Prirucnik Vestine Zastupanja U Krivicnom Postupku - Final

PRIRUČNIK VEŠTINE ZASTUPANJA U KRIVIČNOM POSTUPKU
АUTORI:
DR VELJKO DELIBAŠIĆ, ADVOKAT IZ BEOGRADA

JASMINA MIKIĆ, ADVOKAT IZ BEOGRADA
VLADIMIR MARINKOV, ADVOKAT IZ BEOGRADA
MIRO OROVIĆ, ADVOKAT IZ BEOGRADA
CIP - КАТАЛОГИЗАЦИЈА ВО ПУБЛИКАЦИЈА

НАЦИОНАЛНА И УНИВЕРЗИТЕТСКА БИБЛИОТЕКА "СВ. КЛИМЕНТ ОХРИДСКИ", СКОПЈЕ
343.1(497.11)(035)
PRIRUČNIK VEŠTINE ZASTUPANJA U KRIVIČNOM POSTUPKU : ZA ADVOKATE

/ [АUTORI VELJKO DELIBAŠIĆ ... И ДР.]. - [SKOPJE] : [AMERIKANSKA
ADVOKATSKA KOMORA], 2019. - 129 СТР. : ИЛУСТР. ; 24 СМ
ФУСНОТИ КОН ТЕКСТОТ. - ДРУГИ АВТОРИ: JASMINA MIKIĆ, VLADIMIR MARINKOV,

MIRO OROVIĆ. - БИБЛИОГРАФИЈА: СТР. 128-129
ISBN 978-608-66404-3-9
1. DELIBAŠIĆ, VELJKO [АВТОР]
А) КРИВИЧНА ПОСТАПКА - СРБИЈА - ПРИРАЧНИЦИ
COBISS.MK-ID 110966794
LEKTURA:
Liljana Korica
DIZAJN:
Identity DOOEL Skopje
DISCLAIMER:
Izjave i analize sadržane u ovom materijalu rezultat su rada Američkog udruženja pravnika
(American Bar Association’s Rule of Law Initiative). Izjave i analize date u ovom materijalu
isključivo su stavovi autora, nisu odobreni od strane Skupštine i Upravnog odbora Američk-
og udruženja pravnika i ne predstavljaju stavove niti politike Američkog udruženja pravnika.
Takođe, ovim materijalom ne pruža se pravni savet za pojedinačne slučajeve. Ovaj materijal
nastao je uz velikodušnu podršku američkog naroda kroz Bureau of Democracy, Human Rights
and Labor Affairs (DRL). Sadržaj ovog materijala je isključiva odgovornost American Bar As-
sociation’s Rule of Law Initiative i ne predstavlja nužno stavove DRL-a ili Vlade Sjedinjenih
Američkih Država.
2
PREDGOVOR
PREDGOVOR
Zakonikom o krivičnom postupku (ZKP) 1, Srbija je uvela novi proceduralni koncept u sistem
istrage, suđenja i pravnih lekova. Dok se većina novina zasniva na tradiciji kontinentalnog
prava, neke su slične procedurama koje se koriste u zemljama anglosaksonskog prava. Srbija se
na ovaj način priključila mnogim zemljama koje pokušavaju da iskoriste najbolja rešenja iz obe
pravne tradicije, kako bi svoj pravni sistem učinile efikasnijim, pravednijim i transparentnim.
Međutim, ove promene predstavljaju izazov za branioce. Sudije više neće izvoditi dokaze i
ispitivati svedoke na suđenju. Branioci ispituju svedoke i izvode dokaze koji im idu u prilog.
Takođe, njihov posao je da ne predlažu dokaze koje ne treba razmatrati. Iz tog razloga, veoma
je važno za advokate koji se bave krivičnim pravom da razumeju i uspešno savladaju nova
pravila.
Ovaj priručnik se bavi veštinama zastupanja pred sudom, odnosno načinom predstavljanja
predmeta u skladu s novim postupkom, kako bi se ostvario uspeh na suđenju. Prema novim
pravilima, odbrana na glavnom pretresu biće podeljena na četiri osnovne faze: pripremno
ročište i uvodna reč, osnovno ispitivanje, unakrsno ispitivanje i završna reč. Razumevanje
načina na koji se sprovodi svaka od ovih faza od suštinske je važnosti za uspešnu odbranu.
Kao i kod bilo koje veštine, čitaoci ovog priručnika podstiču se da potraže druge izvore koji im
mogu pomoći da postanu uspešni branioci. Cilj priručnika nije da predstavi detaljan komentar
Zakonika, već je sačinjen kao praktičan vodič za advokate odbrane u Srbiji, kako bi ga koristili
tokom sudskog postupka.
Zastupanje pred sudom je kreativan proces. Pravila su tu da postave parametre i usmere sam
proces. Međutim, u okviru tih pravila uspešan branilac mora da oblikuje svoj nastup na način
koji odgovara njegovoj ličnosti, okolnostima konkretnog slučaja i važećem zakonu.
Ovaj priručnik namenjen je mladim advokatima i advokatskim pripravnicima, da im bude od

praktične pomoći i uvek „pri ruci” dok prave svoje prve korake na strani odbrane u krivičnom
postupku. Autori su nastojali da daju sažet i jednostavan prikaz toka krivičnog postupka
sagledan iz specifičnog ugla odbrane, s naročitim osvrtom na ulogu i ovlašćenja branioca
u svakoj od pojedinih faza postupka. U ovom priručniku možete naći praktične informacije
o tome kako izgledaju procesne radnje, koji procesni mehanizmi vam stoje na raspolaganju,
kada i na koji način ih možete koristiti. Kako se novi zakonik o krivičnom postupku znatno
razlikuje od prethodnog, javila se potreba da se napravi kratak priručnik sa predlozima i
uputstvima koji mogu biti od koristi u razvijanju veština zastupanja tokom krivičnog postupka.
¹„Službeni glasnik RS”, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013 i 45/2013, 55/2014.
3
SADRŽAJ
Predistražni i istražni postupak
Uvod.......................................................................................................................................................................................9
Predistražni postupak..........................................................................................................................................................9
(Glava XV čl. 280 - 294)........................................................................................................................................................9
1. Osnovne osobenosti predistražnog postupka.................................................................................9

2. Osnovni načini saznanja za krivično delo u predistražnom postupku...........................................10
2.1. Podnošenje krivične prijave...............................................................................................................10
2.1.1. Način podnošenja krivične prijave i postupanje po njenom prijemu...............................................10
2.1.2. Postupanje javnog tužioca po krivičnoj prijavi..................................................................................10
2.1.2.1. Odbacivanje krivične prijave..............................................................................................................10
2.1.2.2 Postupanje po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja u predistražnom postupku.....................11
2.1.2.3.Uslovljeni oportunitet krivičnog gonjenja - odlaganje krivičnog gonjenja.....................................11
2.1.2.4. Bezuslovni oportunitet krivičnog gonjenja -
odbacivanje krivične prijave iz razloga pravičnosti.......................................................................15
3. Osnovna ovlašćenja i dužnosti lica koja postupaju u predistražnom postupku..............................15
3.1. Ovlašćenja javnog tužioca u predistražnom postupku..................................................................15
3.2. Ovlašćenja i dužnosti policije u predistražnom postupku..............................................................16
3.2.1. Uzimanje iskaza od strane policije u predistražnom postupku.....................................................16
3.2.2 Prikupljanje obaveštenja od građana................................................................................................17
3.2.3 Saslušanje osumnjičenog...................................................................................................................17
3.2.4 Branilac u predistražnom postupku..................................................................................................17
3.2.4.1 Poverljivi razgovor sa osumnjičenim.................................................................................................18
4. Oblici lišenja i ograničenja slobode u predistražnom postupku.......................................................19
4.1. Zadržavanje na mestu izvršenja krivičnog dela...............................................................................19
4.2. Policijsko lišenje slobode. ....................................................................................................................19
4.3. Lišenje slobode pri izvršenju krivičnog dela....................................................................................20
4.4. Saslušanje uhapšenog i zadržavanje osumnjičenog u predistražnom postupku.. .....................20
Istraga .............................................................................................................................................................21
(Glava XVI čl. 295 - 312)...................................................................................................................................21
1. Osnovne osobenosti istrage..............................................................................................................21

2. Svrha istrage………………........................................................…………………………………..……........................21
3. Materijalni i formalni uslov za sprovođenje istrage…………………………………………..……………………..………22
4. Sprovođenje istrage…………………………………………………………………………..…………………………………………..........22
5. Nadležnost za sprovođenje istrage…………………………………………………………………………………………..….…....23
6. Prisustvo određenih lica dokaznim radnjama koje sprovodi javni tužilac………………………………………23
7. Osnovni oblici delovanja u korist odbrane tokom javnotužilačke istrage……………..…………….….………24
7.1. Prikupljanje dokaza i materijala u korist odbrane……………………………………………………………….….…….....24
7.2. Preduzimanje dokaznih radnji u korist odbrane……………………………………………………………………….….….…28
8. Uzajamno upoznavanje s prikupljenim dokazima……………………………………………………………….……....……28
9. Čuvanje tajne u istrazi, sankcije za narušavanje reda tokom istrage i prigovor zbog
nepravilnosti u toku istrage………………………........................................................................................29
10. Ciljna usmerenost istrage i njeno proširenje.…………………………………………………………………………............32
11. Prekid istrage……………………………………………………………………………………………………………………………………..…...32
12. Okončanje i dopuna istrage……………………………………………………………………………………………………………….…..33
4
SADRŽAJ
12.1. Obustava istrage………………..……………………………………………………………………………………………………………....... 33

12.2. Završetak istrage…………....……………………………………………………….……………………………………………………..…....34
12.3. Dopuna istrage………..…………………...….....……………………………………………………………………………………….….......34
Optužni akt
1.1. Sta je optužnica?…………………………………………………….....………………………………...…………………………………....... 37

1.2. Ko podiže optužnicu?………….....…………..……………………….…………………………………………………………………….…...37
1.3. Kada se podiže optužnica?…………………....………………………………………………………………………………………........37
1.4. Rok za podizanje optužnice ………...…...…………………....…...…………………………...……………………….................38
1.5. Sadržaj optužnice …………………………………………………………………………………………………………………….....…........39
1.6. Primer modela optužnice ………………………………………………………………………….……………………………….....….....40
2. Ispitivanje optužnice …………………………………………………………………….……………………………………………….….......41
2.1. Ko ispituje optužnicu? ……………………………………………………………………………………………………………....….......….41
2.2. Formalno ispitivanje optužnice ………………………………………………………………………………………………......……...41
2.3. Dostavljanje optužnice ………………………………………………………………………………………………….……………….....… 42
2.4. Odgovor na optužnicu ………………………………………….…………………………………………...………...…………....…..…… 42
2.5. Primer modela odgovora na optužnicu ………………………………………………………………………………...….…..…...44
2.6. Suštinsko ispitivanje optužnice …………………………………………………………………………………...…………….....…..45
2.7. Odluke suda u fazi optuženja …………………………………………………………………………………………………………......46
2.8. Potvrđivanje optužnice ………………………………………………………………………………………………………….…...….......47
2.9. Primer modela žalbe na rešenje o potvrđivanju optužnice………………………………………………….…….......47
2.10. Procesne posledice potvrđivanja optužnice………………………………………………………………..……..…………….48
Dokazi u krivičnom postupku
1. Uvod………………………………………………………………………………………………………………………………………………....….……52
2. Osnovni pojmovi………………………………………………………………………………………………………………………........……...52
2.1. Šta je dokaz u krivičnom postupku i vrste dokaza…………………………………..……………………………......…..52
2.2. Teret dokazivanja - ko predlaže dokaze a ko izvodi dokaze………………………………………………....……..52
2.3. Šta se dokazuje a šta se ne dokazuje……………………………………………………………………………………....…….…..53
2.4. Ocena dokaza………………………………………………………………………………………………………………………………....…….…54
2.5. Zakoniti i nezakoniti dokazi………………………………………………………………………………………………………....….……55
3. Dokazne radnje…………………………………………………………………………………………...………………………………....….……56
3.1. Opšte dokazne radnje…………….……………………………………………………………………………………………………......…….57
3.1.1. Saslušanje okrivljenog………………………………………………………………………………………………………………....…...…..57
3.1.2. Ispitivanje svedoka…………………………………………………………………………………………………………………….…....….…58
3.1.3. Veštačenje………………………………………………………………………………….……………………………………………………....…….61
3.1.4 . Uviđaj…………………………………………………………………………………….……………………………………………………….....……….61
3.1.5. Rekonstrukcija događaja………………………………………………….………………………………………………………………......62
3.1.6. Dokazivanje ispravom………………...……………………………………………………………………………………………………......63
3.1.7. Uzimanje uzoraka…………… ……………………………………………………………………………………………………....…………..…63
3.1.8. Provera računa i sumnjivih transakcija…………………………….………………………………………………....………….…64
3.1.9. Privremeno oduzimanje predmeta…………………………………………………………………......……….……………………..64
3.1.10. Pretresanje......................................................................................................................................... 64
3.2. Posebne dokazne radnje....................................................................................................................64
3.2.1. Tajni nadzor komunikacije..................................................................................................................65
5
SADRŽAJ
3.2.2. Tajno praćenje i snimanje....................................................................................................................66

3.2.3. Simulovani poslovi...............................................................................................................................67
3.2.4. Računarsko pretraživanje podataka..................................................................................................68
3.2.5. Kontrolisana isporuka.........................................................................................................................69
3.2.6. Angažovanje prikrivenog islednika....................................................................................................70
Glavni pretres
1. Teorija (strategija) slučaja...................................................................................................................75

2. Glavni pretres.......................................................................................................................................77
3. Pripremno ročište................................................................................................................................78
4. Uvodna reč............................................................................................................................................81
4.1 . Teorija slučaja......................................................................................................................................81
4.2. „Priča”..................................................................................................................................................82
5. Osnovno (direktno) ispitivanje...........................................................................................................85
5.1. Ispitivanje svedoka na glavnom pretresu.........................................................................................85
5.2. Elementi...............................................................................................................................................86
6. Unakrsno ispitivanje...........................................................................................................................93
6.1. Da li koristiti unakrsno ispitivanje?...................................................................................................94
6.2. Osnovi unakrsnog ispitivanja............................................................................................................95
6.3. Zaključna razmatranja o unakrsnom ispitivanju...........................................................................100
6.4. Remetilački faktori prilikom unakrsnog ispitivanja.......................................................................102
7. Dodatno ispitivanje...........................................................................................................................105
8. Završna reč........................................................................................................................................106
Pravni lekovi
Žalba.………………………………………………………..............................................................................................113
1. Forma žalbe ………………………………………….....................................................................................…........113
2. Obavezna sadržina žalbe………………………………………………………………………………………………..………………...... 116
3. Poštovanje roka……………………………………………………………………………………………………………………………….........116
4. Podnošenje žalbe………………………………………………………………………………………………………………......................117
5. Priprema…………………………………………………………………………………………………………………………………………..…..…..117
6. Izbor osnova žalbe………………………………………………………………………………………………………………….......….…... 117
7. Definisanje predloga žalbe……………………………………………………………………………………………….………………......118
8. Obrazloženje ……………………………….......……………………………………………………………………….……………...............119
8.1 Pravila dobrog pisanja…………………………………………………………………………………………….…………….…..............119
8.2 . Organizacija sadržaja …………………………………………………………………………………………….…………..…................121
8.3. IRAC (PPPZ) metod………………………………………………………………………………………………………….......................122
9. Postupak pred drugostepenim sudom…………………………………………………………………………….…................123
10. Vanredni pravni lekovi ………………………………………………………………………………………………………….........……...124
Zaključak ....................………………………………………………………………….......................................................127
Literatura......................……………………………………………………………………….................................................128
6
7
GLAVA 1 PREDISTRAŽNI I ISTRAŽNI POSTUPAK
1. PREDISTRAŽNI I ISTRAŽNI POSTUPAK

VLADIMIR MARINKOV, ADVOKAT IZ BEOGRADA
8
Uvod
Pre optuženja i vođenja glavnog pretresa, krivični progon se sprovodi kroz dve faze koje služe
prikupljanju dokaza radi utvrđivanja opravdanosti i celishodnosti vođenja krivičnog postupka, ali i
radi dostizanja dovoljnog stepena sumnje za optuženje.
Te dve faze su, prema Zakoniku o krivičnom postupku, predistražni postupak i istraga.
Zakonik o krivičnom postupku reguliše predistražni postupak u Glavi XV, članovima Zakonika od
280 do 294, a istragu u Glavi XVI, članovima 295 do 312.
Krivično gonjenje započinje prvom radnjom ovlašćenog državnog organa na rasvetljavanju

učinjenog krivičnog dela, čime započinje predistražni postupak. Završetak predistražnog postupka
i početak istrage čine se istom procesnom radnjom - donošenjem naredbe o sprovođenju istrage od
strane ovlašćenog javnog tužioca.
Kako je istraga formalna faza krivičnog postupka, počinje formalnim aktom - naredbom, na isti
način se i završava -naredbom o završetku istrage ili naredbom o obustavi istrage.
Predistražni postupak
(Glava XV čl. 280 - 294)
1. Osnovne osobenosti predistražnog postupka
Predistražni postupak je prvi procesni stadijum, koji prethodi formalnoj istrazi javnog tužioca.
Osnovne osobenosti predistražnog postupka su:
1. Predistražni postupak se u principu vodi samo u pogledu krivičnih dela za koja se goni po
službenoj dužnosti.
2. Predistražni postupak je pretežno neformalnog karaktera, što znači da se u okviru ove faze
sprovode tzv. operativne radnje, koje nemaju neposredan dokazni značaj. No, određene radnje
sprovedene u formalnom obliku mogu imati dokazni značaj.
3. ZKP poznaje dve istražne faze: 1) neformalnu istragu - predistražni postupak, i 2) istragu, koja
se sprovodi na osnovu formalne odluke (naredbe o sprovođenju istrage).
4. Predistražni postupak pretpostavlja postojanje „osnova sumnje”, što je isti stepen sumnje koji
je potreban i za vođenje istrage.
5. Predistražnim postupkom rukovodi javni tužilac, dok većinu radnji u njemu vrši policija.
6. U predistražnom postupku, određenu funkciju može imati i krivični sud, tj. sudija za prethodni
postupak, kao što je to npr.slučaj sa određivanjem pritvora, izdavanjem naredbe za preduzimanje
određenih posebnih dokaznih radnji i sl.
9
2. Osnovni načini saznanja za krivično delo u predistražnom postupku
Da bi se uopšte vodio predistražni postupak, potrebno je da nadležni organ stekne odgovarajuće

saznanje o učinjenom krivičnom delu za koje se goni po službenoj dužnosti. Zakonodavac predviđa
dva načina na koja javni tužilac može saznati za krivično delo: putem krivične prijave i implicitno -
saznanjem javnog tužioca na drugi način o učinjenom krivičnom delu.
Uz policijsku krivičnu prijavu dostavljaju se i predmeti, skice, fotografije, pribavljeni izveštaji, spisi
o preduzetim merama i radnjama, službene beleške, izjave i drugi materijali koji mogu biti od koristi
za uspešno vođenje postupka.
2.1. Podnošenje krivične prijave
Krivična prijava nije optužni akt, niti ona sama po sebi predstavlja dokaz da je učinjeno krivično
delo. Krivična prijava predstavlja način na koji se javni tužilac obaveštava o učinjenom krivičnom
delu za koje se goni po službenoj dužnosti, odnosno određenom stepenu verovatnoće da je takvo
krivično delo učinjeno.
2.1.1. Način podnošenja krivične prijave i postupanje po njenom prijemu
Krivična prijava se podnosi nadležnom javnom tužiocu, pismeno, usmeno ili drugim sredstvom. To
znači da prema načinu podnošenja, krivična prijava može biti: 1) pisana; 2) usmena, i 3) prijava
koja je podnesena na drugi način, odnosno drugim sredstvom, gde bi spadale krivične prijave koje
se podnose telefonom - bilo usmeno, SMS porukom, porukama koje se šalju preko interneta itd.
2.1.2. Postupanje javnog tužioca po krivičnoj prijavi
Kada putem krivične prijave javni tužilac stekne saznanje o krivičnom delu za koje se goni po
službenoj dužnosti, odnosno određenom stepenu verovatnoće/mogućnosti da je takvo krivično
delo učinjeno, on može postupiti na sledeće načine:
1) doneti naredbu o sprovođenju istrage;

2) ukoliko oceni da postoji potreban stepen sumnje za optuženje, javni tužilac može podneti
optužnicu;
3) kada se radi o krivičnim delima u pogledu kojih se vodi skraćeni postupak, javni tužilac može, i
bez daljeg prikupljanja dokaza u predistražnom postupku, podneti optužni predlog;
4) ako javni tužilac iz same krivične prijave ne može oceniti da li su navodi prijave verovatni, javni
tužilac može: a) sam prikupiti potrebne dokaze; b) pozivati građane radi prikupljanja obaveštenja
od građana; te c) podneti zahtev državnim i drugim organima i pravnim licima da mu pruže potrebna
obaveštenja.
10
5) javni tužilac može angažovati policiju da prikupi potrebna obaveštenja i preduzme druge mere
i radnje u cilju otkrivanja krivičnog dela i učinioca. Policija je dužna da postupi po zahtevu javnog
tužioca i da ga obavesti o merama i radnjama koje je preduzela najkasnije u roku od 30 dana od
dana kada je primila zahtev;
6) kada zakon dozvoljava, javni tužilac može postupiti prema načelu oportuniteta krivičnog
gonjenja;
7) može doneti rešenje o odbacivanju krivične prijave, kada oceni da postoji neki od zakonskih
razloga, tj. da nema uslova za krivično gonjenje u konkretnom slučaju.
Iz svega do sada iznetog, jasno je da u ovoj fazi krivičnog postupka branilac nema nikakvu ulogu,
imajući u vidu da nisu ispunjeni zakonski uslovi za formalno angažovanje odbrane.
Jedini izuzetak je primena instituta uslovnog oportuniteta. U praksi će do primene tog instituta doći
nakon što je otpočela formalna istraga, kada branilac može adekvatno da učestvuje u postupku i, u
ovom slučaju, pregovara o uslovima oportuniteta s javnim tužiocem.
2.1.2.1. Odbacivanje krivične prijave
Javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu kada iz same prijave proističe postojanje nekog
od sledećih alternativno propisanih razloga:
1) ako prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti;
2) ukoliko je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje
druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje;
3) ako ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.
2.1.2.2. Postupanje po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja u predistražnom postupku
Javni tužilac, u odnosu na relativno laka krivična dela u pogledu kojih se inače vodi skraćeni
postupak, može odbaciti krivičnu prijavu, postupajući po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja,
što se ispoljava u dve procesne forme: 1) uslovljeni oportunitet krivičnog gonjenja, kada se
primenjuje mehanizam odlaganja krivičnog gonjenja, i 2) bezuslovni oportunitet krivičnog gonjenja,
kada se krivična prijava odbacuje iz razloga pravičnosti.
2.1.2.3. Uslovljeni oportunitet krivičnog gonjenja - odlaganje krivičnog gonjenja
1. Za primenu ovog instituta se ne zahteva saglasnost oštećenog za odlaganje krivičnog gonjenja.

2. Rok u kome je osumnjičeni dužan da ispuni obavezu je godinu dana.
3. Obaveze koje Zakonik predviđa za primenu instituta uslovljenog oportuniteta su: 1) da otkloni
štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu; 2) da na račun
11
propisan za uplatu javnih prihoda uplati određeni novčani iznos, koji se koristi za humanitarne
ili druge javne svrhe; 3) da obavi određeni društveno korisni ili humanitarni rad; 4) da ispuni
dospele obaveze izdržavanja; 5) da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga; 6) da
se podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja; 7) da izvrši
obavezu ustanovljenu pravnosnažnom odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno
pravnosnažnom sudskom odlukom.
4. O ispunjenju obaveza koje se određuju u okviru odlaganja krivičnog gonjenja stara se posebni
„poverenik” koji radi u okviru Ministarstva pravde.
5. Može se odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna
zatvora do pet godina.
Kako Zakonik ne predviđa na čiju inicijativu se može pristupiti pregovorima radi primene instituta
oportuniteta, praksa je pokazala da obe stranke u postupku mogu inicirati pregovore na tu temu.
Branilac osumnjičenog može inicirati pregovore i učestvovati u pregovorima vezanim za primenu
ovog instituta i s tužiocem pregovarati o vrsti/vrstama i meri obaveza koje će u skladu s naredbom
o odlaganju krivičnog gonjenja osumnjičeni morati da izvrši radi obustave postupka. Praktično,
pregovori između tužioca i osumnjičenog i njegovog branioca su neformalni, ali se može reći da se
obavljaju na isti način kao i pregovori vezani za zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela.
Primer inicijativnog akta za primenu instituta odlaganja krivičnog gonjenja:
PREDLOG ZA ODLAGANjE KRIVIČNOG GONjENjA

Pred Višim sudom u Beogradu u toku je krivični postupak protiv AA i dr. zbog krivičnog dela
nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi iz čl. 344a st.1 KZ.
Okrivljeni AA je u vreme izvršenja krivičnog dela koje mu se stavlja na teret bio učesnik sportske
priredbe, u svojstvu igrača Ragbi kluba „D”, te je društvena opasnost radnji koje je preduzeo okr. AA
takve vrste i prirode da se na ovog okrivljenog može primeniti institut odlaganja krivičnog gonjenja.
Naime, prema samoj naredbi o sprovođenju istrage, okr. AA je radnju izvršenja krivičnog dela
navodno izvršio u toku opšte tuče koja je tokom utakmice između Ragbi kluba „D” i „CC” izbila na
terenu, a što potvrđuje njegovu odbranu iznetu u dosadašnjem postupku.
AA je od početka, u pretkrivičnom postupku, kao i u istražnom postupku, u potpunosti sarađivao

s policijom, a nakon toga i sa sudom i tužilaštvom. Iskreno i duboko kajanje pokazao je već istog
dana, a oštećenog je posećivao i raspitivao se za njegovo zdravstveno stanje tokom lečenja.
12
Štaviše, i sam oštećeni je u svim svojim izjavama jasno stavio do znanja da njih dvojica imaju
korektan i sportski odnos, te da oštećeni ne krivi AA za povrede koje je pretrpeo.
AA je lice koje nikada nije osuđivano, protiv njega se ne vodi ni jedan drugi krivični postupak, kako
pre, a tako ni nakon ovog incidenta. U pitanju je zdrav, potpuno prilagođen i produktivan mladi
čovek, vrsni sportista, koji trenutno gradi sportsku karijeru u inostranstvu - Francuskoj, gde je
cenjen kao odličan i fer igrač.
To se jasno vidi iz činjenice da u protekle 3 godine od kritičnog događaja, nije imao ni jedan drugi
incident, a nastavio je da se bavi ovim sportom kako kod nas tako i u inostranstvu.
Dakle, taj izolovani incident ne ukazuje na opasnost da bi se mogao ponoviti, te samim tim ni na
potrebu izricanja krivične sankcije.
Naime, očigledno je da je potreba specijalne prevencije u celosti ispunjena prema AA, a da bi

izvršenje neke od mera predviđenih čl.283 ZKP samo učvrstilo njegov negativan stav prema
krivičnim delima, a čime bi na adekvatan način bila ispunjena i potreba generalne prevencije. U
svakom slučaju, kada se uzme u obzir izneto, smatramo da su ispunjeni svi zakonski uslovi, kako
bi, nakon ispunjenja mera koje budu određene, Više javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo krivičnu
prijavu protiv okr. AA.
Ako osumnjičeni u roku odlaganja krivičnog gonjenja utvrđenom u naredbi javnog tužioca izvrši
obavezu koja mu je određena, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu i o tome obavestiti
oštećenog, koji tada ne samo što nema mogućnost da stekne svojstvo supsidijarnog tužioca, već
nema ni pravo da se prigovorom obraća neposredno višem javnom tužiocu.
13
Primer obaveštenja oštećenom:
14
2.1.2.4. Bezuslovni oportunitet krivičnog gonjenja - odbacivanje krivične prijave

iz razloga pravičnosti
U slučaju krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine, javni tužilac može odbaciti
krivičnu prijavu ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:
1) osumnjičeni je usled stvarnog kajanja, sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već
nadoknadio;
2) javni tužilac, prema okolnostima slučaja, oceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično.
Ni u slučaju bezuslovnog odustanka javnog tužioca od započinjanja krivičnog gonjenja iz razloga
pravičnosti, oštećeni ne može da, u odnosu na odluku javnog tužioca o odbacivanju krivične prijave,
uputi prigovor neposredno višem javnom tužiocu.
3. Osnovna ovlašćenja i dužnosti lica koja postupaju u predistražnom postupku
Kada je reč o državnim organima u predistražnom postupku, osnovnu ulogu imaju javni tužilac
i policija. Određenu, relativno reduciranu ulogu u predistražnom postupku ima i krivični sud,
odnosno najčešće sudija za prethodni postupak, koji npr. odlučuje o sprovođenju određenih
posebnih dokaznih radnji, donosi naredbu za pretres stana, drugih prostorija ili lica itd. Sud, takođe,
odobrava policiji da obavi informativni razgovor sa licem u pritvoru. Uloga branioca u predistražnom
postupku je izuzetno mala i svodi se praktično na pružanje formalne odbrane prilikom saslušanja
osumnjičenog lica u predistražnom postupku.
3.1. Ovlašćenja javnog tužioca u predistražnom postupku
Javni tužilac može naložiti policiji da preduzima određene radnje radi otkrivanja krivičnih dela i
pronalaženja osumnjičenih, a policija je dužna da ga o preduzetim radnjama obaveštava. U toku
predistražnog postupka, javni tužilac je ovlašćen da od policije preuzme vršenje radnje koju je
policija na osnovu zakona samostalno preduzela.
U predistražnom postupku, javni tužilac ima određena posebna ovlašćenja, što znači da javni
tužilac u predistražnom postupku može:
1) da sam, ili angažovanjem policije, pribavlja potrebne podatke, putem prikupljanja obaveštenja od
građana, traženja informacija od pravnih lica itd;
2) podneti predlog sudiji za prethodni postupak da se izda nalog policiji da pribavi evidenciju
ostvarene telefonske komunikacije, korišćenih baznih stanica ili da se izvrši lociranje mesta sa
kojeg se obavlja komunikacija;
3) obaviti saslušanje osumnjičenog u predistražnom postupku, odnosno prisustvovati saslušanju
koje sprovodi policija ili saslušanje osumnjičenog poveriti policiji;
15
4) saslušati osumnjičenog kojeg je policija privela, nakon što ga je lišila slobode u predistražnom
postupku (policijsko lišenje slobode), i
5) doneti rešenje o zadržavanju osumnjičenog u predistražnom postupku.
3.2. Ovlašćenja i dužnosti policije u predistražnom postupku:
Ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti,
policija ima niz dužnosti:
1) da primeni mere čiji je cilj da se pronađe učinilac krivičnog dela;
2) da primeni mere kojima se postiže da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne;
3) da primeni mere čiji je cilj da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu
poslužiti kao dokaz, kao i da se prikupe sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno
vođenje krivičnog postupka.
Policija može preduzeti niz konkretno utvrđenih aktivnosti u predistražnom postupku operativnog
karaktera: da traži potrebna obaveštenja od građana; da izvrši pregled prevoznih sredstava,
putnika i prtljaga; najduže do osam časova ograniči kretanje na određenom prostoru; da preduzme
mere u vezi s utvrđivanjem istovetnosti lica i predmeta; da raspiše potragu za licem i predmetima
za kojima se traga; da u prisustvu odgovornog lica pregleda određene objekte i prostorije državnih
organa, preduzeća, radnjii drugih pravnih lica, ostvari uvid u njihovu dokumentaciju i da je po
potrebi oduzme. O činjenicama i okolnostima koje su utvrđene prilikom preduzimanja pojedinih
radnji, a mogu biti od interesa za krivični postupak, kao i o predmetima koji su pronađeni ili oduzeti,
sastaviće se zapisnik ili službena beleška.
Osim ovih radnji koje su operativnog karaktera, policija u predistražnom postupku može vršiti i
određene dokazne radnje, kao što je pretresanje stana, drugih prostorija i lica, uviđaj pod određenim
uslovima, privremeno oduzimanje predmeta itd.
Prilikom preduzimanja dokaznih radnji, osumnjičeni prema kojem se te radnje sprovode može tražiti
da sprovođenju radnje prisustvuje njegov branilac, a u cilju obezbeđivanja zakonitog sprovođenja
te dokazne radnje. Lice prema kojem su radnje sprovedene i njegov branilac imaju pravo ulaganja
pritužbe nadležnom javnom tužiocu.
3.2.1. Uzimanje iskaza od strane policije u predistražnom postupku
Postoje dva osnovna oblika verbalne komunikacije policije s određenim licima u predistražnom
postupku:
1) prikupljanje obaveštenja od građana, što predstavlja policijsku radnju operativnog karaktera,
kada dobijeni iskaz nema neposredan dokazni značaj, i
2) saslušanje osumnjičenog, što je dokazna radnja policije u predistražnom postupku.
16
3.2.2. Prikupljanje obaveštenja od građana
Policija može pozivati građane radi prikupljanja obaveštenja. U pozivu se mora naznačiti razlog
pozivanja i svojstvo u kome se građanin poziva, a prinudno se može dovesti samo lice u pogledu
kojeg su kumulativno ispunjena dva uslova: 1) lice je uredno pozvano, a pozivu se nije odazvalo, i 2)
lice koje je u pozivu bilo upozoreno na mogućnost prinudnog dovođenja.
Prikupljanje obaveštenja od građana (tzv. informativni razgovor) je pretežno neformalna radnja, te

je, kao takva, operativnog karaktera, što znači da iskaz koji je dat na ovakav način, sam po sebi,
nema dokazni značaj, te ne može da se koristi kao dokaz u krivičnom postupku.
Policija ne može građane saslušavati u svojstvu okrivljenog, te u tom smislu ni građanin koji daje
obaveštenje policiji ili tužiocu nema mogućnost angažovanja branioca.
O obavljenom informativnom razgovoru se sastavlja službena beleška.
3.2.3. Saslušanje osumnjičenog
Kada policija prikuplja obaveštenja od lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog
dela ili prema tom licu preduzima radnje u predistražnom postupku predviđene Zakonikom o
krivičnom postupku, može ga pozivati samo u svojstvu osumnjičenog. Jedini način verbalne
komunikacije s takvim licem u predistražnom postupku je saslušanje, tj. nema mogućnosti da se
snjim vodi informativni razgovor. Ako policija u toku prikupljanja obaveštenja oceni da pozvani
građanin može biti smatran osumnjičenim, dužna je da ga odmah pouči o njegovim pravima na
obaveštenje o optužbi i pravu na odbranu.
3.2.4. Branilac u predistražnom postupku
Kao što se može videti, u predistražnom postupku, formalno, uloga branioca se pojavljuje
jedino prilikom saslušanja osumnjičenog u predistražnom postupku i prilikom primene instituta
uslovljenog odlaganja krivičnog gonjenja.
Advokat kao punomoćnik (pre nego što lice stekne status osumnjičenog) nije zakonom sprečen da
prisustvuje uzimanju obaveštenja od građana čiji je punomoćnik.
Prisustvo drugim radnjama, kako dokaznim tako i operativnim nije predviđeno u zakonu, ali nije ni
eksplicitno isključeno.
Pitanje koje nije regulisano zakonom je kakva su prava branioca u predistražnom postupku
nakon saslušanja osumnjičenog, u pogledu prisustva dokaznim radnjama. No, ovo pitanje se u
17
praksi najčešće neće postaviti, pošto se obično sa saslušanjem osumnjičenog donosi i naredba
o sprovođenju istrage. Ipak, ovo pitanje nije regulisano zakonom i može dovesti do problema
i zloupotreba u praksi, te je jasno da bi od momenta formalnog ulaska branioca u predistražni
postupak trebalo primenjivati sve odredbe Zakonika koje se odnose na prava odbrane u formalnoj
istrazi.
3.2.4.1. Poverljivi razgovor sa osumnjičenim
Poverljivi razgovor osumnjičenog i branioca je načelno regulisan Zakonikom o krivičnom postupku

i predviđa pravo osumnjičenog da pre nego što bude saslušan ima sa braniocem poverljiv razgovor,
koji se nadzire samo gledanjem, ne i slušanjem.
Upravo taj poverljivi razgovor će biti kontakt branioca sa samim branjenikom i prva prilika da od
njega čuje osnovne podatke o slučaju i pripremi ga, u kratkom roku, za odbranu.
Dakle, u poverljivom razgovoru branilac mora od svog branjenika da dobije informacije o okolnostima
samog slučaja, njegovog lišenja slobode, dosadašnjim saznanjima o samom postupku. Tom prilikom
se osumnjičeni i branilac upoznaju i sa sadržinom krivične prijave, zapisnika o uviđaju i nalaza i
mišljenje veštaka, eventualno i s prikupljenim dokazima. Takođe, branilac bi tada morao da dobije
informacije od svog branjenika i da li je s njim postupano na zakonit način, da li je pretrpeo fizičku
ili psihičku torturu, da li boluje od neke bolesti, da li mu je potreban lekarski pregled i sl.
Nadalje, branilac tom prilikom mora da donese odluku da li će se, u toj fazi postupka, osumnjičeni
braniti ćutanjem ili će izneti svoju odbranu. Ako osumnjičeni iznosi odbranu, branilac u poverljivom
razgovoru mora pripremiti osumnjičenog da iznese svoju odbranu na jasan i koncizan način i da tom
prilikom sebe ne kompromituje ni u kom pogledu u kojem to nije neophodno za iznošenje odbrane u
skladu s konceptom odbrane (koncept odbrane je obrađen u priručniku za glavni pretres).
Vežba: Simulacija poverljivog razgovora u hipotetičkom slučaju
Hipotetički slučaj:
Dana 24.12.2014. godine AA je lišen slobode u Beogradu, ispred splava Svemirska kafana, i tom
prilikom, prema potvrdi o privremeno oduzetim predmetima, od AA je oduzeta jedna PVC kesica
sa biljnom materijom zelene boje nalik na opojnu drogu i jedna tableta zelene boje. AA je odbio da
potpiše tu potvrdu.
18
AA daje sledeće informacije o događaju:
Tačno je da sam ja navedenog dana pošao na splav Svemirska kafana i tada je ispred splava došao
jedan policajac u civilu i tražio mi isprave i pretres. U tom momentu ja sam se uhvatio za desni
džep pantalona i izvadio kesicu marihuane i stisnuo je u šaku. Policajac je počeo da viče „ruke
gore, ruke gore!”, ali ja nisam podigao ruke zato što je on odmah počeo da me bije po licu. U tom
trenutku došla su još dva policajca koja su takođe počela da me biju bez razloga. Dok su me tukli,
ja sam u jednom trenutku ovu marihuanu koju sam držao u pesnici stavio u usta i progutao. Nakon
toga su me policajci savladali, vezali lisice, pokušali da me spreče da progutam marihuanu ali sam
to ipak uspeo. Nakon što su me savladali i vezali, a pre nego što su me odveli u policijsku stanicu,
jedan od policajaca se tu šetao okolo i iz svog džepa izvadio biljku marihuane - jedan cvet i rekao
mi „ovo ćemo da ti pišemo da je tvoje”. U tom trenutku tabletu niko nije pominjao, niti sam ja bilo
kakvu tabletu kod sebe imao. Nju sam tek video da je napisana u potvrdi o privremeno oduzetim
predmetima koju sam odbio da potpišem jer ništa od onog što je u njoj naznačeno nije kod mene
nađeno niti meni oduzeto, ali ponavljam, ja jesam kod sebe imao marihuanu koju sam progutao.
4. Oblici lišenja i ograničenja slobode u predistražnom postupku
U predistražnom postupku su mogući sledeći oblici lišenja slobode osumnjičenog i ograničenja

lične slobode određenih lica: 1) zadržavanje na mestu izvršenja krivičnog dela; 2) policijsko lišenje
slobode; 3) lišenje slobode flagrantnog učinioca krivičnog dela, i 4) zadržavanje osumnjičenog.
4.1. Zadržavanje na mestu izvršenja krivičnog dela
Policija može lica zatečena na mestu izvršenja krivičnog dela uputiti javnom tužiocu ili ih zadržati
do njegovog dolaska, kada su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi: 1) ako bi ta lica mogla da daju
podatke važne za postupak, i 2) ako je verovatno da se ispitivanje tih lica kasnije ne bi moglo
obaviti ili bi bilo skopčano sa znatnim odugovlačenjem ili drugim teškoćama.
4.2. Policijsko lišenje slobode
Policija može neko lice uhapsiti ako postoji razlog za određivanje pritvora, što podrazumeva i
postojanje višeg stepena sumnje da je lice učinilo krivično delo (osnovana sumnja), od onog stepena
sumnje koji je potreban za vođenje predistražnog postupka (osnovi sumnje). Uz taj osnovni uslov
za određivanje pritvora - osnovane sumnje, mora postojati i još neki od opciono propisanih razloga,
poput opasnosti od bekstva itd.
19
4.3. Lišenje slobode pri izvršenju krivičnog dela
U pogledu tzv. flagrantnih učinilaca krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti, postoji
veoma široko definisano pravo njihovog lišavanja slobode. Takav oblik lišenja slobode se često
označava kao građansko lišenje slobode, jer bilo koji građanin načelno raspolaže takvom
mogućnošću. Svako može uhapsiti lice zatečeno pri izvršenju krivičnog dela za koje se goni po
službenoj dužnosti. Uhapšeni će se odmah predati javnom tužiocu ili policiji, a ako to nije moguće,
mora se odmah obavestiti jedan od tih organa koji će postupiti u skladu sa odredbama Zakonika
koje se odnose na policijsko lišenje slobode i saslušanje uhapšenog od strane javnog tužioca.
4.4. Saslušanje uhapšenog i zadržavanje osumnjičenog u predistražnom postupku
Javni tužilac dužan je da uhapšenog pouči o pravima koja ima, te da mu omogući da obavesti
branioca. Ako uhapšeni ne obezbedi prisustvo branioca u roku od 24 časa od kada mu je to
omogućeno, ili izjavi da ne želi da uzme branioca, javni tužilac je dužan da ga bez odlaganja sasluša.
Ako u slučaju obavezne odbrane uhapšeni ne uzme branioca u roku od 24 časa, postaviće mu se
branilac po službenoj dužnosti.
Odmah posle saslušanja, javni tužilac će odlučiti dali će uhapšenog pustiti na slobodu ili će sudiji
za prethodni postupak predložiti određivanje pritvora. Javni tužilac može odrediti lekarski pregled
uhapšenog.
Javni tužilac može u predistražnom postupku, izuzetno, radi saslušanja, zadržati osumnjičenog
najduže 48 časova od časa hapšenja, odnosno od odazivanja na poziv. O zadržavanju, javni tužilac
ili, po njegovom odobrenju, policija odmah, a najkasnije u roku od dva časa od kada je osumnjičenom
saopšteno da je zadržan, donosi i uručuje rešenje.
Formalni uslov za zadržavanje u predistražnom postupku svodi se na donošenje rešenja o

zadržavanju, što primarno spada u nadležnost javnog tužioca koji je i odlučio da se lice zadrži u
konkretnom slučaju, a on donošenje i uručenje takvog rešenja može poveriti policiji.
Protiv rešenja o zadržavanju osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo žalbe u roku od šest časova
od dostavljanja rešenja. O žalbi odlučuje sudija za prethodni postupak u roku od četiri časa od
prijema žalbe. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.
Osumnjičeni koji je zadržan ima sva prava koja poseduje i uhapšeni.
20
Istraga
(Glava XVI čl. 295 - 312)
1. Osnovne osobenosti istrage
Osnovne specifičnosti istrage su:

