Professional Documents
Culture Documents
Шпанија
Шпанија
Садржај
Географија
Положај
Геологија и рељеф
Воде
Клима
Флора и фауна
Историја Главни град Мадрид
Преисторија и преромански народи Службени језик шпански 1
Римско царство и Готско краљевство
Владавина
Средњи век
Облик државе уставна
Империјална Шпанија
монархија
Либерализам и национална држава
Шпански грађански рат и диктатура — Краљ Фелипе VI од
Обнова демократије Шпаније
— Председник Педро Санчез
Управа
Гране власти Владе
Воде
Основу хидрографске мреже Шпаније чини пет река: Гвадалкивир, Гвадијана, Тахо (Тежо у
Португалу) и Дуеро, које припадају сливу Атлантског океана и Ебро — притока Средоземног
мора. Реке на северозападу Шпаније имају више воде, краћи ток, релативно велики пад, а њихова
естуарска или ријаска ушћа погодују развоју воденог саобраћаја. Токови који се спуштају са
високих планина (Пиринеја, Бетијских Кордиљера и др.) имају велике падове и значајан
хидроенергетски потенцијал. У кречњачким теренима реке су најчешће формирале кањоне или
клисуре, стрме одсеке („квесте“) а ту су и водопади и брзаци, погодни за производњу електричне
енергије. Већи токови искоришћени су за наводњавање плодних равница.
Клима
Шпанија се налази у умереном појасу, а њен неуједначен рељеф утиче на велику климатску
разноврсност. Често се за климу Шпаније каже да је средоземна (медитеранска). Међутим, то је
само донекле тачно јер само приобално подручје истока, југоистока и југа Шпаније има
средоземне карактеристике.
На истоку и југу Шпаније где преовлађује средоземна клима (често се наводи и као суптропска)
средње месечне температуре током године крећу се од 13°C до 25°C, а излучи се од 350 — 500 mm
падавина. За ово подручје карактеристично је дуго, топло, суво и сунчано лето, када максималне
температуре достигну и 48°C. Средоземна обала Шпаније има највећи број сунчаних сати у
Европи. Зиме су у приморју угодне, а на југу топле.
Северозапад Шпаније, односно атлантска обала, која излази и на Бискајски залив, има свежију
климу, па се температуре крећу од 8-20°C. Са Бискајског залива према полуострву крећу се влажне
масе, па се на планинским падинама излучи највише падавина, око 900-2000 mm. Због благе
океанске климе и доста падавина, читаво подручје је под релативно бујном и зеленом вегетацијом,
па се ова регија често назива и „Зелена обала“ (Коста Верде, шп. Costa Verde).
Флора и фауна
Шпанија има мало шума свега око 15% укупне површине, и заступљене су само на вишим
деловима планина, највише на северозападу државе. У унутрашњости Шпаније основу природног
пејзажа чине ксерофитне заједнице. Шикару (matorral), углавном тешко проходну сачињавају
грмови јасена, ловора, рузмарина и дивље маслине, а на лошем земљишту расте трава. У тим
условима успевају лековите биљке, најчешће лаванда, кадуља и мајчина душица. Простори који су
обрасли мајчином душицом називају се „томиларес“ (tomillares). У пролеће кад шикара и
површине под лековитим травама озелене привлаче живи свет својим шаренилом боја и
ароматичним мирисима.
Лети је знатно другачије, јер уз стално ведро небо и високу температуру, вегетација углавном
пожути, а у први план долазе огољени камени блокови (сипари). Југоисточни део Мезете, у
таквим условима, има оскудну степску вегетацију. Средоземну обалу карактерише разноликост,
која је углавном производ људског рада, односно ради се о култивисаним биљним врстама
(агруми, маслине, винова лоза, поврће, чак и палме и друго). У средоземним климатско-
вегетацијским условима живи медитеранска фауна, коју карактерише велики број гмизаваца,
инсеката и птица, док су се крупније животиње одржале углавном у планинским пределима.
