Fakultet za Biofarming

Bačka Topola

ZAGAĐIVANJE ZEMLJIŠTA TEŠKIM METALIMA

-Seminarski rad-

Student: Profesor:

Bačka Topola, Septembar 2016.

SADRŽAJ Strana

1. Uvod 3

2. Zemljište 4
2.1 Fizičke i hemijske osobine zemljišta 5

3. Rastvor zemljišta 6

4. Teški metali u zemljištu 7

4.1 Uticaj pH zemljišta na sadržaj teških metala 10
4.2 Uticaj organske materije na sadržaj teških metala 10

5. Biološki značaj teških metala 10

5.1 Bakar u zemljištu 12
5.2 Olovo u zemljištu 12
5.3 Cink u zemljištu 13

6. Zaključak 15

7. Literatura 16

2
1. UVOD

U svetu se danas, zahvaljujući industrijskom razvoju, u životnu sredinu raznim putevima

ispušta velika količina štetnih materija među kojima veliki udio imaju i teški metali. Kao
posledica njihovog nagomilavanja u biosferi ljudi i životinje ih unose u organizam, što
dovodi do pojave raznih bolesti. Obzirom da teški metali predstavljaju potencijalni rizik u
proizvodnji kvalitetne hrane, u svetu i kod nas, su sprovedena brojna istraživanja u cilju
određivanja njihovog sadržaja, distribucije i mobilnosti u obradivim zemljištima.
Zagađenost zemljišta teškim metalima nije lako utvrditi i razlikuje se kod različitih tipova
zemljišta. Prisustvo nekog jedinjenja, u određenoj količini, ne mora izazvati poremećaj u
biljnoj proizvodnji kod jednog tipa zemljišta, ali njegovo prisustvo u drugom tipu
zemljišta može smanjiti kvalitet i količinu proizvoda.
Sve je više topionica metala i termoelektrana iz čijih dimnjaka izlaze velike količine
pojedinih metala u vidu gasova, gareži, dima itd. Svi oni najčešće padavinama dospevaju
u zemljište, zagađujući životnu sredinu i uništavajući vegetaciju.
Znatan deo teških metala dospeva u zemljište primenom hemijskih sredstava u
industrijskim i poljoprivrednim procesima. To su najčešće: olovo (Pb), živa (Hg), nikl
(Ni), arsen (As) i bakar (Cu). Izvori unošenja teških metala u zemljište mogu da budu i
neka mineralna đubriva i pesticidi. Mnogi teški metali unose se sredstvima za zaštitu
biljaka, a gradsko smeće (komunalni otpad) se sve više pominje kao potencijalni izvor
ovih elemenata.
Teški metali se odlikuju različitim hemijskim, fizičkim i fiziološkim dejstvom. Neki od
njih su neophodni za žive organizme, a to su: cink, gvožđe, molibden, mangan, kobalt i
selen. Toksični metali se ubrajaju u veoma opasne zagađivače i predstavljaju veliku
opasnost za sve žive organizme počev od ljudi i životinja. Poznato je da teški metali, kao
karakteristični polutanti, u svom geobiociklusu, odnosno atmosferskim depozicijama,
dospevaju u zeljište u kojem se mogu zadržati u površinskom (oraničnom) sloju i veoma
se teško iznose iz zemljišta. U zemljištu se mogu akumulirati u velikim količinama i
mogu uzrokovati višestruke ekološke posledice, zbog čega se i smatraju vodećim
zagađivačima okoline.
Zadržavanje teških metala u zemljištu zavisi od vrste metala, njihove koncentracije,
fizičko-hemijskog sastava zemljišta, pH- sredine, sadržaja organskih materija i drugih
faktora. Zato je poznavanje faktora koji utiču na ponašanje metala u zemljištu i njihova
pristupačnost živim organizmima od velikog značaja.
Zemljište apsorbuje i veže metale u teško rastvorljive spojeve i time smanjuje njihovu
translokaciju u biljke i podzemne vode. Veliki apsorpcioni kapacitet za metale imaju Fe i
Mn oksidi, karbonati, sadržaj organske materije jer imaju najveći uticaj na vrijednost pH
zemljišta. Intenzitet vezivanja metala u zemljištu raste sa porastom sadržaja organske
materije i vrijednosti pH zemljišta, u suprotnom dolazi do stvaranja rastvorljivih spojeva
koji su dostupni biljkama i podzemnim vodama.

