa masovnog ranog otkrivanja trebalo bi imati na umu sledeće
kriterijume: one koji opisuju oboljenje - prirodni tok bolesti, presimptomatski period, veličinu
društvenog problema koji oboljenje prouzrokuje i mogućnost lečenja, zahteva koji se odnose na
test i društvena, lična i ekonomska ulaganja, kao i spremnost društva i zdravstvene službe da
prihvati sve otkrivene obolele i dosledno ih leči, a zatim i koristi i posledice po pojedince koji se
podvrgavaju skriningu. Kada su u pitanju kriterijumi koji opisuju oboljenje, trebalo bi
napomenuti model prirodnog toka bolesti u odnosu na mogućnost sekundarne prevencije. Kada
se u neprekidnoj interakciji izmedu čoveka i njegove životne sredine, u jednom momentu steknu
svi uslovi za to, počinje da se razvija oboljenje, tj. javljaju se prve promene. Danas, još uvek,
naročito kada su u pitanju hronična, degenerativna i maligna oboljenja, medicina nije u stanju,
niti što se tiče znanja, niti raspoloživih tehničkih sredstava, da u tom momentu te promene
primeti. Potrebno je određeno vreme da se one razviju do izvesnog stepena, pa da zdravstvena
služba bude u stanju da ih otkrije, ali samo pod uslovom ako ih traži specifičnim metodama. Tek
pošto prođe još jedan dodatni period i pojave se prve, prepoznatljive patološke promene i
eventualno prvi simtomi, oboljenje je moguće otkriti uobičajenim pregledima i laboratorijskim
metodama. Mali je broj ljudi koji se već pri prvoj pojavi blagih i jedva primetnih simptoma javi
lekaru. Mali je broj lekara koji će zahvaljujući svom viđenju zdravlja i bolesti, ozbiljnu pažnju
posvetiti pacijentu sa neodređenim tegobama i pregledati ga tako detaljno i pažljivo da otkrije
ove prve, jedva primetne promene. Iz tih razloga, dijagnoza oboljenja se otkrije prilično kasno,
pošto je ono već duže vreme trajalo i dostiglo stepen razvoja na kome će osoba sama zaključiti
da simptomi koje oseća ukazuju da sa njenim zdravljem nešto nije u redu. Kritičnu tačku u
modelu predstavlja vreme kada se u toku oboljenja dešavaju značajne promene. Ukoliko se
lečenje započne pre kritičnog momenta, u najvećem broju slučajeva će se preduprediti javljanje
posledica, ali ako se započne tek posle tog perioda, posledice će se javiti i pored primene
najsavremenijih terapijskih postupaka. Terapija primenjena posle kritičnog momenta ne
doprinosi da se izmeni prirodni tok bolesti. Može se reći da terapija započeta u bilo koje vreme
pre kritične tačke predstavlja efikasnu preventivnu meru, i što je taj momenat ranije ustanovljen,
to je preduzeta terapija moćnija i izlečenje verovatnije. Vrednovanje testa za rano otkrivanje je
veoma važan aspekt ove aktivnosti u sistemu zdravstvene zaštite. Skrining test služi isključivo da
odredi verovatnoću prisustva oboljenja - on u najvećem broju slučajeva nema dijagnostičku
vrednost. Zato je važno da se sve osobe sa pozitivnom vrednošću skrining testa podvrgnu
iscrpnom dijagnostičkom postupku. Valjanost je jedna od najznačajnijih osobina testa i meri se
stepenom slaganja rezultata skrining testa i dijagnostičkog ispitivanja. Na osnovu toga svi
pregledani mogu se podeliti u četiri grupe: stvarno pozitivni, lažno pozitivni, lažno negativni i
stvarno negativni. Valjanost testa ima dve dimenzije. To su: osetljivost testa - odnosno njegova
sposobnost da izdvoji osobe koje boluju od traženog oboljenja i meri se procentom stvarno
obolelih od ukupnog broja pozitivnih na testu; i specifičnost testa - odnosno sposobnost testa da
izdvoji osobe koje nemaju oboljenje, a meri se procentom onih koji stvarno nemaju oboljenje od
ukupnog broja negativnih na testu. Od testa se takođe očekuje da bude precizan, tj. da da isti
rezultat ako mu se podvrgne ista osoba pod istim uslovima. Pored toga, test koji se koristi
masovno u ranom otkrivanju ne bi smeo da ima štetnih efekata, morao bi da bude prihvatljiv za
stanovništvo, lako izvodljiv u terenskim uslovima i ne bi smeo da bude skup. Mogućnost lečenja
- iako je logično očekivati da se neće pristupiti akcijama ranog otkrivanja oboljenja ako ih je
nemoguće lečiti, na izgled paradoksalno, mali broj bolesti koje se rano otkrivaju su stvarno
izlečive. Dok se to ne postigne, značajno je da se ne pristupa ranom otkrivanju ako se ne utvrdi
opšte prihvaćeni način lečenja koji menja prirodni tok oboljenja. Nažalost, u ovom domenu još
ima mnogo dilema čija se rešenja ne očekuju u dogledno vreme. Lečenjem se sprečava širenje i
razvoj oboljenja, posledice i komplikacije, invaliditet kao i umiranje. Danas su mnoga oboljenja
potpuno izlečiva. Zahvaljujući pronalasku penicilina (Fleming), a kasnije i mnogih drugih
antibiotika, bakterijske infekcije su postale daleko manje opasna oboljenja nego što su bila pre
tih oktrića. Sve bolji citostatici preveli su i neka maligna oboljenja u kategoriju relativno
izlečivih. Genetski inženjering će rešiti problem lečenja još jednog broja oboljenja. Međutim, i
dalje ostaje jedan broj oboljenja od kojih oboljeva veliki deo populacije, koja se leče palijativno i
simptomatski (veliki deo kardiovaskularnih oboljenja i neka druga), ili substitucionom terapijom
(dijabetes), da ne pominjemo sidu za koju još nema pravog leka. Tretman svakog oboljenja
pretpostavlja tačno postavljenu dijagnozu. Sa napretkom tehnologije lekari su dobili nepresušan
izvor novih dijagnostičkih metoda i sredstava. Ta nova sredstva su, po pravilu, lakša za primenu,
preciznija i tačnija u postavljanju dijagnoze, ali istovremeno nose sa sobom znane i neznane
rizike po zdravlje i život pacijenata i veoma su skupe. Primena novih tehnologija u dijagnostici
zahteva njihovu pažljivu procenu sa aspekta sigurnosti i rizika po zdravlje ljudi.

16.Tercijarna prevencija

Tercijarna prevencija podrazumeva rehabilitaciju. Rehabilitacija je primena svih raspoloživih

mera na smanjenje posledica oboljenja, kao i nedostataka, nesposobnosti i hendikepa, uključujući
i socijalnu integraciju. Pored osposobljavanja osoba za adaptaciju na uslove života u sredini u
kojoj žive, veoma je važno pripremanje šire zajednice za njihovu socijalnu integraciju. Zato je
neophodno da osobe sa problernima, njihove porodice i zajednica u kojima žive budu uključene
u planiranje, i u implementaciju svih neophodnih usluga povezanih sa njihovom rehabilitacijom.
Rehabilitacija se čak i od medicinskih radnika, još uvek shvata samo kao kompleksan proces
funkcionalnog osposobljavanja osoba sa raznim nedostacima kao što su oštećenje vida, otežano
kretanje i sl. Širi koncept rehabilitacije podrazumeva mnoge nevidljive nesposobnosti kao što su
mentalni problemi i retardacija, progredijentna hronična oboljenja, hronični bol i drugo. Suština
nesposobnosti je multifaktorijalna, pa je zato važno da i pristup njihove rehabilitacije bude
kompleksan i da uključi sve faktore - medicinske, socijalne, psihološke, ekonomske, kao i
faktore zanimanja i zapošljavanja. Veoma je važno da se ima na umu da rehabilitacija nije
jednosmerni proces, već da podrazumeva aktivno uključivanje pacijenata, i tima stručnjaka koji
rade na rehabilitaciji. Sa druge strane, rehabilitacija nije samo adaptacija onesposobljene
individue na sredinu u kojoj treba da živi, već i menjanje te sredine prema potrebama ljudi koji
imaju neka ograničenja. Kada je zapošljavanje u pitanju, u većini zemalja, pa i u našoj, postoji
problem da nema dovoljno posla i za zdrave, sposobne i visoko obrazovane ljude, pa se postavlja
pitanje zapošljavanja hendikepiranih. Zaštitne radionice su dale veoma dobre rezultate u svim
sredinama u kojima su osnovane. Socijalna integracija izlečenih alkoholičara i narkomana, kao i
HIV pozitivnih još uvek je veoma delikatan posao. U tim oblastima treba još mnogo da se radi,
ne samo sa pojedincima već i sa zajednicom u celini. Za odrasle, radno sposobne, prvi cilj
rehabilitacije jeste njihov povratak u zajednicu. U tom procesu zaposlenje ima ključnu ulogu.
Tim sastavljen od lekara, psihologa, socijalnog radnika i drugih stručnjaka, treba da proceni
preostalu radnu sposobnost i predloži odgovarajući posao koji bi osoba mogla da radi.
Prekvalifikacija, ukoliko je potrebna, izuzetno je važan deo rehabilitacije u takvim slučajevima,
Ponekad, kad sve to nije moguće, kao krajnji cilj rehabilitacije, postavlja se samo kvalitet života.

