Облигационо право

општи део

Кристијан Голубовић
 Појам и значај облигационог права
Облигационо право обухвата ону врсту односа који се називају облигационим односима или просто
облигацијама. То су грађанскоправни односи између одређених лица која су једно другом обавезна на
одређено понашање. Чини део једне шире целине правног поретка - грађанског права, прецизније -
имовинског грађанског права, у које, поред облигационог, спадају и стварно и наследно право.
Функционално је уско повезано посебно са стварним правом. Њихов однос се мењао током времена. У
систему пандектног права, облигационо је следило стварно. У први план је стављано право својине, док је
облигационо право поимано само као основ за изведено стицање својине. Та функционална подређеност
изражена је и у старијим грађанским законицима. Током XIX века, долази до промене у друштвено-економској
структури, до либерализације привреде и одвајања трговине од производне делатности. У таквим
околностима, својеврстан значај добија промет новца, радне снаге и робе свих врста, а сав тај промет одвија
се преко облигационих уговора - тако ове две врсте грађанскоправних односа постају "равноправне", али и
даље тесно повезане и зависне једна од друге.
Облигационо право је претежно право промета роба и услуга. За разлику од стварног и наследног права, не
бави се стеченим вредностима, него стварањем и променом таквих стања. Путем облигационих права врши
се промет стварних, омогућује се њихов прелаз са једног правног субјекта на другог. Према томе, облигациона
права и обавезе имају задатак да омогуће и оправдају располагање стварима и правима. У једном смислу,
облигационо право означава позитивно право, тј. скуп правних правила која регулишу облигационе односе, а
у другом, грану грађанскоправне науке која изучава облигационе односе и норме које те односе регулишу.
Облигациони односи чине најчешће правне односе међу људима. Они битишу свуда где постоје и човекове
потребе за извесним материјалним и духовним добрима која се размењују на тржишту. Нема ниједне области
имовинског права у којој правила облигационог права не би била меродавна у неком виду. Слично је и са
оним областима које спадају у јавно право (управно, радно, међународно, финансијско), кад је реч о
чинидбама имовинске природе. Сва правна добра заштићена су, између осталог, и нормама облигационог
права. Њихово прикраћивање недопуштеним радњама повлачи, готово редовно, и обавезу накнаде штете,
што је типична облигационоправна обавеза.
Настанак и развој облигационог права
Облигационо право је најтешње повезано са властитом економском базом и најнепосредније је одражава.
Грађанскоправне форме, у које се редовно заодевају робноновчани односи, чине углавном институти
облигационог права, и то најчешће уговора.
Из тога следује да оно није ни могло настати у најстаријим друштвима, која су водила натуралну кућну
привреду затвореног типа. Настаје тек са појавом робне производње и размене, и то најпре институти попут
продаје, зајма у житу, послуге, најма, залоге и надокнаде штете. У средњем веку, развој бива заустављен
враћањем на натуралну привреду. Касније, са обновом тржишне привреде и робноновчаних односа, поново
оживљава.
Потпуно се развија тек у XIX веку, у доба настанка капитализма и капиталистичких односа у привреди. Тада се
врше и систематске кодификације, у форми законика, које на терену имовинскоправних односа следе основне
принципе буржоаске револуције: слободу и једнакост за све чланове друштва, што се на овом пољу исказује у
виду принципа слободе уговарања.
Преображај облигационог права нарочито је видљив у посебном делу. Развијенији и разноврснији друштвени
односи условљавали су настанак нових типова уговора, док су стари типови ишчезавали са нестанком односа
који су их изазивали. Преображај је видљив и у општој теорији облигација, где су многи принципи римског
права временом постали скучени, па су мењани или допуњавани (нпр. римско право није познавало уговор у
корист трећег, асигнацију, принцип консенсуализма, једнострану изјаву воље као извор облигационих односа,
итд.). Ипак, облигационо право је релативно најстабилнији део грађанског права.

1
 Извори облигационог права
Извори облигационог права или формални извори су општи правни акти који садрже опште правне норме
које уређују облигационе односе. Најважнији извори облигационог права су грађански законици и закони. Ако
се посматра упоредно право, најважнији извор норми облигационог права су грађански законици.
У Србији, главни извор није СГЗ из 1844. Он је укинут Законом о неважности правних прописа донетих пре 6.
априла 1941. и за време непријатељске окупације. Од те године, Србија нема грађански законик, односно
централно, усклађено и систематско дело које на потпуни начин и у целини уређује грађанско право.
Закон о облигационим односима је главни извор облигационог права у Србији. И други закони се јављају као
извори облигационог права - њима се регулишу поједини облигациони односи или поједина питања која се
тичу облигационих односа (нпр. Закон о заштити потрошача, Закон о јавном бележништву, Закон о
наслеђивању, Закон о ауторском и сродним правима, итд.).
Обичајно право није извор облигационог права. Ни обичај није извор, али је правно релевантан кад на њега
упућује нека општа правна норма садржана у закону (нпр. суд, водећи рачуна о обичајима, уређује споредне
тачке уговора када уговорне стране нису постигле споразум о њима). ЗОО упућује и на обичаје у промету, као
и на добре пословне обичаје. У овим случајевима, обичај служи као критеријум за утврђивање чињеница које
суд мора да утврди да би исправно применио садржину у одређеном извору права.
Ове обичаје треба разликовати од појма "добрих обичаја" - он не представља обичај, већ морал.
Закон о облигационим односима
Представља најзначајнији наш извор облигационог права. Донет је 30. марта, а ступио на снагу 1. октобра
1978. Најпре је била присутна идеја да се донесе само Закон о надокнади штете, те је још 1951. израђен први
нацрт, али се касније стало на становиште да све облигационе односе треба уредити једним законом. 1960.
професору Михаилу Константиновићу је поверена припрема првог преднацрта Закона. Он је своје дело
објавио 1969. под називом "Скица за Законик о облигацијама и уговорима". Текст тог преднацрта састојао се
од законских чланова који су били предлози за будућа законска решења, а извори на којима су та решења
била заснована потицали су са четири стране:
1. Ставови и схватања из предратне српске праксе;
2. Законици у упоредном праву - у Скици су постојала решења позајмљена из немачког, француског,
швајцарског и италијанског права;
3. Решења из две међународне конвенције усвојене 1964. - Хашке конвенције:
а. Конвенција о једнообразном закону о закључењу уговора о продаји телесних покретних ствари, и
б. Конвенција о једнообразном закону о продаји телесних покретних ствари.
4. Достигнућа правне теорије, како домаће, тако и упоредне.
Након три верзије нацрта, крајем 1977. коначно је сачињен Предлог Закона о облигационим односима, који је
Савезно веће Савезне скупштине СФРЈ усвојило следеће године. ЗОО је мењан у четири наврата - 1985, 1989,
1993. и 2020.
Њиме нису обухваћени сви облигациони односи, јер је знатан део материје која спада у облигационо право
био регулисан и другим савезним законима или је препуштен законодавној надлежности република.
ЗОО се опредељује за метод јединственог регулисања (за разлику од метода одвојеног регулисања, где се
облигациони односи чије су стране правна лица другачије уређују од оних где су стране физичка лица), тако
што прописује да се одредбе закона односе на све врсте уговора, осим ако за уговоре у привреди није нешто
другачије одређено (чл. 25). Уговори у привреди су уговори које између себе закључују предузећа и друга
правна лица у делатности која је предмет њиховог пословања.
ЗОО је, као последица метода јединственог регулисања, обиман. Подељен је на четири дела, који се деле на
главе, а оне даље на одељке, па одсеке:
1. Општи део је најобимнији и састоји се се из шест глава:
а. Основна начела,
б. Настанак обавезa,
в. Дејства обавеза,
г. Престанак обавеза,
д. Разне врсте обавеза,
ђ. Промена субјеката у облигационом односу.
2
 2. Уговори - свака глава у овом делу је посвећена једном именованом уговору;
3. Меродавно право у случају сукоба републичких закона - данас има само историјски и теоријски значај;
4. Прелазне и завршне одредбе - регулишу однос ЗОО према општим и посебним узансама.
У Краљевини Југославији била су на снази, у различитим деловима земље, три закона који уређују ову
материју: српски Грађански законик, аустријски Општи грађански законик (новелирани и неновелирани) и
црногорски Општи имовински законик. Након Закона из 1946. судови социјалистичке Југославије су
наставили да примењују добар део правних правила из ових законика, поготово аустријског. Многа предратна
правна правила, међутим, нису била у складу са начелима новог друштвеног и правног система, или су била
старомодна и превазиђена, те су судови били принуђени да сами формулишу или да користе готова правна
правила која су, по њиховом мишљењу, више одговарала друштвеном уређењу. При таквом стању ствари,
није увек било могуће обезбедити јединствену судску праксу.
Поред тога, на облигационе односе између друштвених правних лица примењиване су Опште узансе за
промет робом из 1954. које је донео пленум Главне државне арбитраже. Затим су сукцесивно доношене
посебне узансе, које су биле кодификовани трговачки обичаји у посебним делатностима. ЗОО прописује да
одредбе општих и посебних узанси не важе након његовог доношења, али дозвољава њихову примену ако је
уговорена и ако није у супротности са њим.
ЗОО не регулише доброчине уговоре: о поклону, послузи и ортаклуку. На њих се примењују предратна правна
правила.
Законом о изменама и допунама ЗОО из 1993. текст је очишћен од идеолошких примеса. Закон о изменама и
допунама ЗОО из 2020. садржи једну допуну и две измене. Допуна се односи на форму сагласности која се даје
за закључење уговора у форми јавнобележничке исправе, односно јавнобележничког записа. Измене се
односе на чл. 90 и чл. 455.
У току је рад на припремању Грађанског законика Републике Србије.
Основна начела Закона о облигационим односима
Прва глава Закона носи назив "Основна начела". То су најопштији правни принципи, високе и неодређене
садржине. Исказују особености ЗОО у погледу његовог циља и места које има у систему грађанског права у
Србији. Поред тога што су општи правни принципи, основна начела су у исто време и правне норме. Као и све
друге правне норме, могу се примењивати у уређивању облигационих односа, онда када у решавању неког
спорног случаја судови немају правну норму нижег степена општости коју би могли да примене према датом
чињеничном стању.
У упоредном праву, основна начела се углавном налазе у уводним деловима грађанских законика. Наш
правни систем спада у ретке у којима је глава о основним начелима садржана у једном парцијалном закону,
који уређује правне односе у само једној грани грађанског права. Уставни основ за уређење грађанскоправне
области садржан у уставу СФРЈ из 1974. није омогућавао доношење јединственог грађанскоправног кодекса,
те су редактори ЗОО сматрали да та основна начела треба да се нађу у овом закону.
Начело слободе уговарања
Свако је слободан да изабере да ли ће закључити неки уговор и тако са другим лицем уредити своје правне
односе, да изабере лице са којим ће га закључити и да у споразуму са другим лицем уреди садржину уговора.
Ово начело произлази из једног вишег правно-филозофског начела, начела аутономије воље (чл. 10).
Аутономија воље није апсолутна, нити неограничена - границу представљају принудни прописи, јавни
поредак и добри обичаји.
Начело савесности и поштења
Савесност и поштење су комплементарни појмови. Повезују се са тежњом да се обезбеде правда и правичност
у облигационим односима. Ово начело представља противтежу начелу слободе уговарања. Док из слободе
уговарања произлази слобода, из принципа савесности и поштења произлазе обавезе, односно дужности које
постоје још и пре заснивања облигационог односа, у току преговора, и протежу се током читавог његовог
трајања. Те дужности постоје све док се обавеза не угаси, испуњењем или неким другим начином престанка.
ЗОО га формулише императивно: "У заснивању облигационих односа и остваривању права и обавеза из тих
односа, учесници су дужни да се придржавају начела савесности и поштења" (чл. 12). Ова идеја је исказана и
раније, у Општим узансама.

3
ЗОО и многа појединачна правна правила коригује овим начелом или налаже суду да приликом одлучивања
о извесним питањима води о њему рачуна. На пример:
• Стране уговорнице не могу се унапред одрећи права да се позову на одређене промењене околности,
кад је то одрицање у супротности са начелом савесности и поштења (чл. 136);
• Приликом одлучивања о ништавости уговора, суд ће водити рачуна о савесности обе стране (чл. 104,
ст. 3);
• Сматра се да је наступио уговорени услов, ако његово наступање, противно начелу савесности и
поштења, спречи страна на чији је терет одређен (чл. 74, ст. 4), итд.
Законска норма која се тиче начела савесности и поштења поставља правним субјектима један максимално
апстрактан захтев - генералну клаузулу. Тим се захтевом исказује идеја водиља, помоћу које друга важећа
начела треба ближе уобличити према њиховом смислу и циљу, односно одредити границе правног положаја
који је формално дат. Ово начело омогућује суду да даље изграђује и усавршава право, руководећи се
моралним принципима друштва.
Начело равноправности страна
Лица су у облигационом односу, са становишта закона, формално једнака у својим правима - ниједна страна
нема привилегован положај у односу на другу. Смисао овог начела је да обезбеди да се слабији фактички
положај једне стране не пренесе у правни однос.
Начело једнаке вредности узајамних давања
Везује се за двострано обавезне уговоре, код којих уговорне стране полазе од тога да ће за корист коју,
извршењем обавезе, дају другој страни добити накнаду која је еквивалентна. Тај принцип је у ЗОО заштићен
са неколико правних института, који се примењују када се између узајамних давања појави неравнотежа:
1. Одговорност за материјалне недостатке испуњења - ако предмет обавезе нема својства који тај
предмет редовно има, или која су уговорена, онда страна којој је предат предмет има посебна права
која јој омогућавају да се неједнакост давања створена услед ових недостатака отклони;
2. Одговорност за евикцију - ако на предатој ствари постоји неко стварно право трећег које онемогућава
вршење права прибавиоца или сужава његова овлашћења, каже се да постоји правни недостатак;
3. Институт прекомерног оштећења - постоји кад је неравнотежа последица заблуде једне уговорне
стране о стварној вредности сопствене чинидбе. Неједнакост треба да буде очигледна. У том случају,
та страна има одређена права чијом употребом може отклонити неравнотежу;
4. Раскидање или измена уговора због промењених околности - претпоставка је да се неједнакост
појавила након закључења уговора, као последица непредвиђених промена околности;
5. Зеленашки уговор - подразумева да је неједнакост узајамних давања последица искоришћавања
зависности, недовољног искуства, нужде или лакомислености једне уговорне стране.
Начело забране проузроковања штете
Налаже дужност сваком лицу да се суздржи од понашања којим другоме може проузроковати штету (чл. 16).
Огрешењем о ову дужност настаје обавеза да се та штета надокнади.
Начело дужности испуњења обавеза
"Стране у облигационом односу дужне су да изврше своју обавезу и одговорне су за њено испуњење. Обавеза
се може угасити само сагласношћу воља страна у облигационом односу или на основу закона" (чл. 17).
Ово начело примењује се на све облигационе односе, без обзира на извор из којег су настали.
Начело забране злоупотребе права
Важи у свим областима грађанског права и за све грађанскоправне односе, јер у сваком од њих постоји
субјективно право једног лица. Поверилац не може своје субјективно право, своје потраживање вршити
противно циљу због кога је то потраживање установљено или признато (чл. 13).
Начело диспозитивности
Има два значења:
1. Норме ЗОО су општег карактера у односу на друге прописе и примењују се само ако у конкретном
случају није неким посебним прописом уређен облигациони однос;
2. Уговорне стране могу својим споразумом уредити облигациони однос другачије него што је уређен
ЗОО-ом, ако из поједине одредбе закона или из њеног смисла не произлази нешто друго (чл. 20).
4
 Норме које не дају могућност избора уговорним странама називају се императивне и њихова примена
се не може уговором искључити. Принудност може бити изречена у тексту или произлазити из смисла
норме. Расуђивање о карактеру норме је задатак суда.
Начело забране стварања и искоришћавања монополског положаја
Забрањено је закључивање уговора или других споразума којима би се једна страна ставила у привилегован
положај на тржишту. Забрањено је и да се уговором предвиди да једна страна може да искоришћава свој
доминантан положај на тржишту, јер се и на тај начин вређа начело равноправности страна.
Начело консенсуализма
Ово начело се не налази у почетној глави, већ у општем делу ЗОО. За настанак уговора довољна је проста,
усмена сагласност воља (solo consensu)), осим ако није законом другачије одређено.
Насупрот консенсуализму стоји формализам, који подразумева да сагласност воља нема правно дејство ако
није испољена у форми која је законом наређена.
Консенсуализам, пре свега, ставља у први план морални принцип да се дата реч мора поштовати и када није
формално изражена. С обзиром да је проста сагласност воља довољна да створи облигацију, ниједан
уговорник се не може ослободити обавезе уз изговор да нека формалност није била испуњена. Такође,
одсуство форме убрзава склапање уговора и штеди трошкове који се морају платити када је потребно да се
састави исправа o уговору. То је нарочито значајно за уговоре у привреди - одсуство формализма несумњиво
утиче на повећање нивоа пословне активности предузећа и умножавање броја аката размене роба и услуга.
ЗОО је за велики број именованих уговора прописао закључење у одређеној форми (нпр. уговор о продаји
непокретности, о осигурању, о лиценци, о грађењу, итд.). Форме за закључење појединих уговора предвиђене
су и посебним законима (нпр. Закон о наслеђивању, Закон о ауторском и сродним правима).

Облигација
Језичко значење речи "облигација"
Реч "облигација" потиче од латинске речи "obligatio". Њен непосредни смисао је физичко везивање, али не
само чин везивања, већ и стање везаности које је из њега проистекло.
У правничком говору, израз је стекао преносно значење: прво је означавао залагање властите личности, ради
осигурања свог обећања да се нешто учини или не учини - мислило се на потчињавање повериочевој власти
за случај да се обавеза не испуни. Касније ће доћи до извесне промене смисла речи и подразумеваће
стварање сваке утуживе обавезе и сваку насталу правну обавезност. Уместо физичке везаности, она почиње
да подразумева правну везаност (iu)ris vincu)lu)m)).
Појмовно значење речи "облигација"
Дефинисање облигације је задатак правне теорије. Најстарије дефиниције потичу из римских правних
текстова и оне је посматрају из угла дужника. Према Јустинијановом праву, облигација је правна веза на
основу које смо, по праву државе, обавезни да нешто учинимо. Према Паулусу, суштина облигације се не
састоји у томе да неку ствар, односно службеност учини нашом, већ да другог обавеже према нама да нам
нешто да, учини или надокнади.
Према савременој дефиницији, она је правни однос у којем постоји субјективно право једне стране -
потраживање, да од друге захтева одређено понашање које се састоји у давању, чињењу или уздржавању од
чињења, и обавезе друге стране да то понашање изврши.
За лице које је овлашћено да захтева одређено давање, чињење или нечињење она значи тражбину, док за
лице које има обавезу значи дуг. Са становишта трећих означава и једно и друго. Према томе, облигација,
тражбина и дуг чине тројство појмова за исту ствар виђену са различитих становишта. Тражбина и дуг су
корелативни појмови, неодвојиви један од другог. Настају најчешће истовремено, али има облигација код
којих најпре настаје дуг, па затим тражбина - облигације које проузрокује једнострана изјава воље. Не може се
десити да прво настане тражбина па дуг, јер је такав редослед немогућ по самој природи ствари.
Разлике између облигације и облигационог односа
У правној теорији се обично сматра да облигација има двојако појмовно значење: уже и шире. Облигација у
ширем смислу се заправо односи на целокупни облигациони однос. Дакле, ово су блиски појмови, често се
користе као синоними, али нису сасвим идентични.
5
Облигација се тиче увек искључиво једне чинидбе, док се облигациони однос само изузетно састоји из једне
тражбине (нпр. бескаматни зајам или проузроковање штете). По правилу, облигациони однос садржи више
тражбина, а поред њих и нека друга права. Облигациони однос је извор облигације, чињенично стање које је
твори.
Тражбина не настаје увек кад и облигациони однос, већ и у неком каснијем тренутку (нпр. право да се
захтевају појединачни износи закупнине), када се за време трајања облигационог односа десе и неке друге
чињенице (нпр. налогодавац је дужан надокнадити налогопримцу штету коју је овај претрпео, без своје
кривице, при вршењу налога) или кад је облигациони однос већ окончан (нпр. захтев за повраћај ствари дате
у закуп или на послугу).
Ни узроци гашења нису истоветни: тражбина се гаси испуњењем, опроштајем дуга, новацијом, сједињењем,
пребијањем, застарелошћу и услед накнадне немогућности испуњења, док се облигациони однос гаси
истеком времена, одустанком од уговора (отказом) и испуњењем свих потраживања.
Садржина облигационог односа
Садржину облигационог односа чине:
1. Једна или више обавеза, које могу бити примарне и секундарне. Примарне су оне с којима настаје и
сам облигациони однос и које одређују његов тип. Секундардне су оне које настају тек касније, уколико
буду прекршене примарне;
2. Споредна права - служе обезбеђењу тражбине и трају само дотле док се тражбина не намири;
3. Обавезе узајамне обзирности/посебне обавезе - ослањају се на начело савесности и поштења (чл. 12).
Субјекти облигационог односа дужни су да се један према другоме односе онако како је у датој
ситуацији потребно, да не би био осујећен циљ дуга, да би се предупредила штета и олакшало
испуњење. У њих спадају нпр. обавеза да се предузму одређене мере ради спречавања штете, да се
разјасне постојеће опасности везане за употребу ствари, да се друга страна обавести о чињеницама
значајним за облигациони однос (чл. 268) и сл.;
4. Права преображавања се састоје из овлашћења учесника да својом једностраном вољом изазову
жељено правно дејство. Некима од њих се може преиначити садржина облигационог односа, попут
права избора између више алтернативних обавеза. Другима се облигациони однос може окончати -
"негативна права". У таква овлашћења спадају: право побијања, право опозивања датог налога, право
пребијања и сл. Трећима се може засновати облигациони однос (нпр. понуђени може прихватом
понуде довести до настанка уговора).
5. Право на приговоре - слично негативним правима преображавања, јер је уперено против захтева друге
стране. Његова је сврха да се тај захтев одбије зато што се постојање тражбине негира или да се макар
одложи њено испуњење. Овде спадају нпр. приговор преклузије или приговор застарелости.
Карактеристике облигационог односа
1. Облигациони однос је грађанскоправни имовински однос. Супротно од правних односа налазе се
ванправни, који немају правну, већ само друштвену, моралну санкцију (нпр. презир или грижа
савести).
У античко време, а донекле и у средњем веку, санкције којима се штитио облигациони однос тицале су
се претежно дужникове личности. Остатак таквог гледања приметан је још и у раним буржоаским
правима, у установи дужничког притвора. Данас је санкција којом се облигациони однос штити чисто
имовинска. Дужник се потчињава објективној власти права, а не власти и самовољи повериоца.
Ако дужник не изврши престацију, поверилац га може принудити на испуњење, што чини подношењем
тужбе суду. Том тужбом поверилац тражи осуђујућу пресуду која ће обавезати дужника да испуни своју
обавезу. Уколико суд усвоји тужбу, он ће у својој пресуди оставити дужнику парициони рок, тј. рок за
добровољно извршење (најчешће 15 дана), који се рачуна од дана достављања судске пресуде. Ако
дужник не испуни своју престацију ни у овом року, поверилац има право на принудно извршење, које
се остварује у извршном поступку. Уколико се тражена ствар не налази у имовини дужника, орган који
спроводи извршни поступак има овлашћење да из имовине дужника одузме другу ствар која
представља еквивалент вредности дуговане ствари.
Сем принуде преко државних органа, поверилац може принудити дужника и властитим радњама:
пребијањем своје тражбине за његову. Ако испуњење дужникове обавезе постане немогуће услед
догађаја за који је дужник одговоран, уместо испуњења, поверилац може захтевати надокнаду штете.
6
 Уколико дужник не испуни обавезу саобразно облигационом односу, па поверилац због тога претрпи
неку штету, може захтевати њену надокнаду, поред испуњења главне обавезе. Ако дужник не испуни
на време своју обавезу из узајамног уговора, поверилац, под одређеним условима, може уговор
раскинути и ускратити своју чинидбу, тј. захтевати повраћај датога и накнаду штете због неиспуњења.
Одговорност за дуг, дакле, долази до изражаја тек уколико он не буде добровољно исплаћен, а дотле
постоји само правна претња да ће се таква принуда употребити. Иако се по правилу претња односи на
сву имовину дужника, постоје и дугови са ограниченом одговорношћу, где дужник одговара само
одређеним делом имовине или до одређеног новчаног износа;
2. Облигациони однос је правни однос између две одређене стране. Постоји између најмање два лица,
али их може бити и више. Но, и када их је више, она могу имати само један од два могућа положаја:
положај дужника или положај повериоца. Дужник (debitor) је оно лице које је обавезно на одређено
понашање, док лице према коме он стоји у обавези и које је овлашћено да од њега захтева да обавезу
испуни, називамо поверилац (creditor). Каже се да дужник има пасивни правни положај, а поверилац
активни.
Ако на страни повериоца, односно дужника има више лица која потражују, односно дугују само по
један део чинидбе тако да се тражбина гаси када је тај део испуњен, онда је у питању подељена,
заједничка облигација. Ако свако од више лица потражује, односно дугује дуг у целини, онда је
облигација солидарна и гаси се тек када је у целини испуњена. И једне и друге могу бити и активне и
пасивне, у зависности од тога на којој страни се налази множина субјеката;
3. Облигациони однос има тачно одређену садржину и предмет. Тражбина је право да се од другога
захтева одређено понашање - то понашање (или његов резултат) представља предмет тражбине, који
се још назива и чинидба, престација или облигациона радња.
Предмет може бити:
а. Давање (dare) - подразумева предају неке ствари услед обавезе дужника да повериоцу пренесе
својину или неко друго стварно право (нпр. службеност);
б. Чињење (facere) - подразумева било коју другу радњу која се не састоји у предаји ствари. То је сваки
други рад, било интелектуални или физички, који се очекује од дужника;
в. Уздржавање од чињења (non facere) - уздржавање од понашања на које би иначе постојало право.
Предмет ваља разликовати од садржине тражбине, коју чини овлашћење да се од друге стране захтева
одређено понашање, које представља предмет. Тражбина има своју садржину већ у тренутку постанка,
док је предмет нешто што није одмах присутно, што ће наступити при извршењу, уз могућност да
никад не наступи. Садржину чине права и обавезе које настају у облигацији. На основу њих се утврђује
идентитет предмета облигације, односно врста облигације.
Чинидба некад подразумева радњу, а некад резултат радње (нпр. лекар дугује да лечи, али не и да
излечи, док кројач дугује да сашије одело).
Некада је владало схватање да свака тражбина мора бити имовинског карактера. Међутим, римско
право није ускраћивало заштиту и неимовинских интереса (нпр. уз продају робиње се уговори да се
чува њена част). И став данашње правне теорије иде у прилог гледишту да се путем чинидбе
може намирити сваки повериочев интерес, не само имовински, али је потребно да дугована чинидба
буде доступна новчаној процени - да има новчану вредност или да се у промету може за новац
набавити.
Да би једна облигација настала, дугована чинидба мора бити објективно могућа, одређена или
одредива и допуштена;
4. Облигациони однос је релативног карактера. По правилу, трећа лица стоје изван облигационог односа,
њих се он не тиче и за њих не могу настати ни права ни обавезе. Овај принцип римског права
поштован је без изузетка, све до XX века када постаје могуће уговорити право за треће лице, путем
уговора у корист трећих (нпр. уговор о осигурању живота за случај смрти). Али, облигационим односом
није могуће установити обавезу на штету трећег лица.
Изузеци од релативног карактера су још и:
а. Уговор о закупу непокретних ствари - пре свега, може бити уписан у земљишне књиге, чиме добија
обележје апсолутног права, те закупац своје право може да истакне против свакога.
У случају отуђења ствари која је пре тога предата неком другом у закуп, прибавилац ствари ступа
на место закуподавца, што се тиче права и обавеза. Прибавилац не може тражити од закупца да му
7
 преда ствар пре протека времена за које је закуп уговорен, а ако то време није одређено, пре
истека отказног рока. За прибавиочеве обавезе из закупа према закупцу одговара преносилац као
солидарни јемац (чл. 591).
Кад је ствар о којој је закључен уговор о закупу предата прибавиоцу, а не закупцу, прибавилац
ступа на место закуподавца, ако је у моменту закључења знао за постојање уговора о закупу. Ако то
није знао, неће бити дужан да преда ствар, закупац може само тражити накнаду штете од
закуподавца. Преносилац и овде одговара као солидарни јемац (чл. 593).
Такође, закуподавац се може непосредно обраћати подзакупцу у смислу основног уговора о закупу,
иако није са њим у облигационом односу - ради наплате својих потраживања од закупца, он може
захтевати непосредно од подзакупца исплату износа који овај дугује закупцу по основу подзакупа
(чл. 589);
б. Уписом у земљишне књиге, и неки други уговори могу добити карактеристике erga om)nes, попут
уговора о откупу или праву прече куповине;
в. Actio Pau)liana је тужба којом се побијају правни послови дужника, јер је њима извршено оштећење
повериоца, па поверилац подиже тужбу против трећег лица које је стекло ствар са циљем да се
правни посао у односу на повериоца и у вредности његове тражбине огласи без дејства, иако са
трећим лицем није ни у каквом облигационом односу. Услови су да је потраживање доспело и да
дужник нема довољно средстава у својој имовини;
г. Колективни уговор о раду.
Однос стварних и облигационих права
Стварна права имају за предмет одређену ствар, а облигациона одређену радњу дужника. Тражбина је право
према лицу (iu)s in personam)), док је стварно право - право на ствар (iu)s in rem)).
Стварно право само по себи пружа свом носиоцу могућност непосредног коришћења ствари која је његов
предмет, док се облигационо своди искључиво на одређену личну везу између повериоца и дужника.
Стварна права имају увек за предмет конкретну, индивидуализовану ствар. Насупрот томе, кад се обавеза
дужника у облигационом односу састоји у давању неке ствари, то може бити не само индивидуализована, већ
и ствар одређена по роду.
Супротно од релативног карактера облигационих права, стварна права су апсолутна (erga om)nes) и свом
носиоцу гарантују јачу заштиту. Услед тога им је својствена и особина коју облигациона права немају - право
слеђења и право првенства (нпр. власник ствари има право да захтева предају од сваког код ког се она нађе,
пре свих других лица која би имала неку правну претензију). Такође, стварна права задиру више у јавни
интерес и због тога су ограничена (nu)m)eru)s clau)su)s) и стичу се под посебним условима, док облигациона
права нису ограничена по броју.
Као што облигациона права апсолутизирају, и стварна права у одређеним случајевима показују извесни
степен релативизације - нпр. захтев сигурности правног промета наметнуо је потребу да се заштити савесни
купац ствари, па и на штету власника. Разуме се, власник може тражити обештећење од лица које је његову
ствар продало.
Врсте облигација
Позитивне и негативне обавезе
Подела према предмету Обавезе циља и обавезе средства
Новчане и неновчане обавезе
Индивидуализоване и генеричке обавезе
Подела према множини предмета
Алтернативне, факултативне и кумулативне обавезе
Подела према дељивости предмета и множини Дељиве и недељиве обавезе
субјеката Заједничке и солидарне обавезе
Подела према трајању престације Тренутне и трајне обавезе
Подела према карактеру санкције Цивилне и натуралне обавезе

8
 Подела обавеза према предмету
Позитивне и негативне обавезе
Дужник је најчешће обавезан да изврши неку радњу за повериоца тако што му нешто да или учини. У том
случају се каже да је радња позитивна. Може бити физичка или правна.
Обавеза се може састојати и у пасивном држању, односно уздржавању од нечега што му је иначе допуштено да
чини - таква обавеза је негативна. Но, ако неко обећа другоме да ће пропустити нешто што иначе не би смео
чинити, из таквог обећања не настаје обавеза. Негативне обавезе могу се сводити и на трпљење да сам
поверилац чини нешто што према општим правилима не би смео чинити (нпр. прелазак преко дужниковог
земљишта).
Негативне обавезе имају понекад секундарни карактер и представљају допуну главне која је позитивна (нпр.
код права на откуп, кад се купац обавезује да у одређеном року не прода купљену ствар да би је продавац
могао откупити или обавеза закуподавца да не омета закупца у коришћењу ствари). Пропуштене радње могу
се, по правилу, накнадно предузети и учињени пропуст исправити. Код негативних обавеза то није могуће.
Неиспуњење обавезе уздржавања у право време може потпуно осујетити циљ потраживања.
Правни значај поделе је у домену застарелости. Код позитивних, застарелост почиње тећи првог дана после
дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, односно од доспелости. Код негативних
почиње да тече првог дана после дана кад је дужник поступио противно обавези, односно кад је престао да се
уздржава од одређене радње (чл. 361).
Обавезе циља и обавезе средства
Облигације циља су такве обавезе код којих се извршењем престације постиже резултат ради кога је
облигација настала. До повреде долази ако резултат изостане. Такве облигације су нпр. обавеза из продаје,
превоза ствари, уговора о делу, итд.
Облигације средства су обавезе код којих се извршењем престације не мора постићи и крајњи резултат за
повериоца. Дужник се обавезује да изврши одређену престацију, без обзира да ли се њеним предузимањем
остварује циљ ради кога је обавеза настала. Обавезан је само да изврши радњу са дужном пажњом и својим
најбољим знањем и способностима. Облигација се сматра испуњеном кад је учињено све из уговора или је
учињено све што налаже струка (нпр. лекар има обавезу само да лечи, не и да излечи).
Подела долази до изражаја код примене правила о грађанскоправној уговорној одговорности. Положај
дужника је неповољнији код облигација циља јер постоји претпоставка његове кривице и довољно је да
поверилац докаже да циљ није остварен. Код облигација средства, кривица дужника је релевантна и
поверилац је мора доказати. Да би се применила ова правила, неопходно је да суд, у сваком конкретном
случају, одреди о којој је врсти облигације реч.
Новчане и неновчане обавезе
Под новчаним обавезама ваља разумети обавезе које се тичу плаћања одређене или одредиве своте новца.
Огромна већина уговора генерише новчане облигације, а оне могу настати и из других извора облигационих
односа (проузроковање штете, стицање без основа, пословодство без налога).
Неновчане су све оне облигације које гласе на предају неке друге ствари, а не новца, као и облигације које
гласе на чињење или уздржавање од чињења.
У правној стварности, новчане обавезе су много значајније од неновчаних. ЗОО их је посебно регулисао и
посветио им одељак норми (чл. 394-398). Новац служи као мерило вредности правних добара свих врста -
користи се као опште средство размене. Под новцем у ужем смислу подразумевају се искључиво средства
размене утврђена прописима домаће државе, која поверилац мора примити као исплату новчане обавезе,
ако не пристаје да западне у поверилачку доцњу. То својство новца назива се принудни курс. Изузетно,
новчана обавеза може бити испуњена и страним новцем у случају уговора о продаји непокретности и уговора
о закупу непокретности, под условом да се новац преноси са банковног рачуна купца, односно закупца на
банковни рачун продавца, односно закуподавца.
Вредност означена на новчаним знацима представља номиналну вредност, док куповна моћ новца
представља унутрашњу вредност. Вредност новца једне земље у поређењу са новцем других земаља чини
његову курсну вредност. Код нас, законско средство плаћања је динар. Осим новчаница и кованог новца, у
обзир долази и пригодни ковани новац. Правна и физичка лица која обављају привредну делатност могу

9
своје међусобне новчане обавезе измиривати и непосредним уступањем хартија од вредности. Платни
промет са иностранством обавља се у девизама и у динарима преко банке.
Новац као предмет облигације је онај новац на који облигација гласи. Потребно је да дотични новац буде у
важећем оптицају у једној држави. Уколико не служи као средство плаћања у некој држави, онда се ради о
неновчаној облигацији - нумизматички новац (нпр. стари југословенски динар), и тада је реч о обавези која се
тиче индивидуално одређене ствари. Недостатак новца не представља немогућност чинидбе која доводи до
гашења дуга, јер дужник одговара целом својом имовином коју може претворити у новац. Начелно се дугује
онај износ новца на који је дуг гласио на почетку - принцип монетарног номинализма (чл. 394). Супротно од
принципа монетарног номинализма стоји принцип монетарног валоризма.
Правила о новчаним обавезама не важе у случају кад се једна валута размењује за другу.
Повериоци настоје да се од штете услед обезвређења новца заштите клаузулама о осигурању вредности. То су
споразуми по којима дугована сума треба да се ревалоризује помоћу чиниоца који има за основицу
"унутрашњу вредност" новца:
1. Један вид осигурања су индексне клаузуле на основу којих се новчане обавезе везују за одређене
показатеље (индексе) цена (нпр. трошкови живота);
2. Користи се и клаузула о промени цене - клизна скала (чл 397). У пракси су најчешћа два облика:
описни облик и математичка женевска формула. Јавља се код уговора о делу и уговора о грађењу.
На основу одредбе о клизној скали, стране уговарају да ће се висина новчане обавезе обрачунати у
зависности од цене рада и материјала, као и од других елемената који утичу на висину трошкова
производње у одређеном времену и на одређеном тржишту;
3. Могуће је предвидети и валутну клаузулу - одредбу којом уговорне стране утврђују да ће се износ
новчане обавезе коју дужник дугује обрачунати на основу курса динара према некој страној валути у
часу испуњења обавезе;
4. Долазе у обзир и златне клаузуле.
Што се тиче места испуњења, новчане облигације се испуњавају у месту у којем поверилац има своје
пребивалиште, односно боравиште или седиште - оне су доносиве. Неновчане се испуњавају тамо где дужник
има пребивалиште, односно боравиште или седиште.
Време испуњења се за обе врсте облигација одређује споразумом, а ако се то не уради, онда се при
одређивању примењују посебна законска правила која уређују извршење обавеза у појединим именованим
уговорима. Ако ни тако није одређено, одређује се према сврси посла, природи обавезе и осталим
околностима. Ако из примене ових критеријума не произлази да је дужнику потребан одређени рок за
испуњење, онда важи правило да је поверилац овлашћен да одмах тражи испуњење, односно да је дужник
дужан да одмах испуни обавезу.
Новчана обавеза се може испунити и пре рока, а дужник се не може унапред одрећи овог овлашћења. ЗОО
стоји на становишту да дужник, начелно, нема право на "дисконт", сем ако то не произлази из уговора или
обичаја (чл. 398). Изузетак постоји код уговора о кредиту: у случају враћања кредита пре одређеног рока,
банка не може да зарачуна камату за време од дана враћања кредита до дана када је по уговору требало да
буде враћен (чл. 1068).
Што се тиче превременог испуњења неновчане обавезе, уколико је рок уговорен искључиво у интересу
дужника, он има право да обавезу испуни и пре рока, али је дужан да о тој својој намери обавести повериоца
и да води рачуна о томе да испуњење не буде у невреме (нпр. рат, елементарне непогоде, промена
друштвених околности, личне неприлике повериоца, итд). Када рок није предвиђен у искључивом интересу
дужника, он нема право да испуни обавезу пре рока. Међутим, може да понуди испуњење, а поверилац има
право да бира да ли ће прихватити превремено испуњење и уз то захтевати накнаду штете или понуђено
испуњење одбити.
Камата је у економији цена за коришћење туђег новца, тј. зајмовног капитала. У праву, камата је, пре свега,
једна споредна правна обавеза, која се дугује уз неку главну. Она се израчунава у процентима од дуговане
суме за једну годину. Правно гледано, камата се поима као грађански плод.
По начину постанка, може бити:
1. Уговорна - настаје искључиво на основу уговора између дужника и повериоца, и то у оним уговорима у
којима се предвиђа одређени рок, односно период између дана закључења уговора и момента када
према уговору доспева обавеза дужника. Може се уговорити како у уговорима из којих настају новчане
обавезе, тако и у уговорима из којих настају неновчане генеричке обавезе.
10
 Дужник и поверилац могу одређивати висину камате, али је њихова слобода ограничена, јер закон
одређује највишу стопу уговорне камате, при чему прави разлику између камата уговорених у
уговорима између појединаца и камата уговорених у уговорима између правних лица. У уговорима
између појединаца, каматна стопа не може бити већа од оне коју банка плаћа на штедне улоге по
виђењу (чл. 399, ст. 1). Ако је уговорена већа камата од дозвољене, важи највећа дозвољена (чл. 399,
ст. 4). Штедни улози по виђењу су они штедни улози који се остављају код банке на основу уговора о
улогу на штедњу. Кад је реч о уговорима између правних лица, ЗОО није изричито одредио највишу
дозвољену стопу. Предвиђено је да се висина каматне стопе у овом случају уређује посебним законом,
али такав закон није донет. У одсуству посебног закона, судови су, у пресуђивању спорова из уговора у
привреди, заузели становиште да се слобода уговарања каматне стопе простире до границе коју
поставља начело једнаке вредности узајамних давања.
Када је камата уговорена, али није одређена њена висина, између физичких лица важи каматна стопа
која се у месту испуњења плаћа на штедне улоге по виђењу, а између правних лица стопа коју банка
или друга банкарска организација уговара за такву или сличну врсту посла.
Што се тиче правне природе, уговорна камата је накнада за корист коју дужник има од тога што му је
поверилац ставио на располагање одређену количину новца или одређену количину неких ствари
које су одређене по врсти, количини и квалитету. Код уговорне камате постоје тачни каматни
термини. Према диспозитивној законској норми, камата доспева по истеку године, уколико за
одређени случај није прописано нешто друго (чл. 399, ст. 3). Могуће је уговорити и да се плаћа
унапред, приликом започињања сваког каматног периода.
2. Затезна (законска) - дугује се само за новчане обавезе, од момента доласка дужника у доцњу.
Затезна камата се у нашем праву дугује искључиво на основу закона, у новцу.
Висина је одређена Законом о затезној камати. Стопа се одређује према висини референтне стопе
Народне банке Србије, која се утврђује месечно у зависности од економских законитости понуде и
потражње као и од других елемената у вези са монетарном политиком, на коју се додаје фиксни део од
8%. Одредба закона о одређивању затезне камате и њене стопе је императивне природе - поверилац и
дужник се не могу договарати нити о томе да дужник неће дуговати, нити о висини. Поверилац
може само накнадно, кад је дужник већ пао у доцњу, да опрости дужнику затезну камату. За такав
опроштај потребна је и сагласност дужника, јер је код нас опроштај дуга двострани правни посао.
Може се десити и да су стране уговориле уговорну камату, па да дужник закасни са испуњењем и нађе
се у доцњи, што повлачи затезну. Ове две камате се не могу кумулирати, те поверилац може да бира
коју ће узети (по правилу - већу). Претпоставка за настанак обавезе за плаћање затезне камате је
доцња, која представља повреду облигације због неизвршења на време. Услови за доцњу су доспелост
(моменат у времену када поверилац стиче право да од дужника захтева испуњење) и опомена
дужнику (позив који му поверилац упућује и упозорава га да је наступила доспелост). Доспелост
наступа истеком рока за испуњење обавезе. Рок се одређује уговором, а ако њиме није одређен, онда
према неким општим прописима. Ако таквог прописа нема, одређује се према општим правилима.
Ако поверилац није опоменуо дужника, он пада у доцњу када поверилац покрене судски поступак.
Што се правне природе тиче, затезна камата је санкција према дужнику због тога што је повредио своју
обавезу и она има природу накнаде штете, као вид претпостављене штете. Претпостављена је зато
што поверилац не мора да доказује да је претрпео штету да би добио затезну камату.
Ако је штета већа од затезне камате, поверилац има право да захтева разлику, али мора да докаже
постојање штете и њену висину, као и узрочну везу између неиспуњења обавезе на време и
претрпљене штете (чл. 278, ст. 2).
Од дужника се не може захтевати да плати камату на камату, ни уговорну ни законску (забрана анатоцизма),
али се може уговорити повећање каматне стопе ако дужник доспеле камате не исплати на време. Сем тога,
забрана камате на камату не важи за кредитно пословање банака и других банкарских организација (чл. 400).
Када је у питању затезна камата, одступање од забране анатоцизма постоји и када је суду поднесен захтев за
исплату затезне камате. Тада, од момента подношењa тужбе суду почиње да тече затезна камата на утужени
износ, која се у нашој пракси и одлукама судова назива још и процесна камата.
Од камате ваља разликовати нека друга периодична потраживања, попут ренте, код које недостаје
потраживање главнице. Камата се не подудара ни с поступним отплатама дуга (ратама), нити са отписаним
сумама на рачун вредности основних средстава (амортизација).
11
Што се тиче новчане обавезе која настаје из проузроковања штете, прави се разлика у зависности од тога да
ли је у питању надокнада материјалне или нематеријалне штете:
1. Материјална је она која се састоји у умањењу нечије имовине и спречавању њеног увећања. Тада
обавеза на плаћање накнаде доспева од тренутка проузроковања штете;
2. Нематеријална штета је она која се испољава у наношењу другом лицу физичких или душевних болова
који су последица умањења опште животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе
или права личности. Тада обавеза на накнаду штете доспева од момента пресуђења.
Подела обавеза према множини предмета
Индивидуализоване и генеричке обавезе
Обавеза је индивидуализована кад се тиче ствари чији је идентитет известан. У том случају између предмета
обавезе и предмета испуњења не постоји никаква разлика.
Генеричке обавезе се тичу предаје ствари чији идентитет није известан. Таква ствар одређена је само према
општим обележјима која су својствена свим стварима односне врсте. Предмет обавезе је у овом случају
знатно шири од предмета испуњења. По правилу, предмет генеричке обавезе чине заменљиве ствари, које се
у промету одређују према броју, мери или тежини. При испуњењу се и генеричка обавеза индивидуализира,
јер и она захтева количинско ограничење свог предмета, што чини њен предмет одредивим. Ствар је
одредива и у квалитативном смислу, јер дужник не може дати ствар испод средњег квалитета. Ако му је
позната њена намена, дужан је дати ствар одређеног квалитета (чл. 311).
Значај разликовања долази до изражаја код случајне пропасти ствари пре предаје повериоцу.
Индивидуализована обавеза се услед тога гаси. Међутим, за дужника генеричке обавезе важи да "род не
пропада" - genera non pereu)nt (сем уколико не наступи објективна немогућност испуњења, попут стављања
ствари ван промета или изумирања одређене врсте животиње). Дакле, ризик случајне пропасти ствари
одређене по роду сноси дужник, а ствари одређене индивидуално поверилац.
Подврсту генеричких чине ограничене генеричке обавезе, које се тичу ствари које треба узети из ограничене
залихе ствари одређених по роду (нпр. две овце из једног стада). Такве обавезе нису индивидуализоване јер
се не зна унапред која ће управо ствар бити предмет испуњења, а нису ни генеричке, јер је круг ствари из
којег се обавеза може испунити ужи од круга који чине све ствари односне врсте. По правилу, дужник не може
ни у овом случају дати ствар испод средњег квалитета. Он сноси ризик делимичне пропасти услед случаја, све
док је испуњење могуће из остатка ствари, али ако пропадне цела залиха, обавеза се гаси.
Алтернативне обавезе
Алтернативнe обавезe спадају у дугове који се тичу чинидбе која је само одредива. Обавезом је обухваћено
више могућих чинидби, али је неизвесно која ће од њих бити извршена - дужник дугује више различитих
чинидби, али да би се ослободио обавезе, треба да испуни само једну од њих. Право избора може припадати
дужнику, повериоцу или неком трећем (по правилу, стручњаку у односној области). Алтернативна обавеза
није условна, јер неизвесност не постоји о томе да ли се нешто дугује, него која ће од дугованих чинидби бити
извршена. Поједине дуговане чинидбе треба да се разликују по предмету, не само по начину или месту
испуњења. И сам законодавац признаје повериоцу извесна овлашћења у алтернативном виду (нпр. да
захтева испуњење обавезе или уговорну казну, да због правних недостатака ствари уговор раскине или
захтева сразмерно снижење цене).
Што се тиче односа алтернативних и генеричких обавеза, предмет и једних и других је у почетку само
одредив, а пропаст неког предмета не доводи до гашења обавезе. За алтернативну обавезу битно је да страна
која има право избора може одабрати баш ону ствар коју највише жели. Код генеричке обавезе ни за дужника
ни за повериоца није, по правилу, битна особеност дуговане ствари, већ њено генеричко обележје.
Ако другачије није уговорено нити законом прописано, право избора припада дужнику (чл. 403). У случају кад
право избора има дужник па се њиме не користи, поверилац не може бирати сам. Он једино може захтевати
алтернативно испуњење, и одлука суда мора, такође, гласити алтернативно. Тек ако дужник не испуни обавезу
ни после правоснажне судске пресуде, поверилац може захтев за принудно извршење уперити на једну
одређену ствар. И тада дужник има могућност да се користи својим правом избора, све док једна од
дугованих ствари не буде делимично или потпуно предата повериоцу (чл. 405, ст. 1).
Ако право избора припада повериоцу, па се он не изјасни о томе у року, запада у поверилачку доцњу. Дужник
га може позвати да избор учини и за то му одредити накнадни рок, па ако поверилац тај рок пропусти, његово

12
право избора прелази на дужника (чл. 405, ст. 2). Ако је избор требало да изврши извесно треће лице па то не
учини, свака страна може захтевати да избор учини суд (чл. 406).
Изјава о избору има карактер једностране изјаве воље. Постаје пуноважна кад за њу сазна друга страна и по
правилу је неопозива. Право избора може прећи и на наследнике, пошто је, по природи, имовинско право.
Може се учинити у било којој форми, изричито или конклудентним радњама. И дужник и поверилац могу
побијати претпоставку о избору, уколико нису знали да имају право избора, и извршити другачији избор.
Изјава о избору спада у права преображавања (правна моћ), јер представља акт воље којом се сложена
алтернативна обавеза претвара у просту - концентрација облигација.
Ако испуњење једног од дугованих предмета постане немогуће услед узрока за које не одговара ниједна
страна, дуг се своди на преостале могуће предмете (и овде долази до концентрације облигација).
1. Ако право избора има поверилац:
а. па испуњење постане немогуће његовом кривицом, може захтевати неки од преосталих предмета и
платити надокнаду за немогућ предмет или изабрати немогући предмет и тако угасити обавезу;
б. па испуњење постане немогуће кривицом дужника, поверилац може захтевати или преостали
предмет или надокнаду вредности онога који се не може испунити.
2. Ако право избора има дужник:
а. па испуњење постане немогуће његовом кривицом, може повериоцу дати неки од преосталих
предмета;
б. па испуњење постане немогуће кривицом повериоца, дужник може изабрати немогући предмет и
тако угасити обавезу или дати неки од преосталих предмета, а захтевати обештећење за онај који је
постао немогућ (чл. 408).
Факултативне обавезе
Код факултативних обавеза, предмет је одређен од самог почетка. Пошто је предмет обавезе један, реч је о
простој облигацији. Факултативну обавезу карактерише то што се не мора испунити искључиво оном
чинидбом која се дугује. Уместо ње, може се дати, односно захтевати испуњење и извесне друге чинидбе која
се не дугује. Сматра се да постоји један предмет који се дугује, а више предмета којим се дуг може исплатити.
Овлашћење да се дугована чинидба замени другом назива сe facu)ltas alternativa и установљава се правним
послом (нпр. тестаментом или најчешће, уговором) или законом, а може припадати дужнику или повериоцу.
Законско овлашћење за замену постоји код прекомерног оштећења (чл. 139) - последица поништења одлуком
суда је реституција, али се сауговорник може ослободити обавезе враћања ствари коју је примио, ако уместо
тога понуди допуну до праве вредности ствари. Други пример законске факултативне облигације постоји код
опозива уговора о поклону, када поклонодавац западне у оскудицу. Према правилима СГЗ која важе за уговор
о поклону, поклонопримац може да се ослободи обавезе враћања поклона тиме што ће прихватити да
поклонодавцу даје средства за издржавање која му недостају. Типичан случај факултативне обавезе по
римском праву била је обавеза робовласника да надокнади штету коју је другоме проузроковао његов роб
или да му уступи роба.
За разлику од алтернативних обавеза, где постоје два предмета обавезе, али један предмет испуњења, код
факултативних обавеза постоји један предмет обавезе, али два предмета испуњења.
Дужниково овлашћење за замену квалитативно је другачије од права избора код алтернативних обавеза. Док
је право избора неопозиво, овлашћење за замену није. Овлашћење за замену није правна моћ, њиме се не
уноси никаква промена у постојећи (прост) облигациони однос. И кад се дужник изјасни за факултативну
чинидбу, он ни од тог тренутка њу не дугује, тако да поверилац и после тога може захтевати испуњење само
дуговане чинидбе. И дужник задржава могућност да се обавезе ослободи испуњењем једне или друге
чинидбе, све док поверилац у поступку принудног извршења не добије потпуно или делимично предмет
обавезе (чл. 409).
Ако дужник изврши дуговану чинидбу не знајући да је овлашћен да је замени, није дао без основа, и не може
захтевати повраћај датог. Ако испуњење дуговане чинидбе постане немогуће, а дужник за то није одговоран,
обавеза се гаси. Ако је одговоран, дугује надокнаду штете. Поверилац може од њега захтевати само
надокнаду, док је дужник овлашћен да уместо надокнаде изврши факултативну чинидбу.
Факултативно потраживање је овлашћење, односно могућност повериоца да, уместо дугованог предмета,
тражи од дужника да обавезу испуни неким другим предметом.