3
2. ZEMLJIŠTE

Zemljište je složena dinamička celina, u kojoj se neprekidno odvijaju različiti procesi i

promene, što ima za posedicu stvaranje novih formi zemljišta. Jedno od njegovih
najbitnijih obeležja je antizotropnost u vertikalnom smislu, tj.sukscesivna pojava niza
horizonata koji se međusobno razlikuju po morfološkim, fizičkim, hemijskim i drugim
karakteristikama.

Antizotropnost je posedica delovanja pedogenetskih procesa na matičnu stenu, pri čemu

se ti procesi mogu svrstati u tri osnovne grupe:

 raspadanje primarnih minerala i sinteza minerala gline,

 raspadanje organske materije i sinteza humusa kao specifičnog složenog
jedinjenja,
 migracija delova zemljišta putem vode i organizama u različitim pravcima.

Intenzitet ovih procesa različit je na različitim dubinama, pri čemu se u površinskom

sloju najčešće akumulira humus ili vrši migracija i osiromašenje descedentnim tokovima
vode. U donjim slojevima raspadanje je intenzivnije, ali može doći i do akumulacije i
obogaćivanja mobilnim sastojcima. Posledica ovog je diferencijacija zemljišta u
vertikalnom pravcu na horizonte sve do matične stene.
Zemljište je trofazni sistem, sastavljen iz čvrste, tečne i gasovite faze. Ove faze su
međusobno tako raspoređene da daju zemljištu osobine šupljikave, a ne kompaktne mase.
Pore su životni prostor biljnog korena i ostalih organizama koji žive u zemljištu. Na
čvrstu fazu otpada približno 50% od ukupne zapremine, a ostalih 50% zauzimaju pore
zemljišta, koje su ispunjene tečnom i gasovitom fazom. Čvrsta faza deli se na mineralni i
organski deo.

Voda

Vazduh

Mineralna
materija

Organska
materija

Slika 1. Zapreminski sastav pojedinih faza u zemljištu (%), tipično za površinski sloj zemljišta

4
Mineralni deo zemljišta potiče iz litosfere, a nastao je njenim trošenjem. Trošenje
litosfere se vrši delovanjem fizičkih, hemijskih i bioloških faktora. Minerali zemljišta se
u zavisnosti od njihovog porekla mogu podeliti na primarne i sekundarne minerale.
Primarni minerali se obrazuju u termodinamičkim uslovima, drugačijim od onih koji
vladaju u pedosferi, pa su zbog toga nestabilni, pri čemu raspadanjem daju nove spojeve.
Sekundarni minerali su uglavnom krajnji produkti raspadanja (oksidi i proste soli) pri
čemu se dalje teško menjaju. Minerali gline su najvažniji sekundarni minerali zemljišta
zbog svoje velike spoljne površine i velike reaktivnosti sa jonskim i organskim
rastvorljivim spojevima.
Organski deo zemljišta vodi poreklo od biljaka, dok životinje u tome imaju podređen
značaj. Organski deo je pretežno u obliku humusnih koloida. Minerali i organski deo se
međusobno povezuju i formiraju organo-mineralni kompleks zemljišta. Pore u zemljištu
su ispunjene sa tečnom i gasovitom fazom i zemljište uvijek sadrži vodu u kojoj su
rastvorene različite organske i mineralne materije.

2.1 Fizičke i hemijske osobine zemljišta

U trofaznom sistemu zemljišta, tekstura se odnosi na njegovu čvrstu fazu. Poznavanje

mehaničkog sastava zemljišta daje informacije o njegovom fizičkom, hemijskom i
biološkom potencijalu. Većina osobina zemljišta zavisi od njegove vrste i teksture.
Svako zemljište je sastavljeno od čestica različitih veličina. Na osnovu teksture
razlikujemo 5 klasa zemljišta:

1. peskuše
2. prahulje
3. ilovače
4. glinuše
5. skeletna zemljišta

Struktura zemljišta predstavlja veličinu, oblik i uzajamni odnos strukturnih agregata,

odnosno način rasporeda čvrstih čestica zemljišta i pora. Struktura zemljišta utiče na
kretanje tečnosti i gasova kroz zemljište. Specifična gustina je broj koji pokazuje koliko
je puta masa zemljišta veća od mase jednakog, volumena vode. U zemljištu razlikujemo
dve vrste specifičnih gustina:

- prava specifična gustina koja podrazumeva masu jednog kubnog centimetra

potpuno neporoznog zemljišta, tj.masa čvrste faze zemljišta bez pora,
- zapreminska specifična gustina je gustina jednog kubnog centimetra zemljišta
u prirodnom stanju, tj.sa njegovim porama.

