Prezentacija Zdravstvena Nega 2019

NEGA HIRURŠKIH BOLESNIKA
SA OSNOVAMA HIRURGIJE
Prof. dr sci. med.

Stamenko S. ŠUŠAK
kardiohirurg
Anaksimander (Αναξίμανδρος, ο)
610-546 g. p.H.
Άπειρον, το = α + πέρας (τέλος)
Άπειρον, το – bezgranično, neograničeno, beskrajno, beskonačno, neizmerno.
Predstavlja prapočetak (άρχη, η) svega postojećeg. Iz njega sve izvire i u njega se

sve vraća.
NEGA HIRURŠKIH BOLESNIKA
UVOD
„Zdravlje je stanje kompletnog fizičkog, mentalnog i socijalnog

blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i nemoći”.
Svetska zdravstvena orgtanizacija (SZO)
World Health Organisation (WHO)
Na zdravlje ljudi deluju brojni faktori:

 Nasleđe,
 Čovekova životna i radna sredina,
 Uticaji patogenih mikroorganizama i parazita i
 Ishrana i brojni drugi činioci.
UVOD
Zdravlje jedne osobe obezbeđuje se zadovoljavanjem njenih osnovnih

dnevnih i trajnih potreba:
 Lična nega i higijena,

 Spavanje i odmor,
 Unošenje hrane i vode,
 Eliminacija štetnih produkata iz organizma,
 Pravilno držanje tela i fizička aktivnost,
 Uticaj okoline u kojoj čovek živi i radi,
 Zadovoljavanje emocionalnih i psihičkih potreba,
 Potreba za razonodom i rekreacijom i
 Mentalna higijena
UVOD
Osnovni zadaci medicinske sestre su:
 Stručna nega i briga o bolesnim, iznemoglim i onim licima kojima je

potrebna pomoć shodno njihovim fizičkim emocionalnim i socijalnim
potrebama, bez obzira na to da li se nega sprovodi u bolnici, kod kuće
ili na nekom drugom mestu
 Zdravstveno vaspitanje, savetovanje bolesnika i njegove okoline
 Posmatranje i pronalaženje subjektivnih i objektivnih činilaca koji utiču
na zdravlje ljudi
 Odabiranje, osposobljavanje i usmeravanje drugih zdravstvenih
radnika, koji rade na nezi
 Saradnja sa ostalim članovima zdravstvene ustanove u planiranju
programa zdravstvene zaštite
 Saradnja pri planiranju izgradnje zdravstvenih ustanova, njihovog
opremanja potrebnim inventarom i pomagalima
UVOD
Medicinska sestra može da radi u:
 Ambulantno-polikliničkim ustanovama (domovi zdravlja),

 Opštim i specijalizovanim bolnicama,
 Dečijim i školskim dispanzerima,
 Ustanovama za zdravu decu,
 Ustanovama za bolesnu decu (dečje bolnice i odeljenja),
 Stručno-pedagoškim i socijalno-zdravstvenim i vaspitnim ustanovama,
 Zavodu za zdravstvenu zaštitu itd.
UVOD
PRINCIPI NEGE I SESTRINSTVA
U sestrinstvu postoje četiri osnovna principa:
 Prvi princip – niko ne bi smeo da gubi samopoštovanje i osećanje
prava zato što je bolestan ili star ili siromašan, crnac ili belac.
 Drugi princip – profesionalno sestrinstvo zahteva obim znanja, koji se
sastoji od činjenica, teorije, principa i koncepcija.
 Treći princip – profesionalno sestrinstvo treba stvarno da doprinosi
unapređenju zdravlja, omogući prevenciju bolesti, obezbedi negu i
lečenje onih koji su bolesni bez obzira na to da li je prognoza bolesti
dobroa ili loša.
 Četvrti princip – u medicinskom timu svako ima svoje odgovornosti,
zakonom definisane. Medicinska sestra je odgovorna za donošenje
blagovremenih odluka i odgovara za posledice svojih odluka.
UVOD
ETIKA I LIK MEDICINSKE SESTRE
ήθος, το – lik ili osobina koju imamo u sebi; etika; običaj

ηθοποιός, ο – glumac (ήτος + ποιώ – starogrč. „pravim lik”)
Deontologija – nauka koja se bavi proučavanjem i određivanjem

prava i dužnosti lekara.
Etika je estetika ljudskih odnosa, dakle našeg odnosa prema samom sebi i
prema ljudima koji nas okružuju.
αίσθηση, η - osećaj
UVOD
Savest
συνείδηση, η – svest o pogrešnom ponašanju (Demokrit)
Conscientia, -ae, f. – unutrašnji glas koji govori s većim autoritetom

nego bilo koji oblik javne potvrde (Ciceron).
 Načelo dostojanstva
 Načelo celovitosti
 Načelo ljubavi i solidarnosti
UVOD
Principi medicinske etike:

 Nastojanje da se spreči pojava bolesti i učestvuje u lečenju bolesnika,
ako do bolesti dođe
 Najveća vrednost je ljudski život, pa je najvažniji zadatak sačuvati
zdravlje i otkloniti sve faktore i procese koji štetno utiču na dravlje
 Sestra aktivno učestvuje u zdravstvenom vaspitanju naroda i širi
zdravstvenu kulturu i higijenske navike
 Povređenom i obolelom mora pružiti pomoć i otkloniti životnu
opasnost
 Obaveza čuvanja „medicinske tajne”
UVOD

 Sestra mora da neguje bolesnika savesno i požrtvovano, čuvajući lično
dostojanstvo bolesnika, bez obzira na narodnost, njegov ekonomski i
društveni položaj, političku i versku pripadnost
 Princip u radu treba da bude – primum non nocere (najpre ne
naškoditi)
 Medicinska sestra treba da bude nesebična, uzdržana, sromna; mora
se odlikovati logičnim rasuđivanjem, razmišljanjem i čvrstinom
prilikom opštenja sa ljudima
 Zdravstveni radnici u obavljanju svojih dužnosti nikada ne smeju
potcenjivati i vređati svoje kolege i saradnike
UVOD

 Sve medicinsko-tehničke radnje koje se sprovode u nezi i lečenju
bolesnika moraju da budu u skladu sa medicinskom naukom;
improvizacije u radu nisu dozvoljene
 Pre izvođenja svake radnje i psihičke pripreme bolesnika, nužna je
njegova saglasnost, a za primenu pojedinih metoda čak i pismena
saglasnost
 Sestra ne sme samovoljno da napusti službu ili da izostane s posla
 Sestra uvek mora da vodi računa o sebi i o ugledu svoje profesije i
svoje ličnosti
 Medicinska sestra mora imati sve kvalitete kojima se odlikuje
zdravstveni radnik
UVOD

 Medicinska sestra mora pažljivo da sluša bolesnika, da ga ne prekida
bez potrebe, da ga podstiče na razgovor, da ga bespotrebno ne
kritikuje i ne donosi brzoplete i preuranjene zaključke.
 Potrebno je da medicinska sestra, pored osnovne komunikologije,
poznaje i druge nauke (pedagogija, andragogija, psihologija ličnosti,
mentalna higijena, dijetetika, zdravstveno vaspitanje, sociologija i dr.).
ETIKA I LIK MEDICINSKE SESTRE UVOD
NEVERBALNI ZNACI NEASERTIVNOST ASERTIVNOST AGRESIVNOST
 Uznemirenost
 napetost
 Prestrašenost  Opuštenost
IZRAZ LICA  Preteći pogled
 Oboren pogled  Primeren kontakt očima
 Izraz besa
 Nervozan izgled
 Poguren
 Oslanja se
 Odaje utisak  Opušten  Ruke na bokovima
STAV I DRŽANJE TELA
nelagodnosti i  Uspravan stav  Dominantnan stav
spremnosti da se
povuče
 Jasan, ljubazan
 Tih
 Uliva poverenje  Glasan, zahtevajući
TON  Kolebljivost u govoru
 Odaje poštovanje  Preteći, nadmoćan
 Nesigurnost
sagovornika
 Primereno naglašavanje  Oštri, nagli pokreti
GESTOVI  Odaje nervozu i strepnju
onoga što je važno  Šake stegnute
 Napadanje
 Nemogućnost da kaže
 Iskreno izražavanje  Ponižavanje
VERBALNE PORUKE ono što želi reći,
osećanja i jasnost poruke  Želja za pobedom po
izvinjavanje, popuštanje
svaku cenu
Vrste komunikacija u profesionalnoj praksi zdravstvenih radnika (Kekuš D.)

UVOD
Profesionalnost u radu medicinskih sestara – preduslov dobre nege:
Pri uspostavljanju i održavanju profesionalnih odnosa u zdravstvenoj nezi

od začaja su:
 Stavovi oboleloga u odnosu na profesiju medicinskih sestara
 Reakcije bolesnika na bolest
 Stav bolesnika u odnosu na bolest
 Odnos sestre prema bolesniku
 Odnos sestre prema članovima porodice obolelog
 Odnosi i ponašanje sestre prema drugim članovima tima
UVOD
 Zdravstvena nega je važan stručni predmet u školovanju medicinskih

sestara – tehničara, jer povezuje sadržaj nege sa svim drugim
medicinskim predmetima.
 Predmet se izučava teorijski i praktično.
 Teorijski deo zdravstvene nege objašnjava način izvođenja medicinsko-

tehničkih radnji u lečenju bolesnika, njihovu suštinu, značaj i greške
koje pri radu mogu da se načina.
UVOD
 Praktični deo nege bolesnika objašnjava način izvođenja medicinsko-

tehničkih radnji u nezi i lečenju. Nastava se obavlja u bolnici, domu
zdravlja, na terenu i uz postelju bolesnika. Razvija se manuelna
spretnost, sigurnost u radu i sistematičnost u izvođenju medicinsko-
tehničkih postupaka.
 Deliti zdravstvenu negu bolesnika na opštu i specijalnu danas je

praktično nemoguće. Savremene metode dijagnostike i lečenja čine
nerazdvojnu celinu u jedinstvenom procesu nege i lečenja.
UVOD
Polaganje ispita i način ocenjivanja
 Ispit se polaže nakon odslušane teorijske nastave

 Ispit se polaže putem testa sa mogućnošću usmenog odgovaranja
 Završna ocena se formira na osnovu:
1. Broja bodova osvojenih na testu
a) Ocena „5“ – 0-69 poena
b) Ocena „6“ – 70-79 poena
c) Ocena „7“ – 80-89 poena
d) Ocena „8“ – 90-100 poena
2. Prisustva i aktivnosti na predavanjima
Student ne sme da izostane sa više od 70% nastave.
3. Ocene na usmenom ispitu
Student koji na testu dobije prolaznu ocenu, a ne bude s njom
zadovoljan, može da odgovara za veću ocenu usmenim putem.
ISTORIJAT
Hipokrat (‘Ιπποκράτης, ο)
460 – 370 g. p. H.
 Osnivač savremene medicinske nauke je Hipokrat.
 Medicina se izučavala u Asklepijevim hramovima kraj obale mora i nosili

su naziv jatreloni (γιατρός, ο – onaj koji leči).
 Otvarane su i posebne bolnice za stare i nemoćne, koje su nosile naziv

ksenodohiji (ξένος, ο – stranac, gost; ξενοδοχείο, το – hotel).
ISTORIJAT
 U 4. veku u Rimu žene organizuju negu bolesnika i siromašnih. To obavlja
red matrona (Fabiola, Marcela i dr.).
 U 6. veku nastaju vizantijski hospitali (hostis, -is, m. – gost, stranac;

hospital – svratište za strance/goste).
 Najpoznatiji carigradski hospital, u kome su radile žene – bolničarke, bio je

smešten u manastiru Pantokrator; imao je azile za stare, umobolne i
epileptičare.
 U Damasku (Sirija) je 707. godine osnovan prvi muslimanski hospital (Ale

Valid).
 U Bagdadu (Irak) je Harun al Rašid 797. godine osnovao bolnicu za

lečenje zaraznih bolesti, psihički poremećenih osoba i gubavaca.
ISTORIJAT
Manastir Pantokrator (Παντοκράτορος, ο)

Danas Mula Zejrek Džamija
ISTORIJAT
Bolnica Al Valid, Džamija Omajada, Damask, Sirija

‫الوليد بن عبد الملك‬
Al Valid, damaški kalif, rođen je 668. godine kao sin Abd-al-Malika. Jedan je od najvećih islamskih osvajača,
koji je izvršio većinsku islamizaciju arapskog sveta. Osnovao je prvu muslimansku bolnicu.
ISTORIJAT
Harun-al-Rašid
‫هارون الرشيد‬
Harun-al-Rašid, peti i najpoznatiji abasidski kalif, vladao je od 786-809. godine i njegovo

vreme je ostalo zabeleženo po naučnom, kulturnom i verskom napretku. Osnovao je bolnicu
za lečenje zaraznih bolesti, psihički poremećenih osoba i gubavaca.
ISTORIJAT
 Tokom krstaških pohoda od vojskovođa se zahtevalo da sprovedu

preventivnu zaštitu od zaraznih bolesti i da organizuju lečenje bolesnih i
povređenih u borbama ili tokom puta kroz zemlje kuda su prolazili.
 Stvara se novi red Vitezova hospitalaca Sv. Ivana, koji u Jerusalimu

osnivaju veliku bolnicu.
 Red Templara leči bolesnike od lepre, dok red Lazarista leči gubavce.
Red Tevtonskih vitezova leči zarazne bolesti, a ujedno prihvata u svojim
bolnicama, svratištima i nahodištima i sve tzv. socijalne slučajeve.
ISTORIJAT
 Vinko Pavelski uvodi novi red sestara za nehgu i socijalnu pomoć –

„Dames de charite”, koje su bile plaćene za svoj rad. Sestre su imale
plavo-sivu uniformu, ukrućeni beli okovratnik i belu kapu u obliku
trouglog šešira.
 Teodor Fidner osniva red školovanih sestara „đakonista”, koje rade

dobrovoljno kao pripadnice evangelističke crkve.
 Doba feudalizma karakterišu sujeverje, nadrilekarstvo i vradžbine. Negu

i lečenje bolesnika karakterišu isterivanje đavola iz organizma, vračanje,
bacanje žara, što se sve održalo i do današnjih danâ
ISTORIJAT
Vinko Pavelski Teodor Fidner

(1576-1669) (1800-1864)
ISTORIJAT
Florence Nightingale
1820 – 1910.
„Često se kaže da svaka žena može biti dobra medicinska sestra. Ja, naprotiv,
smatram da i osnovni elementi zdravstvene nege zahtevaju znanje.”
„Nega znači nešto više od davanja lekova i stavljanja obloga.”
Tokom rusko-turskog rata (Krimski rat, 1854-1856) učestvuje kao sestra u

redovima turske vojske. Dovodi iz Engleske 38 žena i u bolnici organizuje
češćenje prostorija, nameštaja i stavljanje čistog posteljnog rublja za
bolesnike. Uvodi posebnu dijetalnu hranu za bolesnike i posebnu hranu za
ranjenike.
ISTORIJAT
1820 – 1910.
Obilazi noću bolesnike („the lady with the lamp”).
Učestvuje u reformi ratne sanitetske službe Velike Britanije i piše knjige o nezi
bolensika, nezi deteta i druge knjige i članke o socijalno-zdravstvenim problemima.
ISTORIJAT
Medal of Honor Royal Red Cross Medal
Promovisala je sestrinstvo u profesiju, navodeći da

sestra treba negovati bolesnika, a ne čistiti okolinu,
prati rublje; da mora biti inteligentna i kontinuirano
educirana.
„Potrebno je voditi beleške o bolesnicima, jer je sestra stalno uz bolesnika;

potrebno je slušati lekara vezano za lečenje bolestnika, ali nadzor nad radom
sestara mora imati sestra, a ne lekar ili član uprave.”
ISTORIJAT
Virginia A. Henderson
1897 – 1996.
 Najpoznatija medicinska sestra 20. veka