13
Када поверилац има овлашћење за замену, а не користи се њиме, дужник може извршити једино чинидбу коју
дугује. Он не мора чекати да се поверилац изјасни (осим ако је уговорен рок за изјашњавање). Ако чинидба
постане немогућа без ичије кривице, обавеза се гаси. Уколико чинидба постане немогућа услед кривице
дужника, он има обавезу да надокнади штету, али поверилац може, уместо надокнаде, захтевати
факултативну чинидбу.
Кумулативне обавезе
Код кумулативних облигација, дужник дугује све предвиђене чинидбе, и мора их све и извршити да би се
ослободио обавезе. Уколико није другачије уговорено, чинидбе се извршавају у исти мах.
Ако један дуговани предмет пропадне услед узрока за који нико не одговара, облигација се своди на
преостале. У случају да дође до пропасти свих предмета, облигација се гаси.
Ако један од предмета пропадне кривицом дужника, дужник треба да преда повериоцу преостале предмете,
уколико поверилац има за то интереса, и да плати накнаду штете за пропали предмет. Уколико поверилац
нема интереса да му се предају преостали предмети, има право да захтева надокнаду целокупне штете, а
дужник ће задржати преостале предмете који нису пропали.
Подела обавеза према дељивости предмета и множини субјеката
Облигациони однос у којем на страни повериоца или на страни дужника имамо по једно лице назива се
дуалистички, а облигација у којој су на једној или другој страни више лица плуралистичка. Најчешће до
оваквих облигација долази на основу уговора или неког правног посла (нпр. сувласници продају кућу, два
лица заједнички траже зајам од трећег и сл.). Све плуралистичке облигације могу да се поделе на дељиве,
солидарне и недељиве.
Дељиве обавезе
Дељиве су такве облигације чији предмет се може поделити и испунити у деловима који имају иста својства
као цео предмет, а да притом овом поделом предмет не изгуби ништа од своје вредности. Најтипичнији
пример су облигације одређене по роду, а међу њима - новчане.
Кад у једној облигацији имамо само једно лице на дужничкој, односно поверилачкој страни, питање да ли је
предмет дељив или недељив нема готово никакав правни значај.
Међутим, када имамо плуралистичку облигацију, а предмет обавезе је дељив, важи правило да се облигација
дели на онолико делова колико има дужника, односно поверилаца. Такве дељиве облигације код којих
имамо више лица, на поверилачкој или дужничкој страни, који потражују/дугују само свој део називају се
заједничке или подељене. Код њих, материјалноправно посматрано, постоји више обавеза, односно
потраживања, и свака од тих облигација је самостална и има правну судбину независну од осталих.
Заједничке облигације се могу поделити на активне и пасивне, зависно од тога на којој страни се јавља више
лица.
Активне заједничке облигације су оне код којих више поверилаца стоји наспрам једног дужника. У таквим
облигацијама потраживање сваког повериоца је независно од потраживања осталих, јер сваки може од
дужника захтевати само свој део потраживања. Ако један од њих наплати свој део, а остали у томе не успеју,
поверилац који се наплатио неће бити дужан да осталима уступи свој део наплаћеног потраживања. То значи
да сваки поверилац сноси ризик инсолвентности дужника за свој део потраживања. Ако дужник падне у доцњу
према једном повериоцу, она не производи правна дејства према осталима, а ако један поверилац својом
радњом прекине застарелост, онда прекид користи само њему.
Пасивне заједничке облигације су оне код којих на страни дужника постоји више лица, а на страни повериоца
само једно. Тада важи правило да је сваки дужник у обавези да повериоцу испуни само свој део, односно део
који пада на њега. Кад један дужник падне у доцњу, његова доцња не производи негативне последице према
осталим дужницима. Исто тако, прекид застарелости који је поверилац извршио према једном дужнику не
делује према осталима.
Солидарне обавезе
Солидарне обавезе су плуралистичке облигације које подразумевају дељив предмет, али који се дугује,
односно потражује у целини. Такође се деле на активне и пасивне. Пасивне су далеко значајније у правном
животу.
Пасивне солидарне облигације су плуралистичке облигације у којима на страни дужника има више лица, а на
страни повериоца само једно. Код њих, сваки дужник дугује целу обавезу, а поверилац може по својој вољи
14
захтевати испуњење од било ког дужника, и то све док обавеза не буде испуњена у целини. Кад макар један
дужник испуни обавезу у целини, облигација се гаси и сви дужници се ослобађају обавезе. Кад се обавеза
испуни, између садужника настаје облигациони однос у којем дужник који је испунио обавезу постаје
поверилац својих садужника, а правни односи између њих уређују се по правилу о регресу.
Основна карактеристика пасивне солидарне облигације је у томе да између повериоца и дужника постоји
само један облигациони однос, а сви дужници заједно се посматрају као један јединствен субјект облигације.
У том случају се каже да дугују "сви за једног, један за све". Битно је нагласити да не морају сви дужници
дуговати на исти начин. Сваки може дуговати са различитим роком испуњења или под другим условима.
Уколико су уговорени различити рокови, поверилац може да захтева испуњење само од оног дужника према
коме је истекао рок. Солидарност се може односити и само на део дуга, те ће за преостали део сваки дужник
одговарати самостално.
Пасивне солидарне облигације представљају средство обезбеђења - служе повериоцу у облигацији као
осигурање наплате потраживања. Поверилац је, свакако, заштићен правом да судским путем захтева
испуњење и правом да захтева принудно извршење над имовином дужника, али се може показати да су та
права недовољна, ако орган који спроводи принудно извршење утврди да дужник нема имовину или да је
недовољна за намирење, те је повериоцу потребно да се осигура више него што је обезбеђен општим
правилима облигационог права. Поверилац се може обезбедити на два начина:
1. Дужник или треће лице може у корист повериоца конституисати неко стварно право - залогу или
хипотеку, те ће поверилац моћи да се намири из вредности заложене или хипотековане ствари;
2. Обезбеђење може бити везано и за неку личност, односно поверилац своје потраживање може
обезбедити још неким потраживањем према самом дужнику или трећем лицу. Пасивна солидарност је
једно од средстава личног обезбеђења, заједно са јемством и уговорном казном. Обавеза пасивних
солидарних дужника није супсидијарна као јемчева, већ примарна и главна.
Пасивна солидарност настаје на основу правног посла или закона. Најчешћи правни посао је уговор, али она
мора у њему бити изричито предвиђена - мора постојати формулација да дужници дугују солидарно или да
дугују "сви за једног, један за све". Ако није изричито предвиђена, примењују се правила о заједничким
облигацијама.
Најзначајнији и најважнији пример законске норме која предвиђа солидарност је она која прописује да када
има више дужника у некој дељивој обавези која настаје из уговора у привреди, онда ти дужници дугују
солидарно. Такође, ЗОО је прописао пасивну солидарност код уговора о налогу - ако је више налогодаваца
поверило налогопримцу извршење налога, они му одговарају солидарно (чл. 764). ЗОО прописује и
солидарну одговорност више лица која заједно проузрокују штету другоме, наручиоца и извођача радова на
непокретности, лица на које пређе нека имовинска целина и дотадашњег имаоца, као и родитеља и деце за
штету коју проузрокују деца. У ПЗ је прописано да за обавезе преузете ради подмирења потреба заједничког
живота у браку, као и за обавезе које по закону терете оба супружника, одговарају супружници солидарно,
својом заједничком и посебном имовином. Родитељи су обавезни да издржавају дете солидарно. ЗОН
прописује да нужном наследнику новчану противвредност нужног дела солидарно дугују сви завештајни
наследници и легатари, сразмерно делу заоставштине који су добили, осим ако из завештања не следи нешто
друго. Такође, санаследници солидарно одговарају за оставиочеве дугове, сваки до висине вредности свог
наследног дела, без обзира на то да ли је извршена деоба наследства.
Солидарна облигација има две врсте правног дејства:
1. Дејства у односу повериоца и дужника;
2. Дејства која настају након гашења облигације и реализују се између самих дужника.
Дејство између повериоца и дужника испољава се тако што се дужници узајамно заступају - кад један од њих
предузме правну радњу, она има правно дејство и према осталима. Поверилац може од сваког садужника
захтевати испуњење дуга. Ако означени садужник не испуни обавезу, поверилац се може обраћати осталима,
све док његово потраживање не буде намирено. Кад један солидарни дужник испуни обавезу, сви се
ослобађају.
Сваки дужник може поводом повериочевог захтева да му се испуни обавеза истаћи приговор, средство којим
се одлаже захтев повериоца. Приговори могу потицати из самог основа из ког је настала пасивна солидарна
облигација. Такви приговори називају се стварни (нпр. приговор да је дуг непостојећи јер потиче из ништавог
уговора). Кад један од дужника истакне овакав приговор, дејства се односе на све. Постоје и лични приговори
који се тичу личности дужника према којем је поверилац истакао захтев за извршење обавезе. Овим
15
приговором може се користити само дужник у вези са чијом личношћу се приговор истиче (нпр. приговор да је
конкретни дужник пословно неспособан, да је уговор закључио у заблуди, под претњом, итд.).
Дужници се међусобно заступају само у погледу оних правних радњи које су корисне за све - правна дејства
штетних радњи не простиру се на остале солидарне дужнике. Доцња једног солидарног дужника нема дејство
према осталима. Исто важи и за признање дуга, као и за одрицање од навршене застарелости. Ако
застаревање не тече или је прекинуто према једном дужнику, оно тече за остале и може се навршити, али
дужник према коме обавеза није застарела и који је морао да је испуни има право да захтева од осталих да му
надокнаде сваки свој део обавезе. Такође, ако би кривицом једног солидарног дужника испуњење обавезе
постало немогуће, обавеза надокнаде штете настаје само за њега.
1. Солидарна облигација најчешће престаје испуњењем - то је редован начин гашења обавезе који се
састоји у извршењу чинидбе онако како обавеза гласи. Важи према свима и сви се дужници ослобађају;
2. Компензација представља гашење узајамних, истоврсних, утуживих и компензабилних потраживања
између два лица која су једно другом истовремено поверилац и дужник. Кад су испуњени услови, до
гашења обавезе долази на основу изјаве једне од страна да хоће да изврши компензацију. Може се
пребити и потраживање садужника;
3. Отпуштање дуга је споразум између дужника и повериоца на основу кога се обавеза дужника гаси. Када
поверилац и један садужник постигну споразум о отпуштању дуга, важи правило да се дејство простире
и на остале садужнике. Међутим, ако поверилац и један садужник закључе споразум чија је сврха да се
само он ослободи обавезе, обавеза се неће угасити за остале, већ се смањује за део ослобођеног
дужника у пасивној солидарној обавези;
4. Пренов или новација је споразум између повериоца и дужника о томе да постојећу обавезу замене
новом која има другачији предмет или основ. Правило је да новација делује и према осталим
садужницима, сем ако су поверилац и дужник ограничили дејство само на део тог дужника;
5. Сједињење или конфузија представља начин престанка обавезе када једно лице постане и поверилац
и дужник. До сједињења долази на основу универзалне сукцесије, када дужник постане правни
следбеник повериоца (типичан пример је наслеђивање). У том случају, обавеза осталих солидарних
дужника смањује се за износ дела који на њега пада;
6. Поравнање представља уговор који је закључен између лица код којих траје спор или постоји нека
неизвесност у њиховом правном односу. На основу поравнања, спор се прекида и уклања неизвесност
и одређују права и обавезе уговорних страна. До поравнања може доћи само ако обе стране у спору у
нечему попусте, ако се потпуно или делимично одрекну једног од својих захтева - нема поравнања ако
нема узајамности. Кад је уговор о поравнању закључен између повериоца и једног солидарног
дужника, онда производи дејство само између њих. Међутим, остали солидарни дужници имају право
да прихвате то поравнање, ако оно није ограничено на дужника са којим је закључено.
Дејство између дужника - солидарни дужник који је испунио обавезу има право регреса према садужницима.
Он ступа на место повериоца и има право да тражи исплату од других дужника, сходно њиховим деловима.
Солидарна обавеза се тиме трансформише у заједничку, јер се сада зна колико садужници дугују исплатиоцу и
њихови делови се одређују према уговору или споразуму који је закључен између самих дужника. Ако то није
уговорено или иначе не произлази из њихових правних односа, на сваког дужника пада једнак део. Дужник
који је исплатио цео дуг има право регреса и од оног солидарног дужника коме је поверилац лично опростио
дуг или га смањио. Али, ако је један солидарни дужник инсолвентан, његов део дуга се сразмерно
расподељује на остале дужнике.
Изузетак од правила да исплатилац има право регреса према свим садужницима постоји ако је пасивна
солидарност била уговорена искључиво у интересу једног солидарног дужника, јер тада обавеза исплате
целог износа дуга пада на њега.
Право на регрес нема једино онај дужник који је својим радњама погоршао положај осталих садужника. То су,
обично, радње које се састоје у пропуштању истицања неког приговора на који имају право сви садужници
(нпр. приговор застарелости или приговор неиспуњеност уговора).
Активне солидарне обавезе су облигације где на страни повериоца има више лица која потражују од једног
дужника исплату целог дуга. Када дужник испуни дуг једном повериоцу, његова обавеза се гаси према свима.
Значај ових облигација је далеко мањи од пасивних - оне немају карактер личног средства обезбеђења
потраживања. Штавише, имају супротну улогу и могу да унесу неизвесност између поверилаца.

16
Дужник има право да изабере којем ће од поверилаца испунити дуг, али ако га је један од њих тужио за
исплату, дуг се мора испунити управо њему. Поверилац који је примио испуњење постаје дужник својих
саповерилаца и сваки од њих може да захтева да му се исплати онај део који му припада. Део који припада
сваком повериоцу се одређује на основу уговора или правила њиховог међусобног односа, а ако се на тај
начин не може одредити, онда сваком припада једнак део.
Недељиве обавезе
Недељиве су оне облигације чији се предмет не може поделити и испунити у деловима, а да ти делови не
изгубе нека својства која има цео предмет или не изгубе на вредности.
Неки предмети су по природи недељиви, попут животиње или драгог камена - апсолутна (материјална)
недељивост. Постоје и оне облигације чији предмет је иначе дељив, али се стране у облигационом односу
договоре тако да се облигација сматра недељивом. Пример је новчана облигација, где се предаја суме новца
може редовно извршити тако што ће дужник испунити обавезу у деловима, али ако уговорне стране утврде да
је та сума новца недељива, мора се испунити у целини. Таква недељивост, која произлази из уговора, назива
се релативна (уговорна).
Када је једна облигација недељива јер има недељив предмет, а у њој постоји више лица на једној страни,
онда чињеница да је предмет недељив спречава поделу облигационог односа и испуњење у деловима. Не
могу се применити правила о подељеним, те морају она о солидарним облигацијама.
Постоји једно одступање - један поверилац у недељивој облигацији може да захтева да му се испуни обавеза
само ако је овлашћен од стране осталих поверилаца. Ако таквог овлашћења нема, онда дужник може да се
ослободи обавезе једино кад свим повериоцима заједно испуни обавезу или је положи суду.
Пошто је заједница поверилаца условљена недељивошћу обавезе, они постају независни један од другог
уколико обавеза накнадно постане дељива (нпр. ако уместо недељиве ствари дужник дугује накнаду штете).
Подела обавеза према трајању престације - тренутне и трајне
Ако се испуњење облигације састоји из једног акта давања, чињења или уздржавања, реализује се одједном,
таква облигација је тренутна (нпр. предаја ствари или новчана накнада штете).
Ако се облигација испуњава једним континуираним актом у току једног временског периода, таква облигација
је трајна (нпр. обавеза оставопримца да чува ствар).
Посебан облик трајних облигација су периодичне. Оне се извршавају понављањем неке радње или предаје
ствари у одређеним периодима (нпр. плаћање закупнине, оброчна исплата цене, обавеза штетника да
надокнади штету у виду новчане ренте).
Да ли ће обавеза бити тренутна или трајна зависи од природе извора облигације и других околности случаја.
Стране у уговору могу то саме одредити, а некада сама природа облигације условљава да она буде трајна
(нпр. обавеза доживотног издржавања, послуга). Трајне облигације се, због ових карактеристика, називају још
и сукцесивне. Негативне облигације су у већини случајева трајне, док позитивне могу бити и трајне и
тренутне, зависно од природе односа или воље страна.
Значај поделе - питање ревизије уговора услед промењених околности јавља се углавном само код трајних
облигација, јер тренутне обично нису изложене могућности таквог утицаја (сем ако је дејство облигације
модификовано неким одложним условом или роком). Исто тако, ако се промене околности које су постојале у
време досуђивања новчане ренте, суд је може, на захтев оштећеника, повећати, односно, на захтев штетника,
смањити.
Подела обавеза према карактеру санкције - цивилне и натуралне
Цивилне облигације су оне које поседују моћ принудног судског остварења. Поверилац овакве облигације
може, као и сваки други титулар права, да подигне тужбу код суда и захтева остварење права под претњом
принудног извршења над имовином дужника - постоји непосредна правна санкција.
Натуралне облигације не поседују моћ принудног судског извршења, али ако дужник изврши добровољно
такву облигацију, не може се позивати на исплату недугованог и тражити повраћај.
Појам натуралних облигација потиче из римског права. Такве обавезе су најпре настајале из уговора који су
склапали робови. Касније је овај појам примењиван и на обавезе које преузме лице млађе од 25 година, без
учешћа стараоца.

17
Данашњи правни системи познају три основне врсте неутуживих тражбина:
1. Застареле тражбине;
2. Тражбине из уговора о игри и опклади;
3. Тражбине из уговора који нису склопљени у одговарајућој доказној форми.
ЗОО нема опште одредбе о њима, али их спомиње на више места. Тако, застарелошћу се гаси право да се
тражи испуњење обавезе. Закон такође предвиђа да се не може тражити назад оно што је дато или учињено на
име извршења неке природне обавезе или неке моралне или друштвене дужности. Ако дужник испуни
застарелу обавезу, нема право захтевати повраћај, чак и ако није знао за застарелост. Међутим, поверилац се
може намирити из застарелог потраживања које је обезбеђено залогом или хипотеком.

Појам и врсте извора облигационих односа

Облигациони односи не настају самоникло, већ их узрокују одређене правне чињенице. Правне чињенице су
било које чињенице за које једна правна норма везује неко правно дејство, односно правну последицу, а она
може бити настанак, преиначење, пренос или престанак неког субјективног права или обавезе. Правна
чињеница може бити неки догађај (смрт, рођење, душевна болест, и сл.), али и људске радње, које се деле на
правно пословне и непословне. Правно пословне радње су правни послови: уговори, хартије од вредности,
обећање награде, итд. Непословнe су, између осталог, употреба опасних средстава, проузроковање штете,
вршење туђих послова без правног овлашћења, итд.
Изворе облигација треба разликовати од извора облигационог права, што су опште правне норме.
Што се тиче римског права, најстарија је дводеобна подела (бипартиција), која разликује облигације које
настају из контраката и облигације које настају из деликата. За разлику од ње, трипартитна подела познаје и
облигације које настају из разних других узрока - све те остале правне чињенице биле су обухваћене
заједничким називом "variae cau)saru)m) figu)rae". Сем тога, римски правни извори познавали су и правне
чињенице које су само сличне уговорима или деликтима - квазиуговори и квазиделикти. Статус засебног
извора добијају у Јустинијановом праву - четвородеобна подела (квадрипартиција).
Врсте извора облигационих односа у нашем праву
ЗОО предвиђа изворе облигационих односа (чл. 1). Он набраја пет, али допушта могућност да се другим
законом или прописом и нека друга чињеница пропише као извор облигационих односа.
Уговор
То је сагласна изјава воље два или више лица која производи неко правно дејство. То је општи појам уговора,
који не важи само за грађанско право, него и за све остале гране права.
У међународном јавном праву се јављају међународни уговори, споразуми између две државе којима оне
уређују своје међусобне односе - конвенције. Постоје у управном праву, у виду управних уговора са
јавноправном садржином, попут уговора о концесији. У оквиру брачног права постоји брачни уговор. У
наследном праву, јављају се уговор о доживотном издржавању и уговор о расподели имовине за живота. Ваља
споменути и уговор о наслеђивању, иако је код нас забрањен. Грађанско процесно право такође има
споразуме и уговоре, попут пророгационог споразума између две странке, где се одређује који ће суд бити
месно надлежан или арбитражног споразума, где странке потврђују да ће спор бити решен пред арбитражом,
а не пред судом.
Чак и они односи који нису потекли уз уговора могу се, путем споразума између његових страна, претворити у
уговорне. Уговор је најчешћи и најважнији извор облигационих односа.
Проузроковање штете другоме
Кад неко проузрокује штету другоме, за њега настаје обавеза да је надокнади. Штетник ту обавезу
надокнађује у виду успостављања ранијег стања или у новцу, а оштећеник има овлашћење да ту накнаду
тражи.
Обавеза накнаде може настати и чином другог лица - у том случају, обавезно лице је одговорно лице које се
налази у неком правно релевантном односу са штетником (родитељ, послодавац, старатељ).
Обавеза накнаде настаје и из чињенице проузроковања штете која потиче од неке ствари која ствара
повећану опасност од штете за околину.

18
Неосновано обогаћење или стицање без основа
Дешава се да неко стекне одређену корист на рачун другога без правно признатог основа стицања. Та
чињеница твори облигациони однос између лица које је корист стекло и лица на чији је рачун стицање
уследило. Садржину односа чини обавеза стицаоца да корист врати осиромашеном, а ако повраћај није
могућ, да му плати одговарајућу надокнаду.
Правно неосновано обогаћење је још у римском праву било извор облигација. У Јустинијановом праву, сви
случајеви правно неоснованог обогаћења били су сврстани у квазиконтракте.
Незвано вршење туђих послова или пословодство без налога
Пословодство без налога је вршење туђих послова, правних или материјалних, без налога или овлашћења,
али за рачун онога чији су послови, а ради заштите његових интереса. Обавезе господара посла су да
незнаном вршиоцу надокнади нужне и корисне трошкове, претрпљену штету, да му плати награду за труд и
ослободи га свих обавеза које је, због обављања посла, преузео на себе. Обавезе незваног вршиоца туђег
посла су да уредно и савесно води започети посао, да положи рачун и да господару уступи све што је прибавио
вршећи његов посао, као и да му надокнади штету.
Овај извор такође потиче из римског права и представљао је квазиконтракт.
Једностране изјаве воље
Модерна права прихватају да једно лице може себе једностраном изјавом обавезати тако да из његове изјаве
настане право за друго лице када буду испуњени одређени услови. Међутим, из једностране изјаве не може за
другог да настане никаква обавеза.
Само такво обећање продукује обавезу за обећаоца и право за онога ко буде испунио услове који су у обећању
одређени. Према ЗОО, једнострана изјава је извор облигације из јавног обећања награде, које је једно лице
учинило јавним огласом свим лицима која изврше одређену радњу, постигну неки успех или се нађу у
одређеној ситуацији.
Остали извори
Облигационе односе могу продуковати и неке друге чињенице, попут брака, сродства, сувласништва,
суседства и сл. Облигације које потичу из ових чињеница називају се законске. У периоду административног
социјализма, наше право познавало је и акте планирања, које су доносили управни органи.
Појам и значај уговора
Израз "уговор" се може односити на три ствари: на правни акт, на правни однос и на правни документ или
исправу.
Под уговором као правним актом треба разумети размену сагласних изјава воља између два или више лица,
којом се заснива, мења, преноси или укида одређени правни однос. Уговори који стварају облигационе
односе називају се још и облигациони уговори у ужем смислу или само облигациони уговори. Уговори којима
се облигације гасе називају се либераторни (нпр. уговор о отпуштању дуга). Уговори којима се преносе
потраживања, преузимају обавезе или преносе облигациони односи у целини називају се транслативни.
По самој дефиницији, уговор је двострани правни посао, а с обзиром на број страна, може бити билатерални
и мултилатерални. Нема свака сагласност воља карактер уговора, већ је потребна правна намера - воља
обећаоца усмерена на наступање правних последица.
Од уговора треба разликовати заједничке изјаве више лица којима се, нпр. отказује неки правни однос или
врши употреба права избора - такве изјаве су паралелне, не размењују се међусобно. Од уговора ваља
разликовати и закључке више лица, попут одређених колективних тела. Они не захтевају сагласност свих
учесника, већ сагласност већине.
У облигационом праву користе се и други термини осим уговора, попут погодбе или утаначења. Ти термини
имају двоструко значење. Означавају уговор у целини, али и само једну уговорну одредбу. У том смислу, реч
"погодба" ЗОО је употребио у правним нормама о посебним модалитетима уговора о продаји, које назива
"случајеви продаје са нарочитим погодбама". Срећу се и изрази "споразум" и "договор", који нису погодни за
коришћење у облигационом праву. Реч "споразум" има шире значење јер подразумева сваку сагласност воља,
не само ону која ствара облигације. "Договор" се користи за оне сагласности воља које се постижу пре него
што облигациони однос настане, у току преговора за закључење уговора.

19
Уговор у смислу правног односа резултат је уговора у смислу правног акта - један наспрам другог се односе као
узрок и последица. Реч "уговор" користи се и као ознака за уговорну исправу, на којој су исписане сагласне
изјаве воља.
Уговори су најзначајнији у области имовинског права, посебно облигационог и трговинског. У овим
областима друштвеног живота стално долази до размене роба и услуга, а уговор је посредник у тој размени.
Савремени живот се не може замислити без уговора као правног инструмента.
Принцип слободе уговарања
Слобода уговарања је израз приватне аутономије као општије идеје. Приватна аутономија је
индивидуалистички принцип самоодређења, који подразумева слободу сваког појединца да сам производи и
обликује своје правне односе, према властитој вољи. Карактеристична је за грађанско право у целости.
Принцип слободе уговарања подразумева могућност правних субјеката да својом слободном вољом стварају
правну норму која их обавезује на одређено међусобно понашање - та је норма резултат њихове сагласности,
која се назива уговор, и за њих има снагу закона (lex contractu)s). Уговорници, пак, морају уважавати извесне
захтеве правног поретка и друштвеног морала.
Принцип слободе уговарања се састоји из разнородних слобода, међу којима су најважније:
1. Слобода да се уговор закључи или не закључи;
2. Слобода избора уговорног партнера;
3. Слобода уређивања садржине уговора;
4. Слобода одређивања типа уговора;
5. Слобода одређивања обавезности уговора;
6. Слобода избора форме уговора;
7. Слобода да се уговор раскине или измени;
8. Слобода избора меродавног права (у случају да су стране држављани различитих држава).
Начело слободе уговарања постаје владајуће у облигационом праву од доношења ФГЗ, као прве модерне
кодификације грађанског права у којој је ово начело постављено у основ уређења односа.
Аутономија воље је конкретизована не само кроз слободу уговарања, већ и кроз друге слободе које имају
појединци у грађанском праву. У материји личних права, испољава се кроз слободу личности. У имовинском
делу грађанског права, изражава се кроз неограничену слободу располагања стварима у приватној својини.
Критике теорије аутономије воље
Идеја о аутономији воље наишла је на критике у правној теорији крајем XIX и у првој половини XX века.
Критикована је са становишта да воља појединца мора бити потчињена закону, односно да је закон правни
акт из кога воља црпи своју правну снагу. Као доказ у прилог овим критикама, истакнуто је прво да је слобода
личности у праву ограничена постојањем бројних забрана и наређења. Исто важи за слободу располагања
имовином. У облигационом праву, слобода уговарања је ограничена принудним прописима, јавним
поретком, добрим обичајима и другим ограничењима. На основу постојања ових ограничења, критичари су
јасно показивали да воља појединца није аутономна, већ је закон тај који им даје овлашћење да могу
међусобно да уређују своје правне односе, док истовремено закон мора да поставља и ограничење тој
слободи.
Исход сукоба ове две концепције је тај да се у савременом праву слобода уговарања схвата врло гипко. Она
постоји, али се истовремено ограничава законом. Тако је у свим савременим правним системима (чл. 10).
Ограничења слободе уговарања
Општа ограничења су принудни прописи, јавни поредак и добри обичаји. Посебна су она која се постављају
појединим слободама које представљају елементе слободе уговарања.
Општа ограничења
Јавни поредак је као ограничење први пут прописан у ФГЗ. У СГЗ, стајала је следећа формулација: "Воља и
наредба човечија заступа закон, а закон наднађа вољу и наредбу човечију. Но, у ономе што се тиче јавнога
поретка и благонаравља (морала), не може се ништа изменити вољом или уговором."
ЗОО у свом изворном облику није предвиђао јавни поредак. Уместо њега, јављала су се уставом утврђена
начела друштвеног уређења, а уместо појма добрих обичаја стајао је морал социјалистичког самоуправног
друштва. Садашњи појмови уведени су Законом од 1993.
20
Јавни поредак је један од најнеодређенијих појмова у теорији облигационог права, те су се појавила бројна
схватања која су покушавала да ближе одреде његову садржину. Могу се груписати у 4 врсте:
1. Јавни поредак би требало одредити преко неколико најважнијих обележја, али га не треба потпуно и
прецизно дефинисати, зато што би се могло десити да дефиницијом не буду обухваћене неке ситуације
које би се могле десити у правном животу. Потребно је дати само најкарактеристичније ознаке јавног
поретка, а не и одредити појам у целини;
2. Јавни поредак сачињавају закони, односно опште правне норме које уговорне стране не могу да
повреде уговарањем другачијих правила понашања. Задатак правне теорије је да ове законе уочи,
анализира и састави списак којег би се судови, а и уговорне стране, морали придржавати;
3. Јавни поредак се карактерише само једним критеријумом, чија примена омогућава да се класирају
одређена правила која улазе у састав јавног поретка, што онда омогућава да се одреди његов појам.
Аутори који прихватају ово становиште разликују се међу собом према томе који критеријум сматрају
битним:
а. Према једној групи, тај критеријум треба да буде друштвени интерес;
б. Према другој, јавни поредак је државни поредак, којим се одређују институције и организују
правила за добро функционисање једне државе;
в. Трећи сматрају да јавни поредак сачињавају правила која на одређени начин изражавају
друштвену солидарност;
г. По четвртој групи аутора, јавни поредак је креација закона у одређеном друштвеном поретку.
4. Јавни поредак није могуће, ни потребно дефинисати у теорији, а ни у законодавству. Оно што га чини
треба да буде утврђивано искључиво од стране судова, који у сваком конкретном случају треба да
одреде да ли је један уговор супротан јавном поретку или није.
У српској правној теорији је прихваћена једна синтентичка дефиниција јавног поретка, по којој је јавни
поредак скуп основних принципа на којима је засновано постојање и трајање једне правно организоване
заједнице, а који се изражавају преко одређених друштвених норми које уговорне стране морају поштовати
приликом закључења уговора. Те друштвене норме су принудни правни прописи и моралне норме. Кроз њих
се изражавају најосновнија економска начела, филозофски и морални принципи који владају у датом
друштву у одређеном периоду. Ти принципи нису статични, мењају се како се мењају идеје у друштву. Ова
дефиниција је опште прихваћена у нашој судској пракси.
Принудни прописи представљају опште правне норме, које стоје насупрот диспозитивним. За разлику од
диспозитивних норми, које се примењују када уговорне стране свој однос не уреде другачије, ове норме се
морају применити и њихова примена се не може избећи. Принудност произлази из текста или смисла норме.
Из текста произлази када формулација једне правне норме изричито истиче њен принудни карактер (нпр.
одговорност дужника за намеру или крајњу непажњу не може се унапред уговором искључити).Такође,
принудност може да проистекне из формулације која заповеда да је ништав уговор или нека уговорна
одредба чија садржина је супротна садржини те правне норме (нпр ништава је одредба уговора којом се
дужник одриче права да испуни новчану обавезу пре рока).
Када принудност не произлази из текста, може бити утврђена из смисла поједине норме. У том случају, суд
одлучује да ли је једна норма принудна или не. Пред судом ће се то питање поставити поводом конкретног
спора у којем он треба да примени норму из чије формулације није могуће утврдити да ли она дозвољава или
забрањује да се уговори нешто што би јој било супротно. Одговор суда зависи од испитивања смисла норме и
од тога да ли постоји општи интерес да норма буде примењена таква каква јесте. Ако постоји, реч је о
принудној норми и суд је дужан да је примени без икакве измене.
На први поглед, појам добрих обичаја упућује на обичаје, али се заправо везује за морал и моралне норме.
Добри обичаји су норма о моралности понашања која налаже шта је у једном друштву морално понашање
или која забрањује неморално.
Посебна ограничења
1. Слобода да се уговор закључи или не закључи ограничена је на два начина:
а. Обавеза да се закључи уговор прописана је у области осигурања, за све кориснике, односно
сопственике превозних средстава која су регистрована за обављање јавног превоза. Та лица морају
да закључе уговор о осигурању од штете коју, услед неког несрећног случаја, претрпе путници у
току превоза. Ова обавеза прописана је и за све власнике моторних возила.

21
 Поред ових случајева, појединим законима може бити прописана и обавеза одређених лица да
закључе уговор уколико им друго лице стави понуду за закључење. Ту обавезу имају правна лица
која обављају јавни превоз путника - она морају да закључе уговор са сваким ко испуњава услове
предвиђене у општим условима превоза. Такву обавезу имају и друга предузећа која врше јавне
службе (попут ПТТ услуга, предузећа за снабдевање водом, гасом, електричном енергијом и сл.),
као и јавне установе (попут позоришта, библиотека и сл.). Сви који ове делатности обављају дужни
су да одговарајући уговор закључе са сваким ко затражи услугу. Онај ко одбије да то учини, дугује
надокнаду штете заинтересованом лицу (чл.183, 184).
Правна лица не могу закључивати уговоре противне њиховим статутима или другим општим
актима;
б. Сагласност трећег лица за закључење уговора - овај начин ограничења подразумева да није
довољна позитивна одлука једног лица да закључи уговор, већ и да је неопходно да неко треће
лице да свој пристанак за закључење.
Та сагласност може претходити уговору, у виду дозволе, или уследити након закључења, у виду
одобрења. Уговор закључен без дозволе правно не постоји, док уговор без одобрења може стећи
важност условно, уколико одобрење буде дато (тзв. непотпуни или недовршени уговор). И дозвола
и одобрење морају бити у форми која је прописана за уговоре за чије се закључење дају (чл. 29, ст.
2). Међутим, ако се сагласност даје за закључење уговора за који је прописан облик јавно
потврђене солемнизоване исправе или јавнобележничког записа, довољно је да потпис даваоца
сагласности буде оверен (чл. 29, ст. 3).
Сагласност је потребна малолетном лицу старијем од 14 година и пунолетном лицу под
старатељством, кад закључује било који уговор, изузев уговора мањег значаја и уговора о поклону.
Сагласност таквом лицу дају родитељи или старатељ, а ако оно хоће да закључи уговор којим
располаже својом непокретношћу или покретним стварима веће вредности, уз пристанак
родитеља или старатеља, потребан је и пристанак органа старатељства.
Сагласност органа старатељства потребна је и родитељима када уговором располажу имовином
свог детета млађег од 14 година, ако има за предмет непокретност или покретну ствар веће
вредности.
Сагласност тог органа је потребна и старатељу када закључује уговор као заступник пунолетног
лица под старатељством, ако превазилази оквире редовног управљања имовином штићеника или
представља уговор којим се располаже његовом имовином.
Од тих случајева, треба разликовати оне сагласности које се дају зарад заштите јавног интереса.
Такав карактер има сагласност државног органа која је потребна кад се закључују поједине врсте
уговора које за предмет имају опасне ствари (нпр. код уговора о продаји ватреног оружја, потребна
је посебна сагласност МУП-а).
2. Слобода да се изабере друга уговорна страна је ограничена прописивањем обавезе да се одређеном
лицу учини понуда за закључење уговора. Тако, када је у корист одређеног лица конституисано
законско право прече куповине, онда је продавац такве ствари дужан да је прво понуди имаоцу права.
Тек када он одбије понуду или се не изјасни у одређеном року, продавац може ту ствар слободно
продати неком трећем. Овде је ограничење привремено и траје онолико колико је потребно да се
ималац права прече куповине изјасни, ако он то жели.
Ако право прече куповине није поштовано, па власник ствари није учинио понуду имаоцу права прече
куповине, већ је ствар продао трећем лицу, право прече куповине се трансформише у право прекупа.
Тада ће ималац права прече куповине имати право да захтева да се уговор о продаји трећем лицу
огласи без дејства према њему и да захтева да му се прода ствар под истим условима под којима је
продата трећем лицу. Неопходно је да исту цену, коју је треће лице платило, положи код суда.
У нашем праву постоје два примера законског права прече куповине, предвиђена Законом о промету
непокретности:
а. Право прече куповине сувласника непокретности, и
б. Право прече куповине власника пољопривредног земљишта које има најдужу међну линију са
пољопривредним земљиштем које његов власник продаје.
Од законског права прече куповине, треба разликовати уговорно, које се установљава уговором о
продаји у виду посебне одредбе;
22
 3. Слобода уређења садржине уговора може да буде ограничена на два начина:
а. Кад закон одреди садржину појединих уговора - закон може за одређене уговоре прописати
поједине елементе - нпр. може се одредити цена производа. Кад је цена прописана, продавац и
купац немају слободу да се о њој споразумеју. Уколико би се десило да, мимо тог прописа, уговоре
цену, таква уговорна одредба би била ништава. За неке производе стране уговорнице нису
слободне да одреде квалитет, већ је он одређен прописима, који не дозвољавају да буде испод
утврђеног минимума;
б. Формуларни уговори - то су уговори по приступу, код којих једна страна унапред одређује све
услове будућих уговора које ће закључивати са неодређеним лицима. Када су на овај начин услови
уговора одређени, друга страна о њима не може да преговара. Она може само да прихвати
садржину такву каква јесте, у целини, или да је у потпуности одбије. Формуларни уговор се
најчешће закључује у облику писменог формулара, али то не мора бити законом предвиђен облик,
нити од његовог постојања зависи постојање уговора.
За разлику од првог ограничења које је правно, ово је фактичко, јер је производ економске моћи
једне стране, која јој даје позицију да другој страни диктира услове. Појам "формуларни уговори"
означава само једну врсту уговора по приступу. У свакодневној пракси, све је већи број таквих
уговора (нпр. уговор о снабдевању електричном енергијом, о јавном/такси превозу и сл.). Ради
заштите друге стране, закон мора да интервенише тако што ће прописати које одредбе не смеју да
се нађу у оваквом уговору, што је и ЗОО учинио.
4. Слобода уговорних страна да уговор не закључе у одређеној форми је спроведена кроз начело
консенсуализма, које подразумева да уговор настаје простом, неформалном сагласношћу воља. Овај
принци произлази из слободе уговарања, али је у нашем праву ограничен постојањем великог броја
формалних уговора, за чији настанак и дејство је потребно да буду закључени у одређеној форми.

Врсте облигационих уговора

Према законском регулисању Именовани и неименовани уговори
Према нужним условима за настанак Формални и неформални уговори
Једнострано обавезни и двострано обавезни уговори
Према односу права и обавеза Теретни и доброчини уговори
Комутативни и алеаторни уговори
Уговори са тренутним и уговори са трајним
Према дужини трајања престације
извршењем
Према карактеру престације Једноставни и сложени (мешовити) уговори
Уговори са споразумно одређеном садржином и
уговори по приступу
Према техници и начину закључења
Колективни и индивидуални уговори
Генерални и посебни уговори
Према зависности једних од других Самостални и акцесорни уговори
Уговори закључени intu)itu) personae и уговори
Према личности уговорника
закључени без обзира на својства личности
Према уговорној обавези закључивања другог
Предуговори и главни уговори
уговора
Према видљивости каузе Каузални и апстрактни уговори
Подела према законском регулисању
Именовани уговори су они који су због своје важности и учесталости у правном промету законом посебно
предвиђени и регулисани и чији је назив законом одређен. То су нпр. зајам, закуп, продаја, итд.
Неименовани су они који нису посебно законом регулисани нити названи посебним именом, пошто се у
правном промету ређе јављају, али који по својим својствима и садржини одговарају општим правилима
уговорног права. Многи уговори који су у прошлости били неименовани, сада су именовани.