Prirodna boja zemljišta je vrlo važan morfološki znak koji prvi pada u oči. Boja zemljišta
jako varira, od skoro čisto bele do crne, što zavisi od mineralnog dela zemljišta, količine
organske materije itd. Hemijski sastav zemljišta pokazuje ukupnu količinu nekog
elementa u zemljištu i u kojem se obliku pojedini elementi nalaze.

5
3. RASTVOR ZEMLJIŠTA

Rastvor zemljišta (zemljišni rastvor) predstavlja najpokretljiviji i veoma aktivni deo

zemljišta. U njemu se vrše procesi razgradnje i sinteze organskih materija, minerala gline
i obrazovanja organo-mineralnih jedinjenja. U isto vreme rastvor zemljišta predstavlja i
izvor hranjivih materija za biljke.
Padavine ne dospevaju u zemljište kao čista voda, već kao rastvor različitih gasova, soli i
drugih materija koje voda rastvara prolazeći kroz atmosferu. U dodiru padavina sa
čvrstom i gasovitom fazom zemljišta, zemljište se još više obogaćuje sa rastvorenim
materijama, pa stoga u zemljištu nikad nemamo čistu vodu, već rastvore različitih
koncentracija i sastava. Najvažniji elementi zemljišnog rastvora su nitrogen, fosfor,
kalijum, kalcijum, magnezijum i natrijum koji su bitni pokazatelji i za interpretaciju
sadržaja i dinamike teških metala u zemljištu:

a) Nitrogen
Nitrogen je bitan elemenat za biljni rast, jer je sastojak svih proteina. S obzirom
da su mnoga zemljišta siromašna nitrogenom onda se on dodaje kao đubrivo.
Najvažniji oblici nitrogena su nitrati (NO3) i nitrogenovi oksidi (N2O, NO).

b) Fosfor
Oblici fosfora u tlu zavisi od pH zemljišta. Faktori koji utiču na pristupačnost
faktora su:
- pH zemljišta,
- visoki sadržaj fosfora,
- sadržaj vlage u zemljištu,
- sadržaj organske materije.

c) Kalijum
Sadržaj ukupnog kalijuma u zemljištu je od 0,05% u pjeskovitim zemljištima do
4% u teškim glinovitim zemljištima. U zemljištu se nalazi u sledećem obliku:
- u rastvoru zemljišta
- adsorbovan na koloidnoj čestici zemljišta
- fiksiran unutar kristalne rešetke minerala gline

d) Kalcijum
Kalcijum je biogeni elemenat. Njegov sadržaj u zemljištu iznosi od 0,1 do 1,2%.
U zemljištu se nalazi u formi kalcita, dolomita, u formi sulfatnog gipsa, dok je
kalcijumov jon obično u izmenjivoj formi. Nedostatak kalcijuma može biti usled
ispiranja te fizičkih procesa u zemljištu.

e) Magnezijum
Magnezijum je neophodan elemenat za biljke, a njegov sadržaj se kreće u
zemljištu u rasponu od 0,05% do 0,5%. U zemljištu je teže dostupan od
kalcijuma, a dolazi u obliku neorganskih i organskih jedinjenja.

6
 f) Natrijum
Natrijum je važan u ishrani životinja i ljudi. Slabo se veže i zbog toga se lako
ispire iz zemljišta.