 Pokrenula je sestrinstvo iz uloge „lekarskog pomoćnika” ka poštovanoj
profesiji baziranoj na naučnim principima i umešnosti negovanja
 Zaslužna je za razvoj „Nursing Studies Index” (prvi i glavni klasifikacioni
sistem za naučnu sestrinsku literaturu)
 Počasni saradnik Kraljevskog fakulteta za sestre
 Počasni član Japanske i Irske sestrinske organizacije
ISTORIJAT
Christianne Reimann Prize (1985)

Fellow of the UK’s Royal College of Nursing (FRCN)
Virdžinija Henderson
PRIRODA NEGE
„Jedinstvena funkcija nege je da pomaže osobama, bolesnim ili zdravim, u

obavljanju onih aktivnosti koje doprinose zdravlju ili ozdravljenju ili okakšanju
smrtnog ishoda. Ta pomoć se ukazuje bespomoćnim osobama koje nemaju snagu,
želju ili znanje koje sestra ima. Cilj ove pomoći je da ove osobe, što je moguće pre,
dođu u stanje da ne zavise od tuđe pomoći.”
ISTORIJAT
Tokom 12. veka su u našim manastirima kaluđerice negovale zdravstvenu kulturu i
vaspitanje, što je u to vreme bilo nepoznato na dvorovima Engleske i drugih
zemalja zapadne Evrope.
Prva srpska bolnica osnovana je u manastiru Studenica.
Tokom svih ratova na našim teritorijama (Prvi i Drugi srpski ustanak, Prvi i Drugi
svetski rat, ratovi tokom poslednje dve decenije) naše majke i sestre negovale su
ranjene i bolesne.
Po završetku Prvog svetskog rata, šk. 1920/1921. godine osniva se Škola za sestre
nudilje pri Crvenom krstu u Beogradu.
Šk. 1929/1930. godine osniva se Škola za medicinske sestre, koja je dala brojne
zdravstvene kadrove do 1941. godine.
Viša medicinska škola u Beogradu osnovana je šk. 1952/1953. godine kao

produžena škola u obrazovanju medicinskih kadrova – viših tehničara.
ISTORIJAT
Manastir Studenica
12. vek
ISTORIJAT
FAZE RAZVOJA ZDRAVSTVENE NEGE
PRVA FAZA – „self care”

Period u kome su se ljudi sami starali o sebi – samopomoć.
Članovi porodice starali su se jedni o drugima i negovali se
međusobno – uzajamna pomoć („cover care”)
DRUGA FAZA
Započinje u hrišćanstvu, kada Crkva (kaluđeri i kaluđerice) neguje
bolesnike u specijalnim ustanovama („home care”)
U Srbiji je osnovana prva bolnica u manastiru Studenica u 13. veku
ISTORIJAT
FAZE RAZVOJA ZDRAVSTVENE NEGE
TREĆA FAZA
 Započinje u doba romantizma, pa se nastavlja u 19. i 20. veku.
 Sestra-nudilja nije više orijentisana samo na fizičku negu
bolesnika; ona je aktivan saradnik lekaru u dijagnostici i lečenju.
 Vidna je i sestrinska uloga u patronažnoj službi, zdravstvenom
prosvećivanju i kućnoj nezi bolesnika.
 Uža specijalizacija ostvaruje se kroz rad, stručne seminare,
simpozijume i kongrese.
TEORIJE I DEFINICIJE
Zdravstvena nega je nauka i umetnost koja se bavi praksom, istraživanjem

i teorijom.
„Jedinstvena funkcija nege je da pomaže osobama, bolesnim ili zdravim, u

obavljanju onih aktivnosti koje doprinose zdravlju ili ozdravljenju ili
okakšanju smrtnog ishoda. Ta pomoć se ukazuje bespomoćnim osobama
koje nemaju snagu, želju ili znanje koje sestra ima. Cilj ove pomoći je da
ove osobe, što je moguće pre, dođu u stanje da ne zavise od tuđe
pomoći.”
V. Henderson, Priroda nege, 1966
Pomoću ove definicije Virdžinija Henderson odgovara na 7 pitanja:
1. Ko pomaže – medicinska sestra

2. Kome pomaže – zdravom ili bolesnom pojedincu
3. Pri čemu pomaže – pri zadovoljavanju osnovnih ljudskih potreba
4. Kada pomaže – kada osoba nema potrebnu snagu, volju ili znanje
5. Kako pomaže – pruža nekoliko vrsta pomoći (fizičku, psihološku,
duhovnu i edukativnu)
6. Koja je svrha pomoći – očuvanje zdravlja, oporavak ili mirna smrt
7. Koje je načelo pomoći – što brže osamostaljivanje
„Zdravstvena nega predstavlja jednu od zdravstvenih disciplina, te se kao

celovita delatnost bavi pojedincem, porodicom ili društvenom zajednicom
u toku njihovih razgranatih funkcija za vreme zdravlja i bolesti, odnosno
kreće se iz jedne faze u drugu.”
Svetska zdravstvena organizacija – Regionalni biro za Evropu
„Zdravstvena nega je disciplina i praksa medicinske sestre u pružanju

profesionalne pomoći pojedincu, porodici i zajednici, kad njima nedostaje
snaga, volja ili znanje, na svim nivoima zdravlja, od začeća do kraja života,
s ciljem da zaštiti i unapredi zdravlje, razvije sposobnost za samonegu, ili
da im pomogne da prihvate svoja ograničenja, tuđu pomoć, da
dostojanstveno žive i dočekaju mirno kraj.”
Milena Tijanić, viša medicinska sestra i psiholog
VRSTE ZDRAVSTVENE NEGE
Zdravstvena nega je kontinuirani proces lečenja bolesnika, koja

podrazumeva višeetapnu negu i lečenje bolesnika, koju čine:
1. Intenzivna nega,
2. Poluintenzivna nega,
3. Obična nega (samonega),
4. Kućna nega i
5. Terminalna nega.
Intenzivna nega
 Medicinska sestra maksimalno prilagođava rad teškom bolesniku
kako bi se očuvale i oporavile ugrožene vitalne funkcije njegovog
organizma.
 Svaka bolnica ima posebnu službu intenzivne nege, zajedničku za sva
odeljenja. Veći centri imaju izdvojena odeljenja nege po službama.
 Prostorije za intenzivnu negu smeštene su u najmanje prometnom
delu klinike/bolnice, kako bi se obezbedio mir bolesnicima.
 U sastavu ovog odeljenja postoji više soba (doktori, sestre, bolesnici,
blateks, izolacije i sl.)
 Danas se najčešće primenjuje sistem jedinstvene prostorije za
intenzivnu negu
Intenzivna nega
 Prostorije službe intenzivne nege su neprekidno osvetljene, a po
potrebi se mogu zamračiti. Neophodno jeda postoje uređaji sa jačom
svetlošću (reflektori).
 Prostorije raspolažu klima-uređajima. Prostorija se zagreva
centralnim grejanjem (22-240C)
 U prostorijama se nalazi samo neophodan nameštaj za pravilno
obavljanje službe.
 Kreveti su tako postavljeni da im se može lako prići sa svih strana, a
pomoću mehanizama svaki krevet može da se stavi u položaj koji je
za bolesnika najpovoljniji.
 Dušeci su pokriveni mušemom, preko koje se postavljaju dva
zastirača (čaršava), i to jedan uzdužni, a drugi poprečni.
Intenzivna nega
 Pored svakog kreveta postoji priključak za električnu energiju sa više
vodova („šinski sistem”).
 Zabranjena je svaka poseta i šetnja osoblja, bolesnika i članova
njihovih porodica. Danas postoje izuzeci kada se radi o teškim
bolesnicima. Poseta traje najviše 10 minuta.
 Poseta se oblači u strogo propisanu odeću i obuću.
 Zabranjeno je unošenje „ponuda” (hrane, pića i voća) i stvaranje
buke.
 Vodi se kontinuirana nega pacijenta (frikcije, masaže, aktivne i
pasivne vežbe, antidekubitalni program).
 Medicinska sestra posebno bodi računa o prohodnosti disajnih
puteva. Kiseonik se daje u tačno određenoj količini.
Intenzivna nega
 Medicisnka sestra mora stalno da posmatra poverene joj bolesnike
(gastrična funkcija, aspiraciona drenaža, diureza, osnovni
hemodinamski parametri, svest i sl.)
 O svim uočenim promenama odmah obaveštava lekara
 U tačno određeno vreme sestra uzima krv i mokraću i šalje u
laboratoriju radi analize.
 Medicinska sestra kontroliše brzinu isticanja intravenske
infuzije/transfuzije i na vreme zamenjuje boce sa tečnošću.
 Medicinska sestra uredno i savesno vodi medicinsku dokumentaciju
o datoj terapiji i nađenim vrednostima vitalnih funkcija.
Intenzivna nega
U jedinicu intenzivne nege smeštaju se bolesnici:
 kojima je neophodan stalan intenzivni medicinski tretman zbog

ugroženih vitalnih funkcija,
 kad su bez svesti (koma),
 kad je u pitanju krvarenje – spoljašnje i unutrašnje,
 radi stalne kontrole temperature, pulsa, disanja i krvnog pritiska,
 radi intenzivne terapije
 zbog politrauma.
Poluintenzivna nega
 Primenjuje se u lečenju bolesnika čije su vitalne funkcije fiziološke
(bez aparata za disanje i očuvane svesti), ali koji nisu sposobni da
samostalno obavljaju fiziološke potrebe.
 Kontrola vitalnih funkcija vrši se uz pomoć monitora i drugih aparata
i uređaja.
 Prostorija je opremljena svim aparatima, uređajima i instrumentima
kao i jedinica intenzivne nege
 U odeljenju postoje elektronski monitori koji automatski registruju
puls, krvni pritisak i disanje.
 Bolesnici su pod stalnom kontrolom medicinske sestre
Poluintenzivna nega
U jedinicu poluintenzivne nege smeštaju se bolesnici:
 kad su nepokretni,
 kad su dezorijentisani,
 sa poremećajima vitalnih funkcija,
 kojima treba postaviti hemostatičku povesku zbog spoljašnjeg
krvarenja,
 radi povremene terapije kiseonikom,
 radi ispitivanja funkcije nazogastrične sukcije,
 koji se hrane u postelji,
 kad je nužno održavanje lične higijene u postelji i
 kad obavljaju fiziološke potrebe u postelji, uz pomoć drugih osoba
Obična nega (samonega)

 Zavisi od prirode oboljenja i vrste povrede.
 Sestra učestvuje ne samo u nezi bolesnika već i u svim postupcima
dijagnostike i medicinsko-tehničkim radnjama, što doprinosi
uspešnom lečenju b olesnika.
 Vitalne funkcije, puls i krvni pritisak sestra obavezno kontroliše na
svakih 6 časova.
 Bolesnici su aktivno ili pasivno pokretni.
 Pasivno pokretni bolesnici uz pomoć sestre ili fizioterapeuta ustaju iz
postelje, odlaze u kupatilo.
 Aktivni bolesnici sami i bez ičije pomoći obavljaju svoje higijenske i
fiziološke potrebe, hrane se u zajedničkoj trpezariji, slobodno vreme
provode u sobi za dnevni boravak.
Kućna nega
 Posle završenog lečenja u bolnici, bolesnici se otpuštaju svojim
kućama, gde nastavljaju produženo bolničko lečenje.
 Nisu potrebni skupoceni uređaji, oprema i brojno medicinsko
osoblje.
 Potrebna je saradnja cele porodice.
 Medicinska sestra svakodnevno, u određeno vreme, obilazi
bolesnika, daje mu potrebnu terapiju i o stanju pacijenta redovno
izveštava nadležnog lekara.
 Socijalna služba svake opštine pomaže negu bolesnika van bolnice i
to nabavkom opreme, finansijskim sredstvima i moralnom
podrškom.
 Medicinska sestra ima posebno odgovorno mesto u organizaciji
kućne nege.
Terminalna nega
 Pogrešna je praksa da se neizlečivi bolesnici izdvajaju u posebne
sobe umirućih bolesnika, ili se u bolesničkoj sobi odvajaju
specijalnim paravanima od drugih bolesnika.
 Svaki bolesnik, bez obzira na stanje njegove svesti, uočava postupke
koji nagoveštavaju „kraj života”.
 Stvaraju se pogodni uslovi za smeštaj i sprovode potrebne
medicinsko-tehničke radnje, koje kod ovih bolesnika stvaraju
osećanje nade i sigurnosti u uspešno lečenje.
 Neizbežno je konstantno prisustvo medicinske sestre, koja posmatra
bolesnika, uočava nastale promene, preduzima odgovarajuće mere
nege i izveštava lekara o svemu što je zapazila.
ORGANIZACIJA ZDRAVSTVENE NEGE
Glavne faze procesa organizacije zdravstvene nege su:
1. Utvrđivanje potreba za zdravstvenom negom

a. Prikupljanje podataka
b. Sestrinska anamneza
c. Procena podataka
d. Dokumentovanje
2. Stvaranje sestrinske dijagnoze (dijagnoza nege)

a. Stvaranje sestrinske dijagnoze
b. Klasifikacija dijagnoza
c. Dokumentovanje
3. Planiranje zdravstvene nege

a. Utvrđivanje prioriteta
b. Postavljanje ciljeva
c. Preuzimanje lekarskih naloga
d. Izbor i formulisanje odgovarajućih sestrinskih naloga
e. Dokumentovanje planiranih aktivnosti službe zdravstvene
nege
4. Realizacija zdravstvene nege

a. Priprema za intervenciju
b. Izvođenje intervencije
c. Nadzor nad radom učesnika u nezi
d. Komunikacija sa drugim učesnicima u nezi i tretmanu
e. Dokumentovanje obavljenog posla
f. Vođenje liste realizacije nege i praćenje bolesnika
g. Primopredaja dužnosti
5. Evaluacija
a. Praćenje procesa
b. Korekcija i revizija plana
c. Završna evaluacija
d. Dokumentovacija zdravstvene nege
Utvrđivanje potreba za zdravstvenom negom

 Inicijalni je korak u procesu zdravstvene nege
 Utvrđivanje potreba je organizovano i sistematsko prikupljanje
podataka o reagovanju bolesnika na bolest/zdravstveni problem u
formi sestrinske anamneze.
 Sestrinska anamneza je skup podataka o bolesniku/korisniku, koje
medicinska sestra prikuplja razgovorom i fizikalnim pregledom
(posmatranjem i merenjima), u cilju postavljanja sestrinske dijagnoze
i utvrđivanja potreba za negom.
 Anamneza se opisuje kao podaci koje bolesnik daje lekaru o ranijem
stanju svog zdravlja pre sadašnje bolesti.
 Kod nas ne postoji specifičan naziv za podatke, koje bolesnik daje
medicinskoj sestri. U anglo-saksonskoj literaturi za to postoji naziv
„nursing history”.
ανάμνηση, αναμνήσεις, η - sećanje

Sve potrebe se dele na:
1. Primarne biološke:
a) Potreba za materijama (O2, H20, hrana),
b) Potreba za eliminacijom (stolica, urin i sl.),
c) Potreba za snom i odmorom,
d) Potreba za psihofizičkim integritetom i
e) Potreba za seksualnim zadovoljavanjem i produženjem vrste.
2. Primarne socijalne:
a) Potreba za druženjem,
b) Potreba za ljubavlju,
c) Potreba za autorespetkom , prestižom, dobrim glasom,
d) Potreba za prijatnim doživljajima i promenama i
e) Potreba za sigurnošću
Osnovne dnevne potrebe svakog bolesnika su:

 Lična nega i higijena
 Spavanje i odmor
 Hranjenje i pojenje
 Obezbeđivanje izlučevina
 Držanje tela i aktivnost organizma
 Okolina
 Mirovanje
 Lečenje i davanje lekova
 Emocionalna i duhovna podrška
 Usklađivanje mentalnog i fizičkog statusa bolesnika
 Aktivnost na razonodi bolesnika i rehabilitaciji
Najpoznatiji modeli koji se koriste za utvrđivanje potreba za negom su:

1. Model Virdžinije Henderson – navodi 14 osnovnih potreba
2. Model Dženifer Kreger – navodi 22 potrebe za negom
3. Model Abrahama Maslova – najčešće se koristi. Potrebe su
predstavljene u vidu piramide i postavljene su u hijerarhijski odnos.
Najvažnije su fiziološke potrebe i zato se one nalaze u bazi piramide.
4. Model R. Kališa – ovaj model sve podele deli na potrebe opstanka i
potrebe stimulacije.