23
Ако је један уговор законом регулисан, то ослобађа стране обавезе да детаљно регулишу свој уговорни однос,
док се неименовани морају детаљније регулисати.
У класичном римском праву, један уговор био је обавезујућ само ако се могао уклопити у облик неког
именованог уговора, који је био заштићен тужбом по самом цивилном праву или преторском тужбом.
У савременом уговорном праву, које се темељи на принципу слободе уговарања, ова подела је изгубила
ранији значај - и једни и други подвргнути су општим правилима уговорног права. Међутим, с обзиром да
ЗОО садржи правила за поједине именоване уговоре, за њихову примену је битно да се изврши правно
квалификовање конкретног уговора и одреди да ли припада некоj врсти уговора којa је законом одређенa.
Подела према нужним условима за настанак
Формални уговори су уговори за чије се закључење, законом или вољом страна, захтева одређена форма.
Могу бити:
1. Једнострано формални, и
2. Двострано формални.
Критеријум разликовања је да ли је само једна уговорна страна обавезна на испуњење одређене форме или
форму морају испунити обе. Рецимо, уговор о јемству је једнострано формалан уговор, јер обавезује јемца
само ако је изјаву о јемчењу учинио писмено, док је уговор о доживотном издржавању двострано формалан,
јер се захтева да обе уговорне стране приликом закључења уговора испуне законом предвиђену форму.
Једна врста формалних уговора су и реални уговори, за чије закључење није довољна проста сагласност
воља, већ се императивно захтева и испуњење реалне форме која се огледа у предаји ствари. Реалним
уговорима се традиционално сматрају остава, послуга, зајам и залога. Они су, у нашем праву, регулисани као
консенсуални.
Неформални уговори су уговори за чије је закључење довољна проста сагласност воља (solo consensu)).
Значај поделе - пошто испуњење форме представља битан услов за настанак формалног уговора,
непоштовање предвиђене форме има за последицу ништавост. Због тога се захтеви форме морају познавати
приликом закључења формалних уговора, док то није случај код неформалних. Извесна правна питања се
везују само за формалне уговоре, као што је правно дејство усмених клаузула код уговора закључених у
писменој форми. Путем форме се постиже одређена сврха - све користи форме могу се сврстати у њене две
функције: доказну и заштитну.
Подела према односу права и обавеза
Једнострано обавезни и двострано обавезни уговори
Двострано обавезни уговори су уговори који стварају узајамне обавезе. Код њих, обе стране имају
истовремено и улогу повериоца и улогу дужника (нпр. уговор о продаји, размени, закупу, о делу, о зајму, итд).
Једнострано обавезни уговори су уговори који стварају једну или више обавеза, али само за једну уговорну
страну. У једнострано обавезне уговоре спада нпр. уговор о поклону, код кога из сагласности изјављених воља
поклонодавца и поклонопримца произлази правна обавеза само за поклонодавца.
Једнострано обавезне уговоре треба разликовати од једностраних правних послова: једнострано обавезни
уговори су, као уговори, двострани правни послови, јер је за њихов настанак потребна изјава воља два лица.
Насупрот томе, једнострани правни послови настају изјавом воље само једне стране (нпр. тестамент).
За двострано обавезне уговоре везују се и називи: реципрочни, узајамни и синалагматични.
У правној теорији се као посебна врста издвајају несвршени двострано обавезни уговори, код којих у моменту
закључења, настаје само обавеза за једну уговорну страну, али који могу у току извршења уговора да створе и
обавезу и за другу (нпр. из уговора о остави рађају се обавезе само за оставопримца, али ако је он имао
трошкове око чувања ствари, има право да тражи од оставодавца да му те трошкове надокнади).
Значај поделе - многа правила важе само за двострано обавезне уговоре:
1. Раскид уговора због неиспуњења - код ових уговора, ако једна страна не испуни своју обавезу, друга
страна може захтевати испуњење уговора, чак и принудним путем, или под одређеним условима
раскинути уговор простом изјавом, а у сваком случају има право на накнаду штете;
2. Приговор неиспуњења - ниједна страна није дужна да испуни своју обавезу, ако друга страна није
спремна или неће да изврши своју. Уколико таква страна тражи извршење обавезе, прва може да
истакне приговор неиспуњења.

24
 Приговор је истицање једне чињенице која је подобна да одбије или одложи захтев друге стране.
Дилаторни одлаже захтев друге стране, а перемпторни је онај који га дефинитивно одбија. Приговор
неиспуњења спада у дилаторне;
3. Правило о престанку уговора услед накнадне немогућности испуњења - ако извршење обавезе једне
стране постане немогуће услед разлога за који ниједна страна није одговорна, гаси се и обавеза друге
стране и уговор престаје у целини;
4. Прекомерно оштећење у случају очигледне несразмере узајамних давања;
5. Правила о зеленашком уговору;
6. Раскид или измена уговора због промењених околности (clau)su)la rebu)s sic stantibu)s) - ако се након
закључења уговора појаве непредвиђене околности, једна страна у двострано обавезном уговору
може да од суда захтева раскид или измену. Непредвиђене околности могу да буду неки природни
догађаји (земљотрес, поплава, итд.), економске појаве (нпр. инфлација) и правне мере (нпр.
доношење новог законског прописа о повећању пореза);
7. Тумачење уговора - двострано обавезни уговори се тумаче на начин којим се остварује једнакост у
узајамним давањима, док се једнострано обавезни тумаче на начин који је мање тежак за дужника;
8. Уступање уговора - остварује се на основу уговора o уступању уговора који закључује једна страна са
трећим лицем. Ово је, такође, могуће само код двострано обавезних уговора.
Теретни и доброчини уговори
Теретни уговори су уговори код којих свака страна даје накнаду за корист коју уговором од друге стране
добија (нпр. уговор о продаји,о закупу, о доживотном издржавању, итд.). Називају се још и уговори са
накнадом, онерозни или наплатни.
Доброчини уговори су они код којих једна страна даје корист другој страни, а за то не прима никакву накнаду.
Називају се још и уговори без накнаде, бесплатни или лукративни. Ту спадају уговор о поклону, о послузи, о
бесплатној остави, о бескаматном зајму, уговор о пуномоћству без накнаде и уговор о уступању и расподели
имовине за живота.
Ова подела има велику сличност са поделом на једнострано и двострано обавезне уговоре, али су
критеријуми поделе различити. Код прве, критеријум је правни, док је овде критеријум економски - води се
рачуна о односу користи и накнаде, односно, да ли свака страна прима од друге накнаду за корист коју је дала
или не. Ови различити критеријуми најбоље се осликавају у примеру уговора о бескаматном зајму - он је
двострано обавезни и доброчин, јер зајмопримац не даје никакву накнаду за корист коју му је зајмодавац
учинио (не плаћа камату). Уговор о послузи је такође двострано обавезан и доброчин.
Правни значај ове поделе је у томе што се на теретне уговоре примењују другачија правила од оних која важе
за доброчине:
1. Доброчини се, по правилу, закључују intu)itu) personae. Због тога, они могу бити поништени због
заблуде о личности. Насупрот томе, заблуда о личности само изузетно може бити разлог за поништење
теретних уговора;
2. Доброчини су, по правилу, формални, за разлику од теретних. Циљ прописивања форме је да се спречи
страна која другој даје корист без накнаде да донесе непромишљену, исхитрену и брзоплету одлуку да
се обавеже;
3. На теретне уговоре се примењују правила о одговорности за физичке недостатке ствари и за евикцију.
Та правила не постоје код доброчиних - "поклону се у зубе не гледа";
4. Постоји више разлога за престанак доброчиних уговора - може да престане поништењем услед заблуде
о мотиву, која је потпуно ирелевантна код теретних. Такође, доброчин уговор са недопуштеном
побудом је ништав. Код теретног уговора, недопуштена побуда се узима у обзир само ако је била
позната другој уговорној страни;
5. Услови за побијање паулијанском тужбом се разликују. Необориво се претпоставља да је инсолвентни
дужник знао да извршењем обавезе наноси штету повериоцу, као и да је трећем лицу то било познато,
ако је обавеза потекла из доброчиног уговора. Насупрот томе, код теретних уговора не постоји
претпоставка о знању дужника и трећег лица;
6. Кривица, као услов уговорне одговорности за штету, се блаже цени код доброчиних уговора. То је
уочљиво у правилима ЗОО о уговору о остави. Ако оставопримац бесплатно чува оставодавчеву ствар,
од њега се тражи да је чува као своју сопствену. Али, ако је остава уговорена уз накнаду, од

25
 оставопримца се тражи да ствар чува са појачаним степеном пажње, односно да се према њој односи
као добар домаћин или добар привредник;
7. Опште правило о тумачењу уговора је да се у случају спора између уговорних страна о смислу и
домашају појединих уговорних одредаба мора открити шта је била заједничка намера уговорних
страна у моменту закључења уговора. Уколико суд не успе да уз помоћ тог правила пронађе смисао,
примењују се допунска правила.
Допунско правило које важи за тумачење теретног уговора јесте да нејасну одредбу суд треба да
протумачи у смислу којим се остварује правичан однос узајамних давања, док код доброчиних уговора
спорну одредбу треба да тумачи у смислу који је мање тежак за дужника.
Комутативни и алеаторни уговори
Комутативни уговори су уговори код којих је у тренутку закључења позната висина и узајамни однос
престација, тако да се тачно зна шта ко прима и шта ко по уговору дугује.
Алеаторни уговори су они код којих у моменту закључења није познато која страна ће бити поверилац, а која
дужник, колика ће бити висина обавезе једне стране или какав ће бити крајњи однос узајамних давања, већ
све то зависи од неке неизвесне околности. Тај догађај може бити будући, садашњи или прошли, али је
неопходно да увек буде непознат уговорним странама. Називају се још и уговори на срећу, и у њих спадају:
1. Уговор о опклади, у коме две стране тврде два различита факта (нпр. клађење на резултат утакмице).
Онај чија се тврдња покаже тачном, постаће поверилац друге стране;
2. Уговор о доживотном издржавању, јер у моменту закључења није позната висина обавезе даваоца
издржавања, већ она зависи од околности тренутка смрти примаоца издржавања;
3. Уговор о осигурању, где се осигуравач обавезује да ће осигуранику или трећем лицу исплатити
осигурану суму, ако наступи осигурани случај. То је једна неизвесна околност јер се не зна да ли ће
обавеза за осигуравача настати;
4. Неки случајеви уговора о продаји (нпр. продаја будућих плодова - "куповина наде").
Значај разликовања је у томе што се на алеаторне уговоре не примењују правила о прекомерном оштећењу,
јер онај ко закључује такав уговор мора да рачуна да неће остварити корист која би била једнака накнади коју
даје, узевши у обзир постојање неизвесне околности.
Подела према дужини трајања престације
Уговори са тренутним извршењем су уговори код којих се обавеза састоји из једног акта чињења или
пропуштања, који се извршавају у једном моменту (нпр. продаја, размена).
Уговори са трајним извршењем су уговори код којих се извршење обавезе простире у времену тако да се
обавезе обично састоје из више аката чињења или пропуштања. Одређени уговори увек припадају овој
категорији, јер им то налаже њихова природа (нпр. уговор о доживотном издржавању, закупу, ортаклуку,
осигурању). Трајање може бити вољом страна тачно одређено (нпр. уговор о закупу на рок од две године) или
неодређено. У првом случају, престају по истеку рока, а у другом отказом.
Значај поделе се огледа у томе што се питање утицаја промењених околности на извршење може поставити
само код уговора са трајним извршењем. У погледу престанка уговора опште је правило да раскид и поништај
уговора делују ретроактивно, што се без проблема примењује код уговора са тренутним извршењем.
Међутим, код уговора са трајним извршењем се узима да раскид и поништај уговора делују pro fu)tu)ro. Такође,
трајање уговора се прећутно може продужити само код уговора са трајним извршењем - ако је закључен на
одређено време, а уговорне стране наставе да извршавају своје обавезе, сматра се да је закључен нови уговор
неодређеног трајања.
Подела према карактеру престације
Једноставни уговори су уговори чија се садржина састоји само од оних елемената који су карактеристични за
један одређени тип уговора (нпр. продаја, зајам, закуп, остава, поклон).
Мешовити уговори су они чија се садржина састоји из елемената два или више једноставних уговора, али који
су тако сједињени да представљају јединствен уговор (нпр. уговор о пансиону сједињује елементе уговора о
закупу, продаји, делу и остави).
За сваки једноставни уговор постоје посебна правила која се на њега примењују, а у недостатку њих,
примењују се општа правила уговорног права.

26
Када се ради о питању правила која треба применити на мешовите уговоре, познате су три теорије:
1. По теорији апсорпције, један битан елемент уговора апсорбује друге, те правила тог елемента
доминирају;
2. Теорија комбинације каже да треба комбиновати правила свих типова уговора чији елементи су
присутни;
3. Теорија креације оставља одрешене руке суду да у сваком конкретном случају одреди најпогодније
правно правило.
Подела према техници и начину закључења
Уговори са споразумно одређеном садржином и уговори по приступу
Уговори са споразумно одређеном садржином су уговори код којих обе уговорне стране споразумно одређују
елементе и услове уговора, тако да се сагласност њихових воља јавља као резултат претходног погађања. Због
тога што му претходе преговори назива се још и преговарачки уговор, а због тога што закључење уговора
пролази кроз етапе (преговори, понуда, прихватање понуде), зове се још и сукцесивни.
Уговори по приступу су уговори код којих једна страна унапред одређује елементе и услове уговора преко
једне опште и сталне понуде, а друга страна приступа тако учињеној понуди. Код ових уговора јављају се два
обележја: понуда се упућује унапред неодређеном броју лица, а једна страна се стално понавља у вршењу
своје делатности (нпр. осигуравајућа друштва, авио-превозници).
Значај поделе - у погледу тумачења уговора, уговор о приступу суд тумачи у корист стране која приступа
уговору. Али са друге стране, уговори по приступу стварају и једну претпоставку у корист стране која је
унапред одредила услове уговора. Наиме, сматра се да су општи услови који чине садржину уговора били
познати страни која приступа, ако су јој пре закључења уговора били предати или су били објављени на
прописани или уобичајени начин. Претпоставка је оборива и страна која тврди да јој општи услови нису били
познати мора то и да докаже.
Одредбе општих услова не смеју бити противне добрим пословним обичајима, односно не смеју страну која
им приступа да стављају у неправичан и тежак положај. Такве одредбе биле би погођене санкцијом
ништавости, чак и ако су општи услови који их садрже одобрени од стране надлежног органа.
Колективни и индивидуални уговори
Колективни уговори су уговори који производе правна дејства за сва лица која припадају одређеној групи
која је уговор закључила. Правно дејство уговора простире се и на оне чланове групе који нису дали своју
сагласност или су постали чланови групе тек након закључења уговора (нпр. колективни уговор о раду,
принудно поравнање поверилаца).
Индивидуални уговори су уговори који обавезују само она лица која су изразила своју сагласност. За
разликовање колективних од индивидуалних уговора није од значаја колики се број лица јавља на једној или
другој страни. Уговор може бити индивидуалан и када се као уговорне стране јављају правна лица. Разлика се
своди на дејство уговора, односно да ли уговор обавезује само она лица која дају свој пристанак или се
дејство уговора простире и на друга лица. Колективни уговор је, у ствари, уговор по приступу.
Колективним уговором се одређују услови будућег индивидуалног уговора. Суд мора водити рачуна да ли се
одредбама индивидуалног уговора вређају опште одредбе постављене колективним уговором. Уколико нађе
да је индивидуални уговор у својој суштини супротан колективном, дужан је да га прогласи без дејства,
односно само неке његове одредбе, ако уговор може и без њих да опстане, што зависи и од воље страна.
Генерални и посебни уговори
Генерални уговор је уговор чије се извршење престација простире на један дужи временски период (обично
више календарских година), а којим стране, у принципу, утврђују опште елементе уговора и опште услове
његовог извршења. То је правни оквир у којем ће се кретати права и обавезе уговорних страна.
Посебни уговор је уговор којим се прецизирају елементи генералног уговора и који се закључује између истих
уговорних страна на један краћи временски период (обично за сваку календарску годину).
Оба уговора се закључују поводом остварења истог циља (нпр. изградње одређеног објекта). Генералним
уговором стране заснивају уговорни однос и то је његово главно обележје, а посебним уговором стране
сукцесивно извршавају престације из тог односа (нпр. ако је генералним уговором изградња неког објекта
предвиђена на период од 5 година, посебним уговором ће бити утврђено који ће се радови обавити током
одређене календарске године).
27
Посебним уговорима не може се уговорати нешто што је ван оквира и противно смислу генералног. Уколико
се то учини заједничком вољом страна, онда је то нови уговор којим се мења генерални. Према томе, значај
посебних уговора огледа се и у томе што се путем њих, с обзиром да се односе на краћи период, клаузуле
генералног уговора могу прилагођавати промењеним околностима које се нису могле предвидети у моменту
закључења уговора и на тај начин се избегава раскид због промењених околности (нпр. ако генералним
уговором цена није била одређена него одредива, конкретна висина цене одређиваће се посебним уговором
за сваку календарску годину).
Подела према зависности једних од других
Самостални уговор је уговор који постоји и производи правна дејства независно од другог уговора (нпр.
уговор о закупу, о продаји, о остави, о поклону, итд.).
Акцесорни уговор не може самостално да егзистира, већ зависи од постојања неког другог уговора. Најчешће
се јављају у материји стварних и личних обезбеђења облигација (нпр. јемство, ручна залога, хипотека,
уговорна казна).
Акцесоран уговор се не може закључити ако већ не постоји самосталан. Зависност је само једнострана, пошто
самостални уговори могу сами да егзистирају. Ако самосталан уговор престане да постоји из било ког разлога,
гаси се и акцесорни уговор (нпр. ако се угаси обавеза главног дужника, престаје и обавеза јемца).
Подела према личности уговорника
Уговори закључени intu)itu) personae су уговори код којих лична својства уговорника представљају одлучујући
елемент њихове сагласности, тако да је и извршење уговора строго везано за личност уговорних страна (нпр.
уговори о пуномоћству, о поклону, о ортаклуку, итд.). Ови уговори могу бити теретни или доброчини,
једнострано или двострано обавезни. Лична својства се могу тицати једне уговорне стране (нпр. уговор о
делу) или обе (нпр. уговор о доживотном издржавању).
Уговори закључени без обзира на својства личности се закључују независно од личних особина уговорника.
Значај поделе - услед смрти лица због чијих личних својства је уговор био закључен, уговор престаје да
производи правна дејства pro fu)tu)ro (нпр. ако је одређени композитор према уговору требало да компонује
једну оперу и отпочео са радом, његови наследници нису дужни да је заврше). Са смрћу се изједначава
губитак пословне способности, односно престанак правног лица. Уговор закључен intu)itu) personae може се
поништити због заблуде о личности уговорника поводом кога је уговор био закључен.
Стране могу један уговор који није intu)itu) personae закључити баш с обзиром на личност, па је дужност суда
да приликом тумачења пронађе и оцени праву вољу страна.
Подела према уговорној обавези закључивања другог уговора
Предуговор је уговор којим се преузима обевеза да се у одређеном року закључи други уговор чији су битни
састојци већ одређени. Тај други уговор назива се главни. Док преговори не обавезују стране да закључе
уговор, предуговор ствара обавезу за једну или обе стране.
Ако се предуговором обавезује само једна страна, онда је у питању једнострано обавезни предуговор. Тим
предуговором се једна страна обавезује да одржи понуду једно извесно време на снази, а друга страна усваја
садржину будућег уговора, али се не обавезује, већ задржава право да се изјасни у току периода утврђеног
предуговором. Двострано обавезним предуговором обе стране се узајамно обавезују, те свака од њих може, у
одређеном року, да захтева закључење главног уговора.
Рок за закључење главног уговора одређује се сагласношћу уговорних страна. Уколико у том року обавеза из
предуговора не буде извршена, друга страна има право да захтева извршење у року од 6 месеци од дана
истека уговореног рока. Тај рок је преклузиван и након његовог истека престаје право да се тражи закључење
главног уговора. Ако у предуговору није одређен рок, онда се преклузивни рок од 6 месеци рачуна од дана
када је према природи посла и околностима уговор требало да буде закључен (чл. 45, ст. 5).
Овлашћена страна може судским путем захтевати испуњење обавезе из предуговора, односно закључење
главног. Суд ће наложити другој страни која одбија да приступи закључењу главног уговора да то уради у року
који јој одреди, па уколико она то не учини, његову изјаву воље замењује судска пресуда. Сматра се, у том
случају, да је изјава дата у тренутку правоснажности судске одлуке.
У случају неизвршења обавезе (нпр. страна онемогући извршење тако што отуђи ствар која је незаменљива и
која би била предмет главног уговора), друга страна ће имати право на накнаду штете. Права и обавезе из

28
предуговора могу се, у принципу, преносити на друга лица, изузев ако је уговор закључен intu)itu) personae. За
обезбеђење предуговора могу се употребити редовна средства обезбеђења (лична и стварна).
Предуговор се закључује са циљем да настане главни уговор, те не обавезује ако су се околности од његовог
закључења толико измениле да не би ни био закључен да су те околности тада постојале (чл. 45, ст. 6).
Предуговор треба разликовати од понуде за закључење уговора. Понуда је једнострана изјава воље, док је
предуговор израз сагласности двеју или више воља. Понуда се може опозвати све док понуђени за њу не
сазна, док се обавеза заснована предуговором не може повући, ако нису испуњени законом предвиђени
услови. Предуговор треба разликовати и од пунктације. Пунктација је привремени споразум о битним
састојцима уговора, после којег треба да уследи потпуна писмена исправа. Разлика између предуговора и
пунктације је у томе што се предуговором стране обавезују на закључење уговора, док пунктација допушта да
захтев за испуњење одређене чинидбе настане одмах.
ЗОО предвиђа да прописи о форми главног уговора важе и за предуговор, уколико је та форма предвиђена
као услов пуноважности (чл. 45, ст. 2). Пошто је предуговор изузетак, а главни уговор правило, важи
претпоставка у корист главних, у случају спора.
Подела према видљивости каузе
Каузалан уговор је уговор код кога је видно означен његов циљ (кауза), тако да се тачно зна због чега се
стране обавезују - видљива је сврха обавезивања.
Апстрактан уговор је уговор код кога није назначен циљ (кауза). То не значи да ови уговори немају каузу - она
постоји, али је вољом страна апстрахована. Прототип ових уговора је стипулација римског права. Ове уговоре
најчешће прати нека писмена исправа, обично меница, из које се не види зашто је издата. Апстрактни уговор
се увек може свести на каузалан: вољом страна, приговором једне стране у току спора или по службеној
дужности, ако је у питању апсолутно ништав уговор. За закључење ових уговора захтева се испуњење
одређене форме, најчешће писмене.
Значај поделе - у случају спора, положај повериоца у апстрактном уговору је далеко повољнији. Он је
ослобођен терета доказивања постојања каузе. За подизање тужбе довољно је поднети писмену исправу о
уговору. Међутим, како се иза форме апстрактног уговора могу крити недозвољни послови, посебно елементи
зеленашког посла, на суду је дужност да ex officio пази на разлоге апсолутне ништавости, па да у складу са
тим испитује каузу уговора, јер она даје одговор на питање зашто су се стране обавезале. Значај апстрактних
уговора се огледа у томе што се помоћу њих убрзава правни промет.
Закључење уговора
Општи услови за настанак уговора су постојање сагласности воља уговорно способних лица, која има свој
предмет и каузу. За неке уговоре, закон тражи да буде испуњен још један посебан услов - да сагласност воља
буде у одређеној форми.
Пословна способност уговорника
Способност уговарања значи да лице које закључује уговор има способност коју закон захтева за закључење
управо тог уговора. У одсуству правила ЗОО која одређују уговорно неспособна лица, примењују се прописи
ПЗ о пословној способности малолетника, као и пунолетних лица делимично или потпуно лишених пословне
способности.
Уговорну способност имају сва лица која имају потпуну пословну способност - пунолетна лица и малолетници
старији од 16 година којима је судском одлуком дозвољено да ступе у брак или им је призната потпуна
пословна способност због тога што су постали родитељи и што су способни да се сами старају о својим
правима и интересима. Та лица могу да закључе сваки уговор.
Малолетници старији од 14 година и пунолетна лица делимично лишена пословне способности располажу
ограниченом способношћу уговарања, те самостално могу склапати само уговоре чије им је закључивање
законом дозвољено - уговоре мањег значаја и оне којима стичу искључиво право. Уговори мањег значаја су
уговори којима се располаже вредношћу која је незнатна у односу на вредност целокупне имовине тог лица.
Правни послови којима се стиче искључиво право су они уговори који рађају облигације у којима само једна
страна има обавезу, а друга само право (једнострано обавезни уговори попут поклона). Поред тога, ова лица
могу да закључе и све уговоре којима располажу својом имовином стеченом радом. Имају право да са 15
година закључе уговор о раду (не самостално) и да остварују зараду, којом могу потпуно слободно

29
располагати. Поред ових категорија, могу закључити и било који други уговор који је суд одредио у својој
одлуци о делимичном лишењу пословне способности.
Остале уговоре могу склапати само уз сагласност законских заступника, у виду дозволе или одобрења, а за
неке уговоре је потребна и сагласност органа старатељства. Дозвола се даје унапред и уз њу, уговор
производи своја дејства већ од момента постизања сагласности воља. Ако сагласност није дата унапред, тај
уговор је релативно ништав, што је у теорији познато као храмљајући или лебдећи правни посао. Уговор
постоји и производи правна дејства, али није извесно да ли ће та дејства опстати.
Судбина уговора може бити разрешена на три начина:
1. Да законски заступник одобри уговор, што је један вид конвалидације правног посла. Одобрење има
ретроактивну снагу. Законски заступник може и да не да свој пристанак, што, такође, делује
ретроактивно, те ће се узети да је уговор од самог почетка био непуноважан;
2. Сауговорник делимично пословно способног лица може да одустане од уговора, ако при закључењу
није знао за делимичну пословну способност сауговорника или је знао, али је био преварен у погледу
постојања сагласности законског заступника. Право на одустанак гаси се по истеку рока од 30 дана од
сазнања за пословну неспособност, односно за недостатак одобрења, али и раније уколико заступник
одобри уговор пре истека тог рока (чл. 57).
Сауговорник који је знао да је пословна способност друге стране ограничена и да је уговор закључен
без знања и без дозволе заступника може да отклони неизвесност тако што ће позвати заступника да
се изјасни. Ако се он о томе не изјасни у року од 30 дана, сматра се да је ускратио сагласност (чл. 56);
3. Право на поништење припада и ограничено пословно способном лицу кад стекне потпуну пословну
способност, ако тужбу за поништење поднесе у року од 3 месеца по стицању способности (чл. 59);
Уколико суд донесе одлуку о поништењу, уговор ретроактивно губи дејства, а уколико се деси да рок
буде пропуштен, такав уговор се више не може побијати.
Општи принцип је да, услед поништења рушљивог уговора, настаје обавеза сваке стране да врати оно што је
примила, а уговорник на чијој страни је узрок рушљивости је дужан и да другој страни надокнади штету коју
трпи због поништења уговора. Међутим, у случају поништења уговора због ограничене пословне
способности, ограничено пословно способно лице није дужно да врати све што је примило у испуњењу
обавезе друге стране, него само део који се још налази у његовој имовини или је употребљен у његову корист
или је намерно уништен или отуђен. Осим тога, ограничено пословно способно лице не одговара за штету у
сваком случају, већ само ако је лукавством уверило свог сауговорника да је пословно способно.
Изван овог круга остају пословно неспособна лица - малолетници млађи од 14 година и пунолетна лица
потпуно лишена пословне способности. Ова лица не могу да изјаве вољу за закључење уговора, чак ни уз
сагласност. Уместо њих, законски заступници изјављују вољу. Само изузетно, дозвољава им се да закључе
уговоре мањег значаја и уговоре којима стичу искључиво право.
Уговорне стране могу бити и правна лица, која своју пословну способност стичу у моменту настанка. Могу да
закључе сваки уговор којим стичу, преносе и гасе права и обавезе које иначе могу да имају по закону.
Заступање
Заступање је правни однос у коме једно лице обавља правне послове у име и за рачун другог лица, тако да се
правна дејства правног посла остварују према заступљеном. Постоје две врсте:
1. Законско - пословно неспособна лица немају способност уговарања, али пошто су субјекти права, могу
се јавити као стране у уговору, под условом да у њихово име и за њихов рачун уговор закључи
законски заступник. Овлашћење за заступање произлази из закона, а законски заступник према
трећем лицу, са којим треба да се закључи уговор, мора да се легитимише или својим родитељским
својством или својством старатеља. За родитеље је легитимација извод из матичне књиге рођених, а
за старатеље решење органа старатељства;
2. Уговорно - и пословно способно лице може бити заступано, ако овласти пуномоћјем друго пословно
способно лице да га заступа. Реч је о вољном заступнику, пуномоћнику. Правило је да се сви правни
послови могу закључити преко пуномоћника, ако другачије законом није одређено (нпр. код
тестамента).
Заступник је, у оба случаја, дужан да другу страну обавести да иступа у својству заступника, како би уговор
обавезивао треће лице и заступаног. Додуше, уговор ће их обавезивати и ако он то не учини, ако је треће
лице знало или могло знати да заступник иступа у име заступаног.

30
Заступник се мора кретати у границама овлашћења и не сме их прекорачити. Обим овлашћења код законског
заступања одређен је законом (за родитеље), односно одлуком органа старатељства (за старатеље), а код
уговорног уговором - заступани сам одређује обим овлашћења.
У случају прекорачења овлашћења, заступани може накнадно дати своје одобрење и тада га уговор обавезује
и у прекораченом делу. Ако не ратификује прекорачено овлашћење или се уопште не изјасни у року (а рок
траје онолико колико је потребно да се размотри уговор односне врсте), сматра се да је одобрење није дато. У
том случају, заступник и заступани солидарно одговарају за штету другој страни, али само ако она није знала
нити је могла знати за прекорачење.
Уколико одобрење буде дато, делује ретроактивно. Међутим, ако друга страна није знала нити је могла знати
за прекорачење граница овлашћења, може да изјави да се не сматра везаном уговором.
Ако се неко лице неовлашћено представи као заступник и закључи уговор у име и за рачун заступаног,
заступани може одобрити уговор. Ако одбије, уговор не обавезује њега и треће лице, а трећи може да тужи
неовлашћеног заступника за накнаду штете.
Уговор са самим собом
Уговор са самим собом је случај у којем једно лице привидно не закључује уговор са другим, него са самим
собом. То су ситуације у којима једно лице може да изјави вољу у две различите улоге.
Међутим, ова конструкција повлачи ризик - нпр. ако се налогопримац, као уговорни заступник, одлучи да
прибави ствар коју је, према овлашћењу из уговора, требало да прода, може се појавити сумња да је ствар
купио јер је цена била ниска. У том случају, налогопримац се налази у опасности од конфликта интереса, јер
се интерес налогодавца да прода ствар по вишој цени сукобљава са његовим интересом.
Да ли ће овакав уговор производити правно дејство зависи од воље заступаног и процене да ли су повређени
његови интереси. Ако заступани одобри уговор, питање повреде његовог интереса је решено. Али и када
заступани не одобри уговор, он може бити пуноважан, ако је закључен под прецизно дефинисаним условима
одређеним у овлашћењу за заступање и ако се не ради о уговору intu)itu) personae.
Сагласност воља
Сагласност воља постоји кад се стране споразумеју. У том моменту настаје уговор. Изјаве не треба да буду
подударне по својој садржини, него по свом циљу. Сагласност је постигнута ако су се уговорници тако
изјаснили да се уистину различитим изјавама исказује истоветно стремљење. Сагласност треба разумети као
сједињење две воље, из кога се рађа нова воља - да се заједнички оствари једна сврха. Да би се воље
сјединиле потребно је да две одвојене изјаве буду узајамне и подударне. У нашем праву, неопходно је да
изјаве буду подударне бар у обиму који обухвата битне састојке уговора.
Сагласност се увек састоји из две изјаве: понуде и прихватања, које се могу сматрати двема фазама у настанку
уговора. Понекад, овим фазама претходи још једна у којој се закључење уговора припрема - преговори.
Казивање је најчешће у складу са вољом, али оно и не мора бити верна слика. Намеће се питање шта друга
лица као адресати изјаве могу сматрати вољом изјавиоца: оно што је изјавио или оно што је хтео да каже.
Одговор нуде две опречне теорије: теорија изјаве и теорија воље. Савремено право не прихвата искључиво
ни једну ни другу. У начелу, сматра се да је меродавна изјављена воља, али не занемарује се потпуно ни
права воља изјавиоца. Отуда се води рачуна не само о околностима које су онемогућиле слободно
образовање воље (претња и принуда), него и о околностима које су утицале да се она образује погрешно
(превара и заблуда). Притом, стварна воља је меродавна и у случају кад није исказана правим речима,
уколико обе стране схватају неадекватну изјаву у истом смислу (falsa dem)onstratio non nocet).
С обзиром на начин, изјаве могу бити непосредне и посредне. Непосредна изјава се може учинити не само
речима, већ и опште усвојеним знацима, па и потписом писмене понуде. Посредна је изјава која је учињена
поступцима чија непосредна сврха није изјава воље, али се из таквих поступака може извесно закључити да
лице њима изражава своју вољу. Посредна изјава не обухвата и ћутање. Међутим, има случајева у којима се и
само ћутање може схватити као изјава воље - потребно је да онај ко ћути зна или је могао знати да се његово
ћутање схвата или да може бити схваћено као изјава воље одређене садржине. Правило је да се у сумњи
ћутање сматра за несаглашавање.

31
Појам преговора и обавезе његових учесника
Преговори су процес у којем две стране настоје да отклоне међусобне разлике и постигну споразум. За појам
преговора није битно да до сагласности воља заиста и дође, већ само да постоји настојање обе стране да се тај
резултат постигне.
Преговоре карактеришу три особине:
1. Противречна природа значи да између преговарача постоје, на једној страни, разлике у погледима,
схватањима и интересима, а на другој, заједнички интерес - конфликтни пол насупрот пола сарадње;
2. Неизвесност исхода значи да на почетку, током трајања, па и на крају преговора није извесно да ли ће
доћи до закључења уговора;
3. Привременост значи да су преговори привремено, провизорно стање. Ако их било која страна
прекине, они нестају, као да их није ни било. Ако буду успешни, њихова садржина се улива у уговор.
Начелно, не постоји обавеза да се ступи у преговор нити да се започети преговор настави. Свака страна може
преговор прекинути кад год хоће (чл. 30, ст. 1).
У енглеском праву, правило о необавезности преговора је апсолутно. У континенталним европским правима,
међутим, и само ступање у преговор ради закључења одређеног уговора у стању је да међу учесницима
заснује облигациони однос, који се темељи на закону. Он ствара посебне врсте обавеза, пре свега - обавезу
појачане узајамне обзирности, лојалности и дискреције. Мерило за њих је начело савесности и поштења, што
прихватају сва европска права. Ни у ЗОО, могућност прекида преговора није неограничена.
Из начела савесности и поштења проистичу четири главне дужности:
1. Учесници су дужни да у преговору поступају озбиљно. Ниједан од њих не сме започети или продужити
преговор ако нема намеру да са лицем са којим преговара уговор закључи. Ако то чини, одговара
другој страни за штету насталу вођењем преговора (чл. 30, ст. 2). Онај ко води преговор може одустати
од намере за закључењем уговора, уколико има за то неки основан разлог, али је дужан да о одустанку
одмах обавести другу страну. Ако одустане без основаног разлога, односно ако не обавести другу
страну, одговара за штету (чл. 30, ст. 3). Оба ова одступања повезује иста идеја - мора се одговарати за
штету, ако ју је један преговарач проузроковао другом својом кривицом.
Ако до одустанка од преговора дође из оправданих разлога, и ако се о томе обавести друга страна,
тада, уколико се другачије не споразумеју, сваки учесник сноси своје трошкове око припрема за
закључење уговора, док заједничке трошкове сносе подједнако (чл. 30, ст. 4);
2. Свака страна је дужна да другог учесника у преговору обавести о свим чињеницама меродавним за
његову одлуку да уговор закључи, односно да га закључи под одређеним условима, као и о
чињеницама које стоје на путу да се склопи пуноважан уговор;
3. Сваки учесник у преговору који у вези са склапањем уговора даје извесне савете другој страни, по
властитом нахођењу или на тражење друге стране, дужан је да то чини према најбољем сопственом
уверењу. То нарочито важи ако је савет из области струке онога који га даје;
4. Постоји и обавеза сваког учесника да у властитом подручју предузме све потребне мере заштите , како
би се избегло оштећење правних добара друге стране док преговори трају (нпр. обавеза да се
брижљиво чува туђа колекција узорака).
Осим ових општих дужности које проистичу из начела савесности и поштења, у преговорима могу постојати и
неке специфичне дужности које настају као резултат споразума између преговарача, који обично постижу пре
почетка преговора (нпр. могу одредити дужност да чувају информације који један од другога сазнају у току
преговора и да их не одају другима).
Правни значај преговора је вишеструк:
1. Они могу да послуже при тумачењу уговора. Када се, после закључења уговора, појави спор између
страна о значењу неког израза или уговорне одредбе у целини, суд, да би открио шта је била
заједничка намера, утврђује која је страна у току преговора предложила ту одредбу и како ју је друга
страна разумела;
2. Значајни су за судско употпуњавање уговора. Ако су стране одлучиле да споредне тачке уговора оставе
по страни, да би касније довршиле преговоре о њима, споредне тачке могу да постану предмет судског
разматрања - то ће се десити када ни накнадни преговори о њима не успеју, па једна страна тужбом
захтева да суд употпуни уговор;
3. Преговори су значајни за уговорно право и као предмет уговора о посредовању. Посредовање је уговор
којим се посредник обавезује да настоји да доведе у везу са налогодавцем лице које би са њим
32
 преговарало о закључењу уговора, а налогодавац се обавезује да му исплати одређену накнаду, ако
уговор буде закључен. Обавеза посредника, међутим, може се конкретним уговором проширити и на
посредовање у преговорима.
Скривљено кршење неке од обавеза које имају учесници преговора назива се cu)lpa in contrahendo - непажњa
током уговарања. Правило о одговорности за штету проузроковану скривљеним прекидом преговора настало
је на темељу теорије о предуговорној одговорности. Ова теорија потиче из немачког права, а њен творац је
Јеринг. Он сматра да свако лице које закључује уговор преузима обавезу да том приликом испољи сву
потребну пажњу. У супротном, треба да надокнади штету коју један уговорник трпи зато што уговор није
закључен, упркос веровању те стране у закључење или зато што је уговор рђаво закључен, па је због неког
недостатка поништен. По том основу дугује надокнаду штете, нпр. лице због чије је заблуде уговор поништен
(чл. 61, ст. 3) и лице које је извршило превару свог сауговорника (чл. 65, ст. 2), односно лице које је скривило
ништавост или рушљивост уговора на било који начин (чл. 108, 115).
До прихватања ове теорије и усвајања правила о одговорности за скривљени прекид преговора у ЗОО, дошло
је под утицајем судске праксе. Домаћа судска пракса све до средине седамдесетих није признавала право на
накнаду штете коју један преговарач претрпи због тога што је други скривљено прекинуо преговоре.
До промена је дошло под утицајем Скице. Преокрет је наступио доношењем пресуде 1977. у којој је Савезни
суд Југославије одступио од свог дотадашњег става да право на накнаду постоји само ако постоји уговор, чиме
је најавио будуће решење у ЗОО.
У нашем праву, одговорност за скривљени прекид преговора схвата се као деликтна - она није последица
повреде неке раније постојеће конкретне обавезе, већ настаје као примена опште деликтне норме да је свако
дужан да надокнади штету коју својом кривицом проузрокује другоме. Да би оштећени преговарач имао
право да захтева накнаду, потребно је да је претрпео штету, да постоји узрочна веза између прекида
преговора и настале штете, као и кривица преговарача због које су преговори прекинути. Као и код других
видова имовинске штете, и код предуговорне одговорности штета може да се састоји из претрпљеног губитка
и измакле добити.
У претрпљени губитак могу да се уброје само они трошкови који не могу да се укључе у нормалне издатке
пословања, већ представљају непотребно смањење имовине, проузроковано прекидом преговора (нпр.
трошкови комуникације, путовања, адвоката који су заступали преговараче, трошкови око израде и добијања
документације, пројектних планова, као и сами парнични трошкови).
Да би успела у спору за накнаду измакле користи, оштећена странка треба да докаже да је имала неку другу
повољну прилику за закључење уговора, да је постојао такав степен вероватноће у погледу успеха преговора
који се приближава извесности, као и да је поменуте преговоре напустила због тога што се поуздала у
преговоре са преговарачем који их је скривљено прекинуо и на тај начин проузроковао штету.
У парници коју оштећени преговарач као тужилац води против другог преговарача као туженог, тужилац треба
да докаже и постојање штете и узрочну везу - узрочна веза значи да је неко одговоран за штету ако између
његове радње и штете постоји каузалитет.
Кривица је трећи услов за сваку врсту грађанскоправне одговорности. Код предуговорне одговорности,
кривица постоји када је код штетника, од самог отпочињања преговора, недостајала намера за закључење
уговора или када је намера постојала од тренутка ступања у преговоре, али је преговарач од ње касније
одступио. Према општем правилу ЗОО-а о деликтној одговорности, кривица се претпоставља. Међутим, када
је у питању штета проузрокована прекидом преговора, кривица се мора доказати. Терет доказивања пада на
тужиоца.
Понуда
Понуда је коначни предлог за закључење уговора упућен одређеном лицу који садржи све битне састојке
уговора - понуда је пуноважна једино ако је потпуна, ако се из њене садржине може извесно закључити о
суштини уговора који се хоће склопити. Лице коме је она упућена може уговор склопити простим
саглашавањем, без икаквих преговора.
Од понуде треба разликовати позив да се понуда упути - он показује само властиту тежњу ка закључењу
одређеног уговора и очекивање да друга страна упути понуду у том смислу. Пошиљалац позива није дужан да
прихвати понуду која му је упућена, али будући да је слањем позива испољио известан степен готовости да
склопи уговор, дужан је одбити понуду на коју не пристаје. Уколико пропусти да то учини, постаје везан за

33
своју изјаву као да је понудилац, јер се позив схвата као антиципирана изјава воље о прихватању понуде.
Пошиљалац позива одговара за штету коју претрпи понудилац, ако понуду неосновано одбије (чл. 35, ст. 2).
Понуда претпоставља више обележја:
1. Мора бити коначан предлог и садржати намеру закључења уговора. Понуђени може да прихвати
понуду само онакву каква јесте или да је одбије у целини. Намеру закључења уговора - anim)u)s
contrahendi треба разликовати од намере обвезивања - anim)u)s obligandi.
Код двострано обавезних уговора, свака страна може да упути понуду за закључење и свака таква
понуда садржи и anim)u)s contrahendi и anim)u)s obligandi.
Код једнострано обавезних уговора, ако понуду упућује страна која хоће да се обавеже, нпр.
поклонодавац, она садржи обе ове намере, али ако је чини поклонопримац, његова понуда садржи
само anim)u)s contrahendi, јер он не преузима никакву обавезу.
Одсуство намере да се уговор закључи се утврђује помоћу објективних мерила, као што су понашање
страна, њихове речи и пропратне околности;
2. Понуда треба да има одређену садржину - у њој морају бити означени сви битни састојци уговора који
се жели закључити (essentialia negotii). То су елементи који су нужни за дату врсту уговора по природи
ствари, јер чине његову суштину. Ипак, није свака понуда у којој нису наведени сви битни елементи
неважећа. Пре свега, цена може бити прописана од стране државних органа. Осим тога, кад уговором о
продаји у привреди цена није одређена, нити у њему има довољно података помоћу којих би се могла
одредити, купац је дужан да плати цену коју је продавац редовно наплаћивао у време закључења
уговора, а у недостатку ове, разумну, тј. текућу цену. Ако се ни она не може утврдити, меродавна је
цена коју утврђује суд према околностима случаја (чл. 462).
Понуда не мора обухватити и природне елементе, као што су време, место и рок извршења, нити
евентуалне, као што су капара, уговорна казна, одустаница и сл. Ненавођење природних елемената
значи да понудилац пристаје на онакво њихово значење какво за дату врсту уговора одређују
диспозитивне правне норме.
У нашем праву, пре доношења ЗОО, према Општим узансама, поред онога што је објективно битно, у
појам битних елемената улазиле су и споредне тачке од којих је једна страна чинила зависним
закључење уговора - субјективнo битни елементи. ЗОО је унео преокрет - само објективно битни
елементи морају бити садржани у понуди, а то су они елементи који су одређени у дефиницији једног
именованог уговора. Све остало о чему су стране преговарале, а нису постигле сагласност, не мора
бити садржано у понуди;
3. За правно дејство понуде није потребна никаква форма. Понуда се може изјавити речима или опште
усвојеним знацима, али и конклудентним радњама. Ово правило је израз општијег начела о
неформалности уговора. Од тог правила постоје бројни изузеци: ако се понуда односи на уговор за чије
закључење закон захтева посебну форму, она мора бити исказана у тој форми (чл. 38, ст. 1). Од те
прописане форме ваља разликовати уговорену форму, за коју су преговарачи сами утврдили да ће
бити услов за закључење њиховог уговора.
Када је форма уговорена као услов пуноважности, па преговарачи потом постигну сагласност о
садржини уговора, та сагласност их не обавезује, јер уговор још није закључен. Међутим, када је форма
предвиђена као средство за доказивање, уговор је закључен у моменту постизања сагласности воља и
за стране настају уговорне обавезе, а међу њима и обавеза да приступе обављању форме. Ако један од
уговорника избегава да ту обавезу испуни, суд ће му, на захтев друге стране, одредити рок да то уради,
а по протеку рока, судска одлука замењује недостајућу форму.
Без обзира на који је начин одређена форма, понуда мора бити учињена у истој таквој форми. Осим
тога, постоје и случајеви када понуда мора бити учињена формално, иако закон не прописује форму
као услов за настанак и пуноважност датог уговора (нпр. уговор о осигурању је неформалан јер
прихватање понуде не мора бити учињено у одређеној форми, али за понуду самог уговора закон
предвиђа форму);
4. Понуда мора потицати од будућег уговорника (једног или више лица), а трећа лица могу иступати само
као законски или уговорни заступници или гласоноше које преносе његову изјаву воље. Понудилац
мора да има уговорну способност за закључење уговора на који је понуда управљена.
Може се десити да понудилац изгуби ту уговорну способност до тренутка када понуда почне да
производи правно дејство. У том случају, губитак пословне способности не омета закључење уговора.
34
 Иста је последица и ако понудилац умре након што је изјавио понуду - она ће везивати његове
законске наследнике, сем уколико је понудилац желео да обавеже искључиво себе или ако је реч о
понуди intu)itu) personae (чл. 44).
Може се десити да понудилац, у време кад је упутио понуду, нема уговорну способност, али је стекне у
периоду након што је понуда упућена - тада стицање пословне способности конвалидира ранији
недостатак уговорне способности;
5. Понуда треба да буде упућена одређеном лицу. Понекад је упућена и неколицини, али тако да она
могу само заједно прихватити или одбити понуду. Међутим, постоје неки предлози за закључење
уговора који се чине неодређеним лицима - предлози упућени јавности. Саопштавају се
објављивањем, када и почињу да производе правна дејства. ЗОО уређује 3 случаја:
а. Излагање робе са означењем цене подразумева да је један предмет истакнут за продају и да је на
њему или уз њега означена цена. Такав поступак представља конклудентну радњу, односно
посредан начин изражавања воље да се закључи уговор. ЗОО одређује да ово представља понуду,
што значи да лице које изјави вољу да купи изложени предмет тиме прихвата понуду.
Правило ЗОО је, ипак, диспозитивног карактера, и лице које је робу изложило може свом поступку
одузети карактер понуде ако на изричити или уобичајени начин искључи уобичајено значење које
излагање робе има (нпр. стави се напомена да је то само узорак или да је примерак резервисан).
б. Општа понуда је, према законској норми, предлог за закључење уговора упућен неодређеном
броју лица који садржи битне елементе уговора. У практичном смислу, ове предлоге који се
сматрају понудом чине предузећа која обављају делатности јавних служби, попут јавног превоза,
комуналних делатности, поште, итд. Реч је, заправо, о уговорима по приступу;
в. Слање каталога, тарифа и ценовника, као и оглашавање путем штампе, радија и телевизије (чл. 35,
ст. 1). Према ЗОО, ово нису понуде, већ позиви на понуду.
Понудом се твори могућност за понуђеног да закључи уговор који му је предложен (право преображавања).
Она обавезује понудиоца чим је понуђени благовремено прихвати.
Најслабија је везаност понудиоца за понуду у англосаксонском праву. По њему, понуда сама по себи не ствара
обавезу и понудилац је може опозвати све док је понуђени не прихвати, a правило о опозивости је
императивног карактера. Понудилац је везан понудом само у случају кад му понуђени да или обећа дати
извесну противнакнаду - уговор да понуда остане отворена. Ово гледиште је ублажено становиштем да је
понуђени уговор закључио чим је одговор на понуду убацио у поштанско сандуче или га предао пошти.
Строгост овог правила може ублажити и чињеница да је понуђени, верујући да понуда још постоји, преузео у
међувремену обавезе или начинио трошкове. У романским правним системима, рецимо у француском праву,
правило о опозивости је диспозитивне природе и понудилац може претворити понуду у неопозиву.
Правни системи већине европских земаља (укључујући и наш) стоје на становишту да понуда сама по себи
обавезује понудиоца. Понудилац постаје везан за понуду када понуђени сазна за њу - начело обавезности
изјављене воље. Ако је понудилац испуњење своје обавезе учинио немогућим, дугује надокнаду штете.
Понудилац није везан за своју понуду до бесконачности - делиберациони рок може, пре свега, одредити он
сам. Ако је то учинио у писму или телеграму, сматра се да је рок почео тећи од датума означеног у писму,
односно часа кад је телеграм предат пошти. Уколико писмо није датирано, рок тече од часа кад је предато
пошти (чл. 37). Ако понудилац пропусти да одреди рок у коме је везан понудом, примењују се допунско -
диспозитивна правила ЗОО:
1. Понуда присутном лицу обавезује понудиоца само за кратко време. Пошто је понуђени у могућности
да се изјасни истог тренутка, треба да је прихвати одмах, изузев ако из околности проистиче да му
припада одређен рок за размишљање (чл. 40, ст. 1);
2. Понуда одсутном лицу обавезује за један разуман рок - време које је редовно потребно да понуда
стигне, да је понуђени размотри, о њој одлучи, и да уредно послат одговор стигне понудиоцу (чл. 37,
ст. 4). Више од потребног времена понудилац би морао чекати једино у случају кад му је познато да је
понуђени у немогућности да одмах одговори.
У савременој правној теорији, понуда присутном и одсутном лицу не разликује се по географском
критеријуму, већ с обзиром на то да ли се они налазе у непосредној или посредној вези (нпр. понуда преко
телефона је понуда присутном лицу). Постоји понуда присутном лицу и кад је она упућена непосредно
заступнику понуђеног који је овлашћен да уговор закључи, а ако се предлог износи гласоноши, ради се о
понуди одсутном лицу.
35
Повлачење понуде је изјава воље којом понудилац изражава намеру да одступи од првобитне намере да
уговор закључи. Понуда се може повући само под условом да понуђени прими изјаву о повлачењу пре
пријема понуде или макар истовремено (чл. 36, ст. 2).
Опозивање је изјава понудиоца дата у циљу одузимања правних дејстава понуди. У нашем праву, понуда је
неопозива, али је то правило у ЗОО-у диспозитивне природе. Самим тим, понудилац може у понуди дати
изјаву да искључује обавезу да понуду одржи. Та изјава може бити дата у самој понуди, тако што ће се у њу
унети клаузула "без обавеза" или нека друга изјава из које се то може закључити, као и одвојено од саме
понуде, али у том случају, да би произвела правно дејство, мора да стигне понуђеном пре или најкасније
истовремено са понудом.
Прихватање понуде
Прихватање понуде је изјава понуђеног којом он пристаје на понуду. Таква изјава садржи намеру да се
закључи уговор, а пошто је понудилац своју намеру већ изразио у понуди, сусретом ове две намере настаје
уговор.
Обележја изјаве о прихватању понуде су следећа:
1. Прихват мора потицати од понуђеног, односно од овлашћеног заступника. Могуће је да понуда буде
упућена неколицини одређених лица - у том случају, треба водити рачуна о томе да ли је за правно
дејство изјаве о прихватању потребно да свако од тих лица да позитиван одговор или је довољно да
једно прихвати понуду уместо свих.
Питање преносивости овлашћења за прихватање понуде није решено у законодавству. Према
владајућем ставу правне теорије, правило је да је овлашћење непреносиво, али је оно супсидијарног
карактера и примењује се у случају да се из садржине понуде и намере понудиоца то не може
утврдити. Уколико је понуда учињена intu)itu) personae, понуђени је не може пренети на треће лице.
Такође, ако је понудилац нагласио у понуди да је намењена само понуђеном, овлашћење је
непреносиво, чак и ако није реч о уговору intu)itu) personae. Насупрот томе, преносиво је, ако је тако
изричито или прећутно одредио понудилац у самој понуди.
Изјава воље трећег лица да прихвата нечију туђу понуду важи као нова понуда упућена понудиоцу;
2. Прихватање понуде мора бити подударно са понудом. Подударност значи да понуђени треба у свему
да се сагласи са садржином понуде. У понуди је наведена целокупна садржина будућег уговора,
уколико је реч о именованом уговору или само минимум садржине који је потребан за настанак
уговора. Ако су се стране споразумеле о битним елементима, а неке споредне оставили за касније,
тада се сматра да је уговор у погледу битних елемената закључен. Ако се о тим споредним елементима
касније не споразумеју, уредиће их суд, водећи рачуна о претходним преговорима, о утврђеној пракси
између уговорника и о обичајима (чл. 32, ст. 2).
Понуђени изјавом не може унети никакве измене или допуне. Ако изјава о прихватању није
садржински идентична понуди, сматра се одбијањем понуде и формулисањем противпонуде (чл. 41).
Ипак, постоје неки додаци који не нарушавају подударност. Да би они имали такав карактер,
неопходно је да буду незнатни. На прихватање не утиче ни ако понуђени изјави своју сагласност, али
изрази незадовољство јер су услови уговора неповољнији него што је могао да очекује, као и ако
приликом прихватања изрази неке своје наде и жеље. Овакав прихват назива се "гунђајући";
3. Прихватање мора да садржи намеру закључења уговора. Она означава да је изјава воље управљена на
закључење уговора и да је понуђени одлучио да прихвати правна дејства која ће из уговора
проистећи. Ако би понуђени у својој изјави поставио неки услов од ког доводи у зависност своје
прихватање, то представља нову понуду;
4. Прихватање мора бити благовремено - мора да буде учињено у року, тј. достављено на адресу
понудиоца пре истека рока који је понудилац одредио у понуди или који је прописан законом. Ако је
изјава стигла након истека рока, онда је понуђени задоцнио са прихватањем и то се сматра новом
понудом.
Од задоцнелог прихватања треба разликовати задоцнело достављање прихватања, када је изјава била
учињена у року, али је стигла понудиоцу после истека. У том случају, важи као прихватање, али
понудилац може изјавити да се, због кашњења, више не сматра везан понудом, одмах или првог
наредног радног дана (чл. 43).