1. Istraga je u nadležnosti javnog tužioca, koji je formalno pokreće naredbom.
2. Protiv odluke kojom se pokreće istraga, žalba ili prigovor nisu dozvoljeni.
3. Istraga se vodi na nivou relativno niskog stepena sumnje, tj. onda kada postoje osnovi sumnje da je
konkretno lice učinilo krivično delo ili osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo.
4. Istraga se može voditi kako protiv poznatog osumnjičenog, tako i u pogledu nepoznatog učinioca krivičnog
dela.
5. Istraga se vodi, odnosno može se voditi, samo kada se radi o krivičnim delima za koja se goni po službenoj
dužnosti.
6. Uloga suda u istrazi, tj. sudije za prethodni postupak, je svedena samo na vrlo ograničen broj radnji, kao što
je odlučivanje o nekim merama procesne prinude (gde je posebno značajan pritvor kao oblik lišenja slobode),
odnosno donošenje odluka koje spadaju u isključivu sudsku nadležnost, poput naredbe o pretresanju stana,
drugih prostorija i lica, a sud ima mogućnost i da u izvesnoj meri, deluje u korist odbrane u istrazi, te vrši i neke
druge, veoma limitirane funkcije u javnotužilačkoj istrazi.
7. U istrazi koju formalno vodi javni tužilac, određene radnje dokaznog karaktera u korist odbrane, mogu
sprovoditi i okrivljeni, kao i njegov branilac, uz dužnost da o tome na odgovarajući način obaveste javnog
tužioca.
8. Istraga nije obavezni procesni stadijum, pošto se ne vodi u pogledu krivičnih dela koja su predmet
skraćenog postupka, ali i što javni tužilac može uvek i bez posebnih uslova, umesto da vodi istragu, podići
neposredno optužnicu.
2. Svrha istrage
Istraga se alternativno pokreće:

1) protiv određenog lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo, kada se istraga usmerava
na konkretnog osumnjičenog, i 2) protiv nepoznatog učinioca - kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno
krivično delo i kada je cilj istrage, po logici stvari, između ostalog, usmeren i na identifikovanje osumnjičenog.
U istrazi se prikupljaju sledeći dokazi i podaci:
1) koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak;
2) koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca;
3) za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano,
i
4) drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja,
pokazuje celishodnim.
21
3. Materijalni i formalni uslov za sprovođenje istrage
Materijalni uslov za pokretanje i vođenje istrage se svodi na odgovarajući stepen sumnje, koji mora proizilaziti
iz određenih dokaza i kada se radi o osnovima sumnje.
Formalni uslov za sprovođenje istrage se svodi na neophodnost donošenja odgovarajuće odluke, a to je

naredba javnog tužioca, koja mora imati i određeni Zakonikom propisani sadržaj.
Istraga se pokreće naredbom nadležnog javnog tužioca. Takva odluka se donosi pre ili neposredno posle
prve dokazne radnje koju su preduzeli javni tužilac ili policija u predistražnom postupku, a najkasnije u roku
od 30 dana od dana kada je javni tužilac obavešten o prvoj dokaznoj radnji koju je policija preduzela. Oba
navedena roka su instruktivnog karaktera.
Naredba o sprovođenju istrage sadrži sledeće elemente: 1) lične podatke osumnjičenog ako je poznat, što znači da
su takvi podaci obavezan element naredbe o sprovođenju istrage, samo onda kada se radi o istrazi protiv poznatog
osumnjičenog, dok naravno, takvih podataka neće biti u naredbi koja se odnosi na istragu u pogledu krivičnogdelanepoznatog
učinioca;2)opisdelaizkojegproizilazezakonskaobeležjakrivičnogdela; 3) zakonski naziv krivičnog dela, i 4) okolnosti iz kojih
proizilazeosnovisumnje.
Naredba o sprovođenju istrage dostavlja se osumnjičenom i njegovom braniocu, ako ga ima, zajedno s
pozivom, odnosno obaveštenjem o prvoj dokaznoj radnji kojoj ta lica mogu prisustvovati, odnosno u pogledu
koje imaju pravo da budu prisutni tokom njenog sprovođenja. Ako se u toku istrage protiv nepoznatog
učinioca, naknadno utvrdi njegova istovetnost, javni tužilac će dopuniti naredbu o sprovođenju istrage tako
što će u nju uneti lične podatke osumnjičenog. Potom će osumnjičenom i braniocu, ako ga osumnjičeniima,
dostaviti naredbu o sprovođenju istrage, uz koju dostavlja i poziv, odnosno obaveštenje o prvoj dokaznoj
radnji kojoj ta lica mogu prisustvovati.
Istovremeno s dostavljanjem naredbe o sprovođenju istrage osumnjičenom i njegovom braniocu, javni tužilac
će obavestiti oštećenog o pokretanju istrage i poučiti ga o pravima koja ima u krivičnom postupku, odnosno
povodom pokrenu tog krivičnog postupka.
4. Sprovođenje istrage
Istraga nije obavezni procesni stadijum. Nema je u posebnim krivičnim postupcima, kao što su skraćeni
postupak i postupak prema maloletnicima, a ni u pogledu krivičnih dela za koja se inače vodi opšti krivični
postupak, ne mora se uvek pre optuženja sprovoditi istraga, jer javni tužilac svakako i bez posebnih uslova
može da podnese neposrednu optužnicu.
22
5. Nadležnost za sprovođenje istrage
Istragu sprovodi nadležni javni tužilac, a zakonom se može odrediti jedno javno tužilaštvo u kome
će se za područje više javnih tužilaštava sprovoditi istraga (istražni centar).
Javni tužilac preduzima dokazne radnje, po pravilu, samo na području nadležnosti suda pred kojim
postupa. Ako interes istrage zahteva, on može pojedine dokazne radnje preduzeti i van područja
tog suda, ali je dužan da o tome obavesti javnog tužioca koji postupa pred sudom na čijem području
preduzima dokazne radnje. Ako je javnom tužiocu potrebna pomoć policije ili drugih državnih
organa u vezi sa sprovođenjem istrage, oni su dužni da mu na njegov zahtev tu pomoć pruže.Javni
tužilac, takođe, može poveriti policiji izvršenje pojedinih dokaznih radnji u skladu s odredbama
Zakonika o krivičnom postupku. Na zahtev javnog tužioca, pravno lice je dužno da pruži pomoć za
preduzimanje dokazne radnje koja ne trpi odlaganje.
U toku istrage javni tužilac može poveriti preduzimanje pojedinih dokaznih radnji javnom tužiocu koji
postupa pred sudom na čijem području treba preduzeti te radnje, a ako je za područja više sudova
određen jedan sud za pružanje pravne pomoći - javnom tužiocu koji postupa pred tim sudom. Javni
tužilac kojem je povereno preduzimanje pojedinih dokaznih radnji preduzeće po potrebi i druge
dokazne radnje koje s ovim stoje u vezi ili iz njih proističu. Ako javni tužilac kojem je povereno
preduzimanje pojedinih dokaznih radnji nije za to nadležan, dostaviće predmet nadležnom javnom
tužiocu i o tome obavestiti javnog tužioca koji mu je predmet dostavio.
6. Prisustvo određenih lica dokaznim radnjama koje sprovodi javni tužilac
Javni tužilac je dužan da braniocu osumnjičenog uputi poziv da prisustvuje saslušanju

osumnjičenog, odnosno da osumnjičenom i njegovom braniocu uputi poziv, a oštećenog obavesti o
vremenu i mestu ispitivanja svedoka ili veštaka. Izuzetno od ovog pravila, u postupcima za krivična
dela za koja je posebnim zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti,
javni tužilac može ispitati svedoka i bez pozivanja osumnjičenog i njegovog branioca da prisustvuju
ispitivanju, ako oceni da njihovo prisustvo može uticati na svedoka. Ako se postupi na ovaj način,
sudska odluka se ne može zasnivati isključivo ili u odlučujućoj meri na tom iskazu svedoka.
Osumnjičeni, njegov branilac i oštećeni mogu da prisustvuju uviđaju. Pravo ovih lica da prisustvuju
uviđaju je bezuslovno, ali nema nikakvih procesnih posledica, ako ta lica uviđaju ne prisustvuju,
bez obzira da li su obaveštena ili ne.
Javni tužilac je dužan da stručnog savetnika obavesti da može da prisustvuje veštačenju. Uloga
stručnog savetnika je da na izvestan način kontroliše veštačenje, koje obavlja lice kojem je to
naredbom za veštačenje oficijalno povereno.
Ako poziv osumnjičenom i njegovom braniocu nije dostavljen u skladu sa zakonskim pravilima, kao
23
i ako se istraga vodi protiv nepoznatog učinioca, javni tužilac može preduzeti ispitivanje svedoka ili
veštaka samo po prethodnom odobrenju sudije za prethodni postupak.
Ako lice kome je upućen poziv, odnosno obaveštenje o dokaznoj radnji nije prisutno, radnja se može
preduzeti i u njegovom odsustvu.
Lica koja prisustvuju dokaznim radnjama mogu predložiti javnom tužiocu da radi razjašnjenja stvari
postavi određena pitanja, a po dozvoli javnog tužioca mogu postavljati pitanja i neposredno. Ova
lica imaju pravo da zahtevaju da se u zapisnik unesu i njihove primedbe u pogledu preduzimanja
pojedinih radnji, a mogu i predlagati prikupljanje pojedinih dokaza.
7. Osnovni oblici delovanja u korist odbrane tokom javnotužilačke istrage
Javni tužilac bi morao da vodi računa i o interesima odbrane tokom sprovođenja istrage koja je
svrstana u njegovu nadležnost. Zakonik ga na to formalno i obavezuje formulisanjem dužnosti
javnog tužioca da nepristrasno razjasni sumnju o krivičnom delu i da s jednakom pažnjom ispituje
činjenice koje terete okrivljenogi, činjenice koje mu idu u korist.
Pored ovoga, u Zakoniku se ustanovljavaju i neki specifični oblici delovanja u korist odbrane
tokom istrage koju vodi javni tužilac. To su: 1) prikupljanje dokaza i materijala u korist odbrane, i 2)
preduzimanje dokaznih radnji u korist odbrane.
7.1. Prikupljanje dokaza i materijala u korist odbrane
Aktivnost subjekata u funkciji odbrane tokom istrage koju sprovodi javni tužilac predstavlja neku
vrstu „paralelne istrage”.
Branilačka istraga nije obavezna jer osumnjičeni kao subjekt u funkciji odbrane, nema dužnost
da se brani, pa samim tim ni da bilo šta „istražuje”. Osim toga, na njega se odnosi i pretpostavka
nevinosti, koja takođe podrazumeva da suprotna strana treba da dokazuje optužbu, a ne okrivljeni
svoju nevinost, što ima svoje reperkusije i u istrazi, bez obzira što nema formalne optužbe.
Osumnjičeni i njegov branilac mogu samostalno prikupljati dokaze i materijal u korist odbrane, a u
cilju ostvarivanja tog ovlašćenja osumnjičeni i njegov branilac imaju pravo:
1) da razgovaraju sa licem koje im može pružiti podatke korisne za odbranu i da od tog lica pribavljaju
pisane izjave i obaveštenja, uz njegovu saglasnost, osim kada se radi o oštećenom ili o licima koja
su već ispitana od strane policije ili javnog tužioca;
2) da ulaze u privatne prostorije ili prostore koji nisu otvoreni za javnost, u stan ili prostore povezane
sa stanom, uz pristanak njihovog držaoca;
3) da od fizičkog ili pravnog lica preuzmu predmete i isprave i pribave obaveštenja kojima ono
24
raspolaže, uz njegovu saglasnost, kao i uz obavezu da tom licu izdaju potvrdu sa popisom preuzetih
predmeta i isprava.
Pisana izjava i obaveštenje koje je određeno lice dalo osumnjičenom ili braniocu, nemaju sami po
sebi nikakav poseban dokazni značaj, što znači da se odluka suda ne može zasnivati na takvoj
izjavi, odnosno obaveštenju, niti ta izjava ili obaveštenje ima značaj svedočenja, odnosno iskaza
svedoka. Radi se o potpuno neformalnom „materijalu”, bez neposrednog dokaznog značaja, koji se
od strane okrivljenog i njegovog branioca može koristiti jedino u krajnje limitirane svrhe: 1) u toku
ispitivanja svedoka; 2) radi provere verodostojnosti iskaza svedoka, i 3) za donošenje odluke o
ispitivanju određenog lica kao svedoka od strane javnog tužioca ili suda.
Samo bi određeni materijalni dokazi do kojih bi došla odbrana, tj. predmeti i isprave, mogli da u
krivičnom postupku imaju neposredan dokazni značaj, ali ni tada ne automatski, već tako što bi se
u samoj istrazi, ili u kasnijem toku postupka, sproveo uviđaj u odnosu na takve materijalne dokaze,
te o tome napravio zapisnik, odnosno na drugi dokazno podoban način registrovao sprovedeni
uviđaj na predmetima
Za svaki oblik delovanja osumnjičenog ili branioca u istrazi u korist odbrane, neophodna je
saglasnost lica od kojih se pribavljaju određeni dokazi (predmeti ili isprave), odnosno materijali,
kao što su pisane izjave ili obaveštenja. Odbrana ne poseduje nikakav procesni mehanizam da lica
od kojih namerava da pribavi dokaze ili materijale, „prinudi” na „saradnju”, ako ta lica to ne žele.
U takvim slučajevima, ostaje mogućnost korišćenja drugog oblika delovanja u korist odbrane tokom
istrage, a to je preduzimanje dokaznih radnji od strane javnog tužioca na inicijativu osumnjičenog
ili branioca i eventualno (ako takvu inicijativu primarno ne prihvati javni tužilac), po odluci sudije za
prethodni postupak.
Dakle, branilac može uzimati izjave od potencijalnih svedoka odbrane, kako bi fiksirao njihovu
izjavu. Takva pisana izjava može izgledati ovako:
25
IZJAVA PETRA PETROVIĆA
Ja, Petar Petrović, dana 5.5.2016. godine advokatu Zoranu Zoriću, u prostorijama njegove
kancelarije koja se nalazi u Beogradu u Ulici Brestova br. 13, u smislu odredbe čl. 301 st. 2 tač. 1
ZKP, dajem sledeću Izjavu:
Izjavljujem da sam očevidac saobraćajne nezgode koja se dogodila dana 23.12.2015. godine između
17 i 17:30 časova, u kojoj nezgodi je učestvovalo putničko vozilo Reno klio registarskih oznaka
BG111AA, crne boje i pešak Mitar Mirić.
Nezgoda se dogodila na raskrsnici ulica Stevana Sremca i Džordža Vašingtona u Beogradu.

Mitar Mirić je bio vidno alkoholisan i prelazio je kolovoz u ulici Stevana Sremca van pešačkog
prelaza, krećući se iz pravca Takovske ulice prema Palmotićevoj ulici, te kada je bio na sredini
kolovoza, naglo se okrenuo i potrčao unazad, a kada je naišao automobil Reno klio BG111AA, crne
boje koji je skretao desno u ul. Stevana Sremca, prednjim levim točkom prešao je preko noge Mitra
Mirića. Po mojoj proceni, vozač automobila nije imao vremena ni mogućnosti da reaguje, pošto je
Mitar Mirić naglo promenio smer kretanja, kada je vozilo već bilo na manje od pola metra od njega.
Vozač automobila je zaustavio vozilo odmah, izašao je iz vozila, pomogao Mitru Miriću da ustane i
uđe u vozilo i potom ga je odvezao dalje. Kasnije sam čuo da je vozač automobila povređenog Mirića
odmah odvezao u Urgentni centar i da je odande sam pozvao policiju.
Pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću tvrdim da je sve što sam izneo advokatu istina,
a da je ova pisana izjava u svemu saglasna s podacima koje sam dao advokatu.
U Beogradu, Petar Petrović
Radi pribavljanja materijala (isprava) koje se mogu koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, a koje
se nalaze kod trećih lica, branilac ima pravo da se tim licima obrati i zatraži dostavljanje materijala
koje će eventualno koristiti kao dokaz u korist odbrane.
Takav zahtev može na primer izgledati ovako:
BB BANKA A.D. BEOGRAD

ul. xx br. 1
Beograd
26
n/r Predsedniku upravnog odbora

g. SM
ZAHTEV ZA DOSTAVLjANjE DOKAZA
Poštovani gospodine,
Obraćam Vam se u svojstvu branioca opt. AA iz N protiv koje se vodi krivični postupak pred
Višim sudom u N po Optužnici Višeg javnog tužilaštva u N br. KTO-xx/14.
Navedeni krivični postupak vodi se protiv g-đe AA i drugih lica zbog izvršenja krivičnog dela Prevara u
službi u pomaganju iz čl. 363 st. 3 u vezi st. 1 u vezi čl. 35 st. 1 i 2 KZ u sticaju sa krivičnim delom
Pranje novca iz čl. 231 st. 1 KZ.
Taj krivični predmet vezan je za dobijanje start-up kredita za pravno lice „PP” DOO iz N, ul. CC br.
26, u vlasništvu GG iz Negotina.
U smislu odredbe čl. 301 st. 2 tač. 3 ZKP, kojom odredbom su okrivljeni i njegov branilac ovlašćeni da
samostalno prikupljaju dokaze, te da od fizičkih i pravnih lica preuzimaju predmete i isprave kojima
ta lica raspolažu, tražim da mi dostavite kopiju Ugovora o kupoprodaji zaključenog između AA iz N
kao prodavca i „PP” DOO iz N kao kupca opreme, na osnovu koga je izvršena isplata kupoprodajne
cene u iznosu od 2.480.000,00 dinara s poslovnog računa „PP” DOO br. xxxxxxxxxxxxxx na
račun AA br. yyyyyyyyyyyy kod MM banke AD.
Dostavljam Vam poslovne podatke za komitenta BB banke AD:
Poslovno ime: PP DOO;

Matični broj: 11111111
PIB: 11111111
Datum osnivanja: 01.01.2010. godine
Sedište: Opština: N; Mesto: N; Ulica i broj: CC 26.
Br. računa: xxxxxxxxxxxxxxxx
Molim da mi tražena dokumenta dostavite u najkraćem mogućem roku, u svakom slučaju ne dužem
od 8 dana, imajući u vidu da se radi o pritvorskom predmetu, te da je hitno postupanje u svim
radnjama vezanim za ovaj predmet propisano kako Zakonom, tako i Ustavom.
S poštovanjem,
U Beogradu,
18.9.2014. godine Branilac,
27
7.2. Preduzimanje dokaznih radnji u korist odbrane
Preduzimanje dokaznih radnji u korist odbrane predstavlja drugi formalni oblik delovanja u korist
odbrane tokom istrage javnog tužioca. Za razliku od prethodnih mogućnosti tzv. paralelne istrage,
gde određene radnje sprovode sami subjekti koji su u funkciji odbrane, tj. osumnjičeni i branilac,
ovde se radi o radnjama koje u korist odbrane vrši javni tužilac.
Do preduzimanja dokaznih radnji u korist odbrane u istrazi dolazi se na dva načina, odnosno u dva
moguća procesna oblika:
1) Da odbrana uputi konkretan dokazni predlog javnom tužiocu, te da javni tužilac usvoji takav
predlog, odnosno postupi u skladu s njim i sprovede predloženu dokaznu radnju.
2) Da do preduzimanja dokaznih radnji u korist odbrane u istrazi dođe na osnovu odluke sudije za
prethodni postupak, onda kada on usvoji predlog odbrane. Da bi došlo do preduzimanja dokazne
radnje na osnovu odluke sudije za prethodni postupak, prethodno se javni tužilac mora oglušiti o
stavljeni predlog odbrane, a što se može desiti na dva načina: 1) izričito - kada je javni tužilac odbio
dokazni predlog odbrane, i 2) prećutno - ukoliko se javni tužilac u određenom roku uopšte nije
izjasnio o predlogu odbrane.
Javni tužilac bi bio dužan da sprovede dokaznu radnju kada mu to naloži sudija za prethodni
postupak, ali zakonodavac nije predvideo nikakve procesne posledice ukoliko se javni tužilac
ogluši o nalog sudije za prethodni postupak.
8. Uzajamno upoznavanje s prikupljenim dokazima
Obe stranke imaju dužnost uzajamnog upoznavanja sa prikupljenim dokazima, odnosno kada je reč
o aktivnostima odbrane tokom istrage javnog tužioca, o materijalima koji imaju izvestan dokazni
značaj.
Javni tužilac je dužan da osumnjičenom koji je saslušan i njegovom braniocu omogući da u roku
dovoljnom za pripremanje odbrane razmotre spise i razgledaju predmete koji služe kao dokaz.
U slučaju da je više lica osumnjičeno za krivično delo, razmatranje spisa i razgledanje predmeta
koji služe kao dokaz može se odložiti dok javni tužilac ne sasluša poslednjeg osumnjičenog koji je
dostupan. Nakon razmatranja spisa i razgledanja predmeta javni tužilac će pozvati osumnjičenog i
njegovog branioca da u određenom roku stave predloge za preduzimanje određenih dokaznih radnji.
Osumnjičeni koji je saslušan i njegov branilac su dužni da po prikupljanju dokaza i materijala u
korist odbrane obaveste javnog tužioca o tome i da mu pre završetka istrage omoguće razmatranje
spisa i razgledanje predmeta koji služe kao dokaz.
28
Javni tužilac će odlučiti o završetku istrage, onda kada više ne smatra potrebnim da se preduzme
bilo koja nova dokazna radnja u istrazi, a pri tom su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi: 1)
osumnjičeni i branilac nisu uputili predlog da javni tužilac preduzme određene dokazne radnje ili su
to predložili ali je takav predlog odbijen, i 2) osumnjičeni i njegov branilac nisu prikupljali dokaze i
materijale tokom istrage, ili su to činili, ali o tome nisu obavestili javnog tužioca.
9. Čuvanje tajne u istrazi, sankcije za narušavanje reda tokom istrage i prigovor

zbog nepravilnosti u toku istrage
U cilju zaštite određenih vrednosti, zakonodavac propisuje određeni mehanizam čuvanja tajne u
istrazi, kada se i inače, veoma ograničeno dejstvo načela javnosti u istrazi, još dodatno limitira. Ovo
se ne čini u odnosu na istragu kao kompletni procesni stadijum (jer u istrazi i inače, nema klasične
javnosti), već samo u odnosu na konkretne dokazne radnje koje se vrše u okviru istrage, odnosno
uvid u konkretne dokaze fiksirane u spisima u pogledu kojih određena lica imaju pravo razgledanja.
Organ postupka koji preduzima dokaznu radnju narediće licima koja saslušava, odnosno ispituje
ili koja prisustvuju dokaznim radnjama ili razgledaju spise istrage da čuvaju kao tajnu određene
činjenice ili podatke koje su tom prilikom saznala i upozoriće ih da odavanje tajne predstavlja
krivično delo, u skladu sa zakonom, kada je to neophodno radi zaštite nekog od sledećih propisanih
dobara: 1) interesa nacionalne bezbednosti; 2) javnog reda i morala; 3) interesa maloletnika; 4)
privatnosti učesnika u postupku, i 5) drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu.
Prisustvovanje dokaznim radnjama u istrazi podrazumeva i poštovanje reda, odnosno odgovarajuću

procesnu disciplinu. U cilju očuvanja reda u istrazi, u Zakoniku se propisuju i određene kaznene mere
u odnosu na lica koja krše procesnu disciplinu. Tada se reaguje na dva načina: 1) opomenom, što
spada u nadležnost javnog tužioca i, 2) ako primarno reagovanje nije dalo rezultat - odgovarajućom
sankcijom suda. To znači da će javni tužilac, lice koje za vreme preduzimanja dokazne radnje
narušava red, prvo opomenuti, a ako opomenuto lice nastavi da narušava red, sud ga može novčano
kazniti do 150.000 dinara. Lice koje narušava red može biti udaljeno sa mesta gde se preduzima
dokazna radnja.
Osumnjičeni i njegov branilac mogu odmah po saznanju, a najkasnije do završetka istrage, podneti
prigovor neposredno višem javnom tužiocu zbog odugovlačenja postupka i drugih nepravilnosti
u toku istrage. Neposredno viši javni tužilac će u roku od osam dana doneti rešenje o odbijanju
ili usvajanju prigovora. Rešenjem kojim usvaja prigovor javni tužilac će izdati obavezno uputstvo
nadležnom javnom tužiocu da otkloni utvrđene nepravilnosti u toku istrage.
29
Primer prigovora zbog nepravilnosti u toku istrage:
REPUBLIČKI JAVNI TUŽILAC

U BEOGRADU
PRIGOVOR ZBOG NEPRAVILNOSTI U TOKU ISTRAGE

Tužilaštva za organizovani kriminal br. KTI-x/xx
Branioci okr. AA u predmetu Tužilaštva za organizovani kriminal br. KTI-x/xx, u smislu odredbe
čl. 312 ZKP podnose ovaj prigovor zbog nepravilnosti u toku istrage, sa zahtevom da republički
javni tužilac kao neposredno viši tužilac u smislu odredbe čl. 16 st. 2 Zakona o javnom tužilaštvu
izda obavezno uputstvo nadležnom tužiocu kojim će naložiti otklanjanje svih nepravilnosti u radu
u ovom predmetu. Naime, u predmetu br. KTI-x/xx vrši se istraga ubistva BB ubijenog 1.1.2001.
godine u Beogradu. Okrivljeni u ovom postupku su AA i dr.
Od samog početka vođenja istrage u odnosu na ova lica nadležno tužilaštvo je kršilo prava odbrane
zagarantovana Zakonikom o krivičnom postupku, Ustavom RS i Evropskom konvencijom o zaštiti
ljudskih prava i osnovnih sloboda. Odbrana je svaki put ukazivala na te nezakonitosti, ali i pored
toga, nadležni tužilac je nastavio sa svojim radom kao i do tada, ne obazirući se na te, osnovane
primedbe i iste nije uopšte uzeo čak ni u razmatranje. Ovo se posebno odnosi na prava okrivljenog
AA, kojem nije do sada omogućeno da prisustvuje ni jednoj radnji sprovedenoj u ovom postupku
izuzev njegovog saslušanja, što tužilac nije mogao da izbegne, ali je i tom prilikom učinio tešku
povredu ZKP-a i pokušao da oteža položaj ovog okrivljenog.
Dakle, još pre saslušanja okrivljenog AA, koje je obavljeno u biblioteci KPZ „Zabela”, AA je
uskraćeno pravo da se upozna s naredbom o sprovođenju istrage i naredbom o dopuni naredbe o
sprovođenju istrage, a sve u smislu odredbe čl. 297 ZKP. Naime, odredbom čl. 297 ZKP eksplicitno
je određeno da se naredba o sprovođenju istrage dostavlja osumnjičenom i njegovom braniocu
zajedno s pozivom odnosno obaveštenjem o prvoj dokaznoj radnji kojoj mogu prisustvovati.
Istim članom, u st. 2 rečeno je da ako se u toku istrage protiv nepoznatog učinioca utvrdi njegova
istovetnost, javni tužilac će dopuniti naredbu o sprovođenju istrage u smislu čl. 296 st. 3 i postupiti
u skladu sa stavom 1 ovog člana (čl. 296 ZKP).
Znači, javni tužilac je bio dužan da zajedno s pozivom tj. obaveštenjem za saslušanje osumnjičenog
AA, njemu i njegovim braniocima dostavi naredbu o sprovođenju istrage, kao i naredbu o dopuni
naredbe o sprovođenju istrage.
Samim tim nečinjenjem tužilac je onemogućio AA da se upozna s krivičnim delom i radnjama koje
mu se stavljaju na teret, a kamoli da se adekvatno pripremi za iznošenje odbrane. Neposredno
pre prvog saslušanja nadležni tužilac ponovo svesno krši prava na odbranu A.A. te tom prilikom,
30
suprotno odredbi čl. 68 st. 6 ZKP ne omogućava okrivljenom i njegovim braniocima da pročitaju
krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka.
Tom prilikom, odbrani i okrivljenom je omogućen uvid isključivo u tekst jedne od krivičnih prijava
protiv NN lica, kao i naredbe o sprovođenju istrage protiv NN lica i ništa više. Tužilac je bio dužan
da na uvid dostavi sve krivične prijave po kojima postupa u ovom predmetu, sve dopune krivičnih
prijava i to zajedno s priloženim dokazima pošto dokazi koji se dostavljaju uz krivičnu prijavu čine
njen sastavni deo. Uopšte nisu dati na uvid zapisnici o uviđaju, kao ni nalazi i mišljenja veštaka koja
u ovom predmetu već 15 godina postoje! Ove primedbe odbrana je istakla neposredno pre početka
saslušanja AA i iste postoje na audio snimku saslušanja, sa zahtevom da se pre početka ispitivanja
osumnjičenog te nepravilnosti isprave. Ipak, tužilac nije ni uzeo u razmatranje ove primedbe i
započeo je saslušanje ne obazirući se na njih. Isti princip rada nastavljen je i u daljem toku ovog
postupka, kada AA nije omogućeno korišćenje ni osnovnih prava okrivljenog u krivičnom postupku.
Naime, AA nije omogućeno da prisustvuje ni jednoj dokaznoj radnji sprovedenoj u ovom postupku
nakon njegovog saslušanja, niti mu je obezbeđeno upoznavanje sa spisima predmeta.
Iako je odbrana eksplicitno tražila da se njegovo prisustvo obezbedi prilikom izvođenja dokaznih
radnji, postupajući tužilac se oglušio i na te zahteve, pozivajući se na odredbu čl. 300 st. 4 ZKP,
koja se uopšte ne odnosi na situaciju gde se osumnjičeni nalazi u pritvoru, a radnja se vrši van
sedišta suda.
Niti se AA nalazi u pritvoru, niti se radnje sprovode van sedišta suda, te nema osnova da tužilac
odlučuje o potrebi prisustva tog osumnjičenog. Štaviše, ako odredba st. 4 čl. 300 ZKP samo u
tim situacijama daje za pravo postupajućem tužiocu da donese odluku o neophodnosti prisustva
osumnjičenog preduzimanju radnje, to znači da se u svim drugim slučajevima prisustvo okrivljenog
podrazumeva (posebno ako je isto zatraženo).
Imajući u vidu sve izneto, molimo Vas da hitno postupite u skladu sa Vašom nadležnošću iz čl. 312
ZKP i obaveznim uputstvom naredite sprovođenje zakonite istrage u ovom krivičnom predmetu.
U Beogradu,
19.2.2014. godine Branioci:
31
U slučaju da prigovor zbog odugovlačenja u istrazi i drugih nepravilnosti bude odbijen, osumnjičeni
i njegov branilac mogu u roku od osam dana od prijema rešenja o odbijanju prigovora, podneti
pritužbu sudiji za prethodni postupak, a ako sudija za prethodni postupak oceni da je pritužba
osnovana, naložiće da se preduzmu mere za otklanjanje nepravilnosti.
Nažalost, i ovaj mehanizam kontrole javnog tužioca u istrazi je instruktivnog karaktera, jer nisu
propisane procesne konsekvence ako se nadležni javni tužilac ogluši o nalog sudije za prethodni
postupak ili jednostavno, ne otkloni, na efikasan način, uočene nepravilnosti u istrazi, odnosno
nastavi s njenim odugovlačenjem.
10. Ciljna usmerenost istrage i njeno proširenje
Istraga može biti ciljno usmerena: 1) subjektivno, tako što se odnosi samo na konkretno lice
-osumnjičenog, i 2) objektivno, time što se tiče samo konkretnog krivičnog dela. To znači da
se istraga sprovodi samo u pogledu osumnjičenog i krivičnog dela na koje se odnosi naredba o
sprovođenju istrage.
Ako se u toku istrage pokaže da postupak treba proširiti na neko drugo krivično delo ili protiv
drugog lica, javni tužilac će naredbom proširiti istragu. U pogledu proširenja istrage važe opšte
zakonske odredbe koje se odnose i na pokretanje i sprovođenje istrage.
11. Prekid istrage
Postoje dva vida prekida istrage:
1) obavezan prekid i
2) fakultativni prekid.
Istraga se obavezno prekida ako postoji neki od alternativno propisanih razloga: 1) razlog koji se
odnosi na procesnu nesposobnost lica protiv kojeg se istraga vodi - kada kod osumnjičenog posle
učinjenog krivičnog dela nastupi duševno oboljenje ili duševna poremećenost ili kakva druga teška
bolest zbog koje ne može učestvovati u postupku, i 2) razlog koji se svodi na delovanje privremenih
smetnji za krivično gonjenje - ukoliko nema predloga oštećenog ili odobrenja nadležnog državnog
organa za gonjenje, ili se pojave druge okolnosti koje privremeno sprečavaju gonjenje.
Do fakultativnog prekida istrage dolazi iz razloga koji se tiču nedostupnosti osumnjičenog tj. kada
je osumnjičeni u bekstvu, kada sud ne zna gde boravi osumnjičeni, ili nije dostupan našim državnim
organima (npr. nalazi se u državi koja odbija da ga izruči).
32
Istraga se prekida naredbom javnog tužioca, koji će pre nego što takvu odluku donese, prikupiti
sve dokaze o krivičnom delu osumnjičenog do kojih se može doći. Ako je istraga prekinuta zbog
bekstva osumnjičenog ili njegove nedostupnosti državnim organima, javni tužilac će predložiti da
se osumnjičenom odredi pritvor.
Prekid istrage ne predstavlja njeno okončanje, već se svodi na privremeni zastoj u sprovođenju
istrage, pa stoga, kad prestanu smetnje koje su prouzrokovale prekid, javni tužilac nastavlja istragu.
12. Okončanje i dopuna istrage
Istraga se okončava na dva načina:
1) obustavom istrage, što predstavlja vid okončanja krivičnog postupka i svodi se na svojevrsni
neuspeh optužbe, odnosno odustanak javnog tužioca od krivičnog gonjenja, jer nisu stvoreni
potrebni uslovi za optuženje zbog toga što: delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, a
nema uslova za primenu mere bezbednosti; je krivično gonjenje zastarelo ili je delo obuhvaćeno
amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje;
nema dovoljno dokaza za optuženje, ili
2) završetkom istrage, kada je po oceni javnog tužioca u istrazi stanje stvari dovoljno razjašnjeno,
bilo tako što su prikupljeni dokazi iz kojih proizilazi potreban stepen sumnje za optuženje, bilo time
što je javni tužilac na temelju takvog razjašnjenja predmeta optužbe, ocenio da su se stekli uslovi
za odustanak od optužbe, što onda takođe, podrazumeva i okončanje krivičnog postupka.
12.1. Obustava istrage
Javni tužilac može u toku istrage da odustane od gonjenja osumnjičenog i obustavi istragu, kada
postoji neki od sledećih alternativno propisanih razloga:
1) razlog koji se odnosi na predmet optužbe - ako delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, a
nema uslova za primenu mere bezbednosti;
2) razlozi koji se tiču trajnih procesnih smetnji - ukoliko je krivično gonjenje zastarelo ili je delo
obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično
gonjenje;
3) razlog dokazne insuficijencije - ako nema dovoljno dokaza za optuženje.
Kada postoji neki od Zakonikom propisanih razloga za donošenje takve odluke, javni tužilac će
naredbom obustaviti istragu i o tome obavestiti osumnjičenog i oštećenog. Oštećenise o obustavi
istrage obaveštava u roku od osam dana, a javni tužilac ga pri tom i poučava da može podneti
prigovor neposredno višem javnom tužiocu.
33
12.2. Završetak istrage
Kada nađe da je stanje stvari u istrazi dovoljno razjašnjeno, javni tužilac će doneti naredbu o
završetku istrage koju će dostaviti osumnjičenom i njegovom braniocu, ako ga ima, a obavestiće i
oštećenog o završetku istrage. Ako javni tužilac ne završi istragu protiv osumnjičenog u roku od
šest meseci, a reč je o krivičnom delu za koje je posebnim zakonom određeno da postupa javno
tužilaštvo posebne nadležnosti u roku od jedne godine, dužan je da obavesti neposredno višeg
javnog tužioca o razlozima zbog kojih istraga nije okončana, kada je neposredno viši javni tužilac
dužan da preduzme mere da se istraga okonča.
Ako javni tužilac po završetku istrage odustane od krivičnog gonjenja, obavestiće o tome
osumnjičenog, kao i oštećenog, kojeg o tome informiše u roku od osam dana. Tom prilikom ga i
poučava da može podneti prigovor neposredno višem javnom tužiocu.
12.3. Dopuna istrage
Javni tužilac doneće naredbu o dopuni istrage kada nakon završetka istrage utvrdi da je potrebno
preduzeti nove dokazne radnje.
Dopunu istrage javnom tužiocu mogu predložiti i osumnjičeni i njegov branilac, a ako javni tužilac
odbije predlog za dopunu istrage, ili o njemu ne odluči u roku od osam dana od dana podnošenja
predloga, osumnjičeni i njegov branilac mogu podneti predlog sudiji za prethodni postupak koji
odluku o tome donosi u roku od osam dana. Ako sudija za prethodni postupak usvoji predlog
osumnjičenog i njegovog branioca, naložiće javnom tužiocu da sprovede dopunu istrage i odrediti
mu za to rok.
34
35
GLAVA 2 OPTUŽNI AKT
2. OPTUŽNI AKT
Miro Orović, advokat iz Beograda
36
OPTUŽNICA
Optuženje, kao faza krivičnog postupka koja sledi nakon istrage, a prethodi glavnom pretresu,
propisana je odredbama člana 331 do 343 u glavi XVII Zakonika o krivičnom postupku (ZKP).²
1.1. Šta je optužnica

Optužnica je pismeni akt javnog tužioca upućen nadležnom sudu, koji sadrži predlog da se protiv
jednog ili više lica zakaže i održi glavni pretres zbog izvršenja jednog ili više krivičnih dela. Na
osnovu dokaza koje je prikupio u istrazi, javni tužilac se u optužnici opredeljuje u pogledu predmeta
suđenja: kome bi i za koja krivična dela trebalo suditi, kao i na osnovu kojih dokaza. Optužnica je
jedna od četiri forme optužbe koju propisuje ZKP. Osim optužnice, Zakonik reguliše optužni predlog,
privatnu tužbu i predlog za izricanje mere bezbednosti (vidi član 2 stav 1 tačka 10 ZKP)
1.2. Ko podiže optužnicu

Optužnicu podiže isključivo nadležni javni tužilac. „Podizanje” zapravo znači predaju optužnice
nadležnom sudu. Oštećeni ne može podići optužnicu, ali pod određenim uslovima može preuzeti
zastupanje potvrđene optužnice od koje je javni tužilac odustao (član 52 ZKP). Privatni tužilac
takođe ne može podići optužnicu već privatnu tužbu, a odredbe o optužnici i ispitivanju optužnice
primenjuju se shodno i na privatnu tužbu, osim ukoliko je ona podneta za krivično delo za koje se
sprovodi skraćeni postupak (član 331 stav 6 ZKP).
1.3. Kada se podiže optužnica
Javni tužilac podiže optužnicu kada na osnovu dokaza prikupljenih u istrazi zaključi da postoji
opravdana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo. Opravdana sumnja je materijalni uslov
za podizanje optužnice. Bez opravdane sumnje, nema prelaska iz istrage u fazu glavnog pretresa.
Važno je prepoznati da je opravdana sumnja najveći stepen sumnje koji ZKP propisuje. Osnovi
sumnje i osnovana sumnja su niži stepeni, dok je izvesnost zaključak o nesumnjivom postojanju ili
nepostojanju činjenica, zasnovan na objektivnim merilima rasuđivanja (član 2 stav 1 tačka 17-20
ZKP).
Ova gradacija, od slabije ka snažnijoj sumnji, može se sagledati kroz pojedine faze krivičnog
postupka ili kao uslov za primenu određenih procesnih mera kojima se ograničavaju prava
okrivljenog: osnovi sumnje da je određeno lice učinilo krivično delo neophodni su ali i dovoljni
za pokretanje istrage (član 395 ZKP); za određivanje pritvora potrebno je više od toga, treba da
postoji snažnija sumnja koju ZKP definiše kao osnovanu sumnju (član 211 stav 1 ZKP); opravdana
sumnja, kao najsnažnija, neophodna je za potvrđivanje optužnice i zakazivanje glavnog pretresa;
izvesnost (odsustvo sumnje) potrebna je za osuđujuću presudu.
2 „Službeni glasnik RS”, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013 i 45/2013, 55/2014.
37
1.4. Rok za podizanje optužnice
Javni tužilac podiže optužnicu u roku od 15 dana od kada je završena istraga. U naročito složenim
predmetima ovaj rok se može produžiti za još 30 dana, na osnovu odobrenja neposredno višeg
javnog tužioca (član 331 stav 2 ZKP). Rok o kome je reč zapravo je instrukcija, te ako ga javni
tužilac ne poštuje, to neće dovesti do značajnih procesnih posledica, sa stanovišta odbrane.
U vezi s tim, u praksi se razlikuju dve situacije, koje zavise od toga da li je predmet pritvorski ili
to nije slučaj. Ako je okrivljeni u pritvoru, očekujte da će javni tužilac, bez izuzetka, nezavisno od
složenosti predmeta i dokaza koje treba da izvede, podići optužnicu u roku od šest meseci. Tužilac
će to učiniti „po svaku cenu”, odnosno čak i ako nije stigao da izvede sve dokaze i do kraja potvrdi
opravdanu sumnju. Zašto mu se toliko žuri? Mislite da postupaju hitno kako bi se skratilo vreme
pritvaranja? Apsolutno ne. Ovo rade zbog odredbe člana 215 stav 3 ZKP.
Ako nije pritvorski predmet, dešava se da istraga traje i godinama. Naravno, to nije čest slučaj
ali primetno je da su tužioci manje osetljivi na prava okrivljenog na suđenje u razumnom roku (ne
ustručavajte se da ovo pravo okrivljenih štitite), nego što će dozvoliti da se pritvor ukine njihovom
„krivicom”.
Ukoliko javni tužilac ne odustane od krivičnog gonjenja, a odugovlači s podizanjem optužnice iako
je završio istragu, branilac može intervenisati podnošenjem prigovora neposredno višem javnom
tužiocu, i to u roku od 8 dana od dana isteka roka za podnošenje optužnice (član 331 stav 2 ZKP).
Kao što je prethodno izneto, teško je ovakvu situaciju zamisliti u pritvorskom predmetu, mada ni
ona nije nemoguća.
Šta se praktično postiže ovim prigovorom? Ne mnogo toga. Naime, interes odbrane za korišćenje
ovog „pravnog leka” značajno je ograničen zbog efekta koji se njime može postići. Iako javni tužilac
može oklevati da podigne optužnicu jer nije siguran da je prikupio dovoljno dokaza za opravdanu
sumnju, ZKP propisuje da neposredno viši tužilac, čak i kad usvoji prigovor, ne može izdati obavezno
uputstvo da nadležni tužilac odustane od gonjenja, već samo uputstvo da u određenom roku (ne
dužem od 30 dana) podigne optužnicu (član 331 stav 3 ZKP).
Zašto bi vam se žurilo da vaš branjenik što pre bude optužen?