Историја
Прва писана сведочанства описују Иберију као земљу настањену Иберима, Баскима и Келтима.
Након великих борби долази под власт Рима. Током средњег века њом су завладала германска
племена да би недуго затим потпала под власт Мавара из северне Африке. Током вишевековне
борбе мала хришћанска краљевства са севера успела су да поврате власт над полуострвом.
Последње маварско краљевство пало је исте године када је Колумбо стигао да Америке. Тада је
почело да се ствара глобално царство а Шпанија је наредих век и по била водећа европска и
светска сила.
Бројни ратови и други проблеми временом су урушили њен статус. Наполеонова инвазија је
довела до хаоса у земљи, и подстакла покрете за независност у шпанским колонијама. Непосредно
пре Другог светског рата Шпанију је задесио крвави грађански рат који је на власт довео
диктаторски режим. Крајем седамдесетих година 20. века долази до обнове демократије а нешто
касније Шпанија се придружује Европској унији, бележећи стабилан економски развој и културни
препород.
Пре римског освајања Иберијско полуострво су углавном настањивали Ибери и Келти. Ибери су
живели дуж медитеранске обале од североистока до југоистока полуострва. Келти су настањивали
унутрашњост и атлантску обалу од северозапада до југозапада. Баски су живели у западном делу
Пиринеја и у суседним областима, Тартешани су живели на југозападу а Лузитанци и Ветонци у
средишњем делу запада полуострва. Дуж средоземне обале постојале су бројне трговачке
насеобине Феничана, Грка и Картагињана.
Средњи век
Током једанаестог века долази до подела међу муслиманима, што је малим хришћанским државама
омогућило да знатно прошире своје територије.[10] Владари династија Алморавида и Алмохада из
северне Африке су успоставили јединство међу муслиманима. Ова поновно уједињена исламска
држава је током наредних сто година бележила напредак и у извесној мери повратила територије
које су јој хришћани заузели.
Године 1478. започела је шпанска инквизиција током које су Сефарди били приморани да пређу у
католицизам или да буду протерани са шпанских територија.[15] Споразумом у Гранади
гарантована су права муслимана,[16] мада су поштована само делимично. Муслимани су у
потпуности протерани са Иберијског полуострва почетком 17. века, након устанка у
Алпахурасу.[17]
Империјална Шпанија
Година 1492. такође је означила одлазак Кристифора Колумба у Нови свет на путовање које је
финансирала краљица Изабела. Колумбо је током првог путовања прешао Атлантик и стигао до
Карипских острва, чиме је почело европско истраживање и освајање Америке, иако је он био
убеђен да је стигао до Оријента. Колонизацију америчког континента започели су конкистадори
попут Ернана Кортеса и Франсиска Пизара.
Шпанија је била водећа
европска сила током 16. и
већег дела 17. века. Овај
статус је ојачала
трговином и богатством
стеченим из колонија,
такође, постала је и
водећа поморска сила Casa de Contratación, Севиља.
света. Врхунац је
Кристифор Колумбо се среће са достигла током владавина
Католичким краљевима у прве двојице Шпанских Хабзбурга — Карла V (1516—1556) и
Алхамбри. Филипа II (1556—1598). Током овог раздобља Шпанија се
суочила са Италијанским ратовима, Устанком комунероса,
Холандском револуцијом, Побуном Мориска, сукобима са
Османлијама, Англо-шпанским ратом и ратовима са Француском.[19]
Током 18. века у највећем делу царства долази до постепеног опоравка и пораста благостања.
Нови бурбонски монарх је применио француски систем модернизације управе и привреде.