36
 5. Прихватање је, начелно, неформално - опште правило је да изјава о прихватању може бити учињена у
било ком облику. Међутим, она мора бити дата у нарочитој форми, када је то предвиђено законом или
споразумом страна.
Прихватање понуде се, по правилу, чини активним понашањем, непосредно или посредно. Непосредно,
понуђени то обично чини вербално или неким опште усвојеним знацима или гестовима (нпр. климање
главом, потпис, итд.). Посредно је прихватање конклудентним радњама - понашањем чија непосредна сврха
није да се изјави воља ради постизања правног дејства, али из кога се посредно може закључити да понуђени
њиме изражава одређену вољу (нпр. неко прими књигу коју није наручио и почне да је чита и подвлачи). За
оцену да ли је једно понашање пристанак на понуду није пресудно само схватање понуђеног, већ схватање
које о том понашању може да има разумно лице, узимајући у обзир околности у којима је поступак предузет и
на основу животног искуства.
ЗОО наводи неке од најважнијих случајева конклудентних радњи, односно садржи правило по коме је понуда
прихваћена и када понуђени пошаље ствар или плати цену, као и када учини неку другу радњу која се на
основу понуде, праксе утврђене између страна или обичаја може сматрати као изјава о прихватању. Слање
ствари или плаћање цене сматрају се најчешћим случајевима конклудентних радњи. Из тога се види да се
често преплићу акт прихватања понуде и акт извршења обавезе.
Лице које предузима конклудентну радњу може јој одузети значење саглашавања са понудом, али то мора
урадити изричитом изјавом, што се назива ментална резерва или протест. Да би протест могао да произведе
правно дејство, он мора бити учињен пре предузимања конклудентне радње или истовремено са њом.
Трећи начин да се понуда прихвати је ћутањем. Понуда не може никад бити изражена ћутањем, али
прихватање долази у обзир. У свакодневном животу, ћути онај ко се уздржава од говора, али он може
предузимати активности из којих се, према околностима, може закључити каква је садржина његове воље.
Ћутање у праву је потпуно пасивно стање, на основу кога се не може извести никакав закључак о намерама.
Међутим, у уговорном праву, постављено је опште правило да ћутање понуђеног не значи прихватање. ЗОО
то изричито прописује. Вреди напоменути да се често дешава да у понудама стоји клаузула да, уколико се
понуда не одбије, сматраће се да је прихваћена - "рекламни трикови". ЗОО забрањује овакве клаузуле, а
према ЗЗП-у, ненаручена пошиљка се сматра безусловним поклоном.
Постоје изузеци од општег правила, када се понуда сматра прихваћеном и ћутањем. Неки су предвиђени
правилима о посебним именованим уговорима, док се о једном од њих говори у општем делу ЗОО - ако
између понудиоца и понуђеног постоји стална пословна веза поводом одређене робе, сматраће се да је
понуђени прихватио понуду, ако је није одмах или у остављеном року одбио. Исто тако, лице које се понудило
другом да извршава његове налоге за обављање одређених послова, као и лице у чију пословну делатност
спада вршење таквих налога, дужно је да изврши добијени налог, ако га није одмах одбило.
Неопходно је да између налогодавца и налогопримца постоји устаљен пословни однос у којем је
налогопримац редовно прихватао понуде које му је слао налогодавац (чл. 42, ст. 3, 4).
Што се тиче изузетака предвиђених у одредбама о именованим уговорима, ту спадају:
1. Изузетак код уговора о осигурању. Осигурање се по правилу закључује тако што уговорници потпишу
полису осигурања или листу покрића. Полиса осигурања је писани документ у коме се наводе уговорне
стране, осигурана ствар/лице, ризик обухваћен осигурањем, његово трајање, период покрића, свота
осигурања, итд. Листа покрића је исправа која се користи као доказ о склопљеном уговору о осигурању.
Садржи најосновније податке и служи као привремена замена за полису.
Други начин да се закључи уговор је да осигураник упути писмену понуду - ако она не одступа од
услова под којима осигуравајућа организација врши осигурање, сматраће се да је осигуравач понуду
прихватио, ако је није у одређеном року одбио. Тај рок је обично 8 дана, односно 30 дана, ако је
неопходно извршити одређене прегледе (нпр. преглед здравља);
2. Изузетак код уговора о налогу. Постоје опречни теоријски ставови о томе да ли и када уговор о налогу
може бити закључен ћутањем:
а. Према једном теоријском схватању, изузетак од правила прописан је и код уговора о налогу . Код
овог уговора се једно лице (налогопримац) обавезује да, за рачун другог лица (налогодавца),
предузме неки правни посао. Налогопримац може бити било које пословно способно лице.
Међутим, најчешће се у тој улози појављује лице које се вршењем туђих послова бави као својим
занимањем. ЗОО је прописао да, уколико професионални налогопримац неће да прихвати налог,

37
 дужан је да о свом одбијању обавести другу страну. Уколико то не чини, одговараће за штету коју та
страна претрпи.
Према присталицама овог теоријског схватања, правило које уређује дужност професионалног
налогопримца да обавести другу страну о одбијању налога треба разумети као правило које
уређује прећутно закључење уговора о налогу. Ако налогопримац није без одлагања обавестио
налогодавца да не прихвата налог, сматра се да је уговор закључен. Обавеза надокнаде штете је
само последица неиспуњења обавезе из прећутно закљученог уговора;
б. Према другом теоријском схватању, поменуто правило не уводи изузетак од општег правила .
Пропуштање професионалног налогопримца да, без одлагања, обавести другу страну да не жели да
прихвати понуду налога, не сматра се прихватањем и нема за последицу закључење уговора.
Истиче се да је ситуација другачија ако се налогопримац и налогодавац већ налазе у сталном
пословном односу приликом извршавања налога, али у том случају је реч заправо о изузетку
предвиђеном у општем делу ЗОО.
3. Изузетак код уговора о закупу. Реч је о прећутном обнављању закупа - када по истеку рока на који је
уговор био закључен, закупац настави да употребљава ствар, а закуподавац се не противи, сматра се
да је закључен нови уговор неодређеног трајања, под истим условима. Закуподавац га, ако хоће, може
отказати увек. У погледу закуподавца, треба разликовати две ситуације:
а. У првој, он прима закупнину или на други начин изјављује своју вољу да и даље буде у уговору са
закупцем. Ово представља конклудентну радњу и он тада, заправо, не ћути;
б. Друга ситуација је она у којој закуподавац не прима закупнину - једино у том случају радило би се о
изузетку од правила да ћутање не значи прихватање понуде.
4. Према Скици, и уговор о поклону је могао бити закључен ћутањем.
Осим ових изузетака, у теорији се наводе још неки:
1. Изузетак који је одређен обичајем - ако у одређеној области пословних односа постоји обичај да се на
понуду не мора одговорити;
2. Изузетак је који је утврђен уговором - када стране предвиде да ће ћутање једног уговарача на понуду
другог сматрати као прихватање. Ово је могуће јер је правило о ћутању у ЗОО диспозитивне природе.
Време и место закључења уговора
Време закључења уговора
Време закључења уговора је тренутак у времену у коме је постигнута сагласност воља понудиоца и понуђеног.
Тачно утврђивање тог момента има велики значај:
• Од часа закључења, уговор почиње да производи правна дејства. У том тренутку настају обавеза
дужника и право повериоца на чинидбу;
• Од часа закључења почињу да теку извесни рокови, нпр. рок од једне године за подношење захтева за
поништење због прекомерног оштећења или рок од 3 године за поништење рушљивог уговора. Од тог
часа почињу да теку и рокови које су саме стране предвиделе, попут рока за извршење обавеза из
уговора;
• Питање тачног момента закључења уговора од значаја је и у случају да дође до пропасти предмета
уговора. Нпр. ако је, у часу закључења уговора о продаји, ствар о којој је уговор већ пропала, он не
производи правно дејство;
• Ако дође до сукоба закона у времену, поставља се питање који је закон важио у време закључења
уговора. Правило је да се на правне односе примењују решења из закона који је био на снази у време
кад је правни однос настао, што потиче из уставног начела о забрани ретроактивности;
• У трговинском праву, води се рачуна о моменту закључења уговора у случају кад је отворен стечај над
имовином дужника - понуде учињене дужнику или понуде које он учини другима, које нису
прихваћене до дана отварања стечајног поступка, престају да важе даном његовог отварања.
О времену закључења уговора постоје различита становишта. Њих објашњавају неколико теорија:
1. По теорији изјаве (емисије), уговор је закључен у моменту када понуђени прихвати понуду, односно на
било који начин изјави вољу да је прихвата. Ако се уговор закључује посредством кореспонденције
између одсутних лица, онда се за моменат закључења узима тренутак када понуђени потпише
писмено којим изражава свој пристанак на понуду.

38
 Идеја је да се сагласност воља постиже оног тренутка када понуђени прихвати понуду, без обзира на то
да ли је понудилац сазнао за прихватање. Овој теорији се замера да изазива знатне тешкоће у пракси.
Компликације су повезане са одговором на питање како утврдити да ли је понуђени заиста донео
одлуку да прихвати понуду и како доказати када је учинио такву изјаву;
2. По теорији отпослања (експедиције), уговор се сматра закљученим кад понуђени преда изјаву о
прихватању понуде пошти. Добра страна ове теорије је што отклања неизвесност коју у себи носи
претходна теорија, јер се једноставно може доказати датум закључења уговора. Лоша страна је у томе
што не отклања могућност да понуђени и даље утиче на садржину своје изјаве. Он, и након предаје
пошти, још има могућност да прихват лиши правног дејства, тако што ће изјаву о повлачењу
прихватања неким бржим средством комуникације доставити понуђеном;
3. По теорији сазнања (информације), уговор је закључен у тренутку када понудилац сазна да је
понуђени прихватио понуду. Идеја на којој се заснива ова теорија је да за закључење уговора није
довољан прост сусрет воља, већ је потребно да и понудилац има свест о томе да је до сагласности
дошло. Приговор који се упућује овој теорији заснован је на тешкоћама у доказивању момента у коме
је понудилац сазнао да је понуђени прихватио понуду;
4. По теорији пријема (рецепције), уговор је закључен у моменту кад понудилац прими изјаву понуђеног
да прихвата понуду. Ова теорија представља прецизирање ставова теорије сазнања. Добра страна је у
томе што моменат пријема писма или телеграма којим је понуда прихваћена није тешко утврдити.
Ово становиште прихваћено је у законодавству и пракси највећег броја земаља, па и у нашем (чл. 39).
Међутим, ако се уговор закључује прихватањем налога, сматра се да је склопљен у тренутку кад је
понуда, односно налог стигао понуђеном (чл. 42, ст. 5);
5. Једна од теорија сматра да, при одређивању момента закључења уговора, треба да буде меродавна
заједничка намера страна. У истраживању заједничке намере треба применити опште принципе
тумачења и, узимајући у обзир природу уговора и околности под којима је закључен, утврдити у ком
моменту је постигнута сагласност воља. Ако се ни тако не може прецизно утврдити моменат
закључења, онда га треба одредити према обичају који влада у одређеној средини или према
правичности. Дакле, не треба установљавати никакво законско правило, већ уколико се моменат
закључења не може одмах утврдити, суд то треба у сваком конкретном случају учинити, примењујући
наведене критеријуме.
Место закључења уговора
По ЗОО, местом закључења уговора сматра се место у коме је понудилац имао своје пребивалиште, односно
боравиште или седиште, у тренутку кад је учинио понуду (чл. 31, ст. 2). Исти став имале су и Опште узансе.
"Место одређује форму" (locu)s regit actu)m)) - по њему се одређује меродавно национално право, као и
надлежност суда који одлучује о спору између уговорника. Ово правило важи и у случају сукоба регионалних
закона унутар исте државе.
Недостаци сагласности
До недостатака сагласности може доћи због тога што између изјављене и унутрашње воље постоји одређени
несклад, који може бити последица различитих узрока. Заблуда показује да изјављена воља не одговара
унутрашњој, те представља унутрашњи разлог несагласности воља. До несклада може доћи и на основу
спољног фактора, који је утицао на изјаву једног уговорника тако да он изјави нешто друго у односу на оно
што је стварно желео. У спољашње разлоге неусклађености воља спадају превара и претња.
Заблуда
Није дефинисана у ЗОО, а у науци се под заблудом сматра погрешна представа о чињеницама релевантним за
закључење уговора, која је формирана и одржавана у свести једног уговорника, без утицаја другог уговорника
или неког трећег лица.
Постоји неколико врста:
1. О природи уговора - погрешна представа о врсти уговора који се закључује (нпр. један уговорник
мисли да му други поклања ствар, а у ствари му је продаје);
2. О предмету уговора - погрешна представа о ствари, чињењу или нечињењу о коме је уговор (нпр. када
неко мисли да купује аутентично уметничко дело, а купује копију која нема уметничку вредност);

39
 3. О каузи (основу) - тиче се правног разлога због кога је неко закључио уговор (нпр. осигурана ствар се
поново осигура, у погрешном уверењу да је ранији уговор престао);
4. О супстанци - постоји онда када неко има погрешну представу о материји из које је састављена нека
ствар или о неком другом својству те ствари, које је на њега одлучујуће утицало да закључи уговор;
5. О мотиву - постоји када неко стекне погрешну представу о чињеници која га је побудила да закључи
уговор (нпр. државни службеник, у очекивању премештаја у други град, купи у том граду стан, а
испостави се да премештаја нема);
6. О личности - представља погрешну представу о идентитету другог уговорника. Јавља се код оних
уговора који се закључују с обзиром на својства личности, попут уговора о делу или пуномоћству;
7. О праву - реч је о погрешној представи о неком правном правилу, које је одлучујуће утицало на једног
уговорника да закључи уговор (нпр. лице закључи споразум са другим о висини накнаде за штету коју
му је проузроковало, верујући да је одговоран за штету, премда његова одговорност не постоји);
8. О рачунском податку - то је погрешна представа о резултату неке математичке операције (нпр. неко
узме кредит од банке верујући да је месечни износ рате који отплаћује нижи од оног који је уговорен).
С обзиром на њихов значај, заблуде се могу поделити на заблуде-препреке и битне заблуде.
Заблуде - препреке спречавају да до сагласности воља дође. Ту спадају заблуда о природи уговора, о предмету
и о каузи. Последица је искључење настанка сагласности. ЗОО правило о заблудама-препрекама садржи под
насловом „Неспоразуми“.
Битне заблуде су оне које могу, али не морају да утичу на пуноважност уговора. Називају се још и битне
заблуде у ужем смислу. Оне уговор чине рушљивим. У присуству неке од њих, сагласност воља постоји, макар
и привидно, али уговор може бити поништен ако страна у заблуди то захтева. Према ЗОО, у ову групу спадају:
1. Заблуда о битним својствима предмета - под овиме се некада подразумевала само материја од које је
предмет сачињен. Данас се појам битног својства схвата све субјективније, те се узима да је
релевантно свако својство предмета које је одлучујуће утицало на једног уговорника да закључи
уговор, тако да га он не би закључио да је знао да се налази у заблуди;
2. Заблуда о личности, ако се уговор закључује са обзиром на лице и његова лична својства - под овом
заблудом треба подразумевати погрешну представу о идентитету неког лица, као и заблуду о неком
његовом особеном својству, попут племенитости, привржености, доброте, оданости и сл. Управо та
својства се најчешће узимају у обзир код закључења доброчиних уговора;
3. Заблуда која се односи на било коју околност која се по обичају у промету или по намери страна
сматра битном, тако да страна која је закључила уговор не би то учинила да је за праву садржину тих
околности знала;
4. Заблуда о мотиву код доброчиних уговора (код теретних, мотив не улази у састав каузе) - ако се односи
на мотив који је био одлучујући за једну страну да закључи уговор.
Када постоји битна заблуда, оштећена страна може да се на њу позове и захтева поништење уговора.
Међутим, ако се страна нашла у заблуди јер се није, приликом закључења уговора, понашала са оном
пажњом која се захтева у правном промету, она је скривила сопствену заблуду и не може се на њу позивати.
Таква заблуда назива се неизвињавајућа. Осим тога, на заблуду се страна не може позвати ни када је друга
страна спремна да уговор изврши као да заблуде није ни било.
Поништење може да се захтева у року од 3 године од дана закључења уговора, односно годину дана од дана
сазнања за заблуду. Ако суд изрекне поништење, наложиће страни која се налазила у заблуди да другој страни
надокнади штету која ова трпи услед поништења, сем уколико је друга страна била несавесна. Овде се ради о
врсти предуговорне одговорности за штету.
Превара
То је квалификована заблуда и постоји када једна страна у уговору изазове заблуду, односно погрешну
представу код друге стране или је у постојећој заблуди одржава, у намери да је наведе на закључење уговора.
Да би превара постојала, потребно је да буду испуњене две групе услова. Једна група тиче се сауговорника
преварене стране, а друга самог превареног уговорника.
На страни сауговорника преварене стране потребно је да постоје два елемента - материјални, који се односи
на понашање те стране, и субјективни - вољни. Материјално, превара може бити учињена на три начина:
радњом сауговорника, изјавом воље и прећуткивањем.

40
Превара се чини радњом сауговорника када је тај сауговорник предузео одређене радње које су усмерене на
то да код друге стране створе погрешну представу (нпр. продавац аутомобила преудеси бројчаник за
километражу, тако да показује мању од оне коју је аутомобил стварно прешао).
Превара се чини изјавом када сауговорник превареног износи неку тврдњу за коју зна да је неистинита, у
намери да другога наведе да са њим закључи уговор. Међутим, постоје и неке тврдње које не одговарају
истини, али се, ипак, не сматрају преваром (нпр. дозвољено је да трговац хвали своју робу, и да у том
хвалисању има претеривања, али да оно не прелази одређену границу).
Прећуткивање у смислу преваре значи сакрити од сауговорника неку чињеницу за коју се зна да за њега може
бити интересантна и да може утицати на његову одлуку да закључи уговор (нпр. власник продаје земљиште и
зна да на том земљишту није дозвољена градња, а купац га купује не знајући за такву забрану, при чему га
продавац о томе не обавештава). Субјективни елемент на страни сауговорника је његова намера да
преварену страну наведе на закључење уговора.
Друга група услова тиче се преварене стране. Превара мора да изазове заблуду или да одржи заблуду у којој
се преварена страна већ налази. Заблуда се може односити на било коју околност која је од значаја за
закључење уговора. За разлику од заблуде, превара утиче на пуноважност уговора чак и када заблуда није
битна. То је последица начела frau)s om)nia corru)m)pit („превара све квари“).
Превара може потицати било од сауговорника, било од трећег лица. Ако потиче од сауговорника, онда право
преварене стране да захтева поништење није ограничено. Када потиче од трећег лица, онда се мора водити
рачуна о савесности сауговорника преварене стране. Преварена страна ће имати право да захтева поништење
теретног уговора само под условом да је њен сауговорник знао или морао знати за превару. Овај услов се не
поставља код доброчиних уговора.
Превара је разлог за релативну ништавост уговора. Право да захтева поништење има преварена страна, а рок
је годину дана од сазнања за превару, односно 3 године од закључења уговора. Такође, преварена страна има
право да захтева накнаду претрпљене штете.
Претња
Претња се разликује од преваре и заблуде по томе што уговорник који је жртва претње зна да не жели да
закључи уговор, али осећа присилу због које нема никакву слободу избора и зато изјављује вољу за
закључење. Претња се дефинише као психичка или морална принуда која се састоји у томе што се другоме
ставља у изглед неко зло. Таква претња разликује се од физичке принуде, која се врши насиљем над
личношћу или имовином. Ове две ситуације, пак, треба разликовати од ситуације у којој се не може рећи да
воља за закључење уговора уопште постоји (нпр. кад неко туђом руком, као средством, потпише уговор).
Да би била правно релевантна, претња мора да буде усмерена или ка физичким лицима или ка имовинским
добрима. Физичко лице према коме се претња испољава може да буде сауговорник, али и неко треће лице,
које притом не мора да буде блиско сауговорнику.
Осим тога, претња треба да буде таква да изазове оправдани страх код друге стране. Страх је оправдан ако се
из околности види да је озбиљном опасношћу угрожен живот, тело или друго значајно добро сауговорника
или трећег лица. Оправданост страха цени се према конкретним околностима.
Најзад, треба да буде недопуштена, односно противправна. Не сматра се недопуштеном присила која
произлази из тога што неко врши своје право, осим ако није реч о злоупотреби. Злоупотреба постоји не само
ако постоји намера да се другом нанесе штета, већ и ако се неко право врши противно циљу због којег је
законом признато.
Уговор је због претње рушљив, а поништење може тражити страна која је уговор закључила под претњом. Рок
за поништење је годину дана од дана сазнања за претњу, односно 3 године од дана закључења уговора.
Предмет уговора
Оно што чини непосредни предмет уговорне тражбине је и посредни предмет уговора у смислу правног акта -
понашање које се може испољити у предаји ствари, чињењу или уздржавању од чињења. Код двострано
обавезних уговора, свака страна дугује најмање по једну чинидбу, па зато и уговор има најмање два предмета
(нпр. уговор о продаји има за предмете пренос права својине на ствари и предају суме новца). Сама ствар на
коју се чинидба односи у пракси се назива, такође, предметом уговора, али она није предмет уговора у
теоријском смислу, већ предмет чинидбе.

41
Предмет уговора мора одговарати извесним захтевима: да задовољи неки повериочев имовински или
неимовински интерес, да буде одређен или одредив, да је могућ и да је допуштен. Кад се предмет уговора
састоји из предаје ствари, захтеви који се постављају предмету важе и за саму ту ствар.
Предмет је одређен ако се тачно зна шта дужник дугује. Ваљало би да чинидба буде одређена у погледу врсте,
количине, квалитета, места, времена и начина извршења, али је довољно да се уговорне стране споразумеју
о битним елементима уговора. Стране могу предмет одредити посредно и непосредно.
Непосредно одређивање предмета подразумева, када је у питању индивидуално одређена ствар, да у уговору
буду наведени сви подаци који индивидуализују предмет, тако да се отклања свака неизвесност између
страна. Ако је реч о ствари одређеној по роду, предмет је непосредно одређен ако су стране одредиле врсту и
количину. Ако стране нису одредиле квалитет, важи правило да се мора предати ствар средњег квалитета.
Али, ако је дужнику била позната намена ствари, дужан је дати ствар одговарајућег квалитета.
Посредно одређивање предмета подразумева да уговорне стране утврде податке посредством којих ће се у
моменту доспелости обавезе одредити њен предмет (нпр. у уговору о продаји жита, стране не утврде цену
него кажу да ће се она накнадно одредити према цени која буде важила на берзи житарица на дан предаје). У
овом случају, сматра се да је предмет одредив.
Неки уговори су по својој природи такви да могу да имају само одредив предмет - нпр. генерални уговори. У
моменту њиховог закључења, није могуће одредити цену која ће бити примењена за све време трајања
уговора, већ се само одређује метод према којем ће се утврдити цена за окончане фазе у изградњи неког
објекта или за извршене појединачне периодичне испоруке.
О посредном одређивању предмета је реч и када стране одреде неко треће лице коме оставе да утврди
предмет - арбитражни вештак. Треће лице је тада дужно да савесно и поштено одреди предмет, а ако га не
одреди, уговор је ништав. Страна оштећена одређењем трећег има право да га оспорава и да захтева да
предмет уговора одреди суд.
Поред ових општих, за уговор о продаји важе и нека посебна правила:
1. Када уговорне стране код уговора о продаји у привреди нису непосредно одредиле предмет (цену),
нити су означиле довољно података према којима се предмет може одредити, купац је дужан да плати
цену коју је продавац редовно наплаћивао у односима са другим купцима, у време закључења тог
уговора, а ако се та цена не може утврдити, купац је дужан да плати разумну цену, односно текућу,
тржишну цену, на тржишту у месту продавца. Ако ни такве цене нема, одређује је суд;
2. Када су продавац и купац препустили одређивање цене неком трећем лицу, а оно неће или не може да
је одреди, стране могу, споразумно, накнадно утврдити цену. Ако се не споразумеју, сматраће се да су
уговорили разумну цену;
3. Када је самим уговором препуштено једном уговарачу да одреди предмет уговора, а закључује се
између појединаца, таква уговорна одредба је недозвољена и читав уговор је ништав, јер се сматра да
предмет није одређен, нити одредив. Међутим, ако се ради о уговору о продаји у привреди, таква
одредба је ништава, али неће бити ништав цео уговор. Он остаје на снази, а на место ништаве
клаузуле ступа диспозитивна норма ЗОО и купац ће платити ону цену коју је продавац редовно
наплаћивао у време закључења уговора, а у недостатку ње, разумну цену (чл. 466).
Цена се као битан елемент уговора о продаји сматра одређеном и кад је прописана од стране државних
органа. Ако би била уговорена већа цена од прописане, уговор није у целости неважећи, већ не важи само та
одредба, а ако је већ исплаћена уговорена цена, купац има право на повраћај разлике (чл. 463).
Кад накнада за наручени рад уговором није предвиђена нити законом прописана, исту одређује суд, према
вредности рада те врсте, времену потребном за такав посао и уобичајеној накнади за ту врсту рада.
У неким случајевима, сам закон прописује којим подацима треба да буде означен предмет, да би се сматрало
да је довољно одређен. Тако, према ЗОН-у, из уговора о доживотном издржавању настаје обавеза примаоца
издржавања да преда своју имовину даваоцу, а имовина обухвата само непокретности. Ако стране желе да
уговором буду обухваћене и покретне ствари, морају их изричито навести у самом уговору.
Цене услуга или ствари одређују се данас једнострано и општим условима пословања.
Захтев да ствар буде одређена, у пракси се поима еластично - погрешно назначење ствари не шкоди уговору,
ако је њен идентитет међу уговорницима неспоран.
Предмет мора бити могућ, што се односи на фактичку, материјалну могућност, која се дели на објективну
(апсолутну) и субјективну (релативну). За настанак уговора значајна је једино објективна, која постоји када је
реч о чинидби коју није у стању да изврши нико. О овој немогућности се говори кад остварење чинидбе не
42
допуштају природни закони. С њом се изједначавају случајеви у којима је чинидба теоријски могућа, али
практично неостварива (нпр. прстен лежи на дну мора). Уговор не настаје ако је предмет објективно немогућ.
У нашем праву (за разлику од, рецимо, француског) продаја туђе ствари није уговор чији је предмет
објективно немогућ. Уговор, код нас, не преноси својину, већ је само правни основ стицања (iu)stu)s titu)lu)s), а
за прелазак права својине потребан је још један моменат (m)odu)s acqu)irendi), односно предаја ствари на
основу уговора, а код непокретности још и упис у регистар непокретности. Због тога, могуће је да продавац, у
моменту закључења уговора, не буде њен власник. Он је може, до тренутка доспелости обавезе, прибавити и
предати купцу. Уколико је не прибави, то питање ће се расправљати према правилима која уређују
неизвршење уговорне обавезе.
Предмет чинидбе продавца може бити и будућа ствар - она која у моменту сагласности воља не постоји, али
стране очекују да ће настати до момента извршења обавезе (нпр. продаја будуће бербе).
Субјективна немогућност се тиче чинидбе која превазилази снаге и способности конкретног дужника, па се
зове неспособност или немоћ. Она није битна за настанак уговора, он настаје и производи правна дејства,
али ће страна одговарати сауговорнику за штету (нпр. лице се обавеже да наслика портрет, али то не уме).
Да би уговор настао, потребно је да предмет буде могућ у време закључења уговора. Уколико је немогућ само
део, уговор се сматра пуноважним у погледу могућег дела, ако то одговара претпостављеној вољи уговорних
страна. Деси ли се да чинидба постане касније могућа, уговор остаје ништав, али ако уговор није требало
испунити одмах него у неком будућем тренутку, тада је он пуноважан, ако је испуњење у том тренутку могуће.
Иста је ситуација кад је уговор склопљен под условом да немогућност која постоји касније отпадне (чл. 48).
Уговор може опстати и зато што уговорници тако желе, па се договоре да дужник преузме гаранцију за свој дуг
- тиме се не обећава чинидба, већ надокнада штете ако чинидба изостане. Кад је у питању продаја
непостојећег потраживања, гаранција се подразумева по сили закона (чл. 442).
Ако је предмет уговора постао немогућ после закључења уговора, реч је о накнадној немогућности
испуњења. Она не утиче на настанак уговора, али може утицати на његов престанак. Ако за немогућност не
одговара ниједна страна, уговор престаје по сили закона, у моменту наступања немогућности.
Ништавост уговора због објективне немогућности предмета обавезе повлачи дужност надокнаде штете само
изузетно - ако је дужник обећао чинидбу за коју је знао да је немогућа или је уз потребну пажњу морао знати.
Тада он одговора за штету због веровања у важност уговора - cu)lpa in contrahendo. Међутим, оштећени нема
право на надокнаду ако је и он, у време склапања уговора, за немогућност знао или морао знати (чл. 108).
Предмет уговора мора бити и допуштен. Недопуштеност се назива још и правна немогућност. Предмет је
недопуштен кад је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима (чл. 49). Није нужно
да сама радња буде недопуштена, довољно је да се њеним извршењем постиже забрањени циљ. Супротан је
принудним прописима кад га забрањује неки јавни пропис (нпр. добра у општој употреби не могу бити
предмет уговора, изузев уговора о закупу или о концесији) или кад представља биће неког кривичног дела
(нпр. преузимање обавезе на израду лажног новца). Може бити забрањен и грађанскоправним прописима,
попут забране уговора о наслеђивању, забране уговора о отуђењу будућег наследства или легата коме се неко
нада, забране уговарања дужег или краћег рока застаревања, итд. Према ПЗ, забрањен је уговор којим се
једно лице, које има право на законско издржавање, одриче тог права. Најзад, предмет уговора може бити
забрањен и ако је супротан некој норми уговорног права - нпр. закон забрањује да право око кога се води спор
буде предмет уговора о продаји између адвоката и клијента који је том адвокату поверио вођење спора.
Ако услови који се тичу предмета нису испуњени у моменту постизања сагласности воља, такав уговор је
апсолутно ништав (чл. 103). Теоријски посматрано, он је непостојећи. Непостојећи уговори не испуњавају
неки од општих услова за закључење. Ништави, пак, постоје, али не могу да произведу правно дејство, јер се
супротстављају законској норми или јавном поретку. ЗОО не прави ову разлику и третира их исто.
Основ (кауза) уговора
За означење каузе, ЗОО користи назив "основ". Појам каузе обухваћен је одговором на питање: "Зашто се
једна уговорна страна обавезује?".
У вези с тим, настале су бројне теорије у грађанском праву:
1. Прва теорија је класична, коју је у XVII веку изложио француски правник Жак Дома. Он полази од тога
да је кауза циљ који уговорне стране желе да постигну преузимањем уговорних обавеза. Тај циљ је
истоветан у уговорима које припадају истој врсти.

43
 У двострано обавезним уговорима, кауза обавезе једне стране је обавеза друге - једна страна се
обавезује према другој због тога што се друга страна обавезује према њој. Кад је реч о једнострано
обавезним уговорима, кауза изгледа другачије. Ако су у питању реални уговори, обавеза настаје само
за једну страну и састоји се у враћању ствари коју је примила. Кад је реч о доброчиним уговорима,
односно о уговору о поклону, кауза се налази у поклонодавчевој намери дарежљивости (intentio
liberalis - намера да се другој страни учини бесплатна корист, односно anim)u)s donandi - намера да се
другој страни учини поклон).
Захваљујући његовој теорији, појам каузе је ушао у француско право, те је ФГЗ први законик који ју је
уврстио у услове за настанак уговора. Одатле се овај појам раширио у друга права, па и у наше;
2. У XIX веку, као реакција на класичну теорију, јавља се теорија негације каузе или антикаузалистичка.
Настала је у Белгији и упутила је неколико оштрих критика на рачун класичне теорије:
а. Не може се рећи да је у двострано обавезном уговору обавеза једне стране основ обавезе друге.
Кауза представља елемент који се везује за настанак уговора, док је обавеза нешто што се везује за
дејство, за већ настали уговор. Код реалних уговора, појам каузе је нетачно изведен - предаја
ствари је услов закључења уговора, а не кауза. Код доброчиних уговора, као што је уговор о
поклону, кауза се меша са мотивима, односно побудама за закључење. Према мишљењу
антикаузалиста, код доброчиних уговора такве мотиве није могуће одвојити од anim)u)s donandi;
б. Теорија о каузи је историјски нетачна, јер је у римском праву овај термин означавао сам уговор из
кога настају обавезе за уговорне стране;
в. Са становишта антикаузалистичке теорије, појам каузе је непотребан и може бити замењен појмом
предмета. Тако, код двострано обавезног уговора, ако недостаје кауза, уговор не настаје, али не
због тога што му недостаје основ, већ зато што му недостаје предмет. Исто тако, ако је уговор
ништав, због тога што је кауза забрањена, он је, у ствари, ништав због недозвољеног предмета.
Такође, код доброчиних уговора, појам каузе не објашњава ништа ново, јер све оно што се тим
појмом образлаже, већ је обухваћено појмом anim)u)s donandi.
Антикаузалистичка теорија је имала утицај у неким правима, поготово онима која не познају појам
каузе, али у оним земљама које припадају романским правним системима, није имала већег утицаја.
Новија схватања о каузи су врло различита по начину објашњавања разлога због којих се уговорна страна
обавезује. Могу се грубо поделити на:
1. Субјективна схватања, која каузу виде као један психолошки елемент:
а. По екстремном субјективном схватању, она је заправо мотив који опредељује и покреће
уговорника да закључи уговор. То је мотив због ког се једна страна одлучила да закључи уговор и
да на основу њега преузме обавезе. Лоша страна овог схватања је у томе што каузу поистовећује са
било којим мотивом, а у процесу формирања воље, учествује велики број мотива;
б. Друго мишљење у оквиру субјективних схватања је оно по којем је кауза само један, одлучујући
мотив. То је онај мотив који је условио да изјава воље буде управо таква каква је дата. Лоша страна
ове теорије је што се јавља проблем утврђивања који је то један једини одлучујући мотив.
2. Објективна схватања, код којих је кауза заправо економски еквивалент, економска противвредност
коју уговорне стране очекују од уговора и којим се у уговору успоставља имовинска равнотежа. Код
доброчиних уговора се одступило од овог схватања, те се сматрало да се кауза састоји у одлуци
поклонодавца да не тражи никакав економски еквивалент. Код другог, сличног становишта, код
доброчиних уговора, кауза се заправо састоји у негативном имовинском ефекту за једну страну;
3. Мешовита, објективно-субјективна схватања теже да успоставе компромис:
а. Прва од важнијих мешовитих теорија је теорија Жака Морија, по којој, приликом одређивања
појма каузе, треба узети у обзир економски еквивалент који се уговором постиже, али и мотиве
уговорних страна. Код двострано обавезних уговора, кауза је жељени еквивалент. Објективни
елемент у том појму је идеја еквивалента, док се субјективни огледа у жељи да се тај еквивалент
оствари уговором. Код поклона, кауза се огледа у одсуству жељеног еквивалента. Заслуга ове
теорије је у томе што је истакла да кауза има двоструку функцију у праву:
• заштита индивидуалних интереса уговорних страна, и
• заштита друштвених, социјалних интереса.
Ако кауза остварује заштиту друштвених интереса, ако штити друштвену заједницу од
недопуштених побуда због којих су уговорне стране закључиле неки уговор, онда у појам каузе
44
 треба уврстити и мотиве. Насупрот томе, ако се појмом каузе остварује само индивидуална,
појединачна заштита, треба се задржати само на појму каузе као жељеног еквивалента;
б. Творац друге значајне теорије у оквиру субјективно - објективних схватања је Анри Капитан.
Назива се још и неокласична, јер полази од класичне Домине теорије. У томе што је кауза циљ
уговора препознаје се субјективан елемент појма каузе. Међутим, овај циљ има и своју
материјалну реализацију - циљ обвезивања једне уговорне стране јесте извршење обавезе друге
уговорне стране. То је објективни елемент у појму каузе. У њему препознајемо и разлику у односу
на класичну теорију - кауза није у томе што се друга страна обавезује према нама, већ у томе што
друга страна испуњава обавезу према нама. Код доброчиних уговора, кауза се огледа у намери да
се другоме учини бесплатна услуга или бесплатна корист (intentio liberalis).
Разлике између класичне и неокласичне теорије имају врло значајне последице. Каузе нема у
уговору када обавеза друге стране није остварена (одсуство каузе), као ни онда када је извршење
постало немогуће (отпадање каузе).
По Капитановој теорији, мотив не представља саставни део изјаве воље, јер мотиви могу бити
врло различити, а њихова природа и број зависни су од личности уговорника. Побуде и мотиви
остају иза непосредног правног циља обвезивања, а тај циљ је заправо последњи мотив у
ланчаном низу мотива који су допринели формирању воље за закључење уговора.
Међутим, и ти остали мотиви могу ући у појам каузе, ако су били забрањени или неморални. У
теретним уговорима, забрањени и неморални мотив улази у свест страна, ако се због њега једна
уговорна страна одлучила на закључење уговора, а друга страна је за то знала или морала знати.
Када је реч о доброчиним уговорима, забрањени или неморални мотив доводи до поништења
уговора, без обзира да ли је друга страна за то знала или морала знати. У овим ситуацијама
говоримо о проширењу каузе мотивима.
Неокласична теорија прихваћена је у ЗОО. Свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ, а основ је
недопуштен ако је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима (чл. 51). Основ мора
бити и истинит - ако су уговорници у заблуди о основу, постоји неспоразум и уговор остаје без дејства.
Претпоставља се да обавеза има основ чак и ако није изражен - такви уговори су апстрактни. Они имају каузу
иако она није видљива за нека трећа лица. Онај који тврди да кауза не постоји, мора то и да докаже (чл. 53). У
складу са неокласичном теоријом, ако је недопуштен мотив битно утицао на одлуку једног уговарача да
закључи уговор, и ако је друга страна то знала или морала знати, уговор ће бити ништав. Уговор без накнаде
нема правно дејство ни кад други уговарач није знао за недозвољену побуду - мотиви су код доброчиних
уговора ближи самом основу него код теретних (чл. 53).
Одсуство основа је ретко у пракси. То се дешава када је нешто дато с обзиром на основ који се није остварио,
основ који више није могућ или с обзиром на основ који је касније отпао (нпр. неко потпише признаницу
другом на одређени износ новца у очекивању да ће добити зајам, а тај зајам се не оствари). Ако нема основа,
обавеза не настаје.
Недозвољени основ, рецимо, постојао је у нашој судској пракси ако је уговор био закључен у циљу стварања
или одржавања ванбрачне заједнице два лица или кад је у уговору било предвиђено да се једна страна
одриче права да побија уговор из било ког основа, а нарочито због прекомерног оштећења, као и код уговора
којим се зајмопримац обавезује да ће позајмицу у одређеним стварима вратити у новцу чији је износ далеко
већи од вредности ствари које је примио.
Од недозвољеног основа и одсуства основа, треба разликовати привидни основ. О њему говоримо када
стране, знајући да ће због основа њихов уговор бити ништав, настоје да га прикрију и да уместо њега истакну
неки други основ и тако дају уговору другачији изглед (нпр. у недавној прошлости, дешавало се да уговорне
стране уговоре да се новац даје као куповна цена за куповину стана или неке друге ствари, а то заправо није
била цена, већ износ који је био дат на зајам). Такав уговор је ништав.
Ако су уговорне стране закључиле један уговор, а представљају трећим лицима да су закључиле неки други
уговор, тада је реч о симулованом основу. У том случају, постоје два уговора - један је привидан и садржи
основ који уговорне стране, у ствари, нису хтеле, а други је прикривен и садржи прави основ. Нпр. зајмодавац
и зајмопримац закључе два уговора - о зајму, који је истински, и о продаји, који се представља јавности.
Зајмопримац би, у том случају, пренео право својине на зајмодавца, с тим што се уговара да ће зајмодавац,
ако зајмопримац врати зајам у року, пренети поново право својине на зајмопримца. Уговор са симулованом
каузом не производи правно дејство, али прикривени уговор може, ако су испуњени услови за пуноважност.
45
Правна последица одсуства или недопуштености каузе је ништавост. Суд на њу пази по службеној дужности, а
на ништавост се може позвати и свако правно заинтересовано лице. Право на истицање ништавости не
застарева.
Форма уговора
Форма је спољни, унапред предвиђени облик кроз који се изражава садржина сагласности изјављених воља. У
нашем праву, важи принцип да закључење уговора не подлеже никаквој форми, осим када је она законом
предвиђена - принцип консенсуализма (solu)s consensu)s obligat). Отуда је форма необавезан услов за настанак
уговора, јер се тражи само за оне уговоре за које је закон прописује или ако је споразумом уговорних страна та
одређена форма предвиђена као услов пуноважности уговора.
На раном ступњу развоја права важио је супротан принцип - форма није била само средство изражавања воље
која је једино рађала правне последице, већ основ настанка правног односа, имала је креативну моћ. Сврха
форме је данас другачија - нема карактер симболике, него целисходности.
Постоје три сврхе које се могу остварити формом:
1. Заштита приватних интереса - форма треба да спречи уговорнике да донесу исхитрену одлуку о томе
да ли ће се обавезати, јер када се једном уговором обавежу, та обавеза за њих важи као законска, што
значи да се могу ослободити једино накнадним споразумом са другом страном или из разлога
одређених законом. Типичан пример за уговор код кога је писмена форма одређена зарад заштите
интересa уговорника је уговор о поклону - поклонодавац заузврат не добија никакву корист, а оно што
да, нема право да тражи назад. Код теретних уговора, ризик за доношење пренагљених одлука је
много мањи, јер на основу њих једна страна увек добија неку накнаду за корист коју даје.
Поред тога што штити приватне интересе уговорника, форма штити и приватне интересе трећих лица,
попут чланова породице или блиских сродника једне уговорне стране који могу бити угрожени ако би
један уговорник донео исхитрену одлуку да закључи уговор. И овде је уговор о поклону типичан
пример. Поклонодавац може поклоном да угрози лица према којима има обавезу издржавања, пошто
чињењем поклона може да умањи своју имовину у толикој мери да у њој више нема средстава из којих
може да плаћа издржавање. На тај начин могу бити повређени и интереси нужних наследника;
2. У нашем праву, у време социјализма, јавни интереси су били стављани у први план приликом
прописивања форме. Поготово је тај разлог наглашаван код уговора о промету непокретности. Пре
свега, у питању је интерес остваривања буџетских прихода наплатом пореза. Порез је јавна дажбина у
корист државе која, поред осталог, треба да буде плаћена након обављања сваког акта промета.
Такође, писменом формом се штитио и интерес државе да нико не стиче непокретности преко
максимума који је био прописан законом;
3. Трећа сврха форме је олакшано доказивање. Форма омогућава да о сваком уговору остане писмена
исправа. Писмена исправа је поуздано доказно средство у спору, много снажније од усменог исказа
сведока, јер се њихови искази базирају на сећањима, а она бледе.
Законске норме у неким случајевима за сврху форме предвиђају одговарајућа решења. Та решења захтевају
да се у сваком конкретном случају утврди шта је била сврха због које је закон прописао форму. Један пример
је норма која регулише питање конвалидације уговора који није закључен у прописаној форми (чл. 73).
Дакле, суд треба да утврди шта је у конкретном случају био циљ прописивања форме.
Врсте форме
Постоје три критеријума за поделу форме на врсте:
1. Према правном дејству, форма се дели на битну и доказну:
а. Битна форма је она која представља конститутивни елемент за настанак и пуноважност једног
уговора. Назива се још и form)a ad solem)nitatem) ("свечана форма"), као и form)a ad validitatem)
("форма ради пуноважности"). Уколико дође до спора о правима и обавезама које су настале из тог
уговора, он може пред судом бити доказан и било којим другим доказним средствима;
б. Доказна форма, form)a ad probationem) је она форма која је законом одређена као једино средство
доказа о уговору. Уговор за који је предвиђена доказна форма може бити закључен и усмено.
Међутим, ако дође до спора, уговорник ће своје потраживање моћи да докаже искључиво ако
поднесе писмену исправу.
У нашем праву, ниједан закон не предвиђа изричито доказну форму, али у теорији постоје
мишљења према којима је она предвиђена код арбитражног споразума. У другим правима постоји
46
 доказна форма (нпр. у француском праву је предвиђено да потраживања која прелазе одређену
вредност не могу бити доказана сведоцима).
Доказну форму треба разликовати од форме која је уговорена као прост доказ о постојању уговора.
Уговорне стране могу у усменом уговору да предвиде да ће бити потребно да саставе и писмену
исправу која ће им касније послужити као доказ да уговор постоји. Међутим, тад се не ради о
једином и искључивом доказу, већ је писмена исправа само један од многих доказа (чл. 69, ст. 3).
2. Према начину испољавања, форма се дели на обичну писмену, форму јавне исправе и реалну:
а. Обична писмена форма представља писмену редакцију уговора на одређеној исправи која садржи
два елемента: текст уговора и потписе уговорника. Назива се још и приватна, јер у њеном
састављању учествују само уговорници. Таква форма је у нашем праву предвиђена за већи број
уговора (нпр. за уговор о јемству, о грађењу, кредиту, банкарском текућем рачуну, лиценци, итд.).
Према СГЗ, ова форма је предвиђена за уговор о поклону, као конкурентска реалној.
Текст уговора састављају уговорне стране, али то може учинити и неко треће лице (нпр. адвокат) на
основу уговора са њима. Сачињава се руком или машином. По правилу се уговор исписује на једној
исправи, али може бити написан и на више њих. Према ЗОО, захтев писмене форме се испуњава и
ако је текст уговора садржан у писмима која су уговорне стране упутиле једна другој или чак и ако
је споразум постигнут неким другим средствима којима се омогућава да се на поуздан начин
утврде садржина и давалац изјаве. Oпште прихваћено је да потписи уговорника треба да стоје на пште прихваћено је да потписи уговорника треба да стоје на
крају текста. Ако један уговорник не зна да се потпише, његов потпис може заменити рукознак,
оверен од стране суда или другог државног органа, односно потпис два сведока. Ако је реч о
двострано обавезном уговору, треба да га потпишу обе стране, а код једнострано обавезног,
довољан је потпис стране која преузима обавезу.
По правилу, усмени споразуми остају без правног дејства и важи само оно што се налази у писменој
исправи (чл. 71, ст. 1). Ипак, пуноважне су и усмене погодбе о споредним тачкама о којима у
писменом уговору није ништа речено, уколико нису у супротности са његовом садржином или ако
нису противне циљу форме. Закон признаје важност и усменим погодбама којима се смањују или
олакшавају обавезе једне или друге стране, ако је писмена форма прописана искључиво у интересу
уговорника (чл. 67, ст. 3, 4; чл. 71, ст. 2, 3). Наравно, кад је реч о уговореној писменој форми, тада
важи начело слободе уговарања, па се такав уговор може и неформалним споразумом допуњавати
и мењати (чл. 69, ст. 2). Међутим, усмени споразум који не важи може да упропасти и формално
важећи део, ако се из њега може закључити да је формално важећи део само привидан правни
посао или да га уговорници без усменог споразума нису хтели.
Уговор за чије се закључење захтева писмена форма сматра се пуноважним, иако није закључен у
тој форми, ако су уговорне стране извршиле, у целини или у претежном делу, обавезе које из њега
настају, осим ако из циља форме очигледно не произлази нешто друго (чл. 73).
Сваки писмени споразум сам по себи твори фактичку и правну претпоставку потпуности и тачности.
Може се оспоравити само ако је уговорник при његовом потписивању био у неотклоњивој заблуди.
Али, то не важи кад је једна уговорна страна довела другу у заблуду о садржини уговора или кад
садржина не одговара правој вољи уговорника због обостране симулације. Међутим, пуноважан је
писмени уговор чији је један битан састојак случајно погрешно одређен, ако није споран међу
уговорницима. Ако су, пак, стране намерно нетачно означиле битан састојак, ни то није разлог за
побијање, уколико је уговор обострано извршен;
б. Форма јавне исправе разликује се од обичне писмене форме по томе што у њеном настанку
учествује орган јавне власти или лице којем су законом поверена јавна овлашћења да саставља
јавне исправе. Тај орган, јавни бележник, може учествовати на три начина:
1. Најнижи степен форме у чијем обликовању може учествовати јавни бележник је
јавнобележничка овера. То је јавно потврђивање потписа на исправи о уговору коју су
саставиле уговорне стране;
2. Потврђивање садржине исправе о уговору - солемнизација ("посвечањење"). Приватна исправа
о уговору чија садржина се солемнизује добија јачу доказну снагу пред судовима, а у извршном
поступку постаје веродостојна исправа која је подобна за принудно извршење. Овај начин
предвиђен је код уговора о уступању и расподели имовине за живота и уговора о доживотном
издржавању (према ЗОН-у), код уговора о продаји непокретности, о размени непокретности и
47
 уговора о поклону непокретности (према Закону о промету непокретности), као и за брачни
уговор и за уговор којим супружници поверавају управљање и располагање заједничком
имовином или једним делом те имовине једном од њих (према ПЗ-у).
Солемнизација се састоји у томе што јавни бележник проверава садржину уговора да би
испитао да ли писмено изјављена воља одговара стварној вољи уговорних страна. Он треба
уговорницима да прочита садржину исправе и да их упозори на правне последице. Поред тога,
проверава да ли је садржина у сагласности са принудним прописима, јавним поретком и
добрим обичајима. Солемнизационом клаузулом јавни бележник потврђује да је странама, у
његовом присуству, прочитана исправа, да су изјавиле да исправа потпуно одговара њиховој
вољи и да су је ручно потписале;
3. Састављање исправе о уговору - јавнобележничког записа. Предвиђен је Законом о јавном
бележништву за пуноважност уговора којим се располаже имовином пословно неспособног
лица, за уговор о хипотеци у којем је садржана изричита изјава дужника да се на основу исправе
о уговору може, по доспелости његове обавезе, спровести принудно извршење на његовој
имовини и за споразум о законском издржавању.
Овај начин подразумева да јавни бележник сам сачињава исправу о уговору, након што прими
изјаве страна. Ту изјаву потом потписују јавни бележник и уговорне стране, па је он својим
печатом потврђује.
в. Реална форма је она која се састоји у предаји ствари из руке једног уговорника у руке другог.
Предвиђена је у ЗОО код споразума о капари и, према СГЗ, за уговор о поклону, где стоји у
конкуренцији са писменом. Сама усмена сагласност, код ових уговора, није довољна. Потребно је
да прималац ствари буде доведен у положај да се према њој понаша као својински држалац - да је
предмет изашао из државине даваоца и да он више не може да врши фактичку власт над њим.
Предаја може бити:
1. Стварна, материјална - реализује се уручењем поклопримцу;
2. Фиктивна - када су предмет поклона ствари које се налазе у државини трећег лица (нпр. код
банке), што представља институт cessio vindicationis. Такође, ствар се већ може налазити у
рукама поклонопримца - traditio brevi m)anu). Међутим, фиктивна предаја путем constitu)tu)m)
possessoriu)m), која подразумева да ствар остане код поклонодавца и након постигнуте усмене
сагласности, не сматра се правно ваљаном предајом у смислу реалног поклона;
3. Симболична - ако се поклањају покретне ствари већих димензија (нпр. предаја аутомобила се
обавља предајом кључева и саобраћајне дозволе).
Такође, потребно је да предаја буде извршена за живота поклодавца, без обзира да ли ју је
извршио сам или преко пуномоћника, као и да је била извршена поклонопримцу или лицу које је
он одредио.
Реална форма је у римском праву била предвиђена за уговоре о зајму, послузи, остави и залози.
ЗОО је уговоре о залози, зајму и остави уредио као консенсуалне. Уговор о послузи није уредио јер
је доброчин, и као такав, није типичан за промет робе и услуга. За овај уговор и даље важе правила
СГЗ, у коме је он већ био уређен као консенсуални.
3. Трећи основ поделе је начин настанка форме:
а. Законска форма је она прописана законом. Из неких законских норми које прописују форму, није
сасвим јасно да ли је она по правном дејству битан услов, једини доказ или прост доказ о
постојању уговора (нпр. норма која прописује форму код уговора о грађењу каже да он мора бити
закључен у писменој форми, али не каже због чега). Када је форма прописана законом, важи
претпоставка у корист битне форме;
б. Уговорена је она форма која је одређена споразумом уговорних страна. Уговор који није закључен
у уговореној форми нема правно дејство, уколико су стране пуноважност уговора условиле
посебном формом (чл. 70).