Dokumentovanje se vrši na dva načina:
a. Kratkim i sažetim opisom utvrđenog stanja i
b. Zaokruživanjem broja ispred podatka koji odgovara stanju
bolesnika
Opisuju se dve faze uzimanja sestrinske anamneze:
 Prva faza – uzimanje podataka neposredno po prijemu u bolnicu pod
uslovom da nije vitalno ugrožen
 Druga faza – uzimanje podataka unutar 24-48 časova od prijema i
osigurava većinu potrebnih podataka za izradu dugoročnog plana
zdravstvene nege i prema potrebi dopunjava se tokom cele
hospitalizacije

Izvori podataka:
 Primarni izvori – najsigurniji su i najbolji. Podaci se dobijaju
direktno od bolesnika/korisnika nege.
 Sekundarni izvori – podaci se dobijaju od članova porodice ili
nekog trećeg lica (svedok događaja u hitnim slučajevima,
patronažna i terenska sestra, ekipa hitne pomoći, socijalni
radnik, psiholog i sl.)
 Tercijarni izvori – podaci se dobijaju iz dotadašnje medicinske
dokumentacije (ranije istorije bolesti, zdravstveni kartoni,
rezultati dijagnostičkih pretraga i sl.)

Tehnike prikupljanja podataka:
1. Razgovor/intervju
2. Fizikalni pregled/posmatranje
3. Merenje
4. Analiza dokumentacije

1. Razgovor/intervju – proces međusobne razmene informacija
između medicinske sestre i korisnika, odnosno drugih lica
zainteresovanih za njegovo stanje, kao i između medicinske
sestre i drugih članova zdravstvenog tima koji učestvuju u
tretmanu tog bolesnika. Opisuju se:
• Informativni intervju – prikupljanje podataka od
bolesnika/korisnika
• Terapijski intervju - kod bolesnika želimo postići neku
promenu u znanju, stavovima ili ponašanju
 Struktuiran intervju – medicinska sestra priprema unapred sva

pitanja i utvrđuje njihov redosled. Tokom razgovora ne sme
odstupati od sastavljenog plana i mora dobiti odgovore na sva
pitanja.
 Nestruktuiran intervju – medicinska sestra ima unapred
pripremljen orijentacioni plan s relativno jasno postavljenim ciljem,
ali i slobodu da u slučaju potrebe od njega odustane.
„Malo je onih koji mogu sa pet ili šest tačno usmerenih pitanja da rasvetle slučaj i da razumeju i
mogu da daju izvestaj o tome – kako je pacijent?”

Faze intervjua:
a. Početak intervjua – najvažniji je i ujedno najteži deo razgovora.
Treba obezbediti ili eliminisati sve faktore koji mogu uticati na
(ne)uspešnost istog.
„Sedi uvek u pacijentovom vidnom polju tako da on ne mora neprijatno da izvija glavu, da bi te
video dok govoriš.”
b. Tok intervjua – podrazumeva prikupljanje verbalnih

informacija, ali i neverbalnih, jer medicinska sestra posmatra
korisnikovo neverbalno ponašanje i ta dva povezuje. Verbalne
tehnike podrazumevaju postavljanje otvorenih i zatvorenih,
informacionih, refleksivnih, sugestivnih i provokativnih pitanja.

b. Tok intervjua – Zatvorena pitanja su pitanja na koja se odgovara
sa nekoliko reči (da/ne). Otvorena pitanja zahtevaju od
korisnika relativno opširan odgovor. Ona stimulišu pacijenta da
otvoreno priča. Informaciona pitanja podrazumevaju ona,
kojima se dobijaju konkretne informacije o pacijentovoj bolesti
i činjenični podaci o njegovom identitetu. Obično se postavljaju
na početku razgovora. Refleksivna pitanja ili „pitanja-kako” su
pitanja čija je svrha da navedu pacijenta da razmisli o
sopstvenoj situaciji (kako ste se osećali....?). Sugestivna pitanja
podstiču korisnika na poželjan odgovor (Danas se osećate bolje,
zar ne?). Provokativna pitanja postavljaju se kada želimo
izazvati emocionalnu reakciju u vezi s nekom temom (da li zbog
pića...?)

c. Kraj intervjua – sastoji se iz najave kraja, sažimanja do tada
rečenog i dogovorenog u vezi sa planom zdravstvene nege,
davanja mogućnosti korisniku da još nešto doda (ako želi),
dogovora za sledeći susret, kao i obaveštavanja korisnika, gde i
kako nas u međuvremenu može naći, odnosno kome se u
našem odsustvu može obratiti.

2. Fizikalni pregled/posmatranje – vrsta posmatranja koja
podrazumeva inspekciju, auskultaciju, palpaciju i perkusiju.
Opisuju se tri moguća pristupa posmatranja:
• Posmatranje „od glave do pete“ – najčešći je i najprirodniji
je put prikupljanja podataka
• Posmatranje „po sistemima/organima“
• Posmatranje psihofizičkog funkcionisanja pojedinca –
posmatra se percepcija zdravstvenog stanja, ishrana-
metabolizam, spavanje-odmor, kognitivno-perceptivne
funkcije, percepcija samo sebe, uloga i odnosi sa drugima,
seksualna aktivnost i reprodukcija, suočavanje i tolerancija
na stres, sistem vrednosti i stavovi...

2. Fizikalni pregled/posmatranje – kada se zahteva detaljnija
procena i trajno praćenje, preporučuje se upotreba za tu svrhu
izrađenih upitnika i skala, kao npr.:
• Skale za procenu sklonosti dekubitusu – Knoll, Norton,
Braden, Waterlow skale
• Skale za procenu neurološkog stanja/stanja svesti –
Glasgow, AVPU skale
• Upitnik za procenu boli
• Skala za procenu i praćenje inkontinencije
• Barthel indeks i Rankin skala
• Morzeova skala za procenu rizika za pad
Glasgow coma scale
Norton scale
Vizuelna skala za procenu bola Subjektivna procena
Verbalna skala za procenu bola

Lista za inicijalnu procenu bola
Barthel-ov indeks o aktivnosti dnevnog života
Modifikovani ranoupozoravajući skor(MRUS)
Modified Early Warning Scores (MEWS)
Skor -3 -2 -1 0 1 2 3
Puls ≤ 40 41-50 51-100 101-110 111-129 > 130
Disanje ≤8 9-14 15-20 21-29 > 30
T0C ≤ 35,0 35,1-37,2 37,3-37,9 ≥38

Reaguje Reaguje Ne
CNS Konfuzan Budan
na glas na bol reaguje
ТАs ≤ 70 71-80 81-100 101-199 ≥ 200
Ovaj skor treba da evidentira služba zdravstvene nege kod svakog bolesnika o kom se brine, jer on daje
sliku koliko je „rizičan“ bolesnik.
Stvaranje sestrinske dijagnoze/dijagnoza nege

 U anglosaksonskoj literaturi ovaj termin je poznat pod nazivom
„nursing problem“ i „nursing diagnosis“
 Reč dijagnoza podrazumeva prepoznavanje i utvrđivanje nekog
problema, odnosno donošenje zaključka o nečemu, što obavezuje i
nosi visok stepen odgovornosti.
διά (kroz) + γνώση, η (znanje, poznavanje, iskustvo, mudrost)
 Sestrinska dijagnoza predstavlja specifičan zaključak o reagovanju

pojedinca, porodice ili zajednice na aktuelni ili potencijalni
zdravstveni problem ili druge probleme vezane za zdravlje, koje
služba zdravstvene nege može samostalno da spreči, ublaži ili rešava.

Opisuju se:
 Aktuelna sestrinska dijagnoza – zaključak da je kod bolesnika
prisutan aktuelni zdravstveni problem ili problem u vezi sa
zdravljem (npr. bolesnik sa prisutnim faktorima rizika za
nastanak dekubitusa ima na glutealnoj regiji dekubitalni ulkus)
 Visoko rizična/potencijalna sestrinska dijagnoza – zaključak koji
pokazuje da postoje evidentni faktori rizika za pojedinca,
porodicu ili zajednicu ili da je bolesnik predisponiran za razvoj
određenog problema – opasnost/rizik od/po... (npr. kod
bolesnika su prisutni brojni faktori rizika za nastanak
dekubitusa, ali još uvek nema oštećenja kože)

 Moguća sestrinska dijagnoza – odnosi se na mogući problem,
kada medicinska sestra na osnovu nepotpunih znakova i
simptoma intuitivno oseća, da problem postoji, ali nema
dovoljno činjenica da ga definiše (npr. ako se bolesnik žali na bol
u sakralnom području, medicinska sestra će pretpostaviti da
bolesnik ima dekubitus, ali tek pregledom tog dela tela će
prihvatiti ili odbaciti prvobitnu hipotezu)
Aktuelna s. dg.: Oštećenje kože

Visoko rizična s. dg.: Visok rizik za nastanak oštećenja kože
Moguća s. dg.: Moguće oštećenje kože

 Sestrinska dijagnoza orijentisana prema zdravlju – zaključak o
određenom nivou zdravlja pojedinca, porodice ili zajednice
 Skupine sestrinskih dijagnoza/sindromi – utvrđuju se kada je
prisutno više aktuelnih ili visoko rizičnih problema, koji su
prisutni zbog određenog stanja ili događaja.

Komponente sestrinske dijagnoze su:
 Naziv – pokazuje reagovanje bolesnika na zdravstveni problem,
koje treba menjati sestrinskim intervencijama.
 Definicija – sažet opis sestrinske dijagnoze
 Etiološki i pomažući faktori – patološki, fiziološki, psihološki,
socioekonomski, kulturološki ili drugi činioci iz čoveka ili
njegovog neposrednog okruženja. Pokazuje šta medicinska
sestra opaža kao mogući uzročni faktor.
 Karakteristike – grupa znakova i simptoma na osnovu kojih se
procenjuje prisustvo određenog problema.
Стварање сестринске дијагнозе/дијагноза неге

Primer:
 Naziv – poremećen ritam sna...
 Etiološki faktori – ... u vezi sa predstojećom operacijom...
 Karakteristike – ... što se ispoljava čestim buđenjem, nemirom i
izjavom da se boji ishoda operacija.
Dijagnoza bi u celosti glasila ovako:

„Poremećen ritam sna u vezi sa predstojećom operacijom, što se ispoljava čestim buđenjem
nemirom i izjavom da strahuje od ishoda operacije.“

Medicinska sestra nije kvalifikovana da utvrđuje prirodu patofiziološkog
procesa, ali jeste i od nje se očekuje da prepozna nenormalne i
neočekivane pojave – promene u znacima i simptomima, laboratorijskim
i drugim nalazima, da ih blagovremeno prenese lekaru i potom obavi
deo svog posla prema njegovom nalogu
Planiranje zdravstvene nege

 Utvrđivanje prioriteta – na utvrđivanje prioriteta najčešće utiču
mišljenje i opšte stanje bolesnika, ali i: kadrovski, vremenski,
materijalni i drugi uslovi u kojima se sprovodi zdravstvena nega.
Davanje prioriteta jednom problemu ne znači da on mora da bude
potpuno rešen pre nego se drugi problemi uzmu u postupak.
 Postavljanje ciljeva – jedan je od najvažnijih zadataka u planiranju
zdravstvene nege. To su kratki i sažeti iskazi, koji definišu očekivane
promene u reagovanjima korisnika na zdravstveni problem, ili drugu
životnu situaciju. Oni predstavljaju željeni i/ili mogući kraj (ishod)
zasnovan na odabranoj strategiji i planu nege (npr. „Bolesnik će šetati
koristeći štap, 30 minuta dnevno, u roku od 10 dana“).
 Postavljanje ciljeva – u odnosu na vreme, koje je potrebno za

postizanje ciljeva, ciljevi mogu biti:
a) Kratkoročni (do nedelju dana),
b) Srednjoročni (do dve nedelje) i
c) Dugoročni (do mesec dana, nedaka i više).
U smislu obuhvatnosti ciljevi mogu biti:

 Opšti (bolesnik će biti oporavljen za mesec dana) i
 Specifični (odnose se na specifične probleme: normalno će
disati, hodati i sl.).

 Lekarski nalozi – najčešće se odnose na medikamentoznu terapiju,
druge terapijske i dijagnostičke intervencije, na učestalost kontrole
vitalnih funkcija i drugih parametara, na pitanja određivanja dijete,
pokretljivosti bolesnika, kao i na preduzimanje pojedinih mera u cilju
sprečavanja potencijalnih ili korigovanja nastalih komplikacija. Način
inkorporiranja lekarskih naloga u plan nege reguliše se unutar
institucije – „Lista nalogâ lekara“ (dokument kroz koji lekar pisanim
putem saopštava medicinskoj sestri uputstva za sprovođenje
određenih dijagnostičkih ili terapijskih intervencija u bolesnika). Ova
lista se otvara na prijemu, istovremeno sa ostalim listama bolesnika.

 Sestrinski nalozi – pišu se, po pravilu, nakon preuzimanja liste nalogâ
lekara. Najčešće ih piše glavna/odgovorna sestra smene. Ovi nalozi
treba da su: primereni željenim ciljevima, individualizovani i
primereni pojedincu, precizni i koncizni, realistični (u skladu sa
kadrovskim, vremenskim i drugim materijalnim mogućnostima) i
treba da se odnose na aktuelnu situaciju bolesnika.
 Dokumentovanje planirane nege – predstavlja unošenje u obrazac
plana na jasan i specifičan način sledećih podataka:
a) Osnovni podaci o bolesniku,
b) Sestrinske dijagnoze i kolaborativni problemi,
c) Postavljeni ciljevi i
d) Sestrinske intervencije namenjene određenom bolesniku.
Realizacija plana zdravstvene nege

 Najdinamičnija je i najznačajnija etapa procesa zdravstvene nege.
 Podrazumeva neposredno izvođenje svih planiranih intervencija i
drugih aktivnosti zdravstvene nege, usmerenih ka postizanju
određenih specifičnih ciljeva u bolesnika.
 Podrazumeva „stavljanje plana nege u akciju“.
 Može da se sprovodi u svim oblicima organizacije zdravstvene službe
– kliničko-bolničkim ustanovama, domovima zdravlja, ambulantama,
patronažnoj službi, kućnoj nezi, domovima za stare i sl.
 U kliničko-bolničkim uslovima zdravstvena nega se najčešće izvodi po
sistemu progresivne nege.
Realizacija plana zdravstvene nege

Koraci u fazi realizacije zdravstvene nege su:
 Priprema za intervenciju,
 Izvođenje intervencije,
 Nadzor nad radom učesnika u nezi,
 Komunikacija sa drugim učesnicima u nezi i tretmanu,
 Dokumentovanje obavljenog posla,
 Vođenje liste realizacije nege i praćenje bolesnika i
 Primopredaja dužnosti.
Evaluacija u procesu zdravstvene nege

 Poslednja je faza u organizaciji zdravstvene nege, iako se neprestano
izmenjuje s ostalim fazama od početka nege bolesnika pa do njenog
kraja.
 Evaluacija je planirano i sistematizovano poređenje aktuelnog
bolesnikovog stanja i ponašanja po završenoj nezi sa željenim i
unapred opisanim definisanim ciljevima.
 Njome se utvrđuje, jesu li i do koje mere ciljevi postignuti.
 Postoje:
a) Kontinuirane evaluacije i
b) Završne evaluacije.
Evaluacija u procesu zdravstvene nege
U odnosu na to šta procenjujemo, evaluacija može biti:

 Kvalitativna – procenjujemo kvalitet rada. Kvalitet rada nije lako
proceniti, jer su za procenu potrebni validni kriterijumi. U našoj
praksi se kvalitet rada još uvek procenjuje subjektivno (od strane
sestara, lekara, javnosti i sl.). U proceni imamo dve krajnosti: da
neko dobro ili loše radi.
 Kvantitativna – objektivna je, jer je merljiva. Predstavlja kritičku
procenu kvatiteta rada. Kvantitet u nezi podrazumeva količinu nege,
odnosno obim rada medicinskih sestara, kao i obim rada svake
sestre. Postoje razni indikatori za evaluaciju npr. efekta celokupnog
tretmana bolesnikâ (ECTB):
Dokumentacija zdravstvene nege

 Podrazumeva skup sačuvanih podataka o pojedincu, porodici i
zajednici, koji se odnose na dijagnostiku, lečenje, negu i
rehabilitaciju, ili na prevenciju bolesti, očuvanje i unapređenje
njihovog zdravlja.
 Ne postoji savršena, univerzalna dokumentacija za sve prilike i za sva
vremena.
 Opisuju se:
a) Zajednička dokumentacija („problem oriented medical record“)
b) Izdvojena sestrinska dokumentacija („source oriented medical
record“)

ZAŠTO DOKUMENTOVATI?
 Obezbeđuje se protok informacija i bolja komunikacija
 Efikasnija koordinacija i bolja saradnja među članovima zdravstvenog
tima
 Dokaz o obavljenom radu (zakonska regulativa?!?)
 Služi u sudsko-medicinske svrhe
 Doprinosi individualizaciji nege
 Unapređuje kvalitet sestrinskog rada
 Omogućuje utvrđivanje efikasnih intervencija
 Služi i u obrazovne svrhe
 Predstavlja osnovu za sestrinska istraživanja
 Omogućava se kontinuitet zdravstvene nege

Dokumentacija se može podeliti na:
 Literaturu (udžbenici, priručnici, zbornici, časopisi i sl.),
 Arhivsku građu (nastavni planovi i programi, podaci o kadrovima,
analize o radu škola i zdravstvenih ustanova i sl.),
 Razna štampana i pisana dokumentacija (planovi razvoje, izveštaji o
radu i sl.),
 Vizuelna, auditivna, vizuelno-auditivna i druga sredstva i
 Ličnu dokumentaciju štićenika (patronažni karton, zdravstveni
karton, istorija bolesti, dokumentacija zdravstvene nege, biografija i
sl.).
MODELI ZDRAVSTVENE NEGE
Opisuju se tri osnovna modela:

1. Funkcionalni model,
2. Timski model i
3. Model „prema bolesniku“
Funkcionalni model
 Dominirao je sredinom 19. veka, a kod nas je i danas veoma čest
model u stacionarnim zdravstvenim ustanovama. Prihvatljiv je u
situaciji, kada u obrazovnoj strukturi osoblja za zdravstvenu negu
dominira relativno nizak stepen obrazovanja (negovateljice,
bolničarke, medicinske sestre sa srednjom stručnom spremom i sl.).
 Zadaci različitog stepena složenosti dodeljuju se pojedincima sa
obzirom na stepen njihove osposobljenosti, iskustvo i u skladu s
njihovim preferencijama.
 Kod ovog modela zdravstvena nega je diskontinuirana, pošto nijedan
učesnik u nezi nema potpunu sliku o stanju pacijenta.
 Saradnja lekara i medicinskih sestara je zbog toga otežana, pošto
lekar mora da komunicira sa više sestara.
Timski model
 Razvijen je nakon Drugog svetskog rata.
 Često se primenjuje u stacionarnim zdravstvenim ustanovama i na
nivou primarne zdravstvene zaštite.
 Tim medicinskih sestara zbrinjava određeni broj poverenih im
bolesnika, pri čemu se članovima tima poveravaju bolesnici, a ne
zadaci.
 Hijerarhijska struktura u ovom modelu složenija je od one u
funkcionalnom. Osobljem rukovodi glavna sestra. Postoje i vođe
timova.
Model nege prema bolesniku

 Medicinska sestra sama ili uz pomoć drugog lica obavlja celokupnu
negu jednog ili grupe bolesnika.
 Postoji više varijanti ovog modela:
1. Model primarne nege (Primary nursing) – primenljiv je na svim
nivoima zdravstvene zaštite uz uslov da medicinske sestre imaju
višu ili visoku stručnu spremu.
2. Model vođenja slučaja (Case managment) – medicinska sestra
je specijalizovana za određenu oblast.
3. Model nege fokusirane na bolesnika (Patient-focused care).
Progresivna nega
 Sistem organizacije bolnica u kojem se struktura bolesničkih jedinica
bazira na stepenu težine stanja i rizika po život bolesnika i na
intenzitetu njegovih potreba za lečenjem i negom.
 Predstavlja fleksibilni organizacioni sistem medicinskog tretmana i
nege bolesnika, u kojem se arhitektonskim i tehnološkim rešenjima
stvaraju mogućnosti za obezbeđenje osnovnih nivoa nege.
 Opisuju se:
1. Opšta nega,
2. Poluintenzivna nega,
3. Intenzivna nega,
4. Specijalna intenzivna nega i
5. Posebna nega.
Progresivna nega
Opšta nega – predstavlja prvi stepen progresivne nege i sastavni je deo
savremenog lečenja i kontinuiranog zbrinjavanja bolesnika koji:
 Ima očuvanu svest,
 Orijentisan je u vremenu i prostoru,
 Kontolišu mu se naznačeni vitalni znaci na 12 časova,
 Ne krvari,
 Pokretan je,
 Hrani se sam,
 Ne povraća,
 Vrši fiziološke potrebe bez pomoći drugih lica,
 Sam obavlja ličnu higijenu,
 Ne zavisi od tuđe pomoći u većoj meri i
 Određen mu je odgovarajući medicinski tretman.
Za opštu negu dovoljna su 6 od navedenih pokazatelja.

Progresivna nega
Poluintenzivna nega – predstavlja drugi stepen progresivne nege i
sastavni je deo savremenog lečenja i kontinuiranog zbrinjavanja
bolesnika:
 Koji nemaju jasno očuvanu svest,
 Koji ispoljavaju dezorijentisanost, agresivno ponašanje i halucinacije,
 Kod kojih se kontrolišu vitalni znaci na 3-6 časova,
 Kod kohjih je krvarenje pod kontrolom, ali je neophodan povećan nadzor,
 Koji je ograničeno pokretan,
 Koji zahteva pomoć pri hranjenju,
 Kod kojeg postoji poremećaj funkcije disanja,
 Kome je potrebna pomoć drugih lica,
 Koji zavisi od tuđe pomoći i
 Kojem je određen odgovarajući medicinski tretman.
Za poluintenzivnu negu dovoljna su 6 od navedenih pokazatelja.

Progresivna nega
Intenzivna nega – predstavlja treći stepen progresivne nege i sastavni je
deo savremenog lečenja i kontinuiranog zbrinjavanja bolesnika:
 Sa kvantitativnim/kvalitativnim poremećajima svesti,
 Vez svesti (komatozna stanja),
 Kod kojih se kontrolišu vitalni znaci svaka 2 sata,
 Kod kojih postoji akutno krvarenje ili znaci pretećeg krvarenja,
 Koji je nepokretan,
 Koji zahteva hranjenje prirodnim/veštačkim putem,
 Kod kojeg je uključena parenteralna terapija,
 Koji zahteva pomoć drugih lica,
 Koji zahteva intenzivni medicinski tretman u bolesničkim jedinicama i
 Kome je određen odgovarajući medicinski tretman.
Za intenzivnu negu dovoljna su 6 od navedenih pokazatelja.

Progresivna nega
Specijalna intenzivna nega – predstavlja četvrti stepen progresivne nege
i sastavni je deo savremenog lečenja i kontinuiranog zbrinjavanja
bolesnika:
 Koji je duže od 48 časova bez svesti,
 Kod kojeg postoji akutno krvarenje,
 Kod kojeg se kontrolišu vitalni znaci svakih sat vremena,
 Kod kojeg se kontinuirano daju: kiseonik, transfuzije krvi, infuzije kristaloida
i/ili medikamentozna terapija,
 Kod kojeg je neophodan specijalni medicinski tretman u prostorijama sa
posebnom nemenom.
Za specijalnu intenzivnu negu dovoljna su 3 od navedenih pokazatelja.

Progresivna nega
Posebna nega – predstavlja peti stepen progresivne nege i sastavni je
deo savremenog lečenja i kontinuiranog zbrinjavanja bolesnika:
 U periodu buđenja posle hirurškog zahvata,
 Nakon kardio-pulmonalno-cerebralne reanimacije,
 Na samrti,
 Sa posebnim potrebama i uslovima smeštaja i
 Kod kojih je potrebno permanentno prisustvo medicinske sestre.
Za posebnu negu dovoljan je 1 od navedenih pokazatelja.

VITALNI ZNACI
Osnovni vitalni znaci su:

1. Temperatura,
2. Puls,
3. Disanje,
4. Krvni pritisak i
5. Saturacija krvi kiseonikom.
VITALNI ZNACI
Merimo ih:
 Odmah nakon prijema u zdravstvenu ustanovu,
 U hospitalnim uslovima ili ustanovama za negu prema rutinskom
rasporedu, koji je ordiniran od strane lekara, ili prema važećim
standardima prakse institucije,
 Pre i posle hirurških ili invazivnih dijagnostičkih procedura,
 Pre i posle aplikacije lekova ili primene terapijskih procedura, koje
utiču na kardiovaskularnu, respiratornu ili temperaturnu kontrolnu
funkciju,
 Kada se opšte fizičko stanje bolesnika promeni (gubitak svesti,
povećanje jačine bola),
 Pre, tokom i posle sestrinskih intervenicja, koje deluju na vitalne
znake,
 Kada bolesnik izveštava o prisutnosti specifičnih simptoma fizičkog
distresa („osećam se čudno“, „osećam se drugačije“)
VITALNI ZNACI
Temperatura
 Telesna temperatura prestavlja razliku između vrednosti stvorene
toplote u organizmu i vrednosti toplote, koja se gubi/odaje u okolinu.
 Opisujemo temperaturu telesne mase (pod kontrolom je
hipotalamusa) i temperaturu kože.
 Raspon normalne telesne temperature kreće se od:
a) 36,0-37,20C (aksilarno),
b) 36,5-37,80C (rektalno) i
c) 36,5-37,50C (oralno).
 Ne postoje normalne vrednosti temperature za sve ljude.
 Ona ima dnevne fluktuacije, zavisi od starosti pacijenta, od fizičke
aktivnosti, hormonskih fluktuacija, emocija, od temperature
spoljašnje sredine i sl.
VITALNI ZNACI
Temperatura
Postoji nekoliko metoda merenja telesne temperature:
1. Aksilarno merenje,
2. Oralno merenje,
3. Rektalno merenje,
4. Merenje na timpaničnoj membrani i
5. Direktno krvno merenje.
VITALNI ZNACI
Puls
 Predstavlja odraz rada srca nad perifernim arterijskim krvnim
sudovima, a oseti se kao periodično podizanje i spuštanje arterije.
 Rezultat je promene pritiska krvi uzrokovani kontrakcijom i
relaksacijom leve komore.
 Procenjujemo ga palpacijom površinskih arterija ispod kojih se nalazi
čvrsta podloga ili direktnom auskultacijom srca.
 Palpiramo ga u svrhu procene stanja bolesnika pri prijemu u bolnicu.
 Tokom palpacije registrujemo:
a) Frekvenciju – broj srčanih otkucaja u minuti,
b) Ritam – odnosi se na vremenske razmake između pojedinih pulzacija,
c) Punoća – odražava snagu srčanih kontrakcija (tvrd, filiforman, slab...)
d) Veličina amplituda – odražava pritisak pulsa i
e) Elastičnost krvnih sudova.
VITALNI ZNACI
Disanje
 Predstavlja vitalnu funkciju, koja obezbeđuje razmenu gasova između
organizma i spoljašnje sredine.
 Regulišu ga centar za disanje (moždano stablo) i homoreceptori
(centralni hemoreceptori smešteni u mezencefalnu i periferni
hemoreceptori u luku aorte i karotidnoj račvi).
 Prilikom procene disanja voditi računa o faktorima koji mogu uticati
na karakter respiracija (fizička aktivnost, anksioznost, bol, opioidni
lekovi i opšti analgetici, sedativi, položaj tela, neurološke povrede,
nizak nivo hemoglobina i sl.)
VITALNI ZNACI
Disanje - terminologija
 Hiperventilacija – frekvencija i dubina disanja su povećani
 Hipoventilacija – frekvencija i dubina disanja su abnormalno smanjeni
 Ortopneja – dispneja prisutna u ležećem položaju, a smanjuje se ili
nestaje uspravljanjem tela
 Astmatsko disanje – izrazito otežan i produžen ekspirijum
 Cheyne/Stockes-ovo disanje – periodično disanje, koje je
karakteristično za nedonoščad i obolele od kardiovaskularnih
oboljenja.
 Kussmaul-ovo disanje – karakteristična je za obolele od šećerne
bolesti u stanju ketoacidoze. To je duboko, čujno, otežano i ubrzano
disanje, bez pauze između inspirijuma i ekspirijuma.
 Biot-ovo disanje – potpuno nepravilno disanje kod pacijenata sa
meningealnim nadražajem.
VITALNI ZNACI
Krvni pritisak
 Predstavlja silu kojom krv deluje na jedinicu površine krvnog suda.
 Izražava se u mmHg ili kPa.
 Opisuju se sledeće vrste krvnih pritisaka: centralni i periferni,
arterijski i venski, sistolni i dijastolni, normalni i patološki.
 Predstavlja direktan odnos minutnog volumena srca (MV, CO) i
perifernog vaskularnog otpora (R).
BP = CO x R
 Minutni volumen (cardiac output) predstavlja proizvod udarnog
volumena (stroke volume) i srčane frekvence.
 Kardijalni indeks (cardiac index) predstavlja odnos minutnog
volumena i telesne površine.
VITALNI ZNACI
Krvni pritisak – metode merenja

 Direktno merenje elektronskim putem uvođenjem kanule u arteriju
 Indirektno merenje automatskom manžetnom (24-časovni holter
krvnog pritiska)
 Indirektno merenje tenzimetrom i auskultacijom periferne arterije
 Indirektno merenje elektronskim tenzimetrom bez auskultacije
 Indirektno merenje tenzimetrom i palpacijom pulsa
 Indirektno ultrazvučnim putem
VITALNI ZNACI
Saturacija krvi kiseonikom – pulsna oksimetrija

 Predstavlja neinvazivno merenje saturacije hemoglobina kiseonikom
u arterijskoj krvi i frekvencije pulsa.
 Obično se radi o sondi sa svetlećim diodama, koja je preko kabela
povezana sa oksimetrom.
 Princip rada se zasniva na Beer-Lambert-ovom zakonu, koji glasi:
„Intenzitet propuštene svetlosti kroz medijum eksponencijalno opada
sa porastom gustine i distance koju prolazi svetlost“.
 Indikovana je kod svih pacijenata sa nestabilnim kiseoničkim
statusom i poremećajem u razmeni gasova.
OPŠTA NEGA HIRURŠKIH BOLESNIKA
Osnovni problemi zdravstvene nege hirurških bolesnika su:

 Smanjena sposobnost samozbrinjavanja – obavljanje lične higijene,
aktivnosti oblačenja i hranjenja
 Smanjena/ograničena (ne)pokretljivost bolesnika – oštećenje
integriteta kože, poremećaj cirulacije, opstipacija, oštećenje telesne
pokretljivosti i sl.
 Bol
 Poremećaji orijentisanosti u vremenu, prostoru i drugim licima
 Smanjena otpornost organizma
 Povišena telesna temperatura
Smanjena sposobnost samozbrinjavanja

 Odnosi se na: kupanje/ličnu higijenu, oblačenje/doterivanje,
hranjenje i obavljanje nužde/eliminacijskih potreba.
 Diplomirana medicinska sestra verifikuje smanjenu sposobnost
samozbrinjavanja na sakli od 0-4:
 0 = potpuno samostalan
 1 = potrebna su mu pomagala, poseban pribor
 2 = potrebna mu je pomoć druge osobe, nadzor i upućivanje
 3 = potrebna mu je pomoć i druge osobe i pomagala
 4 = nesamostalan (ne može sudelovati u aktivnostima)
Ograničena pokretljivost bolesnika

