Bitka na Jarmuku

Tokom prvih vekova postojanja, Vizantija je bila definisana ratovima protiv Persije. Kada je
Persija krenula da se urušava iznutra, Romejsko carstvo ostalo je jedina velika sila u ovom delu
sveta. U to vreme Muhamed je ujedinio pod jedan verski barjak bezbroj razjedinjenih
pustinjskih plemena, dao im smisao postojanja, svrhu, istorijsku misiju, i do tada za njih
neviđenu političku, društvenu, vojnu, ekonomsku i svaku drugu koherentnost. Naime, i pre je
dolazilo do bitaka između Romeja i Arapa, pa se tako 633. odigrala bitka kod Firaza u
Mesopotamiji u kojoj su muslimani pod Halidom ibn el Validom potukli Grke koji su nastupili u
savezništvu sa svojim starim neprijateljima Persijancima. Halid je veštim manevrisanjem i
korišćenjem razjedinjenosti svojih protivnika, sa svega 15 000 ljudi pobedio raznovrsne snage
koje su brojale između 120-150 000 vojnika, od kojih je preko 50 000 ostavilo kosti na bojištu.
Mesopotamija je pala u šake muslimana, a kapije Persije, zrele za osvajanje, otvorile su se pred
islamskom vojskom koja je krenula da nadire ka Iranskoj visoravni. Car Iraklije počeo je da
paniči. Skupio je novu, ogromnu vojsku i poslao je na jug da juri Arape, koji su već otpočeli
invaziju, došli čak do Antiohije, ali se povukli kad su čuli za dolazak velike hrišćanske sile. Plan je
bio, da se napravi nova antiarapska koalicija, ali Izdigerd III, trideset osmi i poslednji sasanidski
car Persije, u situaciji unutrašnjeg kolapsa države i pritiska arapske invazije na svojim zapadnim
granicama, nije mogao na vreme da pošalje trupe. Kalif Omar je bio svestan ovog plana, i
nameran da spreči spajanje svojih neprijatelja, požurio je Halida, da što pre odmeri snage sa
samim Romejima. Tako su se dve vojske našle na obali reke Jarmuk 15. avgusta 636. godine.
Halid ibn el Valida je bio čovek koji je nakon smrti Muhamedove predvodio islamsku vojsku u
nizu bitaka protiv ponovo pobunjenih arapskih plemena, koji je svojom vojnom veštinom
konsolidovao Rašidunski kalifat, čovek koji je dobro proučio romejsku taktiku i organizaciju, i
iskoristio je za reorganizaciju sopstvene arapske vojske koja će narednih decenija osvojiti pola
poznatog sveta. Halid je znao da romejska vojska ima daleko više iskusnih zapovednika od
njegove, ali je takođe znao i ih je lako isprovocirati. Mubarizun je arapska reč koja doslovno
znači „megdandžije, prvaci,“ a odnosila se na specijalne kalifatske jedinice čiji je jedini zadatak
bio, da pre bitaka izazivaju neprijateljske ratnike na dvoboje i da ih u tim dvobojima ubijaju.
Tako se desilo pred Bitku na Jarmuku, da je jedan pripadnik mubarizuna izašao pred romejsku
vojsku i povikao: „Ja sam smrt bledolikih. Ja sam ubica Rimljana. Ja sam bič poslat na vas, ja sam
Zarar ibn el Azvar!“ Onda su izašli drugi pripadnici mubarizuna, pa su i oni pobili svoj deo
romejskog zapovedništva koje su veštim provokacijama izazivali na megdan. Tako je grčka
vojska ostala ne samo dobrim delom obezglavljena, nego i prestravljena, budući da je shvatila
da će upravo morati da se sukobi sa 40 000 ovakvih vojnika. Međutim, bitka u kojoj je po
vizantijskim izvorima sa njihove strane učestvovalo 140 000 ljudi (sa druge strane bilo je između
24-40 000), bila je prilično ravnopravna, pa su čak u ranoj fazi stvari išle i povoljno po Romeje.
Arapi su u jednom trenutku čak krenuli u povlačenje, ali su ih u sopstvenom logoru dočekale
žene predvođene legendarnom Hind, koje su reorganizovale odbranu i kletvama ih naterale da
se vrate u borbu. Ipak, ključna stvar bio je Halidov način upotrebe arapske konjice koju je
organizovao u pokretne odrede koji nisu imali svoje fiksne pozicije na bojištu već su korišćene
tamo gde je bilo neophodno u datom trenutku, bilo radi ojačavanja položaja koji su bili pred
slomom ili radi prevage tamo gde je bilo potrebno, nakon čega bi odjurili da promene tok
događaja na nekom drugom delu bojišta. Arapi su zapravo jahali kamile koje su im pružile
neviđenu prednost na bojištu pošto su svojim mirisom do ludila dovodile romejske konje. Bitka
je trajala šest dana, Romeji su pet dana bili u ofanzivi, a onda je šestog dana ta arapska konjica
uspela da zaobiđe romejsku i da na njih udari s leđa, što je izazvalo pometnju, rasulo i
pokrenulo njihovo opšte povlačenje. Halid ih je potom nagnao prema mostu koji su njegove
snage prethodno tajno zauzele i Romeji su doživeli pokolj. Ondašnji izvori govore o 70-120 000
ubijenih, a sa druge strane, arapski gubici su bili oko 3 000 vojnika. Halid je nastavio da goni
ostatke ostataka hrišćanske vojske i zauzeo je Damask, pa produžio dalje. Ceo Levant, čitava
Sirija, uskoro je pala u muslimanske ruke. Car Iraklije je za poraz krivio sebe, a legenda kaže da
je, dok mu je brod napuštao Antiohiju rekao: „Zbogom, zauvek zbogom Sirijo, moja lepa
provincijo. Sada pripadaš nevernicima. Neka mir bude s tobom, o Sirijo — kako ćeš lepa zemlja
biti za neprijatelja.“ Zauzeće Sirije nakon Bitke na Jarmuku praktično je omogućilo islamu
totalnu ekspanziju i otvorilo mu kapije čitavog sveta. Vizantinska Jermenija će pasti nekoliko
godina kasnije, odmah potom Egipat i Libija. Godine 654. biće dovršeno osvajanje Persije, koje
je išlo u etapama. Sve to, u svega dvadesetak godina nakon smrti poslanika Muhameda.
Početkom narednog stoleća, kalifatska vojska zauzeće sve do Ženeve i Indije. Vizantija više
nikada neće doći u priliku da postane jedina vodeća sila.