48
 Уговори који се склапају на темељу општих услова пословања
Стандардизација у привреди условила је и стандардизацију уговора. Уместо уговора који имају своја
индивидуална обележја, јер су резултат погађања његових страна, појавили су се уговори који се склапају на
темељу општих услова пословања. Овако се данас закључује огромна већина уговора.
Опште услове пословања чини списак типичних или стандардизованих уговорних клаузула које се састављају
унапред. То су апстрактна правила за све будуће појединачне уговоре одређене врсте. Нису увек ограничени
на простор предвиђен за уговор, него су штампани и у облику малих брошура. Тада су обично обимнији и
чине праве "кодексе права". Они се обично називају аутономно право привреде. Нормативну снагу општи
услови стичу само од случаја до случаја, вољом и друге стране уговорнице, која се мора поуздано утврдити. Та
страна треба да закључи споразум о њиховом важењу, што представља својеврстан формуларни уговор. Онај
ко користи опште услове пословања дужан је да свог уговорног партнера упозори на њих и да му омогући да
се упозна са њиховом садржином. Но, и у том случају садржином уговора неће постати они делови општих
услова пословања који су тако необични да партнер са њима није могао ни требало да рачуна ("изненађујуће
клаузуле").
Друга страна је, макар у начелу, слободна да измени клаузуле општих услова. У том случају су меродавне
посебне погодбе, али ће важити и одредбе из општих услова који те погодбе допуњују (чл. 142, ст. 1, 4).
Посебне погодбе могу бити на формулару, у облику додатка писаног руком или уговорене усмено. Друга
страна је ретко кад у прилици да промени одредбе општих услова, јер њихов састављач на то, по правилу, не
пристаје. Она је некад принуђена да прихвати чак и оне њихове одредбе које су за њу неправичне. Због тога,
општи услови се подвргавају државној контроли, како би се заштитила слабија страна. Контрола се спроводи
на три начина:
1. Доношењем законских прописа који одређују границе слободе састављача општих услова;
2. Налагањем обавезе састављачима да их, пре употребе, поднесу на сагласност надлежном управном
органу;
3. Давањем овлашћења судовима да накнадно, у случају спора, проверавају нису ли општим условима
неправично регулисана права и обавезе уговорника на штету друге стране. Судској контроли подлежу
и они општи услови са којима су се управни органи претходно сагласили.
ЗОО прописује да су ништаве одредбе општих услова које су противне самом циљу закљученог уговора или
добрим пословним обичајима. Посебно наглашава да суд може одбити примену појединих одредаба које
другу страну лишавају права на приговоре, на основу којих она губи право из уговора или рокове или које су
иначе неправичне или претерано строге према њој (чл. 143, ст. 12). Ако је ништава једна одредба, није
ништав цео уговор, већ се примењује диспозитивна законска норма. То је, међутим, немогуће кад су општи
услови у целости неправични за другу страну - тада је уговор ништав.
У случају кад обе уговорне стране имају своје опште услове пословања који се не поклапају, поставља се
питање чији су меродавни, а одговор дају три различите теорије:
1. Теорија последње речи - меродавни су општи услови оне стране која је, у својој потврди налога,
указала на своје услове, док се друга страна није благовремено успротивила тој понуди. Већина писаца
одбацује ову теорију;
2. Теорија делимичне несагласности - уколико се ниједан уговорник не одрекне изричито властитих
услова, примењују се диспозитивне законске норме;
3. Теорија чинидбе типичне за уговор - меродавни су општи услови пословања предузећа које се
обавезало на чинидбу која је типична за односни уговор.

Тумачење уговора
Уговор садржи правну норму за будуће понашање лица која су га закључила. Ако је та норма потпуно јасна и
ако јој стране придају исти смисао, тада јој није потребно никакво тумачење и одредбе треба применити
онако како гласе (чл. 99, ст. 1). Тумачење је утврђивање смисла и домашаја нејасних и двосмислених
одредаба. Надовезује се на претпоставку да уговор постоји и да треба одредити још само његов смисао.
Тумачење уговора може бити двојако:

49
 1. Судско тумачење је оно које врши суд или други државни орган пред којим се води спор о правима и
обавезама страна уговорница;
2. Вансудско тумачење одвија се ван суда и то по вољи лица којих се уговор тиче. Уколико споразумом о
тумачењу није другачије утврђено, уговорници не могу покренути спор пред судом или другим
државним органом док претходно не прибаве тумачење уговора дато од трећег лица, осим ако оно
одбије да га протумачи (чл. 102).
Разлика између тумачења и правне квалификације уговора
Правна квалификација уговора је утврђивање његове правне природе и сврставање у неку категорију уговора
која је унапред предвиђена и уређена законом. Потреба за правном квалификацијом јавља се када је на тај
конкретни уговор потребно применити законску правну норму која уређује поједине типове уговора.
Правно квалификовање и тумачење уговора су слични по томе што служе истом циљу - примени права.
Тумачење претходи квалификацији. Да би утврдио природу конкретног уговора и разврстао тај уговор под
правне норме које уређују један одређени тип уговора, суд мора претходно да отклони спор о значењу
конкретних уговорних одредаба. Тек када се тумачење оконча, судија има пред собом потпуну слику о
конкретном уговору, о његовом уређењу, као и међусобном односу права и обавеза које из њега настају. Тада
се може приступити откривању правне природе уговора и утврђивању законских правила које на тај уговор
треба применити.
Критеријум или метод тумачења
1. Субјективни метод - суд открива значење нејасне или неодређене уговорне одредбе тако што
истражује каква је била унутрашња воља уговорних страна у моменту закључења уговора. Овај
критеријум прихватили су ФГЗ и АГЗ (пре новела из 1916.).
Ипак, показало се да критеријум субјективног тумачења уговора често није довољан, јер би се
неограниченим тумачењем шта су стране замислиле угрозила правна сигурност;
2. Субјективно-објективни метод - утврђује се смисао сагласности изјављених воља, а не унутрашња
воља. Овај критеријум прихваћен је у НГЗ-у и у ИГЗ-у.
ЗОО, сходно овом методу, прописује да треба истраживати заједничку намеру уговорних страна и
уговор тако разумети како то одговара начелима облигационог права утврђених законом (чл. 99, ст. 2).
Полази се од принципа поверења, који захтева да се сваки уговор тумачи онако како би изјаву воље у
датим околностима појмили разумни и коректни људи. За тумачење су посебно значајна начела
савесности и поштења, поступања у складу са добрим пословним обичајима, забране злоупотребе
права, као и сва друга законска ограничења слободе уговарања.
Правила тумачења
Поред критеријума, приликом утврђивања смисла и домашаја нејасне уговорне одредбе примењују се и
допунска правила. Нека је ЗОО изричито прописао, а друга су пренесена правном традицијом, још из римског
права.
Традиционална правила
1. При тумачењу ваља имати у виду целину уговора и поједине одредбе треба довести у међусобну
логичку везу. Требало би сматрати да су уговорници имали у виду баш оно што су рекли, сем уколико
из целе садржине уговора не буде установљен неки други, шири смисао;
2. Тумач мора поћи од претпоставке да у уговору нема ничега противречног и да није ништа сувишно
речено. Не треба узимати да нејасне и двосмислене одредбе немају дејство, већ им треба наћи правни
смисао;
3. Уговор се тумачи тако да производи правна дејства - in favorem) negotii. Полази се од тога да уговор
уређује правне односе између појединаца и да су уговорници уредили своје уговорне односе онако
како најбоље одговара њиховим интересима;
4. Приликом тумачења, уговор треба допунити неким одредбама које су за ту врсту уговора уобичајене,
чак и онда када у уговору такве одредбе нису изражене.
Правила прописана у ЗОО-у
1. Нејасне одредбе у доброчиним уговорима треба тумачити у смислу повољнијем за дужника, а у
теретним у смислу којим се остварује правичан однос узајамних давања (чл. 101);
50
 2. Кад је уговор закључен према унапред одштампаном садржају или је на други начин био припремљен
и предложен од једне стране, нејасне одредбе ваља тумачити у корист друге стране (чл. 100);
3. Када су, уз услове уговора које је унапред припремила једна страна, посебно уговорене и неке друге
одредбе, споразумом између уговорних страна, а постоји сукоб између смисла посебних одредби и
општих услова, предност треба дати оном смислу који произлази из посебне одредбе.
Допуњујуће тумачење уговора
Дешава се да стране уговорнице неко спорно питање нису уговором регулисале. Сматрале су да је његово
регулисање непотребно, превиделе су га или је оно накнадно и неочекивано искрсло. Попуњавање празнине
често врши и сам законодавац (прописујући нпр. диспозитивна правила за небитне елементе уговора).
Међутим, ако се празнина не може попунити тим нормама, то мора учинити суд, путем допуњујућег или
квалификованог тумачења. То није тумачење појединих одредба, већ утврђивање смислене садржине
уговора - суд треба да утврди претпостављену вољу уговорника. Да би установио ту вољу, он мора водити
рачуна о преговорима који су претходили, утврђеној пракси међу уговорницима и о обичајима (чл. 32, ст. 2).

Правна дејства пуноважног уговора

Дејство уговора према уговорницима
Правна дејства су последице које у праву производи један уговор. Најважнији правни учинак уговора је у
томе што везује уговорне стране. У Скици стоји: "Уговор везује уговорне стране као закон". Везаност уговором
значи да су уговорне стране дужне да изврше оно на шта их уговор обавезује и да су одговорне у случају
неиспуњења. Значи и то да се уговорне стране не могу више ослободити од уговора једностраном изјавом,
већ само новим споразумом између њих или из разлога које утврђује закон (чл. 17).
Када је у питању облигациони уговор у ужем смислу, његово правно дејство је још и у томе што ствара
облигацију са правом једне стране на чинидбу друге стране и корелативном дужношћу друге стране да ту
чинидбу испуни. Облигациони уговори имају, по нашем праву, облигационоправно дејство. Представљају
само правни основ (iu)stu)s titu)lu)s), не и начин стицања (m)odu)s acqu)irendi). Да би се стекло стварно право, није
довољан уговор о његовом уступању, већ поред тога треба извршити и предају ствари на коју се право односи.
То је систем традиције, који је био у важности још у римском праву. Насупрот томе, у француском праву,
рецимо, облигациони уговор има и транслативно дејство - преноси стварна права, што представља
консенсуалистички систем.
Лица међу којима уговор производи правно дејство одређена су принципом релативности - уговор ствара
права и обавезе за уговорне стране (чл. 148). Не тиче се трећих лица, она стоје изван уговора - за њих је
уговор "туђа ствар" (alios acta). Уговорне стране су лица чијом је сагласношћу уговор настао. Притом, за
настанак уговора није потребна физичка присутност уговорника. Они могу бити заступљени у закључењу
својим заступницима, што не значи да су они лица која уговор обавезује - уговорници само преко њих
изражавају своју вољу. Поред уговорника, уговор обавезује и њихове универзалне сукцесоре. До универзалне
сукцесије долази наслеђивањем, те се законски и тестаментарни наследници сматрају лицима која су везана
уговором који је закључио оставилац. Уговорници могу бити и правна лица. И ту се дејство уговора протеже
на универзалне сукцесоре:
1. Спајање привредних друштава - када се два привредна субјекта споје, они формирају нови правни
субјект у којем губе свој правни идентитет. Новостворено правно лице постаје обавезно свим оним
уговорима које су пре спајања закључила правна лица од којих је настало;
2. Припајање - једном лицу се припаја друго које, услед припајања, губи свој идентитет. Сви уговори које
је припојено лице закључило пре момента припајања обавезују и лице којем је припојено.
Од правила да уговор везује и универзалне сукцесоре постоје два одступања:
1. Уговорници могу ограничити дејства уговора тако што ће уговорити да она престану у случају смрти
једне или било које уговорне стране. Ово се среће код уговора са трајним извршењем обавеза, код
којих се испуњење протеже у једном временском периоду након закључења (нпр. код уговора о закупу
стране могу уговорити да закуп престаје у моменту смрти једне од страна);
2. Када из природе уговора следи да неће производити правна дејства за правне следбенике - уговори
intu)itu) personae. Престанак уговора делује ex nu)nc.

51
 Типичан пример уговора који се закључује с обзиром на лична својства оба уговорника је уговор о
пуномоћству. Уколико после закључења уговора један од уговорника умре, дејства се не протежу на
његове универзалне сукцесоре. Пример уговора који се закључује с обзиром на лична својства једног
уговорника (посленика) је уговор о делу. Ако посленик умре, уговор не везује његове наследнике.
Са смрћу се изједначава губитак пословне способности, односно престанак правног лица.
Када је реч о сингуларним правним следбеницима (нпр. легатар), правна дејства уговора их не везују. Они су,
уопштено посматрано, трећа лица у односу на уговор. Постоји изузетак - у погледу уговора који се односе на
право које је сингуларни суксесор стекао од свог претходника, а које је претходник закључио раније, пре
стицања права од стране сингуларног сукцесора. Ако је право претходника било ограничено по дејствима или
је било под одређеним условом, они ће важити и за следбеника (нпр. пре предаје ствари, закључи се уговор о
закупу).
Уговор у корист трећег
Треће лице може учествовати у испуњењу уговора са властитим тражбеним правом према дужнику, што
представља прави уговор у корист трећег лица. Њиме је учињен стварни изузетак од правила да уговор не
дејствује према трећима, већ само између уговорних страна (принцип релативности).
Класично римско право није познавало овакве уговоре, сем два изричито предвиђена изузетка:
1. Уговор о поклону са налогом, где је треће лице могло да тужи поклонопримца и од њега захтева да
изврши оно што је било наложено у његову корист;
2. Приликом давања мираза могло је бити стипулисано да, у случају равода брака, право на тужбу за
повраћај миразних добара има разведена жена или неко треће лице.
Ово одступање је настало током XX века, поводом сложених односа који настају код уговора о осигурању.
Почев од прве половине XX века, овај изузетак је уведен у све правне системе.
Уговором у корист трећег, једна уговорна страна се обавезује другој да одређену чинидбу изврши неком
трећем, с тим што се трећи овлашћује да од дужника самостално и непосредно захтева испуњење уговора у
своју корист. Код овог уговора разликују се три лица:
1. Обећалац или промитент је лице које се обавезује стипуланту да ће испунити обавезу неком трећем.
ЗОО га назива „дужник“;
2. Стипулант или промисар је лице које уговара испуњење обавезе у корист трећег. ЗОО га назива
„уговарач“.Скица је предвиђала назив „уговаралац“. Стипулант је поверилац у облигационом односу
из уговора и за њега настаје право да од промитента захтева да трећем изврши оно што је уговорено;
3. Корисник или бенефицијар је лице у чију корист се уговара. ЗОО га, просто, назива „трећи“. То су она
лица која нису стране уговорнице, нити њихови универзални правни следбеници . За бенефицијара
настаје потраживање које је усмерено непосредно ка промитенту.
Прва два лица увек су одређена, а треће може бити и одредиво. За настанак права трећег није потребна ни
његова воља, ни његово знање, па ни пословна способност. То може бити и лице које није још рођено,
односно предузеће које није основано. У моменту саопштавања изјаве прихватања користи од стране трећег,
настаје и његово право да захтева да се њему испуни обавеза.
Може се десити да бенефицијар одбије корист (и тада се сматра да право никада није ни стекао) или да је
стипулант опозове. У том случају, начелно, корист треба да припадне стипуланту. Другачије решење може
произићи једино из уговора (нпр. одређено је да ће корист припасти опет неком трећем лицу) или из природе
посла. С друге стране, изјави ли да је прихвата, стипулант не може више, без његове сагласности, ни опозвати
ни изменити корист. После тога, опозивање, односно измена биће могућа само ако је тако утврђено уговором.
Међутим, ово ограничење не важи за уговоре којима се промитент обавезује да ће учинити нешто у корист
трећег тек после смрти стипуланта. Такву корист стипулант може опозвати увек, па и тестаментом, ако из
самог уговора или околности не произлази нешто друго (чл. 150).
Ако трећи учествује у извршењу уговора без права да сам захтева чинидбу од дужника, реч је о уговору о
испуњењу трећем лицу или о неправом (несавршеном) уговору у корист трећег. У случају нејасноће, важи
претпоставка у прилог овог уговора, а на штету правог уговора у корист трећег. Облигациони однос у овом
случају не настаје између дужника и трећег, већ искључиво између дужника и друге уговорне стране.

52
Односи између учесника
1. Однос промитента и стипуланта (однос покрића) - може настати из било ког уговора, потребно је само
да у уговору стоји клаузула у корист трећег. У овом односу, поверилац је стипулант, а дужник је
промитент;
2. Однос стипуланта и бенефицијара (валутни однос) - стипулантов однос са корисником објашњава
правно због чега он чинидбу не жели за себе, већ за корисника. Стипулантови мотиви се, међутим, не
тичу промитента и за њега уговор остаје у важности без обзира на стипулантове побуде.
Разлози могу бити:
а. испуњење дуга према бенефицијару из неког ранијег односа између стипуланта и бенефицијара;
б. жеља стипуланта да бенефицијару учини поклон или другу бесплатну услугу;
в. намера стипуланта да да кредит бенефицијару који ће овај касније вратити.
3. Однос промитента и бенефицијара je oблигациони однос у коме бенефицијар има самостално,
сопствено потраживање усмерено непосредно према промитенту, а промитент има обавезу да
чинидбу која се од њега тражи испуни. Промитент има наспрам себе два повериоца: стипуланта, који
има право да захтева извршење обавезе за трећег, и бенефицијара, који има право да захтева да се
управо њему, непосредно, изврши обавеза.
Промитент, као дужник, може поводом захтева трећег да му се изврши корист, истаћи одређене
приговоре:
а. Објективни су они потичу из уговора између стипуланта и промитента, у којем стоји клаузула у
корист трећег. У ту врсту приговора спадају, нпр. приговор да је уговор ништав, приговор да друга
страна није извршила своју обавезу или да је није уредно извршила. Ови приговори се могу истаћи
и према стипуланту;
б. Лични су они које промитент може да истакне искључиво бенефицијару, попут приговора
компензације или приговора да је бенефицијар пословно неспособно лице, те да се њему
пуноважно не може испунити обавеза. Не може му истаћи личне приговоре који проистичу из неког
његовог ранијег односа према стипуланту.
Корисник располаже само правом потраживања од промитента, он није у положају друге уговорне стране. Не
може да тражи извршење целог уговора, већ само корист која је за њега уговорена. Пошто уговор није његов,
он га не може ни раскинути и захтевати накнаду штете због неиспуњења.
Уговор о обећању чинидбе трећег лица
Од принципа да се не може уговорити на штету трећег није се одступило. Ни данас се уговором између два
лица не може створити обавеза за неко треће. Противно је самом принципу уговарања да неко без своје
сагласности, на основу туђе изјаве воље, постане обавезан на нешто. Чак и ако трећи касније пристане на
обавезу, он тиме не постаје страна главног уговора, већ га обавезује само властита изјава воље.
Међутим, један уговорник може посебном уговорном клаузулом да обећа другом да ће се код трећег лица
заложити да оно са другим уговорником закључи неки уговор или чак да обећа да ће треће лице извршити
обавезу из тог уговора. У том случају говоримо о обећању радње трећег лица. Овај уговор се закључује између
два уговорника, где се онај који обећава радњу трећег назива обећавалац, а други уговорник назива се
корисник. Ако обећавалац изврши своју обавезу и заложи се код трећег да он закључи уговор са корисником,
а треће лице изврши обавезу из тог уговора, онда се обећавалац ослобађа обавезе коју је предузео. Ако
обећавалац ту своју обавезу не изврши, биће дужан да надокнади штету која је за корисника настала, услед
неиспуњеног обећања (чл. 153). Он неће одговарати ако је другом обећао да ће се само заузети код трећег да
се овај обавеже да нешто учини. Таква обавеза обећаваоца је облигација средства - одговараће само онда
када није предузео све што је потребно да би уговор заиста настао (нпр. обећавалац се заложи да да све од
себе да одређени уметник наслика портрет кориснику).
Посебна дејства теретних уговора
То су правне последице које производе уговори са накнадом, они код којих свака страна дугује накнаду за
корист коју прима од друге стране. У тим уговорима влада начело једнаке вредности узајамних давања, које
значи да између користи и накнаде мора да постоји имовинска равнотежа, односно сразмера. Уколико
равнотежа у конкретном уговору буде нарушена, односно уколико дође до несразмере узајамних давања, ЗОО

53
предвиђа одређене правне последице, односно правна дејства која одступају од редовних дејстава која
уговор има.

54
Поједина посебна дејства су:
1. Обавеза заштите у случају правних недостатака;
2. Обавеза заштите у случају физичких недостатака;
3. Прекомерно оштећење;
4. Зеленашки уговор;
5. Раскидање или измена уговора због промењених околности;
6. Приговор неиспуњеног уговора.
Обавеза заштите у случају правних недостатака
Правни недостатак ствари подразумева чињеницу да трећа лица имају извесна права на ствар, која
искључују, умањују или ограничавају прибавиочево право. То могу бити све врсте стварних права и тражбена
права која имају апсолутно дејство (нпр. продавац је продао туђу ствар или ствар оптерећену правом
службености или закупа). Недостатак се може тицати и споредног права, које је требало да прати главно. Овде
спадају и ограничења јавноправне природе (нпр. забрана грађења на одређеном земљишту), која
прибавиоцу нису била позната, ако је преносилац за њих знао или је знао да се могу очекивати, а није му их
саопштио (чл. 514). У свим овим ситуацијама, прибавилац или није уопште стекао право или га је стекао у
мањем опсегу него што је очекивао. Недостатак се испољава као премоћ истоврсног или сличног права трећег
над прибавиочевим.
Уобичајено је да се правна победа једног субјекта над другим назива евикција. Под евикцијом треба
првенствено разумети чињеницу да је прибавилац изгубио државину ствари на коју му је право пренето. Но, о
евикцији се говори и у случају кад прибавилац задржи ствар по неком другом правном основу, мимо
преносиочевог права (нпр. добије је на поклон од правог власника). Постоји евикција и кад правна
претензија трећег не доведе до одузимања државине, него претендент има једино право службености или
закупа, које је прибавилац дужан да трпи. Евикција ће наступити тек ако се спор између трећег и прибавиоца
о преимућству сукобљеног права оконча на прибавиочеву штету. Међутим, постоји евикција и кад
прибавилац, без спора и без обавештења преносиоцу, призна основано право трећег и уступи му ствар или му
исплати извесну своту новца да би овај одустао од свог очигледног права (чл. 512).
Потпуна евикција је она која сасвим онемогућава прибавиоца да користи право (нпр. кад се утврди да је
треће лице власник купљене ствари), а делимична постоји у случају кад је прибавиочево право само
умањено или ограничено.
Онај ко своје право преноси другом уз накнаду, дужан је да га штити и од потпуне и од делимичне евикције,
односно да му обезбеди мирну државину. На обавезе преносиоца, у погледу одговорности за правне
недостатке, сходно се примењују законска правила о одговорности продавца која уређују уговор о продаји,
осим ако за одређени случај нису предвиђена посебна правила (као нпр. код уговора о закупу). Исто важи и за
одговорност за материјалне недостатке (чл. 121).
Услови за заштиту од евикције
1. Прибавилац мора бити узнемирен истицањем неког стварног права трећег (права својине,
службености, заложног права). Преносилац не дугује прибавиоцу заштиту и од чисто физичких
узнемиравања трећих, али он сам не сме узнемиравати ни правно ни физички. Од физичких
узнемиравања, прибавилац је заштићен могућношћу да поднесе државинске тужбе.
Правно узнемиравање може бити учињено судским путем - подношењем тужбе против прибавиоца од
стране трећег лица (нпр. подношењем неке својинске, конфесорне или хипотекарне тужбе) или
истицањем приговора, који трећи истиче против захтева прибавиоца да му ствар буде предата (нпр.
приговор да прибавилац није власник ствари, јер то није постао на основу уговора са преносиоцем).
Узнемиравање може бити извршено и вансудски, тако што треће лице својим изјавама или
поступцима исказује правну претензију према ствари која је предмет уговора. Тада, прибавилац има
могућност да против трећег лица подигне тужбу за утврђење свог права на ствари - позитивна
деклараторна тужба, односно да тражи да се утврди да треће лице нема право на ствар - негативна;
2. Правни недостатак мора постојати у праву преносиоца у моменту предаје ствари . Притом је небитно
да ли је преносилац знао или није знао да постоји право трећег, док се ствар налазила у његовој
државини - савесност, односно несавесност преносиоца није битна за настанак његове обавезе заштите
од евикције. С друге стране, прибавилац има право на заштиту без обзира да ли је знао или није знао

55
 за постојање права трећег. Међутим, ако је несавестан, неће моћи да захтева накнаду штете уколико
му ствар буде одузета. Тада се његова несавесност цени према моменту предаје ствари;
3. Прибавилац треба да обавести преносиоца чим сазна да трећи полаже неко право на ствари и да га
позове да у разумном року ослободи ствар од правне претензије трећег или да му преда другу ствар
без недостатка, ако су предмет уговора ствари одређене по роду. Преносилац је дужан да се одазове
позиву и да се на страни прибавиоца упусти у спор са трећим. У току спора, он треба да поднесе доказе
о праву које је пренео на прибавиоца, истицањем неког правног основа за државину ствари или
подношењем других средстава којима се може одбити правна претензија трећег.
Ипак, прибавилац неће изгубити право на заштиту чак и ако пропусти да обавести преносиоца, ако је
без обавештења и без спора признао очигледно основано право трећег. Осим тога, ако је покренут
спор од стране трећег, а прибавилац се, без обавештења преносиоцу, упусти у тај спор, такође неће
изгубити права по основу евикције, осим ако преносилац не докаже да је располагао доказима којима
је захтев трећег могао бити одбијен;
4. Услов је и да се прибавилац није уговором одрекао права на заштиту од евикције. Правна правила
која регулишу ову материју су диспозитивне природе, те уговорне стране могу својом сагласношћу да
пооштре, ограниче или искључе одговорност преносиоца. Међутим, ако је преносилац био несавестан,
његова обавеза заштите остаје упркос другачијем споразуму (чл. 513).
Правне последице
Последице зависе од тога да ли је евикција делимична или потпуна. Ако је прибавилац лишен државине
ствари, уговор за њега постаје беспредметан, те се раскида сам од себе, ipso iu)re. Међутим, ако је дошло до
делимичне евикције, прибавилац може бирати између две могућности: да захтева снижење цене, односно
неке друге накнаде коју на основу уговора даје преносиоцу, или да раскине уговор, ако због делимичне
евикције не може да оствари сврху уговора.
У сваком случају, прибавилац има право и на накнаду штете. Штета се јавља, најчешће, у облику начињених
издатака, као што су трошкови закључења и извршења уговора, трошкови саме ствари и трошкови спора.
Долази у обзир и надокнада измакле добити. Међутим, право на надокнаду штете нема прибавилац који у
часу закључења уговора знао за могућност да дође до евикције (чл. 510, ст. 4) или је пристао на искључење
одговорности преносиоца. Право на повраћај датог има и прибавилац који је знао за правни недостатак, док
обавеза повраћаја примљеног терети и преносиоца који је уговором искључио своју одговорност за евикцију,
иначе би дошло до неоснованог обогаћења. Он може задржати оно што је примио једино у случају кад је
прибавилац пристао да уговор за њега има алеаторан карактер. Ако се прибавилац због делимичне евикције
одлучио за сразмерно снижење цене, може захтевати повраћај само одговарајућег дела.
Законом су прописана два рока:
1. Када треће лице није поднело тужбу против прибавиоца, али је он ван суда сазнао за постојање права
трећег, прибавиочева права се гасе истеком годину дана од сазнања за право трећег;
2. Када је треће лице, пре истека рока од годину дана, покренуло спор, рок за остваривање права
прибавиоца истиче после 6 месеци од дана кад је судском пресудом правоснажно окончан спор.
Одговорност због материјалних недостатака ствари
Под материјалним недостатком треба разумети свако одступање од нормалних физичко-хемијских својстава
које је за прибавиоца штетно. Појам недостатка одређује се и објективно и субјективно. Њима се обухватају и
особине које не утичу на употребну, већ само на тржишну вредност. Што се тиче мањка у количини, може се
поимати двојако: као рђаво испуњење обавезе у смислу недостатка или као делимично испуњење - зависно
од тога да ли оно што недостаје представља једино мањак у количини или утиче и на сам квалитет, односно
употребљивост ствари. Не може се говорити о мани ако се, уместо уговорене ствари, добије друга - тада се
ради о неиспуњењу.
Заштита прибавиоца од физичких недостатака била је установљена још у римском праву, у случају куповине
робова и стоке. Продавци су били дужни да јавно истакну све недостатке роба или животиње и да
стипулацијом гарантују купцу да су сви њихови наводи о квалитету тачни.

56
Према ЗОО, недостатак постоји:
1. Ако ствар нема својства и одлике које су уговорене, изричито или прећутно (нпр. уговорена је
испорука нафте одређеног квалитета, а испоручена нафта је слабијег квалитета);
2. Ако својства и одлике нису уговорене, ствар има недостатке ако нема својства која су потребна за њену
редовну употребу (нпр. бојлер не греје воду). Реч је о својствима која одређена ствар редовно има;
3. Ако нема потребна својства за нарочиту употребу за коју је прибавилац набавља , а која је била
позната преносиоцу или није могла остати непозната (нпр. неко купује пса за трке, а продавац то зна);
4. Када ствар не одговара узорку или моделу, осим ако је модел показан само ради обавештења. Овај
недостатак је од значаја код уговора о продаји у привреди. Ти уговори се, по правилу, закључују тако
што продавац купцу покаже један узорак, па уследи договор да се испоручи ствар или одређена
количина ствари по том моделу.
Услови за одговорност преносиоца
1. Недостатак ствари треба да је знатан, у мери која потпуно онемогућује употребу ствари у одређене
сврхе или је барем у великој мери отежава. Да ли је тај услов испуњен, мора се ценити од случаја до
случаја. Ако је ствар прибављена само за одређену сврху, цениће се њена употребљивост само у ту
сврху. Претпоставља се да је сваки недостатак знатан, док се супротно не докаже;
2. Недостатак треба да буде непознат прибавиоцу, односно да га он није уочио нити га је могао уочити
при уобичајеном прегледу ствари. Сматра се да прибавиоцу није могао остати непознат недостатак
који би пажљиво лице са просечним знањем и искуством лица истог занимања и струке могло лако
опазити при уобичајеном прегледу.
Преносилац одговара и за недостатак који је прибавилац могао лако опазити, ако је изјавио да ствар
нема никакав недостатак или да има одређена својства или одлике (чл. 480). Одговараће и у случају
кад је изјавио да уочени недостатак има другачији карактер него што је прибавилац мислио.
ЗОО прописује безусловну одговорност уколико ствар нема потребна својства за нарочиту употребу за
коју је купац набавља, а која је продавцу била или морала бити позната, као и у случају кад је
продавац уручио ствар која није саобразна узорку или моделу (чл. 480, ст. 1);
3. Недостатак мора постојати у тренутку предаје ствари, односно у тренутку у коме ризик прелази на
прибавиоца. Међутим, довољно је да у тренутку предаје постоји зачетак из кога се касније мана
развила;
4. Прибавилац мора да благовремено и уредно обавести преносиоца о постојању недостатка. Он је дужан
да примљену ствар прегледа или је да на преглед, чим је то према редовном току ствари могуће, и да
о недостацима обавести преносиоца у року од 8 дана, а код уговора у привреди без одлагања. Ако је
преглед извршен у присуству обе стране, прибавилац своје примедбе треба да саопшти одмах (чл. 481,
ст. 1, 2). Обавештење је уредно ако је у њему описан недостатак и ако садржи позив преносиоцу да
прегледа ствар, у случају да он није присуствовао прегледу. Ако је недостатак био познат преносиоцу
или му није могао остати непознат, прибавилац има право да се на њега позове и кад није
благовремено извршио преглед ствари нити обавестио преносиоца (чл. 485). Кад се, после пријема
ствари, покаже скривени недостатак (онај који се није могао открити уобичајеним прегледом),
прибавилац је дужан да о томе обавести преносиоца у року од 8 дана.
Преносилац не одговара за недостатке који се покажу пошто протекне 6 месеци од предаје ствари,
осим ако је уговором одређен дужи рок (чл. 482). Ако је због недостатка извршена оправка, испорука
друге ствари или замена делова, рок за откривање почиње тећи од предаје оправљене ствари,
односно од замене целе ствари или њених делова (чл. 483). Деси ли се да обавештење, које је
прибавилац послао препорученим писмом, телеграмом или на други поуздан начин, закасни или
уопште не стигне, сматра се да је прибавилац извршио своју обавезу обавештавања (чл. 484);
5. Услов је и да одговорност није уговором искључена или ограничена, али је споразум о ограничењу
или искључењу одговорности ништав ако је преносилац знао за недостатак, а није о њему обавестио
прибавиоца или кад му је наметнуо такав споразум користећи свој монополски положај (чл. 486). Осим
тога, нема места одговорности код ствари која је продата "таква-каква" је, "ђутуре" (без вагања и
бројања), или путем принудне јавне продаје (чл. 487). Међутим, ако се прибавилац уговорном
клаузулом одрекао само права на раскид, та клаузула не делује на остала права која он има на основу
ЗОО.

57
Правне последице
Наш ЗОО признаје прибавиоцу сва могућа овлашћења због материјалних недостатака ствари. Пре свега, он
може инсистирати на уредном испуњењу уговора, захтевајући од преносиоца да недостатак отклони или да му
преда другу ствар без мане. Осим тога, он може тражити снижење цене или изјавити да уговор раскида.
Снижење цене се врши према односу између вредности ствари без недостатка и вредности ствари са
недостатком, у моменту закључења уговора. Ако се прибавилац одлучи да тражи снижење цене, а накнадно се
открије неки други недостатак, има право на ново снижење или раскид уговора, по сопственом избору. Уз
свако од тих овлашћења прибавилац има још и право на надокнаду штете, по правилима о уговорној
одговорности (чл. 488). Ако, услед недостатка, претрпи штету на другим својим правно заштићеним добрима,
за те губитке може тражити накнаду по правилима о деликтној одговорности.
Ова овлашћења прибавилац може користити алтернативно. Сем тога, не може слободно бирати између њих.
Закон га обавезује да најпре захтева испуњење уговора, па тек онда, ако га не добије у разумном року, стиче
право на раскид или снижење цене.
Ако се одлучи на раскидање, мора оставити преносиоцу накнадни разуман рок, осим ако му је преносилац
саопштио да уговор неће испунити или ако је очигледно да га не може испунити ни у разумном року. Кад
накнадни рок истекне, уговор се раскида по самом закону, сем ако прибавилац без одлагања не изјави
преносиоцу да уговор одржава на снази. Међутим, ако само део ствари има недостатке, уговор се може
раскинути једино у погледу тог дела, осим ако цела уговорена количина ствари чини целину (чл. 429).
Прибавилац губи право да због недостатка уговор раскине кад није у стању да ствар уопште врати или барем
не у оном стању у којом ју је примио. Међутим, ако је ствар потпуно или делимично пропала или оштећена
услед недостатака који оправдава раскидање уговора или услед неког догађаја који не потиче од прибавиоца
нити од лица за које је он одговоран, прибавилац може уговор раскинути. Такође, прибавилац не губи право
на раскид, ако је ствар, пре него што је недостатак открио, потрошио или изменио њен део током редовне
употребе, као ни ако је оштећење или измена без значаја (чл. 495).
Последице раскида су исте као и код раскида уговора због неиспуњења - прибавилац има право на
реституцију, а ако је исплатио цену или другу новчану накнаду, има право да уз враћање цене тражи и затезну
камату, од дана кад је извршио исплату.
Право на раскидање уговора и сва друга права због материјалних недостатака гасе се по истеку једне године
од дана одашиљања обавештења преносиоцу, изузев ако је преносиочевом преваром прибавилац био
спречен да их употреби. Но, и после истека тог рока, прибавилац који још није исплатио цену за ствар може
против преносиочевог захтева за плаћање истаћи свој захтев да се цена снизи или да му се накнади штета (чл.
500). Треба рећи да је купац заштићен и гаранцијом за исправно функционисање ствари, по основу гарантног
листа који издаје произвођач, односно увозник робе. Гаранција важи само уз уговор о продаји.
Прекомерно оштећење
О прекомерном оштећењу говоримо када између обавеза уговорних страна у двострано обавезном уговору
постоји несразмера узајамних давања, при чему она прелази одређене границе, које су утврђене законом.
Историјски посматрано, институт прекомерног оштећења уведен је у Јустинијановом праву, где је постојало
правило да у случају купопродаје земљишта, цена не може бити мања од половине његове објективне
вредности. Оштећени продавац је имао право да тражи раскид и повраћај ствари. Купац није имао право на
раскид, али је могао, уместо реституције, да доплати разлику до пуне вредности.
У грађанским законицима, појам прекомерног оштећења је одређен на два начина:
1. Према објективном појму, за постојање прекомерног оштећења довољно је да постоји несразмера у
узајамним давањима;
2. Субјективни појам, поред несразмере, захтева и заблуду оштећене стране о правој вредности своје
престације.
ЗОО је у својој оригиналној верзији из 1978. поседовао и субјективни и објективни појам. Субјективни појам
је био општи, док је објективни био предвиђен само за оне уговоре у којима се као једна од страна
појављивало друштвено правно лице. Законом од 1993. одредбе које су уређивале објективни појам су
избрисане, те је субјективни једини важећи појам прекомерног оштећења у нашем позитивном праву.