17.Zdravstvena zaštita žena i dece

Zdravstvena zaštita žena i dece obuhvata neke aspekte zajedničke za sve populacione grupe, kao
što su zdravstvena zaštita zuba, prevencija povređivanja u saobraćaju i kod kuće, prevencija
masovnih nezaraznih bolesti, obezbeđivanje higijenski ispravne vode za piće, pravilna
dispozicija otpadnih materija i očuvanje zdrave životne sredine. Ona takođe uključuje i
odgovornost ili participaciju u zdravstvenim i socijalnim uslugama kod zlostavljanja i
zanemarivanja dece, mentalne retardiranosti i drugih oblika nesposobnosti i hendikepiranosti.
Pravi izazov za zdravstvenu službu jeste kako sve te aktivnosti inkorporirati i naći im pravo
mesto u programima zdravstvene zaštite žena i dece. Međutim, postoje različite usluge za koje je
jasno da su specifične za ove populacione podgrupe. Prema nivoima zdravstvene zaštite one
obuhvataju sledeće: na nivou očuvanja i unapređenja zdravlja, to su zdravstveno-vaspitne
aktivnosti koje se odnose na pravilnu ishranu, higijenu, fizičku aktivnost, smanjivanje ili
eliminisanje pušenja, upotrebe alkohola i droga. Na ovom nivou je izuzetno važno vaspitanje za
zdravlje koje omogućava osobama da vode računa o sebi i da preuzmu odgovornost za očuvanje
svoga zdravlja, kao i da usvoje navike i životne stilove koji unapređuju njihovo zdravstveno
stanje; na nivou sprečavanja i suzbijanja bolesti, to su pre svega specifične preventivne usluge
koje se odnose na imunizaciju. Aktivna imunizacija ili vakcinacija (za razliku od nje pasivna
imunizacija je davanje gotovih gamaglobulina za zaštitu od pojedinih bolesti) zakonom je
obavezna i izvodi se prema programu zaštite stanovništva od zaraznih bolesti (kalendaru
vakcinacije). Obuhvata najmanje osam vakcina u prvoj godini života (tzv. EPI program SZO):
protiv tuberkuloze (BCG), protiv difterije, tetanusa i pertusisa (DiTePer), protiv poliomijelitisa
(OPV – oralna polio vakcina), hemofilusa influence, hepatitisa B i protiv morbila koja se daje
kao monovalentna ili udružena sa vakcinom protiv rubele i parotitisa (MoRuPar). Revakcinacija
se izvodi u određenim uzrastima. Trudnicama na rizičnim radnim mestima daje se vakcina protiv
hepatitisa B, a u sredinama gde se još uvek javlja tetanus neonatorum (zli grč novorođenčadi)
preporučuje se vakcina protiv tetanusa; na nivou ranog otkrivanja bolesti, to je primena testova
za otkrivanje oboljenja ili poremećaja u asimptomatskoj fazi. Tako se kod novorođenčadi
otkrivaju različiti enzimski poremećaji koji mogu da dovedu do različitih oboljenja (najpoznatija
je fenilketonurija), zatim, hipotireoza, urođeno iščašenje kuka. Kod dece predškolskog i školskog
uzrasta, sistematskim pregledima otkrivaju se poremećaji rasta i razvoja, poremećaji vida, sluha i
govora; na nivou blagovremenog lečenja, to je na primer rano i odgovarajuće lečenje
streptokoknih infekcija kako bi se na vreme prevenirala pojava reumatske groznice koja ostavlja
ozbiljne sekvele po zdravlje obolelih osoba; rehabilitacija podrazumeva preveniranje
nesposobnosti ili teških oblika hendikepiranosti kod hroničnih oboljenja i stanja kao što je
recimo preveniranje kontraktura kod cerebralnih oštećenja, odnosno paralize. Prvi i drugi nivo
spadaju, prema Levelu i Klarku u primarnu prevenciju, treći i četvrti u sekundarnu, a peti nivo u
tercijarnu prevenciju. Hronološki posmatrano ova zdravstvena zaštita se grupiše u antenatalnu
(prenatalnu), perinatalnu, postpartalnu, i zatim, zdravstvenu zaštitu odojčadi, predškolske,
školske dece i studenata. Prenatalna ili antenatalna zdravstvena zaštita se odnosi na onu koja se
obezbeđuje u trudnoći, a šire gledano i pre trudnoće. Većina zdravstvenih usluga koja se pruža u
tom periodu je preventivna po svom karakteru. Komponente ove zaštite su grubo posmatrano:
praćanje razvoja ploda, skrinig faktora rizika po trudnicu i dete (trizomija 21. para hromozoma,
toksoplazmoza, sifilis, uska karlica, anemija, dijabetes i drugi) i zdravstveno vaspitanje za
pravilno ponašanje u trudnoći kao i psihofizička priprema trudnice za porođaj i dojenje. Mnoge
kritične faze fetalnog razvoja dešavaju se u periodu kada žena i ne zna da je trudna. Optimalno
zdravlje ploda stoga zahteva obraćanje posebne pažnje na zdravlje buduće majke i na njeno
ponašanje u vezi sa zdravljem. Napori se usmeravaju na savetovanje žena da izbegavaju alkohol,
pušenje i druge rizike. Žene koje imaju specifične rizike, kao reumatsko oboljenje srca, dijabetes
ili druge, moraju o tome biti obaveštene, a one koje su imale ozbiljne komplikacije u prethodnim
trudnoćama trebalo bi upoznati sa rizicima u narednim. Korelacija između adekvatne prenatalne
zdravstvene zaštite i niskih stopa perinatalne smrtnosti ili smrtnosti odojčadi je već odavno
dokazana. Pružanje odgovarajuće prenatalne zdravstvene zaštite svim trudnicama je verovatno
najbolji način da se poboljša ishod njihovih trudnoća. Standardi ove zaštite već duži vremenski
period postoje, sa učestalošću i sadržajem svake posete zdravstvenoj službi, što pruža dobru
mogućnost da se proceni zdravstveno stanje majke i ustanove nepravilnosti u razvoju ploda.
Prema ''Stručno-metodološkom uputstvu za sprovođenje Uredbe o zdravstvenoj zaštiti žena,
dece, školske dece i studenata'', sistematsko praćenje i kontrola zdravstvenog stanja žene u vezi
sa trudnoćom, porođajem i materinstvom obuhvata prvi lekarski pregled trudne žene u prvom
trimestru, kontrolne lekarske preglede četiri puta u toku trudnoće (izuzev kod visoko rizičnih
trudnoća, gde se obavlja prem indikacijama), ultrazvučni pregled trudne žene tri puta u toku
trudnoće; stručnu pomoć pri porođaju u zdravstvenoj ustanovi; lekarski pregled posle porođaja,
jednom posle šest nedelja i jednom posle šest meseci; patronažne posete trudnoj ženi, babinjari i
novorođenom detetu jednom u toku trudnoće, a posle porođaja prvih pet dana po izlasku iz
porodilišta, te dve posete u prvoj godini života deteta; laboratorijsku kontrolu krvne slike, urina i
određivanje krvne grupe i Rh faktora kod svake trudne žene i genetska i druga ispitivanja u
zavisnosti od indikacija. Perinatalna zdravstvena zaštita je ona koja se obezbeđuje na porođaju i
neposredno posle njega. U većini zemalja sveta ova zdravstvena zaštita podrazumeva porođaj uz
stručnu pomoć koji se odvija u zdravstvenoj ustanovi. Tako je u mnogim zemljama, pa i u našoj,
obuhvat trudnica stručnom pomoći na porođaju preko 90% i svi se oni praktično odvijaju u
zdravstvenoj ustanovi. Ovaj trend je nastao u cilju obezbeđivanja boljih (higijenskih) uslova pri
porođaju i stručne nege i pomoći porodilji i novorođenčetu. Među bojnim emancipatorskim
pokretima u svetu, danas je prisutna tendencija humanizacije porođaja, kao reakcija na otuđenje
koje se javilo institucijalizacijom i medikalizacijom porođaja. Tako se pojavila inicijativa
nazvana ''bolnica prijatelj beba'' (''Baby Friendly Hospital'') koja podrazumeva primenu tehnika
bezbolnog porođaja, prisustvo partnera na porođaju i mogućnost da beba bude sa majkom sve
vreme tokom boravka u bolnici, kao i da se doji na zahtev, a ne prema propisanom rasporedu.
Ovu inicijativu promoviše UNICEF i neke nevladine organizacije, stvarajući uslove za humaniji
porođaj u zdravstvenim ustanovama. Tu je ambulantni porođaj koji se odvija u zdravstvenoj
ustanovi, ali se žena posle opservacije od 24 sata pušta kući ako je porođaj protekao bez
komplikacija. Među ovim tendencijama je porođaj kod kuće, kada se smatra da je za normalan
porođaj, posebno kod višerotki, prirodnije i bezbednije da se žena porodi u kući. Tu je, kao jedan
od novijih pristupa, porođaj udvoje, gde se partneri obučavaju ako to žele, i ako postoje uslovi,
porođaj obave sami, mada se i porođaj kod kuće i porođaj udvoje danas odvijaju u malim
segmentima razvijenih zemalja sveta. Holandija je jedina evropska zemlja u kojoj se jedna
trećina svih porođaja odvija kod kuće, i koja tradicionalno nastoji da očuva ovaj pristup
porođaju. Drugi razlog zbog koga se ovi novi pristupi porođaju promovišu jeste ekonomski
pritisak na sistem zdravstvene zaštite, sa skraćivanjem dužine boravka u bolnici i prebacivanjem
većine intervencija na ambulantno-poliklinički tretman i/ili kućnu negu i lečenje. Postpartalna
zdravstvena zaštita se obezbeđuje šest nedelja (42 dana) posle porođaja u periodu peurperijuma
(babinja). Patronažne posete u ovom periodu pružaju savete roditeljima kako da neguju
novorođenče (kupaju, hrane, široko povijaju radi prevencije iščašenja kukova, saniranje
pupčanika i drugo), dok ginekološki pregled porodilje služi za procenu njenog zdravstvenog
stanja: stanja dojki, abdomena, karlice, krvnog pritiska, telesne mase i nivoa hemoglobina.
Preventivne usluge u generativnom periodu obuhvataju zahteve koji se odnose na planiranje
porodice. Ideal da se sva deca rode zdrava, zahteva da budu rođena onda kada su željena i sa
velikom verovatnoćom fizičkog i mentalnog blagostanja. Sledstvena primena sredstava za
kontracepciju u određenim godinama života, u zavisnosti od društvenih okolnosti, veoma je
značajna, a u suprotnom, mora biti predviđeno pravo trudnice i lekara da odluče o abortusu.
Poseta genetskim savetovalištima sa ciljem da se potencijalnim roditeljima omogući da shvate i
procene rizik da dobiju dete sa urođenim oboljenjem, vrlo je značajan deo programa prevencije.
Zdravstvena zaštita novorođenčeta i odojčeta počinje odmah a najkasnije 6 do 12 sati po
porođaju procenom zdravstvenog stanja novorođenčeta. Majci treba omogućiti da ostvari fizički
kontakt sa novorođenčetom (stavljanjem novorođenčeta na njene grudi), što je važno i za
uspostavljanje uspešnog dojenja. Roditeljima se pomaže savetima oko ishrane, nege, prevencije
nesrećnih slučajeva i prepoznavanja patognomoničnih znakova kao i pružanjem osnovnih
informacija gde se mogu potražiti usluge hitne medicinske pomoći. Sistematski pregledi radi
praćenja rasta, razvoja, uhranjenosti i zdravsvenog stanja, kao i ranog otkrivanja poremećaja
zdravlja vrše se u 3., 6., 9. i 12. mesecu života. Skrining za detekciju urođenih poremećaja
metabolizma u porodilištu, urođenog iščašenja kuka u porodilištu i ultrazvučnim pregledom
između 2 i 3 meseca života, a anemije u šestom mesecu života. Vakcinacija se vrši prema
programu obavezne imunizacije protiv određenih zaraznih bolesti i uključena je u sadržaj
sistematskog, odnosno kontrolnog pregleda odojčeta najmanje osam vakcina u toku prve godine
života. Pošto dete napuni godinu dana smatra se da ulazi u predškolski period. U ovom periodu
praćanje rasta i razvoja je od posebne važnosti. Ostvaruje se putem grafikona rasta (prema
preporuci SZO i UNICEF-a) koji čini sastavni deo osnovne medicinske dokumentacije dece
(dečijeg zdravstvenog kartona). Sistematskim pregledima, koji se vrše u drugoj, četvrtoj i šestoj
godini života, obraća se pažnja na ortopedske probleme, otkrivanje abnormalnosti vida i sluha i
teškoće u komuniciranju, što sve pruža mogućnost za blagovremenu intervenciju i povoljniji
ishod po zdravlje dece. Zdravstvena zaštia u ovom uzrastu obuhvata i savete roditeljima o nezi,
psihosocijalnom razvoju deteta i prepoznavanju najčešćih patognomoničnih znakova. Činjenica
da su povrede jedan od važnijih uzroka umiranja dece posle njihovog prvog rođendana dovela je
do toga da se poslednjih godina posebna pažnja posvećuje prevenciji njihovog povređivanja.
Posebni programi i istraživački centri, zajedno sa zakonodavstvom koje reguliše bezbednost
dece, iniciraju se i promovišu u mnogim razvijenim zemljama. Ovi organizovani napori su dobar
primer planiranih i koordiniranih aktivnosti koje unapređuju i čuvaju zdravlje dece. Svaka faza u
reproduktivnom životu predmet je aktivnosti zdravstvene službe. Aktivnosti u sistemu
zdravstvene zaštite za ovaj period mogu se podeliti na četiri komponente: tri zajedničke i jednu
koja je specifična za svaku pojedinu fazu reproduktivnog života. Zajedničke komponente
zdravstvene zaštite su ishrana (prevencija pothranjenosti i gojaznosti), prevencija razboljevanja
od infektivnih bolesti (vakcinacije) i planiranje porodice. Specifične komponente variraju od faze
do faze reproduktivnog života, ali i od jedne društvene zajednice do druge. Mesto pružanja
usluga iz oblasti zdravstvene zaštite žena i dece takođe se razlikuje među zemljama i zavisi od
karakteristika sistema zdravstvene zaštite, odnosno njegove organizacije. U zemljama sa
razvijenom privatnom lekarskom praksom (zapadnoevropske zemlje) to su privatne
specijalističke ordinacije, centri za zdravstvenu zaštitu majke i deteta kao i javno-zdravstvene
(društvene) ustanove na ambulantno-polikliničkom i bolničkom nivou. U našoj zemlji to su na
nivou primarne zdravstvene zaštite, dispanzeri za zdravstvenu zaštitu žena u generativnom
periodu i dece predškolskog i školskog uzrasta, koji u okvirima domova zdravlja postoje na
svakoj opštini. U njihovom sastavu su savetovališta za trudnice, planiranje porodice
(kontracepciju), savetovališta za odojče, predškolsko i školsko dete. Sekundarni nivo čine
specijalističke ambulante bolnica, dok su u tercijarnom organizacionom nivou to klinike i
specijalizovani instituti (na primer, Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Republike
Srbije, koji je i referentna ustanova na republičkom nivou za ovu oblast). Sa razvojem privatnog
sektora zdravstva, sve češće se i kod nas koriste kurativne usluge privatnih pedijatrijskih
ordinacija, dok su preventivne usluge i dalje u domenu državnog (javnog) sektora zdravstva.
18.Zdravstvena zaštita starih

Osnovne postavke zdravstvene i socijalne politike prema starima bazirane su na sledećim

principima: preveniranje nepotrebnog gubitka sposobnosti, prevencija i lečenje zdravstvenih
problema koji oštećuju kvalitet života, stari treba da ostanu u svojim kućama što je duže moguće,
pa tek kad takva opcija više ne postoji treba se orijentisati na institucionalne oblike zaštite, svaka
zajednica treba da pruži podršku neformalnim oblicima angažovanja oko starih lica i da stimuliše
dobrovoljni rad. Zdravstvena zaštita starih određena je neprekidnim preklapanjem bioloških,
medicinskih i socijalnih faktora koji definišu potrebu za pojedinim oblicima zaštite. Skoro je
nemoguće odvojiti socijalne probleme stare osobe koji istovremeno nemaju i reperkusije na
zdravstveno stanje (nedostatak socijalne podrške, nedostatak resursa i slično) i obrnuto. U praksi
niza zemalja, pa i naše, socijalne i zdravtsvene institucije najčešće funkcionišu potpuno
nezavisno jedne od drugih sa različitim oblicima saradnje koju međusobno ostvaruju. Za
obezbeđenje primarne zdravstvene zaštite starih na nivou definisane zajednice (najčešće opštine)
odgovoran je lekar opšte medicine. On radi bilo sam, u okvirima grupne prakse, ili u
organizovanoj instituciji primarne zdravstvene zaštite (dom zdravlja u našoj zemlji ili
zdravstveni centar u Finskoj). Njegov delokrug rada je najčešće ukupna briga o staroj osobi, bilo
u zdravstvenoj ustanovi (ordinaciji) ili u kući, upućivanje u bolnicu, poslebolničko praćenje i
lečenje, upućivanje u druge zdravstvene ustanove kao i različiti oblici komuniciranja sa
institucijama socijalne zaštite. U njegovom timu postoji sestra u zajednici (kod nas patronažna
sestra) koja pruža usluge u kući stare osobe, prevashodno preventivnog karaktera i takođe
ostvaruje komunikacije sa ustanovama socijalne zaštite. U nekim zemljama ova sestra radi kao
potpuno nezavisna od lekara i pruža i niz kurativnih usluga. Postoje, takođe, i drugi,
kombinovani oblici zaštite, koji omogućavaju da stara osoba, uz pruženu pomoć, ostaje što duže
u kućnoj sredini. To su: pokretne pedikirske službe, službe za kućnu negu i pomoć (postoje i kod
nas), ''obroci na točkovima'' i slično. Klubovi za stara lica su poseban oblik organizovanja života
u zajednici sa prevashodnim zadatkom da omoguće zadovoljavanje socijalnih potreba. Ovaj
oblik zaštite postoji i kod nas. Sekundarni nivo zdravstvene zaštite obezbeđuje se kroz bolničku
službu. Smatra se da je korišćenje bolnica od strane starih direktno u funkciji efikasnosti
primarne zdravstvene a posebno socijalne zaštite. Tamo gde je primarni nivo zaštite nedovoljno
razvijen i neadekvatan bolnice postaju institucije koje rešavaju i niz socijalnih problema. Dužina
bolničkog lečenja je u tom slučaju, određena pre socijalnim nego medicinskim razlozima. Ovo je
veoma česta situacija u našoj sredini. Kada stara lica žive u porodici, koja može da pruži brigu i
podršku a hospitalizacija je ipak neophodna, predlaže se, kao alternativa, kućno lečenje. Lečenje
u kući, sprovodi se u nizu zemalja. U našoj sredini, pozitivna iskustva u tom smislu beleže se
kroz rad Gradskog zavoda za gerontologiju, kućno lečenje i negu u Beogradu, kao i kroz
organizaciju kućnog lečenja u domovima zdravlja. Stara lica, koja borave u institucijama
socijalne zaštite, kakvi su domovi za stare, imaju obezbeđenu zdravstvenu zaštitu kroz aktivnost
lekara opšte medicine koji radi u domu za stara lica, a bolničko lečenje se obezbeđuje bilo u
stacionarima domova bilo u opštim bolnicama. Posebno organizovane oblike zaštite zahtevaju:
nepokretna stara lica, psihogerijatrijski slučajevi i duševno zaostala stara lica. Bez obzira na
porodično okruženje, ove osobe, zbog težine svog stanja, zahtevaju trajna rešenja i smeštaj u
neku od institucija. To su najčešće stacionari za stara lica ili specijalizovani gerontološki zavodi.
19.Zdravstvena zaštita osoba sa invaliditetom

Hendikepiranost nastaje kao rezultanta oštećenja strukture ili funkcije organizma koja traje kraće
ili duže vremena (nesposobnost ili trajna nesposobnost – invaliditet). Stručnjaci prognoziraju u
budućnosti blag porast nesposobnosti i invaliditeta, iz više razloga: produžavanje dužine života,
povećavanje broja dece sa hroničnim i neizlečivim bolestima (preživljavaju zahvaljujući
savremenim sredstvima), veći rizik i sve češća pojava povreda na radu, u kući, školi,
saobraćaju..., bolja dijagnostika, praćenje i registrovanje slučajeva nesposobnosti. Pod pojmom
''nedostatak'' podrazumeva se svaki gubitak ili abnormalnost neke psihičke, fizičke ili anatomske
strukture ili funkcije. Nesposobnost (invalidnost) podrazumeva svako ograničenje ili
nemogućnost obavljanja neke aktivnosti na način ili u granicama koje se smatraju normalnim za
ljudsko biće. Hendikepiranost je rezultat zdravstvenog, industirjskog, saobraćajnog i kliničkog
traumatizma. Karakteristična je za razvijene zemlje. Pored zdravstvenih posledica za individuu,
hendikepiranost ima i druge socio-ekonomske posledice (povećanje zdravstvenih troškova i
troškova socijalne zaštite). Ovi troškovi stalno rastu. Zato je potrebna prevencija
hendikepiranosti, kroz prevenciju traumatizma, rano otkrivanje i dijagnostika, rehabilitacija
(medicinska, socijalna, ...), edukacija za samozaštitu, obezbeđivanje pomagala i drugih tehničkih
sredstava, postojanje specijalnog obrazovanja, postojanje društvenih službi za davanje saveta,
pomoći, stvaranje što boljih uslova svakodnevnog života za hendikepirane.

20.Zdravstvena zaštita školske dece i mladih

Zdravstvena zaštita školskog deteta u najširem smislu podrazumeva praćenje razvoja ponašanja i
intelektualnih sposobnosti i praćenje stanja uhranjenosti (gojaznosti i pothranjenosti).
Odgovornost za dete sada zajednički snose roditelj i škola u kojoj se odvija proces sekundarne
socijalizacije. Oni prate rast i razvoj deteta. Sistematskim pregledima u 1., 3., 5. i 7. razredu
osnovne, i 1. i 3. razredu srednje škole rano se otkrivaju problemi u razvoju koji zahtevaju
posebnu pažnju zdravstvene službe. Rastenje i sazrevanje je ponekad bolan proces, pa se
psihološki problemi koji se javljaju u tom uzrastu ne smeju zanemarivati. Morali bi se na vreme
uočavati kako bi se osetljivoj deci pružila adekvatna stručna pomoć. Mora se, takođe, prihvatiti
da je zlostavljanje (posebno seksualno) i zanemarivanje dece mnogo češće nego što su to
tradicionalna i patrijarhalno uređena društva spremna da priznaju. Ova pojava je dovela do
organizovanja različitih programa koji nastoje da prepoznaju ove događaje i da pomognu deci,
žrtvama nasilja. Mnoge škole uključuju u svoje redovne aktivnosti diskusione grupe sa
roditeljima, decom i školskim osobljem, gde se razgovorom i ukazivanjem na ovu pojavu nastoji
da se one blagovremeno otkriju i takvoj deci pomogne. Pušenje, narkomanija i alkoholizam su
zajedno sa rizičnim seksualnim ponašanjem, najdramatičnija obeležja rizičnog profila mladih
adolescenata. Zdravstveno vaspitanje u ovom uzrastu sprovodi se organizovano i sistematskim
radom, a namenjeno je zaštiti i očuvanju njihovog zdravlja, motivaciji i sticanju znanja i veština
za zdrave stilove života. Poseban značaj u okviru ovih aktivnosti imaju programi SZO, kao što su
''Zdrava škola'' i ''SINDI program''. Zdravstvena zaštita studenata u velikoj meri pripada
zdravstvenoj zaštiti odraslih osoba, iako se razlikuje po nekim osobenostima. Pored ocene stanja
uhranjenosti, merenja krvnog pritiska, stanja organa čula (vida i sluha) i provere kompletnosti
vakcinacije, zaštita i unapređenje reproduktivnog zdravlja sa sprečavanjem neželjenih trudnoća i
seksualno prenosivih bolesti su verovatno njeni važniji aspekti. Sistematski pregledi su prema
programu predviđeni u 1. i 3. godini studija. Mere za saniranje otkrivenih poremećaja zdravlja
podrazumevaju odgovarajuće terapijske i rehabilitacione postupke, a preduzimaju se nakon
otkrivanja uz obavezu kontinuiranog praćenja postignutih efekata.

