Filološki fakultet, Univerzitet u Beogradu, 8.2.2020.

Prikaz filma Iron jawed angels

Radnja filma „Iron jawed angels“ počinje u Filadelfiji septembra 1912. godine,
potom se premešta u Vašington i traje do 26. avgusta 1920. godine, kada je 19.
amandman kojim žene imaju pravo glasa postao ustavni zakon. Već na početku filma
radnja upućuje da unutar Nacionalnog američkog sifražetskog pokreta(„NAWSA“)
postoje različiti pogledi borbe za pravo glasa žena. Liderka pokreta Carrie Chapman Catt
i predsednica Anna Howard Shaw zastupaju kampanju „od države do države“ koja se
temelji na strpljivom delovanju - čiji je ishod pravo glasa žena u 9 država za 64 godina
borbe. Sifražetkinje/kvekerice Alice Paul i Lucy Burns koje dolaze iz Engleske gde su
učestvovale u borbi za pravo glasa žena, znaju da „NAWSA“ ne odobrava metodologiju
borbe žena u Engleskoj - smatrajući da je njihov metod nasilan, te odlučuju da
kompromisno prihvate sve uslove pokreta kako bi dobile odobrenje da predvode
Kongresni odbor udrženja u Vašingtonu. Njihov cilj je ozbiljno političko delovanje u
glavnom gradu.

Prilikom prikupljanja donacija u umetničkoj galeriji u Vašingtonu, Alice Paul

pridobija radnu pravnicu Inez Milholland da kao ratnica/glasnica predvodi paradu
„NAWSA“ na belom konju, smatrajući da je ona kao neudata, mlada, nezavisna,
obrazovana i veoma lepa, pravi primer „nove“ sifražetkinje. U društvu pravnice, Alice
Paul upoznaje i Ben-a Weissmana-a, političkog karikaturistu iz novina „Vašington post“,
koji doprinosi osmišljavanjem simboličnih crteža predvodnice parade. U prostorijama
„NAWSA“ u Vašingtonu, Alice Paul upoznaje i Idu Wells-Barnett iz čikaškog odbora,
borkinju za ravnopravnost Afroamerikanaca, posebno žena, kojoj pokušava da objasni da
bi Afroamerikanke trebalo da marširaju na kraju kolone da se pobornice sa juga ne bi
povukle sa parade. Međutim, Ida Wells-Barnet se nije složila sa tim, što je vidljivo iz
jednog prizora sa parade kada ona nenajavljeno izlazi iz gomile i sa svojom državnom
delegacijom stupa u sredinu povorke. Alice Paul se zbližava i sa fabričkom inspektorkom
i sindkalnom organizatorkom Ružom(Ruza Wenclawska), koja uz sugestije Paulove
prihvata da se sa svojim radnicama pridruži delovanju stranke i učešće u paradi. Važno je
pomenuti da Alice Paul i Lucy Burns ne odustaju od termina održavanja parade, uprkos
tome što se na taj dan održava inauguracija predsednika Tomasa Vilsona(Thomas
Woodrow Wilson), zbog čega, „stavlja im se do znanja“, policija ne može garantovati
njihovu bezbednost na tom skupu.

Presudan momenat koji će uticati na konkretniju borbu za pravo glasa žena u

Americi jeste istupanje iz sifražetskog pokreta Alice Paul i Lucy Burns sa svojim
sledbenicama i osnivanje vlastite Nacionalne ženske partije(„NWP“). Stranka ima samo
jedan cilj, a to je prihvatanje ustavnog amandmana koji podrazumeva pravo građana
Amerike da glasaju bez obzira na pol, i najavljuje da će uvek biti čvrsta opozicija bilo
kojem političkom kandidatu koji odbije da prihvati ovaj amandman. Od tog trenutka