Odgovor zavisi od okolnosti slučaja i očekivanog ishoda postupka. Važna stvar koja vas može
opredeliti su želje i potrebe branjenika. Na primer, dok traje postupak okrivljeni ne može dobiti
potvrdu da se postupak ne vodi, a taj dokument se traži u mnogim situacijama, od zaposlenja do
dobijanja viza.
Po prirodi stvari, kada je branjenik u pritvoru, onda vam se žuri. Ali, ni to nije uvek slučaj.
Ako ste sigurni da nema dovoljno dokaza i da će se postupak završiti povoljno po vašeg branjenika,
onda ćete verovatno požurivati tužioca. Međutim, ukoliko je u izgledu osuđujuća presuda, morate
38
uvek imati na umu da je vreme veoma bitan činilac u ovoj jednačini. Vreme, lek za sve rane, može
biti saveznik za dobijanje povoljnije krivične sankcije. Sudija ne može na isti način posmatrati
događaj od pre pola godine ili od pre deset godina. U tom smislu, često će za isto delo i pod sličnim
okolnostima „stariji” slučaj imati značajno povoljniji epilog.
1.5. Sadržaj optužnice
Odredbom člana 332 ZKP određeno je šta optužnica mora da sadrži.

Zašto branilac mora znati obaveznu sadržinu optužnice kada pisanje optužnice nije njegov posao?
Da biste bili dobar protivnik tužiocu i imali šanse u toj igri, tužiočev posao morate znati makar
koliko i on sam. U konkretnoj fazi postupka, morate znati obaveznu sadržinu optužnice kako biste
mogli da je efikasno pobijate.
U zaglavlju optužnice stoji grb Republike Srbije, oznaka javnog tužilaštva koje optužnicu podnosi,
broj predmeta tužilaštva i datum optužnice. Sledi označenje suda kojem se optužnica podnosi i
pred kojim će se održati glavni pretres, a potom pozivanje na relevantne odredbe ZKP i označenje
da se radi o optužnici. Optužnica obavezno sadrži ime i prezime okrivljenog (ili okrivljenih) sa ličnim
podacima (član 85 stav 1 ZKP) i podacima o tome da li se i od kada nalazi u pritvoru ili se nalazi na
slobodi. Ukoliko je pre podizanja optužnice pušten na slobodu, potrebno je navesti i podatak koliko
je vremena proveo u pritvoru.
U tzv. dispozitivu optužnice daje se opis dela iz kojeg proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela,
vreme i mesto izvršenja krivičnog dela, predmet na kojem je i sredstvo kojim je izvršeno krivično
delo, kao i ostale okolnosti potrebne da se krivično delo što tačnije odredi.
Sledi zakonski naziv krivičnog dela, s navođenjem odredaba zakona koje se po predlogu tužioca
imaju primeniti. Tužilac u optužnici dalje iznosi predlog o dokazima koje treba izvesti na glavnom
pretresu, uz naznačenje imena svedoka i veštaka, spisa i predmeta koji služe za dokaz.
Optužnica mora imati obrazloženje u kojem će se prema rezultatu istrage opisati stanje stvari,
navesti dokazi kojima se utvrđuju činjenice koje su predmet dokazivanja (član 83 ZKP), izneti
odbrana okrivljenog i stanovište tužioca o navodima odbrane.
Ako se okrivljeni nalazi na slobodi, u optužnici se može predložiti da se odredi pritvor, a ako se
nalazi u pritvoru, može se predložiti da se pusti na slobodu. Jednom optužnicom može se obuhvatiti
više krivičnih dela ili više okrivljenih samo ako se po odredbama člana 30 ZKP može sprovesti
jedinstveni postupak i doneti jedna presuda.
39
1.6. Primer modela optužnice:3
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
_________ јавно тужилаштво у ______

КТ ________
Датум _________
________СУДУ У _________
На основу чл. 43 ст. 2 тач. 5, чл. 331 ст. 1 и чл. 332 Законика о кривичном поступку, подижем
ОПТУЖНИЦУ
Против:
Окривљеног __________________________________________
(подаци предвиђени чл. 332 ст. 1 тач. 1 ЗКП)
ШТО ЈЕ: (опис дела) ________, у ______, у _________, у ул. ___________ (дана) (часова)
Чиме је/су извршио/ли/ла кривично дело из члана (правна квалификација учињеног дела)
ПРЕДЛАЖЕМ
Да се пред тим судом, као стварно и месно надлежним, закаже и одржи главни јавни претрес,
на који позвати:
1) Јавног тужиоца
2) Окривљеног
3) Браниоца окривљеног
4) Оштећеног
5) Сведока
6) Вештака
Да суд у току доказног поступка изведe доказe читањем (набројати све прикупљене у току
поступка) налаз и мишљење вештака...
Да се прочита извештај из КЕ и ПЕ.
Да се према окривљеном _______ на основу чл. 211 ст. 1 тач. __ЗКП одреди/продужи притвор.
3 Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije, Priručnik za primenu Zakonika o krivičnom postupku, Beograd, 2013.
40
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Против окривљеног ___________спроведена је истрага од стране _______ јавног тужиоца

у_________ због кривичног дела ____________.
Током истраге прикупљени су докази који указују да постоји оправдана сумња да је
окривљени _________извршио кривично дело _____ на месту, у време и на начин како је то
чињенично представљено у диспозитиву ове оптужнице.
Све одлучне чињенице у вези са извршеном радњом кривичног дела утврђују се посебно из
(набројати којих доказа, исказа сведока, оштећених, налаза и мишљења вештака).
Окривљени ___________у својој одбрани је признао/није признао извршење кривичног

дела. (навести шта је садржина одбране)
Навести становиште тужиоца о наводима одбране.
Како на страни окривљеног нису нађене околности које би искључивале кривичну

одговорност, то предлажемо да га суд огласи кривим и осуди по закону.
ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ
______________
2. ISPITIVANJE OPTUŽNICE
2.1. Ko ispituje optužnicu
Optužnicu ispituje veće iz člana 21 stav 4 ZKP (tzv. vanpretresno veće ili KV veće) nadležnog suda.
Javni tužilac je dužan da optužnicu dostavi sudu u onoliko primeraka koliko ima okrivljenih i njihovih
branilaca (član 78 stav 3) i jedan primerak za sud. Uz optužnicu, sudu se dostavljaju i spisi sačinjeni
tokom istrage od strane javnog tužioca.
Ako javni tužilac u optužnicu stavi predlog da se protiv okrivljenog odredi pritvor ili da se okrivljeni
koji se nalazi u pritvoru pusti na slobodu, vanpretresno veće o tom predlogu rešava odmah, a
najkasnije u roku od 48 časova.
Ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, a javni tužilac predloži produženje pritvora ili se o pritvoru uopšte
i ne izjasni, veće će po službenoj dužnosti, u roku od tri dana od dana prijema optužnice, ispitati da
li još postoje razlozi za pritvor i doneti rešenje o produženju ili ukidanju pritvora.
2.2. Formalno ispitivanje optužnice
Vanpretresno veće najpre, po službenoj dužnosti, ispituje formalnu ispravnost optužnice - da

li je propisno sastavljena. Ukoliko veće nađe da optužnica ima nedostatke u pogledu obavezne
sadržine, vratiće je tužiocu da ih u roku od tri dana ispravi.
41
Na zahtev tužioca, a iz opravdanih razloga, veće može produžiti ovaj rok ali nije propisano koliko on
najduže može trajati. Ako javni tužilac propusti rok za ispravljanje nedostataka, veće će rešenjem
odbaciti optužnicu.
2.3. Dostavljanje optužnice
Tek kada vanpretresno veće oceni da je optužnica propisno sastavljena, dostavlja se okrivljenom i
njegovom braniocu. Uz optužnicu, okrivljenom se dostavlja i pouka o pravu na podnošenje odgovora
na optužnicu.
Posebno su propisani rokovi i način dostavljanja optužnice okrivljenom. Ukoliko je okrivljeni na

slobodi, optužnica mu se dostavlja bez odlaganja, a ako se nalazi u pritvoru - u roku od 24 časa od
kada je u sud primljena formalno ispravna optužnica. U naročito složenim i obimnim predmetima
ovaj rok je duži - najviše tri dana od dana prijema optužnice.
Ako vanpretresno veće usvoji predlog iz optužnice da se protiv okrivljenog odredi pritvor, optužnica
se predaje okrivljenom prilikom njegovog hapšenja, zajedno sa rešenjem o određivanju pritvora.
Ako se okrivljeni nakon hapšenja ne nalazi u kazneno-popravnom zavodu na području suda u

kojem će se održati glavni pretres, vanpretresno veće će narediti da se okrivljeni odmah sprovede
u nadležni zavod, gde će mu se predati optužnica.
2.4. Odgovor na optužnicu
Branilac i okrivljeni imaju pravo, ali ne i dužnost, da podnesu pisani odgovor na optužnicu u roku
od osam dana od dana dostavljanja. Branilac može podneti odgovor na optužnicu bez posebnog
ovlašćenja okrivljenog, ali ne i protiv njegove volje.
U zavisnosti od sadržine optužnice, stanja dokaza i drugih okolnosti, branilac treba da oceni da
li će izjaviti odgovor na optužnicu i kakav će predlog u njemu izneti. Važno je imati na umu da KV
veće po službenoj dužnosti ispituje optužnicu, bez obzira da li je odbrana podnela odgovor. Iz tog
razloga, važno je da najpre branilac uoči nedostatke optužnice i u tom smislu iznese argumente koji
odbrani idu u prilog, a ne da prepusti slučaju ili veću da to učini po službenoj dužnosti.
S druge strane, čak i ako optužnica nije besprekorna a stepen sumnje jeste diskutabilan, ukoliko
je okrivljeni u pritvoru, po pravilu vam se žuri da što pre dođete do glavnog pretresa. Ne želite
da odgovorom na optužnicu eventualno odužite postupak njenog preispitivanja i „prouzrokujete”
vraćanje predmeta u istragu. Šta da uradite? ZKP vam ne daje mnogo izbora ali možda možete
da budete kreativni: pre svega, ispratite predmet, tj. budite obavešteni čim optužnica stigne u
42
sud, uzmite „K.” broj predmeta. Saznajte kada je predsednik KV veća dao naredbu za dostavljanje
optužnice. Ako to učinite u pravo vreme, možete otići kod referenta i lično preuzeti optužnicu.
Na taj način skraćujete rok za odgovor, a sud odmah ima dokaz o tome da li ste i kada optužnicu
primili. Dakle, nema rizika ni gubitka vremena sa vraćanjem povratnice i sl. Čak i ako propustite
trenutak i referent vam pošalje optužnicu poštom, čim je dobijete obavestite sud o tome i izjavite
da se odričete prava na odgovor protiv optužnice. Poučite okrivljenog da i on to učini iz pritvora.
Odricanje od prava na odgovor nije predviđeno zakonom ali kad takav podnesak stigne u sud,
postoji velika šansa da će KV veće predmet „uzeti u rad” i pre nego što isteknu zakonski rokovi.
Ukoliko nema razloga za žurbom i odlučite da pišete odgovor na optužnicu, potrudite se da se

držite teme i u odgovoru raspravljate u skladu s procesnim trenutkom i ovlašćenjima veća.
Najviše što branilac u ovoj fazi može zahtevati jeste da vanraspravno veće odluči da nema mesta
optužbi i da se krivični postupak obustavlja. Ovakav zahtev u odgovoru na optužnicu se može
istaći iz sledećih razloga: 1) ako delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, a nema uslova za
primenu mere bezbednosti; 2) ako je krivično gonjenje zastarelo, ili je delo obuhvaćeno amnestijom
ili pomilovanjem, ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje;
3) ako nema dovoljno dokaza za opravdanu sumnju da je okrivljeni učinio delo koje je predmet
optužbe (član 338 ZKP).
Ako postoje prethodno pobrojani razlozi, a optužnica je podignuta bez sprovedene istrage, u
odgovoru treba tražiti da vanpretresno veće donese rešenje kojim optužbu odbija.
Ukoliko nema zahteva ovlašćenog tužioca, potrebnog predloga ili odobrenja za krivično gonjenje ili
ako postoje druge okolnosti koje privremeno sprečavaju gonjenje, u odgovoru na optužnicu treba
zahtevati da se optužnica odbaci.
Ako za krivično delo koje je predmet optužbe nije nadležan sud pred kojim je optužnica podignuta,
branilac može tražiti da veće donese rešenje o nenadležnosti i uputi predmet nadležnom sudu.
Odgovor na optužnicu je poslednji trenutak kada branilac može osporavati mesnu nadležnost.
Posle potvrđivanja optužnice, sud se ne može oglasiti mesno nenadležnim niti stranke mogu
isticati prigovor mesne nenadležnosti (član 34 stav 3 ZKP).
Ako branilac smatra da u istrazi nisu izvedeni svi dokazi o činjenicama koje su predmet dokazivanja,
naročito oni koje je odbrana tokom istrage predložila ili koji odbrani idu u prilog, može tražiti da
vanpretresno veće naredi da se istraga dopuni, odnosno sprovede (kod neposrednog optuženja) ili
da se prikupe određeni dokazi.
U praksi se neretko događa da javni tužilac podigne optužnicu iako nema dovoljno dokaza za
opravdanu sumnju da je okrivljeni učinio krivično delo. U tim situacijama, čak i kada branilac u
odgovoru na optužnicu iznese snažne argumente u prilog tezi da postupak treba obustaviti,
43
vanpretresno veća nisu sklona donošenju takve odluke, već radije biraju znatno blaže i
„kompromisno” rešenje - dopunu istrage i izvođenje određenih dokaza (npr. veštačenje, ispitivanje
svedoka i sl.).
U slučaju da se opravdana sumnja temelji na nezakonitom dokazu (član 84 ZKP) ili se u spisima
nalaze zapisnici ili obaveštenja iz člana 237 st. 1 i 3 ZKP, potrebno je da branilac u odgovoru
na optužnicu traži da KV veće donese rešenje o njihovom izdvajanju iz spisa. Događa se da se
u spisu koji javni tužilac dostavi sudu uz optužnicu nalaze npr. službene beleške koje je policija
sačinila o obaveštenjima prikupljenim od građana. Ponekad je za odbranu od ključne važnosti da
pretresno veće ni pod kojim uslovima ne dođe u priliku da se upozna s njihovom sadržinom. Da
bi se ovo postiglo, preporuka je da branilac nakon dostavljanja optužnice (naravno, u roku koji
ima za odgovor), zatraži uvid u spise koje je tužilac dostavio sudu. Ako ustanovi da se u njemu
nalaze nezakoniti dokazi, zapisnici, beleške i dr. koji se ne mogu koristiti kao dokaz, u odgovoru na
optužnicu mora insistirati na njihovom izdvajanju.
2.5. Primer modela odgovora na optužnicu:
ВИШИ СУД У БЕОГРАДУ

Предмет број: К._____
На основу одредбе члана 336. став 2 Законика о кривичном поступку, бранилац окр. _____
благовремено подноси
ОДГОВОР НА ОПТУЖНИЦУ
Вишег јавног тужилаштва у Београду КТО бр. ____ од _____ године, са предлогом да Веће из
члана 21. став 4 ЗКП:
у складу са одредбом члана 337. ст. 3 ЗКП утврди да је потребно боље разјашњење стања
ствари да би се испитала основаност оптужнице и нареди да се истрага допуни
О б р а з л о ж е њ е:
Током истраге није изведено довољно доказа у прилог основаној сумњи да је окривљени
извршио кривична дела која су предмет оптужбе зато што_____
Током истраге, одбрана је предлагала да се изведу докази ______. Тужилаштво је одбило ове
предлоге и сада смо у ситуацији да стање у оптужници није довољно разјашњено да би се
44
могла испитати њена основаност. Ово из следећих разлога _____.
Сходно изнетом, пре преласка на главни претрес неопходно је извести следеће доказе:
- у својству сведока испитати _____;

- наредити израду допунског ДНК налаза;
- ________
Из изложеног је више него јасно да је оптужницу неопходно вратити тужиоцу ради допуне
истраге и разјашњења свих околности на које је овим одговором указано.
С поштовањем,
У Београду, дана _______. године
Бранилац:
2.6. Suštinsko ispitivanje optužnice
Nakon što vanpretresno veće ustanovi da je propisno sastavljena optužnica dostavljena

okrivljenom i braniocu, u roku od 15 dana od isteka roka za podnošenje odgovora na optužnicu
veće vrši suštinsko, materijalno ispitivanje optužnice.
Propisani rok od 15 dana je tek instrukcija i u praksi se često ne poštuje. U ZKP nisu propisani
posebni procesni mehanizmi kontrole ažurnosti veća, tako da u slučaju da se odbrani žuri da što
pre dođe do glavnog pretresa (najčešće u pritvorskim predmetima), branilac može pisati „urgencije”,
pritužbe i sl. (šta još možete učiniti za ubrzanje postupka izloženo je pod 3.4.)
Suštinsko ispitivanje optužnice podrazumeva ispitivanje materijalnih i procesnih uslova za dalje

vođenje krivičnog postupka i prelazak u fazu glavnog pretresa. Vanraspravno veće najpre ispituje
stvarnu i mesnu nadležnost suda. Potom, da li su stvari u optužnici dovoljno jasne i da li istragu
eventualno treba dopuniti ili sprovesti. Veće takođe ispituje da li se u spisima koje je javni tužilac
dostavio nalaze nezakoniti dokazi ili zapisnici i obaveštenja koja ne mogu služiti kao dokaz.
S druge strane, vanraspravno veće ispituje i da li postoji dovoljno dokaza za opravdanu sumnju da
je okrivljeni učinio krivično delo. Da li je delo opisano u optužnici krivično delo, da li je zastarelo,
obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje privremeno ili trajno
sprečavaju krivično gonjenje.
45
2.7. Odluke suda u fazi optuženja
a) Odluke o pritvoru: u zavisnosti od toga da li je okrivljeni u vreme podizanja optužnice već u

pritvoru ili je na slobodi, a javni tužilac u optužnici predloži određivanje pritvora, vanraspravno
veće najpre odlučuje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora;
b) Vraćanje optužnice javnom tužiocu: optužnica koja ima nedostatke u pogledu obavezne sadržine
vraća se javnom tužiocu na ispravku;
c) Odbacivanje optužnice: 1) u slučaju da javni tužilac propusti rok za ispravljanje nedostataka
optužnice, vanraspravno veće donosi rešenje o odbacivanju optužnice; 2) ako veće ustanovi da
nema zahteva ovlašćenog tužioca, potrebnog predloga ili odobrenja za krivično gonjenje, ili da
postoje druge okolnosti koje privremeno sprečavaju gonjenje, rešenjem će optužnicu odbaciti;
d) Odluka o nenadležnosti: u slučaju kada je za krivično delo koje je predmet optužbe nadležan
drugi sud, vanraspravno veće doneće rešenje o nenadležnosti. Po pravnosnažnosti ovog rešenja
predmet se upućuje nadležnom sudu;
e) Naredba da se istraga dopuni, odnosno sprovede ili da se prikupe određeni dokazi: ova odluka
donosi se kada vanraspravno veće ustanovi da stanje stvari u optužnici nije dovoljno jasno, pa
se zbog toga ne može ispitati njena osnovanost. Javni tužilac ima rok od tri dana od dana kad mu
je saopštena odluka veća, da donese naredbu o dopuni, odnosno sprovođenju istrage. Na zahtev
tužioca, veće iz opravdanih razloga može produžiti ovaj rok. Ako javni tužilac propusti ostavljeni
rok, to ne ostavlja posledice po samu optužbu već obavezuje javnog tužioca da o razlozima
propuštanja obavesti neposredno višeg javnog tužioca;
f) Izdvajanje iz spisa: ako se optužnica zasniva na nezakonitom dokazu ili se u spisima koje je tužilac
dostavio sudu nalaze zapisnici i obaveštenja koji se ne mogu koristiti kao dokaz, vanraspravno
veće donosi rešenje o njihovom izdvajanju;
g) Obustava postupka: ako delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, a nema uslova za primenu
mere bezbednosti; ili je krivično gonjenje zastarelo, obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem,
ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje, ili nema dovoljno dokaza za
opravdanu sumnju da je okrivljeni učinio delo koje je predmet optužbe, vanraspravno veće donosi
rešenje da nema mesta optužbi i da se krivični postupak obustavlja;
h) Odbijanje optužbe: ako je optužnica podneta bez sprovođenja istrage, a vanraspravno veće utvrdi
da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, a nema uslova za primenu mere bezbednosti; ili
je krivično gonjenje zastarelo, obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili postoje druge okolnosti
koje trajno isključuju krivično gonjenje, a ako su optužnici prethodile određene dokazne radnje,
onda i u slučaju kad nema dovoljno dokaza za opravdanu sumnju da je okrivljeni učinio delo koje je
predmet optužbe, vanraspravno veće donosi rešenje kojim odbija optužbu;
i) Potvrđivanje optužnice: ako ne donese ni jednu od prethodno pobrojanih odluka, vanraspravno
veće donosi rešenje o potvrđivanju optužnice.
46
Prilikom donošenja prethodno opisanih odluka, vanraspravno veće nije vezano za pravnu
kvalifikaciju dela koju je tužilac naveo u optužnici.
2.8. Potvrđivanje optužnice
Formalno i materijalno ispravnu optužnicu, vanraspravno veće potvrđuje rešenjem o potvrđivanju

optužnice. U ovom rešenju vanraspravno veće mora dati razloge zbog kojih smatra da je optužnica
u svemu ispravna, a naročito mora izneti razloge o dokazima za koje smatra da su dovoljni za
postojanje opravdane sumnje da je okrivljeni učinio delo koje je predmet optužbe.
Da rešenje o potvrđivanju optužnice ne bi predstavljalo „presudu pre suđenja”, obrazloženje mora
biti takvo da ne utiče unapred na rešavanje onih pitanja koja će biti predmet raspravljanja na
glavnom pretresu. Drugim rečima, vanraspravno veće ne sme da se upušta u ocenu kontradiktornih
dokaza, već dokaze prezentovane u optužnici ceni isključivo sa stanovišta njihove podobnosti da
se na njima zasniva najsnažnija, opravdana sumnja.
Protiv rešenja o potvrđivanju optužnice žalbu može izjaviti branilac i okrivljeni. Iako se iz odredbe
člana 343 ZKP može zaključiti da na ovo rešenje žalbu može izjaviti samo okrivljeni, pravo branioca
na izjavljivanje žalbe je neupitno i zasnovano na odredbi člana 71 stav 1 tačka 5 i člana 465 stav 1
ZKP. Žalba se izjavljuje u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja i ima suspenzivno dejstvo.
Optužnica je potvrđena kada rešenje o njenom potvrđivanju postane pravnosnažno.
Da li ćete izjaviti žalbu protiv rešenja o potvrđivanju optužnice takođe zavisi od okolnosti slučaja.
Pre svega treba da procenite da li žalba ima šanse za uspeh, odnosno da li je rešenje KV veća
manjkavo u bilo kom pogledu. S druge strane, ukoliko vam se žuri, možda je bolje da pribegnete
sličnoj taktici kao kod odgovora na optužnicu - ne izjavljujte žalbu, odreknite se tog prava i sl.
2.9. Primer modela žalbe na rešenje o potvrđivanju optužnice:
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Преко
ВИШЕГ СУДА У БЕОГРАДУ
На основу одредбе члана 343 ЗКП бранилац окривљеног _____ изјављује
ЖАЛБУ
против решења Вишег суда у Београду Кв.бр. _____ од _____ године због:
-битних повреда одредаба кривичног поступка
47
са предлогом да Апелациони суд у Београду:
Уважи жалбу, побијано решење укине и предмет врати првостепеном суду на поновно
одлучивање.
Побијано решење не садржи разлоге о чињеницама које су предмет доказивања:
Материјални услов за подизање оптужнице је постојање оправдане сумње да је

окривљени______ заиста извршио кривично дело на начин описан у оптужници.
Сходно овоме, првостепени суд је морао испитати постојање оправдане сумње, разматрајући
доказе без оцене њихове веродостојности и оцене контрадикторних доказа. У побијаном
решењу суд је пропустио да изнесе разлоге о томе на којим доказима се, у односу на сваког
од окривљених, темељи оправдана сумња да је извршио кривично дело. Уместо тога,
првостепени суд је само набројао доказе наведене у оптужници, не упуштајући се ни на који
начин у њихову садржину и не преиспитујући постојање материјалног услова за подизање
оптужнице.
На описан начин, учињена је битна повреда одредаба кривичног поступка јер нису дати
разлози о чињеницама које су предмет доказивања.
У побијаном решењу нема ни разлога о томе зашто првостепени суд сматра да су неосновани
наводи из одговора на оптужницу. Одбрана је и у истрази и у одговору на оптужницу
предложила да се обави економско-финансијско вештачење и изнела аргументе у прилог
тези да је оптужница без обављеног вештачења преурањена, односно да стање ствари без
вештачења није довољно разјашњено.
Сходно изнетом, сматрам да је првостепено решење нужно укинути и предмет вратити на

поновно одлучивање како би се у поновљеном поступку исправили недостаци на које је овом
жалбом указано.
У Београду, дана ______ године Бранилац:
2.10. Procesne posledice potvrđivanja optužnice
Brojne su procesne posledice potvrđivanja optužnice. Izdvojene su samo neke od značajnijih koje
treba izdvojiti:
48
„Optuženi” je lice protiv koga je optužnica potvrđena (član 2 stav 1 tačka 3 ZKP).
Potvrđivanjem optužnice kojoj nije prethodila istraga smatra se da je krivični postupak pokrenut
(član 7 ZKP). Kada je propisano da pokretanje krivičnog postupka ima za posledicu ograničenje
određenih sloboda i prava, ovo ograničenje se primenjuje od potvrđivanja optužnice (član 10 ZKP).
Posle potvrđivanja optužnice, sud se ne može oglasiti mesno nenadležnim niti stranke mogu isticati
prigovor mesne nenadležnosti (član 34 ZKP). Sudija ili sudija-porotnik biće izuzet od sudijske
dužnosti u određenom predmetu ako je u istom predmetu odlučivao o potvrđivanju optužnice (član
37 ZKP).
Nakon potvrđivanja optužnice, javni tužilac može odustati od optužbe, a oštećeni ima pravo da
preuzme krivično gonjenje. Pre potvrđivanja optužnice, javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu,
obustaviti istragu ili odustati od krivičnog gonjenja, a oštećeni u ovim slučajevima može da podnese
prigovor neposredno višem javnom tužiocu (član 49 i 51 ZKP). O određivanju statusa zaštićenog
svedoka rešenjem odlučuje u toku istrage sudija za prethodni postupak, a nakon potvrđivanja
optužnice odlučuje veće (član 108 ZKP). O sporazumu o priznanju krivičnog dela, sporazumu o
svedočenju okrivljenog i sporazumu o svedočenju osuđenog do potvrđivanja optužnice odlučuje
sudija za prethodni postupak, a nakon potvrđivanja optužnice - predsednik veća.
49
50
GLAVA 3 DOKAZI U KRIVIČNOM POSTUPKU
3. DOKAZI U KRIVIČNOM POSTUPKU

Vladimir Marinkov, advokat iz Beograda
51
3. DOKAZI U KRIVIČNOM POSTUPKU
1. Uvod
Razlog vođenja svakog sudskog postupka, pa i krivičnog, jeste dokazivanje istine - u krivičnom
postupku tzv. formalne istine (one istine tj. onih činjenica koje će sud u svojoj presudi utvrditi),
drugim rečima, dokazivanje tačnosti tvrdnji jedne od strana u sudskom postupku. Da bi stranka u
postupku ubedila sud u tačnost svojih navoda, mora sudu da dokaže da su te tvrdnje tačne, što se
radi putem dokaza.
S tačke gledišta branioca u krivičnom postupku, dokazi su sredstva kojima se u sudskom postupku
potvrđuju tvrdnje iznete u odbrani okrivljenog, ili opovrgavaju tvrdnje iznete od strane tužioca u
optužnom aktu, a u cilju donošenja oslobađajuće presude ili dobijanja što blaže kazne u slučaju
osuđujuće presude.
2. Osnovni pojmovi
2.1. Šta je dokaz u krivičnom postupku i vrste dokaza
Dokaz u krivičnom postupku je sredstvo kojim se ukazuje na tačnost određene tvrdnje/činjenice

iznete u tom postupku.
Dokazi u krivičnom postupku se dele na subjektivne i objektivne dokaze.
Subjektivni dokazi su iskazi lica uzeti u skladu sa ZKP-om u bilo kojoj fazi krivičnog postupka. Te
iskaze mogu dati tri vrste subjekata u postupku:
1. okrivljeni (u kom slučaju se radi o iznošenju odbrane);

2. svedoci (koji uključuju i iskaz oštećenog);
3. veštaci.
Objektivni tj. materijalni dokazi su predmeti u najširem smislu (fizički predmeti, dokumenta, isprave,
sadržaj nosača podataka…) u koje - tj. u čiju sadržinu sud vrši uvid, a kojima jedna od strana u
postupku dokazuje svoju tvrdnju.
2.2. Teret dokazivanja – ko predlaže dokaze a ko izvodi dokaze
Samu radnju izvođenja dokaza sprovodi organ nadležan za vođenje određene faze krivičnog
postupka. To znači da u istrazi dokaz izvodi javni tužilac, a u glavnom pretresu sud. Iako ZKP daje
52
određene mogućnosti odbrani za sprovođenje tzv. branilačke istrage, radnje koje u tom svojstvu
sprovodi odbrana ne smatraju se izvođenjem dokaza, već prikupljanjem dokaznog materijala koji
će kasnije biti izveden od strane ovlašćenog državnog organa.
Kao što je već rečeno, svaka strana dostavlja sudu dokaze kojima potkrepljuje svoje tvrdnje, ili
kako to zakon u adverzijalnom krivičnopravnom sistemu formuliše - svaka strana snosi teret
dokazivanja svojih tvrdnji.
Tačnije, svaka strana u postupku dužna je da sudu predloži dokaze kojima želi da potkrepi svoje
tvrdnje, a sud nakon što odluči da predložene dokaze izvede, iste i izvodi.
Konkretno, ako bismo kao primer uzeli da odbrana u krivičnom postupku svoju odbranu zasniva na
alibiju, mogli bismo imati ovakvu situaciju:
tvrdnja odbrane: okrivljeni nije mogao izvršiti krivično delo, jer se u vreme izvršenja nalazio u
bioskopu sa svojom devojkom.
• subjektivni dokazi:
- iskaz okrivljenog
- saslušanje svedoka - devojke okrivljenog s kojom je bio u bioskopu
• objektivni dokazi:
- bioskopske karte
- uvid u fotografije iz bioskopa na Instagramu
2.3. Šta se dokazuje, a šta se ne dokazuje
Predmet dokazivanja u krivičnom postupku su činjenice na koje je usmerena konkretna dokazna

radnja (tvrdnje jedne od strana u krivičnom postupku), a koje imaju svoju krivičnopravnu
relevantnost, kako u materijalnopravnom tako i u procesnopravnom smislu.
Znači, u postupku se dokazuju činjenice od značaja za postojanje, kvalifikaciju i kažnjivost

predmetnog krivičnog dela, ali i činjenice od značaja za mogućnost vođenja ili tok krivičnog
postupka (npr. pitanje procesne sposobnosti okrivljenog).
U nekom hipotetičkom postupku koji se vodi zbog krivičnog dela ubistva, izvode se dokazi kojima se
dokazuje da je krivično delo izvršeno (npr. zapisnik o uviđaju sa lica mesta krivičnog dela ubistva),
kojima se dokazuje kvalifikacija dela (obdukcioni nalaz kojim se dokazuje da je u pitanju ubistvo a
ne npr. teška telesna povreda pošto je žrtva lišena života). Okrivljeni se, zatim, veštači od strane
psihijatra (čime se dokazuje da li je okrivljeni u vreme izvršenja krivičnog dela bio uračunljiv, ali i da
li je u vreme vođenja krivičnog postupka procesno sposoban).
53
No, postoje određene činjenice koje su samim Zakonikom isključene od dokazivanja. Zakon
propisuje da se ne dokazuju one činjenice za koje sud proceni da su:
1. opštepoznate;
2. u dovoljnoj meri raspravljene;
3. da ih okrivljeni priznaje na način koji ne zahteva dalje dokazivanje;
4. u pitanju činjenice oko kojih su stranke u postupku saglasne, a da to nije u suprotnosti sa drugim
dokazima.
Naravno, sud neće izvoditi ni dokaze predložene u cilju dokazivanja činjenica za koje proceni da
nisu od značaja za taj krivični postupak.
2.4. Ocena dokaza
Sud je dužan da nepristrasno oceni izvedene dokaze obe strane u postupku i da na osnovu njih
utvrdi činjenice tog postupka (formalnu istinu koja će biti formulisana u presudi).
Verodostojnost i vrednost izvedenih dokaza sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju, što
znači da ne može postojati neki šablon kojim se sudije rukovode kod ocene određenih dokaza, ali i
da će sud taj dokaz ceniti u sklopu svih izvedenih dokaza u tom postupku i kritički oceniti validnost
tog dokaza kada se uporedi sa ostalim dokazima (ali i životnim iskustvom samog suda).
Sudska odluka može se zasnivati isključivo na onim dokazima u čiju izvesnost je sud uveren, drugim
rečima, sud ne može utvrditi činjenično stanje na dokazu u koji nije uveren, čak i ako se „uklapa” s
drugim dokazima.
Ako sud posumnja u neku od činjenica koje se odnose na vođenje krivičnog postupka, postojanje
obeležja krivičnog dela, ili šta drugo od značaja za vođenje krivičnog postupka, uvek će takvu
dilemu rešiti u korist okrivljenog.
Primena ovog načela in dubio pro reo ostavlja prostor odbrani da izabere, ako smatra da je takav
kurs odbrane u najboljem interesu klijenta, da u dokaznom postupku isključivo „obara” dokaze
tužioca, ili čak da bude potpuno pasivna, računajući na slabost dokaznog materijala tužilaštva.
Dakle, odbrana nije dužna da dokazuje činjenice nevinosti, pošto je teret dokazivanja postojanja
krivičnog dela uvek na tužiocu.
No, u većini slučajeva odbrana će se opredeliti za aktivnu ulogu u krivičnom postupku, koja može
biti negaciona i afirmativna. U negacionoj ulozi dokazuje se nevinost okrivljenog, dokazima koji
54
„obaraju” ili „kompromituju” dokaze tužioca, bez upuštanja u isticanje suprotnih tvrdnji (odbrana
se svodi na tvrdnje i dokazivanje da tužilački koncept nije tačan).
U afirmativnoj ulozi odbrana iznosi „svoje” činjenično stanje koje ukazuje na nevinost okrivljenog i
predlaže izvođenje dokaza kojima se „priča” odbrane potvrđuje.
Stav koji će odbrana zauzeti zavisi od koncepta odbrane koji branilac postavi i razlikuje se od
slučaja do slučaja.
Na kraju, sud izuzetno može sam odrediti da se neki dokazi izvedu, ali samo ako oceni da su do tada
izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano
raspravio.
Zakonik daje sudu ovu mogućnost kako sud u određenim slučajevima ne bi bio „talac” dokaza
predloženih od strane stranaka u postupku. Dakle, ovo pravo dato sudu trebalo bi da se koristi vrlo
restriktivno, ali je činjenica da naši sudovi, navikli na inkvizitorski sistem, ovu mogućnost koriste
češće nego što je potrebno, ponekad i vrlo ekstenzivno.
U tome se ogleda još jedan problem našeg sudstva, da „zloupotrebom” ove mogućnosti od
strane suda, pretresno veće „pokriva” neznanje, nezainteresovanost ili pasivnost tužioca, te „po
službenoj dužnosti” izvodi dokaze u korist optužbe, a u cilju osnaživanja tvrdnji tužioca. Branilac
se mora usprotiviti takvom uvođenju dokaza u krivični postupak, svaki put kada zaključi da je sud
prevazišao osnovnu intenciju zakonodavca prilikom propisivanja ove mogućnosti.
2.5. Zakoniti i nezakoniti dokazi
U krivičnom postupku se mogu isključivo koristiti dokazi koji su pribavljeni u skladu sa Ustavom,
Zakonikom o krivičnom postupku, drugim zakonom i međunarodnim pravom. To znači da se radi
korišćenja nekog dokaza u postupku, pre ocene validnosti i dokazne vrednosti tog dokaza, mora
ceniti i zakonitost načina pribavljanja tog dokaza.
Na primer, zakon propisuje da je za pribavljanje podataka o baznim stanicama za mobilni telefon

neophodna odluka sudije za prethodni postupak. Ukoliko bi tužilaštvo kao dokaz predložilo da se
izvede spisak baznih stanica koji je pribavljen bez odluke sudije za prethodni postupak, radilo bi se
o nezakonitom dokazu i isti ne bi mogao da se koristi u krivičnom postupku.
Takvi dokazi, ukoliko se nađu u krivičnom predmetu, izdvajaju se iz spisa predmeta, stavljaju u
poseban, zapečaćeni omot i čuvaju kod sudije za prethodni postupak do pravnosnažnog okončanja
55
krivičnog postupka. Po pravnosnažnosti, ti dokazi se uništavaju.

