https://www.otvorenavratapravosudja.

rs/teme/ostalo/troskovi-parnicnog-postupka-zakonska-regulativa-i-praksa

Troškovi parničnog postupka, zakonska regulativa i praksa

Troškove parničnog postupka zakonodavac definiše kao izdatke učinjene u toku ili povodom
postupka, uključujući i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na
nagradu[1]. Shodno definiciji i raznovrsnosti postupaka pred sudom, oni mogu biti vrlo različiti.
Tako parnični troškovi obuhvataju izdatke za nagradu punomoćniku advokatu za preduzete parnične
radnje, troškove na ime sudskih taksi, troškove veštačenja, uviđaja suda, troškove pribavljanja i
overavanja isprava koje se koriste kao dokazno sredstvo u postupku, troškove objavljivanja sudskih
oglasa i sl.
 
Kada govorimo o naknadi parničnih troškova možemo razlikovati prethodno i konačno
snošenje parničnih troškova. U zakonu o parničnom postupku sadržano je pravilo prema kome svaka
stranka sama prethodno snosi troškove koje je prouzrokovala svojim radnjama[2].To znači da će
svaka stranka sama plaćati one izdatke koji pogađaju nju, odnosno koje je ona dužna da plati i koje
sama uzrokuje svojim radnjama. Prethodno snošenje troškova za stranku nije dužnost, već procesni
teret. Ukoliko želi da uspe u sporu, stranka će neminovno morati da se izloži različitim troškovima.
Stranka može činiti troškove radi pribavljanja isprava kojima potkrepljuje svoje tvrdnje, može
angažovati punomoćnika koji je advokat, a čije angažovanje iziskuje troškove, može preduzimati
druge radnje koje uzrokuju izdatke. Međutim, sve ovo zavisi od dispozicije stranke pa čak, u
izvesnom smislu, i troškovi na ime sudskih taksi jer i njih stranka uzrokuje svojim parničnim
radnjama koje se po zakonu taksiraju. Dakle, svaka stranka prethodno snosi svoje parnične troškove
u sopstvenom interesu, želeći da uspe u parnici. Troškovi postupka nastaju sukcesivno, a stranka ih
podmiruje onako kako nastaju i u trenutku kada nastanu[3].
 
U pogledu konačnog snošenja parničnih troškova osnovno je pravilo da je stranka koja
izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci nadoknadi troškove parničnog postupka. To je tzv. princip
rizika. Naime, svaka parnična stranka ulazi u parnicu ističući svoj pravozaštitni zahtev, tužilac
podnoseći tužbu, a tuženi braneći se od tužbe. Svaka stranka je u uverenju da će u parnici uspeti, ali
uz rizik da će parnicu izgubiti u kom slučaju će biti dužna da naknadi troškove protivnoj strani.
 
Obaveza naknade parničnih troškova je tzv. оbligation ex lege, odnosno zakonska obligacija.
Ona svoj izvor u osnovi ima u odredbama zakona mada suštinski proističe iz konkretne sudske
odluke kojom je odlučeno o troškovima postupka.
 
Sud o troškovima postupka odlučuje presudom ili rešenjem kojim se postupak okončava.
Odluka o troškovima sadržana u presudi smatra se rešenjem. Ukoliko se presuda pobija samo u delu
u troškovima ta žalba se smatra žalbom protiv rešenja.
 
Pored principa rizika zakonodavac u pogledu konačnog snošenja parničnih troškova poznaje
i princip krivice. Naime, u čl. 155. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je stranka dužna
da, nezavisno od ishoda parnice, naknadi protivnoj stranci troškove koje je prouzrokovala svojom
krivicom ili slučajem koji se njoj dogodio, a sud može da odluči i da zakonski zastupnik ili
punomoćnik stranke naknadi protivnoj stranci troškove koje je prouzrokovao svojom krivicom.
 
Pored ove postoje i druge situacije u kojima se odstupa od principa rizika. Tužilac će, recimo
biti dužan da naknadi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako je priznao
tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, ili prvom ročištu za glavnu
 https://www.otvorenavratapravosudja.rs/teme/ostalo/troskovi-parnicnog-postupka-zakonska-regulativa-i-praksa

raspravu, pre nego što se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari. Tužilac koji povuče tužbu dužan je
da protivnoj stranci naknadi parnične troškove, osim ako je povlačenje tužbe usledilo odmah posle
ispunjenja zahteva od strane tuženog.
 