21.Merenje/procena zdravstvenog stanja stanovništva – cilj, predmet, pokazatelji

Razvoj metodologije merenja zdravstvenog stanja se odvijao u nekoliko faza. U prvoj fazi su
dominirale zarazne bolesti i masovno umiranje od njih pa su se kao pokazatelji zdravstvenog
stanja stanovništva koristili pokazatelji smrtnosti (mortaliteta). U drugoj fazi je došlo do
rešavanja osnovnih sanitarnih problema i uspeha na polju imunizacije i vakcinacije pa ljudi više
nisu toliko umirali od zaraznih bolesti ali se povećao broj akutnih zaraza te se kao pokazatelji
zdravstvenog stanja stanovništva koriste pokazatelji oboljevanja (morbiditeta). Treću fazu
karakteriše bolje lečenje i kontrola svih zaraznih bolesti a i bolesti za koje nije bilo moguće
potpuno izlečenje su uz pomoć savremene terapije stavljene pod kontrolu i znatno je produžen
životni vek ljudi. Starenje populacije i bolesti sa kojima se živi i radi obeležavaju ovu fazu pa se
kao pokazatelji zdravstvenog stanja koriste dani invalidnosti i nesposobnosti i skale zdravlja. U
četvrtoj fazi se sve više obraća pažnja na stilove života i faktore rizika i počinju da se koriste
pokazatelji kvaliteta života tj. odrednice (determinante) zdravlja. Merenje/procena zdravstvenog
stanja stanovništva je složena procedura dobijanja slike zdravlja stanvoništva korišćenjem
indikatora. Ciljevi procene zdravstvenog stanja stanovništva su unapređenje zdravstvenog stanja
stanovništva, identifikovanje prioritetnih zdravstvenih problema, praćenje promena zdravstvenog
stanja tokom vremena, uočavanje razlika između različitih teritorija ili uočavanje razlika između
različitih teritorija ili populacionih grupa, preispitivanje zdravstvene politike, strategija i
tehnologija i unapredenje menadžmenta u zdravstvu. Indikatori su varijable koje pomažu da se
mere promene direktno ili indirektno. Indikatori nisu sinonimi sa ciljevima, već su mere obima u
kome su predviđeni ciljevi dostignuti. U praksi, indikatori su najčešće indirektne i/ili delimične
(parcijalne) mere kompleksnih situacija koje su suviše složene da bi se mogle meriti posredno.
Osobine indikatora za merenje zdravstvenog stanja su: validnost – da meri samo ono što se
pretpostavlja da meri; objektivnost – rezultat merenja bi trebalo da bude isti ako merenje vrše
različiti ljudi u istim ili različitim okolnostima; senzitivnost – trebalo bi da bude osetljiv na
promene situacije; specifičnost – da reflektuje promene samo situacije na koju se odnosi.
Indikatori mogu predstavljati situcaiju koja se meri kvalitatvino tj. kao nominalnu skalu (postoji-
ne postoji) i ordinalnu skalu (gradiranje) ili kvantitativno, relativnim brojevima (proporcije,
stope, indeksi). Proporcije su pokazatelji strukture ili pokazatelji učešća. Označavaju odnos dela
(delova) prema celini. Postotak, procenat: % = deo/ceo x 100. Promil: %o = deo/ceo x 1000.
Pokazatelji koji se izražavaju kao proporcije su: struktura po polu, godinama starosti, školskoj
spremi, struktura mortaliteta, struktura morbiditeta. Stopa ili koeficijent označava učestalost
(frekvenciju) nekog događaja u okviru određene celokupnosti. Stopa = br.dogadaja/br.stanovnika
x koeficijent. Pokazatelji koji se izražavaju kao stope su stopa nataliteta i stopa mortaliteta.
Indeksi ili pokazatelji dinamike neke promene izražavaju promenu jedne veličine u odnosu na
neku drugu uzetu kao baznu (osnovnu). Indeksi mogu biti bazni i lančani. Uglavnom se koriste u
ekonomiji za predstavljanje dinamike promene cena na malo (inflacije), dohotka, ili nekih drugih
pokazatelja. Indeksi zdravlja su zbirne mere koje sumiraju podatke dveju ili više komponenata
kako bi se uključili svi prepoznati aspekti zdravlja u jedan (obično numerički) pokazatelj.
Koncept zbirne mere zdravlja stanovništva se odnosi na to da zbirna mera zdravlja stanovništva
kombinuje mortalitetne i morbiditetne podatke i prezentuje zdravlje stanovništva upotrebom
jednog broja.
22.Izvori podataka za merenje zdravstvenog stanja stanovništva

Zdravstveni indikatori ili pokazatelji su osnovni instrumenti pomoću kojih se procenjuje stanje
zdravlja stanovništva. Kao relativni brojevi izračunavaju se iz podataka, kao skupa numeričkih
vrednosti o svemu što se odnosi na zdravlje. Podaci koji se odnose na zdravlje i zdravstvenu
zaštitu prikupljaju se iz brojnih izvora. Neki od njih se dobijaju organizovanim periodičnim
(rutinskim) prikupljanjem i publikovanjem i odnose se na celokupnu populaciju ili populacione
grupe, dok se drugi prikupljaju ad hoc, već prema potrebi, putem posebno organizovanih
istraživanja za posebne svrhe i na uzorku (reprezentativnom) populacije. Kvalitet ovih potonjih
se u velikoj meri razlikuje, posebno njihova validnost i pouzdanost, što zahteva posebnu pažljivu
evaluaciju pre njihove upotrebe. Uobičajeni izvori podataka za merenje zdravstvenog stanja
obuhvataju: matične knjige kao registre vitalnih događaja u populaciji iz kojih se dobijaju podaci
o rađanju, umiranju, sklapanju braka, razvodu braka i usvojenjima; popise stanovništva i stanova,
koji pre svega obezbeđuju podatke o ukupnom broju stanovnika i distribuciju po polu i uzrastnim
grupama kao denominatore (imenioce) za izračunavanje većine pokazatelja zdravstvenog stanja;
rutinsku zdravstvenu statistiku sa podacima o korišćenju, efikasnosti, kvalitetu rada zdravstvene
službe i utrošenim sredstvima za njen rad; registre bolesti, koji se formiraju za oboljenja
socijalno-medicinskog značaja, odnosno hronična masovna nezarazna oboljenja u populaciji;
epidemiološki nadzor kao aktivnost koja vodi ka sakupljanju korisnih informacija o endemskim
bolestima ili onima koje podležu posebnoj kontroli preko programa obavezne imunizacije;
ispitivanja zdravlja u populaciji putem intervjua ili upitnika na nacionalnom nivou koja se koriste
za dobijanje informacija o zdravstvenim potrebama stanovnika; druge izvore podataka kojima se
obezbeđuju podaci društvene statistike za procenu zdravstvenog stanja.

23.Pokazatelji za merenje zdravstvenog stanja

Grupe pokazatelja za procenu zdravstvenog stanja prema SZO su: pokazatelji zdravstvene
politike koju zemlja vodi; socijalno-ekonomski pokazatelji povezani sa zdravljem; pokazatelji
obezbeđenosti stanovništva zdravstvenom zaštitom; uži pokazatelji zdravstvenog stanja. Uži
pokazatelji zdravstvenog stanja su indikatori negativnog i indikatori pozitivnog zdravlja.
Indikatori negativnog zdravlja su: stopa smrtnosti odojčadi, stopa smrtnosti dece ispod 5 godina
starosti, stopa (odnos) maternalnog mortaliteta, očekivano trajanje života na rođenju i za druga
godišta, stope mortaliteta specifične za određena godišta, struktura mortaliteta. Stope mortaliteta
- opšta stopa mortaliteta je broj umrlih na 1000 stanovnika jedne teritorije u određenom
vremenskom periodu (najčešće za godinu dana): broj umrih/broj stanovnika x 1000. Nije dobar
pokazatelj zdravstvenog stanja i ukazuje samo na starost, mora se standardizovati (eliminisati
efekat starosti). Specifične stope smrtnosti su: prema starosti, prema polu, prema obrazovanju,
prema zanimanju, prema uzroku smrti. Izuzetno dobri pokazatelji zdravstvenog stanja u
nerazvijenim sredinama, posebno stope specifične za određenu starost ili prema uzrocima smrti.
Mortalitet odojčadi - osnovni termini - mrtvorođeni fetus – plod kod koga je smrt nastupila pre
potpunog odvajanja ili vađenja iz tela majke, nezavisno od dužine trajanja života; živorodenje –
plod koji posle potpunog odvajanja iz tela majke diše ili pokazuje bilo koji drugi znak života,
nezavisno od dužine trajanja trudnoće bez obzira da li je pupčana vrpca presečena ili placenta
izbačena; perinatalni period – počinje sa 22. navršenom nedeljom, odnosno 154. navršenim
danom gestacione starosti, a završava se sedmog navršenog dana posle porođaja; neonatalni
period – počinje sa rođenjem i završava se sa 28. navršenim danom života, rani neonatalni period
(0 – 6 dana), kasni neonatalni period (6 – 28 dana); odojče – dete od rođenja do navršene prve
godine života. Stopa mortaliteta odojčadi: broj umrle odojčadi/broj živorođene dece x 1000.
Stopa mortaliteta dece ispod 5 godina starosti: broj dece ispod 5 godina starosti/broj živorođene
dece x 1000. Svrha zdravstvenih indikatora leži u tome što javnozdravstvene politike imaju za
cilj unapređenje zdravlja građana, zdravstvene politike moraju biti zasnovane i evaluirane
pomoću tačnih, odgovarajućih i komparabilnih podataka, zajedničko pitanje svih EU zemalja.
Glavne grupe zdravstvenih indikatora su: demografska i socijalno ekonomska situacija,
zdravstveno stanje, determinante zdravlja, zdravstvene intervencije - zdravstvene usluge,
zdravstvene intervencije - promocija zdravlja. Demografski i socioekonomski indikatori su:
stanovništvo prema polu/uzrastu, stopa nataliteta, uzrasna distribucija majki, stopa fertiliteta,
indikatori o obrazovanju i zaposlenju, siromaštvo, projekcije stanovništva. Indikatori
zdravstvenog stanja su: očekivano trajanje života, smrtnost odojčadi, perinatalna smrtnost,
standardizovane stope smrtnosti, incidencija karcinoma, HIV prevalencija, povrede, specifične
incidencije, prevalencije hroničnih bolesti, opaženo i funkcionalno zdravlje, zdravstvena
očekivanja. Indikatori koji predstavljaju determinante zdravlja su: lični i biološki faktori,
zdravstveno ponašanje (prevalencija pušaca, ukupno konzumiranje alkohola, konzumiranje/
dostupnost voća i povrća), životni i radni uslovi (fizička sredina, radna sredina, socijalna i
kulturalna sredina). Indikatori koji predstavljaju zdravstvene intervencije (zdravstvene usluge i
promocija zdravlja) su: resursi zdravstvene zaštite, korišćenje zdravstvene zaštite, zdravstveni
troškovi i finansiranje, kvalitet zdravstvene zaštite/performanse, promocija zdravlja, politike u
oblasti zaštite stanovništva od izloženosti duvanskom dimu, politike za zdravu ishranu, politike i
prakse za zdrave stilove života, integrisani programi u okruženju, uključujući radna mesta, škole,
bolnice.

24.Sistem zdravstvene zaštite – definicija, funkcije i ciljevi

Sistem obuhvata ukupnost ili kompleksnost elemenata ili pojedinačnih delova. On poseduje
strukturu, realizuje funkciju(e) i predaje informacije ili ih prerađuje. Pod sistemom
podrazumevamo skup međusobno povezanih elemenata koji zajedno dovode do dostizanja
ciljeva u sredini u kojoj sistem egzistira. Osnovna podela sistema je na “tvrde” (mehaničke) i
“meke” (društvene). Osnovne karakteristike društvenih sistema jesu da su oni: dinamički (u
stalnom kretanju), stohastički (po ponašanju), složeni (po strukturi), i hijerarhijski (po
organizaciji). Svaki posmatrani sistem je uvek deo nekog većeg sistema koji je onda sistem višeg
reda – složeni sistem, a posmatrani sistem ima status njegovog podsistema. Koncept
zdravstvenog sistema se različito shvata i razume. Termini kao što su: zdravstvena
služba/zdravstvena delatnost (health service – public and private), sistem zdravstvene zaštite
(health care system), zdravstveni sistem (health system), zdravstveni sektor (health sector) i
zdravstvo, često se koriste naizmenično što vodi ka konfuziji. Ali, u pitanju je mnogo više od
lingvističke konfuzije pošto su u pitanju uloge, institucionalna odgovornost, resursi i moć.
Zdravstveni sektor i zdravstveni sistem obuhvataju sve ono što je povezano sa zdravljem počev
od obrazovanja do poljoprivrede i urbanog života. Sistem zdravstvene zaštite je koncept koji
obuhvata finansiranje, regulativu, resurse i usluge u zdravstvu. Zdravstvena služba (javna,
privatna) je ''industrija'' koja obezbeđuje zdravstvene usluge (javne, privatne). Zdravstveni
sistemi su pod stalnim pritiskom očekivanja javnosti, socijalno-demografskih promena, od
kurativne medicine do medicine blagostanja, promena u modelima bolesti i faktorima rizika,
promena u naučnim saznanjima, globalizacije sistema zdravstvene zaštite, pritisaka na
finansijsku održivost sistema, participacije, transparentnosti, širenja svesti o potrebi donošenja
odluka zasnovanih na dokazima. Konceptualni okvir zdravstvenog sistema prema SZO vodi
preko funkcija i performansi sistema koje podrazumevaju ulaganja u gazdovanje/upravaljanje,
kreiranje resursa, obezbeđivanje zdravstvenih usluga i finansiranje do ciljeva i ishoda sistema
koji se ogledaju u nivou zdravlja i pravednosti u zdravlju, odgovornosti za očekivanja ljudi,
finansijskoj zaštiti prihoda i efikasnosti sistema. Sistem zdravstvene zaštite obuhvata
zdravstvenu infrastrukturu koja obezbeđuje spektar programa i usluga i pruža zdravstvenu zaštitu
pojedincima, porodicama i zajednici. (SZO definicija) Svrha sistema zdravstvene zaštite je
očuvanje i unapređenje zdravlja ljudi obezbeđivanjem zdravstvenih usluga stanovništvu kako
moderne, tako i tradicionalne medicine na efikasan način, a koje su u isto vreme dostupne i
prihvatljive ljudima. Postoji više načina upravljanja zdravstvenim sistemom. Prema načinu
upravljanja zdravstveni sistemi mogu biti decentralizovani (slobodno tržište i kompeticija, USA),
prema blagostanju orijentisani sistemi (Zapadna Evropa), centralizovani i birokratizovani
(Centralna i Istočna Evropa). Resursi u zdravstvenom sistemu mogu biti: ljudski resursi
(kadrovi) - lekari, stomatolozi, farmaceuti, medicinske sestre, tehničari i saradnici; ustanove -
zgrade, oprema; sredstva - lekovi, sanitetski materijal. Pravična alokacija dostupnih resursa
(raspodela sredstava), geografski (razvijena/nerazvijena područja i ruralna/urbana područja) i
među socijalnim slojevima (bogati/siromašni) mora se dostići. Ključne reči za pravednu (fer)
alokaciju resursa su: pravednost/pravičnost i jednakost. Važni aspekti koji se tiču kadrova u
sistemu zdravstvene zaštite su odgovarajuće obrazovanje i obuka i obezbeđenost stanovništva
zdravstvenim radnicima. Važno pitanje sa kojim se suočavaju sve zemlje je - koliko lekara,
sestara i saradnika obrazovati i obučavati za postojeći sistem zdravstvene zaštite. Organizacija i
administriranje sistema zdravstvene zaštite bazirana na zdravstvenoj zaštiti zasnovanoj na
dokazima podrazumeva formulisanje zdravstvene politike, planiranje i uspostavljanje prioriteta
za dostizanje ciljeva i postizanje “vrednosti za novac” koji je na raspolaganju (efektivnost,
efikasnost). Sadašnje promene u organizacionim vrednostima zdravstvenih sistema su: vrednosti
koje opadaju - organizaciona rigidnost, kultura hijerarhijske organizacije, reaktivan menadžment
ljudskim resursima, arbitriranje kao izraz moći, paternalizam, neprozirnost/zatvorenost; i
vrednosti koje rastu – fleksibilnost, profesionalne i naučne zajednice i mreže, menadžment
talentima, menadžment informacijama, kultura evaluacije, medicina i zdravstvena zaštita
zasnovane na dokazima, participacija, transparentnost/otvorenost.