Просветитељске идеје су постајале привлачније владајућој елити. Међународна позиција Шпаније
поправила се, између осталог, захваљујући војној помоћи коју су слали побуњеницима у
британским колонијама током Америчког рата за независност.[26]
Током рата, 1810. године, сазвана је Скупштина у Кадизу (шп. Cortes de Cádiz), револуционарно
тело са задатком да руководи борбом против бонапартистичког режима и да припреми устав.[28]
Шпанија је након Наполеонових ратова била економски уништена, дубоко подељена и политички
нестабилна. Током тридесетих и четрдесетих година 19. века дошло је до сукоба између
антилибералних снага, познатих као карлисти, и либерала у Карлистичким ратовима. Из ових
сукоба либералне снаге су изашле као победник. Након Славне револуције из 1868. и краткотрајне
Прве шпанске републике уследио је много стабилнији период обнове монархије током ког су се на
власти смењивали прогресивни и конзервативни либерали.
Након победе Народног фронта на изборима 16. фебруара 1936. долази до сукоба са
реакционарним снагама, које нису прихватале програм нове владе (ослобађање политичких
затвореника, аграрна реформа, побољшање положаја радника). Током ноћи 16. и 17. јула исте
године избила је побуна националиста у Шпанском Мароку, на Канарским острвима и у низу
градова у Шпанији. Националисте је предводио генерал Франсиско Франко а помоћ им је пружала
нацистичка Немачка и фашистичка Италија, док је Народни фронт уживао подршку Совјетског
Савеза, Мексика и добровољаца из целога света окупљених у интернационалним бригадама.
Међутим, није имао подршку западних сила због британске политике немешања у унутрашње
ствари Шпаније. У изузетно крвавом грађанском рату почињени су бројни злочини на свим
странама. Погинуло је више од пола милиона људи, док је око пола милиона било принуђено да
напусти земљу.[29][30] Рат је завршен 28. марта 1939. победом националистичких снага. Три дана
касније Франко је објавио да Шпанија постаје монархија са регентским саветом а себе је поставио
за шефа државе.
Обнова демократије
Након Франкове смрти у новембру 1975. године Хуан Карлос је као краљ Шпаније постао и шеф
државе. Након усвајања новог устава 1978. и обнове демократије значајна овлашћења су пренета
на регионе а земља је децентрализована стварањем аутономних заједница.
Око 200 официра Цивилне гарде (шп. Guardia Civil) покушало је 23. фебруара 1981. да изврши пуч.
Краљ Хуан Карлос је преузео команду над војском и успешно је спречио покушај пуча.
Током осамдесетих година 20. века повратак демократији
омогућио је јачање отвореног друштва. Појавили су се нови
културни покрети засновани на слободи изражавања, као што
је La Movida Madrileña. Након референдума, Шпанија је 30.
маја 1982. постала чланица НАТО. Исте године, први пут
након четрдесет три године, на власт је дошла левичарска
Шпанска социјалистичка радничка партија (PSOE). Четири
године касније 1986. Шпанија је постала чланица Европске
Шпанија је чланица Европске уније
економске заједнице, претече Европске уније. Социјалисти су од 1986.
на власти остали до 1996. када их је сменила Народна партија
(шп. Partido Popular) (PP).
Шпанија је 1. јануара 2002. постала чланица Еврозоне а током неколико наредних година
остварила је снажан привредни раст, знатно већи од просека Европске уније. Међутим, многи
економисти су на врхунцу привредног раста упозоравали да ће због изузетно високих цена
некретнина и великог трговинског дефицита доћи до озбиљног привредног колапса.[31]
Локална исламистичка група, подстакнута деловањем Ал Каиде, извршила је 11. марта 2004.
највећи терористички напад у историји Шпаније, у ком је страдала 191 особа а рањено је 1.800,
постављањем бомбе у мадридском метроу.[32] Иако се првобитно сумњало да је то дело баскијске
групе ЕТА, убрзо је утврђено да се ради о исламистима. С обзиром да је требало да ускоро буду
одржани општи избори овај догађај је изазвао политичке контроверзе.[33] На изборима одржаним
14. марта 2004. већину је освојила Социјалистичка партија, предвођена Хосе Луисом Родригезом
Запатером.[34]
Управа
Важећи устав Шпаније је донет 1978. а њена уставотворна
традиција датира од 1812. када је овај правни акт први пут
донет.[35][36]
Гране власти
Поглавар државе
Краљ Фелипе VI, од 19. јуна 2014.