Zakon takođe propisuje da će se na ovaj način uvek postupati sa svim operativnim materijalima koji
se nalaze u spisima predmeta. Konkretno, po okončanju istrage ili u slučaju direktnog optuženja, svi
ovi materijali (npr. službene beleške o obaveštenjima primljenim od građana) moraju biti izdvojeni iz
spisa predmeta, zapečaćeni i predati sudiji za prethodni postupak na čuvanje, do pravnosnažnog
okončanja postupka.
Činjenica je da se na ovaj način nikada ne postupa, te branilac u postupku mora imati na umu ovu
zakonsku normu i insistirati na njenom poštovanju. Iako veće ne može formalno da izvede takav
materijal kao dokaz i da na njemu zasnuje presudu, samo postojanje takvog materijala u spisima
predmeta omogućava sudu da se neformalno upozna s njim i da isti (makar na podsvesnom nivou)
utiče na odluku suda. Namera zakonodavca je bila upravo da se takvi materijali nikada ne nađu u
pretresnim spisima predmeta, te da se onemogući takav, nezakonit, uticaj na stav suda o nekom
predmetu.
3. Dokazne radnje
Zakonik o krivičnom postupku razlikuje dve vrste dokaznih radnji: opšte dokazne radnje i posebne
dokazne radnje.
Opšte dokazne radnje su:
1. Saslušanje okrivljenog
2. Ispitivanje svedoka
3. Veštačenje
4. Uviđaj
5. Rekonstrukcija događaja
6. Isprave
7. Uzimanje uzoraka
8. Provera računa i sumnjivih transakcija
9. Privremeno oduzimanje predmeta
10. Pretresanje
Posebne dokazne radnje su:
1. Tajni nadzor komunikacije

2. Tajno praćenje i snimanje
3. Simulovani poslovi
56
4. Računarsko pretraživanje podataka

5. Kontrolisana isporuka
6. Prikriveni islednik
3.1. Opšte dokazne radnje
Opšte dokazne radnje su sve radnje dokazivanja osim onih koje su Zakonikom označene kao
posebne dokazne radnje za koje su propisana posebna pravila o mogućnosti korišćenja u krivičnom
postupku.
3.1.1. Saslušanje okrivljenog
Interesantno je napomenuti da u sadašnjem krivičnopravnom sistemu saslušanje okrivljenog

predstavlja dokaznu radnju, što odbrani daje nešto širu mogućnost postupanja u odnosu na
tu dokaznu radnju. Za razliku od ranijih zakona o krivičnom postupku gde je iznošenje odbrane
okrivljenog predstavljalo u glavnom pretresu sui generis radnju, sada je ona svrstana u dokazne
radnje, tj. ranije se dokazni postupak otvarao nakon iznošenja odbrane (ili izjave da će se okrivljeni
braniti ćutanjem), a sada se prvo otvara dokazni postupak pa se tek tada može pristupiti saslušanju
okrivljenog.
Kada se okrivljeni saslušava prvi put, od njega se uzimaju lični podaci, prezentuju mu se njegova
prava i obaveze u krivičnom postupku i poziva se da angažuje branioca, ako to već nije učinio. U
slučaju obavezne odbrane, ako okrivljeni ne angažuje branioca ili nije u mogućnosti da istog priušti,
dodeliće mu se branilac po službenoj dužnosti.
Okrivljeni može samo izuzetno biti saslušan bez prisustva branioca (pre glavnog pretresa) i to:
ako se izričito odrekao tog prava; ako uredno pozvani branilac nije prisutan iako je obavešten o
saslušanju, a ne postoji mogućnost da okrivljeni uzme drugog branioca; ako za prvo saslušanje
okrivljeni nije obezbedio prisustvo branioca ni u roku od 24 časa od časa kad je poučen o ovom
pravu, osim u slučaju obavezne odbrane.
Okrivljeni se saslušava usmeno (osim ako je gluv te mu se pitanja postavljaju pismeno, a ako je nem
odgovore će davati pismeno), prema njemu se ophodi s pristojnošću i uz puno poštovanje njegove
ličnosti. Okrivljeni ima pravo da se prilikom saslušanja koristi svojim beleškama.
57
Okrivljenom se mora omogućiti da neometano iznese svoju odbranu, a tek nakon toga, ako bude
potrebno, mogu mu se postavljati pitanja radi boljeg razjašnjenja njegove odbrane. Okrivljeni se ne
može unakrsno ispitivati, tj. pitanja koja mu se postavljaju moraju biti direktna.
Kada okrivljeni prizna da je učinio krivično delo, organ postupka dužan je da i dalje prikuplja dokaze
o učiniocu i krivičnom delu, ako postoji jedna od sledećih okolnosti propisanih zakonom:
1. osnovana sumnja u istinitost priznanja;

2. priznanje je nepotpuno;
3. priznanje je protivrečno;
4. priznanje je nejasno ili u suprotnosti sa drugim dokazima.
Okrivljeni se može suočiti sa drugim okrivljenim ili svedokom ako se njihovi iskazi ne slažu po
pitanju činjenica koje su predmet dokazivanja.
Takođe, okrivljenom se, radi utvrđivanja da li prepoznaje neko lice ili predmet, može pokazati to
lice ili predmet. Prilikom prepoznavanja, lice ili predmet koje bi trebalo prepoznati prikazaće se
okrivljenom zajedno sa drugim, njemu nepoznatim licima ili predmetima sa osobinama sličnim
onima koje je opisao. Okrivljeni se tada poziva da se izjasni da li prepoznaje lice ili predmet i s kojim
stepenom sigurnosti. Prepoznavanje se može vršiti i na osnovu fotografija.
3.1.2. Ispitivanje svedoka
Zakonik o krivičnom postupku definiše svedoka kao lice za koje je verovatno da će dati obaveštenja
o krivičnom delu, učiniocu ili o drugim činjenicama koje se utvrđuju u postupku. Dakle, svedok
je svako lice koje svojim svedočenjem može pomoći u utvrđivanju činjenica značajnih za krivični
postupak, pod uslovom da to lice bude predloženo za svedoka od strane jedne od stranaka u
postupku. U ulozi svedoka se mogu naći i oštećeni, oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac i na njih
se odnose sva prava i obaveze svedoka.
Da bi neko lice moglo da se nađe u ulozi svedoka mora da bude sposobno da prenese svoja saznanja
i opažanja u vezi s predmetom svedočenja.
Zakonik propisuje obavezu odazivanja sudu za svedoka i obavezu svedočenja, ukoliko nema osnova
za isključenje ili oslobađanje od dužnosti svedočenja.
U ZKP-u su propisani i uslovi za isključenje od dužnosti svedočenja. Isključenje od dužnosti

svedočenja predstavlja Zakonikom ustanovljenu zabranu svedočenja za određene kategorije lica.
58
No, ZKP propisuje i mogućnost isključenja ove zabrane, koja bi naizgled trebalo da bude apsolutna.
Od dužnosti svedočenja isključeno je:
1) lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja tajnog podatka, dok nadležni organ,
odnosno lice organa javne vlasti ne opozove tajnost podatka ili ga ne oslobodi te dužnosti;
2) lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja profesionalne tajne (verski ispovednik,
advokat, lekar, babica i dr.), osim ako je oslobođeno te dužnosti posebnim propisom ili izjavom lica
u čiju je korist ustanovljeno čuvanje tajne;
3) lice koje je branilac o onome što mu je okrivljeni kao svom braniocu poverio.
No, sud može na predlog okrivljenog ili njegovog branioca odlučiti da ispita lice koje je isključeno od
dužnosti svedočenja, što znači da ova zabrana ipak nije apsolutna i da se može po dispoziciji suda
„zaobići” i to samo na osnovu predloga odbrane.
Pored „apsolutnog” pravila o isključenju od dužnosti svedočenja, Zakonik propisuje i relativno

pravo na uskraćivanje svedočenja, a to je oslobađanje od dužnosti svedočenja.
U pitanju su lica koja imaju zakonom dato pravo da uskrate svedočenje ukoliko tako žele.
Od svedočenja je oslobođeno:
1) lice sa kojim okrivljeni živi u braku, vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života;
2) srodnik okrivljenog po krvi u pravoj liniji, u pobočnoj liniji do trećeg stepena zaključno, kao i
srodnik po tazbini do drugog stepena zaključno;
3) usvojenik i usvojitelj okrivljenog.
Takođe, maloletno lice koje nije sposobno da shvati značaj prava da je oslobođeno od dužnosti
svedočenja, ne može se ispitati kao svedok. Kao i u slučaju isključenja od svedočenja, ovo pravilo
je relativizovano time što se takvo lice ipak može ispitati ukoliko to sam okrivljeni zahteva.
Kada se ispituju lica koja spadaju u ovu kategoriju svedoka, pre nego što se započne sa ispitivanjem,
ona moraju biti poučena o pravu na uskraćivanje svedočenja i pozvana da se izjasne da li će se tim
pravom koristiti.
Jasno je da je korišćenje ovim pravom, u velikom broju slučajeva, pitanje taktike odbrane i koristi
koju odbrana može da dobije svedočenjem takvog lica.
Pre početka ispitivanja svedoka, uzimaju se njegovi lični podaci i predočavaju mu se prava i obaveze
koje ima kao svedok u postupku. Presuda se ne može zasnivati na iskazu svedoka koji nije poučen
o njegovim pravima i obavezama, ako ta pouka nije uneta u zapisnik i ukoliko se radi o svedoku koji
može biti oslobođen od dužnosti svedočenja, a koji se u zapisniku izjasnio da se odriče tog prava -
59
tj. izjavio da će svedočiti.

Od svedoka se traži da položi zakletvu, osim ako se radi o svedoku koji je maloletan u vreme
saslušanja ili licu koje zbog duševnog stanja ne može da shvati značaj zakletve.
Svedok se ispituje bez prisustva ostalih svedoka i na početku se poziva da iznese sve što mu je
o predmetu poznato. Nakon toga, stranka koja je svedoka predložila može mu postavljati pitanja
u direktnom ispitivanju, a potom suprotna strana unakrsno ispituje svedoka. Tek nakon toga, sud
ima pravo da postavi dalja pitanja ako smatra da neke delove iskaza treba bolje razjasniti.
Svedok se može suočiti sa drugim svedokom ili okrivljenim, ili se od njega može tražiti da prepozna
određena lica ili predmete, na isti način kao kada se to zahteva od okrivljenog.
Međutim, prepoznavanje lica u predistražnom postupku i u istrazi će se obaviti tako da lice koje
je predmet prepoznavanja ne može da vidi svedoka, niti svedok može da vidi to lice pre nego što
pristupi prepoznavanju.
Svedok se može kazniti ako je uredno pozvan a ne dođe i izostanak ne opravda, ili se bez odobrenja
udalji sa mesta gde treba da bude ispitan. Može biti kažnjen i svedok koji odbije da svedoči bez
zakonskog razloga.
Organ postupka je dužan da svakog svedoka zaštiti od uvrede, pretnje i svakog drugog napada.
Svedoku koji je, s obzirom na uzrast, životno iskustvo, način života, pol, zdravstveno stanje,
prirodu, način ili posledice izvršenog krivičnog dela ili druge okolnosti slučaja, posebno osetljiv,
organ postupka može po službenoj dužnosti, na zahtev stranaka ili samog svedoka, odrediti status
posebno osetljivog svedoka.
U tom slučaju, svedoku se može postaviti punomoćnik sa spiska branilaca po službenoj dužnosti.
Pitanja svedoku se upućuju isključivo preko organa postupka, uz prisustvo psihologa ili drugog
stručnog lica, ili putem primene tehničkih sredstava komunikacije. Ovaj svedok ne može biti suočen
sa okrivljenim, osim ako to ne zahteva okrivljeni, a sud odobri.
Ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi svedok davanjem iskaza ili odgovorom na pojedina pitanja
sebe ili sebi bliska lica izložio opasnosti po život, zdravlje, slobodu ili imovinu većeg obima, sud
može tom svedoku dodeliti status zaštićenog svedoka i odobriti jednu ili više mera posebne zaštite.
Mere posebne zaštite obuhvataju ispitivanje zaštićenog svedoka pod uslovima i na način koji
obezbeđuju da se njegova istovetnost ne otkrije javnosti, a izuzetno ni okrivljenom i njegovom
braniocu, u skladu sa ovim Zakonikom.
60
3.1.3. Veštačenje
Veštačenje se u krivičnom postupku određuje kada je za utvrđivanje ili ocenu neke činjenice u
postupku potrebno stručno znanje. Zakon takođe propisuje da se veštačenje ne može odrediti radi
razjašnjenja pravnih pitanja.
Po pravilu, za veštaka se u krivičnom postupku uzima lice sa spiska stalnih sudskih veštaka,
osim ako takvih veštaka nema ili su sprečeni da postupaju. Takođe, ovim ZKP-om, pod određenim
uslovima data je mogućnost i da se kao veštaci angažuju i strani državljani i strane stručne
ustanove.
Iako Zakonik propisuje da veštaka i veštačenje određuje organ postupka, po službenoj dužnosti ili
na predlog stranaka, postavlja se pitanje veštačenja urađenog u „branilačkoj istrazi”.
Branilac ima pravo da prikuplja dokaze u korist odbrane i da ih potom dostavlja u krivični postupak,
te bi bilo logično pravo branioca i okrivljenog da izvrše veštačenje i rezultate takvog veštačenja
dostave kao validan dokaz u postupku. No, Zakonik implicitno isključuje takvu mogućnost kada
propisuje da veštaka može odrediti samo „organ postupka”, tj. tužilac u istrazi i sud na glavnom
pretresu.
Povodom toga, stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu koji je svojom presudom
obavezao sve sudove da ovakve dokaze prihvataju i da ih cene po pravilima ocene svih dokaza.
Drugim rečima, takav dokaz neće imati snagu veštačenja određenog od strane „organa postupka”,
ali mora biti cenjen u krivičnom postupku.
Po izvršenom veštačenju, stranke imaju pravo da traže da se veštačenje ponovi ako je:
1) nalaz nejasan, nepotpun, pogrešan, u protivrečnosti sam sa sobom ili sa okolnostima o kojima je
veštačeno ili se pojavi sumnja u njegovu istinitost;
2) mišljenje nejasno ili protivrečno.
Odbrana (ali i tužilac) imaju mogućnost angažovanja stručnog savetnika. Stručni savetnik je lice
koje raspolaže stručnim znanjem iz oblasti u kojoj je određeno veštačenje. Stručni savetnik je
praktično „član tima” i stranka ga punomoćjem ovlašćuje za postupanje.
3.1.4. Uviđaj
Uviđaj se preduzima kada je za utvrđivanje ili razjašnjenje neke činjenice u postupku potrebno
neposredno opažanje organa postupka. Prilikom preduzimanja uviđaja, organ postupka može
61
angažovati stručno lice za pružanje pomoći prilikom sprovođenja te dokazne radnje.

Predmet uviđaja može biti lice, stvar ili mesto.
3.1.5. Rekonstrukcija događaja
Zakonik vrlo šturo objašnjava rekonstrukciju događaja, smatrajući da je pojam jasan sam po sebi,
tj. da rekonstrukcija događaja predstavlja ponavljanje radnji ili situacija u uslovima pod kojima se
prema izvedenim dokazima događaj odigrao. Ako su u iskazima pojedinih svedoka ili okrivljenih
radnje ili situacije različito prikazane, rekonstrukcija događaja će se, po pravilu, posebno izvršiti
sa svakim od njih.
Rekonstrukcija događaja zahteva sposobnost sastavljanja slagalice pomoću komada nepoznatih
dimenzija i bez uvida u celu sliku. Pitanja etike, pristrasnosti, standarda u praksi, rezultati
uviđaja, dinamika dokaza - sve utiče na metode koje se koriste i na zaključke do kojih se dolazi
rekonstrukcijom. Najčešći metod rekonstrukcije događaja bazira se na iskustvu. Pre pristupanja
rekonstrukciji neophodno je uraditi sveobuhvatnu analizu događaja, dok prilikom rekonstrukcije
događaja treba ispitati sve okolnosti, zašto se nešto dogodilo i šta je izazvalo određeni događaj.
Na dokaze od značaja za rekonstrukciju i sam krivični predmet, postoje uticaji koji su mahom
van kontrole učesnika u postupku. Promene na dokazima pod pomenutim uticajima nazivamo
dinamikom dokaza. Prilikom rekonstrukcije moramo uložiti napore da objasnimo i promene i njihove
efekte na rekonstrukciju događaja (npr. u trenutku rekonstrukcije nameštaj u prostoriji je u drugom
položaju).
Pod dinamikom dokaza podrazumevamo bilo koji uticaj koji dodaje, menja, premešta, kontaminira
ili briše fizičke dokaze, bez obzira na nameru. Dinamika dokaza je konstantna, ona deluje i pre nego
što se zločin desio, i u toku intervala koji počinje kada se fizički dokazi prenose ili stvaraju. Uticaji na
dokaze ne prestaju, sve dok neki dokaz ne bude potpuno uništen. Zanemarivanje značaja dinamike
dokaza prilikom rekonstrukcije, može da dovede do pogrešnog tumačenja fizičkih dokaza i netačnih
ili nekompletnih tumačenja. Naša je obaveza da prilikom izrade scenarija rekonstrukcije i izvođenja
rekonstrukcije budemo svesni dinamike dokaza i da je unesemo u naš scenario i rekonstrukciju.
Dinamika dokaza ne sprečava uvek mogućnost rekonstrukcije, ali može da ugrozi pravilno
tumačenje rekonstrukcije i ishod koji želimo da postignemo prilikom rekonstrukcije događaja.
Vežba:
• Кreiranje grupa tužilaca i branilaca, koji će prema priloženom hipotetičkom slučaju, osmisliti i
izvesti rekonstrukciju događaja:
62
Muškarac star 42 godine zadobio je povrede vatrenim oružjem dok se kolima vozio ka parku gde je
nameravao da ide u jutarnju šetnju.
Tužilac tvrdi da je učinilac na žrtvu pucao iz pravca desnog prednjeg prozora vozila, dok je žrtva
sedela na vozačkom mestu. Jedna ulazna rana projektila iz vatrenog oružja se nalazi na donjoj
desnoj strani vrata, tri su locirane na prednjoj desnoj strani grudnog koša, jedna na zadnjoj strani
desne ruke, dok se jedna ulazna rana nalazi na levoj skrotalnoj regiji i putanja te rane je uzlazna,
prolazi kroz abdomen tako da je projektil izvađen iz zadnjeg desnog dela torakalnog regiona.
Nakon saslušanja stručnog savetnika, odbrana je, na glavnom pretresu, dovela u sumnju verziju
događaja datu od strane tužilaštva, pošto stručni savetnik tvrdi da je malo verovatno da je povreda
nastala od projektila iz vatrenog oružja sa ulaznom ranom na levoj skrotalnoj regiji i uzlaznom
putanjom mogla nastati dok je žrtva sedela u vozačkom sedištu, osim ako bi projektil bio ispaljen
ispred vozila. No, ne postoje nikakvi tragovi koji bi ukazivali na to da je bilo koji projektil ispaljen iz
pozicije ispred vozila.
3.1.6. Dokazivanje ispravom
Dokazivanje ispravom se vrši kada ispravu dostavi ili predloži jedna od stranaka u krivičnom
postupku i vrši se čitanjem, gledanjem, slušanjem ili uvidom u sadržaj isprave na drugi način.
Isprava se, dakle, može dostaviti organu postupka, a ukoliko nije dostupna stranki, na predlog
stranke ili po službenoj dužnosti, ispravu će pribaviti organ postupka.
3.1.7. Uzimanje uzoraka
Dokazna radnja uzimanja uzoraka se odnosi na telesne uzorke i to biometrijske i biološke uzorke.
U biometrijske uzorke spadaju otisci papilarnih linija, otisci delova tela, bukalni bris, lični podaci,
lični opis, fotografije, snimci, dok u biološke uzorke spadaju svi uzorci biološkog porekla (krv,
pljuvačka, semena tečnost itd.).
Interesantno je da je Zakonikom predviđena mogućnost uzimanja uzoraka i bez pristanka lica od
kojeg se uzorak uzima, osim u slučaju postojanja štete po zdravlje lica od kojeg se uzorak uzima.
Zakonodavac predviđa i uzimanje uzoraka glasa ili rukopisa, ali to pogrešno svrstava u kategoriju
bioloških uzoraka, s tim što za odbijanje davanja takvih uzoraka predviđa novčanu kaznu za lice
koje odbije da pruži takav uzorak.
63
3.1.8. Provera računa i sumnjivih transakcija
Provera računa i sumnjivih transakcija se kao dokazna radnja može sprovesti u postupcima za
krivično delo za koje je propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, ili za krivično delo
prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnog lica
za pornografiju, pranje novca, trgovina uticajem, primanje mita i davanje mita.
Ova dokazna radnja podrazumeva tri mogućnosti na strani organa postupka i to:
1. pribavljanje podataka o računima;

2. nadzor nad sumnjivim transakcijama;
3. privremeno obustavljanje sumnjive transakcije.
3.1.9. Privremeno oduzimanje predmeta
Organ postupka će privremeno oduzeti i obezbediti čuvanje predmeta koji se po slovu zakona
moraju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku. Svako lice osim okrivljenog
i lica koja su isključena od svedočenja, dužno je da predmete preda.
3.1.10. Pretresanje
Pretresanje se može vršiti u stanu ili drugim prostorijama, na licima ali i na uređajima za automatsku
obradu podataka. Preduzima se kada se tom radnjom mogu pronaći okrivljeni, tragovi krivičnog
dela ili drugi predmeti važni za krivični postupak. Pronađene stvari se mogu privremeno oduzeti
uz izdavanje potvrde. Pretresanje se preduzima na osnovu naredbe suda ili na osnovu zakonskog
ovlašćenja ali samo ako su ispunjeni neki od sledećih uslova:
1) uz saglasnost držaoca stana i drugih prostorija;

2) ako neko zove u pomoć;
3) radi neposrednog hapšenja učinioca krivičnog dela;
4) radi izvršenja odluke suda o pritvaranju ili dovođenju okrivljenog;
5) radi otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu.
3.2. Posebne dokazne radnje
U posebne dokazne radnje, kao što je već rečeno, spadaju: tajni nadzor komunikacije, tajno
praćenje i snimanje, simulovani poslovi, računarsko pretraživanje podataka, kontrolisana isporuka
i prikriveni islednik.
Posebne dokazne radnje se određuju samo izuzetno kod tačno određenih krivičnih dela (jedno
od krivičnih dela u kojima postupa tužilaštvo posebne nadležnosti ili je taksativno popisano u čl.
64
162 ZKP) i to samo onda kada se dokazi za krivično gonjenje ne mogu pribaviti na drugi način ili
bi pribavljanje bilo znatno otežano. Specifično za posebne dokazne radnje je što se prikupljeni
dokazi moraju uništiti, ako tužilac u roku od 6 meseci od prikupljanja tih dokaza ne pokrene krivični
postupak.
Takođe, ukoliko se primenom tih dokaznih radnji dođe do slučajnog nalaza dokaza o izvršenju
nekog drugog krivičnog dela, one se mogu iskoristiti jedino ukoliko se radi o krivičnom delu na koje
se mogu primeniti posebne dokazne radnje.
Sve posebne dokazne radnje se sprovode isključivo na osnovu naredbe suda i ograničene su u
trajanju i obimu.
3.2.1. Tajni nadzor komunikacije
Odredbe o ovoj posebnoj dokaznoj radnji obuhvataju njeno određivanje, sprovođenje, proširenje i
dostavljanje izveštaja i materijala. Radnju može odrediti sud na obrazloženi predlog javnog tužioca,
ako su ispunjeni opšti zakonski uslovi.
Ova posebna dokazna radnja se sastoji u nadzoru i snimanju komunikacije koja se obavlja putem
telefona ili drugih tehničkih sredstava, kao i u nadzoru elektronske ili druge adrese osumnjičenog,
zapleni pisama i drugih pošiljki.
Opšti materijalni uslovi tiču se određenog stepena sumnje (osnova sumnje) da je lice prema kojem
se mera određuje izvršilo, ili da priprema krivično delo za koje se posebna dokazna radnja može
odrediti, kao i nemogućnost (otežanost) da se na drugi način prikupe dokazi.
Formalni uslov za primenu ove dokazne radnje jeste obrazloženi predlog javnog tužioca.
U Zakonu o elektronskim komunikacijama sadržane su definicije pomenutih oblika komunikacije.

Komunikaciju predstavlja razmena ili prenošenje informacija između određenog broja osoba putem
javno dostupnih elektronskih komunikacionih usluga.
U praksi se postavilo pitanje dokazne upotrebljivosti tzv. listinga telefonskih razgovora (podatak
o tome da je određeni razgovor obavljen, a bez evidentiranja sadržine razgovora). Naša sudska
praksa prihvatila je stav da je listing upotrebljiv kao dokaz na glavnom pretresu.
Naredbom sudije za prethodni postupak određuje se organ koji će izvršiti naredbu, način na koji će
to biti učinjeno i vreme trajanja posebne dokazne radnje.
Naredbom se određuje da nadzor traje tri meseca. Zbog neophodnosti daljeg prikupljanja dokaza
nadzor se može produžiti najviše za tri meseca. Kada su u pitanju krivična dela za koja postupa
65
javno tužilaštvo posebne nadležnosti, tajni nadzor se može izuzetno produžiti još najviše dva puta
u trajanju od po tri meseca.
Naredbu o primeni nadzora izvršava policija, Bezbednosno-informativna agencija ili

Vojnobezbednosna agencija. Organ koji sprovodi nadzor sačinjava dnevne izveštaje koje, zajedno s
prikupljenim snimcima komunikacija, pismima i drugim pošiljkama koje su upućene osumnjičenom
ili koje on šalje, dostavlja sudiji za prethodni postupak i javnom tužiocu ako oni to zahtevaju.
Tajni nadzor komunikacije sprovodi se preko poštanskih, telegrafskih i drugih preduzeća, društava i
lica registrovanih za prenošenje informacija koja su dužna da državnom organu koji sprovodi nadzor
omoguće vršenje nadzora i snimanja komunikacije i da, uz potvrdu prijema, predaju pisma i druge
pošiljke. Nadzor se može obaviti i pomoću posebne opreme, ali ne u stanu ili drugim prostorijama,
jer naredba sudije za prethodni postupak ne daje takvo ovlašćenje organu koji izvršava naredbu.
Ukoliko organ koji sprovodi nadzor dođe do saznanja da osumnjičeni u komunikaciji koristi drugi
telefonski broj ili adresu, može proširiti tajni nadzor komunikacije i na taj broj ili adresu, s tim da o
tome odmah obavesti javnog tužioca.
Organ koji je sproveo nadzor dostavlja sudiji za prethodni postupak snimke komunikacije, pisma
i druge pošiljke i poseban izveštaj koji sadrži: vreme početka i završetka nadzora, podatke
o službenom licu koje je nadzor sprovelo, opis tehničkih sredstava koja su korišćena, broj lica i
raspoložive podatke o licima obuhvaćenim nadzorom, kao i ocenu o svrsishodnosti i rezultatima
primene nadzora. Iscrpni izveštaj organa koji je sproveo nadzor potreban je ne samo zbog procene
dokazne vrednosti prikupljenog materijala, nego i zbog ocene da li je materijal prikupljen na zakonit
način, odnosno, upotrebljiv kao dokaz.
Po prijemu materijala, sudija za prethodni postupak otvara pisma i druge pošiljke o čemu sastavlja
zapisnik. Pri otvaranju pošiljki sudija je dužan da pazi da se ne oštete pečati i sačuvaju omoti i
adrese, jer ti podaci mogu biti od koristi u daljem postupku. Sav prikupljeni materijal sudija dostavlja
javnom tužiocu.
Ako su snimci sačinjeni suprotno odredbama o uslovima za određivanje ove posebne dokazne
radnje, o njenom određivanju, sprovođenju i proširenju, prikupljeni materijal nije upotrebljiv kao
dokaz u krivičnom postupku i uništava se. Kada su povrede zakona učinjene samo prilikom
proširenja nadzora komunikacije, uništava se samo materijal prikupljen proširenjem nadzora.
3.2.2. Tajno praćenje i snimanje
Zakonik propisuje uslove za određivanje ove posebne dokazne radnje, sadržaj odluke o njenom
određivanju i način njenog sprovođenja.
66
Tajno praćenje i snimanje može biti određeno radi: 1) otkrivanja kontakata ili komunikacije
osumnjičenog na javnim mestima i mestima na kojima je pristup ograničen, ili u prostorijama, osim
u stanu; 2) utvrđivanja istovetnosti lica ili stvari.
Primenom ove posebne dokazne radnje prati se i snima prvenstveno usmena komunikacija
osumnjičenog sa drugim licima. Cilj ovog praćenja i snimanja jeste i da se utvrdi istovetnost lica s
kojima osumnjičeni komunicira, uz njihovo lociranje i (prema okolnostima) lociranje stvari.
Tajno praćenje i snimanje određuje sudija za prethodni postupak, i to obrazloženom naredbom na

obrazloženi predlog javnog tužioca.
Naredbu o sprovođenju ove posebne dokazne radnje izvršava policija, Bezbednosno-informativna

agencija ili Vojnobezbednosna agencija. Kao i kod tajnog nadzora komunikacija, o sprovođenju
tajnog praćenja i snimanja sačinjavaju se dnevni izveštaji koji se zajedno s prikupljenim snimcima
dostavljaju sudiji za prethodni postupak i javnom tužiocu na njihov zahtev.
3.2.3. Simulovani poslovi
Pomoću simulovanog učešća u poslu dokazuje se nesimulovano (kriminalno) učešće u istom poslu.
Zakonik predviđa dva oblika simulovanog učešća u poslovima: 1) simulovanu kupovinu, prodaju ili
pružanje poslovnih usluga; 2) simulovano davanje ili primanje mita. Ova dokazna radnja posebno
je pogodna za otkrivanje i dokazivanje krivičnih dela nedozvoljene trgovine, kao što je trgovina
oružjem, drogama i „belim robljem”, kao i drugih krivičnih dela koja pripadaju tzv. konsensualnom
kriminalu.
Radnju simulovanog učešća u poslovima određuje obrazloženom naredbom sudija za prethodni

postupak na obrazloženi predlog javnog tužioca.
Simulovane dokazne radnje, po pravilu, sprovodi ovlašćeno lice policije, Bezbednosno-informativne

agencije ili Vojnobezbednosne agencije, a ako to zahtevaju okolnosti slučaja, i drugo ovlašćeno
lice. Pod drugim ovlašćenim licem trebalo bi razumeti najpre ovlašćeno lice iz drugog domaćeg
organa, ustanove ili preduzeća. Ovaj pojam odnosio bi se i na ovlašćeno lice iz stranog organa,
ustanove ili preduzeća.
O sprovođenju simulovanih radnji sačinjavaju se dnevni izveštaji koji se zajedno s prikupljenim

snimcima dostavljaju sudiji za prethodni postupak i javnom tužiocu, ako oni to zahtevaju.
Simulovanom radnjom ovlašćeno lice ostvaruje formalna obeležja krivičnog dela (npr. kupuje
67
drogu), ali pošto se ne radi o stvarnom nego o simulovanom učešću, nema protivpravnosti, što
isključuje postojanje krivičnog dela u radnji ovlašćenog lica.
Podstrekavanje drugog na izvršenje krivičnog dela od strane ovlašćenog lica zabranjeno je

i kažnjivo. Ovu odredbu treba razumeti tako da ovlašćenom licu nije dozvoljeno ni da podstiče
osumnjičenog, s kojim je u kontaktu, da prema njemu učini radnju koja ima obeležja krivičnog
dela (npr. da nudi mito osumnjičenom, ili da traži da od njega kupi drogu). Ovlašćeno lice moglo bi
samo sebe da dovede u okolnosti da na inicijativu osumnjičenog simulovano učestvuje u poslu.
Shvaćena na ovaj način, pomenuta odredba isključuje inicijalni doprinos ovlašćenog lica da do
izvršenja krivičnog dela dođe.
Pitanje dostavljanja izveštaja i materijala rešeno je, u osnovi, na isti način kao i kod drugih posebnih
dokaznih radnji koje se sprovode na osnovu odluke suda.
Vežba:
• Brainstorming krivičnih dela koja se mogu otkrivati simulovanim poslovima;
• Podela u grupe radi kreiranja mogućih scenarija za simulovane poslove, a prema idejama datim
u brainstorming sesiji.
3.2.4. Računarsko pretraživanje podataka
Na obrazloženi predlog javnog tužioca sud može odrediti računarsko pretraživanje već obrađenih
ličnih i drugih podataka, i njihovo poređenje s podacima koji se odnose na osumnjičenog i krivično
delo.
U pitanju su obrađeni kompjuterski podaci sadržani u evidencijama različitih organa, organizacija

i ustanova koji se upoređuju s policijskim podacima o izvršenim krivičnim delima određene vrste,
o određenim licima kao osumnjičenim i ispoljenim posebnostima u načinu izvršenja krivičnog dela.
To mogu biti listinzi telefonskih razgovora ili podaci o: prelasku granice, potrošnji (vode, struje,
gasa), osiguranju života i imovine, prihodima, plaćenom porezu, kretanju novca na bankovnim
računima, promeni adrese, medicinski tretiranim povredama, medicinskim terapijama ili
dijagnozama, završenim školama, turističkim putovanjima, hotelskim računima, kupljenim i
prodatim automobilima, saobraćajnim prekršajima, sudskim postupcima, pozivima za policijsku
intervenciju, dozvolama za držanje oružja, obavljanju službe u posebnim vojnim i policijskim
jedinicama, dobijenim dozvolama za upravljanje prevoznim sredstvima.
Sprovođenje dokazne radnje može biti povereno ne samo organima koji sprovode druge posebne
dokazne radnje, nego i carinskim, poreskim i drugim službama, ili drugom državnom organu i
68
pravnom licu koje na osnovu zakona vrši javna ovlašćenja, što svakako zavisi od prirode podataka
čije pretraživanje se traži.
Organi ili organizacija koji sprovode računarsko pretraživanje podataka, po završetku radnje
dostavljaju sudiji za prethodni postupak izveštaj čija sadržina je Zakonikom precizno označena.
Sudija za prethodni postupak primljeni izveštaj dostavlja javnom tužiocu.
3.2.5. Kontrolisana isporuka
Kontrolisana isporuka je jedina posebna dokazna radnja o čijoj primeni ne odlučuje sud, već se
ona određuje naredbom republičkog javnog tužioca, odnosno, javnog tužioca posebne nadležnosti.
Svrha ove posebne dokazne radnje je prikupljanje dokaza za postupak i otkrivanje osumnjičenih.
Ovom merom dozvoljava se da, uz znanje i pod kontrolom nadležnih organa, nezakonite ili sumnjive
pošiljke: 1) budu isporučene u okviru teritorije Republike Srbije; 2) uđu, pređu ili izađu sa teritorije
Republike Srbije.
Kao istražna tehnika, ova mera je skoro nezamenljiva kad je u pitanju ilegalni transport opojnih
droga, ali je veoma pogodna i za otkrivanje krijumčarenja svih drugih roba, poput oružja, automobila,
falsifikovanog novca i sl. Njenom primenom produbljuju se već postojeća saznanja o transportu i
nedozvoljenoj delatnosti, sa osnovnim zadatkom da se osim sporednih aktera otkriju i oni glavni -
sve do organizatora, i omogući njihovo gonjenje i kažnjavanje.
Zakonik pravi razliku između nezakonite i sumnjive pošiljke. Pod nezakonitom pošiljkom treba
razumeti pošiljku koja sadrži stvari čiji promet je zabranjen (npr. drogu), ili pod posebnim režimom
(npr. oružje). Sumnjiva pošiljka bila bi ona za koju postoje osnovi sumnje da pod vidom zakonite
isporuke skriva nezakonitu isporuku.
Sprovođenje radnje javni tužilac poverava policiji i drugim državnim organima čije učešće, prema
okolnostima slučaja, može biti svrsishodno, kao što su drugi bezbednosni organi, carinska
služba, poreski organi i sl. Kada kontrolisana isporuka ima međunarodni karakter, sprovodi se
uz saglasnost nadležnih organa zainteresovanih država i na osnovu uzajamnosti, u skladu s
potvrđenim međunarodnim ugovorima kojima je detaljnije uređen njen sadržaj.
Organi koji sprovode kontrolisanu isporuku dostavljaju o tome iscrpan izveštaj i to neposredno
javnom tužiocu koji je odredio ovu dokaznu radnju.
69
3.2.6. Angažovanje prikrivenog islednika
Angažovanje prikrivenog islednika je najizuzetnija od svih posebnih dokaznih radnji, koja je i opasna
za neposrednog učesnika u njenom sprovođenju. Izuzetnost ove dokazne radnje je dvostruka: za
njeno određivanje moraju biti ispunjeni ne samo opšti uslovi koji važe za primenu svih posebnih
dokaznih radnji, nego i poseban uslov - da se nijednom drugom posebnom dokaznom radnjom ne
mogu prikupiti dokazi za krivično gonjenje, ili bi njihovo prikupljanje bilo znatno otežano.
Posebno ograničenje za primenu ove dokazne radnje sastoji se u tome što se ona može odrediti
samo za krivična dela za koja postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti.
Ova posebna dokazna radnja po pravilu se primenjuje za otkrivanje i dokazivanje krivičnih dela
organizovanog kriminala - ubacivanjem posebno obučenog policijskog službenika,
s lažnim identitetom i ispravama, u kriminalnu organizaciju radi otkrivanja njenih vođa, članova i
kriminalne delatnosti kojom se organizacija bavi.
Radnju angažovanja prikrivenog islednika određuje sudija za prethodni postupak obrazloženom

naredbom, na obrazloženi predlog javnog tužioca posebne nadležnosti.
Pitanje trajanja angažovanja prikrivenog islednika uređeno je na nešto drugačiji način nego
trajanje drugih, posebnih dokaznih radnji. Primena ove posebne dokazne radnje traje onoliko koliko
je potrebno da se prikupe dokazi, a najduže godinu dana. Po potrebi, na obrazloženi predlog javnog
tužioca, sudija za prethodni postupak može trajanje radnje produžiti za najduže šest meseci.
Sudija za prethodni postupak određuje angažovanje prikrivenog islednika kao posebnu dokaznu
radnju, ali ne određuje i prikrivenog islednika. To čine ministar nadležan za unutrašnje poslove,
direktor Bezbednosno-informativne agencije ili direktor Vojnobezbednosne agencije, odnosno lice
koje oni ovlaste.
Zbog lične sigurnosti i uspešnog obavljanja zadatka, prikriveni islednik se određuje pod
pseudonimom ili šifrom. Krug lica kojima je poznata njegova istovetnost sveden je na najmanju
moguću meru.
Radi zaštite identiteta prikrivenog islednika, nadležni organi mogu izmeniti podatke u bazama
podataka i izdati lične isprave s izmenjenim podacima. U pitanju su podaci u bazama koje vode
državni organi, druge organizacije ili ustanove. Izmena podataka može biti izvršena uklanjanjem
izvornih podataka koji se odnose na prikrivenog islednika, ili unošenjem drugih netačnih podataka
u bazu. Izmenom podataka u bazi i izdavanjem lične isprave s izmenjenim podacima, službena lica
ne čine krivično delo falsifikovanja službene isprave, jer je protivpravnost ovih radnji isključena.
70
Izmenjeni podaci o istovetnosti prikrivenog islednika predstavljaju tajne podatke.
O eventualnoj odgovornosti prikrivenog islednika za krivično delo, Zakonik sadrži samo jednu
odredbu po kojoj je zabranjeno i kažnjivo da prikriveni islednik podstrekava na izvršenje krivičnog
dela.
Iz zakonskih odredbi za prikrivenog islednika proizilazi da učešće prikrivenog islednika u izvršenju

krivičnih dela u okviru kriminalne grupe, nije zabranjeno (on je tu simulovani učesnik u izvršenju
krivičnog dela).
Zavisno od vrste krivičnih dela kojima se kriminalna organizacija bavi, mogu nastati složeni pravni
problemi zbog raznih „ekscesa” u odvijanju kriminalnog događaja. Recimo, može se dogoditi da pri
izvršenju razbojništva prikriveni islednik nekom licu nanese tešku telesnu povredu, ili ga liši života.
Pitanje odgovornosti prikrivenog islednika rešavalo bi se primenom opštih instituta materijalnog
krivičnog prava. Ako prikriveni islednik telesnim povređivanjem ili lišenjem života, nije otklanjao
istovremenu neskrivljenu opasnost za vlastiti telesni integritet, odnosno život, njegovo ponašanje
došlo bi pod udar krivičnog zakona. Stvar stoji drugačije ako je prikriveni islednik takvom radnjom,
kao neophodnom, otklonio istovremenu neskrivljenu opasnost za vlastiti telesni integritet, odnosno
život (npr. neko od žrtava dela, uperio je na njega oružje pokazujući nameru da ga ubije). U ovom
slučaju ne bi mogla postojati nužna odbrana, jer radnja prikrivenog islednika ne bi predstavljala
odbijanje protivpravnog napada („napadač” na njega delao je u nužnoj odbrani u odnosu na napad
kriminalne grupe, dakle neprotivpravno). Mogla bi, međutim, postojati krajnja nužda u smislu
otklanjanja istovremene neskrivljene opasnosti, ako učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo.
Prikriveni islednik u toku angažovanja podnosi periodične izveštaje svom neposrednom starešini.
Po završetku angažovanja prikrivenog islednika, njegov neposredni starešina dostavlja sudiji za