4. TEŠKI METALI U ZEMLJIŠTU

Prema definiciji, teški metali su svi oni metali koji imaju gustinu 5,0 g/cm 3 ili veću i
obično su otrovni. Termin teški metali se često primenjuje da uključi i druge potencijalno
opasne elemente, iako se oni ne nalaze u striktnoj hemijskoj definiciji.
Teški metali se svrstavaju u dve kategorije prema svojoj nutritivnoj ulozi: esencijalni
(bakar, cink, gvožđe, mangan) i neesencijalni (olovo, živa, kadmijum, Ba, Sr i hrom).
Prisustvo neesencijalnih metala je nepoželjno a odsutnost esencijalnih metala u ljudskoj
ishrani tokom dužeg perioda može proizvesti neke strane metaboličke procese i biti
uzročnik mnogih bolesti. Kada je unos metala mali njihovo odstranjivanje iz organizma
je moguć fiziološkim putem bez uticaja na biohemijske procese. Neki od njih kao što su
gvožđe (Fe), mangan (Mn), bakar (Cu), cink (Zn) i dr. pripadaju skupini biogenih
elemenata ali su u visokim koncentracijama toksični za biljni svet. Pri većim
koncentracijama ispoljavaju toksične efekte i ukoliko se uključe u lanac ishrane
predstavljaju veliku opasnost i za zdravlje životinja i čoveka. Neki teški metali u
odgovarajućem rasponu sadržaja u zemljištu imaju stimulativno dejstvo, neki su bez
fiziološkog značaja za žive organizme, a neki su toksični u slučaju njihovog suviška u
životnoj sredini i zbog toga imaju veliki ekološki značaj kao što su olovo (Pb), kadmijum
(Cd) i živa (Hg).
Teški metali imaju normalan biogeohemijski ciklus, jer se uključuju u proces kruženja
materije u ekosistemu, odnosno uključuju se u metabolizam ekosistema. Oni migriraju od
nežive prirode ka živoj, odnosno od biotopa ka biocenozi i obratno. Intenzitet tog
kruženja je neravnomeran u toku godine i zavisi od sezonskih promena, klimatskih
uslova i aktivnosti bioloških sistema.

7
 Slika 2. Putevi zagađivanja okoline teškim metalima

Neki od njih, kao npr. bakar, cink, nikl, hrom i gvožđe su esencijalni u vrlo malim
koncentracijama za život svih živih organizama. Oni se definišu kao esencijalni elementi
u tragovima.
Teški metali predstavljaju prirodne sastojke zemljišta, a potiču iz prirodnih i
antropogenih izvora. Prirodni izvor metala je matični supstrat iz kojeg se metali
oslobađaju raspadanjem stena. Antropogeni izvori su: sagorevanje fosilnih goriva,
industrijska postrojenja, ekstrakcija rude, motorna vozila, deponije industrijskog i
komunalnog otpada, đubriva i atmosferski talozi. Antropogeni izvori su postali značajni
zagađivači zemljišta i mogu ga kontaminirati metalima na više načina:

- emisijama prašine koja sadrži metale i koji se raznose putem atmosfere i

talože na površinu zemljišta,
- preko efluenata u slučaju izlivanja vodotoka,
- putem deponija industrijskog i komunalnog otpada,
- korištenjem mineralnih i organskih đubriva,
- korištenjem pesticida

Unos teških metala, kao što su olovo, bakar, kadmij može biti potencijalno toksičan, pa je
neophodan redovan monitoring i praćenje faktora koji taj unos određuju. Unos teških
metala nije uvek posledica aktivnosti čoveka, već je uzrokom procesa adsorpcije koji se
dešavaju usled prisustva prirodnih sastojaka zemljišta.
Teški metali iz atmosfere suvom depozicijom ili u obliku padavina dospevaju i talože se
na zemljištu kao i na dnu vodenih površina kao teško rastvorljivi karbonati, sulfati ili
sulfidi. Pa kad se adsorpcijski kapacitet sedimenata iscrpi, raste koncentracija metalnih
jona u vodi. Ako reke i jezera sadrže značajnije koncentracije ove vrste polutanata oni
mogu dosta doprineti kontaminaciji obradivih površina plavljenjem zamljišta.

8
Kritične koncentracije metala u poljoprivrednom zemljištu su često posledica primene
agrotehničkih mera kao što su navodnjavanje industrijskim i komunalnim vodama,
upotreba različitih vrsta pesticida, mineralnih đubriva, mulja, otpadnih voda koje se
primenjuju kao organsko đubrivo.