 Može da bude posledica: organiskih oštećenja tkiva, bola, medicinskih
intervencija, zabrane kretanja i sl.
 Može da bude: privremena i trajna.
 Odnos bolesnika prema smanjenoj pokretljivosti, odnosno
nepokretljivosti može biti:
 Aktivan sarađujući,
 Izbegavajući i
 Kapitulirajući (prihvata situaciju, ali se ne predaje, nema energije
i nije spreman da sarađuje, što produžava period smanjene
pokretljivosti)
Ograničena pokretljivost bolesnika

 Dijagnozu smanjena pokretljivost diplomirana medicinska sestra
koristi kada je zdravstvena nega usmerena na pomoć: pri kretanju,
edukaciji bolesnika za upotrebu pomagala i obezbeđivanju većeg
nivoa pokretljivosti.
 Dijagnozu visok rizik za komplikacije smanjene pokretljivosti
diplomirana medicinska sestra koristi kada je zdravstvena nega
usmerena na: sprečavanje komplikacija neaktivnosti (dekubitusi,
kontrakture, pneumonije, opstipacija i sl.)
 Sestrinske intervencije kod smanjene pokretljivosti bolesnika sastoje
se u održavanju: normalne funkcije lokomotornog, respiratornog i
kardiovaskularnog sistema; inegriteta i funkcije kože i dubljih tkiva;
normalne eliminacije stolice i urina; ishrane i normalnog psihičkog
stanja bolesnika.
Položaj bolesnika u postelji

 Osnovno je da se bolesnik udobno oseća u postelji.
 Položaj treba da otkloni subjektivne tegobe bolesnika i da mu
omogući odmor i san.
 Položaj bolesnika u postelji može biti:
1. Aktivan
Zauzimaju ga bolesnici, koji mogu sami da se pokreću u postelji i prema svojoj želji da
menjaju položaj, jer im priroda oboljenja to dozvoljava. To su pokretni bolesnici
2. Pasivan
Zauzimaju ga bolesnici, koji ne mogu da se pokrenu i promene zauzeti položaj, te na taj
način zavise od druge osobe. Medicinska sestra je dužna da vodi brigu i kontrolu o
bolesniku. Može biti: horizontalan, polusedeći i „na bok“.
3. Prinudan
Mogu biti: privremeni (bočni, horizontalni, Fovlerov polusedeći, Trendelenburgov
horizontalni, Kolemanov drenažni, Kvinkeov drenažni, koleno-lakatni i sl.) i stalni
(horizontalni, ekstenzioni, položaj „opistotonus“ i sl.).
Dekubitusi
 Reč dekubitus dolazi iz latinskog jezika
decumbere – leći, pasti u krevet
 Veoma je važna procena stepena opasnosti od nastanka oštećenja
integriteta kože (dekubitusa).
 Najčešće se koristi Norton-ova skala iz 1979. godine.
 Teoretski raspon bodova iznosi od 4-20, pri čemu manji broj bodova
ukazuje na veću mogućnost pojave dekubitusa.
 Interpretacija rezultata je sledeća:
a) 18-20 bodova: minimalni rizik
b) 15-17 bodova: srednji rizik
c) 4-14 bodova: veliki rizik
Norton scale
Dekubitusi
 Postoji i modifikovana Nortonova skala iz 1985. godine, u kojoj su
dodate još četiri kategorije: starost, dodatna oboljenja, stanje kože i
spremnost za kooperaciju/motivacija.
 Interpretacija rezultata je sledeća:
a) 24-25 bodova: minimalni rizik
b) 19-23 bodova: srednji rizik
c) 14-18 bodova: visok rizik
d) 9-13 bodova: veoma visok rizik
 U Švedskoj je 1987. i 1999. godine ispitivana senzitivnost
modifikovane Nortonove skale i kao rezultat toga nastala je
remodifikovana Nortonova skala, koja uz originalnu skalu priključuje
još dve varijable: unos tečnosti i hrane. Maksimalni skor je 28, a
totalni skor ≤ 21 smatra se kao rizičan za razvoj dekubitusa.
Dekubitusi
 Druga često upotrebljavana skala za procenu sklonosti dekubitusu je
Knoll-ova skala, koja obuhvata osam pojedinačnih ili gurpnih faktora
u njegovom nastanku.
 Teoretski raspon bodova iznosi od 0-33, pri čemu veći broj bodova
upućuje na veću verovatnoću nastanka dekubitusa.
 Kritična vrednost je 12 bodova, odnosno onaj bolesnik koji na skali
ima manje od 12 bodova najverovatnije neće dobiti dekubitus.
 U SAD se sve više koristi Braden-ova skala, koja se sastoji od šest
kategorija: sposobnost senzornog čula, vlažnost, aktivnost, mobilnost,
ishrana, snage pritiska i trenja.
SKALA
FAKTORI BODOVI
0 1 2 3
Opšte stanje Dobro Osrednje Loše Jako loše
Stanje svesti Pri svesti Stupor Predkoma Koma
Boduj dvostruko
Aktivnost Aktivan Treba pomoć Sedi Leži
Jako
Pokretljivost Pokretan Ograničena Nepokretan
ograničena
Urina i
Inkontinencija Ne Povremeno Urina
stolice
Peroralna ishrana Dobra Osrednja Slaba Ništa
Peroralni unos
Dobro Osrednje Slabo Ništa
tečnosti
Predisponirajuće
bolesti (šećerna Ne Blaga Osrednja Ozbiljna
bolest, anemija...)
Knoll-ova skala
Dekubitusi
 Smanjenje pritiska na površinu tela najvažniji je faktor u prevenciji
dekubitusa. Promenama položaja postiže se promena u raspodeli
kapilarnog pritiska, što omogućava oporavak ishemičnih područja.
 Za utvrđivanje intervala okretanja u postelji odlučujuća je inspekcija
stanja kože. Ako je koža na zahvaćenom području nakon dva sata i
dalje crvena, interval se mora skratiti.
 Nekada je neophodna primena „specijalnih madraca“.
 Sva pomoćna sredstva za smanjenje pritiska na površinu tela
bolesnika se dele na:
a) Statička – proizvedena su od plastike, a ispunjena su vazduhom ili
vodom. Njihove osobine ostaju konstantne, ne menjaju svoju veličinu i
volumen.
b) Dinamička – menjaju svoje karakteristike ciklično (pumpe).
Dekubitusi
Okluzija mikrocirkulacije
Faktori rizika:
 spoljašnji Ishemija
 unutrašnji
Inflamacija i anoksija
Mehanizmi nastanka:
Smrt ćelija
 pritisak
 smicanje
ULCERACIJA NEKROZA
 trenje
Mehanizmi nastanka dekubitusa

Antidekubitalni dušeci
Dekubitusi
Osnova prevencije dekubitusa sastoji se i u sledećim radnjama:
 Izbegavanju trenja i razvlačenja kože – povlačenje u krevetu tokom
nege i sl.
 Održavanju higijene i integriteta kože
 Čišćenju kože – kupanje
 Ponovnom uspostavljanju normalne vlažnosti kože – upotreba tečnih
(alkoholni rastvori), čvrstih (puderi) i polučvrstih sredstava (masti,
paste, kreme i emulzije).
 Poboljšanju perfuzije kože – utrljavanje raznih alkoholnih rastvora u
kožu, masaža koštanih delova...
 Osiguranje adekvatne ishrane – visoko proteinska ishrana, preparati
gvožđa, C-vitamin.
Dekubitalni ulkus – pressure sores

 Predstavlja defekt kože i potkoćnog tkiva, nastao kao posledica
pritiska na meko tkivo tvrde podloge sa jedne strane, i koštane
prominencije sa druge strane.
 Razvija se nepravilnom razmenom hranljivih materija i kiseonika, te
krajnjih produkata metabolizma pojedinih delova kože zbog pritiska
koji izaziva okluziju kapilara krvnih i limfnih sudova, a samim tim
dovodi do ishemije i tromboze.
 Normalan kapilarni pritisak je 32 mmHg.
 Spoljašnji pritisak, koji prelazi navedenu vrednost, uzrokuje
opstrukciju kapilara i to se gotovo uvek događa u zdravih osoba kada
sede ili leže.
 Ako pritisak dugo traje javljaju se histološke promene kao što su
venska tromboza, mišićna degeneracija i nekroza tkiva.
Dekubitalni ulkus – pressure sores

 Obim oštećenja direktno je proporcionalan visini pritiska na tkivo, kao
i vremenu u kome je pritisak delovao.
 Kod zdravih osoba se to ne događa, jer oni često menjaju položaj.
 Dekubitusi nastaju kao rezultat delovanja endogenih (paraplegija,
stupor, koma, anemija, uremija, dijabetes, edemi, vitaminske
deficijencije, Alchajmerova bolest, dugotrajne operacije i sl.) i
egzogenih faktora (veliki spoljašnji pritisak, povećana vlažnost zbog
kontakta sa urinom, znojem, krvlju, gnojem, crevnim sadržajem i sl.).
 Rizična mesta za nastanak dekubitusa su uglavnom koštane
prominencije na kojima ima vrlo malo potkožnog tkiva.
Predilekciona mesta za nastanak dekubitusâ

Dekubitalni ulkus – stadijumi

1. Prvi stadijum – eritem sa kapilarnim reverzibilnim refilingom
2. Drugi stadijum – eritem bez kapilarnog reverzibilnog refilinga; pojava
mehurića i epidermolize
3. Treći stadijum – defekt kože (čak i do periosta) bez nekroze
4. Četvrti stadijum – nekrotična eshara sa fenomenom „ledenog
brega“; propadanje tkiva, zahvaćenost kosti; u džepovima se
razmnožavaju mikroorganizmi (izvor sepse); opšte teško stanje
bolesnika
Tromboza vena
Krv se u venama kreće sporo, a glavni faktori cirkulacije venske krvi su:
 Razlika u pritiscima,
 Usisavajuće dejstvo srca i grudnog koša,
 Kontrakcije skeletne muskulature i
 Venski zalisci, koji onemogućavaju cirkulaciju u suprotnom smeru.
Značajnu ulogu u nastanku flebotromboze ima:

 Usporena cirkulacija,
 Povećana koagulabilnost krvi i
 Oštećenje endotela vene.
Tromboza vena
 Tromboza može nastati na bilo kojoj veni, ali najčešće su zahvaćene
vene donjih ekstemiteta (v. poplitea, v. saphena magna, v. femoralis) i
vene karlice (v. iliaca interna, v. iliaca externa).
 Predilekciona mesta za nastanak tromba su venski zalisci, gde
najčešće i dolazi do oštećenja endotela.
 Opstrukcija vene trombom rezultira zastojem krvi i otokom, pa je
obolela noga deblja od one zdrave.
 Zbog toga svakodnevno treba meriti obim donjih ekstremiteta.
 Obično je prisutna blaga do umerena bol, naročito na palpaciju duž
zahvaćene vene.
 Karakterističan je Homan-ov znak (bol zbog nagle dorzalne fleksije
stopala).
 Glavne komplikacije venskih tromboza su embolije pluća i
postflebitički sindrom.
Tromboza vena - prevencija

 Česte promene položaja
 Rana mobilizacija
 Vežbe dubokog disanja
 Elastična bandaža donjih ekstremiteta
 Elevacija donjih ekstremiteta
 Obustavljanje hormonske oralne kontracepcije
 Rehidratacija
 Regulacija telesne težine kod gojaznih osoba
 Preventivna upotreba antikoagulantne terapije
 Rano otkrivanje i lečenje malignih tumora (paraneoplastični sindrom)
Prevencija plućne embolije

 Obezbediti mirovanje bolesnika u postelji sve dok ne dođe do
adhezije tromba za zid krvnog suda i smanjenja edema
 Izvršiti imobilizaciju bolesnog ekstremiteta
 Ne sprovoditi masažu, aktivne i pasivne vežbe bolesnog ekstremiteta
 Savetovati izbegavanje naprezanja pri defekaciji
 Ublažiti kašalj
 Obezbediti povoljne uslove za mirovanje bolesnika u postelji (zvonce i
potreban pribor nadohvat ruke, stolčić za hranjenje, guska i sl.)
Kontrakture
 Predstavljaju ograničenu pokretljivost zgloba us vim ili samo u nekim
smerovima.
 Nastaju skraćenjem mekih periartikularnih tkiva, ligamenata i tetiva.
 Mogu biti posledica dugotrajnog ležanja ili promena u području
samog zgloba, mada uzrok mogu biti i razni psihički poremećaji
(histerija).
 Kod nepokretnih bolesnika posledica su delovanja:
a) Sile zemljine teže
b) Dodatnih opterećenja
c) Tonusa mišića
Kontrakture - prevencija
 Kontrakture se preveniraju pravilnim pozicioniranjem (položaj
„suprotan od patološkog“) i ranim pokretanjem zglobova kroz puni
obim pokreta bar dva puta dnevno.
 Korektivni položaji su:
a) Za kuk – laka fleksija i abdukcija
b) Za koleno – laka fleksija
c) Za stopala – laka dorzalna fleksija
d) Za rame – abdukcija sa srednjom antefleksijom
e) Za lakat – fleksija pod pravim uglom sa srednjom pronacijom i supinacijom
f) Za šaku – srednja dorzalna fleksija
g) Za prste – laka fleksija
Groznica i hipertermija
 Predstavlja porast telesne temperature iznad normalnog opsega, koji
može biti ili groznica ili hipertermija.
 Groznica je fiziološki odgovor u kome se telesna temperatura
povećava barem za 0,8-1,10C iznad individualne normalne
temperature. Ova elevacija je reakcija na hemijske signale
oslobođene kao deo inflamatornog procesa. Smatra se adaptivnom
do 400C.
 Hipertermija je abnormalno povećanje telesne temperature obično
iznad 400C, koje se dešava kao posledica bolesti temperaturne
kontrole (traume mozga, toplotni udar, lekovi i sl.).
Groznica i hipertermija – mere opreza

 Bez odlaganja pozvati lekara, kada je povišena temperatura praćena
sledećim znacima/simptomima:
a) Osip
b) Jaka glavobolja
c) Ukočen vrat
d) Konfuzija ili emiocionalna razdražljivost
e) Bol u abdomenu
f) Jaki bolovi u leđima
g) Iskašljavanje braon ili zelenog ispljuvka
h) Bolno mokrenje
Groznica i hipertermija – sestrinske intervencije

Intervencije diplomirane medicinske sestre usmerene su na:
 Smanjenje proizvodnje telesne toplote – smanjivanjem telesne
aktivnosti (mirovanje)
 Povećano odavanje toplote – provetravanje, skidanje viška odeće,
tuširanje, primena specijalnih prekrivača
 Posmatranje bolesnika – redovno merenje i procena vitalnih znakova
 Obezbeđivanje odgovarajuće ishrane i hidracije
 Održavanje optimalnog komfora – lična higijena i higijena posteljnog
rublja
 Primena ordinirane terapije – antipiretici, analgetici
 Priprema bolesnika za dijagnostička ispitivanja i izvođenje istih
Bol
Bol je sve što osoba koja ga doživljava kaže da jeste i postoji kadgod ona
kaže da postoji.
Margo McCaffery, 1968.
Opisuje se akutna i hronična bol.