O troškovima postupka sud odlučuje na određeni zahtev stranke i to bez raspravljanja.
Ovakav zahtev stranka je dužna da podnese najkasnije do zaključenja glavne rasprave, a ukoliko se
odluka donosi bez raspravljanja, stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova podnese u predlogu
o kome sud treba da odluči. Stranka je dužna da u zahtevu jasno i precizno opredeli vrstu i iznos
troškova za koje traži naknadu. Pri tome stranka to može učiniti na ročištu na kome je zaključena
glavna rasprava ili može vrstu i visinu troškova specificirati nakon svake pojedinačno preduzete
parnične radnje.
 
Sama odluka o troškovima za stranku je veoma značajna jer proizvodi značajne posledice
koje se reflektuju u njenoj imovini.
 
Praksa sudova u vezi sa troškovima postupka je dosta neujednačena. Najmanje
problematična i najjasnija je situacija u kojoj je jedna od stranaka u celosti uspela u parnici ili pak
nije uspela u neznatnom delu svog zahteva, a zbog tog dela zahteva u postupku nisu nastali posebni
troškovi. U tim slučajevima, sud će odlučiti da protivna stranka, koja je parnicu izgubila u celini ili u
pretežnom delu, nadoknadi sve troškove postupka.
 
Složenije je ukoliko je stranka delimično uspela u sporu. Ukoliko je sud delimično usvojio
tužiočev tužbeni zahtev to znači da je u sporu delimično uspeo tužilac, a delimično tuženi, budući da
uspeh tužioca u sporu predstavlja neuspeh za tuženog i obrnuto, u onom delu u kome tužilac nije
uspeo u sporu, uspeo je tuženi. Zakonodavac predviđa da ukoliko stranka delimično uspe u sporu,
sud može, s obzirom na postignuti uspeh, da odredi da svaka stranka snosi svoje troškove ili da
jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova[4]. Odluka će za sud biti jednostavna ukoliko
su stranke uspele u približno jednakim delovima, jer će u tom slučaju sud verovatno odlučiti da
svaka stranka snosi svoje troškove. Recimo, ukoliko se tužiočev tužbeni zahtev odnosi na novčano
potraživanje i sud takav zahtev delimično usvoji i obaveže tuženog da tužiocu isplati približno jednu
polovinu traženog iznosa. Međutim, postavlja se pitanje kako odlučiti kada su stranke uspele u
nejednakim delovima. Sud u parničnom postupku odlučuje o zahtevu za presudu tužioca, koji je
sadržan u inicijalnom aktu. Sa druge strane, i tuženi u postupku ističe svoj zahtev za presudu tražeći
da sud odluči na određeni način, odnosno da tužbeni zahtev odbije. I jedna i druga strana, dakle,
ističu svoj zahtev za presudu. Pitanje je kako njihove zahteve i uspehe meriti, naročito onda kada
nisu merljivi i ne mogu se novčano iskazati.
 
Zakonodavac propisuje da će u slučaju delimičnog uspeha u sporu jedna stranka biti
dužna da drugoj naknadi srazmeran deo troškova. Da li to znači da stranka koja je uspela u
sporu ima pravo na deo svojih troškova koji je srazmeran njenom uspehu ili stranka koja je
uspela u većem delu ima pravo na naknadu dela svojih troškova koji je srazmeran razlici u
uspehu[5]? Sudska praksa je prilično neujednačena i na ovo pitanje daje različite odgovore
kroz različito odmeravanje troškova u slučaju delimičnog uspeha u sporu.
 
Interesantno može biti i kako će sud odlučiti o troškovima ukoliko tuženi istakne prigovor
zastarelosti potraživanja, kao materijalno-pravni prigovor, braneći se od tužbe na materijalno-
pravnom terenu. Ukoliko se ispostavi da je njegov prigovor delimično osnovan, tužbeni zahtev će u
jednom delu biti odbijen kao neosnovan i u tom će delu tuženi uspeti u sporu. Pitanje zastarelosti je
naročito interesantno u postupcima koji se sprovode kao po prigovoru protiv platnog naloga, koji su
 https://www.otvorenavratapravosudja.rs/teme/ostalo/troskovi-parnicnog-postupka-zakonska-regulativa-i-praksa

pokrenuti predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave radi naplate potraživanja po