Metali se u zemljištu nalaze različito raspoređeni između čvrste i tečne faze.

Tabela 1. Pojedine grane industrije koje emitiraju teške metale

Industrijska Grana Cd Cr Cu Hg Pb Ni Sn Zn

Papirna industrija - + + + + + - -

Petrohemija + + - + + - + +

Produkcija hlora + + - + + - + +

Industrija đubriva + + + + + + - +

Železare i čeličane
+ + + + + + + +

4.1 Uticaj pH zemljišta na sadržaj teških metala

Kiselost zemljišta izražena je kao pH utiče na specijaciju metala, transport i

biodostupnost. pH vrednost je od posebne važnosti, jer smanjenje pH vrijednosti sa 7 na 4
povećava mobilnost metala u zemljištu. Kada se razmatraju uobičajeni nivoi kiselosti za
poljoprivredna zemljišta, nema rezultata o uticaju smanjenja pH na unos olova i hrom u
biljke. Smanjenje pH za jednu jedinicu povećava koncentraciju teških metala, kao što su
cink, kadmijum i nikl u rastvoru zemljišta za dva puta. Za pH se smatra da je najvažniji
parametar koji kontroliše dostupnost metala u zemljištu, jer poboljšava taloženje ili
razlaganje nerastvorljivih hidroksida, i nastajanje mineralnih i organskih kompleksa u
zemljištu. Povećanje pH u intervalu između 3.8 i 4.9 povećava sorpciju kadmijum za
dvostruko. Prema istom izvoru svi metali u zemljištu pokazuju asorpcioni pomak dok se
sama asorpcija brzo povećava u širem opsegu pH vrednosti. Dostupnost olova se
povećava ispod pH 6,5; dok dodatak organske materije, kod pH iznad 6,5 smanjuje
njegovu dostupnost jer nastaju kompleksi olova sa organskom materijom.

9
Joni cinka i bakra takođe pokazuju slične aktivnosti kao i olova i kadmija. Iako se
aktivnost metala smanjuje sa povećanjem pH iznad 7, postoje određene interakcije u
rastvoru zemljišta koje pokazuju dostupnost metala bljikama.

4.2 Uticaj organske materije na unos teških metala

Organske materije koje formiraju komplekse u rastvorima zemljišta imaju veći uticaj na
asorpciju nego rastvorena organska materija u zemljištu. Ogranski ligandi mogu biti
veoma važan faktor asorpciji metala u zemljištu.
Dodatak organske materije u zemljište bilo kroz primenu čistog humusa ili kroz primenu
otpadnog mulja, stimuliše rad mikroorganizama, što dovodi do povećanja biomase. Kroz
ovaj proces se povećava i kapacitet izmene katjona, jer povećanje kapaciteta izmene
katjona organske materije je u velikoj ovisnosti od pH zemljišta. Humus je veoma
reaktivna skupina u zemljištu.

