William Adolphe Bougureau

1900. godine na godišnjoj izložbi u Parizu Edgaru Degau i Moneu je prišao novinar i pitao ih po
njihovom mišljenju koji Francuski slikar devetnaestog veka će biti najpoznatiji u 2000. godini,
bez ikakvog razmišljanja oni su rekli Vilijam Bugurou.
Šta su ova dva slikara, lidera Francuskog impresionizma videli u Bugurou?
Što je nateralo njih i ostale predstavnike impresionizma kao što su Matis, Gogen i Pikaso da se
potrude i sruše reputaciju ovog čoveka?

Kritikovan je konstantno od strane pisaca i slikara novog pravca, koji su se smatrali progresivnim
umetnicima čija je jedina svrha bila pobuna protiv klasičnog slikarstva. Oni su u Bugurovim
radovima videli sve ono što je bilo pogrešno u ovom svetu Francuskog klasičnog slikarstva i
slikarstva uopšteno

Edgar Dega i njegovi prijatelji su koristili izraz „Buguralizovano“ da označe i opišu klasični
vanvremenski stil koji su oni prezirali.
Lakša putanja slikanja za kojom su oni tragali biće njihova karta do slave i bogatstva.
Eksploatišući golotinju i modernizam kao krah sam za sebe oni su se proglašavali šampionima
progresa koji je nastajao svuda u ovoj potrešenoj i nestabilnoj Evropi krajem XIX veka.

Bugurou je bio takav genije za slikarstvo, a uskoro će pasti toliko daleko od naklonosti kritičara i
istoričara umetnosti da se do 1980. godine uopšte neće ni pominjati u umetničkim knjigama i
udžbenicima. Studenti su mogli studirati istoriju umetnosti do tog perioda a da uopšte ne čuju
za Buguroa ili da vide njegove slike. Preko 90 godina trajao je uskladjen i nemilosrdan trud da
se ismeva, degradira i zaboravi reputacija, ime i brilijantnost akademskih slikara poznog XIX
veka. Ono što je zapečatilo njihovu sudbinu ranih 1900. je grupa ovih progresivnih umetnika,
potpomognuta novinarima sa kojima su se družili. Podjednako dobro su urodili plodom veliki
napori većih slikara kao što je Pikaso, da se iz fakulteta i škola izbace svi metodi, tehnike i
znanja, istreniranog i veštog klasičnog akademskog slikarstva, tako da ih drugi ne bi
upotrebljavali. A njih poredili sa tim slikarima. Tako je 500 godina krucijalnog rada i istraživanja
zamalo bačeno u kantu za smeće istorije.
To su sve dokumentovane informacije, neverovatno je koliko su blizu uspeha i ostvarenja svog
cilja bili progresivni modernistički umetnici potpomognuti ogromnom mrežom uticajnih i
moćnih trgovaca umetninama na čelu sa Paulom Durenom. Upravo su nas oni i ugurali u ovaj
svet moderne umetnosti.

Zamislite samo na trenutak da ste veliki ljubitelj klasične muzike i da su među vašim najdražim
kompozitorima Bah i Mocart i na to sve zamislite da ste završili muzičku akademiju, da ste dobili
svoju diplomu i uprkos tome nikad niste čuli za Šopena ili Betovena, niste čuli čak ni njihove
kompozicije. Tako to možemo posmatrati i porediti. Zamislite da su oba ta umetnika i Šopen i
Betoven metodički ubijani, kritikovani i degradirani. A objašnjenje koje vam je dato od strane
uprave muzičke akademije, koja je pod uticajem modernističkog pokreta je da je to bila mala
grupa kompozitora koji su bili u muzičkom svetu ali nisu cenili novu progresivnu veličinu
modernizma. To je kao da neki moderni muzičar kao što je 50 cent kaže da neka od klasičnih
dela nemaju nikakvu vrednost, zato što ti autori nisu cenili njegov stil. Učeni ste da su Šopen i
Betoven sitni akademčići koji su pisali romatnične, sentimentalne, nepromišljene, dosadne
kompozicije. Nikad niste bili u dodiru sa njima, niste slušali njihovu muziku, ali prvi put kad ste
je čuli obuzela vas je njena moć njen zvuk. Moćne note koje su pisane su vas obuzimale, a vama
je nije jasno kako su takva dela toliko osporavana. Onda otkrijete da skoro sve što su Šopen i
Betoven napisali je odlično, ako ne i bolje od svega što ste čuli na koncertima i od svega što ste
učili. Ne bi li to bilo malo čudno? Profesori i drugi autoriteti čija je dužnost bila da vas nauči
iskrenoj lepoti, nije uradila ništa drugo nego vas učila gomilu propagande iz razloga koje vi ne
možete razumeti. Ovo je upravo ono što se dogodilo Bugurou, kao i mnogim drugim slikarskim
veličinama klasičnog slikarstva. Učeni smo da su veliki slikari perioda 1900. Mone, Mane,
Renoar i da više niko nije slikao klasično, niti je umeo naslikati nešto približno starim
majstorima, da su sva znanja i tehnike starih majstora izgubljene do 1870.