58
Услови прекомерног оштећења
1. Потребно је да постоји несразмера у вредности узајамних давања страна у двострано обавезном
уговору, у моменту закључења;
2. Чинидбе треба по вредности да буду несразмерне у знатној мери. Раније се код нас сматрало да
оштећење постоји кад вредност једне чинидбе не достиже ни половину вредности друге ("оштећење
преко половине"). Међутим, ЗОО не одређује прецизно износ несразмере - она треба да буде
"очигледна" и да постоји у време закључења уговора (чл. 139, ст. 1). Утврђивање несразмере се
препушта суду у сваком конкретном случају;
3. Страна уговорница која је прекомерно оштећена треба да буде у заблуди о правој вредности узајамних
чинидби, тј. да за њу није знала нити је морала знати (чл. 139, ст. 1). ЗОО прави јасну разлику између
зеленашких и обичних лезионарских уговора и регулише их засебно.
За примену ових правила, поред тога што су двострано обавезни, мора бити реч о теретним уговорима.
Примена је искључена код алеаторних уговора, код принудне јавне продаје, као и код поравнања - уговора
између страна код којих постоји спор о неком праву и којим се они споразумевају ради прекидања спора и
отклањања неизвесности. Због тога што се овим уговором обавезују на одређена одступања од првобитних
захтева и правних претензија, ниједна од страна се не може позвати на прекомерно оштећење. На
прекомерно оштећење се не може позвати ни она страна која је свесно платила већу цену због посебне
наклоности према ствари (нпр. купац је љубитељ неке пасмине и спреман је да плати већу цену).
Правне последице
Уговор који је изазвао прекомерно оштећење једне стране је рушљив, те она може захтевати поништење,
путем тужбе или истицањем приговора рушљивости у парници ради његовог испуњења. Уколико уговор буде
поништен, долази до обостране реституције. Право на поништење се гаси истеком годину дана од закључења
уговора (чл. 139, ст. 2, 3).
Страна којој несразмера користи може уговор одржати на снази нудећи допуну своје чинидбе до праве
вредности ствари, што представља факултативну облигацију (чл. 139, ст. 4).
За разлику од предратних правила, ЗОО не допушта могућност одрицања унапред од права да се захтева
поништење због прекомерног оштећења. Одрицање је могуће тек пошто то право настане.
Зеленашки уговор
Услови за примену правила о зеленашком уговору су слични условима који се траже за примену правила о
прекомерном оштећењу. И овде се тражи очигледна несразмера у узајамним давањима. Међутим,
несразмера треба да буде последица неког негативног субјективног стања једне уговорне стране, а не
последица заблуде. Зеленашки уговор постоји када једна страна искоришћава стање нужде, тешко
материјално стање, недовољно искуство, лакомисленост или зависност друге стране, да би за себе уговорила
корист која је у очигледној несразмери са оним што је дала или се обавезала да ће дати, односно учинити.
Оштећена страна често има истиниту представу о вредности коју на основу уговора дугује, односно прима.
Она зна да је њена накнада несразмерно већа од користи која јој се даје, али ипак пристаје на такву
несразмеру због субјективног стања у коме се налази. Несразмера се може испољити на различите начине,
најчешће кроз уговарање каматне стопе многоструко веће од тржишне. Зеленашки уговор се може појавити и
у виду клаузуле о уговорној казни, где једна страна пристаје на несразмерно високу уговорну казну у односу
на вредност обавезе са чијим извршењем касни.
Правне последице
Зеленашким уговорима се не вређа само принцип једнаке вредности узајамних давања, већ и други правни и
морални принципи, попут начела савесности и поштења и принципа да уговор мора бити у складу са добрим
обичајима.
Због тога је ЗОО предвидео да је зеленашки уговор ништав, те се на њих примењују прописи о последицама
ништавости и о делимичној ништавости. Суд на постојање зеленашког уговора пази ex officio, право на
истицање ништавости се не гаси протеком времена и долази до обостране реституције. Прописано је и
посебно правило за зеленашки уговор, које се не примењује у другим случајевима делимичне ништавости,
имајући у виду да је, најчешће, само једна одредба у уговору зеленашка (нпр. одредба о камати): оштећена
страна може тражити од суда да њену обавезу смањи на правичан износ. Ако суд удовољи том захтеву,
измењени уговор остаје на снази. Захтев се може поднети у року од 5 година од дана закључења уговора.
59
 Раскидање или измена уговора због промењених околности (clausula rebus sic
stantibus)
Сваки уговор се закључује с обзиром на извесне опште прилике, попут економског и друштвеног поретка,
тржишне вредности ствари/услуге и сл. Према тим приликама уговорници подешавају своје узајамне обавезе
и циљеве које уговором желе постићи. Услед промене околности, испуњење обавезе једне стране може
постати отежано или онемогућено постизање циља уговора коме је она тежила (нпр. нови закон повиси порез
на промет непокретности, па купац мора да плати више него што је рачунао).
Римско право није уважавало утицај промењених околности на извршење уговора. Међутим, у римској
филозофији, у радовима Цицерона и Сенеке, појављује се један апологетски став који каже да се "не треба
држати дате речи, ако се околности промене". Правила римског права важила су готово до XVII века.
Данас претеже становиште да о промењеним околностима треба водити рачуна, тј. да оне могу утицати на
судбину уговора. То становиште правници објашњавају низом теорија, међу којима је најпознатија clau)su)la
rebu)s sic stantibu)s, пореклом из пандектног права.
По тој теорији, сваки уговор треба да обавезује само дотле док се у бити не промене околности под којима је
закључен. Важи претпоставка да су се уговорници прећутно сагласили да се преузете обавезе не могу
изнудити уколико се знатно промене околности које су постојале у време кад је уговор закључен.
ФГЗ, као прва модерна кодификација грађанског права, није прихватао могућност раскидања или измене
уговора због промењених околности. Тај институт је у француско право уведен тек 2016. Први грађански
законик који је усвојио овај институт био је ИГЗ из 1942.
У ту, далеко бројнију, групу закона који прихватају могућност раскидања и измене уговора због промењених
околности спада и ЗОО. Овај институт је био предвиђен и Општим узансама, али само за уговоре између
привредних субјеката.
Институт промењених околности у ЗОО-у
Потребно је да се испуне две претпоставке:
1. Да су се после закључења уговора појавиле околности које се нису могле предвидети, избећи или
отклонити (чл. 133, ст. 2). О околностима са којима су уговорници у време закључења уговора могли
рачунати, не води се рачуна. Сви трајни уговори скопчани су са извесним ризиком, попут могућности
колебања цена, али је то нормалан ризик који мора сносити свако ко такав уговор закључи.
Саме околности могу бити различите природе: природни догађаји, попут земљотреса, суше или града,
неке правне мере, као што су доношење државних прописа којима се повећава или смањује порез на
промет одређене робе или доношење прописа којима се уводи забрана извоза или увоза одређене
робе, као и економске појаве, попут инфлације или девалвације. Да ли су се те околности могле
спречити, отклонити или избећи процењује се са једног објективног становишта, из угла просечног
човека, а не са становишта конкретне уговорне стране;
2. Да су те околности наступиле пре истека рока за испуњење обавезе (чл. 133, ст. 3). Ако се појаве после
доспелости, немају правни значај, јер се у доцњи дужников положај погоршава, те је дужан да трпи све
последице које наступају од момента падања у доцњу, па чак и негативне последице промењених
околности које се у том периоду могу десити.
Ако су испуњене ове претпоставке, онда се раскидање или измена може тражити у два случаја:
1. Када промењене околности отежавају извршење обавезе једне стране у толикој мери да уговор више
не одговара очекивањима уговорних страна и да би по општем мишљењу било неправично уговор
одржати на снази такав какав јесте (чл. 133, ст. 1). Када је тај услов испуњен, мора се процењивати у
сваком конкретном случају.
У питању је отежано испуњење, које треба разликовати од немогућности испуњења. У случају
немогућности испуњења код двострано обавезног уговора, гашењем обавезе једне стране, мора
престати обавеза и друге - случај отпадања каузе. Код отежаног испуњења, могуће је обавезу
извршити, али такво извршење ствара повећане трошкове за једну уговорну страну.
Познат пример је затварање Суецког канала током Суецко-синајског рата 1956. када су бродови морали
да плове око Африке да би стигли до Индије, чиме су драстично повећани трошкови превоза. То је био
први случај у коме су енглески судови дозволили да уговор престане по овом основу;

60
 2. Када промењене околности онемогућавају остваривање сврхе уговора у толикој мери да уговор више
не одговара очекивањима уговорних страна и да би по општем мишљењу било неправично уговор
одржати на снази такав какав јесте.
Познат пример су спорови који су се појавили због изненадног отказивања свечаности крунисања
Едварда VII, 1902. Лица заинтересована да посматрају поворку закључила су уговоре са власницима
станова са погледом на ту улицу. Пошто је свечаност отказана, сврха уговора није могла да се оствари,
али су власници станова одбијали да због тога врате примљене суме. Судови су сматрали да је
крунидбена свечаност била основ уговора и да је отпадањем основа уговор раскинут.
Правне последице
Страна уговорница на чију штету се околности промене може захтевати раскид (чл. 133, ст. 1). Она је дужна да
о својој намери да раскине уговор обавести другу страну чим сазна за промену околности. Ако то пропусти,
неће изгубити право на раскид, али ће одговарати за штету због неблаговременог обавештења (чл. 134).
Смисао обавештења је да се друга страна подстакне на преговоре у којима би се дошло до споразума о
измени одговарајућих уговорних одредби.
Уговор се раскида судским путем. Уместо раскида, друга страна може понудити или пристати да се садржина
уговора прилагоди новонасталим приликама (чл. 133, ст. 4). Чак и кад одлучи да уговор раскине, суд ће, на
захтев друге стране, обавезати уговорника који је захтевао раскид да јој надокнади правичан део штете коју
она због тога трпи (чл. 133, ст. 5). Ово право на накнаду не постоји ако је реч само о изменама. Приликом
одлучивања о раскиду, односно измени, суд се руководи начелима поштеног промета. Он треба да води
рачуна посебно о циљу уговора, о нормалном ризику код уговора те врсте, о општем интересу и о интересима
обе стране (чл. 135).
Најчешће се ради о двострано обавезним уговорима са трајним извршењем обавезе. Уговори са тренутним
извршењем могу бити раскинути или измењени само ако је њихово дејство модификовано одложним
условом, па у току пенденције услова наступе промењене околности.
ЗОО је заузео становиште да се уговорне стране могу одрећи позивања на поједине ( али не све) промењене
околности, сем ако је то одрицање неспојиво са начелом савесности и поштења (чл. 136).
Приговор неиспуњеног уговора
Свака страна код двострано обавезних уговора пристаје да испуни своју обавезу само под условом да у истом
маху добије противчинидбу од друге стране. Правило је да се обавезе испуњавају истовремено. Приговором
неиспуњеног уговора се један уговорник може послужити у случају кад други захтева од њега да му испуни
обавезу, а сам још није испунио своју нити нуди испуњење. Међутим, постоје и изузеци од правила о
истовремености испуњења. Они могу бити одређени уговором, законом или произићи из природе посла (нпр.
закупац је дужан да станарину плаћа унапред).
Услови приговора неиспуњеног уговора
1. Да постоји пуноважан узајамни уговор. Ипак, промитент може приговор истаћи и бенефицијару;
2. Потребно је да тужена страна није била дужна да прва испуни своју обавезу, али овај услов није нужан
увек. Ако су се имовинске прилике друге стране, после закључења уговора, погоршале у толикој мери
да је неизвесно хоће ли моћи испунити своју обавезу или ако та неизвесност произлази из других
озбиљних разлога, тада страна која је обећала да прва испуни своју обавезу може одложити испуњење
док и друга страна не испуни своју или док не пружи довољно обезбеђење. То важи и када су
имовинске прилике те стране биле лоше и у време закључења уговора, али сауговорник то није знао
нити морао знати. Страна која се обавезала да прва испуни своју обавезу може тражити да јој се
обезбеђење пружи у разумном року, а ако тај рок протекне узалудно, може уговор раскинути (чл. 123);
3. Обавеза тужиоца због чијег неиспуњења тужени приговара мора имати карактер противчинидбе у
односу на обавезу тужене стране, тј. мора представљати његову главну обавезу из истог уговора;
4. Потребно је да тужени остаје при уговору и да признаје своју обавезу, али одбија да је први испуни;
5. Тужени треба да има пуноважно противпотраживање од тужиоца због којег му приговара. Опште је
мишљење да тужени може истаћи приговор и ако тужилац без своје кривице није испунио обавезу, као
и онда кад је чинидба тужиоца садржински промењена (нпр. извршење у натури постало је немогуће,
али је остала обавеза на накнаду у новцу).

61
 С друге стране, тужени не губи право на приговор ни у случају кад је тужилац своју обавезу испунио
само делимично, односно рђаво. Ово не треба допустити ако је неиспуњени део обавезе незнатан, јер
би истицање приговора у тим ситуацијама било противно начелу савесности и поштења.
Правна природа
Спада у ред дилаторних (одложних) приговора. По једном становишту, које је прихваћено и у нашем праву,
истицање овог приговора узрокује судску пресуду која обавезује обе уговорне стране да своје обавезе испуне
истовремено. По другом, доводи до одбацивања тужбе због преурањености.
Деси ли се да тужени не истакне приговор, суд ће га осудити на безусловно извршење обавезе. Приговор
неиспуњеног уговора представља правно средство одбране од несавесних поверилаца, али не штити ни
несавесне дужнике. Тужени који се њиме користи није дужан доказати да тужилац није испунио
противчинидбу, него тужени мора доказати да је то већ учинио или да је спреман да учини - овде не важи
уобичајено правило према коме свако треба да докаже своје тврдње.

Престанак уговора
1. Поништење уговора;
2. Раскидање уговора;
3. Престанак уговора услед накнадне немогућности испуњења због догађаја за који није одговорна
ниједна страна;
4. Престанак уговора одустанком једне уговорне стране;
5. Престанак уговора услед смрти једне уговорне стране.
Поништење уговора
Разлика између раскидања и поништења
Раскинути се могу они уговори који су правно ваљани. Узрок због којег се уговор раскида не постоји у тренутку
закључења, него настаје касније. Поништити се може само уговор који правно није ваљан, који има неку
„урођену ману“ - стране уговорнице нису поштовале неки од законских захтева који условљавају пуноважни
настанак и опстанак уговора. Ти захтеви могу се тицати пословне способности или сагласности воља,
предмета, основа или форме уговора.
Неважећи уговори
То што се сматра да је уговор закључен, не значи још и да производи правно дејство. Ако се уговор посматра
са становишта уговорних страна, мора се испитати да ли су оне заиста постигле споразум. Ако се утврди да се
нису споразумеле, онда нема ни уговора. Други ниво испитивања је спољашњи ниво - стајалиште правног
поретка. На том нивоу, испитује се да ли правни поредак такву сагласност дозвољава или не. Типичан пример
је када је уговор изричито забрањен, попут уговора о продаји оружја или промету опасних материја. Неке
забране могу бити привременог карактера (нпр. несташица на тржишту).
У вези са неважећим уговорима, постоји подела на три врсте:
1. Ништаве;
2. Рушљиве (релативно ништаве);
3. Непостојеће - оне при чијем закључењу недостаје један од битних услова за настанак уговора.
ЗОО није прихватио ову тројну поделу, већ је све неважеће уговоре поделио на ништаве и рушљиве. Постоји
само један случај када закон каже да уговор не постоји - "када стране верују да су сагласне, а међу њима
постоји неспоразум о природи уговора, основу или о предмету, уговор не настаје" (чл. 63). Притом, треба
водити рачуна да се овај неспоразум може односити само на битке састојке уговора, јер ако се ради о некој
споредној тачки, уговор постоји, а суд треба да уреди ту тачку. На непостојеће уговоре се примењују исте
правне последице које су законом предвиђене за апсолутно ништаве.
Ништави уговори
Ништави уговори су они код којих је сагласност воља постигнута, али им правни поредак не признаје правно
дејство - ништави су по самом закону, и то од почетка (ab initio). Уговор који је апсолутно ништав постоји у
друштву као фактичка чињеница, али он не може да произведе правне последице - једна страна не би могла
судским путем да захтева испуњење обавезе из таквог уговора. На ништавост се може позвати свако правно
заинтересовано лице. Поред уговорних страна, ту спада и свако треће лице које може да докаже правни

62
интерес да ништавост буде утврђена (нпр. повериоци онога ко ништавим уговором располаже својом
имовином). И јавни тужилац спада у лица која се могу позвати на ништавост. Будући да је ништавост
установљена претежно у јавном интересу, суд на њу пази по службеној дужности.
ЗОО сматра ништавим, пре свега, забрањене уговоре, као и уговоре који су противни принудним прописима,
јавном поретку или добрим обичајима (чл. 103, ст. 1). Али, ни ти уговори нису ништави ако циљ прекршеног
правила упућује на неку другу санкцију и ако закон у одређеним случајевима прописује нешто друго.
У ништаве уговоре спадају:
• уговор чији је предмет обавезе немогућ, недопуштен, неодређен или неодредив (чл. 47);
• уговор без основа или са недопуштеним основом (чл. 52);
• уговор правног лица који излази из оквира његове правне способности (чл. 54);
• уговор који није склопљен у прописаној форми, уколико из циља прописа којим је форма одређена не
произлази нешто друго (чл. 70, ст. 1);
• зеленашки уговор (чл. 141).
Право на истицање ништавости се не гаси, нема конвалидације протеком времена. Пресуда има
деклараторно дејство - суд само утврђује нешто што већ постоји.
Ништав уговор не постаје пуноважан чак ни када забрана или било који узрок ништавости накнадно нестане,
јер се гледа моменат закључења уговора (чл. 107, ст. 1). Међутим, ако је забрана која чини уговор ништавим
била мањег значаја, а уговор је извршен, ништавост се не може истицати (чл. 107, ст. 2). И уговор за чије се
закључење захтева писмена форма, а закључен је усмено, може се оснажити тиме што његове стране, у
целости или претежном делу, испуне обавезе, осим ако из циља прописане форме очигледно не произлази
нешто друго (чл. 73) - такво оснажење претпоставља знање обе стране за ништавост и важи само за будућност.
Страна која је крива за закључење ништавог уговора одговара другој страни за штету коју је претрпела услед
закључења таквог уговора, ако друга страна није знала, или према околностима, није морала знати за
постојање узрока ништавости (чл. 108). Ништавост уговора не шкоди, начелно, правима трећих савесних лица
стеченим на ствари која је предмет уговора, под условом да је њихово стицање изворно. Кад је у питању
ништав уговор који је забрањен посебном законском нормом, може се десити да та забрана буде упућена
само једној уговорној страни (чл. 103, ст. 2). ЗОО предвиђа да такав уговор неће бити поништен, а страна која
је повредила законску забрану, сносиће одговарајуће правне последице, које произлазе из других
грађанскоправних прописа или прописа других грана права (чл. 104). Нпр. продајом лекова се могу бавити
само овлашћена лица у тачно одређеним просторијама.
Проблем делимичне ништавости повезан је са односом једне ништаве одредбе према целом уговору.
ЗОО садржи три правила (чл. 105):
1. Уговор ће остати у важности, ако може да опстане без те одредбе и ако она није била ни одлучујућа
побуда ни услов због које је уговор закључен;
2. Цео уговор ће бити ништав ако је ништава одредба била услов или одлучујућа побуда за закључење
уговора;
3. Уговор ће остати на снази чак и ако је ништава одредба била услов или одлучујућа побуда због које је
уговор закључен, ако је ништавост те одредбе законом установљена управо да би уговор био
ослобођен oдредбе и важио и без ње.
Типичан пример је случај lex com)issoria (чл. 973). То је клаузула у уговору о зајму у којем је уговорена
залога, с тим што је одређено да, ако зајмопримац не врати позајмљене ствари или не исплати
позајмљени новац по доспелости, зајмодавац, односно залогопримац може да задржи заложену ствар
или да је прода из слободне руке (не мора се обраћати суду са захтевом према зајмопримцу да испуни
дуг). Према ЗОО, таква одредба је ништава, због бојазни законодавца да ће, у уговорима о зајму,
зајмодавац наметати овакву одредбу и да ће зајмопримац морати на њу да пристане јер му је новац
неопходан. По правилу, оваква одредба представља одлучујућу побуду због које се уговор закључује и
требало би га поништити. Ако би се то правило применило, последица би била реституција, те би
зајмопримац морао вратити новац и нашао би се у истој оскудици и подложан новом притиску. Уговор
ће зато, иако је ништава одредба била одлучујућа побуда, остати на снази и важити у целини. Према
становишту наше праксе, ако је споразум о lex com)issoria постигнут у току извршења уговора, таква
одредба ће бити важећа.
Уговор се може одржати и услед конверзије. Конверзија подразумева да је један уговор ништав зато што има
неких недостатака, али садржи елементе за постојање неког другог уговора који тежи истом циљу. Полазећи
63
од правила да шира намера обухвата ужу, ЗОО одређује да ће међу уговорним странама важити тај други
уговор (чл. 106).
Услови за конверзију су:
1. Да је закључени уговор ништав,
2. Да испуњава услове за пуноважност неког другог уговора,
3. Да би стране закључиле тај уговор да су знале за ништавост свог,
4. Да други уговор тежи истом циљу.
Типичан пример конверзије је претварање уговора о уступању и расподели имовине за живота у уговор о
поклону. Уговор о уступању и расподели имовине за живота има два циља. Прва, ужа намера је да се изврши
бесплатно уступање имовине. Друга намера је шира - да се изврши расподела имовине међу потомцима за
живота претка. За пуноважност овог уговора потребно је испуњење формалних услова, али и један
материјални - да сви потомци дају своју сагласност. Ако макар један потомак не да своју сагласност, уговор ће
бити ништав и конвертовати се у уговор о поклону.
Случај конверзије постоји и код уговора о преузимању дуга. Ако поверилац не да свој пристанак, он се
конвертује у уговор о преузимању испуњења, који има ужа правна дејства - треће лице не ступа на место
дужника, већ само преузима обавезу према њему да ће испунити његов дуг према повериоцу. Преузималац
не одговара повериоцу, већ само дужнику, за надокнаду штете уколико не испуни обавезу повериоцу.
Када уговор буде поништен, односно, када буде утврђена његова ништавост деклараторном пресудом, а
уговорне стране су извршиле своје обавезе, долази до обостране реституције. Ако једна страна не може да
врати то што је примила у натури, дужна је да плати одговарајућу накнаду у новцу, према ценама у време
доношења судске одлуке (чл. 104, ст. 1). Међутим, из разлога правичности, суд може одредити да једна страна,
поводом захтева друге за повраћај, задржи то што је примила. Тако ће суд поступити када утврди да је
тужилац несавестан, да је знао за постојање разлога ништавости, док тужени није знао, нити је, према
приликама, то могао знати - "нико се не може позвати на сопствену несавесност"(nem)o au)ditu)r propriam)
tu)rpitu)dinem) allegans). Осим тога, суд може одредити да оно што су стране примиле по основу ништавог
уговора предају месно надлежној општини. Такву санкцију суд изриче кад утврди изражену несавесност обе
стране и теже огрешење о морална схватања друштва. При одлучивању, суд води рачуна о савесности, значају
угроженог добра или интереса и о друштвеним схватањима морала (чл. 104, ст. 2, 3).
Рушљиви уговори
Рушљиви уговори су они код којих је ништавост установљена зато што постоји недостатак воље једне
уговорне стране. Сагласност воља овде постоји само привидно - у очима трећих лица, али је уистину и нема,
јер изјава воље једне стране не одговара унутрашњој вољи. Њиховим закључењем оштећују се првенствено
интереси уговорника или других одређених лица. Будући да су правно несавршени, рушљиви уговори су
потенцијално неважећи, јер могу бити поништени. Од њих ваља разликовати уговоре који су у почетку
неважећи, али који могу постати важећи уколико се испуни услов који се налази изван самог уговора, у
правном смислу - уговори чија је неважност "лебдећа", односно недовршени (нпр. уговор ограничено
пословно способног лица).
Недостаци који уговор чине рушљивим тичу се најчешће сагласности воља:
• могуће је да воља једне стране не буде права њена воља због битне заблуде, претње или преваре;
• рушљив је и двострано обавезни уговор којим је једна страна прекомерно оштећена (чл. 139);
• рушљивост постоји и онда када је вољу изјавило лице које није уговорно способно да је изјави
(ограничена пословна способност).
Будући да се њоме окончава правни однос, одлука о поништењу има конститутивни карактер. Поништење
може захтевати само уговорна страна у чијем је интересу рушљивост установљена (нпр. страна која је
преварена), али она може одлучити и да остане при уговору. Друга уговорна страна не може захтевати
поништење, нити суд по службеној дужности пази на разлоге рушљивости - једини изузетак је случај преваре
која има обележја кривичног дела преваре, када кривични суд, утврђујући елементе кривичног дела, мора да
води рачуна и о уговорима који су закључени у његовом извршењу. Да би се време неизвесности скратило,
ЗОО овлашћује сауговорника да тражи од те стране изјашњење у одређеном року, који не може бити краћи од
30 дана. Ако се позвана страна у том року не изјасни или ако изјави да не остаје при уговору, сматра се да је
уговор поништен (чл. 112). Поништење могу тражити и наследници, као и трећа лица којима је то право у
неким случајевима признато (нпр. јавни правобранилац), односно која за то имају правни интерес.

64
Право на поништење гаси се кад истекне годину дана од сазнања за разлог рушљивости, односно од
престанка принуде - субјективни рок. Ишчезава у сваком случају кад прођу три године од дана закључења
уговора - објективни рок (чл. 117).
Кад је разлог за поништење ограничена пословна способност, онда су рокови другачији. Такво лице може, по
стицању пословне способности, тражити да се поништи уговор који је закључило у време трајања ограничене
пословне способности и тај рок износи 3 месеца од дана стицања потпуне пословне способности. Посебан рок
постоји и код прекомерног оштећења, где се поништење може тражити у року од годину дана од дана
закључења уговора.
Овлашћена лица могу рушљив уговор оснажити (конвалидирати), под условом да су свесна разлога
рушљивости и свог права да захтевају поништење, и тиме отклонити недостатак. Да би до конвалидације
дошло, неопходни су одређени услови:
1. Да се ради о рушљивом уговору;
2. Да се конвалидација предузима од стране лица која су законом овлашћена да захтевају поништење ;
3. Да та лица знају за постојање разлога због којег могу поништити уговор ;
4. Да су, у моменту конвалидације, та лица способна да слободно изразе своју вољу.
Када су ови услови испуњени, конвалидација се може извршити на један од три начина:
1. Страна у чијем је интересу рушљивост установљена може изјавити да се одриче права на поништење;
2. Та страна може једноставно пропустити рок, и тада уговор конвалидира истеком рока;
3. Страна у чијем интересу је установљена рушљивост може извршити уговор, као да разлог за
поништење није ни постојао.
Када је реч о ограниченој пословној способности, начин конвалидације је специфичан. То лице не може
изричито изјавити да се одриче права на поништење, јер нема потребну пословну способност. Не може ни да
изврши уговор, јер се испуњење обавезе од стране пословно неспособног лица не сматра пуноважним. У овом
случају, уговор може бити оснажен накнадним одобрењем законског заступника или кад истекне рок од 3
месеца од дана стицања потпуне пословне способности, у коме се може захтевати поништење уговора.
Поништењем се укида привремена важност уговора, ретроактивно - ex tu)nc. Међутим, стране уговорнице се
могу споразумети да важи само за будућност. Додуше, извесне уговоре, због саме њихове природе, немогуће
је сматрати неважећим од самог почетка (нпр. закупац је већ користио закупљену ствар). Уговор се може
поништити и само делимично, ако се разлог који га чини рушљивим тиче искључиво једног дела и ако остатак
може опстати без њега. Поништени уговор, који се после поништења сматра ништавим, не може се
конверзијом одржати као неки други, јер би иначе овлашћено лице могло преиначити садржину уговора.
Уколико је нешто већ испуњено, долази до реституције, али ако дато није могуће вратити или се природа
испуњеног противи враћању, дугује се одговарајућа накнада у новцу, према ценама у време доношења судске
одлуке (чл. 113). Реституција треба да обухвати све оно што је примљено на основу уговора, без обзира да ли
се примљена корист још увек налази у имовини стране која треба да је врати или је отуђена, утрошена или
уништена. Од тога постоји изузетак кад је уговор рушљив због ограничене пословне способности. Наиме,
ограничено пословно способно лице дужно је да врати само оно што се налази у његовој имовини у моменту
подношења захтева за враћање или да плати надокнаду за корист која је утрошена, а ако се ради о користи
која је уништена или отуђена, дужно је да плати накнаду само ако је корист уништена или отуђена намерно
да би се осујетило враћање. Поништењем се, у извесним случајевима, не дира у права трећег савесног лица
која је стекло на темељу рушљивог уговора.
Уговорник на чијој је страни разлог рушљивости (код заблуде је то страна која је била у заблуди, а код
преваре или претње - страна која их је учинила) дугује накнаду штете, ако није знао нити морао знати за
постојање разлога рушљивости (чл. 115). Страна која је ограничено пословно способна биће дужна да
надокнади штету свом сауговорнику само ако је лукавством навела другу уговорну страну да са њом закључи
уговор, односно, ако је лукавством уверила другу страну да је пословно способна.
Раскидање уговора
Раскид уговора је начин престанка правних дејстава пуноважних уговора.
Споразумно раскидање уговора
Споразумом да уговор раскину, стране уговорнице противрече својој ранијој сагласности воља (contrariu)s
consensu)s). Такав споразум представља уговор који има за предмет раскид старог уговора. Да би раскид
произвео своја правна дејства, потребно је да буду испуњени исти услови који се траже за настанак уговора, а
65
сваки од тих услова цени се независно од првобитног уговора. Може се склопити у било којој форми, чак и у
случају кад је уговор који се раскида формалан (чл. 68), сем ако је законом прописано да је за раскид
потребна иста форма (нпр. уговор о јемству) или кад из циља форме произлази да уговор мора бити раскинут
у оној форми у којој је и закључен.
По Јустинијановом праву, уговор се могао споразумно раскинути само пре него што је макар једна страна
испунила своју обавезу. Данас се сматра да је то могуће све дотле док се он обострано не испуни. Уколико су
обе стране испуниле своје обавезе, споразум о раскидању има другачије правно значење - поима се као
закључење новог уговора у којем уговорне стране имају обрнуте улоге.
Правно дејство споразума о раскиду огледа се у томе што уговор престаје да производи правна дејства, а
стране се ослобађају уговорних обавеза које нису извршиле до момента раскида. У принципу, за уговорне
стране не настаје обавеза реституције, али оне о томе могу постићи споразум. Међутим, споразум о
реституцији неће бити могућ у сваком случају - ако је раскинут трајни уговор, попут уговора о закупу, гашење
нема ретроактивно дејство због саме природе ствари, те раскидање делује само pro fu)tu)ro. Споразум о
раскидању производи дејство само међу странама уговорницама, он не погађа права трећих савесних лица
стечених на основу раскинутог уговора.
Једнострано раскидање уговора због неиспуњења
Једнострани раскид се противи самом појму уговора као сагласности воља, јер је нелогично да оно што
настаје изјавама две воље може да престане изјавом једне. Због тога је могућ само изузетно, када је законом
предвиђен или када је заснован на уговору. О уговорном једностраном раскиду је реч када је у уговору
предвиђена раскидна клаузула, односно право једне стране да раскине уговор, ако наступи неки услов,
односно разлог који је том клаузулом предвиђен. Поред тога, раскид уговора на основу изјаве воље једне
стране могућ је само када то закон допушта. ЗОО је предвидео само два разлога за раскид уговора:
1. због промењених околности, и
2. услед неиспуњења обавезе једне уговорне стране.
У римском праву важило је правило да се уговор не може раскинути због неиспуњења, а ако једна страна није
испунила обавезу из уговора, друга је могла само да захтева извршење судским путем или да тражи накнаду
штете. Да би се избегао ризик платежне неспособности купца, у уговор о продаји је уношена посебна одредба
која је продавцу омогућавала да уговор раскине, ако не добије исплату у одређеном року. Ово становиште
римског права је кроз пандектно право ушло у АГЗ. Насупрот томе, ФГЗ је прихватио могућност раскида,
предвиђајући да се у сваком уговору подразумева раскидни услов за случај да једна уговорна страна не
испуни своју обавезу. Под утицајем ФГЗ, АГЗ је новелама из 1916. увео могућност једностраног раскида.
У ЗОО је предвиђено да у двострано обавезним уговорима, када једна страна не испуни своју обавезу, друга
може, ако није нешто друго предвиђено, захтевати испуњење или раскинути уговор простом изјавом воље,
ако раскид не наступа по самом закону. У сваком случају, има право на надокнаду штете (чл. 124).
Ако се определи за раскид, потребно је да буду испуњени одређени услови:
1. Само она страна која је верна уговору може уговор раскинути, онај уговорник који је своју обавезу
испунио или је спреман да је испуни. Та страна треба да упути дужнику изјаву да раскида уговор. Закон
за ту изјаву не везује никакве захтеве у погледу форме. Међутим, у пракси се изјава о раскиду често
даје препорученим писмом, јер оно омогућава да се лакше докаже да је изјава о раскиду стигла
дужнику, као и тачан датум пријема;
2. Поверилац који жели да уговор раскине мора оставити дужнику примерен накнадни рок. Ако он
обавезу не испуни ни у накнадном року, уговор се раскида по самом закону (чл. 126). Ипак, ради
отклањања неизвесности, ЗОО обавезује повериоца да обавести дужника (чл. 130). ЗОО каже да рок
треба да буде „примерен“, прилагођен датим околностима. Кад је у питању трајан уговор, рок је, по
правилу, дужи, док код тренутних некад може бити довољно и време од свега неколико часова. Ако
поверилац накнадни рок одреди сувише кратко, дужник може захтевати продужење.
Изузетно, поверилац може одустати од уговора и без остављања накнадног рока:
а. Кад из дужниковог држања произлази да он обавезу неће испунити ни у накнадном року - нпр.
кројач који се обавезао да сашије одело до суботе оде у иностранство јер је добио исељеничку визу
(чл.127);
б. Ако и пре истека основног рока постане јасно да дужник обавезу неће испунити (чл. 128);
в. Код фиксних уговора.

66
Претпоставка је да друга страна није испунила своју доспелу обавезу, тј. да је запала у доцњу. Ако се ради о
потпуном неиспуњењу обавезе, раскидање је могуће у сваком случају. Уколико је неиспуњење само
делимично, ситуација је сложенија. Код дељивих обавеза, одустанак је могућ само у погледу неиспуњеног
дела, осим ако би делимично испуњење било противно циљу уговора. Уколико је обавеза недељива, због
делимичног неиспуњења уговор се може раскинути у целости.
ЗОО посебно уређује раскидање уговора са узастопним обавезама - ако изостане испуњење једне уговорне
обавезе, уговор се може раскинути не само у односу на њу, него и у односу на све будуће обавезе, ако је
очигледно да ни оне неће бити испуњене. Штавише, раскидање може обухватити и већ испуњене обавезе, ако
оне чине целину са неиспуњеним или ако поверилац нема интереса за делимично испуњење. Давањем
одговарајућег обезбеђења, дужник може спречити раскидање уговора са узастопним обавезама (чл. 129).
Неиспуњење се мора тицати главне обавезе, оне која се односи на битан састојак уговора. Неиспуњење
еквивалентних споредних обавеза могло би, такође, родити право да се уговор раскине. Дејство тренутног
уговора укида се, по правилу, ретроактивно (ex tu)nc), а трајног - за будућност (ex nu)nc). ЗОО садржи правило о
томе да се уговор не може раскинути због неиспуњења незнатног дела обавезе. "Незнатни део обавезе" он не
дефинише, већ о томе одлучује суд, у конкретном случају, када дође до спора између повериоца и дужника. То
може бити споредна обавеза из уговора (нпр. обавеза плаћања камете) или део главне.
Најважнија правна последица раскида је да се уговорне стране ослобађају својих обавеза. Дејство раскида
уговора према трећим лицима зависи од њихове савесности, односно несавесности. Ако дође до раскида,
дужник који није испунио своју обавезу биће дужан да повериоцу надокнади штету коју овај због тога трпи
(чл. 132, ст. 1; чл. 262, ст. 3). Такође, страна која је обавезу већ испунила, има право на повраћај. Ако право на
повраћај имају обе стране, враћање се врши истовремено. Сем тога, свака страна дугује другој надокнаду за
користи које је у међувремену имала од онога што је дужна да врати. Уговорник који враћа новац дужан је
платити затезну камату, од дана кад је исплату примио (чл. 132).
По правилу, време доспелости тражбине спада у небитне састојке уговора. Изузетак су фиксни уговори, код
којих је рок испуњења за повериоца битан. Дужник мора своју обавезу да испуни у тачно одређеном тренутку
или краћем временском интервалу, јер се испуњењем у неко друго време не постиже циљ којем је чинидба
намењена. Фиксни карактер мора бити видљив из самог уговора или из околности случаја. Фиксно обележје
се може означити изричито или одредбом да ће се уговор сматрати раскинутим ако не буде испуњен у
одређеном року - касаторна клаузула. Пошто се фиксна особина уговора не претпоставља, терет доказивања
пада на повериоца.
У теорији се прави разлика између фиксних уговора у апсолутном и релативном смислу:
1. Код неправих фиксних (апсолутних фиксних) уговора обавеза се мора испунити у тачно одређеном
тренутку, а ако до тога не дође, испуњење постаје немогуће (нпр. певач уговори концерт, па не дође).
Уколико такав уговор не буде извршен на време, раскида се сам од себе, без обзира на кривицу
дужника, али је он одговоран за штету због неиспуњења, ако је крив;
2. И прави фиксни уговори се раскидају чим дужник прекорачи рок за испуњење. По нашем праву до
раскида долази по самом закону, али уговор је дефинитивно раскинут само за дужника, а поверилац га
може одржати на снази ако без одлагања обавести дужника да захтева испуњење. Од тог тренутка
уговор губи фиксни карактер, али дужник своју чинидбу мора испунити у разумном року. Ако и тај рок
протекне узалудно, поверилац може изјавити да уговор раскида (чл. 125).
Престанак уговора услед накнадне немогућности испуњења
Ако дужник није никако у стању да учини оно што дугује, каже се да је наступила немогућност испуњења.
Може се поделити на физичку и правну, али су ту само узроци различити, док је немогућност као последица
јединствена. Ни разлучивање на објективну и субјективну није правно релевантно, кад је реч о накнадној
немогућности. Међутим, трајна и привремена се разликују по врсти. Ипак, разлика је некад готово
неухватљива (нпр. привремена немогућност код фиксних уговора се може рачунати као трајна, ако поверилац
нема интерес за касније испуњење). Овај начин престанка се примењује само код двострано обавезних
уговора.
Да би се уговор раскинуо услед немогућности испуњења потребно је да буду испуњена два услова:
1. Да је немогућност наступила услед догађаја за који није одговорна ниједна страна , који има карактер
више силе. То нису само природни догађаји, попут елементарних непогода, већ и друштвени, попут

67
 штрајка, неки акти државне власти (нпр. забрана извоза или увоза неке робе) или радња трећег (нпр.
подметање пожара у фабрици услед чега изгоре све машине и она не може да изврши испоруку).
У случају када је немогућност испуњења обавезе једне стране скривила друга страна, уговор не
престаје. Тада се страна, којој је постало немогуће да изврши обавезу из разлога због кога одговара
њен сауговорник, ослобађа своје обавезе, али задржава право према другој страни. Да ли је једна
страна одговорна за одређени догађај, одлучује суд у сваком конкретном случају, ако дође до спора;
2. Да је немогућност потпуна. У случају да је једној страни постало немогуће да изврши део обавезе,
уговор не престаје, али друга страна има право да захтева сразмерно смањење своје обавезе. Само у
случају да делимично испуњење не одговара потребама друге стране, она има право да раскине
уговор (чл. 137, ст. 2).
Када су услови испуњени, уговор престаје по сили закона, ретроактивно. Због тога, ако је једна страна
извршила своју обавезу, она има право на реституцију (чл. 137, ст. 1).
Престанак уговора одустанком једне уговорне стране
Само изузетно, може бити уговорено или законом прописано да се после истека рока облигациони однос
продужава за неодређено време, ако не буде благовремено отказан (чл. 357). Трајни уговорни односи
закључени на неодређено време могу престати само отказом уговорника. Отказ је једнострана, неформална
изјава воље, која треба да буде пренета другој страни, али у њој не морају бити наведени разлози. Може се
дати у свако доба, сем у невреме.
Последице отказа не наступају одмах, већ у неко касније време после давања, које се назива отказни рок и
одређено је уговором, законом или одговарајућим обичајем. Ако рок није одређен ни на један начин, однос
престаје истеком разумног рока. Међутим, уговорници могу уговорити да ће он престати самим достављањем
отказа, уколико закон не наређује нешто друго. Поверилац има право да захтева оно што је доспело пре него
што је обавеза престала протеком рока или отказом (чл. 358).
Престанак уговора одустанком је, у нашем праву, прописан Законом о заштити потрошача, у нормама које
уређују односе између трговца и потрошача из уговора који се закључују путем средстава комуникације на
даљину и уговора који се закључују изван пословних просторија трговца. Прописан је и Законом о заштити
корисника финансијских услуга, као право корисника финансијских услуга у односу са трговцима из уговора о
кредиту, о издавању и коришћењу кредитне картице, о дозвољеном прекорачењу рачуна, о лизингу и о
финансијској погодби. Реч је о уговорима чији је контекст врло неповољан за једну страну и о уговорима у
којима је изражена неједнакост између страна у погледу економске снаге и информисаности.
Престанак уговора услед смрти једне уговорне стране
У принципу, смрт једне стране не утиче на постојање уговора - уговор и даље важи између наследника умрлог
и друге уговорне стране. Међутим, код уговорних односа који су засновани с обзиром на личне особине,
смрћу стране гаси се и облигациони однос (чл. 359).
На овај начин могу се угасити и односи који немају лични карактер, ако је то уговором унапред одређено.
Овакав начин престанка уговора делује само pro fu)tu)ro.
Проузроковање штете другоме
Постоји општа забрана наношења штете другоме коју садрже правни пореци свих земаља. Она је изречена,
најчешће, посредно, тако што се лицу које другоме проузрокује штету налаже обавеза да је надокнади. ЗОО
ову забрану изриче и непосредно (чл. 16). Дакле, проузроковање штете другоме је извор облигационог
односа, чији су субјекти починилац штете и оштећени. Уобичајено је да се обавеза надокнаде штете назива
грађанском, имовинском или материјалном одговорношћу.
Бројна правила о одговорности за штету се налазе и изван ЗОО и називају се секторска. Наш законодавац се
својевремено обавезао да усагласи право с правом ЕУ у области заштите потрошача и да у српско право унесе
решења која су предвиђена директивама и регулативама ЕУ. Такође, одговорност за штету од животиње и
одговорност за штету од грађевине нису предвиђени ЗОО-ом. Били су предвиђени Скицом, али нису ушли у
ЗОО због расподеле надлежности према Уставу из 1974.
Под штетом подразумевамо губитак у најширем смислу - било у имовинској, било у моралној сфери. Животни
догађај из којег настаје штета назива се штетни догађај. Уопштено, штета остаје на ономе кога је иницијално
погодила. Само изузетно, постоје правом признати разлози због којих ће правни поредак да се умеша у

68
штетни догађај. Одговорност за причињену штету је, дакле, интервенција правног поретка. Кад је у питању
овај извор облигационог односа, садржина обавезе је увек иста - надокнада штете.
У материјалноправном смислу, у позицији повериоца налази се оштећеник. У процесноправном смислу, он ће
бити тужилац. У улози дужника налази се штетник, онај ко је штету проузроковао. Назива се још и одговорно
лице. У процесноправном смислу, он ће бити тужени.
Зашто ће се правни поредак некада умешати у штетни догађај и штетне последице штетног догађаја да
пребаци на штетника? Одговор на то питање даје институт који се зове основ одговорности - разлог због које
коначне имовинскоправне последице једног штетног догађаја сноси одговорно лице, а не оштећеник. За
модерно грађанско право типичан је плуралитет основа одговорности. За заснивање одговорности увек је
довољан један основ. У српском грађанском праву постоје три основа одговорности за штету:
1. Кривица;
2. Створени или одржавани повећани ризик од штете;
3. Правичност.
Основи одговорности прописују се законом и представљају nu)m)eru)s clau)su)s - судови, у српском праву, немају
овлашћење да шире овај круг.