prethodni postupak fotografije, optičke, tonske ili elektronske snimke, prikupljenu dokumentaciju
i sve pribavljene dokaze i izveštaj koji sadrži: vreme početka i završetka angažovanja prikrivenog
islednika, šifru ili pseudonim prikrivenog islednika, opis primenjenih postupaka i tehničkih sredstava,
podatke o licima obuhvaćenim posebnom dokaznom radnjom i opis postignutih rezultata.
Sudija za prethodni postupak primljeni materijal sa izveštajem dostavlja javnom tužiocu, na čiji
predlog je ova dokazna radnja primenjena. Na osnovu prikupljenih podataka i dokaza, javni tužilac
odlučuje o daljem toku postupka.
Prikriveni islednik može, izuzetno, pod šifrom ili pseudonimom, biti ispitan kao svedok u krivičnom
postupku. Ispitivanje se obavlja tako što se javnom tužiocu, okrivljenom i braniocu, ne otkriva
istovetnost prikrivenog islednika.
71
Prikriveni islednik se poziva preko starešine s kojim je bio u vezi prilikom sprovođenja dokazne
radnje. Ovaj starešina neposredno pre ispitivanja prikrivenog islednika, svojom izjavom pred sudom
potvrđuje istovetnost prikrivenog islednika.
Prilikom ispitivanja prikrivenog islednika kao svedoka, ne sme biti odbijeno suočenje, niti odbrani
može da bude uskraćena mogućnost da ispita prikrivenog islednika i dovede u sumnju njegovu
verodostojnost. Na zaštitu prikrivenog islednika primenjuju se i odredbe o zaštićenom svedoku.
Tako bi, primera radi, shodnom primenom odredbe, podaci o istovetnosti prikrivenog islednika koji
se ispituje kao svedok, predstavljali tajne podatke.
Sudska odluka se ne može zasnivati, isključivo ili u odlučujućoj meri, na iskazu prikrivenog islednika.
Prilikom ispitivanja prikrivenog islednika kao svedoka, ne sme biti odbijeno suočenje, niti odbrani
može da bude uskraćena mogućnost da ispita prikrivenog islednika i dovede u sumnju njegovu
verodostojnost. Na zaštitu prikrivenog islednika primenjuju se i odredbe o zaštićenom svedoku.
Tako bi, primera radi, shodnom primenom odredbe, podaci o istovetnosti prikrivenog islednika koji
se ispituje kao svedok, predstavljali tajne podatke. Sudska odluka se ne može zasnivati, isključivo
ili u odlučujućoj meri, na iskazu prikrivenog islednika.
Vežba:
Podela polaznika u grupe s pripremom primera posebnih dokaznih radnji i role play sprovođenja
izabrane dokazne radnje prema scenariju koji grupa osmisli
72
73
GLAVA 4 GLAVNI PRETRES
4. GLAVNI PRETRES
DR VELJKO DELIBAŠIĆ, ADVOKAT
IZ BEOGRADA
JASMINA MIKIĆ, ADVOKAT
IZ BEOGRADA, SPECIJALISTA
STRUKOVNIH STUDIJA - FORENZIKA
74
1. TEORIJA (STRATEGIJA) SLUČAJA
Ukoliko predmet dođe u fazu glavnog pretresa, zadatak branioca je da razvije strategiju slučaja,
koja treba da se zasniva na jedinstvenoj teoriji slučaja. Teorija slučaja je kratko i jednostavno
viđenje i objašnjenje odbrane o onome što se desilo.
Dobra teorija slučaja mora biti logična i usklađena sa dokazima. Treba da bude kratka - samo
nekoliko rečenica za većinu krivičnih slučajeva. Obično se dobra teorija slučaja zasniva na
univerzalnim istinama, kao što su ljubomora, bes ili pohlepa. Na primer, teorija slučaja kod optužbe
za ubistvo može biti:
„Devojka žrtve, a ne okrivljeni, je ubila žrtvu. Ona je to uradila jer je bila ljuta na žrtvu, s obzirom na
to da se spremao da raskine s njom.”
Na osnovu ove teorije slučaja, branilac može da razvije strategiju za suđenje koja naglašava
određene dokaze, kao što je dokaz da su komšije čule žrtvu i njegovu devojku kako viču jedno na
drugo u danima pre pucnjave, ili da je oružje kojim je izvršeno ubistvo pronađeno u sobi devojke
nakon pucnjave. U prilog ovoj teoriji, branilac može da razmotri i da li okrivljeni ima uverljiv alibi
kojim bi dokazao da se u vreme ubistva nalazio na drugom mestu.
Pre razvijanja teorije slučaja, branilac treba da osigura da ima sve informacije koje su u posedu
tužioca, da sprovede sopstvenu istragu, pročita i razume sve izveštaje i izjave svedoka, fizičke
dokaze i veštačenja, i razume okolnosti i želje svog klijenta. Branilac tada mora da primeni svoje
obrazovanje i iskustvo, kao i poznavanje zakona, na činjenice slučaja, kako bi definisao strategiju
za suđenje koja je uverljiva i može dovesti do povoljne presude.
Dobra teorija slučaja zahteva da branilac donese odluku o tome kako će se određeni dokazi
i svedočenja posmatrati od strane sudije ili veća. Na primer, da li će sudija verovati određenim
svedocima, da li će prihvatiti određene argumente i materijalne dokaze? Koristeći gore navedeni
primer, advokat može da zaključi da sudija neće smatrati da je iskaz devojke žrtve verodostojan,
što može doprineti tome da je tvrdnja da je ona pravi ubica više održiva. Donošenje tih odluka je
delimično intuitivan proces i veština koja razdvaja vrhunske advokate od ostalih.
Teorija slučaja treba da se zasniva na opštem stavu u vezi sa zakonskim odredbama o krivičnoj
odgovornosti. Tri najčešće opšte pretpostavke su: 1) da je krivično delo izvršeno, ali ga optuženi
nije izvršio; 2) da je krivično delo izvršeno, ali optuženi nije kriv zato što je opravdano delovao na
određeni način, i 3 ) da nije izvršeno nikakvo krivično delo.
Primer teorije slučaja na osnovu prve opšte pretpostavke - da je krivično delo izvršeno, ali ga
optuženi nije izvršio - jeste teorija koja se koristi u gore navedenom primeru, tvrdeći da se ubistvo
dogodilo, ali da je devojka žrtve stvarni ubica. Korišćenjem ove teorije slučaja, branilac može
da razvije strategiju suđenja u okviru koje svedoče komšije koje tvrde da su čule žrtvu i njegovu
75
devojku da se svađaju nekoliko dana pre ubistva. Strategija može da sadrži i alibi u prilog ovome:
branilac može upotrebiti prijatelje ili porodicu koji svedoče da je optuženi bio daleko od mesta
izvršenja krivičnog dela kada se ubistvo dogodilo.
Moguća teorija slučaja na osnovu druge opšte pretpostavke - da optuženi nije kriv zato što je
opravdano delovao na određeni način - može biti ovakva:
„Moj klijent, gospodin Nikolić, bio je meta siledžija i samo se branio 27. jula 2013. Te večeri, Marko
Živković je prišao gospodinu Nikoliću, pretio njemu i njegovoj porodici i pokušao da udari gospodina
Nikolića, koji je uzvratio u samoodbrani da bi odbranio svoju porodicu.”
Kada bi teorija slučaja bila ovakva, branilac bi mogao da razvije strategiju kojom se ne bi osporavalo
da je optuženi udario navodnu žrtvu. Međutim, branilac može isticati dokaze optužbe ili predložiti
sopstvene dokaze i tvrditi da je optuženi u tom trenutku osnovano verovao da će ga navodna
žrtva ubiti ili napasti i da nije imao razumnu alternativu za svoje postupke. Drugi primer strategije
zasnovane na ovoj pretpostavci može obuhvatati i strategiju branioca u okviru koje tvrdi da droga
koja je pronađena jeste bila u automobilu njegovog klijenta ili u kući, ali ona nije pripadala njegovom
klijentu, njegov klijent nije znao da ona postoji i zato nije kriv.
Treća pretpostavka - da nikakvo krivično delo nije izvršeno - zahtevalo bi da branilac porekne da
je uopšte izvršeno neko krivično delo. Primer teorije slučaja može biti:
„Nije došlo do seksualnog zlostavljanja u ovom slučaju, jer je navodna žrtva pristala na radnje za
koje tužilac tvrdi da je bila prisiljena.”
Ova teorija slučaja će verovatno zahtevati da branilac razvije strategiju kojom će dovesti u pitanje
kredibilitet pojedinih svedoka optužbe.
Opšte pretpostavke su zasnovane na teorijama pravne odgovornosti. Teorija slučaja bi trebalo da

se zasniva na jednoj od njih. Ali, dobra teorija slučaja ne treba da se zasniva samo na ovim opštim
pretpostavkama, već i na univerzalnim istinama, kao što su pohlepa, pravo na samoodbranu
i odbranu porodice, ljubomora, zavist, strah itd. Svako suđenje će zahtevati da branilac razvije
jedinstvenu teoriju na osnovu konkretnih dokaza, svedoka i studija konkretnog slučaja koji je u
pitanju. Ta teorija će voditi advokata prilikom pripremanja uvodne reči, osnovnog ispitivanja,
unakrsnog ispitivanja i završne reči.⁴
1
⁴ Delibašić V., Lochary R., Veštine zastupanja u krivičnim postupcima, Beograd, 2016, str. 27-30.
76
2. GLAVNI PRETRES
Zakonik o krivičnom postupku iz 2011. u naše zakonodavstvo uvodi značajne novine, koje su
karakteristične za adverzijalne sisteme. Tako je u bitnom promenjena uloga suda u dokazivanju i
utvrđivanju činjenica, jer je izostavljena njegova obaveza da istinito i potpuno utvrdi činjenice koje
su od važnosti za donošenje zakonite odluke. Umesto toga, sada je propisano da je teret dokazivanja
optužbe na tužiocu i da sud izvodi dokaze na predlog stranaka, uz pravo da interveniše samo
izuzetno i supsidijarno (član 15.). Po tom pitanju u praksi je već zauzet načelni stav da odredbe koje
dozvoljavaju sudu da pribavlja dokaze po službenoj dužnosti (član 15. stav 4, član 350. stav 2, član
356. stav 3, član 396. stav 1) treba shvatiti krajnje restriktivno, jer je intencija zakonodavca bila
upravo to da sud takvo svoje pravo koristi samo izuzetno (Pravno shvatanje VS POOK, decembar
2011). Neosnovano ili prekomerno izvođenje dokaza po službenoj dužnosti bilo bi suprotno duhu
novog postupka i moglo bi voditi u bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav
2. tačka 3. Zakonika o krivičnom postupku.⁵
Time je predviđena značajnija aktivnost stranaka, prvenstveno tužioca koji više neće biti u prilici
da se zaklanja iza dužnosti suda da u svakom slučaju, pa i onda kada je tužilac pasivan, ispituje
nedokazano ili nedovoljno dokazano.6 Ovakvim rešenjem istovremeno se nameće i značajnija
uloga braniocu koji bi trebalo da bude daleko aktivniji u dokazivanju činjenica koje idu u prilog
odbrani, nego što je to bio do sada, jer sud više nema obavezu da pribavlja ni one dokaze koji idu u
prilog okrivljenom. Iako zakonik proklamuje pretpostavku nevinosti (član 3), ipak se na više mesta
zahteva, ili makar očekuje, da okrivljeni dokazuje svoju nevinost (član 303. stav 3, član 350. stav
1, član 395. stav 4. tačka 1), pri čemu je sud dužan samo da nepristrasno oceni izvedene dokaze,
ali ne i da pribavlja dokaze, odnosno da na osnovu dokaza, koje pribavljaju ili predlažu stranke, s
jednakom pažnjom utvrdi činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenom (član 16. stav 2).⁷
Predviđeno je i izvođenje dokaza po službenoj dužnosti, ali samo kao izuzetna mogućnost, čime
ne bi smela da se nadomesti neaktivnost ili neuspešnost tužioca u dokaznom postupku. Drugim
rečima, sud ne bi trebalo, po službenoj dužnosti, da izvodi dokaz koji će da dovede do osude
okrivljenog u situaciji kada tužilac takav dokaz nije ponudio, niti u situaciji kada nakon sagledavanja
tužiočevih dokaza i dalje postoji sumnja u pogledu osnovanosti optužnice. U ovakvim slučajevima,
sud bi morao da donese oslobađajuću presudu bez izvođenja dodatnih dokaza, i to je nešto na šta
branioci treba da podsećaju sudije, naročito tokom glavnog pretresa.
⁵. Ilić P. G., et al,Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Beograd, 2012, str. 98.
⁶. Beljanski S., Ilić P. G., Majić M., Zakonik o krivičnom postupku, Beograd, 2012, str. 44-45.
⁷. Delibašić V., Unakrsno ispitivanje - pravila i izazovi, Žurnal za kriminalistiku i pravo, broj 1, Beograd, 2014, str. 69-70.
77
Predviđeno je i izvođenje dokaza po službenoj dužnosti, ali samo kao izuzetna mogućnost, čime
ne bi smela da se nadomesti neaktivnost ili neuspešnost tužioca u dokaznom postupku. Drugim
rečima, sud ne bi trebalo, po službenoj dužnosti, da izvodi dokaz koji će da dovede do osude
okrivljenog u situaciji kada tužilac takav dokaz nije ponudio, niti u situaciji kada nakon sagledavanja
tužiočevih dokaza i dalje postoji sumnja u pogledu osnovanosti optužnice. U ovakvim slučajevima,
sud bi morao da donese oslobađajuću presudu bez izvođenja dodatnih dokaza, i to je nešto na šta
branioci treba da podsećaju sudije, naročito tokom glavnog pretresa.
Ovako krupna, temeljna promena uloge suda u krivičnom postupku, nužno je dovela do niza
noviteta, koji se u velikoj meri odnose na glavni pretres, koji je svakako centralna i najznačajnija
faza krivičnog postupka. Centralni i najvažniji deo krivičnog postupka upravo je glavni pretres koji
predstavlja suđenje u užem smislu, u kojem se svestrano raspravlja predmet krivičnog postupka,
izvode određeni dokazi i donosi sudska odluka kojom se rešava predmet postupka. Da bi se to
uspešno realizovalo, potrebno je da nadležni sud prethodno izvrši pripremne radnje koje će
obezbediti efikasan glavni pretres.
3. PRIPREMNO ROČIŠTE
Pripreme za glavni pretres su posebno važne jer se preduzimanjem kako obaveznih, tako i
fakultativnih radnji, stvaraju neophodni uslovi koji su potrebni za njegovo održavanje. Za ovo je
zadužen predsednik sudećeg veća koji, odmah posle prijema potvrđene optužnice i spisa predmeta
započinje pripreme za glavni pretres, koje obuhvataju: održavanje pripremnog ročišta, određivanje
glavnog pretresa i donošenje drugih odluka koje se odnose na upravljanje postupkom.
Značajna novina je održavanje pripremnog ročišta na kojem se stranke pred predsednikom veća,
bez prisustva javnosti, izjašnjavaju o predmetu optužbe. Tom prilikom se obrazlažu dokazi koji će
biti izvedeni na glavnom pretresu i predlažu se novi, a utvrđuju se i činjenična i pravna pitanja koja
će biti predmet raspravljanja na glavnom pretresu. Takođe, odlučuje se o sporazumu o priznanju
krivičnog dela, pritvoru i obustavi krivičnog postupka, kao i o drugim pitanjima za koja sud oceni da
su od značaja za održavanje glavnog pretresa. Na taj način, precizira se i određuje obim predmeta
raspravljanja na glavnom pretresu.
Predsednik veća zakazuje pripremno ročište najkasnije u roku od 30 dana ako je optuženi u pritvoru,
odnosno u roku od 60 dana ako je optuženi na slobodi, od dana prijema potvrđene optužnice.
Određivanje pripremnog ročišta je pravilo, a izuzetno se naredbom određuje glavni pretres, ako je
optužnica podignuta za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora do dvanaest godina i ako
predsednik veća smatra da, s obzirom na prikupljene dokaze, sporna činjenična i pravna pitanja
ili složenost predmeta, održavanje pripremnog ročišta nije potrebno. Ukoliko su javni tužilac,
78
optuženi i njegov branilac postigli sporazum o priznanju krivičnog dela u odnosu na određene tačke
optužnice, pripremno ročište se određuje za deo optužnice koji nije obuhvaćen sporazumom.
Na pripremno ročište pozivaju se stranke i branilac, oštećeni, zakonski zastupnik i punomoćnik

tužioca i oštećenog, a po potrebi i prevodilac i tumač. U pozivu se stranke i oštećeni upozoravaju da
se na pripremnom ročištu može održati glavni pretres, kao i da mogu predložiti nove dokaze ako su
za njih saznale nakon potvrđivanja optužnice. Iako se u pozivu za pripremno ročište samo stranke
obaveštavaju da imaju pravo dokazne inicijative, ovo pravo svakako pripada i braniocu. Takođe,
na predlog stranaka, naložiće se pribavljanje spisa, isprava ili predmeta, koji se nalaze kod suda ili
drugog državnog organa, potrebnih za pripremno ročište, a u cilju njegove efikasnosti.
Pripremno ročište počinje tako što javni tužilac izlaže iz optužnice činjenični opis iz kojeg proizlaze
zakonska obeležja krivičnog dela, navodi zakonski naziv krivičnog dela i dokaze koji potkrepljuju
optužnicu. Tom prilikom može predložiti izricanje određene vrste i mere krivične sankcije. Ako je
u pitanju supsidijarni ili privatni tužilac, predsednik veća može ukratko da izloži sadržaj optužnog
akta. Tada prisutni oštećeni ima pravo da podnese imovinskopravni zahtev, odnosno da ga pročita
ukoliko ga je već podneo. Nakon toga, predsednik veća poučava optuženog o njegovim pravima i
dužnostima i poziva ga da se izjasni o optužbi. Ukoliko optuženi ospori navode optužbe, predsednik
veća ga poziva da se izjasni koji deo optužnice osporava i iz kojih razloga, pri čemu ga upozorava i
da će se na glavnom pretresu izvoditi samo dokazi u vezi sa osporenim delom optužnice.
Nakon tužiočevog izlaganja optužbe i izjašnjavanja okrivljenog o njenim navodima, stranke, branilac
i oštećeni imaju priliku da obrazlože predložene dokaze koje nameravaju da izvedu na glavnom
pretresu, pri čemu se svaka stranka izjašnjava i o predlozima suprotne stranke i oštećenog. Važna
je, a istovremeno i problematična, odredba kojom se utvrđuje da predsednik veća upozorava
subjekte ovlašćene da predlažu dokaze da se neće izvesti oni dokazi koji su im bili poznati, ali ih
bez opravdanog razloga na pripremnom ročištu nisu predložili.
Da bi optuženi mogao kvalitetno da se izjasni o optužnici, odnosno da je ospori u celosti ili nekom
delu, i da navede razloge zbog kojih to čini, neophodno je da se pripremi. Ključnu ulogu ima njegov
branilac, koji će ga dobro pripremiti za ovaj važan procesni trenutak. Priprema podrazumeva da se,
nakon zajedničkog proučavanja predmeta, klijentu objasne zakonske odredbe i sam tok krivičnog
postupka, posle čega on treba da donese odluku da li će i koji deo optužnice osporiti. Ako se odluči
da ospori navode optužnice, branilac treba da mu pomogne oko izbora argumenata koje će navesti
prilikom objašnjavanja razloga zbog kojih to čini. Klijentu se mora posebno naglasiti da će se na
glavnom pretresu raspravljati samo osporeni deo optužnice, i da je najbolje, ukoliko ima dilemu
da li nešto treba ili ne treba osporiti, da to, u ovoj fazi postupka, ospori, jer će tako, tokom daljeg
postupka sačuvati mogućnost da eventualno promeni svoju odluku.
79
U onim predmetima u kojima tužilac, na pripremnom ročištu, predlaže dokaze koji odgovaraju
odbrani, branilac mora da predloži iste te dokaze, jer se na taj način izbegava opasnost da se ti
dokazi neće izvesti ako tužilac od njih odustane. Naime, u situaciji u kojoj branilac, na pripremnom
ročištu, nije ponovio predlog tužioca za izvođenje određenih dokaza (koji iz bilo kojeg razloga
odgovaraju odbrani), pa tužilac na glavnom pretresu od njih odustane (npr. tada shvati da je to
dokaz koji ne potkrepljuje optužnicu nego odbranu), branilac bi morao, u tom procesnom trenutku,
da predloži upravo te dokaze. Tada postoji opasnost da sud konstatuje da je reč o dokazima za koje
je odbrana znala na pripremnom ročištu a nije ih predložila bez opravdanog razloga, pa da ih odbije.
Takva opasnost se izbegava predlaganjem dokaza koji idu u prilog odbrani, bez obzira na to da li su
oni već predloženi od tužioca.
Ako je optuženi priznao da je učinio krivično delo, za glavni pretres se predlažu samo oni dokazi
od kojih zavisi ocena da li priznanje ispunjava zakonske pretpostavke, kao i dokazi od kojih zavisi
odluka o vrsti i meri krivične sankcije.
Pre završetka pripremnog ročišta, naredbom se određuje dan, čas i mesto održavanja glavnog
pretresa. Izuzetno, predsednik veća može na pripremnom ročištu doneti rešenje o održavanju
glavnog pretresa, po uzimanju izjava od stranaka, ukoliko s obzirom na predložene dokaze,
činjenice koje će biti predmet dokazivanja i pravna pitanja o kojima će se raspravljati, smatra da
se u skladu s odredbama ovog Zakonika može održati glavni pretres. Takođe, može da donese i
rešenje o obustavi krivičnog postupka, protiv kojeg je dozvoljena žalba, ukoliko ustanovi da postoji
neka od trajnih procesnih smetnji za vođenje krivičnog postupka.
Ukoliko pripremno ročište nije održano, predsednik veća će odrediti glavni pretres najkasnije u roku
od 30 dana ako je optuženi u pritvoru, odnosno, ako je optuženi na slobodi u roku od 60 dana, od
dana prijema potvrđene optužnice. Na glavni pretres se pozivaju optuženi i njegov branilac, tužilac
i oštećeni i njihovi zakonski zastupnici i punomoćnici, a po potrebi i prevodilac i tumač. Pozivaju se
i predloženi svedoci i veštaci, osim onih za koje predsednik veća smatra da njihovo ispitivanje na
glavnom pretresu nije potrebno ili je na pripremnom ročištu utvrđeno da se ne pozivaju. Na ovom
mestu je interesantno reći da se u pozivu upućenom optuženom navodi pouka koja se odnosi na
mogućnost angažovanja branioca. Ukoliko se ne radi o slučaju obavezne stručne odbrane, poziv
sadrži i upozorenje da se glavni pretres neće odložiti ako ne dođe branilac ili zato što je optuženi
uzeo branioca tek na glavnom pretresu. Posle određivanja glavnog pretresa, ukoliko nije održano
pripremno ročište, stranke, branilac i oštećeni mogu predložiti da se na glavni pretres pozovu
novi svedoci ili veštaci ili izvedu drugi dokazi, pri čemu moraju označiti koje bi se činjenice imale
dokazati i kojim od predloženih dokaza. Pribavljanje novih dokaza za glavni pretres predsednik
veća može narediti i bez predloga stranaka i oštećenog, o čemu će pre početka glavnog pretresa
obavestiti stranke
80
4. UVODNA REČ
Nakon izlaganja optužbe i izjašnjavanja optuženog, predsednik veća pozvaće tužioca, a potom
branioca ili optuženog koji se brani sam, da iznesu uvodna izlaganja. Ovo će izostati ako je na
pripremnom ročištu već došlo do izjašnjenja stranaka i predlaganja dokaza. Uvodna izlaganja
moraju biti sažeta i odnositi se na činjenice koje će biti predmet dokazivanja, na izlaganje dokaza
koje će stranka izvesti i pravna pitanja o kojima će raspravljati. Predsednik veća može vremenski
ograničiti uvodna izlaganja i prekinuti stranku i branioca ako prekorači dato vreme ili izlaže izvan
dopuštenog sadržaja.
Jedno od pravila zastupanja pred sudom koje poštuje veliki broj iskusnih advokata je i pravilo „prvog
i poslednjeg” (engl. the Rule of Primacy and Recency), u skladu s kojim se tvrdi da se ljudi najduže
sećaju onoga što je rečeno prvo i poslednje. U skladu s ovim pravilom, smatra se da je prvi utisak
trajni utisak. Dobru uvodnu reč koja počinje verodostojnom teorijom slučaja sudija će zapamtiti do
kraja suđenja. Teoriju slučaja branilac će ponoviti i u završnoj reči, tako da sudiji ostane u sećanju
kad bude odlučivao o predmetu.
U uvodnoj reči, branilac treba da uvede sudiju u svoju teoriju slučaja, uz relevantne činjenice koje
je podržavaju i daju pravo njegovom klijentu na povoljnu presudu. Uvodna reč je kao prikaz filma,
omogućava sudiji da razume celokupan slučaj i pomaže da svedočenje svakog svedoka ili dokaza
shvati na sveobuhvatan način. Većina uvodnih izlaganja će se sastojati iz tri dela: teorije slučaja,
„priče” i predloga presude.
4.1. TEORIJA SLUČAJA
Kao što je već rečeno, teorija slučaja je samo verzija onoga što se desilo, i treba biti predstavljena
ubedljivo i u sažetom obliku. Mora biti jednostavna, logična i uklapati se u činjenice i pravne okvire
slučaja. U suštini, to je kratka izjava u kojoj se sumira predmet. Teorija daje sudiji „psihološki prilog”
koji rezimira ceo predmet. Branilac će se vratiti na tu teoriju tokom suđenja. Prvi put se pominje
u uvodnoj reči, biće podržana iskazima svedoka i centralna tema završne reči, koja će oblikovati
celokupno suđenje. Primer teorije slučaja koja se koristi u uvodnoj reči može biti:
„Poštovane sudije, ovo je slučaj o pravu na nužnu odbranu, odnosno pravo na samoodbranu i
odbranu porodice. Tužilac je u pravu kad kaže da je napad izvršen 27. jula 2013. Međutim, stvarna
žrtva tog dela bio je moj klijent, gospodin Nikolić, koji se samo branio od navodne žrtve.”
Uvodno izlaganje treba da bude obavljeno na snažan, energičan način, koji svima ukazuje ne
samo da je stav advokata ispravan, već i da veruje u svoj stav. Čak ni najbolje činjenice i teorije
neće ubediti sudiju ukoliko advokat ne pokazuje veru u svoj predmet. Dobri advokati pokazuju da
očekuju da pobede, jer su u pravu.
81
4.2. „PRIČA”
U većini suđenja, nijedan svedok neće navesti sve činjenice predmeta. Umesto toga, svaki svedok će
svedočiti samo o činjenicama o kojima ima saznanja. Dakle, uvodna reč je prilika da branilac iznese
svoju verziju cele priče na način koji povezuje sve male priče koje će verovatno biti predstavljene
od strane svedoka tokom predstojećeg suđenja. Uvodna reč dozvoljava sudiji da razume celokupnu
sliku i postavi delove malih priča svakog svedoka u okvirni kontekst koji je izneo branilac. Ukoliko bi
ovaj deo uvodne reči nazvali pričom, to uopšte ne bi bilo netačno. To jednostavno znači da branilac
priča šta se dogodilo jer veruje da će događaj na taj način biti predstavljen od strane svedoka
tokom suđenja. Ne razlikuje se od bilo koje druge priče, kada osoba govori šta je videla ili čula, na
način koji je interesantan za slušaoca. Branilac koji iznosi uvodnu reč u suštini radi istu stvar. U
tom smislu, kada predstavlja uvodnu reč, za branioca može biti korisno da zamisli da priča svojim
prijateljima nešto što ga zaista zanima i da želi da ih ubedi da je to tačno i uverljivo.
Kao i drugi ljudi, sudije imaju tendenciju da veruju onima koji deluju empatično. Branilac bi zato
trebalo da se potrudi da prikaže svog klijenta i svedoke dostojnim empatije i kredibiliteta. Evo
primera:
„Već dugo vremena postoje problemi između Nikolića i Marka Živkovića. U večernjim satima 27.
jula 2013, gospodin Nikolić je otišao u radnju da kupi rođendanski poklon za svoju ženu. Kada je
gospodin Nikolić napustio svoj stan, Živković mu je prišao na ulici ispred njegove zgrade. Živković
je pretio porodici gospodina Nikolića i sve više mu se približavao. Psovao je i nastavljao da preti
gospodinu Nikoliću i njegovoj porodici. Konačno, gospodin Nikolić je gurnuo Živkovića. Živković je
tada udario gospodina Nikolića, koji se sagnuo i zatim jednostavno pokušao da se odbrani. Ipak,
sada je gospodin Nikolić ovde u sudnici optužen za napad na Živkovića.”
Pazite da ne preterate. Sudije uglavnom ne vole da branioci traže previše razumevanja za svoje
klijente. Uspešna priča treba da bude organizovana na jednostavan i logičan način. Verovatno je
najbolje da se izlaganje organizuje hronološki, jer je većina ljudi navikla da sluša priču na taj način.
Branilac može jednostavno da ispriča priču, a slušalac će moći da je razume.
Uvodna priča treba da upozori sudiju šta da očekuje na predstojećem suđenju. Davanje sudiji
pregleda svedočenja koje branilac smatra važnim, pojačaće iščekivanje i skrenuti pažnju sudije na
tu oblast tokom suđenja. Primer je sledeći:
„Tužilac će pozvati Miru Krstić. Slušajte pažljivo njeno svedočenje u kojem identifikuje mog klijenta,
gospodina Nešića, kao pljačkaša banke. Obratite pažnju koje je doba dana bilo i gde je ona stajala.”
U ovom primeru, branilac upozorava sudiju da će biti problema sa prepoznavanjem okrivljenog kao
pljačkaša banke. Takođe, obratite pažnju da u ovim primerima advokat ne naziva svog klijenta
„okrivljenim”, već po imenu. Branilac treba da humanizuje klijenta tako što će se uvek služiti
82
njegovim imenom. Ipak, zapamtite da ne preterujete s navođenjem onoga što će svedoci reći ili da
procenite da možete opozvati više iskaza svedoka druge strane nego što je to moguće. Kredibilitet
branioca je njegov najdragoceniji alat. Kada branilac u svojoj uvodnoj reči obaveštava sudiju da će
kasnije biti izneti neki dokazi, a onda to ne ostvari na suđenju, gubi kredibilitet kod sudije. Takođe,
može da očekuje da će, tokom svoje završne reči, zastupnik suprotne strane da podseti sudiju na
razliku između onoga što je obećano prilikom uvodne reči i onoga što je urađeno u toku suđenja, što
može dodatno da šteti njegovom kredibilitetu. Iz tog razloga, bolje je da se u uvodnoj reči spomene
manje dokaza.
Dobra uvodna reč je ona koja nije previše duga, ali ipak sadrži sve bitne elemente. Tipična uvodna
reč ne bi trebalo da bude duža od deset do trideset minuta. Većina ljudi, uključujući sudije,
prestane da sluša priče koje traju duže od toga. Kada planirate uvodnu reč, zamislite da pričate
svojim prijateljima. Većina priča koje ljudi pričaju svojim prijateljima ne traju duže od 30 minuta.
Ukoliko traju duže od toga, čak i onaj ko još uvek sluša, davno je prestao da bude zainteresovan,
a verovatno je i iznerviran. Međutim, u nekim slučajevima je neophodno da postoje varijacije. Na
primer, predmeti koji su veoma složeni će zahtevati dužu uvodnu reč.
Uvodne reči su izjave o datom slučaju, to nisu argumenti. Završnim rečima se potvrđuju zaključci i
stavovi zasnovani na dokazima koji su izvedeni na suđenju. Uvodna reč treba da bude ograničena
na dokaze za koje branilac misli da će biti potvrđeni od strane svedoka i dokaznih predmeta koji će
se naći u slučaju.
Nekorektno je iznositi lični stav u uvodnoj reči. U svakom delu suđenja treba izbegavati korišćenje
fraza kao što su: „Ja verujem”, „Ja mislim”, „Ja znam”, ili „Mi verujemo”. Lično uverenje branioca nije
relevantno na suđenju. Sudija će doneti odluku na osnovu dokaza i zakona, a ne na osnovu onoga
u šta branilac veruje.
Branioci mogu koristiti dokazne materijale tokom uvodne reči da bi postigli željeni cilj. To može biti
dijagram, fotografija ili mapa koja stavlja uvodnu reč u određeni kontekst. U nekim slučajevima,
korišćenje grafikona ili dijagrama je od suštinskog značaja za razjašnjavanje slučaja. Upotreba
dokaznih materijala u cilju oblikovanja stava pojačava uvodnu reč i čini je još upečatljivijom u
sećanju sudije što joj omogućava da bolje prati svedočenja tokom suđenja. Međutim, važno je
proveriti da li je vaš dokazni materijal ispravan.
Pitanje da li će branilac dobrovoljno ukazati na slabosti u njegovom slučaju predstavlja stratešku

odluku, zasnovanu na njegovom znanju, obuci i iskustvu. Potrebno je barem razmotriti ovu opciju.
Na taj način, branilac treba da odluči da li će se te slabosti razotkriti tokom suđenja, bez obzira
na njegove postupke. Ukoliko je verovatno da će se dokaz pojaviti, bez obzira da li ga je branilac
priznao ili ne, treba ozbiljno da razmotri da li da ga spomene u svojoj uvodnoj reči. Ovo braniocu
83
daje kredibilitet pred većem i omogućava mu da smanji uticaj tog nedostatka, tako što ga stavlja u
određeni kontekst. Na primer:
„Nije sporno da je gospodin Aleksandar Petrović vozio BMW i da je u gepeku automobila bilo 50
kilograma heroina. Ali ćete čuti da nema dokaza da je gospodin Aleksandar Petrović bio svestan
da se droga nalazi u gepeku.”
Nespominjanje ključne slabosti može dovesti do toga da sudija pomisli da je branilac sklon tome da
skriva pitanja ili da nije u stanju da svoj predmet sagleda u odgovarajućem kontekstu. Zbog svega
toga, sudija bi mogao da zaključi da branilac nije pouzdan.
Setite se pravila po kojem ljudi pamte ono što je rečeno prvo i poslednje. Ukoliko branilac odluči
da prizna slabe tačke u predmetu, onda bi to trebalo da učini negde u sredini svoje uvodne reči.
Početi ili završiti izlaganje slabim tačkama samo čini više verovatnim da će sudija baš to zapamtiti,
dok spominjanje nedostataka u sredini uvodne reči ukazuje da je branilac iskren, istovremeno
minimizirajući uticaj te činjenice.
Ovo je potencijalni model za izgradnju uvodne reči:
i. Uvod: teorija slučaja

ii. Upoznati strane sa slučajem
iii. Pripremiti teren za slučaj:
1. Gde se događaj desio?

2. Kada se odigrao?
3. Kratak opis scene
iv. Ispričati priču

v. Pitanje o kojem treba da odluče sudije
vi. Razlozi za donošenje odluke da optuženi nije kriv
Korišćenje ove skice će pomoći advokatu da strukturira uvodnu reč koja će efikasno preneti
činjenice i upoznati sudiju s dokazima.⁸
Na kraju, treba još jednom naglasiti da će uvodno izlaganje izostati ako je na pripremnom ročištu
1došlo do izjašnjenja stranaka i predlaganja dokaza. Iz tog razloga, ukoliko se održava pripremno
ročište, savete koji se odnose na uvodno izlaganje treba shodno primeniti u toj fazi postupka.
⁸ Delibašić V., Lochary R., op. cit., str. 35-39.
84
5. OSNOVNO (DIREKTNO) ISPITIVANJE

5.1. ISPITIVANJE SVEDOKA NA GLAVNOM PRETRESU
Ispitivanje svedoka na glavnom pretresu je regulisano na adverzijalan način, što znači da je s jedne
strane, reč o dokaznoj aktivnosti koja primarno pripada strankama, dok je s druge strane, redosled
postavljanja pitanja formalno uređen zavisno od toga koja je stranka prva predložila konkretan
dokaz.9 Na glavnom pretresu redosled ispitivanja je sledeći: 1) osnovno ispitivanje; 2) unakrsno
ispitivanje, a po odobrenju predsednika veća, i 3) dopunsko ispitivanje (član 402. stav 6. ZKP).
Osnovno ili direktno ispitivanje (član 2. stav 21. ZKP), kao i dodatno ispitivanje vrši stranka koja je
predložila dokaz, dok je unakrsno ispitivanje (član 2. stav 22. ZKP) rezervisano za suprotnu stranku.
Za dodatna pitanja, koja dopušta predsednik veća, iako to nije izričito propisano Zakonikom, važe
ista pravila kao i za osnovno ispitivanje.
Dakle, pitanja prvo postavlja ona stranka koja je predložila dokaz (član 402. stav 6. u vezi člana 2.
stav 21. i 22. ZKP). U slučaju da obe stranke predlože ispitivanje istog svedoka, smatraće se da je
dokaz predložila stranka čiji je predlog prvi zaveden u sudu (član 402. stav 3. ZKP), pa će ta stranka
prva postavljati pitanja. Ako je sud odredio ispitivanje svedoka bez predloga stranaka, pitanja prvi
postavljaju predsednik i članovi veća, potom tužilac, optuženi i njegov branilac, pa zatim veštak
ili stručni savetnik (član 402. stav 4. ZKP). Oštećeni ili njegov zakonski zastupnik i punomoćnik
imaju pravo da postave pitanja svedoku, veštaku ili stručnom savetniku nakon tužioca, uvek kada
tužilac ima pravo na ispitivanje (član 402. stav 5. ZKP).
Posle opštih pitanja, svedok iznosi sve što mu je o predmetu poznato, nakon čega mu se mogu
postavljati pitanja koja moraju biti jasna, određena i razumljiva. Ne smeju sadržati obmanu, niti
se zasnivati na pretpostavci da je svedok izjavio nešto što nije izjavio, i ne smeju predstavljati
navođenje na odgovor osim ako se radi o unakrsnom ispitivanju na glavnom pretresu (član 98.
stav 3. i 4. ZKP). Iz ovakve zakonske formulacije proističe pravo da se na glavnom pretresu,
prilikom unakrsnog ispitivanja, postavljaju sugestivna pitanja.10 Moglo bi biti sporno da li se
prilikom unakrsnog ispitivanja, pored sugestivnih, mogu koristiti i pitanja koja sadrže obmanu, ili se
zasnivaju na pretpostavci da je svedok izjavio nešto što nije izjavio. Iako bi, iz bukvalno shvaćenog
zakonskog teksta, moglo proizaći da se ispitivanom licu tokom unakrsnog ispitivanja na glavnom
pretresu mogu postavljati sve varijante zabranjenih pitanja, dakle i ona koja su obmanjujuća ili
zasnovana na pretpostavljenom iskazu, radi se samo o mogućnosti da se svedoku tada postavljaju
pitanja koja ga navode na odgovor, odnosno u kojima je u određenom obliku sadržan odgovor, a to
su sugestivna pitanja. Imajući u vidu način na koji su upotrebljeni znaci interpunkcije, jezičkim i
teleološkim tumačenjem dolazi se do zaključka da se takva pitanja ne bi mogla postavljati, odnosno
da
1 su ona zabranjena i prilikom unakrsnog ispitivanja. Ako bi se i dogodilo da se prilikom ispitivanja
⁹ Škulić M., Osnovne novine u krivičnom procesnom pravu Srbije, novi Zakonik o krivičnom postupku iz 2011. godine, Beograd, 2013, str.
154.
10
Škulić M Ilić G., Vodič za primenu novog Zakonika o krivičnom postupku, Beograd, 2013, str. 30.
85
upotrebe obmanjujuća pitanja, na takvom iskazu svedoka se ne bi mogla zasnivati sudska odluka
(član 95. stav 4. ZKP), jer je, između ostalog, zabranjena i kažnjiva svaka primena obmane prilikom
uzimanja izjave od učesnika u postupku (član 9. ZKP).
S tim u vezi, treba reći da je intencija zakonodavca bila da se na glavnom pretresu, prilikom unakrsnog
ispitivanja, dozvoli postavljanje sugestivnih pitanja, da je to dosadašnja praksa prihvatala, ali da
takva ideja nije dosledno sprovedena u samom zakonskom tekstu. Naime, član 402. stav 7. ZKP
propisuje da se prilikom ispitivanja svedoka, veštaka ili stručnog savetnika shodno primenjuje,
između ostalog, odredba člana 398. stav 3. ZKP, koja nalaže predsedniku veća da zabrani pitanje
ili odgovor na već postavljeno pitanje ako je ono nedozvoljeno. Pri tome se upućuje na odredbu
člana 86. stav 3. ZKP, koja propisuje da pitanja, između ostalog, ne smeju predstavljati navođenje
na odgovor. Ovo je istovremeno u koliziji sa odredbama člana 98. stav 3. i člana 402. stav 1. ZKP,
koje nagoveštavaju mogućnost postavljanja sugestivnih pitanja.
Svedoku (kao i veštaku i stručnom savetniku) neposredno postavljaju pitanja stranke i branilac,
predsednik veća i članovi veća, a oštećeni ili njegov zakonski zastupnik i punomoćnik, i veštak ili
stručni savetnik mogu neposredno postavljati pitanja uz odobrenje predsednika veća (član 402.
stav 2. ZKP). Ukoliko se dozvoli stručnom savetniku da neposredno postavlja pitanja prilikom
unakrsnog ispitivanja, postavlja se kao sporno pitanje da li on može postavljati sugestivna
pitanja. Imajući u vidu da je stručni savetnik lice koje raspolaže stručnim znanjem iz oblasti u kojoj
je određeno veštačenje i da ga bira stranka (član 125. stav 1. i 2. ZKP), kao i to da je dužan da
stranki koja ga je angažovala pruži pomoć (član 126. stav 3. ZKP), logično bi bilo da mu se dozvoli
postavljanje sugestivnih pitanja, jer je on i angažovan, odnosno smisao njegovog pojavljivanja
u krivičnom postupku je upravo da pomogne određenoj stranki da ostvari svoj cilj. Za razliku od
stranaka i stručnog savetnika, predsednik veća, članovi veća i veštak, u situaciji kada imaju pravo
da postavljaju pitanja, ne smeju postaviti nijedno zabranjeno pitanje, pa ni sugestivno. Ovakav
zaključak se nameće jer oni moraju biti apsolutno nepristrasni 11, a postavljanjem sugestivnih
pitanja, sugeriše se odgovor, odnosno iskaz se „fabrikuje” radi postizanja željenog cilja, a sudsko
veće i veštak, za razliku od tužioca i odbrane, ne smeju imati za cilj da se postupak završi na
određeni način.12
5.2. ELEMENTI
Suština suđenja je da prenesete na sudiju ili veće vašu teoriju slučaja. Branilac, počevši od uvodne
pa sve do završne reči, objašnjava činjenice, i to iz njegove perspektive i na način koji će dovesti
1
11
Sudija ili sudija-porotnik može biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njeg-
ovu nepristrasnost (član 37. stav 2. ZKP), što se odnosi i na veštaka (član 42. stav 1. ZKP).
12
Delibašić V., Svedočenje u krivičnom postupku, Pravni život, broj 9, Beograd, str. 752.
86
sudiju ili veće do toga da se slože s njegovom teorijom slučaja.
Uspešno osnovno (direktno) ispitivanje zahteva da branilac bude temeljno pripremljen, kao i da je
formulisao efikasnu teoriju slučaja. Na osnovu toga, branilac će odrediti šta želi da njegovi svedoci
posvedoče. To će mu omogućiti da izabere pravce ispitivanja koji omogućavaju svedoku da ispriča
priču u prilog teoriji slučaja.
Tokom osnovnog ispitivanja, potrebno je da svedok, a ne branilac, bude u centru pažnje. Branilac
mora da sprovede ispitivanje svojih svedoka tako da pažnja sudije bude usmerena na svedoka.
Dokazi potiču iz izjava svedoka pod zakletvom, a ne od branioca, tako da branilac mora da obezbedi
da veće sluša i pamti sve što njegov svedok ima da kaže. Njegov svedok će ostati upamćen i
poverovaće mu se ne zbog toga što je branilac bio sjajan, već zbog načina i sadržaja odgovora
svedoka. Iz tog razloga, potrebno je da branilac temeljno pripremi svakog svedoka za svedočenje
na suđenju.
Direktno ispitivanje svedoka podrazumeva više nego jednostavno pitanje tipa: „Molim Vas, recite
sudiji šta se desilo.” Vi kao branilac morate odlučiti koji delovi iskaza svedoka su važni, a zatim se
potruditi da vašim pitanjima to i naglasite, a da se ne zadržavate previše na manje bitnim stvarima.
Branilac bi sebe trebalo da posmatra kao pisca i osmisli kako može da prenese priču slušaocu, u
ovom slučaju sudiji ili veću, i to na najbolji način, kako bi u potpunosti razumeli šta se dogodilo.
Uspešno direktno ispitivanje ima određene aspekte koji su zajednički za sve svedoke. Prvi je:
budite jednostavni. Imajte to na umu kroz sva vaša izlaganja na suđenju. Svedok zna brojne stvari,
ali samo neke od njih su važne. Trebalo bi da fokusirate iskaz svedoka na važne stvari i izostavite
pitanja koja nisu bitna. Ako imate svedoka koji govori o svemu što zna, sudija će se dosađivati,
ili još gore, biće zbunjen u pogledu toga šta je važno. Na primer, u slučaju koji uključuje prevaru,
verovatno neće biti važno da li je jedan od ljudi imao belu ili plavu majicu, ili da li je bio sunčan
dan ili je padala kiša. Isto važi i za datume i vreme - nekad su važni, nekad nisu. Iz tog razloga,
koncentrišite se samo na one stvari koje su važne za vašu teoriju slučaja. To će takođe učiniti da
svedočenje bude manje zbunjujuće i kraće.
Sudije cene izlaganja koja su kratka i jasna. Studije su pokazale da pažnja počinje da opada otprilike
nakon 20 minuta. Kao rezultat toga, većina sudija ima istu misao najmanje jednom u toku suđenja
dok sluša svedoka ili branioca: „Samo reci suštinu.” Prilikom pripreme svedoka, vaš posao je da
izbacite nevažne informacije i fokusirate pitanja, tako da se svedoči samo o važnim pitanjima.
Kada imate više svedoka koji će svedočiti u prilog vašoj teoriji slučaja, dobra je praksa da ih pozovete
redosledom koji će hronološki predstaviti priču koju pokušavate da ispričate. To opšte pravilo treba
87
primeniti i na svakog pojedinačnog svedoka koji svedoči. Dakle, razmotrite postavljanje pitanja
svedocima tako da njihovi iskazi razviju priču hronološki. Ljudi su navikli da čuju objašnjenja
prošlih događaja koji im se predstavljaju hronološki, tako da predstavljanjem svedoka i njihovih
svedočenja na ovaj način, olakšavate veću da razume i upamti vašu teoriju slučaja. Zapamtite da
je vaš posao da poučite sudiju ili veće o vašoj teoriji slučaja.
Prilikom predstavljanja iskaza svedoka, najčešći i logičan redosled je sledeći: prvo opišite poreklo
svedoka. Drugim rečima, utemeljite razloge zbog kojih je svedočenje te osobe važno, i pokušajte da
to uradite brzo. Na primer, u slučaju pljačke banke, očevidac treba da odgovori na pitanja kojima se
utvrđuje gde se nalazio i u kom momentu je video pljačkaše. Za svedoka koji govori o tome šta je
video, verovatno je potpuno irelevantno da li je udata, ima decu i kako im ide u školi. Ako ispitujete
veštaka, trebalo bi da ga pitate o kvalifikacijama. Na primer, ako je svedok ekspert za otiske prstiju,
trebalo bi da ga pitate o obrazovanju i iskustvu u toj oblasti.
Predstavljanje svedoka zapravo počinje i pre nego što taj svedok ustane da svedoči. Ljudi formiraju
utiske o drugima na prvi pogled. Ako svedok dođe u sud u izgužvanoj garderobi, izgledajući kao da
je upravo izašao iz kreveta, neće imati isti kredibilitet kao neko ko izgleda urednije. Svedok treba da
bude adekvatno obučen za ovu ulogu. Imajte na umu da se ovo odnosi i na okrivljenog.
Svedok treba da opiše događaj, što podrazumeva svedočenje koje jasno ukazuje na to da je svedok
bio u poziciji da posmatra ono o čemu svedoči. Dodatna pitanja očevicu mogu biti: „Da li je nešto
blokiralo vaš pogled?” ili „Da li ste mogli jasno da vidite događaje?”.Svedok treba da opiše scenu
bez ulaženja u nepotrebne detalje, kao što su precizne razdaljine, vreme i sl. jer će usporiti tok
izlaganja i pažnja sudije ili veća će opasti. Neki branioci će koristiti fotografije ili drugi dokazni
materijal kako bi bolje objasnili scenu; drugi smatraju da se time kvari tok svedočenja i čuvaju ih kao
način ponavljanja iskaza svedoka pri kraju njegovog svedočenja. Svrha predstavljanja scene je da
sudija dobije jasnu sliku lokacije pre nego što se pređe na svedočenje o samoj radnji događaja. Ako
koristite fotografije, trebalo bi da svedok ima interakciju s njima. Na primer, da pokaže na fotografiji
gde se šta dešavalo dok opisuje svaki događaj, jer će predmet biti razumljiviji i zanimljiviji.
Svedok zatim treba da dođe do suštine svog svedočenja. Na sledećem primeru, zamislite da ste
već locirali svedoka kada ste ga opisali, a sada možete da nastavite na sledeći način:
P: „Rekli ste da ste bili na uglu ulica Srpskih vladara i Kralja Milana u 10:00, 14. jula, da li vam je
nešto skrenulo pažnju tog dana?”
O:„Da.”
P:„Šta vam je prvo skrenulo pažnju?”
O:„Čuo sam pucnje.”
P:„Da li ste videli odakle dolaze?”
O:„Da, dolazili su iz pravca banke.”
88
P:„Kada ste čuli pucnje, šta ste videli?”