Председник владе Представнички дом.
Шпанија је устројена као држава аутономија (шп. Estado de las Autonomías); једна је од највише
децентрализованих држава у Европи, поред Швајцарске, Немачке и Белгије;[39] на пример, све
аутономне покрајине имају своје скупштине, владе, јавне управе, буџете, и приходе. Здравством и
образовањем такође управљају локалне власт, а Баскија и Навара на основу посебним закона
самостално управљају јавним финансијама. У Каталонији и Баскији, аутономне полицијске снаге
са широким овлашћењима обављају неке од надлежности државне полиције.
Административна подела
Шпанију чини седамнаест аутономних заједница и два аутономна града. Аутономне покрајине су
подељене на провинције, којих има укупно педесет, а провинције су подељене на општине. У
Каталонији постоје и два додатна нивоа територијалног устројства: комарке (шп. comarca) и
вегерије (шп. vegueria); комарке су делови општина а вегерије делови комарки. Комарке постоје у
свим аутономним покрајинама, међутим, за разлику од Каталоније, оне немају никакву функцију,
већ су само историјски или географски појмови.
Аутономије
Аутономне покрајине су највиши ниво управне поделе у земљи. Настале су 1979. након што је на
снагу ступио садашњи устав којим је признато право на самоуправу народима и областима
Шпаније.[40] Аутономне покрајине су подељене на провинције са заједничким историјским,
културним, и привредним везама. Астурија Бискајски залив
Кантабрија
Баскија Француска
Галиција Навара
Свака од покрајина има Статут Андора
аутономије. Статутима аутономија је Кастиља
Каталонија
одређен назив покрајине у складу са и Леон Риоха Арагон
њеним историјским идентитетом,
границе њене територије, називи и Мадрид
Балеарска
организација институција владе и Острва
права која ужива према уставу.[41] Кастиља-
Аутономне покрајине преко својих скупштина и влада имају значајне надлежности у законодавној
и извршној власти. Надлежности покрајина могу да варирају. Само две аутономне покрајине —
Баскија и Навара — имају потпуну фискалну аутономију. Поред фискалне аутономије, историјске
националности — Андалузија, Баскија, Каталонија, и Галиција — имају веће принадлежности у
односу на остале покрајине, па тако постоји могућност да председник неке од ових покрајина
може било када да распусти скупштину покрајине и распише изборе. Такође, Баскија, Каталонија
и Навара имају сопствену полицију. Снаге реда код осталих покрајина постоје или у мањој мери,
као што је случај у Андалузији[43] и у Мадриду, или их немају уопште.
Поред седамнаест аутономних заједница, постоје и два града са аутономним статусом који
припадају првом нивоу територијалне поделе. То су Сеута и Мелиља, две шпанске ексклаве на
северу афричке обале.
Провинције и општине
Аутономне покрајине су подељене на провинције, које су
послужиле за настанак самих покрајина, док су провинције
подељене на општине. Уставом је гарантовано постојање
провинција и општина, чак и ако им то не обезбеђују статути
аутономија. Шпанија има педесет провинција а аутономне
покрајине Астурија, Балеарска Острва, Кантабрија, Мадрид,
Мурсија, Навара и Риоха имају само једну провинцију која је
у ствари сама покрајина. У овим случајевима провинције
немају посебне административне институције већ постоје
само оне које су у надлежности аутономне покрајине. Сала Consell de Cent-а,
институционалног тела које је
Становништво постојало у Барселони од 13. до
18. века.
Највећи градови
Имиграција
Шпанија је после САД земља која прима највећи проценат имиграната на свету. Године 2005, у
Шпанију је дошло 38,6% од укупног броја имиграната у Европску унију. Имигранти су у највећем
броју из ибероамеричких земаља, затим из других земаља ЕУ источне Европе и Магреба. Велики
део економског напретка у последњим годинама и обезбеђење пензионих фондова за надолазеће
године се може захвалити имигрантима, с обзиром да је шпанско становништво све старије.