25.Finansiranje sistema zdravstvene zaštite – izvori finansiranja i načini plaćanja

Izvori finansiranja sistema zdravstvene zaštite su: državni budžet – opšti i specifični porezi; fond
osiguranja - obavezno zdravstveno osiguranje (doprinosi) i dobrovoljno/privatno osiguranje
(premije osiguranja); plaćanje iz džepa - participacija (lično učešće u troškovima), puna cena
usluge (privatna praksa); donacije, dobrovoljni prilozi. Troškovi za zdravstvenu zaštitu se
razlikuju od zemlje do zemlje u zavisnosti od njene razvijenosti. Mere se po izdavanju
materijalnih sredstava za zdravstvo po glavi (per capita) stanovnika ili prema procentu od
ukupnog nacionalnog dohotka. Razlike su velike (oko 10% razvijene zemlje, 3-4% nerazvijene).
Zdravstveni sistemi se mogu klasifikovati prema različitim kriterijumima: ekonomskim
(nacionalni dohodak per capita), društveno-političkim (ideologija, norme, vrednosni sistem),
administrativnoj strukturi - državna/privatizovana, centralizovana/decentralizovana,
monistička/pluralistička. Kriterijumi za podelu sistema zdravstvene zaštite po OECD-u su:
obuhvat stanovništva zdravstvenom zaštitom i prava iz zdravstvene zaštite, izvori finansiranja
zdravstvenih sistema, vlasništvo nad zgradama i opremom u zdravstvu. Pet osnovnih prototipova
zdravstvenih sistema – sa istorijske tačke gledišta su: Bizmarkov model (1883) osnovnog
socijalnog (zdravstvenog) osiguranja; Semaškov model (1918) nacionalnog zdravstvenog
sistema u centralizovano-planskim ekonomijama; Beveridžov model (1948) nacionalnog
zdravstvenog sistema u tržišnim ekonomijama; dobrovoljno/privatno tržišno orijentisan model
osiguranja (šezdesetih i sedamdesetih); obavezno otvaranje medicinskih/zdravstvenih štednih
računa (Singapur 1984). Nacionalna zdravstvena služba (National Health Service - NHS)
“Beveridžov model”: potpun obuhvat stanovništva (100%) zdravstvenom zaštitom i slobodan
pristup zdravstvenim uslugama. Sistem zdravstvene zaštite finansiran iz državnog budžeta
(poreza). Dominantno državno vlasništvo nad zgradama i opremom u zdravstvu. Zemlje:
Engleska (1948), Irska, Kanada, Skandinavske zemlje - zemlje blagostanja, mediteranske zemlje
- Portugalija, Španija, Italija i Grčka. “Semaško model” (Bivše socijalističke zemlje), sistem
koga više nema: potpun obuhvat stanovništva zdravstvenom zaštitom (lošeg kvaliteta).
Finansiranje zdravstvene zaštite iz budžeta (centralno planiranje i upravljanje). Samo državno
vlasništvo (bez privatnog i bez društvenog). Sistem obaveznog socijalnog (zdravstvenog)
osiguranja, “Bizmarkov model”: obuhvat 60 – 80% stanovništva obaveznim osiguranjem sa
paketom/”korpom” osnovnih prava iz osiguranja. Finansiranje sistema zdravstvene zaštite iz
fonda osiguranja koji se formira iz doprinosa koji plaćaju zaposleni i njihovi poslodavci.
Dominantno društveno/državno vlasništvo nad zgradama i opremom u zdravstvu. Zemlje:
Nemačka, Holandija, Francuska, Belgija, Austrija... Sistem privatnog zdravstvenog osiguranja,
Model “suverenog/nezavisnog korisnika”: mali obuhvat stanovništva zdravstvenim osiguranjem
sa velikim brojem neosiguranih stanovnika. Finansiranje iz fondova privatnog osiguranja koji
se formiraju iz premija osiguranja. Dominantno privatno vlasništvo nad zgradama i opremom u
zdravstvu. “Divlji zapad” model. Zemlje: USA, Švajcarska, Turska. Medicinski/zdravstveni
štedni računi: medicinski/zdravstveni štedni računi se mogu definisati kao dobrovoljni (SAD,
Južna Afrika) ili obavezni (Singapur, Kina) personalni računi koji se mogu koristiti samo za
troškove zdravstvene zaštite i služe da omoguće lakše podnošenje finansijskog tereta bolesti
tokom vremena. Oni ne raspodeljuju rizik među štedišama tako da oni nisu zaštićeni od
katastrofičnih troškova. Da bi se donekle rešio ovaj problem, primenjen je dobrovoljni (Singapur
1990), ili obavezni katastrofični plan osiguranja sa visokom participacijom kako bi se stvorio
zajednički fond za velike rizike – vrlo skupe zdravstvene usluge. Evropski sistemi zdravstvene
zaštite su se menjali tokom vremena i prolazili kroz razne faze razvoja. Prvi period (1960-1980) -
dostizanje potpunog obuhvata zdravstvenom zaštitom i obezbeđivanje sveobuhvatnog paketa
zdravstvenih usluga; drugi period (1980-2000) - kontrola i zadržavanje rasta troškova – usmeren
na tehničku efikasnost = raditi jeftinije i, unapređenje kvaliteta = raditi bolje; treći period
(2000+) - efikasnost i odgovornost – obezbeđivanje vrednosti za uloženi novac i zdravstvene
usluge i zdravstvena politika zasnovani na dokazima = raditi prave stvari na pravi način.
Međutim, trebalo bi naglasiti da je treći period još uvek na prelazu od retoričke faze ka fazi
aktivnosti i realizacije. Karakteristike evropskih zdravstvenih sistema koje su harmonizovane su
registracija lekova, GMP – dobra proizvođačka praksa, dostupnost zdravstvene zaštite
(delimično), medicinska obuka i dostupnost zdravstvene zaštite (delimično) dok one koje nisu
harmonizovane su finansiranje sistema zdravstvene zaštite, dostupnost zdravstvene zaštite
(delimično), cene zdravstvenih usluga i osnovni paket zdravstvenih usluga. “Savršeni sistem
zdravstvene zaštite je kao savršeno zdravlje – težnja kojoj stremimo ali koju je nemoguće
dostići.” (Bodenhaimer, 2002)

26.Organizacija zdravstvene zaštite po nivoima

Zdravstvena zaštita predstavlja kombinaciju lične i kolektivne odgovornosti za zdravlje, javne

(državne) odgovornosti za obezbedenje javno-zdravstvenih funkcija, čitavog spektra aktivnosti
za obezbeđenje drugih mera, koje uključuju sa jedne strane državni i privatni sektor, a sa druge
dobrotvorne i humanitarne organizacije za preduzimanje akcija u zajednici. U tom složenom
sistemu izdvajaju se komponente kao što su resursi (kadrovski i materijalni), finansiranje,
organizacija, administracija, upravljanje i pružanje zdravstvenih usluga. Ne postoji nijedan
najbolji mogući ili neki opšte preporučivani način za organizovanje zdravstvene zaštite i
zdravstvene službe. Otuda i postoje vrlo velike razlike među zemljama kada se radi o ciljevima,
strukturi, organizovanju, finansiranju i drugim karakteristikama. Razlike su rezultat istorijskih,
sociokulturnih, ekonomskih, političkih i drugih faktora. Bez obzira na sve postojeće razlike,
postoje neke zajedničke karakteristike, određeni najmanji zajednički sadržalac, koji se može
prepoznati u svim organizovanim zdravstvenim sistemima i koji je osnov njihove dalje gradnje.
Podela na nivoe zaštite sačinjena je na osnovu veličine populacije koju pojedini nivo obezbeđuje,
zatim na osnovu karakteristike oboljenja i stanja kojima se pojedini nivoi bave, kao i na osnovu
nekih organizacionih karakteristika. Najčešće se govori o četiri nivoa zaštite, od kojih je prvi,
neprofesionalni, ili nivo laičke zaštite, a ostali predstavljaju nivoe profesionalne zaštite.
Samozaštita je neprofesionalni, laički nivo zaštite i ostvaruje se u porodici. Populaciona grupa
obuhvaćena tim oblikom zaštite najčešće iznosi od 1 do 2, a maksimalno 10 osoba. Na ovom
nivou obezbeđuju se mere za očuvanje i unapređenje zdravlja, prevenciju oboljenja,
samodijagnozu, samolečenje i samomedikaciju, kao i socijalna podrška i nega obolelim i slabim
članovima porodice. Primarna zaštita, kao prvi, profesionalni nivo zaštite bio je u početku
shvaćen kao medicina prvog kontakta ili primarna medicinska zaštita, odnosno zaštita koja se
pruža pacijentu od strane kvalifikovanog zdravstvenog radnika (lekara ili sestre) kada se pacijent
prvi put javi sa simptomima ili znacima oboljenja. Koncept je kasnije evoluirao u pravcu
primarnog, profesionalnog nivoa zaštite koji uključuje lekara i članove njegovog tima. Tim je
različit, u različitim sredinama i obuhvata pored lekara, medicinsku sestru, babicu, patronažnu
sestru, socijalnog radnika, negde čak i fizioterapeuta. Administrativna (teritorijalna) jednica u
kojoj se ova zaštita pruža jeste lokalna zajednica, a populaciona grupa za koju se zaštita
obezbeđuje ide od 2000 osoba na jednog lekara i njegov tim, do 10000-50000 na jednu jedinicu
primarne zdravstvene zaštite (zdravstvena stanica, grupna praksa, dom zdravlja). Sekundarna
zaštita definiše se kao nivo zaštite koji se obezbeđuje kroz specijalističku službu, ili nivo zaštite
gde je potrebna specijalizovana pažnja za kompleksnija stanja od onih koje može rešiti lekar
opšte prakse na primarnom nivou. Specijalisti koji rade na ovom nivou su takozvani »opšti
specijalisti« i to su opšti hirurzi, internisti, ginekolozi, psihijatri, koji pružaju zaštitu u tzv.
opštim bolnicama. Administrativna jedinica za pružanje ove zaštite je okrug ili srez, a veličina
populacije se kreće od 100000 do 500000 stanovnika. Tercijarna zaštita definiše se kao visoko
specijalizovan ilil subspecijalistički nivo i uključuje visoko specijalizovane usluge koje se ili
mogu pružati samo u specijalizovanim i za posebne svrhe osnivanim institucijama ili zahtevaju
subspecijalističke kadrove kao što su plastični hirurzi, neurohirurzi, kardiohirurzi i drugi.
Specijalizovane institucije koje pružaju ovu zaštitu su istovremeno i škole za zdravstvene
kadrove (kao što su univerzitetske bolnice, klinike i slično). Administrativna jedinica za pružanje
ove zaštite je region a veličina populacije je od 500.000 do 5 miliona.