O:„Video sam dva muškarca kako istrčavaju iz banke i mašu pištoljima kroz vazduh.”
Branilac može sudiji dočarati osećaj onoga što se dešavalo regulisanjem dinamike ispitivanja. Ovo
je deo iskaza svedoka koji branilac želi da naglasi, pa će to ostvariti tako što će postavljati pitanja
svedoku u segmentima. Ključna činjenica, da je svedok video pljačkaše banke u akciji, je možda
trajala samo nekoliko sekundi, ali će advokat želeti da kroz svedočenje razvije situaciju kao da se
odvijala u kontrolisanom usporenom ritmu. Branilac želi da sudija apsorbuje sve detalje i istakne
uzbudljiv deo slučaja. Shodno tome, branilac bi postavio pitanja koja zahtevaju od svedoka da
opiše svakog učesnika, da li je svaki imao oružje, da li je svedok zaista video nekog od njih da puca
iz oružja, na koji način su trčali, da li su otišli automobilom, u kojem pravcu je automobil otišao itd.
Drugim rečima, branilac želi da sudija u potpunosti ima uvid i oseti ono što se dogodilo.
Da bi se obezbedilo efikasno svedočenje, podsetite svakog svedoka kojeg pozivate da sluša pitanja
koja mu postavljate i odgovori samo na postavljeno pitanje. Pokušajte da koristite jednostavan
jezik. Ovo upozorenje je posebno važno kada imate slučaj pred sudijama porotnicima, želite da
razumeju vaša pitanja i odgovore svedoka. Neki branioci i svedoci misle da će, ukoliko koriste
komplikovane reči ili fraze umesto jednostavnih i direktnih izjava, impresionirati ljude. Međutim,
korišćenje složene terminologije je rizično jer može da zbuni veće i smanji uticaj svedočenja. Branilac
treba da posavetuje svedoka pre suđenja da koristi reči koje su opštepoznate. Ovo posebno važi u
slučaju ispitivanja veštaka ili policijskog službenika. Ako svedok mora da koristi tehničke termine
za opisivanje, na primer rezultate naučnih ispitivanja, potrudite se da se takvi termini objasne čim
se upotrebe, što će obezbediti da sudija ili veće razumeju značaj iskaza. Takođe, sudija ne želi da
se oseća glupo jer ne zna o čemu svedok govori.
Evo nekoliko primera kako da se pojednostavi iskaz:
Umesto da pitate: „Da li ste imali prilike da razgovarate s njim?” pitajte; „Da li ste ikada razgovarali
s njim?”
Zatim, umesto da pitate: „Koliko dugo se bavite tim poslom?” pitajte: „Koliko dugo radite kao
automehaničar?”
Upozorite svedoke da izbegavaju izjave kao što su: „Gospodin Živković, a ne optuženi, zadužio je
kreditni račun.” Umesto toga, bilo bi bolje da kažete: „Gospodin Živković, a ne optuženi, podigao je
novac sa računa.”
Ako svedok kaže nešto što nema smisla, ili koristi tehnički izraz za koji mislite da je sudiji nepoznat,
zamolite svedoka da objasni svoj odgovor. To treba uraditi na način koji neće osramotiti svedoka
ili učiniti da izgleda kao da ne zna o čemu govori, i time povrediti njegov kredibilitet. Na primer, u
89
slučaju nejasnog odgovora na neko postavljeno pitanje, može se reći: „Propustio sam Vaš odgovor.
Molim Vas, možete li da ga pojasnite?” Ili, ako je svedok upotrebio tehnički izraz: „Upotrebili ste
termin mitohondrijalni DNK. Da li možete da objasnite šta je to?” Sudija će ceniti vaš pokušaj da
razjasnite moguće nejasnoće.
Tokom osnovnog ispitivanja nisu dozvoljena kapciozna i obmanjujuća pitanja. Kapciozna su ona
pitanja koja impliciraju da je ispitivano lice nešto reklo iako ono to nije reklo. Primer za kapciozno
pitanje: „Koliko puta ste Peru Perića udarili nogama, a koliko puta rukama?”, a ispitivano lice pre
toga uopšte nije reklo da je udarilo Peru Perića. Obmanjujuća pitanja u sebi sadrže obmanu, npr. „U
sudnici se nalazi lice s kojim ste obavili razgovor kritičnom prilikom, možete li da ga prepoznate?”,
a u sudnici se to lice uopšte ne nalazi.
Sugestivna pitanja, takođe nisu dozvoljena tokom osnovnog ispitivanja svedoka. Sugestivna
pitanja mogu da budu: 1) potpuno disjunktivna - ne dopuštaju drugi odgovor osim „da” ili „ne”;
2) nepotpuno disjunktivna - ne isključuju i druge mogućnosti koje nisu obuhvaćene prethodnom
sugestijom; 3) ekspektativna (iščekujuća) pitanja - koja mogu da budu potvrdna ili odrečna;
4) odlučna pitanja; 5) kapciozna pitanja - u sebi sadrže pretpostavku da je rečeno nešto što u
stvari nije iskazano, i 6) nadovezujuća pitanja - nakon popuštanja primarnoj sugestiji nastavlja se
s pitanjima u već utvrđenom pravcu.13 Dakle, sugestivno pitanje je pitanje koje sugeriše pravilan
odgovor. Na primer, „Da li je tačno da je jedan od pljačkaša banke bio visok 180 cm?” ili „Banka iz
koje su istrčali je bila Rajfajzen banka, zar ne?” Oba ova pitanja ukazuju na to da je pravi odgovor
„Da”, pa tako predstavljaju sugestivna pitanja. Pravilan način na koji treba postaviti ta pitanja je:
„Koliko su visoki bili pljačkaši banke?” i „Kako se zvala banka iz koje ste ih videli da istrčavaju?”
Neki branioci pokušavaju da izbegnu postavljanje sugestivnih pitanja tokom direktnog ispitivanja
tako što stalno pitaju svedoka „I šta se onda dogodilo?” To pitanje je prihvatljivo ako se ne koristi
prečesto, u suprotnom, svedočenje deluje dosadno. Način da se ovo izbegne jeste da se nadovežete
na prethodni odgovor svedoka. Takođe, ovo vam daje priliku da ponovite nešto što je bilo značajno.
Koristeći primer, možete pitati „Nakon što ste pogledali na sat, videli da je 19:00 časova, i vaš
sin je ušao u stan, šta ste sledeće radili?” Prvi deo pitanja je podsetio sudiju da je vaš klijent, sin
svedoka, bio kod kuće, a ne na mestu izvršenja krivičnog dela u vreme kada se dogodilo.
Koristite dokazne materijale da sumirate činjenice. Branilac treba da razmotri upotrebu eksponata
i grafikona kada su u pitanju velike grupe brojeva ili imena, što može da bude zbunjujuće, ali i
dosadno. Slično tome, kada se opisuje scena, može biti korisno da se kroz dijagram pokaže gde se
nalaze određena mesta, što će priču svedoka učiniti razumljivijom. U našem primeru pljačke banke,
dijagram koji prikazuje ulicu u kojoj se nalazi banka, mesto gde je svedok stajao, na koji način su
pljačkaši pobegli i slično, može pomoći sudiji. Kao što je već rečeno, kada se koriste eksponati,
grafikoni i dijagrami, svedok bi trebalo da ukaže na konkretne delove i objasni svaki aspekt. Kada
se radi o velikim brojevima, na primer, u slučaju velike ekonomske prevare, mogli biste da razmislite
1
13
.Škulić M., Krivično procesno pravo, Beograd, 2009, str. 224.
90
o prikazivanju sume, kao što su ukupni iznosi depozita ili isplate sa računa. Međutim, to treba da
uradite samo ako je u skladu s vašom teorijom slučaja.
Potrudite se da pažljivo slušate odgovore. Branioci koji su previše posvećeni svojim beleškama,
često propuste odgovore koji možda zahtevaju razjašnjenje. Sledi jedan primer iz stvarnog života
- šta se može desiti kada branilac ne sluša odgovore svedoka.
P: „Koliko dece imate?”

O: „Tri.”
P: „Koliko od njih su dečaci?”
O: „Niko.”
P: „Dakle, da li imate devojčice?”
Pokušajte da održite kontakt očima sa svedocima tokom njihovog svedočenja. To će vam pomoći
da se usredsredite na odgovore. Takođe, to pokazuje sudiji da ste zainteresovani za odgovore što
će se preneti i na sudiju, a ostavlja i utisak da svedok ne ponavlja beleške koje je pripremio unapred.
Pripremite svedoke. Mnogi svedoci nikada nisu bili u sudnici, i neki od njih će biti uplašeni. Branilac
treba da objasni postupak u vezi s pojavljivanjem svedoka. Ovo podrazumeva proveru da li svedok
zna gde se nalazi sudnica, gde treba da sačeka dok ne bude pozvan da svedoči, kao i šta da
očekuje kada uđe u sudnicu. Branilac treba da objasni gde se nalazi klupa za svedoke, kada se
daje zakletva itd. Objasnite svedoku da će nakon što završite direktno ispitivanje, biti podvrgnut
unakrsnom ispitivanju. Objasnite i šta je unakrsno ispitivanje i koja potencijalna pitanja mu mogu
biti postavljena tom prilikom. Svedok treba da bude informisan da ne postoji ništa loše u tome što
se sastao sa braniocem pre suđenja, a ako se prilikom unakrsnog ispitivanja postavi pitanje da li je
takav sastanak održan, treba to i da potvrdi.
Branilac ne treba da kaže svedoku šta treba da ispriča tokom svedočenja. Umesto toga, branilac
treba da pruži informacije svedoku koje će mu omogućiti da se oseća rasterećeno i osigura tačno
svedočenje. U svakom slučaju, branilac treba da uputi svedoka da govori istinu, što je verovatno
najvažniji od svih saveta. Svedoci moraju da govore istinu, čak i ako je odgovor neprijatan.
Ukoliko svedok ne čuje pitanje ili ga ne razume, treba da traži da se ono ponovi. Ovo važi i u slučaju
kada sudija postavi pitanje. Ako svedok treba da pogađa šta je pitanje, može zaključiti pogrešno,
što može da izgleda kao da svedok izbegava da odgovori na pitanje, a u stvari ga jednostavno
nije razumeo. Ako je svedoku postavljeno pitanje oko kojeg se zastupnici raspravljaju te svedok
zaboravi pitanje, treba da traži da se to pitanje ponovi.
Recite svedoku da ne pogađa. Ako ne zna odgovor na pitanje, to treba i da kaže. Ako je svedok nešto
zaboravio, prihvatljivo je podsetiti ga na tu činjenicu. Svako zaboravi neke stvari koje je nekada
91
znao. Svedok treba da bude ljubazan i učtiv u svakom trenutku, naravno, i prema zastupniku
suprotne strane.
Treba poučiti svedoka da sluša pitanja, i odgovori samo na pitanje koje je postavljeno. Svedoci
koji pružaju opširne odgovore, i prevazilaze ono što se traži od njih, izgledaju kao da imaju svoje
mišljenje o slučaju ili kao da nisu dovoljno pametni da shvate postavljeno pitanje. Sudije će često
prestati da slušaju odgovore kojima se ne odgovara na postavljena pitanja.
Svedoci treba da budu pripremljeni na to da se tokom unakrsnog ispitivanja možda neće složiti
s tužiocem. Ako je ono što tužilac kaže netačno, svedok može to i da kaže i da iznese tačnu
informaciju. Međutim, svedok bi to trebalo da uradi ljubazno.
Svedok ne treba da pokuša da izbegne odgovor na neko pitanje. To je lako uočiti, a veće može da
pretpostavi da je pravi odgovor gori nego što stvarno jeste.
Svedoku treba da bude dozvoljeno da vidi dokument o kojem mu je postavljeno pitanje, naročito
ako će na taj način osvežiti pamćenje u vezi s njegovim sadržajem. Ne treba očekivati od svedoka
da pamti sadržaje dokumenata.
Ako se svedoku pokaže dokument koji nije video u skorije vreme ili ga nije video uopšte, trebalo
bi mu dati vremena da ga pročita i razume pre nego što odgovori na pitanja o njemu. Takođe, ako
tužilac ispituje svedoka o dokumentu, svedok ili branilac mogu slobodno da pitaju tužioca koji deo
tog dugačkog dokumenta sadrži informacije koje se odnose na njegova pitanja.
Svedok ne mora da se složi s tužiočevim, ili bilo čijim drugim, tumačenjem dokumenta. Ako se
svedok ne slaže, može reći da to nije i njegovo tumačenje i navesti ono što misli da određeno delo
znači.
Pre suđenja, branilac bi trebalo da razmotri mogućnost da, zajedno sa svedokom, prođe kroz
sve izjave koje je svedok dao, kao i da pita svedoka da li postoji neki drugi podatak koji on zna o
ovom slučaju. Branilac može pregledati sa svedokom pitanja koja će verovatno biti postavljena na
direktnom i na unakrsnom ispitivanju. Nije neobično za branioca da postavi pitanje koje svedok ne
razume. Priprema za suđenje je vreme da se takve nedoumice razjasne, kao i da se preformulišu
pitanja, tako da tokom suđenja svedok shvati koje informacije branilac želi da dobije.
Tokom pripreme za suđenje, branilac može pitati svedoka o eventualnim informacijama i

činjenicama koje mogu biti nepovoljne za svedoka ili odbranu, a koje se mogu pojaviti tokom
suđenja. Ukoliko takve informacije postoje, branilac može tokom osnovnog ispitivanja pitati
92
svedoka o njima, i dati mu priliku da ih objasni. Ako postoji nešto u prošlosti svedoka što bi moglo
ugroziti njegov kredibilitet, najbolje je da branilac to iskoristi u direktnom ispitivanju, kroz svoja
pitanja. To omogućava braniocu da postavi problem u povoljan kontekst, obično pitanjima koja
svedoku pomažu da objasni problem, i to pokazuje sudiji ili veću da je branilac iskren i da mu se
može verovati, što je percepcija koja će biti korisna tokom suđenja, a posebno u završnoj reči. Ako
se to ne uradi, može da izgleda da branilac pokušava nešto da sakrije. Međutim, kao i kod uvodne
reči, strateško je pitanje za branioca da li će spomenuti potencijalne slabosti. Mora da utvrdi da li će
tu činjenicu tužilac ili oštećeni spomenuti tokom unakrsnog ispitivanja, i da proceni rizik isticanja
nečeg štetnog za njegov predmet što suprotna strana ne zna, ili suočavanja pod njegovim uslovima
s nečim što se može pojaviti na unakrsnom ispitivanju. Primer za to sledi:
P: „Gospodine Ivanov, da li ste trčali niz Bulevar Nikole Tesle, 14. jula, oko 10:00 sati?”
O: „Da.”
P: „Zašto ste to radili?”
O: „Kasnio sam na lekarski pregled.”
Ako je moguće, eventualna slabost u iskazu svedoka trebalo bi da bude postavljena na sredini
njegovog svedočenja. Poštujući pravilo da se najbolje pamti ono što se prvo i poslednje čuje,
osigurava se da će to ostaviti manji utisak nego na početku ili kraju svedočenja.
Na kraju, pokušajte da završite direktno ispitivanje svedoka izvodeći glavni zaključak ili da
sumirate činjenice zbog kojih je svedok uopšte pozvan da svedoči. Ako je svedok optuženi (u
Sjedinjenim Američkim Državama se optuženi može ispitati u svojstvu svedoka, dok se u Srbiji
optuženi saslušava u skladu s pravilima koja važe za osnovno/direktno ispitivanje), tada poslednje
pitanje može da bude:
P: „Na kraju, gospodine Ivanov, da li ste učinili pljačku banke za koju ste optuženi?”
O: „Apsolutno ne!”
Ako je okrivljeni verodostojan, to je dobar način da se završi direktno ispitivanje.14
6. UNAKRSNO ISPITIVANJE 15
Unakrsno ispitivanje podrazumeva postavljanje pitanja svedoku (veštaku, stručnom savetniku)

nakon što je ispitan u osnovnom (direktnom) ispitivanju. U filmovima, unakrsno ispitivanje je
najdramatičniji deo suđenja. Filmovi prikazuju branioca ili tužioca kako briljantno „slamaju”
ključnog svedoka, koji priznaje da je lagao sve vreme i priznaje istinu. Ali, u stvarnosti, to se gotovo
nikada ne dešava.
1
14
Delibašić V., Lochary R., op. cit., str. 39-47.
15
Više o unakrsnom ispitivanju videti: Clark H. R., Dekle R. G., Bailey S. W., Cross-Examination Handbook, Persuasion, Strategies, and
Techniques, Wolters Kluwer Law & Business, New York, 2011; Mauet A. T., Trial techniques, Aspen Publishers, New York, 2010; Wellman
L. F., The Art of Cross-Examination, New York, 2012; Delibašić V., Unakrsno ispitivanje, Pravni život, broj 9, tom I, Futura, Beograd, 2013;
Delibašić V., Unakrsno ispitivanje - pravila i izazovi, Žurnal za kriminalistiku i pravo, broj 1, Beograd, 2014; Delibašić V., Primena unakrsnog
ispitivanja u krivično procesnom pravu Srbije, Glavni pretres i suđenje u razumnom roku, regionalna krivičnoprocesna zakonodavstva i
iskustva u primeni, Beograd, 2015.
93
Unakrsno ispitivanje sprovodi se iz dva razloga: da se dobije korisno svedočenje za vašu teoriju
slučaja, ili da se ospori kredibilitet svedoka, diskreditujući njega ili njegovu izjavu. Takođe, to je
prilika za branioca da iznese svoje tvrdnje kroz pitanja i učini da se svedok složi s njima. Kada se
svedok složi s tim tvrdnjama, efektivno unakrsno ispitivanje je skoro isto kao da je branilac sam
svedočio.
Međutim, kako bi iskoristio ovu priliku, branilac mora biti pripremljen. Treba pažljivo da pregleda
prethodni iskaz svedoka ili svaki izveštaj i da bude upoznat sa svim dokumentovanim dokazima.
Bez pripreme, advokat neće moći da ospori kredibilitet svedoka zbog ranijih nedoslednih izjava ili
drugih dokaza, kao što su evidencije poslovnih banaka ili izveštaji stručnjaka.
6.1. DA LI KORISTITI UNAKRSNO ISPITIVANJE?
Najosnovnije pitanje vezano za unakrsno ispitivanje jeste da li da uopšte unakrsno ispitujete

svedoka. Mnogi branioci unakrsno ispituju samo zato što misle da moraju, a to je pogrešno. Ne
postoji obaveza da branilac unakrsno ispituje svedoka. Nepravilno unakrsno ispitivanje može
biti štetno za odbranu, omogućavajući svedoku optužbe da objasni ili razjasni prethodne izjave.
Ako obavestite sudiju da nećete unakrsno ispitati nekog svedoka, to može biti signal sudiji da taj
svedok nije bio važan, čime možete više oštetiti verodostojnost svedoka nego bilo kojim unakrsnim
ispitivanjem. Pre angažovanja u unakrsnom ispitivanju, svaki branilac bi trebalo sebi da postavi
sledeća pitanja:
(1) Da li je svedok oštetio moj predmet?

Nemaju svi svedoci jednaku važnost. Neki svedoci mogu jednostavno da budu pozvani da bi se
utvrdio neki tehnički element ili potvrdila autentičnost dokumenta. Drugi mogu ponuditi dokaze
koji ne ugrožavaju teoriju slučaja. Na primer, u slučaju u vezi sa drogom, ako je vaša teorija slučaja
- iako je droga bila u automobilu okrivljenog, on nije znao za nju te stoga nije kriv - verovatno
ne postoji svrha u unakrsnom ispitivanju laboranta koji je testirao materiju na prisustvo ilegalnih
supstanci, jer ne osporavate da je bilo droge u autu. Osim ako svedok nije štetan po vašu teoriju
slučaja, obično nema razloga da ga unakrsno ispitujete.
(2) Da li je svedočenje bilo uverljivo?
Neki svedoci tužilaštva neće biti uverljivi, npr. svedok koji svedoči da je preskočio tri metra visoku
ogradu da bi pobegao od pljačkaša. U nekim drugim prilikama, iskaz svedoka će biti osporen od
strane drugih svedoka koji su verodostojniji. U ovim situacijama, svedok može imati tako malo
kredibiliteta da bi postavljanje pitanja u unakrsnom ispitivanju bilo od male koristi. U slučaju da
ipak postavljate pitanja u unakrsnom ispitivanju, ona mogu ponuditi svedoku priliku da ispravi svoj
iskaz. Na primer, ako bi branilac pitao da li je ograda zaista bila visoka tri metra, svedok bi mogao da
94
shvati da je to zvučalo smešno, možda ispravi svoj iskaz, kaže da se pogrešno izrazio i da je ograda
u stvari bila samo metar i po visoka. Drugim rečima, ako vam iskaz svedoka nakon direktnog
ispitivanja pomaže, ili vam bar ne šteti, razmislite da uopšte ne postavljate pitanja unakrsnim
ispitivanjem. Zatim možete da naglasite, tokom završne reči, koliko je taj svedok bio neuverljiv.
(3) Da li je svedok rekao manje od očekivanog tokom direktnog ispitivanja?

Ponekad zbog nemarne pripreme ili greške svedoka koju tužilac nije primetio, svedok izostavi
važan deo svedočenja. Ako zastupnik suprotne strane pogreši ili izostavi važan materijal, možda
bi najbolje bilo ništa ne pitati svedoka u unakrsnom ispitivanju, jer će se na taj način svedoku
omogućiti prilika da svedoči o ovim pitanjima.
6.2. OSNOVI UNAKRSNOG ISPITIVANJA
Većina svedoka koju unakrsno ispitujete je već svedočila u direktnom ispitivanju i ponudila dokaze
koji štete vašem predmetu. Dakle, većina njih su, u izvesnom smislu, vaši protivnici. Kako možete
da izvučete povoljan iskaz od protivničkog („neprijateljskog”) svedoka u vašem slučaju?
Slede smernice koje možete upotrebiti da vam pomognu da izvučete koristan iskaz, čak i od svedoka
protivne strane. Međutim, kao i kod drugih sugestija ili pravila u ovom priručniku, ne treba ih slepo
slediti. Svaki slučaj je različit i mogu postojati dobri razlozi da zaobiđete ove smernice, u zavisnosti
od okolnosti konkretnog slučaja. Kada razmotrite ove smernice, ne zaboravite da postavite realna
očekivanja u vezi s rezultatima vašeg unakrsnog ispitivanja. Ako je rezultat unakrsnog ispitivanja
jedan poen u prilog vašoj teoriji slučaja, sproveli ste uspešno unakrsno ispitivanje. Dva je izvanredan
rezultat. Retko se dobijaju tri ili više poena.
(1) Budite kratki

Duga unakrsna ispitivanja su retko uspešna. Zbog ograničenosti ljudske pažnje, unakrsnim
ispitivanjem koje traje duže od 30 minuta rizikujete da sudiji ili veću opadne pažnja. Osim toga,
svako pitanje koje postavite je rizik da će svedok reći nešto što može oštetiti vaš predmet. Što više
pitanja postavljate, veći je rizik. Zapamtite da ne morate postavljati pitanja ako svedok nije oštetio
vaš predmet i nemate šta da dobijete unakrsnim ispitivanjem.
(2) Koristite kratka pitanja i jasne reči
Pitanja za unakrsno ispitivanje treba da budu pripremljena tako da iskaz svedoka pokreću korak
po korak, kao što se pokreću pojedinačne slike na filmu, što će omogućiti da se svedočenje razvije
jasno i logično. Da biste to uradili, postavljajte kratka pitanja. Koristite obične reči kako biste
obeshrabrili svedoka da vam protivreči. Evo primera:
P: „Otišli ste na posao 26. aprila 2013, tačno?”
O: „Tačno.”
95
P: „To je bio petak, zar ne?”

O: „Da, bio je petak.”
P: „Napustili ste kuću oko 9:00 časova?”
O: „Da.”
P: „Zatim ste otišli na posao?”
O: „Da.”
P: „Stigli ste na posao oko 9:15 časova?”
O: „Da.”
P: „Kada ste stigli u Vašu prodavnicu otključali ste vrata, zar ne?”
O: „Tačno.”
P: „Onda ste ušli i zaključali vrata?”
O: „Da.”
P:„Onda ste ručno prebrojali novac?”
O: „Da.”
P: „Onda ste napunili police?”
O: „Da.”
P: „Onda ste otključali vrata, zar ne?”
O: „Da.”
Postavljanje kratkih pitanja će obezbediti kratke odgovore i navići svedoka da se slaže s vama. Ovo
će zauzvrat omogućiti da se priča koju želite da ispriča odvija logično i bez prekida. Dugačka pitanja
će navesti neprijateljski nastrojene svedoke protivne strane da zatraže razjašnjenja i cepidlače,
što će dovesti do gubitka kontrole nad svedokom i nad pričom.Na primer:
P: „Stigli ste na posao u 9:15 časova, a zatim ste otključali vrata i brojali novac, zar ne?”
O: „Ne.”
U ovom primeru nije jasno s kojom tvrdnjom se svedok ne slaže - da li da je stigao u 9:15, odnosno
da je tada otključao vrata, ili da je izbrojao novac. Advokat će u ovom primeru biti primoran da
preformuliše pitanje. Dakle, svedok je stekao kontrolu nad advokatom i prekinuo tok ispitivanja.
(3) Koristite sugestivna pitanja

Ovo je jedan od najefikasnijih alata za tok unakrsnog ispitivanja. Korišćenje sugestivnih pitanja
može naterati čak i svedoke protivne strane da se slože s vama. Sugestivna pitanja su pitanja koja
navode na odgovor. Obično, ali ne uvek, zahtevaju da svedok odgovori sa „Da” ili „Ne”. Sugestivna
pitanja vam daju kontrolu nad odgovorima, primoravajući svedoka da se složi sa zaključkom koji
pokušavate da izvedete. Na primer, kada pokušavate da pokažete da identifikacija od strane
očevica ne može biti pouzdana, ispitivanje može da teče na sledeći način:
P: „Da li je tačno da ste u noći 14. jula 2011. otišli u Beograd Cafe?”
96
O: „Da.”
P: „I dok ste tamo bili, popili ste 5 čaša votke, zar to nije istina?”
O: „Četiri ili pet.”
P: „Ostali ste u Beograd Cafe-u oko 45 minuta?”
O: „Tako nešto, mislim da je možda bilo malo duže.”
P: „Nakon što ste otišli, hodali ste Bulevarom kralja Aleksandra?”
O: „Da.”
P: „Tokom šetnje, videli ste da pljačkaju banku?”
O: „Da, dok sam prolazio.”
P: „Banka je oko dva minuta hoda od Beograd Cafe-a, zar ne?”
O: „Pretpostavljam da je tako.”
P: „Vi tvrdite da ste videli gospodina Ivanova kako tada istrčava iz banke?”
O: „Da.”
U ovom primeru, primena sugestivnih pitanja dovodi to toga da činjenice potiču od advokata i
svedok se više ili manje slaže s tim činjenicama. Kako je navedeno, to je skoro isto kao da advokat
svedoči u predmetu. Upotreba kratkih, jasnih, sugestivnih pitanja takođe sužava pažnju sudije
na teoriju koju advokat postavlja - u ovom slučaju da je očevidac bio previše pijan da bi izvršio
pouzdanu identifikaciju.
Obratite pažnju da advokat u ovom primeru nije pitao: „Bili ste previše pijani da pouzdano vidite
pljačku i zapamtite šta ste videli, zar ne?” Da je advokat postavio pitanje na taj način, svedok se
verovatno ne bi složio i ponudio bi suprotno objašnjenje ili pojašnjenje.
Ne postavljajte pitanja u unakrsnom ispitivanju koja zahtevaju od svedoka da objašnjava. Po

pravilu, tokom unakrsnog ispitivanja ne koriste se pitanja koja počinju sa „Ko”, „Šta”, „Gde”, „Kada”,
„Zašto” i „Kako”. Ako postavljate ovakva pitanja, predajete kontrolu nad formom i sadržajem
odgovora svedoku protivne strane i dozvoljavate mu da objašnjava. Dozvoliti svedoku protivne
strane da objasni svoje svedočenje skoro nikada neće pomoći.
(4) Ne treba da budete iznenađeni odgovorom na vaša pitanja

Kada postavite pitanje u unakrsnom ispitivanju, treba da znate kakav će biti odgovor. Treba da
se pripremite i postavljate samo pitanja za koja znate da će dati odgovore koji će podržati vašu
teoriju slučaja ili osporiti kredibilitet svedoka. Čitanjem policijskih izveštaja i vođenjem sopstvene
pretpretresne istrage, saznaćete šta je svedok ranije rekao. To će vam omogućiti da predvidite
odgovore svedoka na vaša pitanja i donesete svesnu odluku o tome da li ćete uopšte postavljati
pitanja. Takođe, moći ćete da diskreditujete svedoka, ukoliko tokom unakrsnog ispitivanja pruži
drugačiji odgovor nego što je dao policiji.
97
(5) Slušajte odgovore

Kao i tokom osnovnog ispitivanja, branioci koji ne slušaju svedoka rizikuju da deluju smešno ili
nepažljivo. Propuštaju prilike, na primer, da ospore kredibilitet svedoka koji je upravo dao odgovor
koji nije u skladu s prethodnom izjavom koju je dao. U redu je da koristite beleške tokom unakrsnog
ispitivanja i da razmislite o tome koje će biti vaše sledeće pitanje. Ali, morate da se fokusirate
i na odgovore na vaša pitanja. Jedan od načina da to uradite je da održavate kontakt očima sa
svedokom, a ne da samo gledate u beleške.
(6) Postavljajte pitanja koja svedok ne može da porekne

Postavljanje pitanja kojima se svedok primorava da se složi s vama je jedan od najboljih načina
da se kontroliše ishod unakrsnog ispitivanja. Da biste to uradili, proverite da li vaša pitanja imaju
smisla i da li su podržana svedočenjem koje je svedok upravo dao u direktnom ispitivanju. Pitanja
mogu da se zasnivaju i na prethodnoj izjavi svedoka datoj policiji ili drugima. Naveden je primer
kako da koristite takva pitanja da diskreditujete svedoka koji je oštetio vaš slučaj tokom direktnog
ispitivanja konstatujući propuste koje je napravio u policiji.
P: „Razgovarali ste sa policijom nakon ovog incidenta, zar ne?”