Статистике
Од 44.708.964 укупног броја становника Шпаније, 4.144.166 су странци, или 9,3% становништва,
према студији шпанског Националног института за статистику [45] која је закључена 1. јануара
2006. Најбројнији странци у Шпанији су Мароканци (536.012), затим Еквадорци (461.310), Румуни
(407.159) и Колумбијци (265.141). Од земаља Европске уније, најбројнији су Британци (274.723) и
Немци (150.000), сконцентрисани углавном на југу и истоку Шпаније, конкретно, Аликанте и
Малага.
Срби у Шпанији
Према последњим статистичким подацима од 1. јануара 2006. године, у Шпанији је живело 3.474
Срба, од којих 1.862 мушкараца и 1.612 жена. Највише има Срба између 30-34 године старости
(укупно 593 од којих 351 мушкарац и 242 жене. Следе Срби између 25-29 година, којих има
укупно 470, од којих 248 мушкараца и 222 жене. На трећем месту су Срби између 35-39 година
старости, којих има укупно 447 — 272 мушкарца и 175 жена.[46]
Језици
Привреда
Мада је Шпанија и после Другог светског рата била углавном аграрна земља, данас је она средње
развијена држава у којој доминира терцијарни сектор — у укупном националном дохотку
учествује са 56%. Секундарни сектор учествује са 39%, а пољопривреда има удео 5%. Запослени у
пољопривреди чине 12% свих активних, док у индустрији и рударству ради 25% и у услугама
63%. На побољшању пољопривредне производње Шпанија је у последњих двадесетак година
доста урадила, а то потврђују и бројне хуерте. Од обрадивих површина (470.000 ha) оранице и
воћњаци заузимају 42%, ливаде и пашњаци 21%, шуме 30%, а неплодно је око 7%. Уз то,
наводњава се око 3,2 милиона хектара. И данас највећи део пољопривредних површина припада
велепоседницима (око 50%), а њихова имања — латифундије углавном имају површину већу од
250 ha. Мала имања су испод 50 ha, мада има доста мањих од једног ha.
Туристичко-географске регије
1. Коста Брава и Коста Дорада
2. Коста дел Азар
3. Коста Бланка
4. Коста дел Сол
5. Коста де ла Луз и Андалузија
6. Балеарска острва
7. Канарска острва
8. Кантабријско приморје или Коста Верде
9. Унутрашњост Шпаније и Пиринеји
Алказар, некада краљевски
дворац, је подигнут на стрмој
Шпанска кухиња која се диже изнад града
Сеговије
Види још
Краљевина Леон
Коста Брава
Референце
1. Национална агенција за статистику (http://www.ine.es/en/welcome.shtml)
2. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications (http://
millenniumindicators.un.org/unsd/methods/m49/m49regin.htm)
3. „'First west Europe tooth' found” (http://news.bbc.co.uk/2/hi/science/nature/6256356.stm).
BBC. 30. 6. 2007. Приступљено 12. 3. 2015.
4. Bernaldo de Quirós Guidolti, Federico; Cabrera Valdés, Victoria (1994). „Cronología del arte
paleolítico” (http://dialnet.unirioja.es/servlet/articulo?codigo=164330&orden=1&info=link)
(PDF). Complutum. 5: 265—276. ISSN 1131-6993 (https://www.worldcat.org/issn/1131-
6993). Приступљено 17. 11. 2012.
5. Rinehart, Robert; Seeley, Jo Ann Browning (1998). „A Country Study: Spain – Hispania” (htt
p://lcweb2.loc.gov/cgi-bin/query/r?frd/cstdy:@field(DOCID+es0014)). Library of Congress
Country Series. Приступљено 12. 3. 2015.
6. Payne, Stanley G. (1973). „A History of Spain and Portugal; Ch. 1 Ancient Hispania” (http://lib
ro.uca.edu/payne1/spainport1.htm). The Library of Iberian Resources Online. Приступљено
9. 8. 2008.