27.Zdravstvene ustanove

Pružanje zdravstvenih usluga je zadatak zdravstvene službe, koja se definiše kao: »permanentan i
širom zemlje raspoređen sistem uspostavljenih institucija koje imaju višestruke ciljeve, među
kojima su zadovoljavanje različitih zahteva i potreba stanovništva kao i obezbeđenje zdravstvene
zaštite za pojedinca i zajednicu. Zdravstvena služba pruža širok spektar kako preventivnih tako i
kurativnih usluga«. Vanbolničke ustanove pružaju usluge kod urgentnih, po život opasnih stanja,
kod akutnih bolesti koje traže hitnu intervenciju kao i kod hroničnih, gde je potrebno praćenje i
kontrola. Postoji širok dijapazon organizacionih oblika vanbolničke zaštite u svetu. Njihov
razvoj je rezultat zahteva da se rasterete bolnice i ostvari - lečenje u jeftinijim uslovima.
Ambulantno- poliklinička odeljenja bolnica su bila prve vanbolničke institucije koje su opisane i
koje su se zadržale i do danas. Hitna ili urgentna služba, pruža usluge akutno obolelim ili
povređenim pacijentima. Ova služba koristi se takođe i kao jednostavan ulazak u bolnicu (bez
uputa) čak za stanja koja nisu hitna. Istraživanja pokazuju da je svega 5% slučajeva koji su
koristili hitan prijem zaista i bili hitni slučajevi, 45% bilo je urgentno, a 50% ni jedno ni drugo .
Neke bolnice pružaju i tzv. hitnu pomoć na mestu nesreće. U našoj zemlji to je zadatak posebno
organizovane službe hitne pomoći, osim u masovnim katastrofama, kada bolnice formiraju
posebne ekipe za izlazak na teren. Poliklinička ili ambulantna služba, koja prati bolesnika posle
hospitalizacije u bolnici, ali može biti takođe i referalni nivo sa primarne zaštite, kada
obezbeđuje pregled i dijagnostiku i donosi odluku o potrebi prijema u bolnicu. Ovakav oblik
zaštite veoma je razvijen u našoj zemlji. Tako je recimo, Poliklinika Kliničkog centra Srbije
referalni nivo, kako za PZZ tako i za specijalističke službe u domovina zdravlja, čak i u opštim
bolnicama. Posebno mesto među vanbolničkim ustanovama pripada institucijama ili
organizacionim oblicima rada koji su od osnivanja namenjeni primarnom kontaktu pacijenta sa
profesionalnim zdravstvenim sistemom i nazivaju se institucijama primarne zaštite. »U svom
originalnom i najužem smislu primarna zaštita podrazumeva zastitu prvog kontakta, mesto gde
pacijent sreće zdravstvenog radnika. To je mesto gde se tretiraju svakodnevni problemi i
preduzimaju preventivne mere«. To je »ona prva linija zaštite, koja nije ograničena na pacijenta
sa specifičnom bolešću ili specifične dobne grupe. To je polje zaštite gde pacijenti ostvaruju prve
kontakte sa doktorom i imaju direktan pristup ka njemu«. Institucije primarne zaštite su, dakle,
nivo zaštite na kome se, u različitim sredinama, odvijaju različite aktivnosti između zdravstvenog
sistema i pojedinca i zajednice. Organizacioni oblici institucija PZZ podrazumevaju bilo grupnu
(zdravsteni centri, domovi zdravlja, grupna praksa) bilo individualnu praksu. Mesto pružanja
zdravstvene zaštite tog tipa je ordinacija, kuća obolelog, škola, radno mesto. Glavnu kadrovsku
komponentu ovog nivoa zaštite čini lekar opšte medicine, koji bi trebalo da bude porodični lekar.
Aktivnosti koje slede nakon konferencije u Alma Ati, predstavljaju ozbiljne i sistematske
pokušaje da lekar opšte medicine pruža zdravstvenu zaštitu stanovništvu, bez obzira na godine
starosti, dijagnostičke entitete, sisteme organa, bez obzira na kategorije stanovništva. Zadaci
doma zdravlja su da prati i proučava zdravstveno stanje stanovništva, higijenske prilike i uslove
života stanovništva, sprovodi mere za zdravstvenu zaštitu žena, trudnica, odojčadi, predškolske
dece, omladine, radnika, sprovodi mere na sprečavanju, suzbijanju, ranom otkrivanju i lečenju
zaraznih i drugih masovnih oboljenja i povreda, obavlja patronažnu službu, organizuje i radi na
zdravstvenom vaspitanju, leči i sprovodi rehabilitaciju obolelih i povređenih u ustanovi i stanu
bolesnika, sprovodi mere u cilju sprečavanja oboljenja usta i zuba i vrši lečenje i obavlja
dezinfekciju i dezinsekciju. Organizovana nega i lečenje teških bolesnika vrlo rano su prepoznati
kao fundamentalna potreba života u zajednici. Tako bolnica, jedan od najstarijih oblika
institucionalne zdravstene zaštite, vodi poreklo još iz vremena Bude. U trećem veku pre nove
ere, za vreme vladavine imperatora Asoke u Indiji i na Cejlonu, prvi put se pominju ustanove
namenjene smeštaju i lečenju obolelih. Na evropskom kontinentu, preteče bolnica se formiraju
prvo u hramovima antičke Grčke (Asklepijevi hramovi) i kasnije Rima, a zatim, sa razvojem i
dominacijom hrišćanstva, u crkvama i manastirima ili uz njih. Za razliku od Jevreja koji su
isticali dužnost porodice u obezbeđivanju pomoći obolelim i hendikepiranim članovima,
hrišćanska religija je ovu dužnost proširila na celu zajednicu. Bolnice su predstavljale ili delove
crkvi ili su se gradile u njihovoj neposrednoj blizini, a kontrolisao ih je i njima upravljao crkveni
kler. One su, izmedju ostalog, u tom periodu poslužile širenju i integrisanju crkve u svakodnevni
život ljudi. Većina evropskih naziva za bolnice i potiče od latinske reči hospitium (gostoljublje,
gostinstvo, gošćenje) kojom su se nazivale sobe za goste, a u kojima su po crkvama i
manastirima smeštani oboleli putnici namernici, ali i sami sveštenici i kaluđeri. U našem jeziku,
naziv bolnica potiče od slovenskog korena bol, i prvi put se spominje u Hilandarskom tipiku
Svetog Save iz XIII veka. Ovim tipikom je uređeno osnivanje najstarije srpske bolnice, ubrzo po
izgradnji samog manastira Hilandar na Svetoj gori, 1191. godine. Posle ove, osnovane su i ostale
srednjevekovne srpske bolnice u Studenici, Mileševu, Dečanima i Ravanici. Bolnice, kakve mi
danas poznajemo, fenomen su dvadesetog veka, rođene iz istih socijalnih i kulturalnih fenomena
koji su stvorili modernu medicinu, modernog lekara i medicinsku sestru. Organizacija današnjih
bolnica se u velikoj meri razlikuje od grubih organizacionih formi koje su postojale u
prethodnom veku, tako da možemo reći da su to nove vrste organizacija sa novim
karakteristikama, ali i novim problemima koji odatle proističu. Mnogobrojni faktori, uključujući
i društveno-političke, ekonomske i tehnološke, dovode do razvoja organizacionih oblika koji su
zajednički za većinu postojećih bolnica, iako se te forme donekle modifikuju pod dejstvom
specifičnih uslova određene sredine, različitim političkim uticajima kao i faktorima svojstvenim
samim bolnicama. Ne postoji opšte prihvaćena, međunarodna definicija bolnice. Generalno, to su
ustanove koje služe za smeštaj, negu i lečenje bolesnika. Preciznije, Komitet eksperata SZO je
šezdesetih godina predložio ovu definiciju bolnice: »Bolnica je stacionarna ustanova koja
obezbeđuje kratkotrajnu i dugotrajnu medicinsku zaštitu sastavljenu od posmatranja,
dijagnostičkih, terapijskih i rehabilitacionih usluga pruženih osobama koje pate, ili se sumnja da
pate, od nekog oboljenja ili povrede, kao i usluga pruženih porodiljama i njihovoj
novorodjenčadi. Bolnice mogu, ali ne moraju obezbeđivati i ambulantne usluge svojim
pacijentima.« Prema vlasništvu, bolnice mogu biti: društvene - vlasnik je lokalna zajednica, i one
su u većini sistema zdravstvene zaštite najbrojnije; državne - država je vlasnik bolnica ili za
određena oboljenja ili populacione grupe i finansira njihov rad iz svog budžeta; karitativne -
osniva ih crkva ili različite filantropske organizacije; i privatne bolnice - osnivaju ih pojedinci ili
grupe ljudi. Prema veličini, bolnice mogu imati od desetak kreveta (minimalan broj za
zadovoljavanje standarda prema Američkom udruženju bolnica je šest postelja pa do preko
hiljadu, a kod nas minimum 10 postelja). Shodno ovom kriterijumu razlikuju se lokalne
(opštinske), intermedijarne i regionalne (nacionalne) bolnice. Dva su bitna razloga u razmatranju
značaja veličine bolnice. Prvo, veća bolnica može da obezbedi veći broj kompleksnih usluga
stanovništvu, i drugo, veličina bolnice je neposredno povezana sa troškovima bolnice. Veće
bolnice obezbeđuju širi spektar usluga svojim pacijentima, ali su im i ukupni troškovi poslovanja
veći. Razlike između velikih i malih bolnica su i u tome, što su ove druge, manje formalne
strukture, manje otuđene u komunikacijama i stoga uspešnije u lečenju pacijenata. Sa veličinom
bolnice raste broj osoba uključenih u procese upravljanja i kontrole, što se manifestuje većim
međusobnim otuđenjem i nezadovoljstvom zaposlenih u njima. Opšti karakter bolnice je izražen
većim brojem oboljenja koja u njoj mogu da se leče njenom dostupnošću pacijentima svih
uzrasnih grupa i širokim spektrom usluga koje ove bolnice obezbeđuju. Iako dužina bolničkog
lečenja nije element za klasifikaciju ovih bolnica, naglašava se da su one namenjene uglavnom
kratkotrajnoj hospitalizaciji, i da bi trebalo da obezbede najveći deo akutne bolničke zdravstvene
zaštite na određenoj teritoriji. To su uglavnom lokalne ili intermedijarne (međuopštinske)
bolnice. Do pre izvesnog vremena preporučivalo se da bi takve bolnice trebalo da imaju između
400 i 600 bolničkih postelja, međutim, danas je broj bolničkih postelja sve manje pouzdan
pokazatelj efikasnosti bolnice i njenog funkcionisanja, pošto se dužina bolničkog lečenja sve više
skraćuje, a raste broj invazivnih dijagnostičkih i terapijskih procedura koje se mogu sprovoditi u
dnevnoj bolnici. Neprofitne opšte bolnice, namenjene kratkotrajnoj hospitalizaciji pacijenata,
nose teret korišćenja bolnica u većni sistema zdravstvene zaštite u svetu obezbeđujući više od
polovine postelja i rešavajući oko dve trećine zahteva za bolničkim lečenjem, posebno u opštoj
hirurgiji, internoj medicini i akušerstvu. One takođe obezbeđuju i više od polovine vanbolničkih,
specijalističko-konsultativnih pregleda, pa se s pravom može reći da ove bolnice čine »kičmu«
svakog sistema zdravstvene zaštite. Za razliku od opštih, bolnice koje se specijalizuju za jednu
vrstu oboljenja ili jednu starosnu ili polnu grupu pacijenata, označavaju se kao specijalne,
ukazujući na predominantni tip usluga koje obezbeđuju stanovništvu. Preteče ovih ustanova bile
su prva samostalna porodilišta (najranije poznato je iz VIl veka u Aleksandriji), leprozorijumi,
bolnice za duševno obolele, tuberkulozu i venerične bolesti. Dečije bolnice su se razvile iz
specijalnih banjsko-klimatskih lečilišta za rehabilitaciju i tuberkuloznu decu. Danas je opšte
prihvaćeno mišljenje da bi velike specijalne bolnice trebalo graditi samo u univerzitetskim
centrima gde se obavlja dodiplomska i poslediplomska nastava iz medicine. Neophodno je istaći
da promena načina lečenja, odnosno stava društva prema načinu lečenja nekih bolesti dovodi do
potrebe za razvojem ovih specijalnih bolnica, ili do smanjenja njihovog broja. Ovaj trend je
naročito uočljiv na primeru specijalnih bolnica za lečenje tuberkuloze i psihičkih poremećaja, čiji
se broj smanjuje ili one u razvijenim zemaljama čak i nestaju, dok je istovremeno sve izraženija
potreba za povećanjem broja specijalnih bolnica za lečenje različitih oboljenja u starosti
(gerijatrijskih bolnica, za reumatologiju, za rehabilitaciju i drugih). Stacionarne zdravstvene
ustanove koje pored zdravstvene obavljaju obrazovnu i naučno istrazivačku delatnost i služe kao
nastavna baza medicinskim fakultetima i školama, u Zapadnoj Evropi i Americi nazivaju se
univerzitetskim bolnicama (teaching hospitals). U našem sistemu zdravstvene zaštite ove vrste
bolnica se zovu klinike, klinički centri ili kliničko-bolnički centri (od grčkog korena kline -
postelja, ležaj, krevet), i po spektru usluga koje pružaju pacijentima, mogu biti kako opšte, tako i
specijalne bolnice. Imajući u vidu realne ciljeve bolnica, koje nije teško artikulisati, a sastoje se u
obezbeđivanju stacionarnog lečenja i nege obolelim pacijentima, u analizi bolničke zdravstvene
službe uobičajeno se koriste dve grupe pokazatelja: pokazatelji stanja (strukture) koji se odnose
na mrežu, opremljenost i osoblje koje u njima radi i pokazatelji funkcionisanja (performanse)
koji se odnose na korišćenje, kvalitet i troškove rada ovih ustanova. Prema važećem Zakonu o
zdravstvenoj zaštiti delatnost zavoda za javno zdravlje obuhvata najmanje: socijalnu medicinu sa
organizacijom zdravstvene službe, zdravstveno vaspitanje, zdravstvenu statistiku, informatiku i
ekonomiku zdravstva; epidemiologiju sa mikrobiologijom, parazitologijom i virusologijom;
higijenu sa zaštitom životne sredine i dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju. Apoteka je
zdravstvena ustanova u kojoj se obezbeđuje snabdevanje stanovništva i zdravstvenog sistema
lekovima i drugim lekovitim sredstvima, priprema magistralnih lekova i galenskih preparata, kao
i informisanje stanovništva o njihovoj pravilnoj upotrebi. Postoje još i neke druge zdravstvene
ustanove kao što su zavodi, instituti, klinike, kliničko-bolnički centri, klinički centri, zdravstveni
centar.

28.Kvalitet u zdravstvenoj zaštiti

Razvoj kvaliteta zdravstvene zaštite odvijao se u nekoliko faza. Prvi talas promena je bio
podstaknut velikom energetskom krizom sedamdesetih, tzv. “naftna kriza”. Drugi talas –
početkom osamdesetih je izazvan oštrom konkurencijom japanskih firmi sa potpuno novom
poslovnom filozofijom. Treći talas koji je zahvatio svetsku ekonomiju je “tačerizam” koji je dao
novu dimenziju privatizaciji. Četvrti talas dostiže vrhunac devedesetih sa sistemom “totalnog
kvaliteta” koji podrazumeva proces promena u načinu i organizaciji rada, i u odnosima unutar
preduzeća i sa njegovom okolinom. Postoji više definicija kvaliteta. “Kvalitet nije samo čin, to je
navika.” (Aristotel) “Skup svih svojstava i karakteristika proizvoda ili usluga koji se odnose na
njihovu mogućnost da zadovolje utvrđene ili izražene potrebe korisnika.'' (ISO) “Kvalitet je
raditi prave stvari (efektivnost) na pravi način (efikasnost).” (ISO 9000) Vremenom su se
paralelno razvijala dva koncepta kvaliteta. Klinički koncept kvaliteta je pristup “odozdo naviše” i
počinje, a često se i završava među profesionalcima – zdravstvenim radnicima koji se smatraju
odgovornim za uspeh (dobar ishod) ali i za greške i propuste u radu. Akcenat u ovom pristupu je
u profesionalnom ispunjenju određenih zahteva kvaliteta, tj. na pridržavanju profesionalno
definisanih standarda. Industrijski koncept kvaliteta za razliku od kliničkog, nije individualno
orijentisan nego se bavi organiazcijom kao celinom. Baziran je na podršci lideru organizacije ali
uključuje i odgovornost i svakog pojedinog člana. Usmeren je na menadžersko organizacioni
pristup kvalitetu. Kvalitet zdravstvene zaštite se može definisati kao stepen podudarnosti sa
prihvaćenim principima i praksom (standardima); stepen spremnosti za zadovoljavanje ukupnih
pacijentovih potreba i stepen dostizanja željenih ishoda (rezultata) uz usaglašenost sa sredstvima
(resursima); “Kvalitet zdravstvene zaštite je stepen u kome zdravstvene usluge za pojedince i
stanovništvo povećavaju verovatnoću željenih ishoda po zdravlje u skladu sa sadašnjim
profesionalnim znanjem.“ (IOM, 1990) Florens Najtingejl je svojim radom postavila neke od
osnovnih principa u oblasti kvaliteta. Ona je tokom svoga rada skupila veliko iskustvo i znanje
na osnovu kojih je predložila neke standarde kvaliteta. Na osnovu svojih posmatranja i
istraživanja ona je uvela u sestrinsku praksu standarde kontrole infekcija koji su smanjili letalitet
vojnika u Krimskom ratu sa 42% na samo 2%. U svom radu “Beleške o sestrinstvu: šta je to a šta
nije?” (1859) Florens Najtingejl je navela eksplicitno standarde sestrinske nege i naglasila da su
to oni aspekti rada sestara koje bi one trebalo sistematski da nadgledaju/prate: buka i njena
kontrola oko bolesnika; kvalitet hrane i način njenog serviranja; vrsta bolničke postelje, madraca
i čaršava; pozicija bolničke postelje; svež vazduh i čistoća bolesničke sobe. Kvalitet zdravstvene
zaštite uključuje definisanje atributa zaštite i kriterijuma onoga što čini dobru zdravstvenu
zaštitu. Čine ga tri međusobno povezane komponente: tehnički aspekt zdravstvene zaštite,
interpersonalni akspekt zdravstvene zaštite i organizacioni aspekt zdravstvene zaštite. Dimenzije
kvaliteta zdravstvene zaštite su: efektivnost (delotvornost, uspešnost), efikasnost (isplativost),
dostupnost, pravednost, pravovremenost, prihvatljivost, usmerenost ka pacijentu i bezbednost.
Bezbednost pacijenata je sloboda od neželjenih ishoda tokom perioda lečenja i podrazumeva
aktivnosti koje služe da se neželjeni ishodi izbegnu, preveniraju ili koriguju ukoliko se pojave
tokom pružanja zdravstvene zaštite. Bezbednost pacijenata predstavlja identifikaciju, analizu i
korekciju rizičnih dogadjaja s ciljem da se zdravstvena zaštita učini bezbednijom i da se rizik po
pacijenta svede na najmanji mogući nivo. Uzroci neželjenih dogadjaja po zdravlje pacijenata
mogu biti: ljudski faktor - varijacije u znanju i iskustvu zdravstvenih radnika, neprihvatanje
činjenice da se neželjeni događaji dešavaju u obimu u kom se dešavaju; složenost procesa rada -
komplikovane tehnologije, moćni lekovi, intenzivna nega, produženo vreme bolničkog ležanja;
nedostaci sistema - nedostatak adekvatne komunikacije, sistem subordinacije, nedovoljan broj
medicinskog osoblja, neadekvatan sistem izveštavanja unutar zdravstvene ustanove, slična
pakovanja ili nazivi lekova, oslanjanje na automatski sistem, pokušaji smanjenja troškova u
okviru reformi finansiranja; loša infrastruktura. Klinički pokazatelji kvaliteta su: povrede
pacijenata tokom boravka u bolnici ili žalbe pacijenata, odnosno njegove porodice; nije dobijen
pristanak pacijenta za određenu proceduru (saglasnost na osnovu informisanosti); reakcije na
korišćenje lekova ili krvi, odnosno njihovo neodgovarajuće korišćenje; druge nepovoljne
situacije: kašnjenje u terapiji ili dijagnozi ili pogrešna terapija, loša klinička procena ili pogrešna
dijagnoza, neodgovarajuće indikacije za operaciju ili drugu proceduru; zatajivanje organa ili
druge komplikacije koje nisu bile prisutne na prijemu – KVO, hematološke, infektivne,
respiratorne; neodgovarajuće ili neadekvatno dokumentovanje procesa nege i lečenja u istorijama
bolesti i drugoj dokumentaciji pacijenata; stvaranje ili pogoršavanje dekubitusa za vreme
hospitalizacije; pojava intrahospitalnih infekcija u zdravstvenoj ustanovi; neplanirani ponovni
prijem u bolnicu (rehospitalizaicja) unutar 30 dana od otpusta pacijenta: zbog ponovnog javljanja
pređašnjeg stanja, zbog komplikacija terapije, netačnost postavljene dijagnoze, zbog
komplikacija koje prate ambulantnu operaciju ili proceduru, naizgled bez povezanosti sa
prethodnim stanjem, unutar 48 časova od tretmana u hitnoj službi; neplanirano
prebacivanje/vraćanje pacijenta u intenzivnu negu; neodgovarajući međuljudski odnosi u
zdravstvenoj ustanovi. Postoji više definicija zadovoljstva korisnika/pacijenta. Barbara Hulka
navodi da je zadovoljstvo “mera stava pacijenta prema lekaru, sistemu zdravstvene zaštite i
medicinskoj nezi i terapiji koju dobija”. Prema Grinu ”satisfakcija je stepen do koga je sistem
zdravstvene zaštite ispunio očekivanja korisnika”. Prema preporukama radne grupe SZO
zadovoljstvo korisnika bi trebalo da predstavlja deo procesa evaluacije kvaliteta i adekvatnosti
pružene zdravstvene zaštite - stoga je potencijalni indikator “Zdravlja za sve”. Model poboljšanja
kvaliteta govori o tome da je potrebno definisati cilj koji se može postići na nivou sadašnjeg
znanja kroz ciklus učenja i poboljšanja kvliteta koji glasi: planiraj (planiranje kvaliteta) – uradi
(pružanje usluga) – proučavaj (merenje kvaliteta) – deluj (unapređenje kvaliteta). Poboljšanja
koja se dobijaju unapređenjem kvaliteta mogu biti interna: poboljšanje produktivnosti
smanjenjem nekvaliteta, informisanje i obuka zaposlenih, bolja motivacija zaposlenih, smanjenje
broja provera; i eksterna: veća pouzdanost u odnosima sa klijentom, bolji odgovor na zahteve iz
okruženja, osvajanje novih tržišta.
29. Zdravstvene tehologije
Tehnologija predstavlja skup aktivnosti koje uključuju metode, procedure, tehnike, opremu i
druga sredstva, planski usmeren ka dostizanju određenog cilja. Zdravstvena tehnologija je
sistematski niz aktivnosti, upravljenih ka rešavanju nekog zdravstvenog problema. Predstavlja
izbor između različitih varijanti, načinjen na osnovu raspoloživog naučnog, tehničkog i
tradicionalnog znanja. Ima naglašen cilj – rešavanje nekog zdravstvenog problema. Medicinska
tehnologija podrazumeva: lekove, opremu, internističke i hirurške procedure koje se koriste u
medicini, kao i organizaciono-potporni sistem u okviru koga se zaštita pruža. Ima naglašen
praktični značaj. Zdravstvene tehnologije imaju naglašen lokalni značaj, ne mogu se prenositi
nekritički iz jedne zemlje u drugu (npr., upotreba prezervativa u katoličkim i muslimanskim
zemljama je otežana, što onemogućava prostu primenu ovih tehnologija u borbi protiv AIDS-a).
Potrebno je vršiti procenu tehnologije. Predmet procene su karakteristike tehnologije: efikasnost
– korisnost jedne tehnologije za populaciju pod idealnim uslovima; efektivnost – korisnost jedne
tehnologije za populaciju primenjen pod prosečnim uslovima; sigurnost – verovatnoća
pojavljivanja i prihvatljivost neželjenih efekata. Ciljevi procene su da se spreči upotreba rizičnih
tehnologija, da se odbace zaostale i pomogne razvoj novih tehnologija, da se izaberu
ekonomičnije tehnologije (korisnije i jeftinije) i unapredi razvoj, primena i širenje bezbednih i
efikasnih tehnologija. Proces procene tehnologije ima četiri faze. Prvi korak predstavlja
identifikacija tj., izbor tehnologije koja će se procenjivati i izbor predmeta procene. Postoje
sledeće vrste tehnologija: tehnologije budućnosti, tehnologije koje se tek pojavljuju, nove
tehnologije, raširene tehnologije i zastarele tehnologije. Druga faza procene tehnologije
predstavlja testiranje. Kriterijumi za testiranje moraju biti unapred određeni i specifični u
pogledu četiri faktora a to su: koji je indikator kojim će se meriti očekivana dobit; medicinski
problem za koji će se koristiti tehnologija; populacija na koju se odnosi; opis uslova korišćenja.
Treću fazu predstavlja sinteza koja se vrši na osnovu rezultata dobijenih testiranjem i dostupnih
interakcija iz literature. Može biti data u vidu preporuke ili ocene. Četvrta i poslednja faza je
diseminacija zaključaka tj., širenje zaključaka dobijenih procenom. Vrši se putem naučnih
časopisa, na seminarima i čini ceo proces svrsishodnim. Utiče na ponašanje lekara ali i korisnika.