5.BIOLOŠKI ZNAČAJ TEŠKIH METALA

Teški metali (olovo, bakar, kadmijum, arsen, kalaj, cink i dr.) i njihove soli su prirodni
sastojci mnogih namirnica, ali u minimalnim količinama koje su bezopasne. Znatna
količina ovih materija može dospeti u namirnice iz spoljašnje sredine: iz posuđa, iz
postrojenja u kojima se priprema hrana ili iz okoline (zrak, voda, tlo).
Obzirom na sve postojeće definicije o teškim metalima, a u smislu kontaminanata, oni bi
se mogli definisati kao elementi koji mogu uzrokovati opasne i neželjene simptome u
čovekovom organizmu kada su prisutni čak i u ekstremno malim količinama. Međutim,
postoje i metali koji su do određene količine u čovekovom organiznu esencijalni, kao
npr.bakar, cink itd., ali ako njihov sadržaj pređe dozvoljenu granicu, onda i oni mogu biti
toksični po zdravlje. Dospevajući u organizam u povišenoj koncentraciji, teški metali
mogu uzrokovati nastanak autoimunih oboljenja pri čemu nastaju antitiela usmerena na
uništavanje vlastitih organa. Jer kada se nađu u organizmu, ne mogu se izlučiti i talože se
u masnom tkivu, jetri, bubrezima, pa čak i mozgu, pri čemu menjaju biohemijske i druge
procese u organizmu. Minerali i metali u tragovima u ljudskom organizmu prisutni su u
velikom broju hemijskih oblika kao neorganski joni, soli ili kao konstituenti organskih
molekula kao npr.nukleinskih kiselina, ugljikohidrata, masti, vitamina i proteina.
U organizmu, mogu da deluju tako da imaju ozbiljan toksičan efekat, pa nekada i smrtan,
jer njihova toksičnost je posledica interakcije sa drugim jonima i molekulama u
organizmu, a najčešće sa enzimima. Sa druge strane, teški metali mogu da budu u
interakciji i sa nekim drugim konstituentima pri čemu takve interakcije mogu da budu
protektivni faktor za čoveka.
Teški metali pokazuju tendenciju da se akumuliraju tokom vremena gde se njihov efekat
ne iskazuje kao akutni, već dovodi do hroničnih, degenerativnih promena na pojedinim
životno važnim organima: jetri, kostima, slezeni, mozgu itd. Najnovija istraživanja su
pokazala da metali arsen, kadmijum, hrom, nikl i olovo predstavljaju potencijalne
kancerogene elemente, mada još nisu tačno određene granične koncentracije koje mogu
biti uzrokom bolesti.

10
Sa druge strane navodi se da i nedostatak nekih metala (npr. cink i selen), može biti
takođe stimulans ozbiljnih i kancerogenih oboljenja.
Teški metali su manje topivi u alkalnim zemljištima, a održavanje visoke vrijednosti pH
je jedan način za redukciju verovatne kontaminacije biljaka teškim metalima. pH
vrednost zemljišta se mora držati na vrijednosti 6,5 ili više.

Slika3. Crne ivice na listovima biljaka pokazuju da je zemljište zagađeno

teškim metalima

5.1 Bakar u zemljištu

Bakar može da ostane duže vreme u tlu što zavisi od klime i prisutne vegetacije. Većina
nataloženog bakra u zemljištu potiče iz atmosfere, od primjene poljoprivrednih mera i od
upotrebe otpadnog mulja. U zemljištu se nalazi vezan sa organskom materijom, kao i sa
karbonatnim mineralima, hidroksidima željeza i oksidima mangana.
Adsorpcija bakra se povećava sa povećanjem pH zemljišta od 4,91 na 8,48 a smanjuje sa
povećanjem temperature sa 5 na 25°C. Postoje saznanja da leteći pepeo (10%) i huminska
kiselina (1%) povećavaju adsorpciju bakra i do 100 mg/ml u histosolu. Dodatak otpadnog
mulja u peskovito glineno zemljište povećava asorpciju rastvora bakra različitih
koncentracija (0,1-1,5 mol Cu/cm3), pri čemu nastaju nova dostupna adsopciona mesta na
čvrstoj fazi zemljišta. Proučavanja zavisnosti adsorpcije bakra, cinka, olova i kadmijuma
od pH vrednosti u četiri različite vrste zemljišta sa različitim hemijskim osobinama su
pokazala da su bakar i olovo bili stabilniji kod kiselih uslova (pH 5.0) za razliku od druga
dva metala. Adsorpcija se povećala kod kiselih uslova pH (pH 3-5). Uklanjanje organske
materije iz zemljišta postepeno je smanjivalo adsorpciju bakra. Organska materija iz
peskovitih zemljišta bila je najefikasnija kod formiranja kompleksa sa bakrom u okviru
eksperimentalnih pH vrijednosti pH od 4 do 7, što je praćeno organskom zemljištem i
glinom.

11
Sprovedena istraživanja izdvajanja bakra simuliranjem kiselih kiša su pokazala da se
izdvajanje bakra značajno povećava kada je pH ispod 3,4.
Zračenje gradskog otpada sa UV lampom ima za rezultat povećanje mobilnosti bakra. To
se može objasniti činjenicom da je došlo do razaranja organske materije koja je vezivala
bakar i na taj način se povećala njegova mobilnost.