7. Glenn 2007, стр. 218–219
8. Lewis 1984, стр. 62.
9. Islamic and Christian Spain in the Early Middle Ages. Chapter 5: Ethnic Relations (http://libr
o.uca.edu/ics/ics5.htm), Thomas F. Glick
10. Payne, Stanley G. (1973). „A History of Spain and Portugal; Ch. 2 Al-Andalus” (http://libro.uc
a.edu/payne1/spainport1.htm). The Library of Iberian Resources Online. Приступљено
12. 3. 2015.
11. Rinehart, Robert; Seeley, Jo Ann Browning (1998). „A Country Study: Spain – Castile and
Aragon” (http://lcweb2.loc.gov/cgi-bin/query/r?frd/cstdy:@field(DOCID+es0016)). Library of
Congress Country Series. Приступљено 4. 3. 2015.
12. „Ransoming Captives in Crusader Spain: The Order of Merced on the Christian-Islamic
Frontier” (http://libro.uca.edu/rc/rc1.htm). Приступљено 13. 8. 2008. See also: Payne,
Stanley G. (1973). „A History of Spain and Portugal; Ch. 4 Castile-León in the Era of the
Great Reconquest” (http://libro.uca.edu/payne1/spainport1.htm). The Library of Iberian
Resources Online. Приступљено 12. 3. 2015.
13. Payne, Stanley G. (1973). „A History of Spain and Portugal; Ch. 5 The Rise of Aragón-
Catalonia” (http://libro.uca.edu/payne1/spainport1.htm). The Library of Iberian Resources
Online. Приступљено 9. 8. 2008.
14. „The Black Death” (http://www.channel4.com/history/microsites/H/history/a-b/blackdeath.htm
l). Channel 4. Архивирано (https://web.archive.org/web/20080709074635/http://www.channe
l4.com/history/microsites/H/history/a-b/blackdeath.html) из оригинала на датум 9. 7. 2008.
Приступљено 12. 3. 2015.
15. „Spanish Inquisition left genetic legacy in Iberia” (http://www.newscientist.com/article/dn1620
0-spanish-inquisition-left-genetic-legacy-in-iberia.html). Newscientist.com. 4. 12. 2008.
Приступљено 12. 3. 2015.
16. „The Treaty of Granada, 1492” (http://www.cyberistan.org/islamic/treaty1492.html). Islamic
Civilisation. Приступљено 13. 8. 2008.
17. Rinehart, Robert; Seeley, Jo Ann Browning (1998). „A Country Study: Spain – The Golden
Age” (http://lcweb2.loc.gov/frd/cs/estoc.html). Library of Congress Country Series.
Приступљено 4. 3. 2015.
18. Brady, Oberman & Tracy 1994, стр. 472.
19. Payne, Stanley G. (1973). „A History of Spain and Portugal; Ch. 13 The Spanish Empire” (htt
p://libro.uca.edu/payne1/spainport1.htm). The Library of Iberian Resources Online.
Приступљено 12. 3. 2015.
20. Thomas 2003.
21. Према Роберту Дејвису северноафрички пирати су заробили између 1 и 1,25 милиона
Европљана током 16. и 17. века које су продали у робље.
22. „The Seventeenth-Century Decline” (http://libro.uca.edu/payne1/payne15.htm). The Library of
Iberian resources online. Приступљено 12. 3. 2015.
23. Payne, Stanley G. (1973). „A History of Spain and Portugal; Ch. 14 Spanish Society and
Economics in the Imperial Age” (http://libro.uca.edu/payne1/spainport1.htm). The Library of
Iberian Resources Online. Приступљено 12. 3. 2015.
24. Rinehart, Robert; Seeley, Jo Ann Browning (1998). „A Country Study: Spain – Spain in
Decline” (http://lcweb2.loc.gov/frd/cs/estoc.html). Library of Congress Country Series.
Приступљено 12. 3. 2015.