30.Zdravstvena politika – definicija i ciljevi zdravstvene politike

Politika je vodeći princip ili plan akcije oko koga se složila grupa ljudi sa autoritetom i moći da
ih sprovede. Javna politika je kurs akcije usvojen ili predložen od strane vlade, partije, poslovnih
kompanija ili pojedinca. Politika je proces usklađivanja interesa različitih društvenih grupa i
stoga često sadrži različite definicije jednog istog događaja. Javna politika je ono što vlada bira
da uradi ili ne uradi u vezi sa opaženim problemom. Postoje dva koncepta koji se mogu
definisati: širi, zdravstvenu politiku shavata kao ''politiku i praksu unapređenja zdravlja''; i uži,
koji je vidi kao ''politiku usmerenu na razvoj zdravstva, odnosno zdravstvenog sistema,
zdravstvenog osiguranja, zdravstvenog obrazovanja i medicine.'' Evropski koncept zdravstvene
politike uključuje postavljanje politike, formulaciju politike, implementaciju, evaluaciju.
Postavljanje politike obuhvata identifikaciju problema i prioriteta, nakon čega dolazi do
formulacije politike i specifikacije ciljeva i zadataka. Sledeća faza, implementacija politike se
odvija kroz akcije vlade. Nakon ovoga sledi evaluacija politike radi procene njenog održavanja,
širenja, menjanja i/ili obustavljanja. Proces razvoja politike se odvija kroz nekoliko etapa a to
su: razumevanje situacije (problema), određivanje vrednosti i ciljeva, generisanje opcija, izbor i
formulisanje politike, usvajanje politike, implementacija, evaluacija. Ciklus politike se odvija
kroz definisanje problema, postavljanje dijagnoze, formulisanje politike, donošenje političke
odluke, njenu implementaciju i na kraju evaluaciju. Javno-zdravstveni problemi koji se mogu
naći u fokusu političkih razmatranja su kvalitet vazduha, alkoholizam i zloupotreba droga,
zarazne bolesti, okolina i zdravlje, planiranje porodice, kadrovi za zdravlje, ishrana i bezbednost
hrane, promocija zdravlja, ruralno zdravlje, obezbedjivanje ispravne vode i sanitacije, mentalno
zdravlje, lekovi, zdravlje radnika, socijalna okolina, pušenje i zdravlje, zdravlje žena,
humanitarna pomoć. Da bi se ovi problemi mogli sagledati kako treba i nakon toga formulisati
politika potrebno je uraditi analizu situacije. Analiza stanja (npr.SWOT analiza) obuhvata
analizu okruženja i analizu institucija. Analiza zainteresovanih strana obuhvata analizu ključnih
partnera i krajnjih korisnika. Potrebno je uraditi i analizu problema i po potrebi dodatne analize i
razmatranja. Veoma je bitno adekvatno postaviti ciljeve. Ciljevi mogu biti opšti i specifični.
Opšti cilj predstavlja opštu izjavu o namerama ili težnjama. Odnosi se na ishode (za koje se
smatra da su dostižni na postojećem nivou znanja i resursa). Specifični cilj predstavlja iskaz o
očekivanim rezultatima ka kojima je usmeren naš napor. U postavljanju ciljeva može nam
pomoći SMART pravilo koje predstavlja akronim i označava: specific – ograničen, measurable –
merljiv, achievable – dostižan, relevant – relevantan, time-bound – vremenski je omeđen.

31.Učesnici u zdravstvenoj politici i proces formulisanja zdravstvene politike

Učesnici u zdravstvenoj politici su svi građani i njeni kreatori tj., svi nivoi vlade i institucije kao
što su npr., škole, bolnice, preduzeća. Građani kao učesnici imaju uticaj u kreiranju javne
politike. Moć i autoritet pojedinca kao građanina je baza demokratije. Interesne grupe zagovaraju
u ime pojedinaca, grupa i organizacija koje imaju zajedničke interese, poglede i javno-
zdravstvene probleme. U javno-zdravstveni sistem zasnovan na potrebama ljudi uključen je
pentagon partnerstva u čiji sastav ulaze kreatori zdravstvene politike, zdravstveni radnici,
akademske institucije, lokalne zajednice i zdravstveni menadžeri. Ključni akteri mogu biti
pojedinci (npr., ministar zdravlja), grupe (npr., nacionalno udruženje sestara), institucije (npr.,
univerzitet, Svetska banka) ili države (npr., SAD). Ključni akteri u međunarodnoj politici
predstavljeni su agencijama UN-a: Svetska zdravstvena organizacija (SZO), Svetska banka,
UNICEF, Fond za stanovništvo UN (UNFP), Razvojni program UN (UNDP), UNESCO,
Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO), Svetski program za hranu, Visoki komesarijat UN
za izbeglice (UNHCR), Međunarodna organizacija za rad (ILO), Ekološki program UN, Fond
UN za kontrolu zloupotrebe droga, Svetska trgovinska organizacija (WTO). Proces formulisanja
zdravstvene politike sastoji se iz niza aktivnosti koje slede jedna za drugom: identifikacija
problema ili potreba, predlaganje rešenja, definisanje ciljeva i prioriteta, prevođenja ciljeva u
planove i prevođenje planova u akcije. Identifikaciji bi trebalo prilaziti sistematski koristeći
sledeće izvore: autoritete (osobe, knjige), statističke i opservacione analize, dedukciju, senzitivne
analize koje sadrže naučne hipoteze o kretanjima i razvoju pojava. Definisanje ciljeva i izbor
prioriteta predstavlja značajnu fazu u formulisanju politike. Zdravstvena politika može da istakne
ciljeve različitog karaktera. Ciljevi kao željeni ishod jedne politike (ne moraju biti izloženi u
merljivom obliku) su opšti ciljevi kao što je na primer ''očuvanje i unapređenje zdravlja''. Ciljevi
kao konačan ishod zdravstvene politike (moraju biti u merljivom obliku) su specifični ciljevi kao
što je na primer ''do 2000-te godine treba postići 100% obuhvat dece imunizacijom''. Izbor
prioriteta mora da da odgovor na sledeća pitanja: koji je to oblik zaštite koji mora da bude
obezbeđen pre drugih; koje su to mere i aktivnosti koje su prioritetne; zašto definišemo
prioritete? Teško je zamisliti zdravstveni sistem koji može uvek da obezbedi sve što je moguće
na sadašnjem stupnju razvoja. Na izbor prioriteta utiče postojanje dokazane veze između oblika
zaštite i direktnih efekata na zdravlje ljudi, efikasnost i adekvatnost određenih medicinskih
službi, koštanje usluga, službi, procedura, socijalna očekivanja i individualna odgovornost,
etičke dileme. Procena politike se može izvršiti pomoću indikatora politike koju zemlja vodi: I
politička saglasnost – odluka o dostizanju zdravlja za sve. Pokazatelj je kvalitativne prirode i
predstavlja postojanje takve odluke i njeno ugrađivanje u zakonodavstvo zemlje; II raspodela
sredstava – meri se proporcijom nacionalnog dohotka izraženog u % koji se izdvaja za
zdravstvenu zaštitu, obezbeđivanje potrebne opreme, ustanova, kadrova... ; III ravnomerna
distribucija resursa – pokazatelji – troškovi za zdravstvenu zaštitu izraženi u nacionalnoj valuti,
broj stanovnika po lekaru, broj lekara na 10000 stanovnika, broj postelja na 1000 stanovnika; IV
učešće zajednice u dostizanju zdravlja – meri se stepenom njene uključenosti u donošenje odluka
o zdravlju i zdravstvenoj zaštiti i postojanjem mehanizama koji omogućavaju ljudima da izraze
svoje zahteve i potrebe za zdravstvenom zaštitom.

32.Globalno zdravlje

Globalizacija je proces tokom kojeg se povećava povezanost političkih, ekonomskih i socijalnih

sistema izvan nacionalnih i regionalnih granica. To je proces pomoću kojeg države, organizacije
i ljudi postaju više povezani i međusobno zavisni širom planete putem povećanja ekonomskih
integracija i komunikacija, širenja kulture (naročito zapadne kulture) i putovanja. Ljudi danas
žive u jednom svetu u kom njihovi postupci imaju posledice po druge, a svetski problemi utiču
na njihove živote. Globalizacija ima ekonomsku dimenziju, dimenziju okoline-životne sredine,
kulturalnu dimenziju i političku dimenziju. Globalna ekspanzija Portugalije u 16. veku, povezala
je kontinente, ekonomije i kulture širom sveta. Putovanja muslimanskih trgovaca preko Puta
svile predstavlja deo istorije globalizacije. Holandsko Istočno Indijska kompanija je prva
multinacionalna korporacija. 19. vek se ponekad naziva i prvom erom globalizacije.
Globalizacija podrazumeva to da ne postoje izolovana mesta, problemi i rešenja tj., oni
prevazilaze nacionalne granice, potrebu za međunarodnom saradnjom, i ukidanje razlika između
unutrašnjih i spoljašnjih nacionalnih odgovora. Globalizacija i zdravlje su povezani pa dolazi do
globalizacije bolesti (otkriće Novog sveta, Amerike 1492.) širenja zaraznih bolesti i medicinskog
turizma. Moderna globalizacija uobličena je time što je Bretton Woods postigao dogovor oko
stabilnijeg sistema razmene novca, Međunarodni monetarni fond administrira međunarodni
monetarni sistem, Međunarodna banka za rekonstrukciju i razvoj (Svetske banke) finansira
različite industrijske projekte u zemljama u razvoju, postojanjem Svetske trgovinske
organizacije. Međunarodno zdravlje prethodi globalnom zdravlju. Obuhvata pristupe
zdravstvenim problemima u zemljama u razvoju i prenos resursa i znanja u ovoj oblasti iz
razvijenih zemalja sveta ka nerazvijenim zemljama, rad zdravstvenih stručnjaka u inostranstvu,
sa geografskim fokusom na zemlje u razvoju i sa sadržajima u vezi sa infektivnim i tropskim
bolestima, vodovodom i sanitarnim uslovima, zdravljem majki i dece. Međunarodno zdravlje se
odnosi na zdravstvene prakse, politike i sisteme i više naglašava razlike između zemalja nego
sličnosti; fokusira se na bilateralnu međunarodnu pomoć za zemlje u razvoju, na kontrolu bolesti
i na međunarodni zdravstveni rad. Globalno zdravlje je oblast proučavanja, istraživanja i
delovanja čiji je prioritet unapređenje zdravlja i dostizanje jednakosti u zdravlju za sve ljude
sveta. Zdravlje i zdravstveni problemi koji ne poznaju granice: globalne ekološke pretnje,
prekomerna upotreba resursa, pokreti ljudi preko granica država, promet štetnih legalnih
proizvoda, promet ilegalnih droga, trgovina ljudima, ropstvo u 21. veku, difuzija medicinskih i
zdravstvenih tehnologija, razmena javnozdravstvenih politika i strategija. Globalni i
prekogranični izazovi. Rešenja na nivou pojedinačnih zemalja nisu efektivna ni efikasna.
Globalne i regionalne zdravstvene intervencije su se pokazale kao uspešne. Izazovi globalnog
zdravlja su rastuća ekonomska nejednakost i nesigurnost, nove forme društvenog isključivanja i
polarizacije, ubrzavanje širenja nezdravih stilova života, ograničene mogućnosti vlada da čuvaju
i unapređuju zdravlje, povećanje međunarodne mobilnosti zdravstvenih radnika i ''odliv
mozgova'' iz zemalja u razvoju. U septembru 2000. godine, 189 šefova država usvojilo je
Milenijumsku deklaraciju kojom su obuhvaćena ljudska prava, mir, bezbednost, dobra uprava,
pitanja razvoja. Razvojni ciljevi su sumirani u skupu Milenijumskih ciljeva razvoja (MCR): 8
kvantitativnih ciljeva, 18 vremenski određenih zadataka, 48 numeričkih pokazatelja. Globalna
MCR agenda : Prepoloviti ekstremno siromaštvo i glad; Ostvariti univerzalno osnovno
obrazovanje; Unapređenje rodne ravnopravnosti; Smanjiti smrtnost dece mlađe od pet godina;
Smanjiti maternalnu smrtnost; Zaustaviti širenje HIV/AIDS-a, malarije i TBC-a; Obezbediti
održivost životne sredine; Razviti globalno partnerstvo za razvoj. Karcinom grlića materice je
drugi globalni problem. Visoka stopa mortaliteta u nerazvijenm zemljama pripisuju se
neefikasnim programima skrininga. U visoko razvijenim zemljama problem infektivnih bolesti
smanjen je tokom 20. veka prevashodno zahvaljujući primeni opštih sanitarnih mera: ispravna
voda za piće, odgovarajuće otklanjanje otpada, imunizacija i ekonomski prosperitet.
Javnozdravstvene mere su se fokusirale više na hronične masovne nezarazne bolesti. U drugim
zemljam društva su opterećena preventabilnim infektivnim bolestima, pojačanim usled
neuhranjenosti i siromaštva. Zdravstveni problemi ne poznaju nacionalne granice: globalne
ekološke pretnje, prekomerna upotreba resursa, mobilnost ljudi, promet štetnih proizvoda, tržište
droga i ljudi, širenje novih tehnologija. Države sarađuju tako što podstiču razvoj pregovaranja,
konsenzusa i zastupanja, međusobno učenje i transfer znanja, proizvodnju i razmenu
međunarodnih javnih dobara. Organizacije koje se bave međunarodnom saradnjom su uglavnom
agencije UN povezane sa zdravljem: Svetska zdravstvena organizacija (SZO), Svetska banka,
UNICEF, Fond za stanovništvo UN (UNFP), Razvojni program UN (UNDP), UNESCO,
Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO), Svetski program za hranu (WFP), Visoki
komesarijat UN za izbeglice (UNHCR), Međunarodna organizacija za rad (ILO), Ekološki
program UN (UNEP), Kancelarija za droge i kriminal UN (UNODC), Svetska trgovinska
organizacija (WTO).