Грађанскоправна одговорност за штету

Грађанскоправна одговорност за штету може да буде:
1. Субјективна - по основу кривице (чл. 154);
2. Објективна (каузална) - не тражи се одсуство кривице, већ је ирелевантно да ли она постоји, јер њено
одсуство не ослобађа одговорности;
3. По основу правичности - корективни институт, који се тумачи уско (чл. 169).
Прави се подела и на:
1. Одговорност за сопствени чин;
2. Одговорност за другога - она је изузетак, те мора изричито бити прописана законом. Препознаје се по
томе што су се код ње раздвојили појмови одговорног лица и штетника, док је код одговорности за
сопствени чин реч о једном истом лицу. Може бити разнолика по правном основу.
ЗОО познаје неколико врста одговорности за другога:
а. Одговорност за малолетнике;
б. Одговорност за душевно болесна лица и лица заосталог умног развоја;
в. Одговорност послодавца за запослене;
г. Одговорност правног лица за своје органе (укључујући и одговорност државе за њене органе).
Српско грађанско право прави разлику између три типа штетних догађаја:
1. Уговорна одговорност;
2. Вануговорна (деликтна) одговорност;
3. Предуговорна одговорност (cu)lpa in contrahendo) - одговорност за штету причињену у фази која
претходи закључењу уговора (преговорима), скривљеним поступањем (чл. 30).
У српском праву, ова одговорност се квалификује као вануговорна, заснована на доказаној кривици.
По правилима за скривљени прекид преговора, може се захтевати накнада како имовинске, тако и
неимовинске штете.
Уговорна и вануговорна одговорност
Уговорна одговорност
Уговорна одговорност је одговорност за штету причињену повредом постојећег облигационог односа. Та
повређена обавеза најчешће потиче из уговора, али не мора бити тако (нпр. штета причињена повредом
законске обавезе издржавања). У ЗОО-у не постоји посебан одељак посвећен уговорној одговорности, већ се
та правила налазе у одељку "Дејство обавеза"(чл. 262-269). Могуће је да се постојећа обавеза повреди на
више начина:
1. Неиспуњењем;
2. Задоцњењем;
3. Неуредним испуњењем (обавеза је испуњена, али са материјалним или правним недостацима).
По правилима о уговорној одговорности, може се тражити само накнада предвидљиве материјалне штете
(стварне штете и измакле користи). Предвидљивост штете цени се објективно, суду је релевантно да ли је у
69
време закључења уговора разуман и пажљив човек на дужниковом месту могао да предвиди да ће
неизвршењем обавезе настати таква штета.
Тужилац (оштећеник) мора да докаже свој поверилачки статус, да је дошло до повреде обавезе, да је
претрпео штету и да постоји узрочно-последична веза између повреде и претрпљене штете.
Ако на страни уговорног дужника постоје квалификовани облици кривице, уговорна одговорност се шири, те
ће дужник дуговати накнаду за целокупну (и непредвидљиву) материјалну штету.
Ослобађајући разлог је само виша сила, те није довољно да се докаже одсуство кривице (чл. 263).
Вануговорна (деликтна) одговорност
Код вануговорне одговорности, тек из чињенице проузроковања штете између страна се заснива посебан
облигациони однос, чију садржину чини дужност надокнаде штете.
Српска правила о вануговорној одговорности су комбинација решења предвиђених Скицом и решења до
којих је дошла наша судска пракса од 1946. до доношења ЗОО (чл. 154-208).
Нека права, попут нашег, определила су се за генералну деликтну норму. Насупрот томе, вануговорна
грађанска одговорност у енглеском праву заснива се на појединачним деликтима (принцип енумерације).
Немачко право комбинује ове методе.
Практичне разлике између уговорне и вануговорне одговорности
1. ЗОО своје прописе о вануговорној одговорности, у извесном смислу, лоцира као опште, а о уговорној
као посебне. Отуда је прописано да, уколико није одређено другачије, за накнаду штете из уговора
важе сходно одредбе о накнади вануговорне штете (чл. 269);
2. Обавеза накнаде штете је код вануговорне одговорности једина и основна обавеза штетника, док је
код уговорне одговорности обавеза накнаде штете секундарна и настаје тек ако дужник не испуни
уопште уговорну обавезу или је не испуни онако како је преузео;
3. За вануговорну одговорност довољан је сваки степен кривице, док је уговорна у неким случајевима
ограничена на тежи облик кривице (нпр. поклонодавац одговара само за намеру и грубу непажњу);
4. Вануговорна одговорност је шира од уговорне у погледу субјеката. Може се односити и на лица која
немају пословну способност (нпр. душевно болесна лица могу одговарати по основу правичности), на
подстрекаче и помагаче, а долази у обзир и одговорност за другога;
5. Вануговорна одговорност регулисана је императивним правним нормама, док се уговорна може
унапред искључити, ограничити или проширити;
6. Рок застаревања потраживања надокнаде штете код вануговорне одговорности почиње тећи од
тренутка кад поверилац сазна за штету и починиоца, а код уговорне од тренутка доспелости
потраживања;
7. Потраживање накнаде штете по уговорној одговорности доспева за наплату у тренутку у коме је
испуњење обавезе требало да уследи, чак и кад је немогућност њеног испуњења наступила раније.
Насупрот томе, потраживање накнаде штете по основу вануговорне одговорности доспева одмах чим
је штета проузрокована;
8. Вануговорна одговорност подразумева потпуну накнаду. Штавише, ако је ствар уништена или
оштећена умишљајним кривичним делом, суд може одредити висину накнаде према вредности коју је
ствар имала за оштећеног (pretiu)m) affectionis).
Код уговорне одговорности се, као што је речено, ради само о надокнади предвидљиве штете, сем у
случају преваре, намерног неиспуњења или неиспуњења због крајње непажње (чл. 266).
Услови одговорности
То су сви они елементи који морају кумулативно да се стекну да би одговорност за штету могла да се заснује
на неком основу (нпр. један од услова да се заснује одговорност стараоца за штићеника је да је старалац био
по неком основу дужан да се стара за лице које је причинило штету).
Постоје два општа и стална услова за заснивање одговорности у грађанском праву, независно од тога који је
основ одговорности и о којој се врсти одговорности ради:
1. Штета, и
2. Узрочно-последична веза између штетникове радње и штете.

70
 Сврха грађанскоправне одговорности
У нашој правној теорији, прихваћено је да је циљ грађанскоправне одговорности репарација, односно
поправљање губитка до којег је дошло у имовинској сфери оштећеника, с идејом да се он постави на оно
место у којем би се налазио да није било штетног догађаја. Тај циљ може да се постигне и изван суда. Ово није
једина, иако је доминатна сврха. Присутни су још неки циљеви, попут спречавања будућих штета -
превенција, а понекад и посебног санкционисања намерног проузроковања штете - ретрибуција.
Накнада неимовинске штете има сопствену сврху - сатисфакцију, тј. морално задовољење. Морални губитак је
дефинитиван, али оштећенику може да се испуни правична новчана накнада, да би тако лакше поднео
морални губитак који му је непоправљиво нанет.
Начела одштетног права
Начело потпуне (интегралне) накнаде штете (чл. 190)
Ово је једно од основних начела одговорности за причињену штету у српском праву. Штетни догађај се, у тој
конструкцији, посматра из угла оштећеника, а њему је ирелевантан степен кривице. Оно што препознаје као
свој интерес јесте да му се штета поправи. Сходно томе, накнада штете не може и не треба да буде казна за
штетника, нити извор обогаћења за оштећеника. Циљ накнаде је да се оштећеник постави у имовинскоправну
позицију у којој би био да штете није било. Сходно томе, он има право на накнаду све претрпљене штете и
ничега преко ње. Обим накнаде не зависи од степена штетникове кривице.
Начело забране проузроковања штете (чл. 16)
Свако је дужан да се уздржи од поступака којима се може другима проузроковати штета. Ово начело има
интерпретативну функцију и служи за разумевање и тумачење других, посебнијих правила. Смисао начела је
да укаже на основне вредности у нашем праву, међу којима је и начело nem)inem) laedere ("другоме не
шкодити").
Општи грађанскоправни деликт
Карактеристичан је за југословенско и српско одштетно право, као и за сва друга права европског континента.
Супротно од њега, налазе се посебни грађанскоправни деликти, присутни у прецедентним правима која, у том
погледу, показују велику сличност са посебним делом кривичног права.
Ови појмови описују начин на који се у неком правном систему уређује установа вануговорне одговорности за
причињену штету. Наш законодавац, дакле, прописује веома апстрактно постављене услове за заснивање
одговорности, односно основе на којима грађанскоправна одговорност може да се заснује.

Однос грађанскоправне и кривичноправне одговорности

Кривична и грађанска одговорност имају заједничку историју. У прво време није се ни правила разлика
између грађанског и кривичног деликта. Починилац штете био је најпре изложен мерама приватне освете, а
потом је следио систем приватне компензације. Касније је држава преузела на себе улогу одређивања висине
компензације. Од тада се ове две одговорности раздвајају постепено.
У модерном праву, ово су две сасвим различите врсте правне одговорности. Могу постојати паралелно, на
темељу једног истог догађаја (тзв. кумулирање деликата и кумулирање одговорности), али и одвојено једна
од друге (нпр. неуспео покушај крађе не повлачи и грађанску одговорност).
Питање основа одговорности
Постоји сингуларан основ одговорности у кривичном праву, а то је кривица. У грађанском праву, постоји
плуралитет основа. Међутим, иако их има више, никада се не захтевају кумулативно. Суд није везан
одређењем основа које даје тужилац.
И сама кривица се разуме различито. У кривичноправном смислу, под кривицом се мисли на одређени
психички однос учиниоца кривичног дела према сопственом делу и последицама тог дела. Насупрот томе, у
модерном грађанском праву, кривица није психички, већ социјални факт - крив је онај ко погрешно поступа,
не понаша се као разуман и пажљив човек. Грађанско право се бави понашањем, а не менталним статусом.
У грађанском праву, могуће је да одговара и онај ко није крив. Такође, могућа је и одговорност за другог, док
се у кривичном праву може одговарати само за сопствено противправно скривљено поступање. Грађанско
право је отишло и корак даље, па допушта да лице буде објективно одговорно за туђу радњу (нпр.
одговорност родитеља за дете млађе од 7 година).
71
Грађанскоправна одговорност је консеквенцијална - одговара се за забрањену последицу људске радње.
Одговорност не може постојати ако нема штете, без обзира на квалитет штетног понашања. Насупрот томе, у
кривичном праву је могућа, под одређеним условима, и одговорност за покушај.
Степени кривице су различити. Кривичноправни појмови су умишљај и нехат, а грађанскоправни појмови
намера и непажња. Непажња се даље степенује на обичну и грубу (крајњу).
За заснивање одговорности у кривичном праву се тражи, у начелу, умишљај, а само изузетно, када је то
законом прописано, одговара се и за нехат. Насупрот томе, у грађанском праву, у начелу се одговара за обичну
непажњу. Врло ретко законодавац тражи неки квалификовани облик кривице.
У кривичном праву се претпоставља невиност. Та претпоставка је прописана Уставом Србије. За разлику од
тога, у нашем грађанском праву, кривица се обориво претпоставља. Ако оштећеник докаже штету и узрочну
везу, суд ће претпоставити да поред њих постоји и кривица штетника.
Начин одређивања деликата
У кривичном праву важи принцип nu)llu)m) crim)en nu)lla poena sine lege - ни кривичног дела ни казне не може
бити ако то није било претходно прописано у закону. Постоји nu)m)eru)s clau)su)s појединачних кривичних дела.
Потпуно је другачије у европскоконтиненталним грађанским правима, где постоји општи грађанскоправни
деликт. Сходно томе, у нашем грађанском праву нема енумерације грађанскоправних деликата, већ
законодавац поставља основе одговорности и услове за сваки основ. Број потенцијалних штетних радњи није
ограничен.
Циљ заштите
Примарна сврха кривичноправне одговорности је заштита друштвене заједнице од опште друштвене
опасности, а тек посредно, кривично право штити и појединца као члана те заједнице.
С друге стране, грађанскоправна одговорност примарно штити појединца, његова имовинска и лична добра, а
тек посредно, уносећи ред у правне односе, штити друштво и правни поредак у целини.
Системи и циљ санкција
Главна санкција у кривичном праву је казна и њена сврха је вишеструка: специјална и генерална превенција,
изражавање друштвене осуде за кривично дело, циљ јачања морала, итд. Та казна се извршава како на
имовинским, тако и на личним добрима учиниоца. Чак и кад је у питању новчана казна, она се може заменити
за казну затвора.
У грађанском праву, основна санкција је обавеза накнаде штете. Она се извршава на имовинским добрима и
само се посредно може тицати личности дужника - обавеза надокнаде штете се не може заменити казном
затвора, али одговорно лице у конкретном случају може бити замењено неким другим.
Циљ санкције је репарација и, код неимовинске штете, сатисфакција. Накнада овде нема пенални карактер и
треба да износи онолико колико износи штета.
Субјективна одговорност за штету (по основу кривице)
Принцип одговорности због кривице постао је суверен принцип имовинске одговорности тек у првим
годинама XIX века. То је одговорност која се заснива на властитој кривици одговорног лица. Туђа кривица не
може да буде основ, већ се може појавити само као један од услова за заснивање одговорности одговорног
лица (нпр. одговорност послодавца за запосленог).
Ако одговорно лице одговара по основу сопствене кривице за штету коју је проузроковао неко други, онда та
његова кривица може да се испољи тројако, као:
1. Грешка у надзору (cu)lpa in vigilando);
2. Грешка у избору штетника за одређени посао (cu)lpa in eligendo);
3. Грешка у усмеравању, васпитавању или давању упутства (cu)lpa in instru)endo).
Да би се утврдило постојање субјективне одговорности, неопходна су три услова:
1. Да је дошло до штете, односно до неког губитка који се у нашем праву признаје као штета;
2. Да постоји узрочно-последична веза између штетног понашања и претрпљене штете;
3. Да постоји кривица, односно да је штетниково понашање, које је довело до штете, било погрешно са
становишта основаних друштвених очекивања. Овај услов је истовремено и основ одговорности.

72
 Противправност није услов за заснивање субјективне одговорности у српском грађанском праву. У нашој
теорији, постоје мишљења да противправност у српском праву постоји имплицитно, али и мишљења да
српско право објективно разуме кривицу, те да она обухвата и противправност.

Штета
Напомена: све што важи о штети (и о узрочној вези) код субјективне, важи и код објективне одговорности.
У систему ЗОО-а, штета се дефинише као умањење нечије имовине (обична штета), спречавање њеног
повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха
(нематеријална штета).
Штета се у теорији разуме на разне начине. Према једној дефиницији, она је уштрб у оштећениковој
имовинској или неимовинској сфери, тј. имовински или неимовински губитак, који је оштећенику причињен
повредом неког његовог субјективног права. Реч је само о оном губитку који је правом признат као штета
(нпр. душевни бол услед смрти кућног љубимца није штета). Штета је увек нечија, подразумева постојање
оштећеника. Основна подела је на материјалну (имовинску) и на нематеријалну (неимовинску, моралну)
штету.
Материјална штета
Материјална штета је она која настаје на човековим имовинским добрима. Под имовинским добрима
подразумевају се сва добра чија вредност је мерљива у новцу.
Стварна штета (обична, проста, damnum emergens))
Стварна штета представља умањење нечије имовине и има два појавна облика:
1. Умањење активе - губитак, умањење, ограничење или оптерећење неког права;
2. Увећање пасиве - то су сви они случајеви у којима је у оштећеникову имовину ушла нека обавеза због
штетног догађаја (нпр. оштећеник је повређен у саобраћајној несрећи, па ће имати трошкове лечења).
Измакла добит (изгубљена корист, lucrum ces)s)ans))
Законодавац је дефинише као спречавање повећања оштећеникове имовине. То је она имовинска корист која
се могла основано очекивати, с обзиром на редован ток ствари или на неке посебне околности, па је њено
остварење спречено штетниковим поступањем. Не долази у обзир надокнада добити која би се постигла на
противзаконит или неморалан начин.
Обележја изгубљене добити су:
1. Имовинска корист се није остварила - изостало је увећање оштећеникове имовине;
2. Корист се могла основано очекивати - то је правни стандард који процењује суд;
3. Према редовном току ствари (нпр. редован приход од закупнине, што штетник осујети тако што запали
стан), или према посебним околностима (нпр. оштећеник уопште није издавао стан у закуп, али
непосредно пре него што му је штетник запалио стан, закључио је уговор о закупу и било је планирано
да се закупац усели у стан следећег месеца).
Накнада за измаклу корист се досуђује оштећенику за оно време које је разумно потребно да се ствар доведе
у оно стање у којем може да приходује, односно да ствара плодове, на начин на који је добит пристизала до
штетног догађаја (нпр. да се стан поправи и среди, да би закуподавац поново могао да га изда).
Будући да у нашем праву важи начело интегралне накнаде, може се захтевати накнада и стварне штете и
изгубљене добити, независно од основа одговорности.
Остале поделе
1. Законодавац прави и разлику између предвидљиве и непредвидљиве материјалне штете. Под
предвидљивом материјалном штетом подразумева се она која се дала предвидети као последица
повреде уговорне обавезе, у тренутку закључења уговора.
Код уговорне одговорности, накнада непрепридљиве штете може се захтевати само када је уговорни
дужник повредио обавезу поступајући намерно, са грубом непажњом или преварно. Сем тога, за
опасна својства ствари, њен произвођач одговара само ако се ради о предвидљивој штети (чл. 179, ст.
2). Исто важи и за одговорност због ускраћивања неопходне помоћи (чл. 182, ст. 1);
2. Постоји и подела на посредну и непосредну штету, која води порекло још из римског права. ЗОО не
прави ову разлику, али она постоји у нашој теорији: непосредна је она штета која је директна

73
 последица штетне радње, док је посредна индиректна, удаљена последица, која се испољава на
другим добрима (нпр. чл. 488, ст. 3);
3. Штета се може поделити и на позитиван и негативан уговорни интерес. Ова теорија потиче од Рудолфа
фон Јеринга. ЗОО ни ову поделу не познаје, она је само теоријска конструкција.
Јеринг је пошао је од тога да је наношењем штете настала повреда неког имовинског интереса. Штета
се разуме као разлика у имовини оштећеног пре и после штетног догађаја - накнада треба да износи
тачно онолико колико је потребно да се надокнади та разлика.
а. Негативни уговорни интерес обухвата имовинску штету коју оштећени трпи зато што није дошло до
закључења уговора - због скривљеног прекида преговора или због тога што је уговор ништав или
рушљив па поништен;
б. Позитивни уговорни интерес (интерес испуњења) је имовинска штета коју трпи поверилац зато што
дужник није испунио уговорну обавезу из пуноважног уговора, онако како она гласи - ради се о
неиспуњењу, неуредном испуњењу и испуњењу са задоцњењем.
Јеринг је овом теоријом пробао да објасни да уговор, чак и кад не буде закључен, производи
секундарне правне последице. Цео концепт је настао као покушај да се предуговорна одговорност
објасни као део уговорне одговорности, онако како се она схвата у немачком праву.
У нашем праву се одговорност за прекид преговора, међутим, дефинише као деликтна, те нам
појам негативног уговорног интереса није потребан.
Нематеријална штета
Различити европски правни системи разумеју неимовинску штету на субјективан или објективан начин. Код
нас је усвојена потпуно субјективизована концепција неимовинске штете и то на нивоу догме - судови од ње
не одступају. Та идеја потиче из докторске дисертације проф. Обрена Станковића, и остварила је снажан
утицај на српске судове и законодавца. Српско право неимовинску штету разуме као физички бол, психички
бол или страх, довољног трајања и интензитета. Реч је о субјективном трпљењу које је пореметило
емоционалну равнотежу појединца. Пука повреда права личности или неког личног добра као објекта тог
права не признаје се, ако није довела до бола или до страха.
Наше право прихвата да је овај губитак дефинитиван, те да није могућа репарација. Зато се накнада досуђује
у новцу, на име сатисфакције - да би оштећеник, том накнадом, прибавио неко добро и тиме лакше поднео
трајан губитак у неимовинској сфери.
Законодавац је прописао каталог психичких болова који се у нашем праву признају као штета (чл. 200, 202):
1. Душевни бол услед умањења животне активности - у пракси се често изражава у процентима;
2. Душевни бол услед наружености - разликује се од умањења животне активности, јер не утиче на
функционалност;
3. Душевни бол услед повреде угледа, части, слободе или права личности ;
4. Душевни бол услед смрти или тешког инвалидитета блиског лица - у случају смрти, у круг лица
овлашћених да траже накнаду улазе брачни или ванбрачни друг, родитељи и деца. На накнаду имају
право и браћа и сестре, али само ако је између њих и умрлог постојала трајнија заједница живота.
Браћа и сестре немају право на накнаду у случају тешког инвалидитета;
5. Сатисфакција у посебним случајевима - реч је о жртвама кривичних дела против полних слобода.
Из ових догађаја оштећеник не мора да трпи никакву материјалну штету, да би имао право на нематеријалну.
Као тужилац у спору, он мора да спецификује сваку од ових врста штете, појединачно.
Примедба на идеју о неимовинској штети, која се јавила после рата, под утицајем совјетског права, била је да
је то извор богаћења за оштећеника без рада, да се не може новчано изразити бол и да је морално
неприхватљиво исплаћивати новац за претрпљени бол или страх.
У нашем праву, правно лице нема право на накнаду неимовинске штете, иако је неспорно да се његов углед
може повредити. Постоје и физичка лица која нису у стању да осете душевни бол, те им се не може досудити
накнада у овом случају (нпр. лица у трајној коми, бебе, седирана лица). Међутим, деци се може досудити
будућа неимовинска штета.
Као последица субјективног схватања код нас, право на накнаду неимовинске штете је ненаследиво (чл. 204).
Сматра се да исплата правичне новчане накнаде може да постигне своју сврху само ако се исплати
оштећенику. Једини начин да се наследи је да буде правоснажно утврђено право на накнаду неимовинске
штете за живота повређеног лица или да се то лице поравна вансудски са штетником, у писаној форми.

74
У Скици је било предвиђено другачије. То је била једна мешовита конструкција, где би и психички и физички
бол и страх представљали неимовинску штету, али је обухватала и повреду права личности као такву.
Бивше југословенске републике полако напуштају субјективну концепцију. Према објективној концепцији,
пука повреда права личности представља неимовинску штету, независно од трпљења бола или страха. Они се
узимају у обзир само приликом процене колика треба да буде накнада.
Иако се неимовинска штета првенствено накнађује у новцу, постоје и неке уже могућности да се оствари сврха
сатисфакције (нпр. да штетник повуче изјаву, да се објави исправка или пресуда, извињење, итд.). За ово је
довољно да је дошло до повреде права личности, нису неопходни бол или страх (чл. 199). Право на овакву
заштиту, у судској пракси, имају и правна лица.
ВСС је 1999. издао тарифник у коме се налазе оријентациони износи накнаде за поједине врсте неимовинске
штете. Ти се износи валоризују с времена на време. То је необавезујући документ, али судови га обично
поштују, јер желе да им одлуке опстану у другом степену.
Захтев да се уклони опасност од штете
Свако може да захтева од другога да уклони извор опасности од којег прети знатнија штета њему или
неодређеном броју лица, као и да се уздржи од делатности од којих произлази узнемиравање или опасност
штете, ако се настанак узнемиравања или штете не може спречити одговарајућим мерама (чл. 156). Ако
држалац извора опасности не спроведе неопходне мере сам, суд може да нареди да се то уради о његовом
трошку. Ово је један превентиван институт, који представља конкретизацију начела забране проузроковања
штете.
Ова тужба представља actio popu)laris и може је поднети свако лице, али се у нашој пракси, ипак, најчешће
користи као средство за индивидуалну заштиту.
Ако штета настане у обављању општекорисне делатности за коју је добијена дозвола надлежног органа, може
се захтевати само накнада штете која прелази нормалне границе. Међутим, у нашој судској пракси, када
штета пређе нормалну границу, тада се може тражити накнада у целости (и имовинске и неимовинске штете).
У сваком случају, чак и када је делатност дозвољена, суд може да наложи предузимање друштвено
оправданих мера за спречавање наступања штете или за њено смањење.

Узрочност
Представља други општи, стални услов за заснивање одговорности. Штета је проузрокована ако њен настанак
може да се припише, у одређеном смислу, радњи одређеног субјекта, а не случају или вишој сили. Узрочност
служи да заснује одговорност, али и да је ограничи.
Циљ утврђивања узрочне везе, у праву, је да се утврди да ли се и у ком обиму један субјект може сматрати
одговорним за своју радњу, којом је нарушио редован ток ствари.
Правна теорија прави разлику између узрока и услова. Узрок је нужан и довољан услов за настанак
последице, док су услови све оне околности које то омогућавају.
Штетнику се могу приписати:
1. Последице сопствене радње;
2. Последице радње неког другог лица (одговорност за другога);
3. Последице других узрока, а не људских радњи (нпр. последице функционисања опасне ствари).
Правна наука је развила читав низ теорија о узрочној вези:
1. Наши судови примењују теорију адекватне узрочности, која је у праксу стигла под утицајем наше
теорије, инспирисане праксом швајцарских судова. Три су услова да би се штетникова радња сматрала
узроком штете према овој теорији:
а. Да штетникова радња претходи настанку штете;
б. Да је штетникова радња материјално учествовала у настанку штете и да без материјалног учешћа
штетникове радње не би ни дошло до штете;
в. Да је штетников поступак нормалан, адекватан, типичан узрок баш те штете, према редовном току
ствари и према животном искуству - суд ће адекватност процењивати објективно.
Овој теорији се замера да је сувише субјективистичка, јер тражи од суда да процењује да ли је узрочна
веза типична или нетипична. Осим тога, пребацује јој се да не води рачуна о околностима конкретног
случаја, него се ослања на некакве унапред одређене узроке који, наводно, увек и у свим случајевима
делују истом снагом;
75
 2. Теорија услова/еквивалентности (conditio sine qu)a non) - специфичност ове теорије је у томе што она
не прави разлику између услова и узрока. Сви појединачни услови имају једнаку важност. Узроком ће
се сматрати све оно што је претходило штети и материјално учествовало у њеном настанку, односно
све оно што није могуће апстраховати, а да услед тога не изостане и последица. Теорија услова служи
се формалном логиком и зато не признаје случајан стицај околности, него их посматра све у једном
непрекидном ланцу. Ова теорија није употребљива, јер веома широко поставља круг потенцијално
одговорних лица. Међутим, има своју сврху у поступку утврђивања узрочне везе у већини правних
система, јер искључиво она штетна радња, која се према теорији услова квалификује као узрок, је
кандидат за даљу анализу у оквиру теорије адекватне узрочности;
3. Теорија превалентног/преовлађујућег услова - она увиђа разлику између услова и узрока штете и као
узрок дефинише онај услов који је, приликом настанка штете, одиграо претежну улогу. Њен недостатак
је што не садржи формулу која би помогла суду да препозна услов који је деловао пресудно. Судови су
склони да, према овој теорији, у низу услова, као пресудну препознају људску радњу, а ако има више
људских радњи, онда ону која је погрешна;
4. Теорија непосредне узрочности (cau)sa proxim)a non rem)ota spectatu)m)) - из низа догађаја који су
претходили штети ваља издвојити оне који су јој временски ближи. Ближи догађаји означавају се као
непосредни, а даљи као посредни узроци. Правно значајним сматрају се једино непосредни узроци. На
терену грађанског права, француско право је користи у области уговорне одговорности.
Нечињење као узрок штете
У правном смислу, узрочне могу бити и нерадње или пропуштања. Ипак, будући да не постоји општа дужност
да се друга лица одбране од штете, нечињење нема значај узрока у сваком случају, већ су потребни одређени
услови:
1. Да је лице о чијем је нечињењу реч било дужно да штету од другога отклони одговарајућом мером.
Извор обавезе на чињење може бити закон, обичајно право, сталешка правила понашања, уговор или
поверење;
2. Да је дотичном лицу било могуће да одговарајућим чињењем штету спречи или барем умањи.
Конкуренција узрока
Наспрам једне штете могу стајати више самосталних догађаја који су у стању да буду њени узроци. Тада је реч
о конкуренцији узрока. Сви случајеви конкуренције могу се сврстати у две групе: онe у којима је штета заиста
последица два или више догађаја и онe у којима је штета изазвана само једним догађајем, док се дејство
других, у целости или делимично, може појмити само хипотетички.
Збирни каузалитет
О њему је реч кад је штета резултат деловања два или више узрока, од којих ниједан самостално не би био у
стању да изазове укупну штету.
По правилу, лица одговорна за штету од збирних узрока дугују накнаду према својим уделима у штети. Али,
ако се појединачни удели не могу утврдити, долази у обзир и њихова солидарна одговорност (чл. 206, ст. 3).
Кумулативни (дупли) каузалитет
О њему се говори у случају кад два стварна узрока делују у исти мах, али би сваки од њих понаособ био
довољан да изазове исту толику штету (нпр. пуцајући истовремено из пиштоља, два лица нанесу смртне
повреде трећем). Тешкоћа ових случајева исходи из чињенице да се сваки извршилац може бранити
приговором да би штета настала и без његове радње.
Околност да постоје два починиоца не може оштећеног довести у гори положај него да је у питању само један.
Право на обештећење је неспорно, па оба извршиоца треба да одговарају солидарно (чл. 206, ст. 1).
Алтернативни каузалитет
Када више лица долазе у обзир као починиоци исте штете, али није могуће утврдити које је од њих штету
заиста проузроковало, реч је о алтернативном каузалитету. Зна се да без деловања макар једног од њих штета
не би наступила. Сем тога, радња сваког од починилаца била је довољна да штету у целости изазове.
Алтернативност и није проблем саме узрочне везе, већ њеног доказивања. Међутим, било би неправично да
оштећени остане без накнаде у случајевима кад се не може утврдити ко је штету проузроковао, те је

76
прихваћено становиште да лица чије радње имају значај алтернативних узрока одговарају солидарно (чл.
206, ст. 4).
Престижући каузалитет
О престижућем каузалитету може се говорити у случају кад после догађаја који је штету нанео и за који је неко
одговаран, наступи убрзо други догађај који би исту или сличну штету проузроковао да она није већ била
узрокована првим догађајем. Први догађај је стварни узрок, а други искључиво хипотетички или резервни.
Преовлађује став да генералног правила нема, него да разне случајеве престижућег каузалитета треба
решавати различито. О резервном узроку штете би требало водити рачуна у овим ситуацијама:
1. Дужник у доцњи одговара и за случајну немогућност испуњења, осим ако докаже да би ствар која је
предмет његове обавезе случајно пропала и да ју је на време испунио;
2. Кад је реч о штети која у тренутку шкодљиве радње није дефинитивна, него с временом настаје
сукцесивно, као што је измакла добит. Пошто је за надокнаду меродавна корист коja би се постигла по
редовном току ствари, нормално је да се води рачуна о резервном узроку који би тај ток ствари
пореметио (нпр. ако би оштећени аутомобил наредне ноћи изгорео у гаражи, починилац свакако мора
надокнадити вредност аутомобила, али надокнаду измакле користи дугује само до часа избијања
пожара);
3. Ако је на ствари или личности оштећеног, још у тренутку извршења шкодљиве радње, постојао зачетак
штете (нпр. порушена кућа била је већ склона паду). Наравно, овде је проблем да штетник докаже да
би резервни узрок заиста деловао.
Минимални каузалитет
Под минимални каузалитет подводе се случајеви у којима је штета изазвана од стране већег броја лица, али
са незнатним појединачним уделима. Овде радња свакога не би била довољна да штету у целости изазове.
Ради се о колективном наношењу штете, у коме може учествовати и више хиљада људи (нпр. недопуштене
демонстрације).
По нашем праву, могла би доћи у обзир солидарна одговорност свих учесника. Али, кад је реч о
демонстрацијама, важе посебна правила (чл. 180).
Кривица
Кривица је основ субјективне одговорности. Ако је лична кривица ирелевантна, одговорност је објективна,
чак и онда када се у условима за заснивање одговорности јавља нечија туђа кривица (нпр. послодавац
одговара објективно без обзира на своју кривицу, али је један од услова за заснивање његове одговорности
кривица запосленог).
Кривица, у начелу, може да се процењује субјективно (in concreto) и објективно (in abstracto). Када се кривица
процењује субјективно, на садржину основаних друштвених очекивања утичу личне особине конкретних
штетника. Насупрот томе, када се процењује објективно, нема утицаја таквих особина на садржину основаних
друштвених очекивања. Ако неко има лична својства која му отежавају да испуни стандард очекивања (нпр.
умор, глувоћа, итд.), онда он треба да се уздржи од деловања.
У српском грађанском праву је прихваћено објективно схватање кривице. Кривица се резонује као социјални
факт - погрешно поступање штетника, а не његово стање свести и воље. Ову идеју је први формулисао проф.
Константиновић: при просуђивању да ли је лице које је проузроковало штету криво или не, тј. да ли се
понашало како је требало, суд треба да води рачуна о редовном току ствари и о томе шта се од разумног и
пажљивог човека могло основано очекивати у датим околностима. Ово представља кодификацију схватања
које су наши судови већ развили у послератном периоду. Константиновићева дефиниција је изостављена из
ЗОО, али је прихваћена у нашој судској пракси.
Иако српски судови кривицу процењују објективно, постоје две личне особине које ће увек узети у обзир:
1. Способност за расуђивање - предуслов је сваке кривице физичког лица у српском праву. Способност за
расуђивање је капацитет једног физичког лица да разуме значај сопствених поступака и да предвиди
потенцијалне последице сопственог поступања. Али, није код свих радњи којима се наноси штета
потребна једнака мера разборитости, већ то зависи од околности;
2. Професионални капацитет - када штету проузрокује неко ко је поступао у стручњачком капацитету, од
њега се очекује више: понашање разумног и пажљивог стручњака одговарајуће специјализације.

77
 Степени кривице
Према ЗОО-у, постоје два основна степена кривице: намера (dolu)s) и непажња (cu)lpa). Непажња се даље
степенује на обичну (cu)lpa levis) и на грубу (cu)lpa lata). Такође, од лица која другима чине неку бесплатну
услугу, право захтева да се према добрима примаоца услуге односе са пажњом коју поклањају властитим
пословима (cu)lpa levis in concreto). То важи за оно време док се бесплатна услуга обавља и у односу на добра
која се чувају, оправљају или за другог употребљавају (нпр. бесплатно чување туђе ствари - чл. 714, ст. 1).
Редовно, за заснивање грађанскоправне одговорности довољна је обична непажња. Само изузетно је
потребан неки од квалификованих степена кривице. Тада законодавац прописује посебне правне последице
намере или намере и грубе непажње. У начелу, груба непажња се изједначава са намером - cu)lpa lata dolo
equ)iparatu)r (нпр. чл. 171). Међутим, у неким случајевима, законодавац тражи искључиво намеру.
Онда када се одговорност заснива на кривици, степен кривице не утиче на обим накнаде на коју оштећеник
има право - она ће увек износити онолико колико износи штета (начело интегралне накнаде).
Претпоставка кривице
Оборива претпоставка кривице је упечатљиво обележје нашег облигационог права (чл. 154).
У Скици је било предвиђено да, у случају субјективне одговорности, важе општа правила доказивања. Према
општим правилима, терет доказивања лежи на тужиоцу (actori incu)m)bit probatio), што значи да ће оштећеник
бити дужан да докаже да је претрпео штету, да му је ту штету нанео тужени и да је тужени крив. То је тзв.
систем доказане кривице. ЗОО, међутим, спада у системе претпостављене кривице.
Претпоставка је законско правило које садржи овлашћење за суд да, на основу чињеница које су му познате,
изведе закључак о чињеници која му није позната. Чињенице познате суду могу бити:
1. Ноторне - општепознате (нпр. који је данас дан);
2. Неспорне - ако међу странкама око њих не постоји спор;
3. Доказане - оне које је пред судом доказала странка на чијој је страни терет доказивања.
Тужилац треба да докаже да је претрпео штету и узрочно-последичну везу између штетниковог понашања и
штете. Та два елемента су база претпоставке, и тада ће суд обориво претпоставити да постоји кривица. Сврха
тог законског правила је да пребаци терет доказивања на туженог - он ће доказивати одсуство своје кривице.
Као основни разлог за законско претпостављање кривице, у нашој теорији, наводи се управо олакшавање
процесне позиције оштећеника.
1980. одржана је заједничка седница тадашњих највиших судова и заузето је становиште да се законска
претпоставка кривице односи на обичну непажњу. За све преко тога, терет доказивања је на тужиоцу.
У пројекту будуће грађанске кодификације Србије, међутим, одустаје се од претпоставке кривице.
Противправност
ЗОО, за разлику од грађанских законика многих земаља, одговорност за штету не условљава изричитим
захтевом да штетна радња буде противправна. Он истиче једино кривицу као претпоставку одговорности,
допуштајући у исти мах и одговорност без обзира на кривицу у одређеним случајевима. Одсуство захтева за
противправношћу радње се објашњава утицајем француског права - пошло се од схватања да противправност
као услов деликта не треба посебно истицати, јер је она обухваћена самим појмом кривице.
Ипак, у теорији преовлађује став да је раздвајање противправности од кривице и могуће, а и пожељно.
Чињенице које искључују противправност штетне радње
Вршење јавне дужности
Радња лица које врши јавну (службену дужност), уколико не излази из оквира његових овлашћења, нема
карактер противправне радње ни кад је њоме проузрокована штета другоме (нпр. ватрогасац је овлашћен да
гаси пожар и по цену штете другоме). Ово су, дакле, лица која имају законско овлашћење на повреду других,
односно на оштећење туђе имовине.
Пристанак оштећеног (чл. 163)
О пристанку се може говорити у случају кад неко допусти другоме да предузме извесну радњу која вређа
његово правно добро или га угрожава више него што је иначе допуштено. Неопходно је да пристанак потиче
од стране пословно способног лица. Пристанак се може опозвати у свако време, осим кад се односи на ствар

78
која је већ дата другој страни. Накнадни пристанак нема ретроактивно дејство, он има само значај опроштаја
дуга починиоцу штете. Али, пристанак је ништав ако се односи на радњу која је законом забрањена.
У пракси су од посебног значаја пристанак на медицинску интервенцију и суделовање у спортском такмичењу.
Међутим, пристанак на медицински захват не важи ако он није био индикован. Ипак, у изузетним
случајевима утврђеним законом, медицинске мере могу се предузети и противно вољи пацијента (нпр.
обавезна вакцинација). Но, у том случају грађани имају право на надокнаду штете коју претрпе услед те
интервенције.
Што се тиче спортских такмичења, према југословенској судској пракси, учесник спортске игре коме други
играч нанесе телесну повреду има право на накнаду штете само у случају кад му је повреда нанета намерно
или грубим кршењем правила спортске игре.
Нужна одбрана и стање нужде (чл. 161)
Нужна одбрана подразумева радњу која је неопходна да би неко од свог добра или добра другога одбио
истовремени противправни напад. Сматра се да је истовремен и напад који непосредно предстоји. Није,
међутим, неопходно да напад буде усмерен на правно добро браниоца, јер је допуштена и одбрана туђих
правних добара (тзв. нужна помоћ).
Нужна одбрана мора бити сразмерна нападу коме се супротставља. У супротном, биће речи о прекорачењу и
бранилац ће бити дужан да надокнади штету. Ако бранилац својим поступком повреди неког трећег, биће
дужан да му надокнади штету.
Стање нужде је опасност из које се извесно правно добро не може другачије избавити осим прикраћивањем
правно заштићеног добра неког другог. Опасност може претити добрима лица које предузима радњу
спасавања или добрима неког другог (тзв. помоћ у нужди). Овакво избављење је дозвољено само под
условом да је вредност спасеног добра несразмерно већа од вредности оног које се жртвује.
ЗОО предвиђа да оштећени може захтевати надокнаду од лица које је скривило опасност штете или и од лица
од кога је штета отклоњена, али не више од користи коју је оно од тога имало.
Поред тога, право на накнаду штете којој се разумно изложио признаје се и лицу које претрпи штету
отклањајући од другог опасност штете (чл. 161, ст. 3).
Дозвољена самопомоћ (чл. 162)
Дозвољена самопомоћ је право сваког лица да, под одређеним условима, задржи дужниково добро да би
отклонио повреду права које има према њему. Штета проузрокована на тај начин не мора се надокнадити. Да
би самопомоћ била допуштена, потребно је да се испуне следећи услови:
1. Лице које себи помаже мора имати право потраживања надокнаде штете према лицу за чијим
правним добрима посеже. Сасвим је свеједно да ли је потраживање доспело, да ли његов ималац зна
колико оно износи и шта је правни основ из којег потиче;
2. Мора постојати стварна опасност да наплата потраживања буде осујећена или барем знатно отежана.
Није довољно ако се наплата само временски одлаже;
3. Услов је и да мере осигурања потраживања не могу благовремено да спроведу надлежни државни
органи;
4. Радњу самопомоћи може да предузме само поверилац и то само према дужнику. Трећа лица не могу се
појављивати ни у једној улози.
Уколико су испуњени ови услови, поверилац је овлашћен да своје тражбено право привремено осигура
посезањем за правним добрима дужника (нпр. да узме кључеве његовог аутомобила или да задржи туђу
животињу која му је проузроковала штету).
Самопомоћ не сме ићи даље него што је потребно за отклањање опасности. Такође, не сме бити речи о
наношењу теже телесне повреде или о проузроковању смрти. Међутим, наношење лакше телесне повреде је
допуштено, ако се није никако могло избећи (нпр. неко насилно задржи лопова, док не стигне полиција).
Коришћење својим правом
Коришћење својим правом, у законским границама, није противправно ни када се њиме проузрокује штета.
Ако дође до прекорачења граница, то се сматра злоупотребом права и то лице ће дуговати надокнаду штете.
ЗОО прихвата објективну теорију злоупотребе права. Суд не треба да се упушта у испитивање мотива због
којег ималац своје право користи, већ да утврди да ли је коришћење правом нормално, да ли се тежи
постизању законитог интереса (чл. 13).

79
 Околности које искључују или ограничавају одговорност за
штету
Случај (casus)
Случај у облигационом праву означава одсуство кривице извршиоца радње којом је штета изазвана. У питању
је узрок штете који није скривио ни оштећени ни неко други. Случајни су они догађаји који не зависе од
слободне људске воље. Случај може бити неки природни догађај или људска радња за коју извршилац није
одговоран.
Уколико нема места објективној одговорности, штету од случаја сноси сам оштећени. Међутим, ово правило
није апсолутно. Наиме, уговором се може одредити и појачана одговорност, тако да она обухвати и случајне
штете, осим ако би то било противно начелу савесности и поштења (чл. 264).
И сам закон прописује одговорност за случајне штете у извесним областима (нпр. одговорност угоститеља за
ствари свог госта и одговорност за штету од опасних ствари, односно опасних делатности). Закон налаже
одговорност и за тзв. "мешовити случај" (casu)s m)ixtu)s), тј. случај чије је штетно деловање скривљено од
некога (нпр. дужник у доцњи одговара и за случајну пропаст дуговане ствари, ако не докаже да би она
случајно пропала и да је обавезу на време испунио). У југословенској судској пракси, сматрало се да је
одговорност за случај могућа и кад он конкурише са људском радњом у наношењу штете - ако њихов утицај
није могуће раздвојити, тада се људска радња сматра јединим узроком штете.
Виша сила (vis maior)
Виша сила је ужи појам, то је квалификовани случај. Да би догађај био виша сила, он мора бити:
1. Непредвидљив - догађај са којим се није могло рачунати зато што није учестао, што се нормално не
дешава. Али, не представља сваки редак догађај вишу силу, већ он мора бити веома изузетан, тако да
га није могао предвидети ни веома пажљив човек. Није меродавна могућност предвиђања просечног
човека, већ доброг домаћина;
2. Неизбежан и неотклоњив - догађај који није могао бити спречен или учињен нешкодљивим.
Могућност избегавања, односно савлађивања те појаве цени се објективно, као и предвидљивост. Реч
је, опет, о највећој могућој пажњи;
3. Спољни - догађај који није повезан са делатношћу лица од којег је штета потекла.
У вишу силу спадају природни догађаји, под условом да имају катастрофалне последице. Но, и они могу
представљати само обичан случај, зато што нису непредвидљиви. С друге стране, поступци трећих лица
такође могу имати карактер више силе (нпр. акт саботаже или атентат).
Појам више силе је релативан, јер списак догађаја који се под њега подводе није могуће унапред прецизно
утврдити. Појаве које се у једној друштвеној средини сматрају неотклоњивим, у другој могу бити отклоњиве.
Извесно је да се са развитком науке и технике смањује и круг појава које спадају у вишу силу. Разлика између
више силе и обичног случаја практично је значајна само код објективне одговорности (она је, по правилу,
одговорност за случај, али не и за вишу силу), док субјективној одговорности нема места ни због једног ни
због другог.
Штету која је резултат више силе сноси сам оштећени, а само изузетно неко други може и за њу бити
одговоран (нпр. кад је у питању пропаст ствари која је од имаоца одузета на недозвољен начин). До
искључења одговорности долази само у оној мери у којој је дотична штета заиста условљена вишом силом.
Зато, одговорност неће изостати ако би штетне последице наступиле и без догађаја који има карактер више
силе - нпр. дужник који дугује испоруку кромпира, па не буде у могућности да га испоручи на време због
изненадне поплаве великих размера, не може да се позове на вишу силу ако није благовремено припремио
кромпир за испоруку. Ако је припремио само део, биће ослобођен одговорности само за њега.
Радња оштећеника
Свако је, начелно, дужан да покаже нормалну пажњу да би од себе штету отклонио. Сем тога, свако треба да
предузме уобичајене мере да штету заустави, да спречи њено увећање. Онај ко ту дужност прекрши, губи или
погоршава своју правну позицију и не може своју штету у целости свалити на починиоца.
Већина савремених правних система оставља слободу суду да због радње самог оштећеног надокнаду штете
или умањи или је уопште не досуди.

80
 Споразумно искључење и ограничење одговорности
Користећи се начелом слободе уговарања, уговорне стране могу своју одговорност за штету због кршења
уговорне обавезе споразумом унапред искључити. Такви споразуми називају се клаузулама о неодговорности.
Њима се може искључити не само властита, већ и туђа одговорност (уговор у корист трећег).
Пошто одрицање унапред од права на надокнаду штете крије у себи могућност злоупотребе, законодавац је
предвидео да се одговорност може искључити само за штету изазвану обичном непажњом.
Клаузуле о неодговорности допуштене су само под условом да представљају резултат слободно изражене
воље обеју страна, а не последицу економског или психичког притиска. На захтев заинтересоване стране, суд
ће поништити такву клаузулу, ако је она исходила из монополског положаја дужника или уопште из
неравноправног односа уговорних страна.
Посебно треба истаћи да нису дозвољене клаузуле о искључењу одговорности за телесне повреде и смрт
лица, пошто норме којима се штити телесни интегритет имају императиван карактер.
Поред споразума о искључењу, постоје и споразуми о ограничењу одговорности. Ограничење се може тицати
опсега одговорности, односно може се уговорити највиши износ надокнаде који ће дуговати уговорник. Осим
тога, могуће је одредити надокнаду само за извесне штете. Такође, једна од могућих форми ограничења је и
преваљивање терета доказивања кривице на повериоца. Ни ове клаузуле нису допуштене безусловно. Оне су
пуноважне само уколико уговорени износ надокнаде није у очигледној несразмери са штетом и ако за
одређени случај ограничење законом није забрањено. Али, и тада поверилац има право на потпуну
надокнаду ако је немогућност испуњења обавезе проузрокована намерно или грубом непажњом.

Одговорност за другога
Одговорност за другога је она одговорност код које су се личности одговорног лица и штетника раздвојиле, па
одговорно лице одговара за штету коју је проузроковао неко други. Представља одступање од општег
правила да свако одговара за забрањене последице својих штетних поступака и специфична је за
грађанскоправну одговорност. Пошто је изузетак, мора бити посебно прописана законом.
Између одговорног лица и штетника мора постојати нека специјална релација, коју право признаје као
релевантну. Одговорност се заснива када одговорно лице, на неки начин, може да оствари ефективну
контролу над штетником. Одговорно лице је, по правилу, платежно способније од штетника. То је обично неко
ко има корист од односа са штетником за кога одговара. Ту може бити речи о економској користи или
добробити у најширем смислу (нпр. морална корист).
Оваква одговорност може, код нас, да буде субјективна (заснована на претпостављеној или на доказаној
кривици), објективна и заснована на правичности.
Некада ће, поред одговорног лица, да одговара и сам штетник - тада ће њихова одговорност бити солидарна.
Одговорност за малолетнике
Постоји неколико разлога због којих је у овој области прописана одговорност за другога:
• Малолетници, по правилу, немају властиту имовину из које би могли да надокнаде штету коју
проузрокују;
• Деца су често неспособна за расуђивање, те се не може засновати њихова субјективна одговорност;
• Родитељ је по закону дужан да се стара о свом детету и ефективно је у могућности да оствари контролу
над његовим поступцима.
У начелу је родитељ тај који одговара за штету коју проузрокује његово малолетно дете, али не увек. У вези са
одговорношћу за другога, родитељ има две основне дужности у погледу свог детета - дужност да га васпитава
и да га надзире. Наша судска пракса сматра да је васпитавање учење детета исправном понашању, док је
надзор будно вођење рачуна о томе да дете својим поступцима не шкоди другима, нити себи. Судови сматрају
да обавеза надзора може да се повери другоме, док обавеза васпитавања не може.
Ако, поред родитеља, одговара за штету и малолетник, њихова одговорност је солидарна (чл. 166).
Способност малолетника за расуђивање (чл. 160)
Нека законодавства прихватају решење по којем, у сваком појединачном случају, суд треба да испита да ли је
малолетник био способан за расуђивање или не. Тако је било предвиђено и у Скици.