1
„NWP“ koristi razne metode u borbi za pravo glasa, počev od upečatljivog isticanja
transparenta usred predsednikovog izlaganja sa natpisom: „g. predsedniče, šta ćete učiniti
sa ženskim pravima glasa“. Međutim, zbog negativnog odnosa vlasti prema
predstavljenom problemu žena, koji je zanemarivan i ignorisan, što je uslovilo i
nedovoljno uspešnu kampanju, sledeća mera koju stranka preduzima jeste postavljanje
straže ispred „Bele kuće“ svakoga dana od zore do sumraka, sve dok Ustav Amerike ne
bude preinačen prema njihovim zahtevima. Nakon ulaska Amerike u rat, partija odlučuje
da nastavi sa svojim delovanjem, bez obzira što bi to u tom trenutku u zemlji bilo
shvaćeno kao izdaja. Zbog nastavka protestovanja deo aktivistkinja koje predvodi Lucy
Burns biva osuđen na 60 dana zatvora, ali ga Alice Paul sa ostatkom sledbenica nastavlja,
na istom mestu, isčitavanjem predsednikovih izjava pre rata kako bi njihovo značenje u
novonastalim okolnostima promenilo kontekst u njihovu korist. Međutim, posle toga i
sama dospeva u zatvor, gde preduzima meru štrajkovanja glađu, u čemu se sa njom
solidarišu i ostale pobornice. Ispoljavanje solidarnosti uočljivo je i u sceni kada Alice
Paul i na slobodi odbija večeru, smatrajući da je to neprimereno dok su njene saborkinje
zatočene, ali i u sceni kada prva grupa aktivistinja dospeva u zatvor, kada one u svojim
ćelijama oponašaju kaznu kojoj je podvrgnuta Lucy Burns.

Što se tiče odnosa prema braku, sifražetkinje u filmu i pored suprotnih težnji
zastupaju stav Alice Paul, koja smatra da se u „njihovoj borbi“ treba pristupiti punim
srcem, ne ostavljajući ni delić njega nikome izvan toga, ne bi li se postigao cilj. Sa druge
strane, Emily Leighton je privržena patrijarhalnom odnosu u braku, od čega i ona
odustaje u momentu kada se opredeljuje da potpuno sledi kriterijume Nacionalne ženske
partije.

Upotreba muzike u filmu je i melodijski i tekstualno simbolično prilagođena

potrebama određenih scena u zavisnosti sa njihovom atmosferom i značenjem, ali je
takođe i svaki njen pojedinačni deo u odnosu sa celinom. Iako je radnja filma smeštena u
prvoj četvrtini dvadesetog veka, muzika je, sem pojedinih izuzetaka, bliska i prilagođena
vremenu u kom je film snimljen, a i njegovom kvalitetu, tako da se može reći da
predstavlja dobar spoj zvuka, smisla i slike.

„Give me liberty, or give me death!“, reči su Patrika Henrija, američkog junaka

koga u filmu citira dr. White, što u prevodu znači „Dajte mi slobodu, ili me ubijte“. On to
izgovara na sastanku sa predsednikom i njegovim saradnicima u vezi sa slučajem Alice
Paul, tj. njenog testiranja na psihijatriji u bolnici okružnog zatvora, čime se suprotstavlja
njihovim nastojanjima da ona bude trajno hospitalizovana(navodno zbog mogućnosti
samoubistva, što je okarakterisano kao nezdravo ponašanje). Dr. White im odgovara da je
to pogrešna interpretacija njegovih reči, čiji je pravi kontekst da je ona spremna da umre
od gladi kako bi se izborila za svoj slučaj, dodajući da i oni poput ostalih hrabrost kod
žena smatraju bolešću.

Značajnije istorijske ličnosti u filmu koje nisu pomenute u tekstu su Doris

Stivens/zagovornica ženskih zakonskih prava i autorka. Prva ženska članica Američkog
instituta za međunarodno pravo i prva predsednica Međuameričke komisije za žene;
Mabel Vernon/pacifistkinja i nacionalni vođa izbornog pokreta u Americi. Članica

2
Američkog udruženja za žensko pravo. One su bile pripadnice Nacionalne ženske partije.
Harriot Eaton Stanton Blatch/američka apisateljica. Ona je bila pripadnica Nacionalnog
američkog sifražetskog pokreta. Harry Thomas Burn je bio član zakonodavnog tela
Tenesija čijom je odlukom u poslednjem trenutku usvojen 19. amandman. Fiktivne
ličnosti u filmu su Ben Weissman, Emily Leighton i njen suprug senator Thomas „Tom“
Leighton. Upotreba ovih likova se može tumačiti na više načina. Lik Emily Leighton
pruža motivaciju za razrešenje radnje filma jer se posredstvom njenog muža iz zatvora
šalje poruka javnosti od Alice Paul. Takođe, u njen lik je ugrađena izvesna feministička
retorika, budući da se prikazuje život žene iz više društvene klase koja je podređena
suprugu, a zatim i njeno kršenje ustaljenih porodičnih principa zarad slobode izražavanja
i zadovoljavanja ličnih potreba. Lik Ben-a Weissman-a se najverovatnije pojavljuje u
marketinškoj svrsi kao deo strategije za privlačenje gledalaca. Čini se da je to zbog
„holivudskog“ pravila po kojem film treba da sadrži ljubavnu priču kako bi bio prijemčiv.

Profesor: dr Ana Kolarić Student: Vladimir Stošić

2016/1103 (08)