Akutna bol je stanje u kojem osoba doživljava/saopštava prisustvo jake neprijatnosti, koja
potiče od aktuelnog ili potencijalnog oštećenja tkiva sa naglim ili sporim početkom,
različitog intenziteta od umerenog do jakog, sa anticipiranim i prediktabilnim ishodom i
trajanjem manjim od šest meseci.
Hronična bol je stanje u kojem osoba doživljava/saopštava prisustvo jake neprijatnosti, koja
potiče od aktuelnog ili potencijalnog oštećenja tkiva sa naglim ili sporima početkom,
različitog inenziteta od umerenog do jakog, stalna ili povremena, bez anticipiranog i
prediktabilnog ishoda i trajanja dužim od šest meseci. To je stanje u kojem pojedinac
doživljava bol, koja perzistira duži vremenski period od uobičajenog za akutno oboljenje ili
bol, koja je očekivanog trajanja za izlečenje povrede, udružena sa hroničnim patološkim
procesom ili se ponavlja u vremenskim razmacima od nekoliko meseci do godinu dana.
Bol
Opisuje se takođe i sledeće vrste bola:
Fantomska bol je jedan od najtežih bolnih sindroma (npr. Amputirana noga – bolesnik ima
osećaj bola nepostojeće noge).
Kauzalgija predstavlja jake bolove u vidu žarenja ili pečenja, koji nastaju kao posledica
brzog oštećenja nerva (npr. ishijadikusa).
Neuralgija predstavlja jak i uporan bol izazvan virusima, infekcijama ili degeneracijom nerva
(npr. dijabetes).
Bol kože – usled oštećenja može se kvalitativno i kvantitativno veoma dobro opisati zbog
bogatstva inervacije kože.
Visceralna bol – nastaje usled hemijskog stimulansa, ishemije i spazma šupljeg organa, kao i
stezanja ligamenata.
Glavobolja je bol u glavi, akutan, rekurentan ili hroničan sa pratećim znacima i
simptomima. To je najčešći bol koja pogađa čoveka.
Bol – etiološki faktori

 Bolesti lokomotornog sistema (prelomi, kontrakture, artritisi...)
 Bolesti unutrašnjih organa (srce, pluća, bubrega...)
 Maligne bolesti
 Medicinski postupci
 Situacioni faktori (nepravilan položaj tela, pritisak i sl.)
 Osobine ličnosti (anksioznost, depresivnost i ciklotimičnost,
histeričnost, hipohondrijalnost, opsesivnost)
Bol – etiološki faktori

 Anksiozne osobe - burno reaguju na svakodnevne, neizbežne stresne
životne situacije.
 Depresivne osobe – preovladava osećaj potištenosti i bezvoljnosti, ali
u određenom periodu se mogu ponašati naglašeno bezbrižno, u stilu
„lako ćemo“, te se mogu onda svrstati u ciklotimične ličnosti, tojest
ličnosti promenljivog raspoloženja.
 Histerične osobe – burno reaguju posebno ako imaju pogodnu
publiku. Sklone su preuveličavanju problema, pa i bola.
 Hipohondrične osobe – preokupirane su funkcijama sopstvenog
organizma, preterano su brižne za svoje zdravlje uz česte posete
lekaru.
 Opsesivne osobe – tačne su, pouzdane, visoko moralne i sklone
preteranoj kritičnosti.
Bol – evaluacija
Najčešće se koriste:
 Brojčana skala intenziteta bola (Numeric pain intensity scale)
 Wong-Baker-ova izrazom lica skala intenziteta bola (Wong-Baker faces
pain intensity scale)
 Verbalna skala bola (Verbal Rating Scales, VRS)
 Skala za ocenu ponašanja bolesnika (Behavioral rating pain scale)
 Kratak zapis bola (The Brief Pain Inventory)
Bol – evaluacija
Verbalna skala za procenu bola Numeric pain intensity scale
Wong-Baker faces pain intensity scale

Bol – terapija
 U mnogim zemljama uobičajeni način primene analgetika jeste preko
PCA (patient-controlled analgesia) pumpe.
 Radi se o interaktivnom metodu upravljanja bolom, koji dozvoljava
bolesniku kontrolu nad bolom kroz samo-administraciju analgetika.
 Diplomirana medicinska sestra mora znati neželjene efekte pojedinih
lekova i upozoriti bolesnika na mogućnost nastanka istih.
 Diplomirana medicinska sestra treba da edukuje bolesnika po pitanju
bola.
Poremećaji svesti
 Svest predstavlja sposobnost prepoznavanja poznatih lica, davanja
tačnih informacija o sebi i drugima, prostoru, vremenu i sredini, koja
okružuje čoveka i predstavlja najvišu psihičku funkciju.
 Izmena stanja svesti može biti kvalitativna (konfuzija, delirijum,
sumračno stanje, somnambulizam, fuga, hipnoza) i kvantitativna
(somnolencija, sopor, stupor, koma).
 Somnolencija – fizička i mentalna usporenost/uspavanost; na verbalnu komandu se sa njim uspostavlja kontakt.
 Sopor/stupor – teško oštećenje stanja budnosti i mentalnog funkcionisanja („patološki san“); verbalni kontakt
se uspostavlja samo snažnim auditivnim dražima ili primenom bolnih nadražaja; naloge izvršava sa
zakašnjenjem, nepotpuno ili netačno.
 Koma – kliničko stanje u kome bolesnik ispoljava oslabljene reakcije, ili uopšte ne reaguje na aplikovani
nadražaj iz spoljnog sveta; život je ugrožen i predstavlja urgentan medicinski problem.
Koma - etiologija
1. Intrakranijalna oboljenja
a) Infekcije
b) Povrede glave
c) Cerebrovaskularne lezije
d) Intrakranijalni tumori
e) Epilepsije
2. Trovanja
a) Lekovi
b) Hemikalije
c) Alkohol
d) Ujedi otrovnica
3. Metabolički poremećaji
a) Poremećaji acido-bazne ravnoteže
b) Poremećaji hidro-mineralnog metabolizma
c) Renalna insuficijencija (uremija)
d) Insuficijencija jetre (hepatična koma)
e) Urođeni poremećaj metabolizma aminokiselina
4. Fizički agensi
1. Temperatura (hipotermija, hipertermija)
2. Električni šok
5. Ostalo (infekcije, traume, anafilaksije, terminalni stadijumi oboljenja)
Koma - evaluacija
Za procenu kvantitativnog poremećaja svesti preporučuje se:
 AVPU-skala – A (Alert – budan), V (responds to Voice – odgovara na
glas), P (responds to Pain – odgovara na bolni nadražaj) i U
(Unresponsive – ne odgovara).
 Glasgow Coma Scale – konstruisana je od strane Jenett-a i Teasdale-a
1974. godine, a primenjuje se u svrhu procene svesti na osnovu
otvaranja očiju, verbalnih i motornih reakcija. Raspon bodova iznosi
od 3-15 bodova, pri čemu veći broj bodova ukazuje na viši nivo svesti.
Ako je ukupni skor ≤ 7, ukazuje na komu.
Koma - evaluacija
Glasgow coma scale

Palijativna nega
 Reč je o nezi bolesnika u terminalnoj fazi bolesti.
 Palijativna nega je pristup koji unapređuje kvalitet života bolesnika i
njihovih porodica, koji su suočeni sa neizlečivim oboljenjem i to kroz
prevenciju i oslobađanje od patnje posredstvom rane identifikacije i
besprekorne procene i lečenja bola i drugih problema (fizičkih, psiho-
socijalnih i duhovnih).
 Naziv „umirući bolesnik“ koristi se za bolesnika kojem je smrt sigurna,
ne previše udaljena i za kojeg se celokupna nega menja od kurativne
prema palijativnoj.
 Veoma važno je proceniti stanje bolesnika i utvrditi njegove potrebe.
Palijativna nega
Potrebe „umirućih bolesnika“ su:
 Potreba za ublažavanjem bola
 Potreba za pažnjom i pripadanjem
 Potreba za očuvanjem samopoštovanja
 Potreba za saosećanjem
 Potreba za komunikacijom
Palijativna nega
Najčešći problemi koji se mogu javiti kod „umirućih bolesnika“ su:
 Anoreksija i kaheksija
 Anksioznost
 Opšta slabost i gubitak energije
 Opstipacija i proliv
 Kašalj
 Delirijum i demencija
 Depresija
 Dispneja
 Štucavica
 Promene sluzokože usne šupljine
 Mučnina i povraćanje
 Kožne promene i problemi u vez sa mokrenjem
 Bol
 Nesanica
Palijativna nega - ciljevi

 Bolesnik i porodica će verbalizirati svoje potrebe i osećanja
 Bolesnik će izraziti svoje želje u vezi smrti/umiranja
 Bolesnik će umreti mirno i dostojanstveno (dugoročni cilj)
Palijativna nega – dužnosti medicinske sestre
 Pružiti emocionalnu podršku bolesniku i njegovoj porodici
 Objasniti stanje bolesniku i porodici
 Biti spreman za i uspostaviti dobru komunikaciju sa bolesnikom i njegovom porodicom
 Zadovoljiti fizičke potrebe
 Pružiti podršku u žalosti
 Omogućiti i podsticati bolesnika i njegovu porodicu da učestvuju u planiranju i sprovođenju
zdravstvene nege
 Organizovati posetu sveštenika, ako i kada bolesnik želi
 Podsticati porodicu bolesnika da i ona iskaže svoje potrebe
 Pomoći porodici bolesnika da prihvati i razume emocije i potrebe bolesnika
 U trenutku smrti zapisati tačan trenutak smrti
 Pripremiti telo za prevoz do mrtvačnice
 Pružiti saučešće i podršku porodici umrlog bolesnika
 Dati uputstva kako da organizuju pogreb
Palijativna nega – postupak nakon smrti

 Medicinska sestra odmah treba da obavesti lekara i evidentira vreme
smrti u terapijsku listu velikim crvenim slovima.
 Smrt utvrđuje lekar, koji popunjava smrtovnicu!
 Opisuju se: sigurni, verovatni i nesigurni znaci smrti.
 Za svaki sat telo se hladi za 10C.
 Ako bolesnik umre u sobi gde ima drugih bolesnika, oko kreveta treba
postaviti paravan, izvući jastuke, skinuti pokrivač, skinuti umrlog
(nakit se skida pred svedocima i stavlja se u obeležene kutije ili kese).
 Preminuli se opere.
 Odstranjuju se tubusi, kateteri, sonde, kanile...
 Karticu sa imenom i prezimenom i osnovnim podacima stavlja se na
palac desne noge, druga na grudi umrlog.
Palijativna nega – postupak nakon smrti

 Umrli ostaje na odeljenju 2 časa, a transport se obavlja najkraćim
putem kroz odeljenje do mrtvačnice.
 Obazrivo obavestiti porodicu umrlog (telefonski ili putem telegrama).
 Ako se porodica obaveštava putem telegrama, obično se piše: „Umro
je N.N. Primite naše saučešće. Naziv ustanove“.
 Medicinska sestra, koja je vodila administraciju oko umrlog pacijenta,
mora u primopredaji službe ili u nekoj drugoj dokumentaciji upisati da
li je poslala telegram.
OSNOVE HIRURGIJE
OSNOVE HIRURGIJE
Hirurška profilaksa, asepsa i antisepsa

 Egzaktna saznanja o suštini same infekcije stečena su tek 70-ih godina
19. veka, nakon otkrića na polju bakteriologije.
 Semelvajs je 1847. godine došao do genijalne koncepcije o
prenošenju agenasa, koji izazivaju bolest, rukama lekara.
 Tek pošto su Robert Koh i Luj Paster otkrili čitav niz uzročnika infekcije
rane, hirurgija je pronašla put za njihovo uspešno suzbijanje i
profilaksu.
 Objavljeni su Listerovi uspesi u sprečavanju bolničke infekcije
karbolnom kiselinom.
 Sredinom 80-ih godina 19. veka prešlo se od antisepse na asepsu,
koju je osnovao Bergman, i to nakon zapažanja, koja je imao kao ratni
hirurg u rusko-turskom ratu (1877-1878).
Ignaz Semmelweis Robert Koch Louis Pasteur
Joseph Lister Ernst von Bergman

OSNOVE HIRURGIJE
Asepsa
 Asepsa je postupak kojim se služimo u profilaktičkom uništavanju
klica i kojim sprečavamo njihov prodor u organizam.
 Cilj asepse jeste potpuno uništenje klica i u tom smislu se služimo
fizičkim metodama (toplota). Time se asepsa razlikuje od antisepse,
koja se služi hemijskim metodama.
 Asepsa je metoda profilakse (prevencije), a antisepsa je metoda
profilakse i terapije.
 Postupak kojim se služimo u asepsi zove se sterilizacija. Predmet koji
je podvrgnut pravilnoj sterilizaciji postaje sterilan i ne sme da sadrži
nikakve klice (mikroorganizme).
 Pojam aseptičan (sterilan) je apsolutan pojam – ne sme postojati
nikakva klica na sterilnom predmetu.
OSNOVE HIRURGIJE
Asepsa – metode sterilizacije

 Sterilizacija ključalom vodom (15-30 minuta),
 Sterilizacija vodenom parom pod pritiskom (autoklavi; pritisak 1,5-2
atmosfere; 13-30 minuta),
 Sterilizacija toplim vazduhom (160-1900C; 45 minuta – 2 časa),
 Sterilizacija plamenom (5500C) ,
 Sterilizacija potapanjem u antiseptike (glutaraldehid 10 minuta –
baktericidno dejstvo – do 3 sata – sporocidno dejstvo),
 Sterilizacija gasom (tečni/gasoviti etilen-oksid; gasni autoklavi; 12%
etilen-oksid i 88% dihlorodifluorometan; 550C; 410 mmHg; 105
minuta) i
 Sterilizacija gama-zracima (aparati za jonizujuće zračenje; sterilizacija
materijala za jednokratnu upotrebu; materijal se ne kvari ovom
vrstom sterilizacije).
OSNOVE HIRURGIJE
Centralna sterilizacija – autoklav
Autoklav
OSNOVE HIRURGIJE
Asepsa – kontrola sterilizacije

 Fizičke metode
 Maksimalni termometar i barometar
 Termometar i barometar autoklava
 Hemijske metode
 Mikulićev papir – specijalna traka, koja je premazana određenim hemijskim rastvorom, tako
da je pre sterilizacije tamno mrke boje, a posle sterilizacije gubi boju i postaje belo-krem boje.
Stavlja se u sredinu materijala koji se steriliše.
 Spoljašnji hemijski indikatori – specijalne trake, koje se pre sterilizacije stavljaju spolja na
paket ili doboš. Najvažniji deo je indikator-tinta, koja je nanešena u obliku kosih crta sa gornje
strane lepljive trake.
 Cevčice-svedoci – sa sumporom su i u čvrstom su stanju pre sterilizacije. Na 1170C sumpor
prelazi u tečno stanje i meša se sa bojom. Nije pouzdana metoda sterilizacije!
 Biološke kontrole
 Vrši se postavljanjem bioloških indikatora u sterilizacionu komoru na kritična mesta. Koristi se
Bacillus subtilis za hemijsku sterlizaciju etilen-oksidom, a Bacillus stearothermophilus spore za
sterilizaciju vodenom parom pod pritiskom.
OSNOVE HIRURGIJE
Asepsa – kontrola sterilnosti
 Predstavlja postupak kojim se utvrđuje odsutnost ili dokazuje

prisutnost mikrobnog onečišćenja ispitivanog materijala.
 Sprovodi se samo kada postoji opravdana indikacija.
 Uzimaju se uzorci sterilnog materijala, zasejavaju na hranljivu
podlogu, očitavaju nakon 10 dana s jedne i 14 dana s druge podloge.
 Materijal je sterilan, ako su oba uzorka sterilna, odnosno ako se nije
pojavio porast kolonija niti na jednoj podlozi.
OSNOVE HIRURGIJE
Asepsa – greške pri sterilizaciji
 Moguće greške nastaju kao posledica ne poznavanja teorije

sterilizacije, prenatrpanosti sterilizatora, nepravilne pripreme setova,
neodržavanja uređaja, prekratkog trajanja sterilizacije i sl.
 Uvek treba voditi računa i o materijalu za pakovanje!
 Sterilizator ima kritične tačke na kojima je moguće očekivati da se
eventualno ne postignu uslovi sterilizacije, te je važno da osobe koje
rade sa sterilizatorom budu upoznate s tim mestima i da se tamo ne
stavljaju predmeti za sterilizaciju.
OSNOVE HIRURGIJE
Asepsa – pakovanje materijala za sterilizaciju
 Svi predmeti koji će se sterilisati moraju biti umotani i zapakovani,

kako bi se sprečila rekontaminacija nakon procesa sterilizacije.
 Materijali za pakovanje moraju biti bez rupica, treba da su dovoljno
čvrsti da izdrže deranje i probadanje, ne smeju se raspadati prilikom
otvaranja, moraju omogućiti da se piše po njima i treba da su jeftini,
nepropusni za bakterije i dovoljno savitljivi, da dopuštaju brzo
umotavanje i odmotavanje.
 Od materijala za pakovanje najčešće se koriste: muslin, kraft-papir,
netkani i papirno-plastični omotač.
OSNOVE HIRURGIJE
Asepsa – hirurška profilaksa