33.Međunarodna zdravstvena saradnja

Međunarodna zdravstvena saradnja podrazumeva jednu ili više aktivnosti na prevenciji,

dijagnozi i tretmanu bolesti koje traže kombinovana razmatranja i akcije više od jedne zemlje.
Akcije u okviru međunarodne zdravstvene saradnje su: kontrola epidemija i zaraznih bolesti,
međusobna razmena medicinskih i zdravstvenih informacija, međusobna standardizacija vitalne
statistike, bioloških preparata, opasnih droga i slično, kombinovana istraživanja, njihova
koordinacija i pomoć kod zajedničkih problema, pomoć zemljama u razvoju, saveti vladama i
ministarstvima zdravlja u vezi sa zdravstvenim pitanjima od medicinskog značaja, medicinski
aspekti međunarodne kontrole zloupotrebe droga. Svi ovi problemi se tiču opšte populacije u bilo
kojoj zemlji i prevazilaze nacionalne okvire jedne zemlje. Iz ovih razloga počinju da se formiraju
međunarodne zdravstvene organizacije koje se direktno ili indirektno bave zdravstvenim
problemima. Neposredno posle I svetskog rata postojale su organizacije sa malim brojem
zemalja članica i uske u delovanju (za samo određene zdravstvene probleme). Danas imamo
organizacije i nevladinog sektora kao što je Crveni krst/polumesec i iz vladinog sektora Svetska
Zdravstvena Organizacija (WHO). Prva inicijativa koja je pokrenula međunarodnu zdravstvenu
saradnju, desila se 1945. godine u San Francisku, donošenjem Povelje o osnivanju Ujedninjenih
nacija i njenih agencija. Na inicijativu Brazila i Kine UN su imenovale 16 eksperata iz zemalja
članica, za komitet koji će pripremiti međusobnu konferenciju o zdravlju na kojoj su postavljeni i
temelji SZO. 1. septembra 1948. počinje sa radom SZO. Danas SZO obuhvata 190 zemalja, sa
ciljem da se dostigne najviši mogući nivo zdravlja za sve ljude. Funkcije SZO su: da usmerava i
koordinira međunarodne zdravstvene aktivnosti, da postavlja globalne standarde za zdravlje, da
ohrabruje tehničku saradnju i pomoć među zemljama članicama, da razvija i prenosi zdravstvene
tehnologije, informacije i standarde. Prva sednica je održana u glavnom sedištu SZO u Ženevi.
SZO se sastoji od: Skupštine – koja jednom godišnje rešava najbitnija pitanja – budžet, odabir
rukovodstva... ; Izvršnog odbora – koji zaseda dva puta godišnje, čini ga tim stručnjaka iz
zemalja članica i njegov mandat traje 3 godine; Sekretarijata – čine ga brojni eksperti koji rade
pri glavnom sedištu SZO, u regionalnim kancelarijama i zemljama članicama. To je regionalna
organizacija sačinjena od regionalnih komiteta (Afrički region, Američki region, Južnoistočni
azijski region, Evropski region, Istočno-mediteranski region, Zapadnopacifički region),
regionalnih kancelarija i regionalnih direktorata. Neki od programa koje sprovodi SZO su:
Prošireni program imunizacije za zaštitu dece od poliomijelitsa, difterije, tetanusa, tuberkuloze,
malih boginja; Deklaracija o primarnoj zdravstvenoj zaštiti (Alma Ata); Globalna strategija za
dostizanje zdravlja za sve do 2000.; Program za razvoj vakcine; Povelja o unapređenju zdravlja;
Globalni program za AIDS. Strategija ''Zdravlje za sve do 2000.'' je program SZO iz 1981.
godine. Prihvatile su ga sve zemlje sveta i obavezale su se da rade na ostvarivanju ciljeva
programa (ima ih 38, raspoređenih u 5 grupa): I Generalni ciljevi (odnose se na glavne
zdravstvene probleme) – smanjenje mortaliteta odojčadi, smanjenje maternalnog mortaliteta,
produženje životnog veka, smanjenje od HIV bolesti i raka, smanjenje stope samoubistava i
saobraćajnih nesreća, iskorenjivanje osnovnih bolesti i slično; II Ciljevi koji se odnose na zdravo
ponašanje – suzbijanje rizičnog ponašanja, reklamiranje zdravih stilova života, znanje i
motivacija za zdravo ponašanje; III Ciljevi koji se odnose na zdravu okolinu – kontrola rizika u
okolini, borba protiv zagađivanja vode, hrane, zemljišta i vazduha, zdravi uslovi stanovanja i
rada; IV Ciljevi koji se odnose na primarnu zdravstvenu zaštitu; V Ciljevi koji se odnose na
potrebnu pomoć – podršku – istraživanja, politika, planiranje resursa. Za procenu uspeha
izabranu je 65 indikatora podeljenih u četiri grupe: indikatori zdravstvene politike, socio-
ekonomski indikatori u vezi sa zdravljem, indikatori obezbeđenosti zdravstvene službe, uži
zdravstveni indikatori. Druge zdravstvene organizacije (deo UN) su: UNICEF, ILO, FAO,
UNESCO, CIOMS, UNHCR.

34.Zdravstveni menadžment – definicije, funkcije i veštine menadžera

Rukovođenje u sistemu zdravstvene zaštite je oblast naučnog menadžmenta kome se u uslovima