5.1 Olovo u zemljištu

Olovo je toksični metal kojeg ima najviše među toksičnim elementima, međutim, on nije
najtoksičniji, kao npr. kadmijum i živa. Kao otrov ljudskog zdravlja već je decenijama
poznat, ali zbog svoje raširene tehničke primene idalje je značajno prisutan u okolini.
Olovo se odlikuje poluživotom od 740 do 5900 godina, što omogućava prisutnost olova u
prvom sloju zemljišta, koji je poticao iz 70-tih godina 20 veka, kada je u Evropi korišten
olovni benzin. Drugi sloj zemljišta je sadržavao olovo iz 19 vijeka, a treći još iz Rimskog
doba kada je počela prerada ovog metala. Sama činjenica da je to olovo detektovano
nakon toliko godina dovoljna je da pokaže o kakvoj vrsti polutanata se radi.
Istraživanja brojnih naučnika do sada pokazuju, da su olovom najzagađenija obradiva
zemljišta uz saobraćajnice koje su bliže urbanim centrima ili velikim industrijskim
kompleksima. Kroz atmosferu se najbrže transportuje olovo i živa. Međutim mnoge
razvijene zemlje i danas nesavesno koriste olovni benzin (koji doprinosi 90 % ukupnom
zagađenju zraka), a pored toga prisutna je i činjenica da se svake godine u atmosferu
izbaci 600.000 tona industrijskog olova. Izvori olova kao potencijalnog kontaminanta
globalnog zagađenja su olovni aditivi iz motornih goriva. Ovo je bila hipoteza mnogih
studija koja je potvrđena smanjenjem nivoa olova prisutnog u okolišu sa povlačenjem
alkil benzina iz upotrebe u mnogim zemljama svijeta 80-ih.

5.2 Cink u zemljištu

Koncentracija cinka i njegova specijacija u zemljištu mogu varirati sa profilom zemljišta,

naročito u prorodnim ekosistemima. Mobilnost cinka zavisi od njegove specijacije, pH
zemljišta, i sadržaja organske materije. Za nekontaminirana zemljišta širom sveta,
prosečne koncentracije cinka iznose od 40 do 90 mg/kg, sa minimumom od 1 mg/kg i
maksimumom od 2000 mg/kg. Male koncentracije se nalaze u peskovitim zemljištima
(10-30 mg/kg) dok se najveće konentracije nalaze u glinovitom zemljištu (95 mg/kg).
Koncentracije veće od 118 000 mg cinka po kilogramu žarkosuvog zemljišta se povezuje
sa kontaminacijom industriskog porekla. Na zemljište se godišnje odloži 2054*103 tona
cinka, koji je antropološkog porijekla, od čega se samo đubrivom unese na obradivo
zemljište od 260 do 1100 tona, a atmosferskom depozicijom od 49 000 do 135 000 tona.

12
Cink je u zemljištu raspoređen između sledećih faza:

- rastvoren u vodi u zemljištu,

- izmenjivo vezan za čestice zemljišta,
- vezan za organske ligande,
- okludovan u sekundarne minerale gline i metalne okside i hidrokside,
- prisutan u primarnim mineralima.

Cink je podložan reakcijama koje uključuju taloženje/rastvaranje,

kompleksiranje/disocijaciju i adsorpciju/desorpciju. Biodostupnost cinka je kontrolirana
sa pH vrijednošću i redoks potencijalnom zemljištu, koncentracijom njihovih i drugih
jona u rastvoru zemljišta, prirodom i brojem adsorpcionih mesta na čvrstoj fazi zemljišta i
koncentracijom liganada koji su pogodni za formiranje organo-cinkovih kompleksa.
Udeo cinka u rastvoru zemljišta povećava se sa smanjenjem pH. Kod pH većem od 6,5
dominantna je interakcija cinka sa organskim ligandima. Cink formira kompleks sa
hloridima, fosfatima, nitratima i sulfatima. Komplesi sa sulfatima i fosfatima su najvažni
kada se radi o ukupnom cinku u rastvoru. Nastajanje karbonata je takođe moguće, a
verovatno je važan faktor kod objašnjenja vezivanja cinka kod visokih pH vrijednosti.
Spora difuzija cinka u zemljište smanjuje njegovu mobilnost i biodostupnost.
Selektivna adsorpcija cinka i pojava efekta adsorpcije/desorpcije se može kontrolisati
sledećim parametrima:

- broj adsorpcionih mesta ovisan je od pH,

- interakcija sa amorfnim hidroksidima,
- afinitet za formiranje organomineralnih kompleksa,
- formiranje hidroksidnih kompleksa,
- steričnih faktora,
- osobina cinka uključujući: jonski radijus, polarnost, debljinu hidratacijskog
sloja, ekvivalent provodljivosti.