Praktična primena asepse u hirurgiji obuhvata sledeće:
1. Priprema operativnog pribora
 Sterilizacija instrumenata, odela, zavojnog materijala, šavnog materijala.
2. Priprema operativnog osoblja
 Operatora, asistenata, instrumentarke
 Pranje ruku
 Klasična priprema po Fubringeru, Spasokukotskom uvek traje 10 minuta; a kada se
menjaju rukavice ili mantili između čistih slučajeva, onda traje 5 minuta;
 Pažljivo oprati ruke i podlaktice sapunom, povidon-jodidom ili nekim drugim
rastvorom;
 Očistiti nokte;
 Trljati ruke i podlaktice sterilnom četkom i sunđerom uz upotrebu sapuna, povidon-
jodida u toku 5 minuta;
 Sledećih 5 minuta trljati celu površinu ruku i podlaktica drugom sterilnom četkom ili
sapunom do ukupno 10 minuta.
OSNOVE HIRURGIJE

 Oblačenje sterilnog odela
 Rukavice, maske, ogrtači
3. Priprema bolesnika na operacionom stolu

 Čišćenje i brijanje operativnog polja
 Mazanje operativnog područja (alkoholni rastvori joda),
 Pokrivanje bolesnika i operacionog stola sterilnim rubljem,
 Lepljenje adhezivnih folija
4. Strogo poštovanje zakona asepse od strane svih učesnika dok traje

operativni rad
5. Kontrola bolničke sredine

 Intrahospitalne infekcije – bakteriološke kulture, izolacije
 Bolnička administracija
OSNOVE HIRURGIJE

6. Aseptična tehnika
 Operaciona sala
Treba je shvatiti kao izolacionu zonu u koju može ući personal, koji je
propisno obučen u odeću koja se ne sme nositi na drugom mestu.
 Procedure na odeljenju
Sve otvorene rane treba aseptično prebvijati, da bi se zaštitile od
intrahospitalne infekcije i da bi se sprečila teža kontaminacija bolničke
sredine. Eliminisati kolica za previjanje, koja sadrže opremu i materijal
za multipno previjanje pored brojnih bolničkih kreveta.
 Pranje ruku
Pre i posle svakog kontakta sa bolesnikom jednostavna je, ali veoma
važna rutinska mera za kontrolu infekcije.
OSNOVE HIRURGIJE

 Vođenje kućanstva
Posle otpusta bolesnika treba oprati i zameniti posteljinu, a madrace i
nameštaj, koji je u sklopu kreveta, treba očistiti antisepticima. Brisanje
vlažnom krpom i čišćenje sprečava nakupljanje prašine.
 Antibiotici
Profilaktičnu upotrebu antibiotika treba svesti na najmanju meru kad
god je to moguće. Antibiotska terapija treba da se bazira na
antibiogramu.
 Epidemiologija
Personal sa aktivnom stafilokoknom infekcijom treba da se odstrani od
bolesnika sve do potpunog oporavka. Osoblje koje ima stafilokok u
brisu nosa ili u gastrointestinalnom traktu mora sprovoditi ličnu
higijenu, ali ne mora da bude odstranjeno s posla.
OSNOVE HIRURGIJE
Antisepsa
 Antisepsa je skup postupaka kojim uništavamo klice, uzročnike
infekcija na predmetima ili u tkivima, odnosno na koži.
 Antisepsa ima za cilj da uništi delimično ili potpuno klice, odnosno da
ih toliko ošteti da se onemogući razvoj infekcije.
 U tom cilju služimo se hemijskim sredstvima, za razliku od asepse koja
se služi fizičkim metodama.
 Materijal koji je pripremljen antiseptičnim metodama je dezinfikovan.
On ili ne sadrži klice uopšte, ili ih sadrži u tako maloj količini i tako
umanjene virulencije, da ne može izazvati nikakvu infekciju.
Ovim se ističe razlika između materijala, koji je sterilan i koji ne sme da sadrži nikakve klice uopšte (apsolutni pojam), od
materijala koji je dezinfikovan, tojest pripremljen po metodama dezinfekcije, odnosno antisepse (relativan pojam).
OSNOVE HIRURGIJE
Antisepsa
Sredstva koja služe u antisepsi dele se na:
a. Dezinficijentna (germicidna) sredstva (hemijska sredstva koja
potpuno ubijaju klice i njih primenjujemo obično na materijalu, jer je
neophodno da budu u jakoj koncentraciji, koja bi oštetila tkiva, ako
bismo ih primenili na sih) i
b. Antiseptična sredstva (njihovo delovanje je zasnovano na hemijskim
principima, ali ona ne smeju biti toliko jaka, da izazovu oštećenje
tkiva, jer ih stavljamo na ranu, unosimo u tkiva ili u čitav organizam).
Jedno isto sredstvo može delovati dezinficijentno u jakoj koncentraciji na materijalu i antiseptično u
organizmu, ako je ono primenjeno u slaboj koncentraciji.
Dezinficijentna sredstva su obično hemijski rastvori, a antiseptična sredstva su: hemijski rastvori,
sulfonamidi i antibiotici (hemioterapeutici).
OSNOVE HIRURGIJE
Antisepsa – principi primene
Antiseptici se mogu primeniti za:
a. Dezinfekciju operativnog polja ,
b. Dezinfekciju rana koje su zagađene (ovaj princip je bio primenjivan
odvajkada, a da se još nije znalo za postojanje klica – posipanje rana
vrelim uljem) i
c. Lečenje rana u slučaju već izraženog zapaljenja (rivanol,
hipermangan, Dakinov rastvor).
Vodonik-peroksid u 3% rastvoru deluje oslobađanjem kiseonika (oksidacijom), a penušanjem mehanički ispira
rane. Kalijum-permanganat u koncentraciji 0,2-1% služi za dezinfekciju ruku ili raznih ekskreta, a u rastvoru od
0,1% za ispiranje rana i creva. U rastvoru od 0,02% služi za ispiranje vagine. 3-4% rastvor borne kiseline služi za
ispiranje rana ili mokraćne bešike, u otorinolaringologiji i oftalmologiji. 5-10% rastvor jodne tinkture se
upotrebljava za dezinfekciju kože u okolini rane. Preparati hlora (Dakinov rastvor) deluju proteolizom. Preparati
žive upotrebljavaju se prvenstveno za dezinfekciju ruku i katetera. Preparati srebra imaju dejstvo koje počiva na
tome što srebro sa proteinima pravi čvrste precipitate (opekotine). Formalaldehid je gas, koji se rastvara u vodi i
taj rastvor se zove formalin. U koncentraciji od 1-3% se upotrebljava za dezinfekciju rana ili instrumenata. Tu su
i: preparati akridinskih boja (rivanol), kvaternerne amonijumske baze (asepsol), hlorheksidin i sintetički fenoli
(betadin).
OSNOVE HIRURGIJE
Infekcije – prevencija i kontrola
1. Izvor infekcije
2. Putevi širenja infekcije
3. Ulazno mesto infekcije
4. Patogena klica
5. Dispoziciji domaćina
Vogralikov lanac
OSNOVE HIRURGIJE
Infekcije – prevencija i kontrola
1. Rezervoar/izvor infekcije
Može biti svako živo biće, u kome infektivni agens živi i razmnožava se.
2. Putevi širenja infekcije
 Direktni dodir – rukovanje, poljubac, polni odnos, ujed, ubod
 Indirektni dodir – predmeti iz bolesnikove sredine, pribor za higijenu i hranjenje,
daske sa WC-šolje i sl.)
 Zagađenom vodom, hranom, vazduhom i zemljištem
 Posredstvom vektora/insekata
3. Ulazno mesto infekcije
 Povređena koža i vidljiva sluzokoža
 Respiratorni sistem
 Digestivni sistem
 Polni organi
4. Patogena klica
 Virulencija (sposobnost klice da se aktivno razmnožava)
 Toksičnost (sposobnost klice da luči toksine)
5. Dispozicija domaćina
 Uzrast, pol, rasa, meteorološki uslovi, traume, ishrana, stanovanje...
OSNOVE HIRURGIJE
Intrahospitalne infekcije
Sinonimi su: unutarbolničke ili nozokomijalne infekcije.
Νοςοκομείο, το – bolnica
νόσος, η (bolest, epidemija, zaraza) + κομώ (starati se, negovati biti pažljiv, brinuti se)
Infekcije koje nastaju kao rezultat boravka ili pregleda u zdravstvenoj

ustanovi, pod uslovom da u trenutku prijema infekcija nije postojala, niti
je bila u fazi inkubacije, već se javila tokom same hospitalizacije ili
neposredno (48 časova) posle nje, u minifestnom ili latentnom obliku.
Faktori rizika za nastanak bolničkih infekcija su:
 Povećanje broja osoblja koje radi sa pacijentima,
 Povećano kretanje pacijenta unutar bolnice,
 Bolničko osoblje neadekvatno obučeno i nedovoljno kontrolisano u
prevenciji nastanka infekcija,
 Primena invazivnih procedura i
 Nekontrolisana upotreba intibiotika.
OSNOVE HIRURGIJE
Mere za sprečavanje nastanka bolničkih infekcija su:
a. Pravilno i redovno pranje i dezinfekcija ruku osoblja
b. Sterilizacija svih instrumenata koji dolaze u kontakt sa pacijentom
c. Aseptični postupci pri venepunkciji i ostalim intervencijama
d. Dezinfekcija radnih površina, postelja, podova...
e. Nošenje i česta promena radne odeće
f. Nadzor nad proizvodnjom, čuvanjem i raspodelom hrane u bolnicama
g. Kontrola vodosnabdevanja
h. Izolacija pacijenata
i. Imunoprofilaksa
j. KME svih zaposlenih
k. Prijava i sprovođenje odgovarajućih mera kod „incidenata“ (npr. ubod iglom)
l. Redovne zdravstvene kontrole zaposlenih
m. Kontrola i nadzor nad primenom mera prevencije
OSNOVE HIRURGIJE
Mere prevencije bolničkih infekcija su:
a. Naučiti i pridržavati se pravila o održavanju čistoće
b. Pravilno i redovno prati ruke
c. Biti korektno obučen (čista odeća, kratka ili skupljena kosa, nikakav
nakit, zaštitna uniforma u skladu sa konkretnim radnim zadacima,
radna obuća)
d. Održavati radno mesto čistim i urednim
e. Planirati rad (držati instrumente uredno)
f. Pridržavati se protokola u aseptičnom radu
ZAPAMTITE:
Ne nosite iste rukavice za različite pacijente!!!
Ne prati ruke sa rukavicama između dva pacijenta!!!
Rukavice nisu zamena za pranje ruku!!!
OSNOVE HIRURGIJE
Pranje ruku može biti:
1. Higijensko
 Po dolasku i odlasku sa odeljenja
 Posle korišćenja toaleta
 Pre i posle kontakta sa pacijentom
 Pre i posle jela
2. Higijenska dezinfekcija (antiseptično pranje)
 Pre ulaska u boks
 Pre i posle kontakta sa pacijentom
 Pre invazivnih metoda bez obzira da li se nose rukavice ili ne
 Plasiranje svih katetera
 Punkcija
 Plasiranje intravenskih kanula
 Pre i posle kontakta sa ranama
 Pre i posle nege drenova, pražnjenja drenažnih kesa
 Dodiri sa aspiracionom i respiracionom opremom
 Endoskopije
3. Hirurško
OSNOVE HIRURGIJE
Acido-bazni i hidro-mineralni (dis)balans

 Voda je glavni sastojak svih telesnih tečnosti i tkiva; predstavlja
„rastvarač“ elektrolita i neelektrolita, učestvuje u transportu gasova,
hranljivih materija i raspadnih produkata normalnog metabolizma,
kao i u procesima termoregulacije.
 Voda čini 60% ukupne telesne mase čoveka.
 Telesna voda je ćelijskom membranom podeljena u:
 Intracelularni (ICT 40%) i
 Ekstracelularni prostor (ECT 20%).
 ECT se deli na plazmu (intravaskularna tečnost – 5%) i intersticijalnu
tečnost (15%).
 Samo mali procenat, između 1-3% telesne mase, u obliku je tzv.
„transcelularne vode“ (gastrointestinalna sekrecija, cerebrospinalni
likvor, intraokularna, pleuralna, perikardijalna, peritonealna i
sinovijalna tečnost).
OSNOVE HIRURGIJE

 Distribucija vode u organizmu ostvaruje se učešćem mnogobrojnih
mehanizama (osmoza, aktivni transport kroz ćelijsku membranu,
antidiurezni hormon, aldosteron itd.).
 Voda se unosi hranom (800-1000 ml) i pijenjem (50-1200 ml).
 Stvara se i tzv. „endogena/metabolička voda“ u količini od 200-300
ml, kao posledica oksidacije masti, glicida i proteina.
 Eliminacija vode se najvećim delom obavlja preko bubrega (600-1600
ml), kože, pluća (850-1200 ml) i stolice (100-200 ml).
 Eliminacija vode kroz pluća i kožu (perspiratio insensibilis) pretežno
služi termoregulaciji i zavisi od spoljne sredine i telesne temperature.
 Od minerala najzastupljeniji su: natrijum, kalijum, kalcijum, hlor i
magnezijum.
OSNOVE HIRURGIJE
HIDRO-MINERALNI DISBALANS
Hipotonična Izotonična Hipertonična
Hiperhidracija  Razni stepeni  Razni stepeni  Razni stepeni
bubrežne bubrežne bubrežne
insuficijencije insuficijencije insuficijencije
 Primena  Primena  Primena
antidiureznog antidiureznog antidiureznog
hormona hormona hormona
Dehidracija  Vomitus Ekscesivni gubici  Dijareje

 Dijareje  Gastrointestinalni  Opekotine
 Opekotine (vomitus, dijareja,  Hiperpireksije
 Pankreatitis sukcije, fistule)  Profuzna znojenja
 Velike povrede  Perspiracija  Povrede CNS-a
 Osmotske diureze  Pojačano znojenje  Kome
 Primena diuretika  Renalni (dijabetes,
tubulopatije)
Nedovoljan unos:
 koma
 Ograničenje unosa
(hirurgija)
OSNOVE HIRURGIJE

pH označava negativni logaritam koncentracije jona vodonika
pH = - log [H+]
Regulacija acidobaznog statusa predstavlja regulaciju koncentracije
vodonikovih katjona (H+) i bikarbonatnih anjona (HCO3-) u telesnim tečnostima.
Puferi su sistemi parova, koji otpuštanjem ili vezivanjem vodonikovih jona
sprečavaju promene u njihovoj koncentraciji.
Najznačajniji je bikarbonatni puferski sistem.
Proteinski puferski sistem u ćelijama ili plućima ima veliki puferski kapacitet i
najefikasniji je u organizmu. Najzastupljenija je tzv. „amonijumova baza“ .
Opisuju se i hemoglobinski puferi, koji se zasnivaju na osobini hemoglobina da
transportuje kiseonik i ugljenu kiselinu.
OSNOVE HIRURGIJE
ACIDO-BAZNI DISBALANS
VRSTA
ACIDOZA ALKALOZA
KORIGOVANA KORIGOVANA
METABOLIČKA
NEKORIGOVANA NEKORIGOVANA
KORIGOVANA KORIGOVANA
RESPIRATORNA
NEKORIGOVANA NEKORIGOVANA
OSNOVE HIRURGIJE
Rane
Prekid kontinuiteta zaštitnog sloja kože ili sluzokože pod

dejstvom mehaničke sile, sa otvaranjem puta infekciji iz
spoljašnje sredine u prostor rane, koju čine strukture dubljih
tkiva.
Opisuju se:
 Penetrantne rane – kanal rane prodire u dubinu tkiva i neki od
međutkivnih telesnih prostora (pleuralna, peritonealna šupljina)
 Perforantne rane – postoji ulazni i izlazni otvor kroz neko tkivo ili
organ.
OSNOVE HIRURGIJE
Rane – oblik i vrsta
 Vulnus punctum (ubodna rana)