O: „Da.”
P: „Odgovorili ste na njihova pitanja, zar ne?”
O: „Tačno.”
P: „Bili ste potpuno iskreni prema njima?”
O: „Da.”
P: „Rekli ste im sve važne činjenice?”
O: „Da.”
P: „Ali ipak ste propustili da im kažete da ste pili neposredno pre nego što tvrdite da ste bili svedok
pljačke, zar ne?”
Ova pitanja čine da svedok izgleda loše, bez obzira kakav odgovor da. Na primer, ako porekne da je
bio potpuno iskren sa policijom, izgledaće kao lažov. Dakle, ako ne želi da pred sudijom izgleda kao
lažov, on će morati da odgovori „Da” na ovo pitanje. Takav svedok može da odgovori na poslednje
pitanje navodeći da je u stvari rekao policiji da je pio, ali da policija to nije upisala u svoj izveštaj.
To je još uvek dobar odgovor za branioca, jer može da dovede u pitanje kredibilitet i sposobnost
policije zbog propusta da navede tako važnu činjenicu u svom izveštaju. Bez obzira na reakciju
svedoka, rezultat će biti dobar za branioca.
Kao što je već pomenuto, diskvalifikovati svedoka znači dovesti u pitanje njegov kredibilitet.
Efikasno diskvalifikovanje svedoka protivne strane može biti pogubno za slučaj tužilaštva. Ali,
pre nego što diskvalifikuje svedoka, branilac treba da postavi pitanja koja izazivaju svedočenje
98
pogodno za njegovu teoriju slučaja. Imajući u vidu poslednji primer, advokat treba prvo da postavi
pitanja koja obezbeđuju izjavu svedoka da je popio 4-5 čašica votke. Tek nakon što branilac
obezbedi to priznanje od svedoka, treba da postavi pitanja koja se odnose na to da li je svedok od
policije pokušao da sakrije činjenicu da je pio. Razlog za to je očigledan: svedok, koji verovatno ne
želi da sarađuje s vama od početka, verovatno će biti još manje kooperativan nakon što implicirate
da je hteo nešto da sakrije.
(7) Ne ponavljajte pitanja koja su već postavljena svedoku tokom osnovnog ispitivanja
Mnogi branioci dovode svedoka u situaciju da ponovi iskaz koji je dao u osnovnom ispitivanju, s
idejom da će se svedočenje nekako raspasti ako se ponavlja. To se gotovo nikada ne dešava. Ako
je svedočenje bilo loše za teoriju slučaja tokom osnovnog ispitivanja, ponavljanje može biti samo
još gore.
(8) Prepoznajte kada treba da se zaustavite

Bez obzira koliko je dobro razmotreno i vešto formulisano, svako pitanje u unakrsnom ispitivanju
postavljeno svedoku protivne strane nosi sa sobom rizik da će odgovor dodatno oštetiti vaš
predmet. Ako ograničite broj pitanja koja postavljate, ograničavate i taj rizik.
Svako pitanje koje se postavlja treba na neki način da podrži vašu teoriju slučaja. Ako iskaz svedoka
nije uopšte oštetio vašu teoriju slučaja, ne postavljajte pitanja o tome. Ne zaboravite da skoro sva
unakrsna ispitivanja mogu doneti samo jedan ili dva boda vašoj teoriji slučaja. Ne pokušavajte da
osvojite slučaj jednim unakrsnim ispitivanjem, jer to obično dovodi do svedoka koji daju odgovore
koji štete vašem predmetu. Zacrtajte svoj cilj pre nego što počnete s unakrsnim ispitivanjem i
prestanite sa ispitivanjem onda kada taj cilj ostvarite.
(9) Sačuvajte argument za završnu reč

Većina advokata koji su radili unakrsna ispitivanja napravila je grešku ulaženjem u raspravu
sa svedokom. Izbegavajte to. Gubite kontrolu nad svedocima kada raspravljate s njima i gubite
mogućnost da potvrde vaše izjave. Još gore, raspravljanje sa svedokom narušava vaš kredibilitet
pred većem, što vas postavlja na isti nivo sa svedokom. Nećete izgledati bolje, naprotiv, izgledaćete
kao da ste izgubili kontrolu nad situacijom. Izbegavajte da postavljate pitanja koja pokušavaju
da primoraju svedoka da se složi s vašom teorijom slučaja, jer ih, na taj način, pozivate da se
raspravljaju s vama. Evo primera:
P: „Da li je tačno da ste pili u noći 14. jula 2011?”
O: „Da.”
P: „A da li je tačno da ste se napili?”
O: „Ne, nisam bio pijan.”
P: „Kako možete reći da niste bili pijani kada ste ranije rekli da ste popili 4-5 pića za 45 minuta?”
O: „Imam puno prakse.” (Svedok se smeši sudiji, koji se smeje.) „Osim toga, ja sam jeo. I to su bila
mala pića.”
99
P: „Ali, 4-5 pića bi uticalo na vašu sposobnost da precizno sagledate događaje, zar ne?”
O: „Ne, uopšte, mislio sam i video jasno te noći.
U ovoj verbalnoj razmeni, svedok je bolji od branioca. Branilac, osim što ignoriše neke od navedenih
smernica, pokušava i da navede svedoka da pristane na jedan od argumenata u prilog njegovoj
teoriji slučaja - da optuženi nije opljačkao banku i da je svedok pogrešio kada je rekao da je video
optuženog. Zaključci koje advokat traži treba da se čuvaju za završnu reč. U ovom primeru, branilac
verovatno nikada neće uspeti da dobije saglasnost od svedoka da je bio pijan. Dakle, branilac treba
jednostavno da utvrdi u unakrsnom ispitivanju da je svedok popio 4-5 pića u roku od 45 minuta,
neposredno pre pljačke. Tokom završne reči, branilac može raspravljati da je svedok bio previše
pijan da bi pravilno sagledao situaciju.
(10) Tehnike za teške svedoke

Ako svedok odbija da odgovori na pitanje ili želi da se raspravlja, možete ga pitati da li je razumeo
pitanje. Ponovite pitanje. Ako svedok i dalje nije odgovorio na pitanje, ili insistira na raspravi,
pustite ga da završi. Potom ga pitajte da li ima još nešto da doda. Još jednom postavite pitanje.
Ako svedok i dalje želi da se raspravlja, branilac može pitati: „Koji deo mog pitanja ne razumete?”
Konačno, možete tražiti od sudije da naredi svedoku da odgovori na pitanje. Zapamtite da ukoliko
je svedok suviše agresivan, sudija ili veće će to i primetiti, i verovatno će zaključiti da svedok nije
verodostojan, što posebno važi ako ste strpljivo pokušavali da ga navedete da odgovori na vaše
pitanje.
6.3. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA O UNAKRSNOM ISPITIVANJU
Kao i u svim drugim oblastima suđenja, od uvodne do završne reči, pokušajte da započnete i
završite unakrsno ispitivanje važnim stvarima. Ljudi najbolje pamte prvu i poslednju stvar koje su
se desile.
Svedoci će, kao i većina ljudi, verovatno razmišljati hronološki. Takođe, oni će uglavnom očekivati
od vas da ih pitate o događajima prema hronološkom redosledu, tako da možete pitati svedoka
protivne strane da poveže događaje van hronološkog redosleda. Ako ne počnete unakrsno
ispitivanje na početku priče, možete iznenaditi svedoka i time ga razoružati. Takođe, ova tehnika
čini verovatnim da svedok protivne strane neće biti u stanju da predvidi vaša pitanja, a možda neće
biti svestan da ste već uspostavili određeni zaključak. Međutim, ne bi trebalo da previše menjate
redosled jer to može da zbuni i sudije.
Možda ćete želeti da neke svedoke „napadnete” na samom početku i tako ih izbacite iz ravnoteže.
Ali, uglavnom je najbolje da stvorite osećaj lažne sigurnosti, tako što ćete početi ispitivanje s
nekoliko lakih pitanja, a možete se čak i nasmešiti kada postavljate pitanje. Svedok će se opustiti i
100
biti nespreman. Tada se možete suočiti s njim.
Prilikom planiranja unakrsnog ispitivanja, uvek pokušajte da proverite sposobnost svedoka da vidi,
čuje, miriše ili koristi bilo koja druga čula na kojima se zasniva njegovo svedočenje. Da li svedok pije
ili se drogira? Ako je tako, to može uticati na njegovu sposobnost da vidi i zapamti. Koliko je daleko
svedok bio od mesta izvršenja radnje? Da li je bio mrak, a oblast nije bila dobro osvetljena?
Kada diskvalifikujete svedoka zbog neusklađenosti sa prethodnom izjavom, prvo treba da dobijete
od svedoka potvrdu svog iskaza, a zatim ga suočite sa prethodnom izjavom koja je u suprotnosti
s tim svedočenjem. Možda se ne može tačno setiti kad je dao prethodnu nedoslednu izjavu, ali
branilac bi trebalo da bude u stanju da ga navede da prizna da je dao prethodni iskaz. Pročitajte mu
prethodnu nedoslednu izjavu. Obratite pažnju, u primeru koji sledi, kako branilac uspeva da navede
svedoka da potvrdi svoje svedočenje dato tokom osnovnog ispitivanja, podseća ga na prethodni
iskaz, a zatim pravi zamku.
P: „U svom svedočenju tokom osnovnog ispitivanja rekli ste da ste bili udaljeni 5 metara od mog
klijenta tokom ubadanja, zar ne?”
O: „Da.”
P: „To svedočenje je bilo tačno?”
O: „Naravno.”
P: „I zato što ste bili tako blizu, zato ste tako sigurni u svoju identifikaciju, zar ne?”
O: „Da.”
P: „Da li je tačno da ste na dan pljačke imali razgovor sa policijskom službenicom Perićevom?”
O: „Ne sećam se imena, ali da, razgovarao sam sa ženom policajcem.”
P: „I to je bilo ubrzo nakon pljačke?”
O: „Da.”
P: „Ja ću Vam pokazati izjavu svedoka koju je uzela službenica Perićeva, to je Vaše ime na vrhu
izveštaja, zar ne?”
O: „Da.”
P: „I to je Vaš potpis na dnu?”
O: „Da.”
P: „Molim Vas da naglas pročitate deo izjave koji je istaknut žutom bojom.”
O: „Stajao sam na udaljenosti oko 15 metara od mesta gde je čovek izboden.”
P: „Nemam više pitanja.”
U ovom trenutku, branilac bi verovatno trebalo da prestane sa ispitivanjem, da promeni temu

ispitivanja, ili završi unakrsno ispitivanje ovog svedoka. Branilac je izneo svoj zaključak i u završnoj
reči može da tvrdi da je ovaj svedok nepouzdan. Branilac takođe može tvrditi da je izjava svedoka
koju je dao posle događaja mnogo pouzdanija, jer mu je pamćenje bilo bolje odmah nakon događaja.
101
Kada je svedok zaključio sporazum sa tužiocem u cilju smanjenja kazne u zamenu za saradnju s
tužiocem (sporazum o priznanju krivičnog dela, o svedočenju okrivljenog ili osuđenog), branilac to
treba da istakne tokom unakrsnog ispitivanja. On može tvrditi u završnoj reči da svedok nije bio u
potpunosti iskren, jer je morao da svedoči ono što je tužilac želeo, a ne da govori istinu, da bi dobio
povoljan sporazum o priznanju krivičnog dela. Sledi primer:
P: „Gospodine Daniloviću, mogli ste da budete osuđeni za oružanu pljačku pre 2 meseca, zar ne?”
O: „Da.”
P: „I, kao rezultat toga, mogli ste da budete osuđeni na 5 godina zatvora?”
O: „Da.”
P: „5 godina je dug period, zar ne?”
O: „Nije toliko dugo.”
P: „Dovoljno dugo da biste napravili sporazum po kome je to vreme smanjeno na 3 godine, zar ne?”
O: „Dogovorio sam se.”
P: „U sklopu tog sporazuma, pristali ste da danas pred sudom kažete da je moj klijent, gospodin
Lazarevski bio švercer droge, zar ne?”
O: „Moj sporazum podrazumeva da ću reći istinu o tome što znam o gospodinu Lazarevskom.”
P: „I zbog vašeg današnjeg svedočenja dobićete 2 godine manje u zatvoru, zar ne?”
O: „Da.”
Kako i kada unakrsno ispitati svedoka je veština koja zahteva vreme i praksu da se razvije. Takođe
je potrebna priprema. Svi branioci su pravili greške tokom unakrsnog ispitivanja. Ali, prateći ova
uputstva, možete da minimizirate rizike i povećate šanse za jačanje vaše teorije slučaja.16
6.4. REMETILAČKI FAKTORI PRILIKOM UNAKRSNOG ISPITIVANJA
Imajući u vidu smisao unakrsnog ispitivanja, cilj koji se želi postići njegovim uvođenjem u krivični
postupak, pravila koja treba primenjivati radi njegovog efikasnog izvođenja, kao i način na koji se u
praksi takvo ispitivanje sprovodi, odnosno rezultate koji se dobijaju, potpuno je jasno da se unakrsno
ispitivanje mora zabeležiti tonskim snimanjem, nakon čega bi se taj snimak transkribovao, a zatim
transkript pridružio spisima, kako bi predstavljao sastavni deo zapisnika o glavnom pretresu.
Bez tonskog snimanja, unakrsno ispitivanje je gotovo besmisleno. Zbog toga je dobro što zakonik
propisuje da će se ispitivanje svedoka i veštaka u postupku za krivična dela za koja je posebnim
zakonom određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti obavezno tonski snimiti, a da
će se prepis snimka sačiniti u roku od 72 sata, i da će predstavljati sastavni deo zapisnika vođenog
na glavnom pretresu. 17
Međutim, za krivična dela za koja nije određeno da postupa javno tužilaštvo posebne nadležnosti,
o glavnom pretresu, a samim tim i unakrsnom ispitivanju, vodi se zapisnik u koji se, u bitnom,
unosi sadržaj rada i ceo tok glavnog pretresa (član 238. stav 1), tako što predsednik veća diktira
1
16
17
Delibašić V., Unakrsno ispitivanje - pravila i izazovi, Žurnal za kriminalistiku i pravo, broj 1, Beograd, 2014, str. 80.
102
u zapisnik ono što smatra bitnim za konkretan postupak. Ovo je osnovni i u praksi najčešći način
vođenja zapisnika o glavnom pretresu, koji u značajnoj meri obesmišljava unakrsno ispitivanje.
U praksi će, po pravilu, biti velikih problema prilikom diktiranja zapisnika, jer uspešno unakrsno
ispitivanje podrazumeva da je priču izgovorio ispitivač, dok je ispitivano lice to samo potvrdilo,
pa će predsedniku veća biti vrlo teško da verodostojno unese u zapisnik smisao izgovorenog u
toku unakrsnog ispitivanja. Ukoliko bi se sudija odlučio da doslovno unosi pitanje (što bi jedino
bilo ispravno), to bi u velikoj meri usporilo ispitivanje, s jedne strane, a vreme koje bi se gubilo na
unošenje svakog pitanja u zapisnik, s druge strane, omogućilo bi ispitivanom da shvati smisao
unakrsnih pitanja, odnosno ideju ispitivača, i da u skladu sa statusom „neprijateljskog” svedoka,
spreči uspeh kojem se teži prilikom unakrsnog ispitivanja. Ukoliko bi se u zapisnik naknadno
unosila sadržina unakrsnog ispitivanja, gotovo je izvesno da bi došlo do konstantne polemike
između ispitivača i sudije koji diktira zapisnik (što potvrđuje dosadašnja sudska praksa), o tome
kako je tačno glasilo pitanje i koji je odgovor dat, što bi za posledicu, svakako, imalo to da ispitivani
pojašnjava šta je rekao, i da na taj način neutrališe uspeh koji je ispitivač prvobitno postigao. 18
Problemi na koje se nailazi ukoliko se zapisnik o unakrsnom ispitivanju vodi na uobičajeni način,
višestruko se uvećavaju u dvojezičnim sredinama, gde je pored srpskog, u službenoj upotrebi još
neki jezik, pa se iz tog razloga unakrsno ispitivanje odvija posredstvom tumača. Ista je situacija i
ukoliko se u postupku pojavi učesnik postupka koji ne govori srpski jezik, pa se iz tog razloga tokom
suđenja angažuje tumač za jezik koji taj učesnik postupka razume. Tada su, tokom unakrsnog
ispitivanja, greške koje se prave prilikom prevođenja, a zatim unošenja u zapisnik bitne sadržine
izgovorenog, gotovo neizbežne, što sve obesmišljava unakrsno ispitivanje. 19
Pored toga što precizno određuje redosled po kojem učesnici postupka mogu postavljati pitanja
prilikom saslušanja optuženog, odnosno ispitivanja svedoka, veštaka i stručnog savetnika, zakonik
ostavlja mogućnost da predsednik veća uvek postavi pitanje koje doprinosi potpunijem ili jasnijem
odgovoru na pitanje postavljeno od strane drugih učesnika u postupku. Ovakva mogućnost, koja
se u praksi redovno koristi, predstavlja ozbiljan remetilački faktor prilikom unakrsnog ispitivanja.
Korišćenjem ovog prava predsednik veća će, po pravilu, upropastiti, odnosno obesmisliti unakrsno
ispitivanje. Do toga će doći jer predsednik veća, prilikom postavljanja pitanja usred unakrsnog
ispitivanja, ne zna ideju vodilju, strategiju i cilj koji želi postići ispitivač, pa će nepridržavanjem
pravila neophodnih za uspešno unakrsno ispitivanje u tolikoj meri ometati ispitivača da unakrsno
ispitivanje gubi svaki smisao. 20
Naime, da bi ispitivač poentirao u unakrsnom ispitivanju, potrebno je da pre kritičnog pitanja

„pripremi teren”, tako što će postaviti nekoliko uvodnih - pripremnih pitanja. Pri tome, najbolja
su ona pitanja za koja ispitivano lice uopšte i ne zna zašto se postavljaju, jer se time sprečava da
1
18
Ibid.
19
Ibid.Rešenje problema s vođenjem zapisnika jeste da se uvede obavezno tonsko snimanje, ako ne celog glavnog pretresa, onda makar onog dela u
kojem se odvija unakrsno ispitivanje. Do donošenja zakona kojim bi se ovako uredio način vođenja zapisnika o unakrsnom ispitivanju, problem se može
ublažiti tako što bi se koristila mogućnost koju dozvoljava Zakonik (član 238. stav 2. i 3), a to je da se unakrsno ispitivanje beleži stenografski, odnosno
da predsednik veća odobri da se deo glavnog pretresa na kome se obavlja unakrsno ispitivanje tonski snimi.
20
Ibid., str. 81
103
daje odgovore u korist suprotne strane. U takvoj situaciji, ako predsednik veća, u cilju potpunijeg
i jasnijeg odgovora prekine ispitivača, i postavi kritično pitanje pre vremena, odnosno bez
adekvatnog uvoda, unakrsno ispitivanje je osuđeno na neuspeh. Isti je problem i sa postavljanjem
tzv. otvorenih pitanja, kojima nije mesto u unakrsnom ispitivanju. Tako se može dogoditi da ispitivač
svoj posao radi kvalitetno, i sugestivnim pitanjima u potpunosti kontroliše ispitivano lice, ali da mu
onda predsednik veća sve to upropasti, tako što će, opet u cilju potpunijeg odgovora, postaviti
otvoreno pitanje, koje će omogućiti ispitivanom licu da ispriča upravo ono što odgovara suprotnoj
strani a ne ispitivaču. 21
Takođe, kod unakrsnog ispitivanja, veoma je važno da ispitivač stane sa postavljanjem pitanja na
vreme, odnosno da ne postavi tzv. višak pitanje. Ako je svedok diskreditovan ili je učinio ustupak
ispitivaču, to je trenutak kada se treba zaustaviti sa pitanjima na tu temu, i otvoriti novi set pitanja
o drugoj temi, ili potpuno prekinuti unakrsno ispitivanje. Višak pitanje u toj situaciji može omogućiti
svedoku da objasni i neutrališe korist koju je do tog momenta ispitivač ostvario, ili čak da povuče
izjavu koju je upravo dao. 22
Ukoliko se ispitivač pridržava ovog važnog pravila, sasvim je realno da to neće učiniti predsednik
veća, i da će upravo on postaviti višak pitanje, a sve u cilju dobijanja potpunijeg odgovora, što
uopšte nije interes ispitivača, čime se obesmišljava unakrsno ispitivanje. Na kraju, i pravilo koje
glasi da argument treba sačuvati za završnu reč, a ne iznositi ga u formi pitanja prilikom unakrsnog
ispitivanja, čak i u situaciji da ga ispitivač poštuje, biće prekršeno od strane predsednika veća. 23
Sve u svemu, jedan od najozbiljnijih remetilačkih faktora prilikom unakrsnog ispitivanja jeste
mogućnost predsednika veća da u svakom trenutku postavi pitanje ispitivanom licu. S obzirom
na to da je unakrsno ispitivanje ozbiljna intelektualna borba, koja podrazumeva veliku, ozbiljnu
i temeljnu pripremu, kao i dobru taktiku, odnosno strategiju, uz poštovanje svih pravila koja su
ustanovili nauka i sudska praksa, neprihvatljivo je da se usred unakrsnog ispitivanja meša bilo ko,
pa i predsednik veća, i da na taj način remeti tok ispitivanja, odnosno iskaz usmeri u nekom drugom
smeru. Zato bi bilo sasvim prihvatljivo, imajući u vidu koncept Zakonika o krivičnom postupku iz
2011, kao i cilj i smisao unakrsnog ispitivanja, oduzeti pravo predsedniku veća, ako ne i za vreme
osnovnog, a onda bar za vreme unakrsnog ispitivanja, da postavlja bilo kakvo pitanje. 24
Moguće je da se u praksi pojavi situacija u kojoj jedna strana želi da ispita svedoka ili veštaka koji
joj nije naklonjen, a da suprotna strana uopšte nije predložila ispitivanje takvog lica. U tom slučaju,
iako je reč o „neprijateljskom svedoku”, ukoliko ga predloži, strana kojoj je stalo do tog ispitivanja
moraće takvo lice da ispituje u osnovnom ispitivanju, što u načelu nije dobro, odnosno male su
šanse da će se takvim ispitivanjem postići značajniji uspeh. Kao primer može da posluži situacija
u kojoj se osnovano pretpostavlja da je policajac prilikom postupanja iznuđivao određeni iskaz,
21
Ibid.
22
Clark H. R., Dekle R. G., Bailey S. W., Cross-Examination Handbook, Persuasion, Strategies, and Techniques, New York, 2011, str. 210.
23
Delibašić V., op. cit., str. 81.
24
Ibid., str. 82.
104
odnosno da je npr. tukao ili ucenjivao okrivljenog. U toj situaciji, malo je verovatno da će tužilac
predložiti tog policajca za svedoka. Ako ga predloži odbrana, naravno da od njega neće mnogo
dobiti u osnovnom ispitivanju, jer on neće biti kooperativan sa odbranom. Ono što je još gore, jeste
činjenica da će nakon osnovnog ispitivanja, istog tog policajca ispitivati tužilac, i to unakrsno,
gde se očekuje saradnja od strane policajca, pa je izvesno da će tužilaštvo upravo na „svedoku
odbrane” poentirati. 25
Zbog ovakvih i sličnih situacija, bilo bi sasvim prihvatljivo da se u naš krivični postupak uvede
kategorija „neprijateljskog svedoka”, kako bi se dozvolilo i onoj strani koja je predložila svedoka da
ga unakrsno ispita. Pri tome bi predlagač morao da obrazloži zbog čega neko lice treba, u odnosu
na njega, smatrati „neprijateljskim svedokom”, pa ukoliko sud prihvati takve razloge, treba mu
dozvoliti da unakrsno ispita svedoka kojeg je predložio. 26
7. DODATNO ISPITIVANJE
Dodatno ispitivanje znači postavljati svom svedoku pitanja nakon što je tužilac imao priliku da ga
unakrsno ispita. U vezi s dodatnim ispitivanjem trebalo bi imati na umu dva pravila. Prvo je pravilo
koje treba da pratite u direktnom i unakrsnom ispitivanju - postavljajte samo pitanja koja donose
odgovore koji jačaju vašu teoriju slučaja. Dakle, ako tužilac u unakrsnom ispitivanju nije oštetio
vašu teoriju slučaja, možete da odlučite da nećete obaviti dodatno ispitivanje i pustite svedoka
da odstupi. S druge strane, ako je tužilac dobio odgovore koji oštećuju vašu teoriju slučaja, onda
je pametno da pristupite i dodatnom ispitivanju kojim vraćate kredibilitet svedoku ili razjašnjavate
svedočenje. Na primer, u slučaju krađe smo koristili:
P: „Da li se sećate da je na unakrsnom ispitivanju tužilac pitao da li je nešto blokiralo vaš pogled na
dvojicu muškaraca koji su bežali iz banke?”
O: „Da.”
P: „Šta je bio vaš odgovor?”

O: „Da je svetleći znak blokirao moj pogled.”
P: „Da li Vas je taj svetleći znak sprečio da vidite koje su boje bile majice koje su ti ljudi nosili?”
O: „Ne.”
P: „Da li Vas je sprečio da vidite da su oni imali oružje?”
O: „Ne.”
U ovom primeru, branilac pokazuje da, iako je očevidac tokom unakrsnog ispitivanja priznao da je
postojalo nešto što je blokiralo njegov pogled na pljačkaše, on je i dalje bio u stanju da vidi ključne
detalje i zato je njegovo svedočenje dragoceno.
25
Videti: predmet Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal K Po1 17/11, glavni pretres održan 4. decembra 2013.
26
Delibašić V., op. cit., str. 82.
105
Drugo pravilo dodatnog ispitivanja je - postavljate samo pitanja koja se tiču pitanja koja su otvorena
u unakrsnom ispitivanju. Sudije mogu da zahtevaju da ovo uradite kao vrstu formalnog pravila
u njihovom sudu. Osnovni razlog za ovo pravilo jeste shvatanje da pitanja koja nisu razmatrana
u toku unakrsnog ispitivanja obično nisu sporna, pa će tako sudija ili veće imati malo ili nimalo
interesovanja za njih. Rizikujete da ih iritirate ili da im dosađujete ako postavljate svedocima
pitanja koja imaju malo ili nimalo uticaja na ishod suđenja. Međutim, kao i kod svih pravila, postoje
izuzeci. Na primer, ako ste napravili previd i niste pitali neko važno pitanje u direktnom ispitivanju,
a tužilac je to iskoristio tako što nije spomenuo to pitanje tokom unakrsnog ispitivanja, trebalo bi
da pokušate da postavite svedoku takvo pitanje tokom dodatnog ispitivanja.
8. ZAVRŠNA REČ
Iako završna reč ne bi trebalo da traje dugo, u praksi će se događati da branilac ima potrebu da
govori daleko duže od tužioca. Na primer, tužilac izlaže završnu reč pet minuta, a braniocu je
neophodno dvadeset. U takvim situacijama, postoji opasnost da predsednik veća, koristeći pravo
iz člana 412. stav 4. ZKP-a, dodeli braniocu manje vremena nego što mu je realno potrebno, pa
se on mora sam izboriti za neophodno vreme. U toj borbi, branilac ima dosta argumenata koje
može iskoristiti. Može istaći, na primer, da je završna reč već sasvim dovoljno ograničena time što
je zabranjeno da se ponavlja i izlaže nešto što nema veze sa predmetom, pa da je zato ne treba
dodatno vremenski ograničavati, tim pre što ako odbrana govori nešto što ima veze s predmetom,
a pri tome se ne ponavlja, sudsko veće to zaista i treba da čuje. Treba navesti i da je završna reč
poslednja prilika da se branilac obrati sudećem veću, da je to najvažniji trenutak za odbranu i da
ako mu sudsko veće tada ne dozvoli da kaže šta ima, neće imati drugu priliku. Naravno, treba
ukazati i na to da je tužilac tražio, odnosno da je zadovoljan s malo vremena jer nema šta da kaže
u prilog svoje teze, dok odbrana ima puno argumenata na koje se mora ukazati. Na kraju, treba
podsetiti sud i na to da pola sata ili sat vremena, koliko će se utrošiti na završnu reč, neće ni ubrzati
ni usporiti postupak koji svakako već dovoljno dugo traje, nekada i po nekoliko godina.
Završna reč je poslednja šansa da branilac utiče na sudiju ili veće. Iz tog razloga važno je da
branilac predstavi svoje argumente na logičan i upečatljiv način, kao i da objasni sudiji zašto dokazi
podržavaju presudu koju odbrana traži.
Kao i svaka faza suđenja, i ova zahteva pripreme. Ako je branilac adekvatno pripremljen, treba
da ima dobru predstavu o svojoj završnoj reči čak i pre nego što je suđenje počelo. U stvari, da li
je branilac formulisao završnu reč pre suđenja pa je značajno modifikovao nakon što su dokazi
na suđenju izvedeni, jeste osnovna provera adekvatne pripreme pre suđenja. Uspešni branioci
formulišu svoje završne reči pre suđenja i samo ih neznatno modifikuju do kraja suđenja. Suđenja
se obično ne odvijaju po planu, tako da su neka prilagođavanja sigurno neophodna pre završne reči.
Ali, teorija slučaja i opšti okvir završne reči treba da ostanu isti.
106
Prilikom pripreme završne reči branilac će, ukoliko su se stvari dobro odigrale, ponoviti teme koje
je prvi put postavio u uvodnoj reči.
(1) „Udica”
Iskoristite prvi minut ili dva u završnoj reči, kada imate punu pažnju sudije, da podsetite sudiju na
vašu teoriju slučaja. Evo nekih primera:
„Zamena identiteta. Ovo je slučaj o svedoku koji nije mogao jasno da vidi šta se zaista desilo u noći
14. jula, a kao rezultat toga, prilikom prepoznavanja izabrao je nekoga ko je sada u opasnosti da ode
u zatvor zbog zločina koji nije učinio.”
Ili, još jedan način da se izrazi ista teorija:
„Pogrešan čovek. Koliko puta smo videli nekoga za koga smo mislili da ga znamo i mahnuli mu,
da bismo tada shvatili da to nije ta osoba? U ovom slučaju, svedok je pogrešno mislio da je video
nekoga, ali nije se samo osramotio: on je optužio nevinu osobu.”
Ne gubite vreme zahvaljujući se sudiji ili veću. Prvih nekoliko minuta su zlatna prilika. Iskoristite ih.
(2) Iznesite tvrdnje!

Završna reč je upravo to - argument. Sudija ne želi da čuje monotoni recital o onome što je svaki
svedok rekao. On je to već čuo kada su svedočili. Svrha završne reči je da se isprepliću relevantna
svedočenja svih svedoka i prihvaćenih dokaza, kako bi se sudiji pokazalo da treba da poveruje u
braniočevu teoriju slučaja. Trebalo bi pomenuti ime svedoka kada ističete deo njegovog svedočenja
koji je podržao vašu teoriju slučaja. Objasnite kako svi delovi svedočenja zajedno podržavaju
vaše shvatanje. Kao branilac, pošto nemate teret dokazivanja, želite samo da pokažete kako se
svedočenja svedoka nisu uklopila tako da podrže teoriju slučaja tužilaštva. Prema ZKP-u, to će
zahtevati oslobađajuću presudu. To nije tako jako kao utvrđivanje da optuženi nije kriv, ali je često
jedino što branilac može da uradi.
Neki branioci imaju tendenciju da prave duge završne reči, ali jedino što se postigne je da se sudija
uspava. Ako branilac i uspe da na kraju uspostavi dobar zaključak, zbog napornog monologa to
će ostati neprimećeno. Osim ako je predmet složen, završne reči u većini krivičnih slučajeva ne
bi trebalo da budu duže od 45 minuta do jednog sata, što zahteva da branilac pripremi svoju tezu
tako da se odnosi na najvažnije stavke. Nemojte zatrpati sudiju svim sitnim detaljima predmeta;
rizikovaćete da se vaši najvažniji argumenti izgube u moru nevažnih činjenica.
Ponovite reči i teme koje ste koristili u uvodnoj reči. Ako je deo vaše teorije pogrešna identifikacija
optuženog, rekli ste to u uvodnoj reči, vaša teorija je podržana dokazima, ponovite to i u završnoj
107
reči. Zaista, možete čak i da podsetite sudiju da je to upravo ono što ste najavili da će dokazi
pokazati u svojoj uvodnoj reči. Na primer:
„Kao što sam napomenuo u svojoj uvodnoj reči, ovo je slučaj pogrešne identifikacije. Gospodin
Zorkić je žrtva nemarnog rada policije, jer je očigledno da je izvršena nepouzdana identifikacija.
Nažalost, policija je bila više zainteresovana da zatvori slučaj nego da utvrdi šta se desilo.”
U uvodnoj izjavi, izneli ste sudiji svoju teoriju. Sada je vreme da joj objasnite zašto je vaša teorija
tačna, s obzirom na dokaze koji su se pojavili na suđenju. Pozivanjem na određeni iskaz i/ili dokaz,
razvijte priču koja pokazuje da se teorija slučaja koju ste predstavili u uvodnoj reči pokazala kao
tačna u svetlu dokaza. To podrazumeva podsećanje sudije ili veća na svedočenja i dokaze od
strane različitih svedoka koji potvrđuju vaš stav.
Zapamtite da niko ne želi da čuje vaše lično mišljenje. Vaše lično mišljenje nije dokaz. Sudija će
doneti odluku na osnovu dokaza, a ne na osnovu vašeg ličnog stava.
(3) Koristite predmete

Većina nas dobija informacije putem čula. Studije su pokazale da ljudi pamte dvostruko više
informacija ako ih saznaju kroz slušanje i gledanje, a ne samo kroz jedno od tih čula. Možete
koristiti predmete koji su uneti kao dokazi na suđenju, ili da kreirate neki za upotrebu u završnoj
reči. Koristite ih kao vizuelni dodatak usmenom izlaganju.
Upotreba vizuelnih dokaza takođe pruža dobrodošlu pauzu za sudiju, koji neprestano sluša branioca
koji govori o slučaju. Ti dokazni materijali se mogu koristiti da pokažu hronologiju događaja, spisak
ključnih činjenica, proračune koji pokazuju novčane tokove ili druge stvari koje biste možda želeli
da naglasite veću.
Ako odlučite da koristite vizuelne dokaze tokom završne reči, uverite se da ih niko ne vidi sve
dok ne bude vreme da ih predstavite. Ako su vidljivi sudiji ili veću pre nego što ste ih razmotrili,
skrenuće pažnju sa onoga što govorite. Držite ih pokrivene pre nego što ih iskoristite i vratite ih
kada završite.
(4) Koristite retorička pitanja

Retoričko pitanje postoji kada neko postavi pitanje, ali ne očekuje odgovor. Odgovor je jasan
slušaocu samim tim što je čuo pitanje. Ove vrste pitanja mogu se koristiti da se istakne veliki
propust u predmetu vašeg protivnika.
Sudija ne može da odgovori na ova pitanja, ali tokom suđenja branilac pokušava da ih usadi u
sećanje sudije, tako da ih ima u vidu kada bude odlučivao o slučaju. Sledi primer.
„Gde je oružje kojim je izvršeno ubistvo? Ako je gospodin Jošković zaista ubio Anu, kako tužilac
108
tvrdi, zar ne bi policija pronašla pištolj u njegovoj kući, njegovom autu, kod njega ili negde gde je
on bio? Zapitajte se kako je moguće da tužilac nije predstavio nijednog svedoka koji je izjavio da
je gospodin Jošković bio u sobi sa Anom kada je ubijena? Od kada je biti u okolini krivičnog dela
postalo kažnjivo?”
(5) Argumentujte svoje ključne tvrdnje

Tužilac snosi teret dokazivanja, pa mora da dokaže da njegova teorija dokazuje da je optuženi kriv,
a ne samo da objašnjenje optuženog nema smisla. Ali, za branioca, obično je ubedljivije da pokaže
da je u pravu, a ne da tužilac nije uspeo da dokaže svoj slučaj. Kada se koncentrišete isključivo na
slabosti druge strane, možete da izazovete utisak da je vaša strana slaba. Međutim, s obzirom na
dostupne dokaze, to može da bude jedina stvar koju branilac može da uradi u određenom slučaju, i
tada treba istaći da optuženi ne mora ništa da dokazuje i da je teret na tužilaštvu da dokaže krivicu.
(6) Suočite se sa slabostima

Nemojte misliti da možete izbeći razmatranje slabih tačaka u vašem slučaju tako što ih ignorišete;
tužilac će sigurno ukazati na njih. Ako sami spomenete vaše slabosti, a ne ignorišete ih, stvarate
utisak da ste poštena osoba kojoj se može verovati. Ako veće smatra da vam se može verovati,
verovatno će biti spremnije da prihvati vašu verziju događaja. Na primer:
„Tačno je da je gospodin Petrović vozio automobil u kome su pronašli drogu. Ali čuli ste da vam
je rekao da je darežljiv čovek koji često pozajmljuje svoj auto drugima. Droga je bila u prtljažniku
automobila. Ko zna koliko dugo je bila tamo? Ljudi ne proveravaju svoje prtljažnike pre nego što uđu
u auto. Neko drugi je mogao da je stavi tamo i zatim pozajmi auto od gospodina Petrovića da izvrši
isporuku. U međuvremenu, ta osoba je znala da ne može biti uhvaćena sa drogom.”
Zapamtite pravilo da ljudi pamte ono što čuju prvo i poslednje. Ako vaš predmet ima prednosti,
ubacite objašnjenje njegovih slabosti u sredinu završne reči. Kao i u svim ostalim aspektima
suđenja, u predstavljanju završne reči trebalo bi da počnete i završite uverljivo.
(7) Organizacija
Završna reč uglavnom sledi određenu organizaciju, mada ona može da varira u zavisnosti od
okolnosti.
a) Teorija slučaja.
b) Pitanje: šta se mora dokazati na osnovu važećeg zakona da bi se osudio optuženi.
c) Vaš argument o tome šta se zaista dogodilo i dokazi koji podržavaju vašu teoriju. To treba da
obuhvati iskaze svedoka, uključujući i priznanja svedoka optužbe, dokazne materijale i pozivanje
na zdrav razum i verovatnoću.
d) Objašnjenje zašto je slučaj druge strane slab. To će uključiti napad na svedočenje svedoka
109
tužilaštva, i moguću upotrebu retoričkih pitanja. Na početku ovog dela vašeg argumenta, razmislite
da spomenete i slabosti u vašem slučaju. Zapamtite da je teret na tužiocu da dokaže slučaj, a
optuženi ne mora ništa da dokazuje.
e) Razgovarajte o teretu dokazivanja i kako tužilaštvo nije uspelo da ga ispuni. Na primer, u
navedenom slučaju droge, istaknite da je tužilaštvo po zakonu moralo da dokaže da je optuženi
svesno posedovao drogu, a to nije učinilo.
f) Tražite presudu koju želite. Tužilac će tražiti da optuženi bude oglašen krivim po svim tačkama
optužnice. Branilac može tražiti presudu po kojoj se oslobađa krivice po svim tačkama optužnice.
Međutim, branilac ima i druge opcije. On može da traži oslobađajuću presudu samo za ozbiljne
optužbe, ili možda osuđujuću presudu za lakše krivično delo od onog koje mu se stavlja na teret. Na
primer, to se može desiti u slučaju kada je jasno da je optuženi ubio žrtvu, ali optuženi tvrdi da to
nije učinio namerno, već je ubistvo posledica jakih emocija koje su se javile kada je uhvatio žrtvu sa
suprugom optuženog, pri čemu ga je žrtva vređala (nije ubistvo, nego ubistvo na mah).
(8) Poslednja razmišljanja

Završna reč je poslednja šansa da se obratite sudu. Ostavite vreme da pripremite jasno, koncizno i
razumno izlaganje, to može napraviti razliku između pobede ili poraza. 27
27

110
111
GLAVA
GLAVA 5 5 NAKONLEKOVI
PRAVNI PRESUDE
5. PRAVNI LEKOVI
ADVOKAT MIRO OROVIĆ
112
GLAVA 5 PRAVNI LEKOVI
ŽALBA
Možete razviti i tokom krivičnog postupka sprovesti savršenu teoriju slučaja ali je odluka suda,
zasnovana na slobodnom sudijskom uverenju, često nepovoljna po okrivljenog. Iz tog razloga,
dobra strategija odbrane podrazumeva da branilac ne sme da dozvoli da pri izricanju presude
bude neprijatno iznenađen već je dužan da, sagledavajući dokaze i činjenice na objektivan način,
predvidi ishod postupka i bude spreman za „plan B”. Drugim rečima, branilac mora računati s tim
da će verovatno pisati žalbu protiv presude pa je poželjno da se za taj posao priprema još u ranim
fazama krivičnog postupka, beležeći sve okolnosti koje kasnije može iskoristiti za uspešnu žalbu.
Iako odbrana redovno stremi oslobađajućoj ili odbijajućoj presudi, realnost je da se redovno
suočava sa osuđujućom presudom. Međutim, ni osuđujuća presuda ne znači uvek poraz odbrane,
tako da često ne iziskuje izjavljivanje žalbe. U zavisnosti od konkretnog slučaja, okrivljeni može biti
zadovoljan osuđujućom presudom ili nezadovoljan tek pojedinim njenim delovima. U skladu s tim,
branilac koncipira žalbu i određuje cilj koji njome želi da postigne.
Pri izradi žalbe, branilac prevashodno mora imati u vidu normativni okvir u odnosu na to šta žalba
treba, može i sme da sadrži. Važna je i sama forma, izgled žalbe, obim i sadržina.
1.FORMA ŽALBE
Nije propisan nikakav standard za izgled i formu žalbe već je to prepušteno ukusu i dobrim poslovnim
običajima advokata. Kako bi se izbegla formalna monotonija prihvatljiva je izvesna kreativnost i
različitost. Međutim, nije preporučljivo koristiti papir jarkih boja i neobične vrste i veličine fonta.
Ovakav „šareni” pristup može izgledati neozbiljno i izazvati negativno predubeđenje kod sudije
izvestioca, što advokat ne sme da dozvoli. Kako bi žalba već na prvi pogled odavala ozbiljnost i
poslovnost, preporučljivo je koristiti kvalitetnu belu hartiju, bez mrlja i drugih tragova neurednosti.
Budući da predstavlja formalan dokument čiji izgled treba da izrazi pravnu kulturu i uvažavanje
pravničke profesije, žalbu treba upodobiti onim standardima koje sudije i same koriste i koje su
navikli da čitaju. Važno je znati da su izgled i forma sudskih odluka Republike Srbije određeni u
dopisu Vrhovnog kasacionog suda od 23.11.2016. godine po sledećim parametrima: gornja margina
2,50 cm; donja margina 2,50 cm; leva/desna margina 2,53 cm (75 slovnih mesta u redu); vrsta
slova (font) Times New Roman; veličina slova 12; prored (paragraf) za otpravke odluka: 1, za izvornik
odluke: 1,5. Nema razloga se ovaj, ne samo sudski standard, ne koristi i u advokatskim podnescima.
Preporučljivo je i uobičajeno da u zaglavlju žalbe stoji ime advokata s adresom kancelarije i
drugim kontakt podacima tzv. memorandum. Potom, treba označiti sud kojem se žalba podnosi
i sud koji je doneo presudu. Označenje presude protiv koje se žalba izjavljuje mora biti precizno
i jasno, s oznakom broja predmeta i datumom presude. Slede osnovi za izjavljivanje žalbe koje,
ukoliko ih je više, treba pobrojati po zakonom određenom redosledu koristeći zakonsku definiciju.
U obrazloženju je potrebno izneti argumente posebno za svaki opredeljeni osnov žalbe. Nakon
obrazloženja osnova, žalba treba da sadrži posebno istaknut i u skladu sa zakonom formulisan
predlog žalbe. Na kraju, upisati podatke gde je i kada žalba sačinjena, i dodati potpis i pečat
podnosioca.
113
GLAVA
PRAVNI PRESUDE
Primer modela žalbe:

AДВОКАТ ПРАВДОЉУБ ПРАВИНИЋ
БЕОГРАД, улица Савска 15
Телефон: __________, е-mail: _________
К.1/18
Судија: ________
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
преко
ВИШЕГ СУДА У БЕОГРАДУ
Бранилац окривљеног _____, изјављује
ЖАЛБУ
против пресуде Вишег суда у Београду К. број 1/18 од 13. септембра 2018. године, побијајући
је у осуђујућем делу због:
• битних повреда одредаба кривичног поступка;

• повреде Кривичног законика и
• погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања
Побијаном пресудом окривљени _____ је осуђен на казну затвора у трајању од пет година,
због извршења кривичног дела убиство из члана 113 Кривичног законика, а у вези члана 30
Кривичног законика.
I првостепена пресуда донета је уз битне повреде одредаба кривичног поступка из члана

386. став 1 тачка 8 ЗКП-а
a) изрека пресуде је неразумљива и противречна сама себи
Изрека пресуде је неразумљива јер се из ње не може схватити ...