Razmatrani efekti mogu imati važne praktične posledice i primenu zbog dodataka aditiva
u zemljište kao što su kreč, kalcit, zeolit, betonit i drugi proizvodi kao što su selektivni
kationski izmenjivači. Hidroksidi i oksidi mangana, mogu reducirati mobilnost cinka i
unos u biljku koja se uzgaja u kontaminiranom zemljištu. Zemljišta sa visokim sadržajem
gline ili organske materije imaju veće kapacitete apsorpcije cinka nego peskovita
zemljišta sa malim sadržajem organske materije. Dalje smanjenje adsorpcionog
kapaciteta za cink u peskovitim zemljištima u odnosu na zemljišta sa visokim sadržajem
koloidnih materija objašnjava se sa niskom pH vrednošću. Cink se akumulira u
organskom horizontu pjeskovitih zemljišta, a u malim koncentracijama u mineralnom
horizontu.

13
Grupa autora je vršila istraživanja dodatkom organske materije sa većim sadržajem
karbona. Koncentracija cinka je bila mnogo veća na početku eksperimenta nego na kraju,
odnosno nakon godinu dana. Ovo se objašnjava činjenicom da je došlo do vezivanja
cinka sa organskom materijom i na taj način stvaranja organo- mineralnog kompleksa pri
čemu je mobilnost cinka smanjena a ti me i njegova koncentracija.
Dodatak cinka u zemljište se postiže upotrebom otpadnog mulja ili hemijskim đubrivima.
Vršena su eksperimentalna istraživanja u kojima je otpadni mulj dodavan u glinenu
ilovaču i u dva pjeskovita zemljišta. Koncentracija ekstrahovanog cinka se brzo povećala
kod vrijednosti pH ispod 6,2-7,0.

14
6. ZAKLJUČAK

Iz priče o teškim metalima sasvim je jasno da smo na neki način stalno izloženi delovanju
različitih zagađivača ekološkog sistema. Svakodnevno smo izloženi štetnim činiocima iz
tepiha koji su zaštićeni od moljaca, ili iz naše odeće izrađene od pamuka koja je
obrađivana pesticidima. A da ne pominjemo stvari koje se nalaze u sastavu kozmetičkih
sredstava ili lepka. Ove stvari kada jednom dospeju u naš organizam sakupljaju se u
masnom tkivu, bubrezima, jetri, mozgu, a odatle ispoljavaju delovanje na biohemijske i
hormonske procese, kao što su metabolizam i rasttumora i plodnost. Pored onih koje su
po poreklu prirodni proizvodi, postoji i sve veći broj sintetičkih, kao i onih koje se
dobijaju hemijskom transformacijom prirodnih proizvoda u našim tehnološkim
procesima. Ovome još više doprinosi nedovoljno razvijena ekološka sviest i
neinformisanost građana. Na pojedine hemikalije prirodnih izvora (npr. nikl), čovek ne
može da utiče. Međutim, antropogeni izvori teških metala su postali značajni zagađivači
zemljišta i njihovo dospevanje čovek mora sprečiti ili bar kontrolisati kako bi u sistemu
zemljište-biljka-čovek, krajnji korisnik imao ispravnu i kvalitetnu hranu.

15
7. LITERATURA

(1.) http://www.ecotopia.rs/active/sr-latin/home/resources/zemljiste.html

(2.) Begić S., EKOLOGIJA- VAZDUH, voda, tlo, Kartonaža Tojšići „EKO-ZELENI“
2000.

(3.) www.poliklinika-harni.hr

(4.) www.wikipedia.org

(5.)https://matejads.wordpress.com/2014/05/20/zagadjivanje-i-zastita-zemljista/

(6.) http://www.buildmagazin.com/index2.aspx?fld=tekstovi&ime=bm1434.htm

(7.) http://poljoprivreda.info/?oid=8&id=54

16