 Vulnus scissum (posekotina)
 Vulnus contusum (nagnječena rana)
 Vulnus laceratum (razderotina)
 Vulnus conquassatum (razmrskotina)
 Vulnus morsum (ujedina)
 Vulnus sclopetarium (projektilna rana)
 Amputatio (amputacije)
 ZATVORENE RANE
 OTVORENE RANE
OSNOVE HIRURGIJE

Prema čistoći rane se dele na:
 Čiste rane
 Čiste-kontaminirane rane
 Kontaminirane rane
 Inficirane rane
Prema boji rane se dele na:
 Crvene rane (čiste, čiste-kontaminirane i kontaminirane)
 Žute rane (inficirane rane)
 Crne rane (nekrotične i gangrenozne rane)
OSNOVE HIRURGIJE

Prema broju rana i broju faktora koji su je izazvali rane mogu biti:
 Izolovane (jedna rana – jedan uzrok)
 Multiple (više rana – jedan uzrok)
 Kombinovane(jedna rana – više uzroka)
 Udružene (više rana – više uzroka)
Prema lojalnosti rane se dele na:

 Hirurški lojalne rane (rane malog energetskog transfera kod kojih
nema velikih oštećenja okoline rane, blasta i kavitacije)
 Hirurški nelojalne rane (rane velikog energetskog transfera, kod kojih
postoji sve gore navedeno)
OSNOVE HIRURGIJE
Rane – faze zarastanja
Opisuju se tri faze zarastanja rane:

1. Prva faza – inflamatorna faza
Inflamatorna reakcija je prva reakcija na oštećeno tkivo. Postoji pozitivna hemotaksa i
migracija uobličenih elemenata uz reaktivnu vazodilataciju. Traje oko 3 dana.
2. Druga faza – fibroblastična faza
Nastavlja se na prethodnu, mada većim delom teče uporedo s njom. Fibroblasti
produkuju kolagena vlakna i tako prelaze u fibrocite.
3. Treća faza – cikatricijelna/ožiljna faza
Predstavlja fazu stvaranja ožiljka. Traje oko 6 nedelja, a u postpunosti se, nakon 6
meseci, završava kontrakcijom ožiljka.
OSNOVE HIRURGIJE
Rane – vrste zarastanja
 Per primam intentionem

 Per secundam intentionem
 Per tertiam intentionem
OSNOVE HIRURGIJE
Rane – hirurška obrada
Ima za cilj da osigura rano zarastanje rane, bez estetskog ili

funkcionalnog oštećenja:
1. Dezinfekcija i izolacija rane i njene okoline
2. Ispiranje rane
3. Incizija kože u cilju proširenja prostora rane
4. Ekscizija (debridman)
5. Ekstrakcija stranih telâ
6. Hirurški šav
7. Previjanje
8. Antibiotska zaštita
9. Antitetanusna zaštita
OSNOVE HIRURGIJE
Rane – hirurški šav
Opisuju se sledeće vrste hirurških šavova:

1. Primarni hirurški šav
Primenjuje se kod svežih rana u roku od 6-8 časova od povređivanja. Hirurg
prethodno mora proceniti kontaminaciju rane.
2. Primarni odloženi hirurški šav
Primenjuje se kod rana starijih od 8-12 časova od zadobijanja ili ako postoji znatno
zagađenje rane. Zatvaranje se vrši unutar 7 dana od povređivanja. Cilj je, da se rana
zatvori u toku fibroblastične faze njenog zarastanja.
3. Sekundarni hirurški šav
Predstavlja postupak zatvaranja inficirane rane posle izlečenja infekcije.
OSNOVE HIRURGIJE
Rane – sindrom zgnječenja („Crush syndrome“)

Specijalni vid zatvorene povrede, koji se sreće kod ljudi posle
pretrpljene nesreće, uzrokovane zatrpavanjem ili silom
dugog pritiska na meka tkiva, najčešće mišiće donjih
ekstremiteta ili karlice.
OSNOVE HIRURGIJE
Rane – eksplozivne povrede („Blast syndrome“)

Nastaju talasnim udarnim pritiskom, koji se prenosi
vazduhom, vodom i preko čvrstih podloga (eksplozivni udar
kroz čvrstu sredinu – platforme).
 Vazdušni/eksplozivni blast
 Vodeni blast
 Solidni blast
OSNOVE HIRURGIJE
Kritična i urgentna stanja u hirurgiji

Sistem zbrinjavanja u ovim stanjima se deli na tri perioda:
1. Prehospitalni period
Važna je procena stanja povređenog/povrećenih.
2. Transport
Za transport je najvažnija trijaža i određivanje prioriteta za transport pacijenata.
Koristi se „trauma skor“ i „revidirani trauma skor“. Imedijatno hirurško lečenje
zahtevaju samo asfiksija i krvarenje.
3. Hospitalni period
 Inicijalno zbrinjavanje – sačuvati život pacijenta. Radi se rapidna intubacija,
kateterizacija mokražne bešike, torakostomija, resuscitacija tečnosti, dijagnostička
peritonealna lavaža, imobilizacija, antišok terapija i sl. Kod stabilnih pacijenata
urgencija je odložena.
 Definitivno zbrinjavanje – ide u smislu: imedijatne hirurgije, urgentne hirurgije,
odložene urgencije i elektivne/planirane hirurgije.
OSNOVE HIRURGIJE
Drenaže u hirurgiji
U hirurgiji se koristi nekoliko tipova drenova:
1. Gravitacioni drenovi
Deluju silom gravitacije i silom kapilariteta (rebrasti drenovi bez lumena, cigaret-
drenovi, silikonski abdominalni i torakalni drenovi, T-drenovi).
2. Sukcioni drenovi
Drenovi koji se mogu montirati na blagu aspiraciju; mogu se irigirati (jednokanalni
dren sa multiplim bočnim mini-otvorima, dvokanalni dren, trokanalni dren)
3. Hirurški evakuatori
Predstavljaju drenove zajedno sa sistemom i kontejnerom za skupljanje dreniranog
sadržaja.
4. Drenažni sistemi – implantati
Služe za dekompresiju jednog sadržaja, time što se odvode posebnims istemima u
druge telesne šupljine (Pudencov šant, Levinov šant i sl.)
5. Drenažni stoma sistemi
OSNOVE HIRURGIJE
Drenaže u hirurgiji
Opisuje se nekoliko vrsta drenaža:
1. Profilaktička drenaža
2. Terapeutska drenaža
3. Aktivna drenaža
4. Pasivna drenaža
5. Spoljašnja drenaža
6. Unutrašnja drenaža
7. Privremena drenaža
8. Trajna drenaža
OSNOVE HIRURGIJE
Monitoring hirurškog bolesnika

Cilj monitoringa jeste pravovremeno sticanje uvida u aktuelno stanje
pacijenta.
1. Monitoring hemodinamskih parametara
Arterijska kateterizacija, centralni venski pritisak, vedž-pritisak, EKG, izvedeni
hemodinamski parametri (udarni i minutni volumen, kardijalni indeks, sistemska
vaskularna rezistenca i sl.)
2. Monitoring respiratornog sistema
Monitoring disanja i razmene gasova
3. Monitoring urinarnog sistema
Glomerularna i tubularna funkcija
4. Monitoring nervnog sistema
Glasgov koma skala, intrakranijalni pritisak, EEG, bispektralni indeks
5. Monitoring metaboličkih funkcija
Određivanje kalorijskog utroška i potrošnje kiseonika
6. Monitoring gastrointestinalnog sistema
7. Monitoring telesne temperature
OSNOVE HIRURGIJE
Dijagnostičke procedure u hirurgiji

Sve dijagnostičke procedure mogu da se podele u tri grupe:
1. Neinvazivne
Anamneza, klinički pregled, EKG, EEG, ultrazvuk, RTG, CT, magnetna rezonanca, EGD i
sl.
2. Semiinvazivne
Osnovne laboratorijske analize, kolonografija, scintigrafija, kontrastni CT, kontrastna
magnetna rezonanca i sl.
3. Invazivne
Endoskopske procedure, kateterizacione procedure itd.
OSNOVE HIRURGIJE
Terapeutske procedure u hirurgiji

Sve hirurške terapeutske procedure dele se na:
1. Kurativne
2. Palijativne
3. Resekcione/amputacione
4. Rekonstruktivne
5. Imedijatne
6. Urgentne
7. Odložene urgentne
8. Elektivne/planirane
OSNOVE HIRURGIJE
Šok
Šok je sindrom, koji nastaje kao posledica poremećene

cirkulacije i smanjenja krvne perfuzije tkiva, koja sekundarno
dovodi do funkcionalnih i morfoloških oštećenja organskih
sistema.
Najčešće nastaje kao posledica insuficijencije jedne ili više od tri glavne
komponente cirkulatornog sistema: volumena krvi, srca i perifernog
vaskularnog kapaciteta i otpora.
OSNOVE HIRURGIJE
Šok – klasifikacija
1. Kardiogeni šok
a) Insuficijencija srčane pumpe – infarkt miokarda, srčane mane,
poremećaji ritma, miokarditisi, kardiomiopatije, hipotermija
b) Insuficijencija punjenja desnog srca – tamponada srca, pneumokardijum,
tenzioni pneumotoraks, plućna embolija, opstrukcija vene kave,
intrakardijalne valvularne tromboze, disekantna aneurizma aorte
2. Cirkulatorni šok
Hipovolemijski – krvavljenja (unutrašnja i spoljašnja), gubitak plazme (opekotine,
sepsa, nefrotski sindrom, intestinalna obstrukcija, hipoproteinemije), gubitak tečnosti
i elektrolita (gastroenteritisi, prekomerno znojenje – cistična fibroza, bolesti bubrega),
endokrina oboljenja (adrenalna insuficijencija, dijabetes melitus, dijabetes insipidus)
Distributivni – anafilaktički šok, neurološke povrede (povrede glave, spinalni šok, rana
faza septičnog šoka), lekovi (barbiturati, fenotiazini, trankvilizeri, antihipertenzivi)
3. Celularni/septični šok
OSNOVE HIRURGIJE
Ishrana hirurškog bolesnika

Opisuje se:
1. Parenteralna ishrana
Predstavlja potpunu ishranu bolesnika intravenskim putem za kraće ili duže vreme,
usled sprečenog peroralnog unosa hrane ili zbog nemogućnosti varenja i apsorpcije u
gastrointestinalnom traktu. Može da bude: parcijalna i kompletna. Indikovana je kod:
pacijenata sa velikim afunkcionalnim delom crevne površine, kod sindroma kratkog
creva, nekrotizirajućeg enterokolitisa, preoperativne pripreme pacijenta, kod
pankreatičnih i enterokutanih fistula. Postoje i mnogobrojne tzv. relativne indikacije.
Daju se rastvori ugljenih hidrata, amino-kiselina i lipida.
2. Enteralna ishrana
sprovodi se u cilju održavanja pozitivnog energetskog i azotnog bilansa kod osoba koje
nisu u stanju da unose dovoljne količine hranljivih materija prirodnim putem. Obično
se sprovodi putem nazo-gastrične sonde.
Hvala na pažnji!

Prezentacija Zdravstvena Nega 2019

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Prezentacija Zdravstvena Nega 2019

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

NEGA HIRURŠKIH BOLESNIKA

Prof. dr sci. med.

Άπειρον, το = α + πέρας (τέλος)

Άπειρον, το – bezgranično, neograničeno, beskrajno, beskonačno, neizmerno.

Predstavlja prapočetak (άρχη, η) svega postojećeg. Iz njega sve izvire i u njega se

„Zdravlje je stanje kompletnog fizičkog, mentalnog i socijalnog

Na zdravlje ljudi deluju brojni faktori:

Zdravlje jedne osobe obezbeđuje se zadovoljavanjem njenih osnovnih

 Lična nega i higijena,

Osnovni zadaci medicinske sestre su:

 Stručna nega i briga o bolesnim, iznemoglim i onim licima kojima je

Medicinska sestra može da radi u:

 Ambulantno-polikliničkim ustanovama (domovi zdravlja),

ETIKA I LIK MEDICINSKE SESTRE

ήθος, το – lik ili osobina koju imamo u sebi; etika; običaj

Deontologija – nauka koja se bavi proučavanjem i određivanjem

Conscientia, -ae, f. – unutrašnji glas koji govori s većim autoritetom

Principi medicinske etike:

ETIKA I LIK MEDICINSKE SESTRE

Principi medicinske etike:

Principi medicinske etike:

ETIKA I LIK MEDICINSKE SESTRE

Principi medicinske etike:

NEVERBALNI ZNACI NEASERTIVNOST ASERTIVNOST AGRESIVNOST

Vrste komunikacija u profesionalnoj praksi zdravstvenih radnika (Kekuš D.)

Profesionalnost u radu medicinskih sestara – preduslov dobre nege:

Pri uspostavljanju i održavanju profesionalnih odnosa u zdravstvenoj nezi

 Zdravstvena nega je važan stručni predmet u školovanju medicinskih

 Predmet se izučava teorijski i praktično.

 Teorijski deo zdravstvene nege objašnjava način izvođenja medicinsko-

 Praktični deo nege bolesnika objašnjava način izvođenja medicinsko-

 Deliti zdravstvenu negu bolesnika na opštu i specijalnu danas je

Polaganje ispita i način ocenjivanja

 Ispit se polaže nakon odslušane teorijske nastave

 Osnivač savremene medicinske nauke je Hipokrat.

 Medicina se izučavala u Asklepijevim hramovima kraj obale mora i nosili

 Otvarane su i posebne bolnice za stare i nemoćne, koje su nosile naziv

 U 6. veku nastaju vizantijski hospitali (hostis, -is, m. – gost, stranac;

 Najpoznatiji carigradski hospital, u kome su radile žene – bolničarke, bio je

 U Damasku (Sirija) je 707. godine osnovan prvi muslimanski hospital (Ale

 U Bagdadu (Irak) je Harun al Rašid 797. godine osnovao bolnicu za

Manastir Pantokrator (Παντοκράτορος, ο)

Bolnica Al Valid, Džamija Omajada, Damask, Sirija

Harun-al-Rašid, peti i najpoznatiji abasidski kalif, vladao je od 786-809. godine i njegovo

 Tokom krstaških pohoda od vojskovođa se zahtevalo da sprovedu

 Stvara se novi red Vitezova hospitalaca Sv. Ivana, koji u Jerusalimu

 Vinko Pavelski uvodi novi red sestara za nehgu i socijalnu pomoć –

 Teodor Fidner osniva red školovanih sestara „đakonista”, koje rade

 Doba feudalizma karakterišu sujeverje, nadrilekarstvo i vradžbine. Negu

Vinko Pavelski Teodor Fidner

„Nega znači nešto više od davanja lekova i stavljanja obloga.”

Tokom rusko-turskog rata (Krimski rat, 1854-1856) učestvuje kao sestra u

Obilazi noću bolesnike („the lady with the lamp”).

Medal of Honor Royal Red Cross Medal

Promovisala je sestrinstvo u profesiju, navodeći da

„Potrebno je voditi beleške o bolesnicima, jer je sestra stalno uz bolesnika;

 Najpoznatija medicinska sestra 20. veka

Christianne Reimann Prize (1985)

„Jedinstvena funkcija nege je da pomaže osobama, bolesnim ili zdravim, u

Prva srpska bolnica osnovana je u manastiru Studenica.

Viša medicinska škola u Beogradu osnovana je šk. 1952/1953. godine kao

PRVA FAZA – „self care”

Zdravstvena nega je nauka i umetnost koja se bavi praksom, istraživanjem