ЧУДЕСНА СПРАВА – БРАНКО ЋОПИЋ

(епика; приповетка)

Бранко Ћопић је познати српски писац и академик. Рођен је 1915. године у месту Хашани
(Босна и Херцеговина). Писао је поеизију за децу и омладину, приповетке и романе.
Његови најпознатији романи су „Орлови рано лете‟, „Глуви барут‟, „Магареће године‟ и
„Осма офанзива‟; збирке приповедака „Башта сљезове боје‟, „Доживљају мачка Тоше‟ и
збирка песама „Јежева кућица‟. Умро је у Београду 1984. године.

Књижевни род: епика

Књижевна врста: приповетка
Тема: Страхопоштовање деде према сату
Време радње: приповедачево детињство
Место радње: село
Главни ликови: дечак Баја (приповедач), деда Раде
Споредни ликови: рођак Сава, самарџија Петрак

Фабула:
 Приповедање о деда Раду
 Деда Раде и Сава
 Деда Раде и сусрет са побратимом Петраком који му даје сат на чување
 Деда Раде и унук (сат поново ради)
 Седење на прагу и гледање у месец

Анализа ликова:
Дјед Раде: необразован, једноставан, неповерљив, одан пријатељ, детињаст у души, сањар
Дечак Баја: добар посматрач, све види, радознао, уме да се радује, воли друштво старијих,
у деда Раду има великог пријатеља

Деда Раде је главни лик ове приче. Он је озбиљан човек који за себе зна да није учен и себе
не сматра најпаметнијим. Кроз однос деде према сату, можемо пуно да сазнамо о његовој
природи. Боји се и разних животиња, иако је одрастао и чврст мушкарац. То видимо из
страха према свим иновацијама, поготово стројевима на које није научио. Ипак, велико
страхопоштовање има према сату. Мисли да је сат паметнији од њих људи и због тога
мисли да треба бити посебна врста човека да би уопште знали гледати време. Зато не
верује своме унуку када је рекао да је у школи научио на сат, као да је то нека посебна
вештина која се не да савладати ако за њу ниси предодређен. Такође, сматра да жене
немају могућност да савладају вештину читања време из сата. То је било време када се
сматрало да оне не могу бити паметне колико и мушкарци. Деда живи у убеђењу да је сат
повезан са душом онога чији је, па верује да је његов друг жив докле год његов сат куца.

Писац као одрастао човек сећа се времена кад је био дете, Дана које је проводио живећи са
својим дедом. О деди прича са великим страхопоштовањем, иако је свестан да је био
помало чудан, неук човек и тврдоглав. Као дечак, приповедач је поштовао и волео свог
деду. Дедина реч била је светиња и није јој се смео супротставити. Зато и није наваљивао
да убеди деду, уверавујући га да зна гледати на сат, него је пустио деди да му не верује.
Видимо да је љубав према њему била велика, јер је волео да одлази с њим у млин и да је
био почаствован у Дедином друштву. То је сматрао привилегијом и наградом. Детињство
приповедача је било лепо, а то нам потврђује и чињеница да се са толиким узбуђењем и
радошћу присећа догодовштина из тог времена.