ekonomskih i društveno-političkih promena, krize i vanrednih okolnosti poklanja sve veća
pažnja. U svetu se jasno uočava značajno interesovanje za sve uloge menadžera u zdravstvu i
naglašava važnost dobrog i stručnog rukovodioca za rešavanje problema u funkcionisanju
zdravstvenih ustanova i njihovih službi. Istovremeno, u razvijenim zemljama škole za
menadžment doživljavaju procvat obučavajući rukovodioce menadžerskim znanjima i veštinama.
Savremeni menadžment je proces stvaranja i održavanja sredine u kojoj ljudi radeći u grupama
mogu da ispune zadate ciljeve. Menadžment se kao univerzalan i kompleksan proces, otvoren
prema svom okruženju, sastoji se od pet osnovnih komponenti: planiranja, organizovanja,
kadrovske politike, vođenja, i kontrole. Aktivnosti dobrog menadžera podrazumevaju bazične
veštine, koje će obezbediti ravnotežu, ovih međusobno povezanih, komponenti. Organizovanje
ljudi radi dostizanja zajedničkih ciljeva i upotreba principa menadžmenta je vekovima poznata
pojava, koja se razvijala i menjala uporedo sa ljudskim društvom. Tipičan primer organizacije
koja je vekovima veoma uspešno koristila tehnike menadžmenta je Katolička crkva koja je u
rukovođenju primenjivala hijerarhiju vlasti, specijalizaciju radnih zadataka i teritorijalnu podelu
za sopstveni opstanak i razvoj. Krajem prošlog veka javljaju se prve naučne teorije o
menadžmentu kada se kao cilj privrednih i neprivrednih preduzeća nameće osnovni ekonomski
princip: postizanje maksimalnih rezultata uz minimalna ulaganja. U tom periodu Frederik Tejlor
(Frederick W. Taylor, 1856-1915) se prepoznaje kao tvorac, “naučnog rukovodenja”. Istražujući
oblast organizacije rada on je uočio značaj postizanja saradnje i harmonije u grupnom radu, kao i
usavršavanja radnika za postizanje boljih radnih rezultata. Njegovo kapitalno delo “Principi
naučnog rukovođenja” proširilo je primenu rukovođenja. Fayol je ukazao na opšte principe
menadžmenta: povezanost ovlašćenja i odgovornosti, jedinstvo komandovanja i timski rad, koji i
danas predstavljaju osnovu klasične škole menadžmenta. Čuveni Hotorn eksperiment koji je
izvođen od 1927. do 1932. godine u Čikagu sa radnicima pogona Zapadne električne kompanije,
kao i nalazi istraživača Eltona Mejoa (Mayo, 1880-1949) daju novu svetlost klasičnim teorijama.
Studija je počela kao ispitivanje uticaja osvetljenosti na produktivnost rada eksperimentalne
grupe radnika. Bez obzira da li je osvetljenje pojačavano ili smanjivano, produktivnost je rasla.
Dalje se eksperimentisalo sa modifikovanjem perioda odmora, skraćivanjem radnog vremena i
menjanjem nadnica. Grupa je počela da oseća da je “primećena”, dobila je osećaj da je važna.
Ovaj eksperiment je ukazao na značaj radne motivacije i pokrenuo niz psiholoških teorija
menadžmenta. Posle 1950, bihejvioralne nauke pokazuju veliko interesovanje za proučavanje
motivacije kao značajnog sredstva za dostizanje postavljenih ciljeva. Tvorci motivacionih teorija,
koje su još uvek aktuelne u praksi rukovođenja, su: Abraham Maslov, Frederik Hereberg i
Daglas Makgregor. Proučavajući individualno i grupno ponašanje na radnom mestu, oni ukazuju
da rukovođenje nije samo tehnički proces i naglašavaju važnost pozitivnog stava prema ljudima
kojima se rukovodi. Zbog izuzetnog interesovanja za rukovođenje, poslednjih godina, sreću se
najraznovrsniji pristupi proučavanju i analizi njegove teorije i prakse. Tako Kounc (Koontz)
navodi jedanaest teorijskih pristupa pri čemu je za rukovodioca bitno da zna da klasifikuje i
prepoznaje različite obrasce analize radi izbegavanja konfuzije i grešaka u konkretnoj primeni.
To su sledeći pristupi: empirijski, pristup interpersonalnog ponašanja, pristup zasnovan na
ponašanju grupa, pristup rukovođenju kao kooperativnom socijalnom sistemu, socio-tehnički
sistemski pristup, pristup teorije odlučivanja, sistemski, matematički, situacioni (kontigentni),
pristup zasnovan na ulogama rukovodioca i operacioni pristup. Istraživanja i praksa
menadžmenta u savremenim zdravstvenim sistemima zavisi od prihvaćene filozofije kojom se
istraživači i menadžeri rukovode. Mnogi od njih koriste operacioni pristup po kome se
menadžment analizira kao kompleksan i otvoren sistem u dinamičkoj ravnoteži sa okruženjem
(ekonomskim, tehnološkim, sociološkim, političkim, legalnim, etičkim i kulturnim). Međutim,
može se zapaziti da tek poslednje tri decenije menadžment postaje polje značajnog interesovanja
i u zdravstvenim sistemima. Do tada smatralo se da je menadžment kao naučna disciplina
podesan samo za velike korporacije i komercijalna preduzeća, a ne i za društvene delatnosti kao
što je zdravstvo. Ovo je i razumljivo budući da su zdravstvene ustanove bile manje kompleksne,
sa značajno manjim troškovima i nedovoljno razvijenom tehnologijom. Menadžerske funkcije,
početkom dvadesetog veka, obavljao je lekar administrator, imenovan od strane upravnog odbora
uz isključivo autokratski stil rukovođenja i jedno-dimenzionalnu raspodelu ovlašćenja i
odgovornosti. Za pružanje zdravstvenih usluga bile su zadužene samo dve grupe profesija: lekar
i medicinska sestra. Međutim, usložnjavanjem zdravstvenih institucija, unapređenjem
medicinskih tehnologija i promenama u okruženju menjaju se i usložavaju i zadaci zdravstvenih
ustanova u odnosu na društvo u celini. Situacija u pogledu zanimanja za menadžment takođe se
menja i danas se sve više afirmiše primena menadžerskih veština i u zdravstvenim ustanovama.
Planiranje u menadžmentu, u osnovi, uključuje donošenje odluka o tome koje su buduće
aktivnosti i ciljevi službe i kako se oni mogu dostići. Proces donošenja odluka podrazumeva:
definisanje problema, prikupljanje informacija, kreiranje alternativnih rešenja, izbor najbolje
alternative, planiranje akcije, preduzimanje akcije i vrednovanje dobijenih rezultata.
Najrazličitije metode, manje i više uspešne, olakšavaju odlučivanje i jedna su od osnovnih tema
savremenih škola i kurseva za menadžere (intuitivne metode, metode simulacije, modeli i igre;
drvo odlučivanja; PERT; linearno programiranje i drugo). Uspešnost u svim ostalim ulogama
menadžmenta zavisi od planiranja, budući da ono podrazumeva i selekciju jednog, između
različitih ponuđenih alternativnih rešenja. Efikasni menadžeri provode veliki deo radnog
vremena, možda čak i 40%, kreirajući i unapređujući planove preduzeća, a planove tako
formulišu da uspešno vode ustanovu u kratkom roku, i istovremeno, ka boljem poslovanju na
dugi rok. Pored klasične podele planova, prema vremenskom horizontu planiranja, za
rukovodeće kadrove veoma je korisna i Koenova (Cohen) podela: korporativni planovi
obuhvataju celo preduzeće i najčešće su za period od 5 do 25 godina; strateški planovi odnose se
na uvođenje promena, najčešće na specifičnim poljima organizacije, za period od dve do pet
godina; rukovodeći planovi predstavljaju implantaciju koraka iz strateških planova, a odnose se
na unapređenje funkcionisanja ustanove, korekciju slabih strana i eventualnih propusta,
određivanje tekućih resursa za dostizanje zadatog cilja i prilagođavanje promenama u
postojećem okruženju. Ovo su obično jednogodišnji planovi; operativni planovi su u vezi sa
kraćim koracima rukovodećih planova i sa uobičajenim aktivnostima pojedinih delova ustanove;
finansijski planovi određuju finansijska sredstva i potrebnu opremu za dostizanje ciljeva,
najčešće za jednu godinu. U okviru planiranja, ključno pitanje u modernoj teoriji i praksi
menadžmenta obuhvata postavljanje ciljeva kao planova koji izražavaju kakvi će biti krajnji
rezultati funkcionisanja ustanove. Smatra se da racionalno rukovođenje podrazumeva sposobnost
da se jasno istaknu ciljevi i da se među njima utvrdi redosled prioriteta, kao i da se primene
prava sredstva da se maksimiziraju ciljevi. Mada postoji težnja da se ciljevi izražavaju
kvantitativno, značajna je “vrlina neodređenosti” u postavljanju generalnih ciljeva i potreba
njihovog stalnog preispitivanja. U procesu postavljanja ciljeva treba da učestvuju i rukovodioci i
zaposlene osobe, a brojna istraživanja pokazuju da ovakav pristup vodi povećanju radnog učinka
jer je pojedincu jasno šta se od njega očekuje da radi. Takođe, ljudi su spremni da rade i na težim
ciljevima ukoliko su učestvovali u njihovom kreiranju. Stoga je jedan od tipova rukovođenja koji
često nalazi primenu u zdravstvu “Menadžment prema ciljevima” i čiji je koncept uveo Peter
Druker još pedesetih godina prošlog veka. “Menadžment prema ciljevima” je proces u kojem i
nadređeni i podređeni zajedno identifikuju opšte ciljeve definišući za svakog pojedinca polje
odgovornosti za dostizanje očekivanih rezultata, kao i kriterijume na osnovu kojih se prati i
procenjuje individualni doprinos u radnom procesu. Ciljevi mogu imati ogroman uticaj na učešće
zaposlenih u rukovođenju zdravstvenom ustanovom. Ukoliko ciljevi nameću kurs akcije koji je
orijentisan ka ekonomskim sticanjima, aktivnosti lekara mogu biti ograničene potrebom da se
kontrolišu troškovi i poveća profit. Na drugoj strani, ukoliko ciljevi favorizuju znanje i javno-
zdravstvenu orijentaciju, možemo očekivati veće učešće lekara u rukovođenju. Kada se planovi
dizajniraju sledeća komponenta menadžmenta - organizovanje, postaje značajna. Organizovanje
uključuje interakciju svih resursa ustanove (zaposlenih radnika, kapitala, opreme) na način koji
će najefikasnije voditi dostizanju ciljeva. Organizovanje, dakle uključuje organizaciju resursa tj.,
određivanje zadataka pojedincima ili grupi, i prenošenje odgovornosti na pojedince za postizanje
grupnih ciljeva. Smatra se da je stvaranje i održavanje dobre organizacije bitan faktor uspešnih
kompanija, a organizacije su društveni podsistemi koji mobilišu ljude, snage i sredstva u smislu
dostizanja određenih, kolektivnih društvenih ciljeva. Ovo se postiže odgovarajućom
organizacionom strukturom. Struktura, u teoriji menadžmenta, predstavlja ustanovljavanje
obrazaca međuodnosa između komponenti koje čine delove organizacije ili između komponenti
menadžmenta. Organizacija može biti formalna i neformalna. Prva je karakteristična po čvrsto
formulisanoj politici koja jasno govori šta je zadatak svakog zaposlenog kao i polje akcije u
kojoj pojedinac može slobodno i kreativno da radi. Druga, da bi omogućila uspešno
funkcionisanje preduzeća, mora da se zasniva na odličnim interpersonalnim odnosima, što je u
praksi često neostvarljivo. Organizacije se mogu podeliti i na jednostavne i kompleksne.
Jednostavne organizacije imaju jednog rukovodioca i nekoliko osoba koje u njoj rade. One su
obično neformalne, fleksibilne, sa ovlašćenjima na vrhu strukture. Nasuprot njima nalaze se
kompleksne organizacije kao što su velike bolničke institucije koje se porede sa lavirintom. U
njima obično postoji hijerarhijska, birokratska struktura organizacije sa izraženim planiranjem i
rigoriznom kontrolom. Najčešće organizacione strukture su funkcionalna i matrična.
Funkcionalna stuktura se karakteriše nefleksibilnom hijerarhijskom prirodom, autokratskim
stilom rukovođenja, rigidnošću i jednosmernim komunikacijama, od nadređenih ka podređenima.
Matrična struktura je dizajnirana da obezbedi savremeni menadžement orijentisan prema
ljudima, ona je fleksibilna, uz obostrane komunikacije između nadređenih i zaposlenih i dobru
koordinaciju između različitih odeljenja. U zdravstvenim ustanovama se mogu naći
najraznovrsnije forme organizovanja od birokratske strukture sa jasnom hijerarhijom do matrične
organizacije u kojoj je moć donošenja odluka što bliža onima koji rade sa pacijentima. Svaka
organizaciona forma mora biti napravljena tako da može da funkcioniše, da omogućava da svaki
član da svoj doprinos i da pomogne da ljudi efikasno postignu zajedničke ciljeve i u izmenjenim
okolnostima koje im budućnost možda nosi. U tom smislu, dobra organizaciona struktura nije
nikad statična. Ipak, smatra se da birokratska struktura može dobro da funkcioniše u rutinskim
poslovima. Za organizacije kojima su istraživanja glavni zadatak, daleko su adekvatniji različiti
adaptivni modeli. Primer takvog modela je projektna struktura koja obezbeđuje brzo kretanje
zaposlenih iz jedne u drugu fazu projektnog zadatka uz zadržavanje fleksibilnosti u određenim
oblastima (na primer autonomije istraživačkog rada) i uz rigoroznu kontrolu u drugim (na primer
finansijski resursi). U okviru organizovanja važna aktivnost je koordinacija koja se odnosi na
obezbeđivanje uslova u kojima se sve aktivnosti, unutar preduzeća, odvijaju kroz jednostavne
korake. U ranoj fazi rukovođenja ovo se smatralo najvažnijim elementom. Danas, ovo još uvek
važi za neplanirane aktivnosti, ili za periode koji su poznati kao “kriza rukovođenja”. Kako su
organizacije postajale veće, i planiranje mnogo važnije, potreba za koordinacijom se smanjivala.
Sada je normalno da ona jača kada planovi propadaju. Tipično, menadžeri prave tri jednostavne
greške u organizovanju, kao komponenti menadžmenta. Menadžeri ne ostavljaju dovoljno
slobode potčinjenima da donose odluke. Premalo potčinjenih odgovara jednom menadžeru, mada
broj zaposlenih koje vodi jedan rukovodilac zavisi od mnogih preduslova, prirode posla,
motivacije radnika, sposobnosti menadžera, i slično. Zanimljivo je da rukovodioci više vole da
organizuju premalo nego previše radnika. Posledice toga su nepotrebno dupliciranje troškova za
rukovodeće funkcije i formiranje birokratskog aparata u ustanovi. Menadžeri često u
organizovanju ne primenjuju motivacijske metode: nagrađivanje zaposlenog kada uspešno
obavlja posao i/ili kažnjavanje u slučaju neispunjavanja radnih aktivnosti. Kadrovska politika je
treća važna komponenta koja se, za razliku od prethodne dve, odnosi isključivo na ljudske
resurse. Ova uloga za rukovodioce može da bude posebno konfiktna, jer je svakom od njih
poznata važnost osoblja za uspešnost preduzeća ali i istovremeno ograničenost metoda za
efikasno sprovođenje kadrovske politike. Kadrovska politika ima svoje tehničke i socijalne
aspekte. Tehnički aspekti se odnose na planiranje ljudskih resursa, analizu posla, pronalaženje
kandidata za upražnjena radna mesta, njihovo testiranje, selekciju, zatim na procenu rada
zaposlenih, kompenzacije i nagrade, kao i pomoć zaposlenima. Socijalni aspekti, budući da su
direktno povezani sa uticajem na ponašanje zaposlenih i njihovo zalaganje na radu, odnose se na
usavršavanje i profesionalni razvoj zaposlenih osoba, unapređenja, savetovanja i radnu
disciplinu. Osnovni problemi kadrovske politike su: problem definisanja uloge novozaposlenih,
problem provere sposobnosti kandidata za novo radno mesto i istovremeno upoznavanje sa
radnim zadacima, problem procene uspešnosti završenog posla kao i problem kriterijuma. U bilo
kom poslu koji zavisi od kvaliteta i sposobnosti osoblja, kadrovska politika mora da dostigne
visoke standarde. Tako na primer, na rukovodiocu je da osigura da se upražnjena radna mesta
popunjavaju ljudima koji: su sposobni da namenjenu ulogu ispunjavaju uspešno, žele da donose
neophodne odluke i obavljaju povereni posao, planiraju da ostanu na dotičnom radnom mestu
prihvatljivo dugo vreme, slažu se i sarađuju sa ostalim zaposlenim osobljem na radnom mestu.
Veoma često se postavlja pitanje kadrovskih normi koje bi služile kao vodič pri planiranju i
zapošljavanju. Norme za tzv. “idealnu službu” ne postoje i verovatno neće ni postojati, bar u
dogledno vreme, pre svega zbog relativno čestog menjanja tehnologije u medicini i postepenih
promena vrste i prirode zdravstvenih problema. "Političke” norme postoje i one obično
predstavljaju kombinaciju rezultata istraživanja dobre prakse, mišljenja eksperata u datom
trenutku, ili su rezultat pregovora zainteresovanih. U lokalnim uslovima one mogu biti malo
korisne jer ne uzimaju u obzir strukturu pacijenata, postojanje pomoćnog osoblja, lokaciju
odeljenja i slične faktore. Postoje i tzv. "ako-onda” (“if-then”) norme koje su bazirane na nešto
objektivnijim procenama potreba za osobljem na osnovu istraživanja radnog opterećenja.
Odnosno, ako je potrebno pružiti x usluga, a jedan zaposleni može dnevno da obavi y usluga,
onda treba da radi z osoblja. Uobičajene greške u kadrovskoj politici su sledeće: nedostatak
planiranja kadrova, neadekvatno praćenje i insuficijentno uvežbavanje i unapređivanje osoblja.
Važno je napomenuti da je donošenje odluka koje se odnose na kadrovsku politiku ustanove, a
koje su osnova dobrog menadžmenta, često zanemarena aktivnost. Rukovodioci u zdravstvu (a i
u drugim oblastima) često provode mnogo više vremena odlučujući o uvođenju novog aparata
(dijagnostičkng i/ili terapeutskog) nego u odlučivanju o zaposlenom osoblju, njihovom
unapređivanju, premeštanju na nova radna mesta, prijemu novih radnika. Vođenje uključuje
proces uticaja na zaposlene tako da se oni maksimalno zalažu da radeći zajedno dostignu grupne
ciljeve. Dobar rukovodilac ovu ulogu ostvaruje korišćenjem različitih modela motivacije uz
istovremeno poznavanje suštine komunikacija i uspešnog komuniciranja sa različitim društvenim
strukturama. Značaj motivacije zaposlenih je neosporan i poslednjih godina postoji tendencija da
se “vođenje” zamenjuje “motivacijom”. Međutim, odlično motivisana osoba, zainteresovana za
svoj posao, ipak ima potrebu da bude vođena u svojim aktivnostima, jer mnogi ljudi, u nekim
okolnostima, više vole jasna, “naređenja”, nego da donose odluke samostalno. Ipak, stilovi
najefikasnijih menadžera obavezno uključuju savršenstvo u veštinama komuniciranja i
motivisanja zaposlenih. Stil rukovođenja je način ponašanja kojim rukovodilac ostvaruje uticaj
na rad drugih osoba. Najčešće pominjani, kao osnovni, stilovi rukovođenja su sledeći:
autokratski (sa velikom moći rukovodioca, naredbodavan i ne ostavlja prostora za interakcije ili
učešće drugih u odlučivanju), demokratski (omogućava permanentne interakcije između
nadređenih i podređenih, učestvovanje zaposlenih u odlučivanju i kreativnost), laisser-faire stil
(“stil sve može”, zasnovan na potpunim individualnim slobodama u odlučivanju i radu). Smatra
se da stil koji će menadžer primeniti zavisi od situacije u kojoj se on nalazi, koja se odlikuje
kritičnim dimenzijama: važnost rezultata - ako radna aktivnost mora brzo da se izvede, možda
usled nesreća ili u uslovima krize, menadžer u zdravstvu treba da usvoji autokratski stil, za druge
okolnosti potreban je drugi stil; priroda posla - ako je posao rutinski i zahteva povremeni uticaj,
menadžer mora da je više autokratičan nego demokratičan u određivanju šta, kako i gde će se
sprovoditi, međutim, ako je posao kreativan, fleksibilan i druga odeljenja ne zavise vremenski od
završetka posla, menadžer treba da usvoji demokratski stil; karakteristike zaposlenih - njihova
uvežbanost, edukacija, motivacija i iskustvo mogu odrediti usvajanje određenog stila; ukoliko su
zaposleni neuvežbani i bez iskustva, menadžer mora da donosi većinu odluka i obrnuto; čak ima
i takvih zaposlenih, koji zbog sopstvenog sistema vrednosti ili prethodnog iskustva, ne žele da
prihvate odgovornost odlučivanja; lične osobine rukovodioca - neki rukovodioci zbog prirode
svoje ličnosti, prethodnog iskustva, vrednosti i kulturalnih osobina, funkcionišu bolje pod jednim
stilom ili drugim. Nijedan stil nije podesan u svim situacijama, mada se danas forme
demokratskog stila smatraju podesnijim i dugoročno efikasnijim od autoritativnih stilova. Ako se
posmatraju samo klinička praksa i lekari kao rukovodioci tima u kome su medicinske sestre,
tehničari i ostali, vidi se da oni obično koriste autokratski stil jer snose individualnu odgovornost
za tretman. Različiti oblici demokratskog stila su uobičajeni kod šefova odeljenja i načelnika.
Psiholog Kenet Blančard smatra da dobar menadžer mora da koristi raznovrsne stilove u svom
radu sa zaposlenima. Koji će stil menadžer koristiti, zavisi, pored situacije i od stepena razvoja
neke osobe. Nivoe razvoja on definiše prema kompetentnosti za posao i jačini predanosti poslu.
Ako je osoba nekompetentna za posao, ali vredna i zainteresovana, treba je voditi: jasno reći šta
treba da radi, kako, gde i kada, a zatim njen rad pažljivo nadgledati. Osobama koje su veoma
kompetentne za posao, ali nemaju motivaciju ili nisu dovoljno samopouzdane, odgovara potporni
stil: treba ih saslušati, podsticati, uključiti u rešavanje problema i donošenje odluka. Onima koji
nisu niti mnogo kompententni za posao, niti predani, najbolje odgovara instruktorski stil koji
uključuje potporu i usmeravanje. Kod veoma kompetentnih i vrlo predanih poslu, delegiranje je
najbolji stil. On podrazumeva pružanje malo potpore i usmeravanja - tek da se bude u toku sa
njihovim radom. Među mnogim osobinama koje se citiraju kao važne za efikasnog lidera jesu:
visok standard ličnog poštenja, čvrstina, sposobnost identifikovanja ključnih problema,
smirenost, vitalnost, ubedljivost, odlučnost, konzistentnost, integritet ličnosti, entuzijazam,
osetljivost na stavove i sugestije podređenih, sposobnost predviđanja i druge. Mada većina
izuzetnih lidera poseduje većinu tih crta ličnosti, nema dokaza da je ijedna od njih stvarno
neophodna. Međutim, sujeta, arogancija i nepoštovanje sopstvenih pravila su najmanje poželjne
osobine menadžera. Kontrola je važan podsistem za sve komponente rukovođenja. Najčešće se
definiše kao merenje i korigovanje efikasnosti preduzeća da bi se osiguralo dostizanje ciljeva i
obezbedilo ispunjenje planova. Proces kontrole u menadžmentu uključuje postavljanje standarda,
merenje efikasnosti i upoređivanje rezultata sa ustanovljenim standardima, korigovanje
nepravilnosti i pravovremeno informisanje. Kontrola mora da obuhvati: funkcionisanje službe,
troškove za pružanje zdravstvenih usluga, dohodak, disciplinu zaposlenih i informisanje
(zdravstveni informacioni sistem). Iako obavezno prožima ceo proces rukovođenja, raspon
kontrole ne sme da bude veliki, da, kontrolišući, rukovodilac nema vremena da obrati pažnju na
humane međuljudske odnose - posvećivanje pažnje svakom pojedincu, uvažavanje sugestija,
razumevanje postojećih problema zaposlenih. U literaturi se navode najraznovrsnije kontrole:
vizuelna, automatska, kontrola izuzetaka, kontrola pomoću motivacije, budžetska kontrola,
dnevne karte, Gantove mape, mrežna analiza, upotreba računara. U malim organizacijama
moguće je uspostaviti ličnu kontrolu svih funkcija i svih zaposlenih. Kako raste veličina i
složenost organizacije, tako kontrola postaje teža. Danas se smatra da je dobar informacioni
sistem najmoćnije sredstvo kontrole. Posebno se ističe značaj strateške kontrole u vreme velikih
ekonomskih kriza i vanrednih okolnosti. Budući da kontrolni sistem obezbeđuje signal
rukovodiocu za korekciju promašaja, identifikovanje eksplicitne strateške kontrole bi sprečilo
"propadanje” mnogih dugoročnih planova, što je tipičan problem manje razvijenih zemalja. Neki
menadžeri prave grešku verujući da će uspešno rukovoditi ako kontrolu sprovode posmatranjem
različitih rutinskih izveštaja. Međutim, suština kontrole je korekcija skretanja od planiranih
ciljeva. Savremeni menadžment u zdravstvenim ustanovama sve više poklanja pažnje i kontroli
kvaliteta u pružanju zdravstvenih usluga. Zapaženo je da su neki menadžeri uplašeni i izbegavaju
da primenjuju kontrolu kvaliteta u redovnom sistemu kontrole, smatrajući da bi eventualni
propusti u kvalitetu mogli da vode dodatnim i nepotrebnim izdacima. Međutim, u etičkom i
komercijalnom interesu menadžera jeste da minimizira greške i incidente koji vode žalbama
pacijenata i lošem ugledu u javnosti.

35.Specifičnosti zdravstvenog menadžmenta

Rukovođenje u sistemu zdravstvene zaštite je oblast naučnog menadžmenta. Savremeni

menadžment je proces stvaranja i održavanja sredine u kojoj ljudi radeći u grupama, mogu da
ispune željene ciljeve. To je univerzalan i kompleksan proces i sastoji se od: planiranja,
organizovanja, kadrovske politike, vođenja (usmeravanja) i kontrole. Aktivnosti dobrog
menadžera podrazumevaju bazične veštine koje će obezbediti ravnotežu ovih, medicinski
povezanih komponenti. Karkteristike menadžmenta u zdravstvenim ustanovama imaju svoje
specifičnosti u odnosu na druge vrste menadžmenta. Zdravstvene ustanove su poznate u teoriji
menadžmenta kao najkompleksnije organizacije, sa najkompleksinijm menadžmentom, a na
samom vrhu kompleksnosti je savremena bolnica. Postoji šest osnovnih uloga zdravstvene
službe: predstavlja deo nacionalne politike zemlje, zapošljava veliki broj ljudi, obezbeđuje
zdravstvenu zaštitu, obavlja različite tipove istraživanja, vrši kontinuiranu edukaciju, važna
uloga kao faktor socijalne stabilnosti u zemlji. Struktura ovlašćenja menadžmenta je podeljena
između triju centara moći i odgovornosti: upravni odbor – zakonski je odgovoran za celu
instituciju, uključujući i pružanje zdravstvene zaštite, komunikacije sa javnošću i pomoć pri
nabavci sredstava. Njega čine zdravstveni radnici i predstavnici zajednice; lekari – koji su u
medicinskom kolegijumu, ali i ostali imaju snažnu ulogu u menadžmentu jer su odgovorni za
bolničku delatnost ustanove. Oni učestvuju u bar tri procesa menadžmenta: menadžment
pacijentom, menadžment lekarskim timom i menadžment zdravstvenom ustanovom;
administracija – koju čine direktor, načelnici odeljenja i šefovi pomoćnih službi. Direktor ima
zadatak da planira, donosi odluke, koordinira i kontroliše aktivnosti zaposlenih, da bi obezbedio
da rad sa pacijentima bude obavljen efikasno i efektivno. Pri rukovođenju, osim ove trostruke
podele moći i odgovornosti, treba pomenuti i specifične odgovornosti: prema pacijentu (najveća
zaštita, minimalni troškovi), prema zaposlenima (uslovi, lični dohodak, unapređenja), prema
finansijskim donatorima, prema zajednici, prema sebi (usavršavanje znanja i veštine
menadžmenta).