osnovu pruženih komunalnih usluga. Nakon što postupak pređe u parnicu, tužilac, javno komunalno
preduzeće čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, najčešće uvažava prigovor zasterelosti
potraživanja i smanjuje tužbeni zahtev na nezastarelo potraživanje. U praksi se najčešće u ovakvim
postupcima tužiocu dosuđuju svi troškovi sa obrazloženjem da je zastarelo potraživanje prirodna
obligacija te da ona kao takva i dalje postoji samo se ne može namiriti prinudnim putem. Ovakvo
stanovište ne odgovara sasvim procesnim pravilima kojima se uređuje naknada troškova prema
principu uspeha u sporu. Činjenica je da je tuženi delimično uspeo u sporu u ovakvim slučajevima,
što se međutim, ne reflektuje na sudsku odluku u delu o troškovima. Pored toga, u ovim slučajevima
troškovi vrlo često višestruko premašuju iznos potraživanja koje je predmet glavnog zahteva i na
čiju isplatu sud obavezuje tuženog.
 
U postupanju osnovnih sudova, kao prvostepenih, akutelni su i zahtevi za troškove postupka
sa uvećanjem od 50% zbog kumuliranih tužbenih zahteva. Ovakvi zahtevi javljaju se gotovo
isključivo u postupcima protiv banaka koji se pokreću radi utvrđenja ništavosti odredbi o troškovima
obrade kredita i radi sticanja bez osnova. Postoji stav, prevashodno u praksi drugostepenih sudova,
da tužilac u ovakvim sporovima ima pravo na uvećane troškove prema tarifnom broju 13. st. 7 i 69.
važeće advokatske tarife. Sa druge strane postoji i stav, uglavnom sudova prvog stepena, da tužioci
nemaju pravo na ovakvo uvećanje troškova.
 
Postavlja se pitanje da li tužilac ima pravo na ovakvo uvećanje ukoliko se radi o zahtevima
koji se temelje na istom činjeničnom i pravnom osnovu, ukoliko drugi tužbeni zahtev proističe iz
prvog i predstavlja zakonsku posledicu ništavosti. Sud po službenoj dužnosti vodi računa o
ništavosti. Ukoliko se zauzme stav da tužilac ima pravo na ovakvo uvećanje, postavlja se i pitanje da
li bi onda pravo na uvećanje trebalo priznati samo za sastav tužbe ili i za zastupanje na ročištu pred
sudom.
 
Naročito je važno imati u vidu da u ovim sporovima iznos troškova vrlo često višestruko
premašuje iznos glavnog zahteva te se dešava da tužilac tužbom traži iznos u rasponu od 300 do
1.000 dinara, a da su troškovi na strani tužioca, sa traženim uvećanjem, gotovo 30.000 dinara.
 
S tim u vezi važno je naglasiti i da su, prema odredbi čl. 9. Zakona o parničnom postupku,
stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom, a sud je dužan da spreči i
kazni svaku zloupotrebu prava koje imaju stranke u postupku.
 
Nameće se zaključak da je potrebno značajnije ujednačavanje sudske praske kada se radi o
troškovima parničnog postupka, a i same zakonske odredbe bi mogle biti jasnije i preciznije,
posebno kada se radi o naknadi troškova srazmerno uspehu u sporu. Jasnija i preciznija zakonska
regulativa omogućava jasnije i pravičnije sudske odluke. Takođe, ona olakšava ujednačavanje
postupanja sudova u istim ili bitno istovrsnim situacijama što je od neprocenjivog značaja za pravnu
sigurnost i poverenje građana u pravosuđe, a i sa aspekta poštovanja prava na pravično suđenje koje
je garantovano odredbom čl. 32. Ustava Republike Srbije i čl. 6. Evropske konvencije o ljudskim
pravima i osnovnim slobodama.
[1]Čl. 150. Zakona o parničnom postupku („Sl. Glasnik RS“ br. („Sl. Glasnik RS“ br. 72/2011, 49/2013, - odluka US, 74/2013 –
odluka US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020)
[2]Čl. 151. Zakona o parničnom postupku
[3]Stanković, G. – Boranijašević, V. – Građansko procesno pravo, Niš, 2020, str. 290.
[4]Čl. 153. Zakona o parničnom postupku
[5]Poznić, B. – Rakić Vodinelić, V. – Građasko procenso pravo, Beograd, 2015, str. 522
https://www.otvorenavratapravosudja.rs/teme/ostalo/troskovi-parnicnog-postupka-zakonska-regulativa-i-praksa