Није јасно ни зашто првостепени суд у изреци наводи да ....
114
b) Пресуда нема разлоге о одлучним чињеницама, а дати разлози су потпуно нејасни и у

знатној мери противречни
Првостепени суд у образложењу пресуде није дао оцену нити једног доказа који је у овом
кривичном поступку изведен, било појединачно или доводећи их у везу. Наиме, суд износи
садржину сведочења, записника о увиђају, налаза и мишљења вештака и др. али ни о једном
доказу се не изјашњава конкретно да ли га је прихватио или не и из којих разлога. Ово
нарочито истичем јер се у највећој мери ради о противречним доказима који нису сагласни у
погледу чињеница које су предмет доказивања.
Из претходно изнетог је сасвим јасно да се побијана пресуда услед повреда правила

поступка у виду неразумљивости изреке, недостатка разлога и њихове противречности не
може испитати те је нужно њено укидање.
II Првостепена пресуда заснована је на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању
„Све чињенице које иду на терет оптуженом, морају бити у кривичном поступку са извесношћу
утврђене – доказане, а ако се то не утврди (ако само постоји сумња у њихово постојање),
узима се да те чињенице не постоје. Насупрот томе, чињенице које иду у прилог оптуженом,
а појави се сумња да би могле постојати, и та сумња се са извесношћу доказима не искључи,
треба узети да таква чињеница постоји.“
Супротно цитираној сентенци из решења Апелационог суда_____, првостепени суд ни једну

од чињеница које су предмет доказивања није утврдио са потпуном извесношћу, напротив:
Првостепени суд сасвим неосновано претпоставља...
При овоме суд поклања веру исказима сведока иако...
Истине ради, вештак балистичар сматра да ни одбрана није сасвим у складу са материјалним
траговима. Међутим, ...
III Повреда Кривичног законика
Радњама које је окривљени предузео, било да се прихвати теза оптужбе или одбрана
окривљеног, недостаје противправност као елемент општег појма кривичног дела.
115
GLAVA
PRAVNI PRESUDE
Одредбом члана...
Сходно изнетом
ПРЕДЛАЖЕМ
да Апелациони суд у Београду УСВОЈИ жалбу и пресуду Вишег суда у Београду:
1. УКИНЕ или
2. ПРЕИНАЧИ тако што ће окривљеног ____ на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 1 ЗКП
ослободити од оптужбе.
Молим да будем обавештен о седници другостепеног већа.
У Београду, дана 15. септембра 2018. године

Бранилац:
2. OBAVEZNA SADRŽINA ŽALBE
ZKP (član 435) propisuje da žalba treba da sadrži: označenje presude protiv koje se izjavljuje žalba;
osnov za izjavljivanje žalbe (član 437); obrazloženje žalbe; predlog da se pobijana presuda potpuno
ili delimično ukine ili preinači i potpis lica koje izjavljuje žalbu. S obzirom na ovu odredbu, kostur
žalbe treba sačiniti tako da prati ovaj zakonski redosled, kako je to prikazano na prethodnom
primeru. Međutim, problem nastaje kada „ovaj kostur treba ispuniti mišićima”, dovoljno snažnim da
argumente žalbe iznesu do cilja. O tome će više reči biti u delu o obrazloženju žalbe.
3. POŠTOVANJE ROKA
Rok za žalbu protiv presude je 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, a u skraćenom
postupku 8 dana (čl. 509 st. 1). Advokat ne sme sebi dozvoliti da propusti rok. To je nezamislivo.
Vodite pouzdanu evidenciju o rokovima. Advokat možda može i da ima nedostatke u znanju i
veštinama ali je apsolutno nedopustivo da propušta rokove.
Propušten rok za branioca znači izgubljeno pravo na podnošenje žalbe. Zapamtite, za branioca
nema vraćanja u pređašnje stanje (član 226 ZKP)!
116
4. PODNOŠENJE ŽALBE
Žalba se izjavljuje drugostepenom sudu, a podnosi se sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u
dovoljnom broju primeraka za sud, protivnu stranku, branioca i oštećenog (član 442 ZKP).
Smatra se da je žalba predata u roku, ako je pre nego što je rok istekao predata onom ko je ovlašćen
da je primi, a to je prvostepeni sud. Kad je podnesak upućen preko pošte preporučenom pošiljkom,
dan predaje pošti smatra se kao dan predaje onome kome je upućen (član 225 ZKP).
5. PRIPREMA
Žalba verovatno neće biti uspešna ako ne obavite obimnu pripremu pre nego što opredelite žalbene
osnove. Najpre morate u potpunosti ovladati spisima predmeta i sadržinom presude koja će biti
predmet žalbe. Još tokom postupka trebalo bi da zabeležite svaku relevantnu činjenicu koja može
uticati na ishod žalbenog postupka.
Dobra priprema znači da ste sproveli svestranu analizu presude, sagledali je iz svih mogućih uglova
i preispitali stavove koje je sud u njoj izneo. Proučite sve zakonske odredbe, sudsku praksu i stavove
pravne nauke relevantne za pitanja kojima želite da problematizujete presudu. Koristite programe
koji omogućavaju pretraživanje sudske prakse po određenoj temi, pratite biltene sudske prakse,
odluke Evropskog suda za ljudska prava i, u granicama mogućeg, osigurajte da se pozivate na
aktuelne, a ne kritikovane i prevaziđene stavove. U protivnom, bićete bespomoćni pred presudom
jer nećete znati šta tačno želite da postignete.
6. IZBOR OSNOVA ŽALBE
Ključno za izradu dobre žalbe je selekcija osnova. Ukoliko žalba sadrži previše osnova i tvrdnji,
postoji opasnost da se najbolji argumenti ne vide od gomile slabih.
S druge strane, branilac mora biti svestan da drugostepeni sud neće ispitivati presudu po službenoj
dužnosti već samo u okviru osnova‚ dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u žalbi (član 451
ZKP). Izuzetak je preispitivanje po službenoj dužnosti odluke o krivičnoj sankciji i to ako je žalba
izjavljena u korist okrivljenog. Presude donete u skraćenom postupku ne mogu se ispitivati po
službenoj dužnosti ni po jednom osnovu.
Iz tog razloga, izbor osnova je veoma važan i zahteva ozbiljno promišljanje, veštinu i iskustvo, kako
bi se pravilno odredila mera između potrebe da se žalbom obuhvate svi osnovi, a da bude kratka i
efikasna.
Dobra priprema bi trebalo da vam omogući da identifikujete manjkavosti presude koje su bile
odlučujuće za rezultat postupka. Na primer, ako uočite greške u pisanju, sitne formalne nedostatke
ili povrede postupka koje nisu od bitnog uticaja na zakonitost presude, nemojte na njih trošiti
dragocene redove žalbe. Žalbu usmerite na ono što je bitno.
Odredbom člana 437 ZKP propisani su osnovi zbog kojih se žalba može izjaviti. To su: 1) bitne
povrede odredaba krivičnog postupka; 2) povrede krivičnog zakona; 3) pogrešno ili nepotpuno
117
GLAVA
PRAVNI PRESUDE
utvrđeno činjenično stanje, i 4) odluke o krivičnim sankcijama i o drugim odlukama.

Prilikom izrade žalbe, prvo pitanje je: u čemu je sud pogrešio? Da li je greška u pravu ili činjenicama,
ili se radi o pogrešnom odmeravanju o pitanjima u kojima sud ima diskreciju?
Dobar izbor osnova pomoći će vam da pravilno strukturirate žalbu i istaknete ono najvažnije.
Osnove treba razdvojiti i izlagati o njima odvojeno. Međutim, postoje situacije u kojima ih nije lako
razlikovati pa dolazi do njihovog mešanja.
Primer 1: Sud je utvrdio da je prilikom pretresa stana u kojem živi okr. Petar Petrović, na polici
ormana u spavaćoj sobi pronađen pištolj marke CZ-99. Supruga okrivljenog, Marija Petrović,
prilikom ispitivanja u svojstvu svedoka tvrdila je da je pištolj njen, da ga je nasledila od pokojnog
oca i da okrivljeni nije znao da ga drži u stanu. Sud nije poverovao svedoku pa je okr. Petrovića
osudio zbog krivičnog dela neovlašćeno držanje oružja.
Koji osnov žalbe izabrati? Pogrešna primena zakona ili pogrešno utvrđeno činjenično stanje?
Sud primenjuje pravo na činjenice koje je utvrdio. Moguće je da sud pogreši po oba osnova ali se
onda postavlja pitanje „šta je starije”. U praksi su česte greške, pa se žalba izjavljuje po osnovu
povrede krivičnog zakona iako se radi o pogrešno ili nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.
Ovo je slučaj kada žalilac smatra da je zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja
primenjen zakon koji se ne može primeniti.
Ako su sve činjenice pravilno utvrđene, dovoljno je da pobijate presudu samo zbog pogrešne
primene zakona. Ako to nije slučaj, presudu treba pobijati zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog
stanja ili po oba osnova. U konkretnom primeru žalbu treba izjaviti zbog pogrešno utvrđenog
činjeničnog stanja.
Ukoliko u situaciji koja je predstavljena u primeru, sud u presudi ne iznese razloge o dokazima, npr.
ne da ocenu iskaza svedoka, onda prvenstveno čini bitnu povredu odredaba krivičnog postupka
jer nema razloga o činjenicama koje su predmet dokazivanja. U tom slučaju, u žalbi morate istaći i
ovaj osnov.
7. DEFINISANJE PREDLOGA ŽALBE
ZKP određuje da predlog žalbe može biti da se pobijana presuda potpuno ili delimično ukine ili
preinači.
Predlog žalbe morate formulisati baš na način kako je to dato u zakonu: Npr: „predlažem da
se pobijana presuda potpuno ukine” ili „predlažem da se pobijana presuda ukine u odnosu na
okrivljenog Petra Petrovića”.
Iako je to uobičajeno, u slučaju predloga da se presuda ukine nije neophodno navoditi dodatak u
odnosu na to šta drugostepeni sud dalje da uradi s predmetom jer je to određeno samim zakonom.
Ako presudu ukine, drugostepeni sud će svakako uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno
118
suđenje (član 455 ZKP). Ako predlažete da se presuda preinači, onda morate precizirati način na
koji želite da se to učini. Npr: „predlažem da se pobijana presuda preinači tako da se okrivljeni
oslobodi od optužbe” ili „...da mu se izrekne uslovna osuda” i sl.
Predlog po zakonu mora biti moguć. Nemojte narušavati svoj profesionalni ugled predlozima žalbe
da se npr. presuda ukine u situaciji kada drugostepeni sud za to nije ovlašćen. Takođe, nemojte
tražiti preinačenje koje je suprotno zakonu, npr. da zahtevate da se presuda preinači tako što
će se umesto osude na kaznu zatvora, okrivljenom izreći uslovna osuda za delo za koje to (zbog
zaprećene kazne ili svojstava okrivljenog) nije moguće. Ovo se često dešava zbog previda, ali treba
voditi računa jer ostavlja loš utisak i čini da čak i dobra žalba izgleda neuspelo i nestručno.
Zbog činjenice da se žalbe najčešće izjavljuju po više žalbenih osnova, neophodno je formulisati
alternativne predloge. Tako, u žalbi uglavnom morate tražiti da drugostepeni sud: 1) preinači presudu
na jedan ili više načina; 2) ukine presudu zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, ili 3)
ukine presudu zbog pogrešno i/ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.
8. OBRAZLOŽENJE
Najteži zadatak je napisati obrazloženje žalbe. Uspeh žalbe umnogome zavisi od toga na koji način
ćete izneti argumente protiv presude. Radi se o veštini koja u određenoj meri može da zavisi od
prirodnog dara, ali koju advokat mora stalno da razvija i usavršava. Pisanje žalbi zahteva dobro
poznavanje krivičnog predmeta u kojem je presuda doneta, poznavanje pozitivnih zakonskih
propisa, dovoljno vremena i dobru pripremu, opšte obrazovanje, iskustvo i dr.
Dozvoljeni su i poželjni različiti stilovi, koji odgovaraju ličnosti i obrazovanju advokata. Ipak, postoje
pravila, tj. preporuke, kojih je poželjno pridržavati se.
Kodeks profesionalne etike advokata 28 propisuje da podnesci i usmena izlaganja advokata treba da
budu jasni, sažeti, umesni i logični, a kritika koju advokat upućuje sudu, drugim državnim organima
i njihovim predstavnicima ne sme da bude saopštena na neprimeren ili uvredljiv način.
Upravo jasna, sažeta, umesna i logična žalba je apsolutni imperativ kojem treba težiti.
8.1. PRAVILA DOBROG PISANJA
Razmislite o sledećim pravilima dobrog pisanja koje je formulisao Džordž Orvel: 29

1. Ne koristiti metaforu, poređenje ili frazu koja se često sreće u štampi.
2. Ne koristiti duge već kratke reči.
3. Uvek izbaciti suvišnu reč.
4. Gde možete koristiti aktiv, ne koristite pasiv.
5. Ne koristiti žargon, strani ili naučni izraz ako postoji srpska reč.
6. Ne recite ništa nepristojno, makar kršili ova pravila.
28
„Sl. glasnikRS”, br. 27/2012
29
G. Orwell, Politics and the English Language”, Horizon, London, 1946
119
GLAVA
PRAVNI PRESUDE
Kratke rečenice pri čitanju pobuđuju aktivnost, dok duge opuštaju i uspavljuju čitaoca. Ne želite da
vaša žalba bude dosadna i da je niko ni ne pročita, a kamoli razume. Ritam je vrlo važan. Postiže se
naizmeničnom upotrebom kratkih i dugih rečenica jer se razbija monotonija teksta i privlači pažnja
na sam sadržaj.
Što je rečenica duža, to ju je teže razumeti. Ne želite da sudija izvestilac nekoliko puta čita jednu
istu rečenicu kako bi shvatio šta ste želeli da kažete. On je zauzet čovek i za to nema vremena. Iz
tog razloga, imajte na umu da je do 25 reči granica koju ne treba da pređete ako želite da rečenica
bude jasna i jednostavna.30 Naravno, ova granica nije apsolutna ali je sasvim izvesno da ne smete
sebi dopustiti rečenice sa 40, 70 ili više reči.
Uvek imajte na umu svrhu žalbe i to da sudija izvestilac pročita na stotine žalbi godišnje. Ne pišete
za svoj ego niti da ostavite utisak, zato ne ubeđujte čitaoca u tvrdnje za koje nemate pokriće i
ne preterujte u stilu, upotrebi prideva i stilskih figura. Uvek postavite sebi pitanja. Da li sam
rekao šta sam želeo? Da li sam to rekao na najkraći mogući način? Da li sam stvari predstavio na
najjednostavniji način?
Umesto tuđica, a naročito umesto latinskih fraza, gde god je moguće koristite domaće termine.
Potrebno je imati na umu da ništa ne deluje toliko neprofesionalno kao nepravilna upotreba tuđice,
do koje dolazi kada je sastavljač koji ne poznaje njen smisao, koristi u želji da tekst odiše stručnošću
i otmenošću.31
Izbegavajte pasiv i pišite u aktivnom obliku kad god je to moguće. Pasiv često dovodi do nejasnoća
o tome ko je šta uradio. Aktiv je snažniji i omogućava koncizno pisanje. Obično možete eliminisati
dve ili tri reči u rečenici ako umesto pasivnog upotrebite aktivan glagolski oblik.32
Primer: „Od strane prvostepenog suda je pogrešno utvrđeno da je oštećeni kritičnom prilikom
udaren od strane okrivljenog.” Zašto jednostavno ne reći: „Prvostepeni sud je pogrešno utvrdio da
je okrivljeni udario oštećenog.”
Dajte prednost glagolima u odnosu na imenice. Glagoli su snažniji. Primera radi, umesto: „pre nego
što je prvostepeni sud doneo odluku”, bolje je: „pre nego što je prvostepeni sud odlučio” ili umesto
„postigli sporazum” - „sporazumeli se” ili „izvlači zaključak”- „zaključuje”.
Kako biste izbegli navođenje nepotrebnih reči, na umu treba imati sledeće: nemojte navoditi
notorne i nesporne činjenice. Pouzdajte se u zdrav razum sudije izvestioca. Nemojte zatrpavati
tekst suvišnim izrazima poput „kao što je poznato”, „opšte je prihvaćeno da”, „po mom mišljenju”, „i
tako dalje”, „sa stanovišta iskaza svedoka A kao i sa stanovišta iskaza svedoka B”.33
1
30 Cortelazzo A.Michele, Pellegrino, Federica, 30 Regole per Scrivere Testi Amministrativi Chiari, Guida agli Enti Locali, n. 20, 2003
31.Grupa autora, Pisanje krivičnih presuda, Misija OEBS-a u Srbiji, 2017.
32 Hon Michael McHugh AC QC, Preparing and Arguing an Appeal, , NSW Bar Association Bar News 85 (Winter 2010), p. 85 - 92
33 Ured za publikacije Europske unije, Pišimo jasno, hrvatski prevod, 2017.
120
Kada se bavite argumentom koji vam ne ide u prilog, da biste oslabili njegovu dokaznu snagu
pomaže da ga stavite u podređenu vezu dokazom koji vam ide u prilog. Na primer: „Iako je svedok
izjavio da je video okrivljenog kako drži pištolj, iz veštačenja DNK i veštačenja tragova barutnih
čestica proizilazi da okrivljeni nije koristio pronađeno oružje.”
8.2. ORGANIZACIJA SADRŽAJA
Odmah se nameće pitanje da li sadržaj izlagati po zakonskom redosledu osnova za izjavljivanje

žalbe ili ne? Izlaganje po redosledu iz ZKP je uobičajeno: najpre povrede krivičnog postupka,
povrede krivičnog zakona, potom činjenično stanje i konačno odluka o kazni.
Donekle ovo je logičan sled, međutim, pravilo je da važne stvari idu prve. Preporuka je da, u
zavisnosti od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, promenite ovaj redosled i umesto zamornog
izlaganja o tome kako je izreka presude nerazumljiva, odmah pređete na najvažnije izlaganje i
pokažete kako je npr. delo zastarelo.
Kao i kod većine drugih stvari u životu, i u žalbi je najvažniji prvi utisak. Pažnju sudije treba da
privučete naslovom, u prvih nekoliko rečenica. Kako? Kod obimnih predmeta nije loše da napravite
kratak uvod i već u njemu istaknete najvažnije teze žalbe.
Svaki osnov žalbe treba izdvojiti posebnim naslovom. Trebalo bi izbeći naslove tema, npr:
„pogrešna odluka o kazni”. Mnogo je efikasnije već u naslovu izneti tvrdnju koju ćete, u tekstu
koji sledi razraditi, npr: „okrivljeni je osuđen na neopravdano strogu kaznu zatvora”. Prvo treba da
iznesete najjače osnove. Ako počnete sa slabim osnovima, sudije će se pitati da li je žalba gubljenje
vremena. Ne želite da to pomisle.
Pored naslova, važna je podela teksta na pasuse i odeljke, davanje podnaslova pojedinim
činjeničnim i pravnim celinama koje se logički izdvajaju. Poželjno je da se pojedine celine i pasusi
numerišu, odnosno označe brojevima, što će olakšati čitanje i praćenje teksta, pojednostaviti
njegovu organizaciju i doprineti razumljivosti. U tekstu koji ima izdvojene i numerisane celine,
odeljke i pasuse, mnogo je lakše pratiti sadržaj, učiniti ga konciznijim i izbeći nepotrebna i zamorna
ponavljanja. 34
Važno je da prvi korak pri pisanju žalbe bude izrada sadržaja i nacrta. U suprotnom, rizikujete da
žalba nema potrebnu koherentnost, posebno ako se radi o obimnom tekstu. Verovatno ćete izbeći
ponovno pisanje i uštedeti sebi vreme ako unapred napravite kratak pregled. Zadatu sadržinu
ćete tokom pisanja verovatno više puta menjati, ali je ona svakako vrlo koristan vodič za logično
povezan tekst.
1
34
Grupa autora, Pisanje krivičnih presuda, Misija OEBS-a u Srbiji, 2017.
121
GLAVA
PRAVNI PRESUDE
Kada ukazujete na konkretne propuste suda, precizno identifikujte npr. mesto u presudi gde se
nalazi pogrešno rezonovanje koje se žalbom napada. Poželjno je da citirate sporni deo, a ukoliko
je previše dug, priložite kratak rezime, uvek uz referencu stranice i pasusa presude. Na ovaj
način pomoći ćete sudiji izvestiocu, koji će imati više vremena da se posveti razmatranju vaših
argumenata umesto da pretražuje presudu u potrazi za spornim delovima.
Određenu celinu počnite navođenjem pravne ili činjenične tvrdnje, a potom iznesite argument u
prilog tome. Ako radite obrnuto, rizikujete da sudija pomisli „kuda ovo vodi, o čemu je ovde reč...”
Čitaocu je daleko lakše ukoliko ga unapred obavestite o čemu raspravljate argumenata umesto da
pretražuje presudu u potrazi za spornim delovima. Određenu celinu počnite navođenjem pravne
ili činjenične tvrdnje, a potom iznesite argument u prilog tome. Ako radite obrnuto, rizikujete da
sudija pomisli „kuda ovo vodi, o čemu je ovde reč...” Čitaocu je daleko lakše ukoliko ga unapred
obavestite o čemu raspravljate.
8.3. IRAC (PPPZ) METOD
IRAC je akronim od reči Issue (pitanje, problem), Rule (pravilo), Application (primena) i Conclusion
(zaključak).
Poznavanje i ovladavanje ovom metodom pomoći će vam da na logičan i jasan način organizujete
izlaganja, ne samo u žalbi i pisanim aktima već i u usmenim raspravama. Ovaj metod pomaže da se
obezbedi jasna komunikacija u složenim predmetima analize pravnih pitanja .35
IRAC nije mehanička formula, već jednostavno zdrav razum i logika primenjena na analizu pravnog
pitanja. Pre nego što analizirate bilo koje pravno ili činjenično pitanje, morate ga identifikovati. Iz tog
razloga, prvi korak IRAC metodologije jeste identifikacija problema (I). Drugi korak je pronalaženje
relevantnog pravila, odnosno prava koje će se primeniti u rešavanju pitanja (R). Treći korak je
primena ovih pravila na činjenice (A) i konačno, četvrti korak je doneti zaključak o najverovatnijem
rezultatu - zaključak (S). 36
Ovaj metod, zasnovan na univerzalno prihvatljivom modelu rezonovanja pomoću dedukcije i

silogizma, predstavlja koristan instrument pri organizovanju i strukturiranju svih obimnijih pravnih
akata pa i žalbe.
Putman H.William, Legal Research, Analysis and Writing,2nd ed,NY : Delmar Cengage Learning, 2010.
35
McClurg, Andrew, 1L of a Ride: A Well-Traveled Professor's Roadmap to Success in the First Year of Law School, 2nd ed. West Academic
36
Publishing, 2013.
122
9. POSTUPAK PRED DRUGOSTEPENIM SUDOM
Drugostepeni sud donosi odluku o žalbi na sednici veća ili na osnovu održanog pretresa. Da li će
se održati pretres odlučuje veće drugostepenog suda (član 446 ZKP). Ako se odlučuje na sednici
veća, sudija izvestilac će vas pozvati samo ukoliko ste to zahtevali. Preporuka je da uvek tražite da
vas pozovu na sednicu veća i idete na sednice. To je poslednja prilika da pojasnite žalbu i ukažete
na propuste presude. Ako ne dođete na sednicu, prepuštate se riziku da će sudija izvestilac rđavo
da „referiše” veću o sadržini vaše žalbe.
Sednica veća počinje izveštajem sudije izvestioca o stanju stvari u spisima predmeta. Ako sednici
veća prisustvuju stranke i branilac, sudija izvestilac izlaže sadržaj presude, a stranke i branilac u
vremenu koje odredi predsednik veća, iznose navode žalbe i odgovora na žalbu.
Ako niste zadovoljni izveštajem izvestioca ili smatrate da je nešto propustio, možete učtivo
predložiti da se radi dopune izveštaja pročitaju pojedini delovi spisa, npr. zapisnik o ispitivanju
svedoka, veštačenje i sl.
Izlaganje žalbe treba da bude sažeto, precizno i učtivo. Nije preporučljivo da čitate žalbu ili njene
delove. Nemojte veće zamarati citiranjem delova presude i zapisnika, mnogo je bolje da ih precizno
uputite na pojedine delove presude na koje ukazujete žalbom. Zauzmite uspravan stav, gledajte u
veće, i zaokupite njegovu pažnju. Nemojte se savijati nad stolom i oslanjati na njega rukama kao
srednjoškolac koji sriče loše naučenu lekciju. Izlažite samouvereno ali učtivo, ne budite sarkastični
prema prvostepenom sudu. Po potrebi, tražite dozvolu da pojasnite određene stavove iznete u
žalbi, ali nemojte ponavljati ono što je izvestilac već izložio.
Pretres pred drugostepenim sudom održaće se ako je potrebno da se zbog pogrešno ili nepotpuno
utvrđenog činjeničnog stanja izvedu ili ponove dokazi koji su izvedeni ili odbijeni od strane
prvostepenog suda, a postoje opravdani razlozi da se predmet ne vrati prvostepenom sudu na
ponovni glavni pretres.
Poput sednice veća i pretres pred drugostepenim sudom počinje izveštajem predsednika veća
(član 446 stav 4) koji izlaže stanje stvari ne dajući svoje mišljenje o osnovanosti žalbe.
Po predlogu stranaka i branioca ili po odluci veća pročitaće se presuda ili deo presude na koji se
odnosi žalba, a po potrebi i zapisnik o glavnom pretresu ili deo zapisnika i pismenih dokaza. Može
se izvršiti i uvid u druge dokaze na koje se žalba odnosi. Nakon uzimanja izjava od stranaka, veće
može odlučiti da se umesto neposrednog ispitivanja svedoka ili veštaka koji nije prisutan, izvrši
uvid u zapisnike o njihovom ispitivanju, ili, ako veće oceni da je to potrebno, da predsednik veća
ukratko iznese njihovu sadržinu ili ih pročita.
Nakon toga, dobićete priliku da obrazložite žalbu, što treba da uradite na isti način kao u slučaju
sednice veća, a kako je prethodno opisano. Međutim, na pretresu možete izneti činjenice i
predlagati da se u vezi s njima izvode dokazi koji su navedeni u žalbi. Dalji tok pretresa je uređen
123
GLAVA
PRAVNI PRESUDE
shodno odredbama o glavnom pretresu pa imate pravo da na kraju iznesete i završnu reč.
10. VANREDNI PRAVNI LEKOVI
Za razliku od žalbe čija je osnovna uloga da pre pravnosnažnosti presude ispravi greške suda
učinjene u toku postupka, bilo da se radi o nepoštovanju pravila samog postupka ili u vezi s pravnim
i činjeničnim pitanjima, putem vanrednih pravnih lekova sudske odluke treba uskladiti s izvesnim
okolnostima nastalim nakon završenog postupka, nakon pravnosnažnosti. Njima se pokušavaju
otkloniti i povrede zakona utvrđene, takođe, posle sticanja pravnosnažnosti.
a) Zahtev za ponavljanje krivičnog postupka
Suština zahteva za ponavljanje postupka je da se usled novih činjenica i dokaza koji nastupe
ili se za njih sazna nakon pravnosnažnosti presude, ispostavi da je činjenično stanje utvrđeno
pravnosnažnom presudom - pogrešno. Cilj zahteva je osloboditi pravnosnažno osuđenog ili
izdejstvovati presudu po blažem zakonu. Specifičnost ponavljanja postupka je da se ispravlja
činjenična osnova presude, kao i da može biti samo u korist okrivljenog.
Zahtev za ponavljanje krivičnog postupka može da se podnese i nakon što je osuđeni izdržao
kaznu, ili je nastupila zastarelost, amnestija ili pomilovanje.
Razlozi za ponavljanje postupka propisani su odredbom člana 473 ZKP:
1) ako je presuda zasnovana na lažnoj ispravi ili na lažnom iskazu svedoka, veštaka, stručnog
savetnika, prevodioca, tumača ili saokrivljenog (član 406 stav 1 tačka 5);
2) ako je do presude došlo usled krivičnog dela javnog tužioca, sudije, sudije-porotnika ili lica koje
je preduzimalo dokazne radnje;
3) ako se iznesu nove činjenice ili se podnesu novi dokazi koji sami za sebe ili u vezi s ranijim
činjenicama ili dokazima mogu dovesti do odbijanja optužbe ili oslobođenja od optužbe ili do osude
po blažem krivičnom zakonu;
4) ako je za isto delo više puta suđen ili ako je sa više lica osuđen za isto delo koje je moglo učiniti
samo jedno lice ili neka od njih;
5) ako se u slučaju osude za produženo krivično delo ili za drugo krivično delo koje po zakonu
obuhvata više istovrsnih ili više raznovrsnih radnji iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi
koji ukazuju da nije učinio radnju koja je obuhvaćena delom iz osude, a postojanje ovih činjenica bi
124
dovelo do primene blažeg zakona ili bi bitno uticalo na odmeravanje kazne;

6) ako se iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi kojih nije bilo kada je izricana kazna zatvora
ili sud za njih nije znao iako su postojali, a oni bi očigledno doveli do blaže krivične sankcije;
7) ako se iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi da okrivljenom nije uredno dostavljen poziv
za pretres koji je održan u njegovom odsustvu (član 449 stav 3).
Zahtev za ponavljanje postupka može se podneti u svako doba, a striktni rokovi propisani su
samo za slučaj podnošenja zahteva iz razloga navedenog u tački 6) - dok kazna zatvora ne bude
izvršena, kao i za slučaj iz tačke 7) - u roku od šest meseci od donošenja presude žalbenog suda.
Zahtev mora da sadrži podatke o presudi u odnosu na koju se traži ponavljanje, identitet podnosioca,
razloge na osnovu kojih se traži ponavljanje i dokaze kojima se potkrepljuju činjenice na kojima se
zahtev zasniva. Iznete činjenice treba da se odnose isključivo na neki od razloga za ponavljanje
krivičnog postupka iz člana 473 Zakonika. One treba da budu iznete na način kojim se dovode u
direktnu vezu s razlozima na koje se u zahtevu podnosilac poziva i da imaju takav karakter da mogu
same za sebe, ili u vezi s drugim iznetim, kao i s već izvedenim dokazima, da prouzrokuju drugačiju
odluku suda. Obrazloženje je slobodna forma, ali kvalitet zahteva sažeto i precizno izražavanje
odnosa činjenica i razloga koji se dovode u vezu. 37
Sud može da odbaci zahtev iz procesnih razloga ili kad oceni da nisu ispunjeni zakonski uslovi. Na
ovo rešenje možete izjaviti žalbu. Ukoliko ne odbaci zahtev, njegov prepis dostavlja javnom tužiocu
koji u roku od osam dana može dostaviti odgovor.
Nakon što sud primi odgovor na zahtev, ili kad protekne rok za davanje odgovora, predsednik veća
može odrediti da se provere činjenice i pribave dokazi na koje se poziva u zahtevu i u odgovoru na
zahtev. Posle sprovedene provere, što podrazumeva zakazivanje sednice i izvođenje određenih
dokaza po potrebi, sud dostavlja spise predmeta javnom tužiocu, koji je dužan da ih bez odlaganja,
a najkasnije u roku od 30 dana, vrati i priloži svoje mišljenje. Na osnovu rezultata provere i utvrđenih
činjenica i okolnosti, sud će rešenjem uvažiti ili odbiti zahtev za ponavljanje krivičnog postupka.
U rešenju kojim uvažava zahtev i dozvoljava ponavljanje krivičnog postupka sud će odrediti da se
održi novi glavni pretres. Kad rešenje kojim se dozvoljava ponavljanje krivičnog postupka postane
pravnosnažno, a okrivljeni se nalazi na izdržavanju kazne zatvora, izvršenje se obustavlja. Međutim,
na predlog javnog tužioca, ako postoje uslovi iz člana 211 ovog Zakonika, sud može odrediti pritvor.
37
Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije, Priručnik za primenu Zakonika o krivičnom postupku, Beograd, 2013.
125
GLAVA
PRAVNI PRESUDE
Ponavljanje krivičnog postupka osuđenom u odsustvu.
Okrivljeni koji je osuđen u odsustvu i njegov branilac, mogu u roku od šest meseci od dana
nastupanja mogućnosti da mu se sudi u prisustvu (čest slučaj: npr. uhapšen je u inostranstvu i
izručen po zahtevu Srbije) podneti zahtev za ponavljanje postupka.
Nisu propisani posebni uslovi, tako da će sud ponavljanje dozvoliti uvek kada je zahtev blagovremen.
Važno je napomenuti da je, kao i u slučaju ostalih vanrednih pravnih lekova, i u ovom slučaju
zabranjeno preinačenje na gore, odnosno, nova presuda ne može ni na koji način biti nepovoljnija
po osuđenog. Iz tog razloga, ovu mogućnost treba uvek koristiti jer osuđeni može samo biti na
dobitku, ne može ništa izgubiti.
b) Zahtev za zaštitu zakonitosti
Zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi se protiv pravnosnažne odluke javnog tužioca ili suda.
Ovlašćeni podnosioci su republički javni tužilac, okrivljeni i branilac, s tim što okrivljeni ovaj pravni
lek ne može izjaviti sam, već isključivo preko branioca.
Republički javni tužilac može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti kako na štetu, tako i u korist
okrivljenog, ali odluka o zahtevu ne može škoditi okrivljenom u smislu promene pravne kvalifikacije
dela ili krivične sankcije. Najviše što se može protiv pravnosnažno osuđenog, to je da se utvrdi da
je zakon povređen u njegovu korist.
Razlozi za podnošenje zahteva propisani su odredbama člana 485 ZKP i to ako je pravnosnažnom
odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju:
1) povređen zakon;
2) primenjen zakon za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom,
opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima;
3) povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog ili drugog učesnika u postupku
koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda
i dodatnim protokolima, a to je utvrđeno odlukom Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska
prava.
Povreda zakona u smislu stava 1 tačka 1) ovog člana postoji ako je pravnosnažnom odlukom, ili u
postupku koji je prethodio njenom donošenju, povređena odredba krivičnog postupka ili ako je na
činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj odluci pogrešno primenjen zakon.
Rok za podnošenje zahteva zavisi od razloga. Ako se podnosi iz razloga propisanih u tačkama 2) i
126
3) rok je tri meseca od dana kada je licu ovlašćenom za podnošenje dostavljena odluka Ustavnog
suda ili Evropskog suda za ljudska prava.
Ako se zahtev podnosi zbog povreda odredaba ZKP (član 74, član 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tač. 7) do
10) i stav 2. tačka 1), član 439. tač. 1) do 3) i član 441. st. 3. i 4.) učinjenih u prvostepenom postupku
pred apelacionim sudom, rok je 30 dana od dana kada je okrivljenom dostavljena pravnosnažna
odluka. Pravo na podnošenje zahteva u ovom slučaju je uslovljeno time da je protiv te odluke
koristio redovni pravni lek.
Zahtev se podnosi preko organa čija se odluka pobija, a izjavljuje se i o njemu odlučuje Vrhovni
kasacioni sud (VKS).
Sadržina zahteva zavisi od razloga podnošenja. Važno je napomenuti da je obavezno izričito
naznačiti osnov i razlog podnošenja, a ukoliko se zahtev podnosi usled odluka Ustavnog suda ili
Evropskog suda za ljudska prava, onda je uz zahtev obavezno dostaviti te odluke.
Vrhovni kasacioni sud odlučuje presudom. Ako nađe da ne postoji razlog na koji se podnosilac
poziva u zahtevu, odbiće ga kao neosnovan.
Kada usvoji zahtev, VKS će doneti presudu kojom će, prema prirodi povrede: 1) ukinuti u celini
ili delimično pobijanu odluku i predmet vratiti na ponovno odlučivanje organu postupka ili na
suđenje prvostepenom ili apelacionom sudu, s tim da može narediti da se novi postupak održi pred
potpuno izmenjenim većem; 2) preinačiti u celini ili delimično prvostepenu odluku i odluku donetu
u postupku po redovnom pravnom leku ili samo odluku donetu u postupku po redovnom pravnom
leku; 3) ograničiti se samo na to da utvrdi povredu zakona. Utvrđujuću presudu, VKS donosi kada
postoji povreda zakona u korist okrivljenog. U tom slučaju, ne dira se u pravnosnažnost pobijane
odluke i okrivljeni ne trpi zbog toga nikakve posledice.
ZAKLJUČAK
Smernice u ovom priručniku su opšte i treba da se prilagode svakom pojedinačnom slučaju. Ključ
uspeha je u pripremi, vežbanju i kreativnosti. Probajte nešto novo na svakom suđenju. Na primer,
elektronska sredstva nude mogućnost da se istakne iskaz i objasne dokazi ako vam sudija dozvoli
da ih koristite za vreme suđenja. Ne zaboravite da ponekad ne reći ništa predstavlja najbolji oblik
zastupanja - znati kada da prestanete da pričate i sednete. Ali, ako imate jake argumente, potrudite
se da započnete i završite s njima, ubacujući slabije tačke u sredinu.
Zakonik o krivičnom postupku pruža šansu onima koji žele da nauče kako da ga koriste. Želimo
Vam puno sreće i uspeha u tome!
127
LITERATURA
LITERATURA
1. „Službeni glasnik RS”, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013 i 45/2013, 55/2014.
2. Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije, Priručnik za primenu Zakonika o
krivičnom postupku, Beograd, 2013.
3. „Sl. glasnikRS”, br. 27/2012
4. G. Orwell, Politics and the English Language”, Horizon, London, 1946.
5. Cortelazzo A.Michele, Pellegrino, Federica, 30 Regole per Scrivere Testi Amministrativi Chiari,
Guida agli Enti Locali, n. 20, 2003
6. Grupa autora, Pisanje krivičnih presuda, Misija OEBS-a u Srbiji, 2017.
7. Hon Michael McHugh AC QC, Preparing and Arguing an Appeal, , NSW Bar Association Bar News
85 (Winter 2010), p. 85 - 92
8. Ured za publikacije Europske unije, Pišimo jasno, hrvatski prevod, 2017.
9. Grupa autora, Pisanje krivičnih presuda, Misija OEBS-a u Srbiji, 2017.
10. Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije, Priručnik za primenu Zakonika o
krivičnom postupku, Beograd, 2013.
11. Beljanski S., Ilić P. G., Majić M., Zakonik o krivičnom postupku, Beograd, 2012.
12. Clark H. R., Dekle R. G., Bailey S. W., Cross-Examination Handbook, Persuasion, Strategies,
and Techniques, Wolters Kluwer Law & Business, New York, 2011.
13. Delibašić V., Lochary R., Veštine zastupanja u krivičnim postupcima, Beograd, 2016.
14. Delibašić V., Primena unakrsnog ispitivanja u krivično procesnom pravu Srbije,Glavni pretres
i suđenje u razumnom roku, regionalna krivičnoprocesna zakonodavstva i iskustva u primeni,
Beograd, 2015. str. 218-231.
15. Delibašić V., Svedočenje u krivičnom postupku, Pravni život, broj 9, Beograd, 2017, str. 745-
756.
128
LITERATURA
16. Delibašić V., Unakrsno ispitivanje - pravila i izazovi, Žurnal za kriminalistiku i pravo, broj 1,
Beograd, 2014, str. 69-70.
17. Delibašić V., Unakrsno ispitivanje, Pravni život, broj 9, tom I, Futura, Beograd, 2013. str. 777-
787.
18. Ilić P. G., et al, Komentar Zakonika o krivičnom postupku, Beograd, 2012.
19. Mauet A. T., Trial techniques, Aspen Publishers, New York, 2010.
20. Škulić M., Ilić G., Vodič za primenu novog Zakonika o krivičnom postupku, Beograd, 2013.
21. Škulić M., Krivično procesno pravo, Beograd, 2009.
22. Škulić M., Osnovne novine u krivičnom procesnom pravu Srbije, novi Zakonik o krivičnom
postupku iz 2011. godine, Beograd, 2013.
23. Wellman L. F., The Art of Cross-Examination, New York, 2012.
129
130

Prirucnik Vestine Zastupanja U Krivicnom Postupku - Final

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Prirucnik Vestine Zastupanja U Krivicnom Postupku - Final

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

PRIRUČNIK VEŠTINE ZASTUPANJA U KRIVIČNOM POSTUPKU

DR VELJKO DELIBAŠIĆ, ADVOKAT IZ BEOGRADA

CIP - КАТАЛОГИЗАЦИЈА ВО ПУБЛИКАЦИЈА

PRIRUČNIK VEŠTINE ZASTUPANJA U KRIVIČNOM POSTUPKU : ZA ADVOKATE

ФУСНОТИ КОН ТЕКСТОТ. - ДРУГИ АВТОРИ: JASMINA MIKIĆ, VLADIMIR MARINKOV,

Ovaj priručnik namenjen je mladim advokatima i advokatskim pripravnicima, da im bude od

Predistražni i istražni postupak

1. Osnovne osobenosti predistražnog postupka.................................................................................9

1. Osnovne osobenosti istrage..............................................................................................................21

12.1. Obustava istrage………………..……………………………………………………………………………………………………………....... 33

1.1. Sta je optužnica?…………………………………………………….....………………………………...…………………………………....... 37

Dokazi u krivičnom postupku

3.2.2. Tajno praćenje i snimanje....................................................................................................................66

1. Teorija (strategija) slučaja...................................................................................................................75

1. PREDISTRAŽNI I ISTRAŽNI POSTUPAK

Krivično gonjenje započinje prvom radnjom ovlašćenog državnog organa na rasvetljavanju

Osnovne osobenosti predistražnog postupka su:

2. Osnovni načini saznanja za krivično delo u predistražnom postupku

Da bi se uopšte vodio predistražni postupak, potrebno je da nadležni organ stekne odgovarajuće

2.1. Podnošenje krivične prijave

2.1.1. Način podnošenja krivične prijave i postupanje po njenom prijemu

2.1.2. Postupanje javnog tužioca po krivičnoj prijavi

1) doneti naredbu o sprovođenju istrage;

2.1.2.1. Odbacivanje krivične prijave

2.1.2.2. Postupanje po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja u predistražnom postupku

2.1.2.3. Uslovljeni oportunitet krivičnog gonjenja - odlaganje krivičnog gonjenja

1. Za primenu ovog instituta se ne zahteva saglasnost oštećenog za odlaganje krivičnog gonjenja.

Primer inicijativnog akta za primenu instituta odlaganja krivičnog gonjenja:

PREDLOG ZA ODLAGANjE KRIVIČNOG GONjENjA

AA je od početka, u pretkrivičnom postupku, kao i u istražnom postupku, u potpunosti sarađivao

Naime, očigledno je da je potreba specijalne prevencije u celosti ispunjena prema AA, a da bi

Primer obaveštenja oštećenom:

2.1.2.4. Bezuslovni oportunitet krivičnog gonjenja - odbacivanje krivične prijave

3. Osnovna ovlašćenja i dužnosti lica koja postupaju u predistražnom postupku

3.1. Ovlašćenja javnog tužioca u predistražnom postupku

3.2. Ovlašćenja i dužnosti policije u predistražnom postupku:

3.2.1. Uzimanje iskaza od strane policije u predistražnom postupku

3.2.2. Prikupljanje obaveštenja od građana

Prikupljanje obaveštenja od građana (tzv. informativni razgovor) je pretežno neformalna radnja, te

3.2.3. Saslušanje osumnjičenog

3.2.4. Branilac u predistražnom postupku

3.2.4.1. Poverljivi razgovor sa osumnjičenim

Poverljivi razgovor osumnjičenog i branioca je načelno regulisan Zakonikom o krivičnom postupku

Vežba: Simulacija poverljivog razgovora u hipotetičkom slučaju

AA daje sledeće informacije o događaju:

4. Oblici lišenja i ograničenja slobode u predistražnom postupku

U predistražnom postupku su mogući sledeći oblici lišenja slobode osumnjičenog i ograničenja

4.1. Zadržavanje na mestu izvršenja krivičnog dela

4.2. Policijsko lišenje slobode

4.3. Lišenje slobode pri izvršenju krivičnog dela

4.4. Saslušanje uhapšenog i zadržavanje osumnjičenog u predistražnom postupku

Formalni uslov za zadržavanje u predistražnom postupku svodi se na donošenje rešenja o

Osumnjičeni koji je zadržan ima sva prava koja poseduje i uhapšeni.

1. Osnovne osobenosti istrage

Osnovne specifičnosti istrage su:

Istraga se alternativno pokreće:

3. Materijalni i formalni uslov za sprovođenje istrage

Formalni uslov za sprovođenje istrage se svodi na neophodnost donošenja odgovarajuće odluke, a to je

5. Nadležnost za sprovođenje istrage

6. Prisustvo određenih lica dokaznim radnjama koje sprovodi javni tužilac

Javni tužilac je dužan da braniocu osumnjičenog uputi poziv da prisustvuje saslušanju

7. Osnovni oblici delovanja u korist odbrane tokom javnotužilačke istrage

7.1. Prikupljanje dokaza i materijala u korist odbrane

___ јавно тужилаштво у

Против окривљеног _____спроведена је истрага од стране _ јавног тужиоца