25. Rinehart, Robert; Seeley, Jo Ann Browning (1998). „A Country Study: Spain – Bourbon
Spain” (http://lcweb2.loc.gov/frd/cs/estoc.html). Library of Congress Country Series.
Приступљено 12. 3. 2015.
26. Gascoigne, Bamber (1998). „History of Spain: Bourbon dynasty: from AD 1700” (http://www.hi
storyworld.net/wrldhis/PlainTextHistories.asp?HistoryID=ab50&ParagraphID=iss#iss).
Library of Congress Country Series. Приступљено 12. 3. 2015.
27. Gates 2001, стр. 467.
28. Ezquerra 2001, стр. 209.
29. Spanish Civil War fighters look back (http://news.bbc.co.uk/2/hi/programmes/from_our_own_
correspondent/2809025.stm), BBC News, 23 February 2003
30. „Relatives of Spaniards who fled Franco granted citizenship” (http://www.telegraph.co.uk/new
s/worldnews/europe/spain/3998443/Relatives-of-Spaniards-who-fled-Franco-granted-citizen
ship.html). London: Telegraph.co.uk. 28. 12. 2008. Приступљено 12. 3. 2015.
31. Pfanner, Eric (11. 7. 2002). „Economy reaps benefits of entry to the 'club' : Spain's euro
bonanza” (http://www.nytimes.com/2002/07/11/business/worldbusiness/11iht-a10_18.html?s
cp=1&sq=Economy%20reaps%20benefits%20of%20entry%20to%20the%20%27club%27%
20:%20Spain%27s%20euro%20bonanza&st=cse). International Herald Tribune.
Приступљено 12. 3. 2015. Види још: „Spain's economy / Plain sailing no longer” (http://ww
w.economist.com/displayStory.cfm?story_id=9118701). The Economist. 3. 5. 2007.
Приступљено 12. 3. 2015.
32. „Al-Qaeda 'claims Madrid bombings' ” (http://news.bbc.co.uk/1/hi/world/europe/3509426.stm).
BBC. 14. 3. 2004. Приступљено 12. 3. 2015. Види још: „Madrid bombers get long
sentences” (http://news.bbc.co.uk/1/hi/world/europe/7070827.stm). BBC. 31. 10. 2007.
Приступљено 12. 3. 2015.
33. Bailey, Dominic (14. 3. 2004). „Spain votes under a shadow” (http://news.bbc.co.uk/1/hi/worl
d/europe/3509744.stm). BBC. Приступљено 12. 3. 2015.
34. Bailey, Dominic (15. 3. 2004). „Spain awakes to socialist reality” (http://news.bbc.co.uk/1/hi/w
orld/europe/3512222.stm). BBC. Приступљено 12. 3. 2015.
35. John Hooper, The New Spaniards, 2001, From Dictatorship to Democracy
36. Spain's fast-living king turns 70 (http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/7171971.stm) BBC News
Friday, 4 January 2008 Extracted 18 June 2009
37. „SPAIN: No Turning Back from Path to Gender Equality” (http://www.ipsnews.net/2007/03/spa
in-no-turning-back-from-path-to-gender-equality/). Ipsnews.net. 15. 3. 2007. Приступљено
15. 3. 2015.
38. „Spain: Gender Equality Law Triumphs over Rightwing Opposition” (http://www.ipsnews.net/2
008/01/spain-gender-equality-law-triumphs-over-rightwing-opposition/). ipsnews.net.
Приступљено 15. 3. 2015.
39. „Catalonians vote for more autonomy” (http://edition.cnn.com/2006/WORLD/europe/06/18/cat
alonia.vote/index.html). CNN. 18. 6. 2006. Приступљено 15. 3. 2015. Види још: „Economic
Survey: Spain 2005” (http://www.oecd.org/document/57/0,2340,en_2649_201185_34578361
_1_1_1_1,00.html). Organisation for Economic Co-operation and Development.