Bugurou je osvojio glavnu nagradu salona sa 25 godina, nakon što je osvojio svaku moguću
nagradu za slikarstvo u Francuskoj tog perioda. Na kraju je postao predsjednik akademije
umetnosti koja je u to vreme bila najbolja u Francuskoj. Takođe je bio šef salona gde su svi
slikari želeli da izlažu i predsednik legije časti. Smatran je za najvećeg umetnika Francuske tog
perioda, a Pariz je bio centar umetničkog sveta tog doba.
Smatran je za najboljeg slikara sveta od strane akademske zajednice ali je u isto vreme preziran
od strane novopečene avangarde. Sve što je nastalo u periodu 1850-1900 nisu samo
impresionizam, postimpresionizam nego i mnoge klasične škole slikarstva koje kao da su nestale
iz istorije umetnosti.

Mone je tvrdio da su dela velikih majstora bez slika koje pričaju priču i da su majstori opsednuti
tehnikom i mogu se smatrati bezvrednim. Drugim rečima modernisti nisu napadali samo
klasičnu umetnost nego umetnost uopšteno, sva klasična umetnost je smatrana bezvrednom,
sve te teze su potpomagali novinari koji su pratili umetničku scenu a bili su potplaćeni od strane
trgovaca umetninama koji su se uzdizali sa Paul Durenom na čelu. On je bio moćan oslonac
impresionističkog pokreta, da nije bilo njegovog novca ništa ne bi uradili i avangarda bi umrla
od gladi. Oni su ostvarivali ogromne dobiti tako što su unajmljivali pisce koji bi opravdavali
njihove nove proizvode koji bi nastajali za par minuta ili sati umesto meseci ili godina. Ovi radovi
kako je to publici nisu dobri kao prethodni nego još bolji.
Bugurou je bio produktivan slikar, slikavši od 16 do 18 slika godišnje na svom vrhuncu. Njegov
prodavac je prodavao slike i pre nego što bi one bile završene, te bi trgovci morali čekati slikare
da dovrše svoje slike. Ako želite sliku koju je naslikao Bugurou morali bi ste čekati na red, pošto
samo on može nešto tako da naslika.

Grandiozno rešenje koje su modernisti imali za ovaj problem, a trgovci su prihvatili otvorenih
ruku. Trgovci su podržavali one umetnike koji su mogli da isprate princip ponude i potražnje.
Bugurou je za života naslikao 826 slika koji su maestralni primeri vrhunskog slikarstva. Za razliku
od njeg, Mone je naslikao 3700 slika, Reoar 2600 slika, Dega 1800 a Pikaso 108.000. U to doba
svako iz visokog pa i srednjeg staleža je imao bar po jednog Pikasa kojim bi se mogao dičiti.

Bugurou je imao sposobnost da naslika žive aktove pune poetske energije i relacije
međuljudskih odnosa. Za Rembranta se govori da je bio sposoban da uhvati dušu i esenciju
starostim a za Buguroa se može reći da je uhvatio dušu mladosti, njegove figure oživljavaju na
potpuno nov način, ni jedan prethodni slikar nije tako slikao.
Bugurou je slikao isključivo za sebe, nikad nije prihvatio narudzbinu. Često je slikao po 16 sati
dnevno kao i stari majstori pre njega.

Pisao je :“ Svaki dan idem u svoj studio pun užitka i sveže energije i sreće. Naveče kada sam
primoran da prestanem sa slikanjem zbog nedostatka svetla, ne mogu dočekati jutro da
nastavim. Moj rad meni nije samo užitak, on mi je postao nužnost, ma koliko imao drugih stvari
u životu, ako pored njih ne mogu slikati postajem mizeran.“

Njegova slava je bila tolika da je njegov trgovac uspevao da naplati 10.000 dolara po slici, što je
ekvivalent današnjih 3.000.000 dolara. Bogataši su se otimali za njegove slike. Pogrešna je
misao da je on slikao samo radi novca, Bugurou nikad nije primio narudzbu, slikao je isključivo
ono što je želeo. Na kraju krajeva Pikaso je na kraju svog života imao dosta više novca nego
Bugurou.

Sad je mnogo logičniji nagao bum impresionista i ostalih modernih pravaca. Potpomognuti
Durand Ruelom impresionisti su uspeli opstati i nametnuti se, vodjeni pohlepom trgovaca i
njihovom željom da forsiraju one pravce cije slike nastaju za par sati ili dana praćeni pravilom
ponude i potražnje.