Приступљено 13. 8. 2008. and „Country Briefings: Spain” (http://www.economist.com/topics/
spain?folder=Profile-FactSheet). The Economist. Приступљено 9. 8. 2008. и „Swiss
Experience With Decentralized Government” (https://web.archive.org/web/20080819191608/
http://www1.worldbank.org/wbiep/decentralization/Swiss%20Expertise/Muralt.pdf) (PDF).
Светска банка. Архивирано из оригинала (http://www1.worldbank.org/wbiep/decentralizati
on/Swiss%20Expertise/Muralt.pdf) (PDF) на датум 19. 8. 2008. Приступљено 15. 3. 2015.
40. Члан 143. устава Шпаније из 1979. у вези члана 2.
41. Chapter 3. Autonomous Communities. 147th Article (https://web.archive.org/web/200710260
20151/http://www.constitucion.es/constitucion/lenguas/ingles.html#8). Устав Шпаније из
1978. Приступљено 12.3.2015.
42. „Estatuto de Autonomía de Aragón” (https://web.archive.org/web/20091211225055/http://narr
os.congreso.es/constitucion/estatutos/estatutos.jsp?com=64&tipo=2&ini=1&fin=10&ini_sub=
1&fin_sub=1). Narros.congreso.es. Архивирано из оригинала (http://narros.congreso.es/con
stitucion/estatutos/estatutos.jsp?com=64&tipo=2&ini=1&fin=10&ini_sub=1&fin_sub=1) на
датум 11. 12. 2009. Приступљено 12. 3. 2015.
43. Cartujo.org. „Unidad de Policía de la Comunidad Autónoma de Andalucía” (https://web.archi
ve.org/web/20071107145807/http://www.cartujo.org/pag(a9).htm). Архивирано из
оригинала (http://www.cartujo.org/pag(a9).htm) на датум 07. 11. 2007. Приступљено
7. 4. 2015.
44. Instituto Nacional de Estadística (INE) (http://www.ine.es/pob_xls/pobmun11.xls)
45. INE (http://www.ine.es/inebase/cgi/um#4) Архивирано (https://web.archive.org/web/2007040
4150248/http://www.ine.es/inebase/cgi/um) на сајту Wayback Machine (4. април 2007),
Приступљено 17. 4. 2013.
46. INE (http://www.ine.es/inebase/cgi/axi) Архивирано (https://web.archive.org/web/200809280
00048/http://www.ine.es/inebase/cgi/axi) на сајту Wayback Machine (28. септембар 2008),
Приступљено 17. 4. 2013.
Литература
Brady, Thomas Allan; Oberman, Heiko Thomas, Hugh (2003). Rivers of gold: the
Augustinus; Tracy, James D. (1994). rise of the Spanish Empire (https://archive.o
Structures and Assertions (http://books.goo rg/details/riversofgoldrise0000thom).
gle.com/books?id=Y84wAgaXxo4C&pg=P London: George Weidenfeld & Nicholson.
A472). BRILL. стр. 472. ISBN 978-90-04- стр. passim. ISBN 978-0-297-64563-4.
09760-5. Lewis, Bernard (1984). The Jews of Islam
Glenn, H. Patrick (2007). Legal Traditions (https://archive.org/details/jewsofislam0000
of the World. Oxford University Press. lewi). Princeton: Princeton University
стр. 218—219. Press. ISBN 978-0-691-00807-3.
Ezquerra, Jaime Alvar (2001). Diccionario
de historia de España (http://books.google.
com/books?id=l4JQIkW1yrsC&pg=PA209).
Ediciones AKAL. ISBN 978-84-7090-366-
3.
Спољашње везе
CIA о Шпанији (http://www.cia.gov/cia/publications/factbook/geos/sp.html)
Званични сајт Шпанске краљевске породице (http://www.casareal.es/)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шпанија&oldid=24365259”
Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима;
могући су и
додатни услови.
Погледајте услове коришћења за детаље.
Политика приватности
О Википедији
Одрицање одговорности
За програмере
Статистика
Изјава о колачићима