81
Наш законодавац прописује старосне границе и везује систем претпоставки за њих:
1. За малолетника до навршених 7 година важи необорива законска претпоставка неспособности за
расуђивање. Овакав малолетник нема капацитет да буде крив (што не значи да не може да одговара
по неком другом основу, нпр. по основу правичности);
2. За дете узраста између 7 и 14 година важи оборива законска претпоставка неспособности за
расуђивање. Онај коме је то у интересу може да доказује супротно;
3. За малолетнике старије од 14 година важи оборива законска претпоставка способности за расуђивање
(исто као и за одрасле).
Одговорност родитеља (чл. 165)
Ако се у време предузимања штетне радње, дете старо до 7 година налазило под надзором родитеља, за
штету одговара родитељ, по правилима о објективној одговорности. Кривица родитеља је ирелевантна, за
тако мало дете одговара се као за опасну ствар. Родитељ ће моћи да се ослободи одговорности по општим
правилима за ослобађање од објективне одговорности - виша сила, искључива радња трећег и искључива
радња самог оштећеног (чл. 177). Родитељ увек има дужност надзора, сем када дете повери ономе ко је
оспособљен и обучен да то чини (нпр. школи или спортском клубу).
Ако је дете старије од 7 година, одговорност родитеља је субјективна и заснована на претпостављеној
кривици. Та кривица се огледа у грешци у надзору (cu)lpa in vigilando). Родитељ може да се ослободи
одговорности само на један начин - да докаже да је вршио надзор онако како је требало.
Пошто обавезу старања и надзора имају оба родитеља, оба су и одговорна за штету и то солидарно. Ако, пак,
родитељи живе одвојено, одговорност погађа само оног код ког се дете налазило у време проузроковања
штете, јер је само он био у стварној могућности да утиче на понашање детета.
Одговорност другог лица за малолетника (чл. 167)
Ако дете проузрокује штету док је под надзором другог лица - старатеља или установе (попут школе, спортског
клуба, болнице, итд.), за штету одговара лице које је вршило непосредан надзор над дететом. Његова
одговорност је, такође, заснована на претпостављеној кривици.
Установа може да се ослободи одговорности на два начина:
1. Да докаже да је вршила надзор онако како је требало, чиме обара претпоставку о сопственој кривици,
или
2. Да докаже да би до штете дошло и при брижљивом вршењу надзора, тј. да евентуална грешка у
надзору није узрок штете.
Посебна одговорност родитеља (чл. 168)
Родитељ може бити одговоран и за штету које причини његово дете док је било поверено неком другом.
Ако је штета настала услед лошег васпитања малолетника, рђавих примера или порочних навика које је
стекло од родитеља, или се и иначе штета може уписати њима у кривицу, оштећеник има право да захтева
накнаду од њих. Тада је реч о субјективној одговорности заснованој на доказаној кривици, која се огледа у
грешци у васпитању (cu)lpa in instru)endo). Ако лице које је било дужно да надзире дете исплати накнаду, може
у регресном поступку да се наплати од родитеља (под условом да докаже њихову кривицу).
Одговорност по основу правичности (чл. 169)
У неким случајевима, правни поредак није задовољан исходом примене правила о одговорности за другога,
те постоји правило које омогућује суду да коригује резултате у овој области. Реч је о одговорности по основу
правичности:
1. Постоји могућност да дете (без обзира на узраст) има властиту имовину, али да није одговорно. За
њега одговара неко други, али се од тог лица не може добити накнада. Суд може, када то правичност
налаже, а нарочито с обзиром на имовинска стања штетника и оштећеника, да обавеже малолетника
да надокнади штету. У овом случају, начело интегралне накнаде не важи - оштећени нема право на
накнаду све штете, него у правичном износу који одреди суд, а то може бити у целости или делимично;
2. Постоји и могућност да је штету проузроковао малолетник који је способан за расуђивање, али нема
средстава да је надокнади. С друге стране, његови родитељи нису криви. Суд може, на основу
правичности, уз упоређивање имовинских стања родитеља и оштећеника, да обавеже родитеље да
накнаде штету, упркос томе што нема њихове кривице. И овде је искључена примена начела
интегралне накнаде.
82
 Одговорност за душевно болесна лица и лица заосталог умног развоја
У позицији штетника, налази се лице које није способно за расуђивање, услед душевне болести или
заосталости у умном развоју. Ова лица не могу бити одговорна по основу кривице за штету коју проузрокују.
У судској пракси, ова правила се примењују и на лица код којих су одређена медицинска стања изазвала
привремену неспособност за расуђивање, иако су она редовно способна за то. Такво лице неће одговарати,
под условом да докаже да није криво (нпр. инфаркт током вожње или мождани удар током управљања
опасном машином).
У позицији штетника може да се нађе и лице које је само себе довело у стање привремене неспособности за
расуђивање - индукована или изазвана неспособност. Тада се узима да је он способан за расуђивање и крив.
Да би се ослободио одговорности, мора да докаже не само да није сам себе довео у то стање, већ да није крив
што се налази у том стању (нпр. ако му неко лице сипа нешто у пиће, то није довољно, ако разуман и пажљив
човек, у датом тренутку и околностима, то пиће не би попио). Ако се докаже кривица лица које га је довело у
то стање, онда ће то лице одговарати за штету (чл. 159).
У позицији одговорног лица налази се онај ко је био дужан да врши надзор над штетником. Основ те дужности
може да се налази у закону, у уговору или у одлуци надлежног органа. Ово представља један вид субјективне
одговорности, за властиту кривицу одговорног лица. У питању је претпостављена кривица, која се јавља као
грешка у надзору.
Одговорно лице се може ослободити одговорности тако што ће доказати:
1. Да је, упркос томе што је штетник под његовим надзором проузроковао штету, вршио надзор онако
како је требало, чиме ће оборити претпоставку своје кривице, или
2. Да би до штете дошло и при брижљивом надзору, тј. да његова омисија није узрок штете.
Одговорност самог штићеника може да се заснује на правичности, под условом да накнада не може да се
добије од одговорног лица и да штетник има сопствену имовину, из које би могла да се надокнади штета. У
том случају, суд ће упоредити имовинске ситуације штетника и оштећеника, те ако нађе да правичност то
налаже, може да обавеже штетника да надокнади штету. Начело интегралне накнаде ни овде не важи, те суд
не мора да досуди накнаду целокупне штете. За разлику од родитеља, старалац не може да одговара по
основу правичности.
Иако ЗОО то не помиње, судови се некада позивају на концепт "светлих тренутака" (lu)cidu)m) intervallu)m)). То
значи да је лице, у тренутку проузроковања штете, било способно за расуђивање, иако редовно није. Тужилац,
у овом случају, мора доказати да је оно у датом моменту било способно за расуђивање и да је било криво.
Одговорност послодавца за штету коју његов запослени проузрокује трећим
лицима на раду или у вези са радом
Случајеви у којима послодавац и запослени одговарају један другоме за штету уређени су радноправним
прописима у нашем праву. Међутим, када на раду или у вези са радом настане штета за треће лице, ЗОО
предвиђа један вид објективне одговорности за другога. Послодавац надзире свог запосленог, даје му радне
задатке и упутства у погледу начина на који ће се обављати делатност, контролише процес рада и извлачи
материјалну корист од делатности запосленог. Због те материјалне користи и степена контроле, он одговара
за штету коју запослени, на раду или у вези са радом, проузрокује трећим лицима.
У српском праву, одговорност послодавца је објективна, његов квалитет поступања је правно ирелевантан.
Међутим, један од услова за заснивање одговорности послодавца јесте кривица његовог запосленог.
Услови за заснивање одговорности послодавца су:
1. Да је до штете дошло на раду или у вези са радом. Да је штета проузрокована на раду је једноставно
утврдити - на радном месту и у радно време, али штета у вези са радом је, у пракси, сложенија. Наиме,
у нашој пракси, послодавац одговара уколико је запослени штету начинио у вези са радном функцијом
(нпр. запослени проузрокује штету на путу ка радном месту, а послодавац му је одредио превозно
средство, пут којим ће ићи, дао му путни налог и сл.). Такође, уколико су средства за рад или приступ
просторијама остављени запосленом и ван радног времена, послодавац ће одговарати;
2. Да је радник био запослен код одговорног послодавца у време кад је предузео штетну радњу . Појам
"запослен" треба разумети широко - обухвата и приправнике, раднике ван радног односа, раднике
ангажоване за обављање привремених и повремених послова, раднике ангажоване по основу уговора
о делу, раднике ангажоване по основу уговора о стручном усавршавању и оспособљавању, и сл.

83
 Послодавац одговара и за непријављене раднике ("на црно"), јер се не може позвати на сопствену
несавесност (nem)o au)ditu)r propriam) tu)rpitu)dinem) allegans).
Постоји могућност да је један запослени сукцесивно мењао запослење - у тренутку предузимања
штетне радње, радио је код једног послодавца, али је у моменту испољавања штетне последице, већ
радио код неког другог. У овом случају, одговоран ће бити онај послодавац код кога је штетник радио у
време предузимања штетне радње;
3. Да је радник крив за штету, а његова кривица се обориво претпоставља (чл. 170, ст. 1). У случајевима
када је запослени стручњак, послодавац не може да се ослободи одговорности доказујући да се његов
запослени понашао као разуман и пажљив човек, већ мора да докаже да се понашао као разуман и
пажљив стручњак одговарајуће специјализације. У питању је повишен правни стандард.
У неким ситуацијама, оштећеник из моралних разлога жели да добије накнаду непосредно од штетника.
ЗОО не искључује такву могућност. Непосредна или директна одговорност запосленог је субјективна и
заснива се на доказаној намери. Када се докаже намера на страни запосленог, послодавац и запослени
одговарају солидарно, свако по свом основу. Оштећеник може да бира од кога ће се наплатити, али не може
кумулирати накнаду.
Послодавац који исплати накнаду стиче право на регрес, под условом да докаже постојање намере или грубе
непажње његовог запосленог. Право на регрес застарева у року од 6 месеци, почев од исплате оштећенику.
Посебна правила важе ако је запослени штету проузроковао користећи се неком опасном ствари или
обављајући неку опасну делатност за свог послодавца (чл. 170, ст. 3). Када је штета проузрокована
обављањем опасне делатности или коришћењем опасне ствари, послодавац не може да се ослободи
одговорности указујући на радњу свог запосленог као трећег лица. Радник, у овом контексту, није треће лице,
већ има положај детентора (притежаоца) (чл. 177, ст. 5).
Одговорност правног лица за штету коју проузрокује његов орган
Три су могућности да се заснује одговорност правног лица. Оно може да одговара:
1. По правилима о објективној одговорности, као ималац опасне ствари или вршилац опасне
делатности;
2. По правилима о одговорности за другога, за штету коју на раду или у вези са радом проузрокује његов
запослени;
3. За штету коју причини његов орган.
Правно лице одговара за штету коју његови органи проузрокују трећим лицима у вршењу или поводом
вршења својих функција (чл. 172). Ова одговорност је постављена апстрактно - независно од врсте правних
лица и од врсте органа.
Правно лице може да одговара само за сопствене органе (нпр. општина не може да одговара за органе
државе). Оно је раздвојено од својих оснивача и учесника и има сопствена права и обавезе (нпр. не може
држава одговарати за штету коју проузрокује школа, већ школа као правно лице сама одговара).
Једини начин да правно лице поступа јесте преко својих органа. Орган је нужни учесник правног лица и
овлашћен је да изјављује његову вољу (под условом да је физичко лице у склопу органа на то овлашћено).
Орган правног лица нема правни субјективитет, што значи да правно лице одговара за штету које само
проузрокује, иако се ова одговорност традиционално сврстава у одговорност за другог. Пошто орган правног
лица нема правни субјективитет, није ни могућа непосредна одговорност органа према оштећеном, као ни
регресни захтев правног лица према свом органу. Физичко лице, као члан органа, не мора бити запослени
правног лица, већ може бити ангажовано и по неком другом основу (нпр. на основу уговора о делу).
ЗОО, у овим правилима, не спомиње основ одговорности правног лица, али се у судској пракси тражи да је
рад органа правног лица био незаконит, неправилан или на други начин погрешан (супротан правилима
струке, несавестан, недомаћински и сл.). За поједине врсте правних лица, законодавац то изричито тражи.
Нпр. по Уставу Србије, када држава одговара за своје органе, потребно је да је поступање било неправилно
или незаконито. Такође, према Закону о судијама, држава одговара за штету коју судија проузрокује
незаконитим или неправилним радом. Пошто се тражи кривица, одговорност правног лица је субјективна.
Регресни захтев не постоји према органу, већ према физичком лицу у органу. Услов за регрес је да правно
лице докаже намеру или грубу непажњу тог физичког лица. Изузетно, за судију се захтева искључиво намера.
Регресни захтев застарева у року од 6 месеци.

84
 Објективна одговорност (за створени или одржавани ризик)
Модерна установа објективне одговорности развија се у време индустријализације европских друштава. Са
индустријализацијом дошло је до појаве тзв. великих ризика од штете. То су, на првом месту, била нова
превозна средства, а потом и различита комплексна постројења (фабричка, рудничка и сл.). Реч је о стварима
и активностима које су са собом носиле абнормалан, повећани ризик од штете (већи од нормалног ризика
који постоји уз сам живот у људском друштву). За потребе тих животних ситуација, настала је установа
објективне одговорности.
Постојање ове одговорности не зависи од квалитета понашања одговорног лица. Оно одговара за пуку
реализацију повећаног ризика. Његова кривица је правно ирелевантна. Одговарно лице је онај ко
контролише ризик од штете по околину, извлачи економску корист из тога и по правилу је у одличној
позицији да се осигура од одговорности према трећима. Наиме, установа објективне одговорности развијала
се паралелно са институтом осигурања од одговорности, а и захваљујући њој.
Различити су били начини настанка објективне одговорности у европским правима:
1. Ad hoc легислатива - везује се за права германског правног круга. Овде је објективна одговорност
настајала као изузетак од субјективне. Да би се прописала објективна одговорност у овим правним
системима, неопходно је да законодавац интервенише, да препозна неку ствар или делатност као
опасну и да за њу изричито пропише објективну одговорност. Последица тога је да је објективна
одговорност остала фрагментарна. Ти изузеци се уско тумаче и са њима се не прави аналогија;
2. Преторска јуриспруденција - Француски касациони суд (који и иначе спада у тзв. ангажоване судове) је
у XIX веку, на један иновативан начин, протумачио постојеће правило из ФГЗ као правило о
објективној одговорности. Објективна одговорност је уведена за штету од свих ствари под нечијим
надзором, а не само од опасних, чиме је конзумирала субјективну одговорност. Наредних сто година су
француски судови и теорија сужавали ту широко постављену објективну одговорност;
3. Све до доношења ЗОО-а, наши судови у овој области су деловали у условима правне празнине. На
основу Закона о неважности из 1946. примењивана су предратна правила из СГЗ (који није познавао
објективну одговорност) и сва одговорност је заснивана на претпостављеној кривици. Међутим,
пошто примена предратних правила није била обавеза, судска пракса врло брзо уводи одговорност за
опасну ствар, односно опасну делатност.
У југословенском и српском праву постоји општа законска норма о објективној одговорности (чл. 154,
ст. 2). Увек када штета потиче од опасне ствари или опасне делатности, одговара се по правилима о
објективној одговорности. У неким случајевима је законодавац тај који одређене ствари и делатности
квалификује као опасне, али је и суд по закону овлашћен да шири круг опасних ствари и делатности,
пратећи технолошки развој друштва.
Одговорност за опасну ствар или опасну делатност у српском праву
ЗОО не садржи дефиницију ни опасне ствари ни опасне делатности, познато је само да се квалификују као
извори повећане опасности од штете и да се за њих одговара објективно. Међутим, у неким случајевима,
судови одбијају да примене правила о објективној одговорности јер сматрају да ствари или делатности нису
довољно опасне.
Опасна ствар
У Скици је била предвиђена дефиниција опасне ствари и она се усталила у нашој судској пракси - опасна ствар
је покретна или непокретна ствар која својим положајем (нпр. бетонски блок који виси на градилишту),
употребом (нпр. моторно возило у покрету) или самим својим постојањем (нпр. животиње или отрови)
представља повећану опасност од штете по околину.
Неке ствари су опасне зато што стварају велики ризик да од њих настане штета мањег обима (нпр. моторно
возило). Међутим, као опасне се квалификују и оне које генеришу мањи ризик, али када дође до штете она је
великог обима (нпр. нуклеарно постројење).
Када суд разматра да ли ствар постаје опасна својом употребом, релевантан је начин на који би је
употребљавао разуман и пажљив човек. Ствари које су намењене употреби само од стране посебно обучених
људи квалификују се као опасне ако генеришу повећани ризик од штете и онда када их користи разуман и
пажљив стручњак одговарајуће специјализације (нпр. авион).

85
Опасна делатност
Скица није предвиђала појам опасних делатности, већ је проф. Константиновић сматрао да се свака опасна
делатност своди на употребу опасне ствари. Међутим, наши судови су, још пре доношења ЗОО-а,
квалификовали одређене делатности као опасне и за њих везивали објективну одговорност (нпр.
падобранство, обарање стабала, организовање утакмица, итд.). ЗОО, такође, познаје и опасну делатност.
Опасна делатност је људска активност која, када се обавља на начин како би то чинио разуман и пажљив
човек, представља повећани ризик од штете за околину. То не мора да буде никаква делатност која је посебно
правно уређена, нити одговорно лице мора да буде регистровано за обављање те делатности. Мисли се на
било коју, макар и једнократно предузету људску активност која, кад се обавља на нормалан начин, генерише
абнормалан ризик од штете.
Ако је делатност таква да се везује за стручњачки, професионални контекст, онда се квалификује као опасна
ако ствара повећани ризик од штете и кад је предузме веома пажљив и разуман стручњак одговарајуће
специјализације.
Услови за заснивање одговорности
1. Штета - примењују се сва општа правила одштетног права, те се може захтевати накнада сваке штете
(имовинске и неимовинске). Наравно, терет доказивања да је до штете дошло лежи на тужиоцу;
2. Узрочно-последична веза између штете као последице, и положаја, употребе или самог постојања
опасне ствари или обављања опасне делатности, као узрока. Српско право садржи обориву законску
претпоставку узрочности (чл. 173), чиме се расподељује терет доказивања. На основу тога, кад
оштећеник докаже да је претрпео штету у вези са опасном ствари/делатности, суд ће обориво
претпоставити да је та веза узрочно-последична. Пошто је та претпоставка оборива, одговорно лице ће
се ослободити одговорности ако докаже да, упркос томе што је његова опасна ствар учествовала у
настанку штете, она није деловала као узрок.
Одговорно лице
За штету од опасне ствари одговара њен ималац, а за штету од опасне делатности одговара лице које се њоме
бави (чл. 174). Редовно, одговорно лице за штету начињену опасном делатношћу није тешко
идентификовати. Међутим, питање одговорног лица за штету коју узрокује опасна ствар је сложеније.
Код нас је, за одређивање имаоца опасне ствари, доминантно субјективно мерило државине, а објективно
мерило власништва има само допунски карактер.
За штету од опасне ствари као извора повећане опасности одговора онај ко је контролисао ту опасност, ко има
непосредну фактичку власт над ствари - својински или употребни држалац. Ако ималац опасне ствари ту ствар
користи преко притежаоца (детентора), сматра се као да је користи лично. Детентор се не сматра трећим
лицем (чл. 177, ст. 5).
Положај имаоца могу имати, истовремено, више лица (нпр. супружници) и они одговарају солидарно.
Солидарна одговорност погађа и сувласнике опасне ствари, док њихово право на међусобни регрес зависи од
величине сувласничких удела. Као ималац одговара и онај ко је опасну ствар одузео од другога на
противправан начин (чл. 175). Само у случају да се не зна ко је вршио непосредну фактичку власт над опасној
ствари, сматраће се да је то био њен власник или онај ко је по неком другом правном основу био овлашћен
да употребљава ствар за свој рачун.
У неким случајевима, ималац остаје одговоран чак и ако је препустио власт над ствари неком трећем:
1. Могуће је да је ималац предао ствар неком трећем лицу, али му није скренуо пажњу на неке мане које
та ствар има. Тада, ималац остаје одговоран и његова се одговорност заснива на доказаној кривици, за
грешку у давању упутстава (cu)lpa in instru)endo). У том случају, солидарно су одговорни ималац и
употребни држалац који није био упозорен на опасна својства или скривене особине ствари.
У регресном поступку, употребни држалац, који је исплатио оштећеника, може да се регресира у пуном
износу од имаоца који му није скренуо пажњу на опасна својства, односно скривене недостатке ствари.
Обрнуто, регрес није дозвољен (чл. 176, ст. 2, 3);
2. Може бити да је ималац опасне ствари поверио своју опасну ствар лицу које није оспособљено,
односно овлашћено да њоме рукује. Ималац остаје одговоран и његова одговорност се заснива на
доказаној кривици, за грешку у избору (cu)lpa in eligendo). Солидарно су обојица одговорна
оштећенику. О регресном захтеву не постоји законско решење. У пракси, у регресном поступку,
одговорност треба да буде сразмерна њиховим кривицама;
86
 3. Трећа ситуација је случај противправног одузимања (чл. 175). У неким случајевима, са лицем које је
противправно одузело ствар солидарно одговара и ималац. Његова одговорност заснована је на
доказаној кривици, за грешку у надзору (cu)lpa in vigilando). У пракси наших судова, ималац мора да
докаже да је учинио све што је могао да ствар обезбеди од противправног одузимања, па је до тога
ипак дошло. Стандард онога што се од њега очекује је високо постављен.
И овде у вези регресног захтева не постоји законско решење. У судској пракси, ималац, који није ствар
обезбедио колико је требало, има регресни захтев према лицу које му је противправно одузело опасну
ствар и учинило штету.
Ослобађајући разлози
Ако хоће да буде ослобођен од одговорности, потенцијални дужник надокнаде треба да обори законску
претпоставку узрочности, тако што ће доказати да је стварни узрок штете или виша сила или искључива
радња самог оштећеника или искључива радња трећег лица, а да је ствар при томе имала само пасивну улогу
(чл. 177). Ово су универзални ослобађајући разлози, те се на овај начин одговорно лице може ослободити и
од субјективне одговорности:
1. Виша сила - спољашњи узрок штете (деловао је изван опасне ствари) који је по својим својствима
непредвидљив, а и да се могао предвидети, не би се могао избећи нити отклонити (чл. 177, ст. 1). Ако
узрок потиче из саме ствари, то је реализација повећаног ризика због кога ствар и јесте опасна, што је
у нашој судској пракси случај, а не виша сила, те не делује као ослобађајући разлог;
2. Искључива радња самог оштећеника и искључива радња трећег лица - ове људске радње морају,
такође, да имају својство више силе, да би се одговорно лице ослободило од одговорности.
Делимични допринос оштећеника штети која га је погодила ослобађа одговорно лице од одговорности за
онолико колико износи допринос (чл. 177, ст. 3). С друге стране, када је треће лице својом радњом која има
карактер више силе допринело настанку штете, онда се одговорно лице не ослобађа одговорности, него
треће лице и одговорно лице одговарају солидарно за штету коју је претрпео оштећеник. У регресном
поступку, треће лице је дужно да сноси накнаду сразмерно тежини сопствене кривице. Ако није криво, нема
ни регресног захтева према њему. Допринос се, у пракси наших судова, обично испољава кроз проценат.
Запослени код одговорног лица се не квалификује као треће лице, у овом смислу (чл. 177, ст. 5).
Посебни случајеви објективне одговорности
1. Одговорност за штету од грађевине;
2. Одговорност за штету од животиње;
3. Одговорност за штету од производа са недостатком;
4. Одговорност за штету од моторног возила.
Пре Другог светског рата, одговорност за штету од животиње и од грађевине представљале су случајеве
субјективне одговорности засноване на претпостављеној кривици. После рата, у условима правне празнине,
југословенски судови су почели да квалификују и животиње и грађевине као опасне ствари и да за њих везују
објективну одговорност. У Скици су била предвиђена посебна правила о одговорности за животињу и
одговорности за грађевину, као пооштрени видови објективне одговорности. Међутим, ова правила нису
обухваћена ЗОО-ом, те су судови наставили да суде као и до тада.
Одговорност за штету од грађевине
ЗОО поседује дефиницију грађевине код уговора о грађењу (чл. 631). Грађевина је сваки грађевински објекат
чија израда захтева веће и сложеније радове. Наша правна теорија је дефинише као свако постројење,
објекат или структуру који су везани за земљу (било изнад или испод земље), које је подигла или барем
уобличила људска рука.
Наш законодавац је прописао нека правила о одговорности у вези са зградом:
1. Код уговора о грађењу, постоје императивна правила за извођача радова и пројектанта. Они су
солидарно одговорни за солидност грађевине, према правилима о уговорној одговорности. Одговорни
су не само наручиоцу посла, него и сваком наредном стицаоцу грађевине у наредних 10 година од
предаје и пријема радова;
2. ЗОО предвиђа и одговорност за штету од градилишта. Ради се о ситуацији када су грађевински радови
још увек у току. Наручилац и извођач одговарају солидарно сваком трећем лицу које претрпи штету
услед извођења тих радова (чл. 207). Реч је о законом уређеној вануговорној одговорности. У пракси
87
 наших судова, ова одговорност је објективна. Постојање и степен кривице могу бити релевантни само
у регресном односу;
3. Прописана је уговорна одговорност за повреду обавезе да се не гради. Поверилац те облигације може
да захтева да се о трошку дужника уклони оно што је изграђено, као и накнаду претрпљене штете у
вези са грађењем и уклањањем. Суд може, када нађе да је то очигледно друштвено корисније, да
нареди накнаду штете у новцу, уместо уклањања (чл. 292).
Међутим, класичних правила за штету од грађевине у ЗОО-у нема. Према правилима предратног права, та
одговорност је била заснована на претпостављеној кривици. После рата, наши судови су почели да примењују
правила о објективној одговорности и квалификовали грађевину као опасну ствар.
Скицом је било предвиђено да ималац грађевине одговара за штету коју она изазове, по правилима о
објективној одговорности. Ималац се ослобађа одговорности ако докаже да је штета настала вишом силом
или искључивом кривицом самог оштећеника. Искључива кривица трећег лица не би требало да га ослобађа
од одговорности, али Скица допушта регресни захтев имаоца зграде према трећем лицу које је скривило
настанак штете.
Без обзира што не постоје посебна правила за одговорност, постоји законско овлашћење за суд (чл. 154, ст. 2)
да грађевину квалификује као опасну ствар. Одговорност је, дакле, објективна.
У пракси наших судова, за штету од зграде солидарно одговарају сви етажни сопственици, за штету од лифта,
уз њих, одговара и предузеће које одржава лифтове, итд.
Одговорност за штету од животиње
Животиња може да учествује у штетном догађају на различите начине:
1. Може да буде средство за наношење штете другоме (нпр. непрописно одложено тело угинуле
животиње које преноси заразу);
2. Може сопственим покретом да проузрокује штету свом власнику или неком трећем лицу;
3. За власника животиње може да настане штета на самој животињи, као објекту његовог права својине.
Поводом губитка животиње, власник може да претрпи штету и на другим својим добрима, како у
имовинској, тако и у моралној сфери.
У модерном грађанском праву, животиња нема деликтну способност - не може бити ни штетник, ни
оштећеник. У домаћој правној теорији, додуше, постоје писци који разматрају правни субјективитет
животиње.
Одговорност за штету коју причини животиња
Одговорност за животињу је одговорност за сопствени чин, јер она не може да буде штетник.
У нашем предратном праву, за штету коју причини животиња одговарао је њен држалац, по основу
претпостављене кривице. Могао је да се ослободи ако докаже да је вршио надзор над њом како је требало, па
је до штете ипак дошло.
После рата, наши судови су показали склоност да одговорност за штету од животиње квалификују као
објективну и да животињу квалификују као живу опасну ствар. Општи законски режим о одговорности за
штету од опасне ствари наставио је да се примењује и после доношења ЗОО.
У пракси наших судова, за штету од животиње која има власника, одговара њен власник, по објективном
принципу. Ако штету проузрокује животиња коју нико не поседује, онда у начелу, за ту штету нико не
одговара. Изузеци су предвиђени Законом о дивљачи и ловству:
1. За штету од незаштићене животиње не одговара нико;
2. Ако је животиња заштићена, трајно или ловостајем, за штету одговара онај који ју је ставио под
посебан протективни режим (редовно - држава), односно организација која је корисник ловишта.
Посебност овог режима огледа се у томе да оштећеник има право на накнаду штете само ако је сам
предузео све мере које је био дужан да предузме да се заштити од штете. Ту је, обично, реч о
власницима земљишта уз ловиште.
Лице коме је дивљач нанела штету може захтев за обештећење да поднесе кориснику ловишта, у року
од 10 дана од настанка штете. Ако захтев за обештећење није усвојен у целини или ако се по њему не
закључи споразум, односно поравнање у року од 30 дана од дана подношења захтева, оштећени може
поднети тужбу надлежном суду.

88
У неким случајевима, када незаштићена животиња причини штету, ипак ће неко одговарати. То су случајеви
одговорности за штету од пса луталице (или неке друге животиње) у насељеним местима. Тада, у пракси
наших судова, солидарно одговарају општина или град и комунално предузеће (чл. 184).
Животиња као средство којим је причињена штета
Животиња може да буде инструмент чињења штете. Најчешћи такви случајеви су случајеви заразе од
непрописно одложеног тела угинуле животиње. Тај тип одговорности може да се заснује на два начина:
1. Суд би могао угинулу животињу да квалификује као опасну ствар, те да онај ко је непрописно одложио
тело одговара по основу објективне одговорности;
2. Друга могућност је да се одговорност заснује на претпостављеној кривици, на очигледно скривљеном
поступању које се исцрпљује у непрописном одлагању тела животиње.
Штета на животињи и штета поводом животиње
За грађанско право, животиња је ствар (res). Индивидуално одређена животиња је део материјалне природе
који је подобан да буде у људској власти и над којом може да постоји право својине или друго стварно право.
У штетном догађају, животиња може да се јави као оштећена или уништена ствар свог имаоца. Тада, ималац
може да трпи стварну штету (случајеви повређивања, усмрћења, итд.), али и измаклу корист (код радних или
изложбених животиња, итд.). Наше право прихвата као чињеницу да човек може да има одређени
неимовински интерес у вези са животињом, али се душевни бол услед повреде или смрти животиње не
признаје као облик неимовинске штете.
Независно од тога, ако је животиња (као и било која друга ствар) уништена приликом вршења умишљајног
кривичног дела, накнада стварне штете може да се досуди према вредности коју је ствар имала за
оштећеника - pretiu)m) affectionis (чл. 184, ст. 4).
Наш Закон о добробити животиња предвиђа начело универзалности бола, које полази од тога да животиња
може да осети бол, стрес, патњу, страх или панику. Чињеница да животиња може да пати обавезује човека не
само да се стара о очувању врсте, него да се стара и о добробити сваке јединке. Неки тврде да је титулар тог
неимовинског интереса сваки појединац, други кажу да постоји општи друштвени интерес, а трећи да је
титулар сама животиња.
Одговорност произвођача ствари са недостатком
Шездесетих година XX века на тржишту се појавио лек Талидомид, који је преписиван женама у првом
триместру трудноће као антиеметик. Лек је био дефектан и довео до рођења неколико хиљада беба са
тешким телесним деформитетима. Савет Европе је, након ове трагедије, 1977. донео Стразбуршку конвенцију
о одговорности за штету од производа у случају телесне повреде или смрти. Ова конвенција је била темељ за
каснију Директиву ЕУ о одговорности за штету од ствари са недостатком из 1985. Директива је измењена 1999.
поводом болести "лудих крава". Тада је појам производа проширен да обухвати биљне и животињске
производе који су прерађивани. Паралелно с овим, проф. Константиновић је радио на Скици и у њој
предвидео објективну одговорност произвођача. Законодавац је преузео то правило, те је ЗОО био први
пропис у Европи у којем је ова одговорност посебно уређена.
Произведена ствар није опасна сама по себи, не ради се о ствари која генерише повећани ризик од штете када
се употребљава на уобичајен начин. Оваква ствар постаје опасна због чињенице да има неки дефект, због
којег није безбедна у довољној мери, када се користи на начин на који би је користио разуман и пажљив
човек. Производ може бити дефектан на више начина: дефект може постојати на појединачном комаду, на
читавој серији производа, а долази у обзир и недостатак у дизајну.
Када произвођач пусти у промет такву ствар, па од ње настане штета, он ће за ову штету одговарати
објективно. Објективна одговорност је логична, јер је произвођач најбоље информисан о особинама ствари
коју пушта у промет. Такође, он продајом том производа убира економску корист, а и у одличној је позицији
да расподели на своје потрошаче ризик од масовних штета, тако што ће се осигурати од одговорности и цену
тог осигурања уградити у цену производа.
Штета од ствари са недостатком назива се пратећа или рефлексна. Она обухвата уштрб на личним и
имовинским добрима купца, корисника ствари са недостатком или неког трећег ко се нађе у њеној близини.
ЗОО ову одговорност предвиђа у чл. 179. У ст. 1 су предвиђена правила о објективној одговорности
произвођача који је на тржиште пустио производ са недостатком, а у ст. 2 строго постављену субјективну

89
одговорност произвођача опасних производа. Први став је преузет из Скице, док је други додатак. У
позицијама штетника и оштећеника могу се наћи и физичка и правна лица.
Ова одговорност произвођача је један вид вануговорне одговорности. Треба је разликовати од одговорности
продавца за материјалне недостатке испуњења, као и од одговорности продавца и произвођача по основу
гаранције за исправно функционисање продате ствари. Одговорност за материјалне недостатке и одговорност
по основу гаранције су облици уговорне одговорности, који се заснивају на томе што продавац (а у случају
гаранције и произвођач) није поштовао уговором утврђена основана очекивања купца. Насупрот томе, овде
произвођач одговара сваком трећем лицу које трпи штету.
Србија је 2008. потписала Споразум о стабилизацији и придруживању, што обавезује на усклађивање
националног права са правом ЕУ. То обухвата и област заштите потрошача.
Што се тиче директива ЕУ, оне се не примењују непосредно, већ обавезују државу чланицу да измени
национално право како би било у складу са њима. Директива из 1985. је максимална, те се од државе очекује
да усвоји тачно она решења која су њоме предвиђена. Националним правом не може се прописати ни јача ни
слабија заштита. Међутим, ЗОО и наша судска пракса нуде јачу заштиту од режима прописаног у њој, што
представља проблем при хармонизацији права. Посебан режим из Директиве унет је у Закон о заштити
потрошача (чл. 59-65).
Србија, дакле, има два паралелна режима. Пошто још увек нисмо чланица ЕУ, наши потрошачи се, по
правилу, позивају на ЗОО. Врло је мало праксе у којој судови одлучују по Закону о заштити потрошача.
Одговорност за штету од ствари са недостатком (чл. 179, ст. 1)
Произвођач је објективно одговоран за штету коју његов дефектни производ изазове трећем лицу. Потребно
је да је недостатак постојао у производу у тренутку кад је произвођач вољно пустио ту ствар из своје власти
(пуштањем у промет). Недостатак који је настао након пуштања у промет може да се припише произвођачу
само ако потиче из узрока који је у ствари већ постојао док се налазила у његовој власти.
У нашој судској пракси, за штету одговара произвођач финалног производа, онај ко је на производу означен
као произвођач. Он одговара и за недостатке који су постојали још у сировини, полупроизводу или саставном
делу, које је направио неко други. Финални произвођач може од тих лица да се регресира, али не може према
оштећенику истаћи да је недостатак постојао још раније. За штету од манљиве увозне робе одговара увозник,
а ако он није именован на производу, онда одговара продавац.
Произвођач одговара за све врсте штете (материјалну и нематеријалну). Према општим правилима из ЗОО-а,
право на накнаду штете застарева у року од 3 године од сазнања за штету и учиниоца, односно 5 година од
настанка штете.
Услови за заснивање одговорности су следећи:
1. Оштећеник треба да докаже да је претрпео штету;
2. Треба да докаже да у производу постоји недостатак и да постоји узрочно-последична веза између тог
недостатка и штете, и
3. Да је недостатак постојао у тренутку кад је производ пуштен у промет или макар да је узрок из ког је
дефект потекао постојао у време кад је производ пуштен у промет.
Ослобађајући разлози су виша сила, искључива радња оштећеника и искључива радња трећег.
Одговорност за штету од опасних својстава - (чл. 179, ст. 2)
Произвођач одговара за предвидљиву штету од опасног својства ствари (ствари која није дефектна, већ је
опасна по самој својој природи), ако није предузео све што је било потребно да се спречи настанак штете -
упозорењем, безбедном амбалажом или другом одговарајућом мером. Ова одговорност је субјективна,
произвођач одговара за претпостављену cu)lpa in instru)endo - грешку у давању упутстава.
Услови за заснивање одговорности су следећи:
1. Да постоји штета (у обзир долазе све врсте штете);
2. Да она потиче од некаквих опасних својстава производа, и
3. Да је штета била предвидљива.
Произвођач одговара за пропуштање - пропустио је да учини нешто чиме би се спречила предвидљива штета
и зато је крив. Ова одговорност је постављена строго у пракси наших судова, јер се од произвођача очекује да
докаже да је учинио све што је могао да спречи настанак штете.

90
Режим у Закону о заштити потрошача
Правила из ЗЗП-а примењују се само оштећенике који су физичка лица, а под условом да се произвођач
квалификује као трговац. ЗОО не прави разлику између покретних и непокретних ствари, али је овде
производ дефинисан уже - то је покретна ствар која је одвојена или уграђена у другу покретну или
непокретну ствар, укључујући и енергију која је произведена или сакупљена за давање светлости, топлоте
или кретања.
Према ЗЗП-у, произвођачем се сматрају сва лица која производе финалне производе, сировине и саставне
делове. Положај произвођача има и квази-произвођач, тј. лице које се представља као произвођач,
стављањем свог имена или обележавајућег знака на производ, као и лице које увози производ намењен
продаји. Ако на производу нема података о произвођачу, тада ће продавац имати положај фиктивног
произвођача, уколико у разумном року не обавести оштећеног о идентитету стварног произвођача, односно
лица од кога је набавио производ. Када је у питању увозни производ на коме нема података о увознику,
продавац има положај произвођача иако производ садржи податке о стварном произвођачу. Међутим,
одговорност продавца не искључује одговорност и увозника, односно идентификованог стварног
произвођача, већ они одговарају солидарно.
Према ЗЗП-у, искључена је примена начела интегралне накнаде материјалне штете. Оштећеник може да
захтева накнаду само оне имовинске штете коју трпи услед смрти, телесне повреде, или уништења или
оштећења имовине за личну употребу. Када је реч о нематеријалној штети, ЗЗП упућује на општа правила из
ЗОО-а. Појам самог недостатка се не разликује од наше досадашње судске праксе. Не сматра се да производ
има недостатак само зато што је касније стављен у промет квалитетнији производ.
Услови за заснивање одговорности су:
1. Постојање штете;
2. Постојање недостатка у часу кад је произвођач ставио производ у промет, и
3. Постојање узрочно-последичне везе између недостатка и штете.
Сматра се да је производ стављен у промет у оном часу кад је изашао из власти, односно из сфере утицаја
произвођача, а он је то знао или хтео. Обориво се претпоставља да је недостатак постојао у часу кад је
производ пуштен у промет, што значи да је на произвођачу да докаже да је недостатак настао касније.
ЗЗП садржи посебна правила о застарелости. Право на накнаду штете застарева у року од 3 године од дана кад
је оштећеник сазнао за штету, недостатак и идентитет произвођача, односно 10 година од стављања
производа у промет.
Постоје посебни ослобађајући разлози и они су побројани у ЗЗП. Произвођач се ослобађа ако докаже:
1. Да производ није ставио у промет;
2. Да недостатак није постојао у време стављања производа у промет;
3. Да производ није произведен у оквиру његове редовне делатности и да није био намењен продаји или
другој врсти стављања у промет, или
4. Да је недостатак настао услед усаглашавања својстава производа са прописаним нормама.
Сем тога, произвођач саставног дела производа неће одговарати ако докаже да се недостатак може приписати
дизајну производа или да је последица упутства датог од стране произвођача.
Произвођач се може делимично или потпуно ослободити одговорности и ако је оштећени или лице за које је
он одговоран својом кривицом допринео настанку штете. Допринос трећег лица не извињава произвођача,
од трећег може само да се регресира.
Одговорност произвођача за штету од производа са недостатком се не може уговором ограничити или
искључити.
Одговорност за штету од моторног возила
У нашој пракси, моторно возило у покрету квалификује се као опасна ствар и за штету од њега одговара
ималац возила, по општим правилима о објективној одговорности. ЗОО не дефинише моторно возило, али
према нашој теорији - то је свако возило које се креће помоћу сопственог мотора, било које врсте, укључујући
прикључке које оно носи или вуче. Међутим, возило у мировању је опасно једино ако начин на који је
остављено повећава ризик да се то возило самостално покрене.
Када је у удесу повређено неко треће лице, имаоци моторних возила одговарају солидарно, по правилима о
објективној одговорности. Ниједан од учесника у удесу не може према оштећенику да истакне туђу кривицу,
ни одсуство сопствене кривице. Као треће лице се могу квалификовати сувозач, пешак, бициклиста, итд. Са
91
сваким од ималаца солидарно је одговоран његов осигуравач. Услов за заснивање одговорности осигуравача
је постојање одговорности осигураника. Одговорност осигуравача не може прећи осигурану суму.
У случају да постоји делимичан допринос оштећеника као трећег лица, одговорност имаоца моторних возила
се сразмерно смањује. Ако постоји делимичан допринос неког трећег, онда трећи одговара солидарно са
учесницима у удесу према оштећенику. За питање доприноса оштећеника, не гледа се да ли је његово
понашање скривљено, да ли је и он сам повредио неку норму, већ се на терену узрочности разматра да ли је
он својим чињењем допринео настанку штете.
Посебна правила примењују се када у удесу учествују макар два моторна возила у покрету (чл. 178). Тада је
реч о одговорности по основу кривице:
1. Ако је до удеса дошло искључивом кривицом једног лица, примењиваће се општа правила о
субјективној одговорности, те ће он одговарати за укупну штету. Претпоставка кривице не може се,
међутим, применити, јер она делује и против једног и против другог лица, те се кривица мора
доказати. Ово су ретки случајеви, јер су редовно оба субјекта крива у одређеном омеру;
2. Ако је до удеса дошло услед обостране кривице, субјекти ће одговарати за укупну штету сразмерно
степену своје кривице - овде не важи начело интегралне накнаде.
По правилу, ради се о обичној или грубој непажњи. Ретко се у саобраћају среће намера, јер она
подразумева известан степен аутодеструктивности. Међутим, када намера постоји, искључена је
примена начела да се она изједначава са грубом непажњом;
3. Могуће је да ниједан ималац није крив. Тада, ЗОО предвиђа да они одговарају за укупну штету на
једнаке делове, под условом да разлози правичности не налажу нешто друго (нпр. возила су
драстично различите вредности).

Посебни случајеви одговорности

Ове врсте одговорности нису биле предвиђене Скицом. Немају ништа заједничко једна се другом, већ је реч о
једној резидуалној категорији, о ономе што се није могло сврстати нигде другде без великог компромиса.
1. Одговорност услед терористичких аката, јавних демонстрација или манифестација (чл. 180);
2. Одговорност организатора приредбе (чл. 181);
3. Одговорност због ускраћивања неопходне помоћи (чл. 182);
4. Одговорност у вези са обавезом закључења уговора (чл. 183);
5. Одговорност у вези са вршењем послова од општег интереса (чл. 184).
Одговорност за штету причињену услед терористичких аката, јавних
демонстрација или манифестација (одговорност за акте јавног политички
мотивисаног насиља)
Држава одговара физичком лицу за штету које оно претрпи приликом јавног, насилног испољавања
политичких ставова. У питању је објективна одговорност и постоје само два ослобађајућа разлога: виша сила
и искључива радња самог оштећеника. Одговорност је заснована на уставној обавези по којој је Република
Србија дужна да уреди и осигура одбрану и безбедност својих грађана.
У позицији оштећеника може да се нађе само физичко лице. Круг штета за које држава дугује накнаду је
ограничен на имовинску и неимовинску штету која је настала услед смрти, телесне повреде или нарушавања
здравља. Изменом ЗОО-a из 1985. овом кругу је додата и штета настала оштећењем или уништењем имовине
физичког лица. То проширење одговорности је деловало ретроактивно на све штете од 1. јануара 1981. због
нереда на КиМ. Имовинска штета може да се састоји од стварне штете и изгубљене добити. Ако је ствар
уништена или оштећена умишљајним кривичним делом, што ће овде редовно бити случај, долази до
примене института pretiu)m) affectionis.
Организатори, учесници, подстрекачи и помагачи у актима насиља или терора немају право на накнаду штете
од државе по овом основу. Ако је познат идентитет ових лица, држава има и право и обавезу да се од њих
регресира. То право застарева у року од 3 године од сазнања за учиниоца штете, односно 5 година од исплате
накнаде.
Независно од одговорности државе, може да се заснује одговорност непосредног починиоца штете, ако је
познат његов идентитет. То лице одговара за све облике штете - према њему важи начело интегралне
накнаде. Од њега накнаду могу захтевати како физичка, тако и правна лица.

92
Одговорност државе није није супсидијарна - када је познат идентитет учиниоца, држава одговара солидарно
с њим, свако по свом основу. Ово није одговорност за другога, јер држава одговара за повреду сопствене
дужности да спречи политички мотивисано насиље.
Држава не може да се ослободи одговорности тако што ће доказивати законитост поступања својих органа.
Чак и онда када је скуп одржан противно изричитој забрани, њена одговорност ће постојати. Држава одговара
не само онда када су акти јавног насиља били усмерени према њој, него и када је такав акт био усмерен
према страној држави, међународној организацији, мултинационалној компанији, итд.
Одговорност организатора приредбе
Ово је одговорност за штету која настаје реализацијом специфичног ризика који везујемо за постојање
гомиле људи на једном простору. Узрок штете треба да буду управо оне ванредне околности које у таквим
приликама могу наступити (нпр. гибање масе, општи неред, паника). Реч је о имовинској и неимовинској
штети насталој услед смрти, телесне повреде или оштећења здравља.
У позицији оштећеника може да се нађе само физичко лице, које не мора нужно бити учесник догађаја, већ се
може и случајно затећи близу окупљене масе. Одговорно лице може бити како физичко, тако и правно лице.
Оно одговара за ризик које само генерише и од којег врло често има економску или другу корист.
Оштећеник може да тужи непосредно починиоца штете, ако му је познат његов идентитет, и тада ће штетник
одговарати по општим правилима.
Организатор приредбе може да се ослободи одговорности доказујући вишу силу и искључиву радњу самог
оштећеника. Ако је идентитет штетника познат, организатор има право на регрес.
Одговорност због ускраћивања неопходне помоћи
Непружање помоћи је, у српском праву, кривичноправно санкционисано, при чему није довољно да опасност
прети по здравље, већ је неопходно да прети по живот. Не тражи се наступање штетне последице. Насупрот
томе, грађанскоправна одговорност може да се заснује само ако је, услед омисије, изазвана штетна
последица. Из истог штетног догађаја могу, независно једна од друге, да настану и грађанскоправна и
кривичноправна одговорност за ускраћивање помоћи.
Ово је најблаже постављена грађанскоправна одговорност у нашем праву. То је субјективна вануговорна
одговорност. заснована на доказаној кривици. Одговоран је свако ко је другоме могао да пружи неопходну
помоћ, без опасности по себе, па је то пропустио. Одговорност је ограничена на предвидљиву имовинску или
неимовинску штету, насталу услед смрти, телесне повреде или нарушавања здравља.
Услови за заснивање одговорности су следећи:
1. Постојање штете;
2. Да је штета последица омисије одговорног лица да оштећенику пружи неопходну помоћ. Оштећеник
треба да докаже да до штете не би дошло или да би она била мања да му је пружена адекватна помоћ;
3. Да су, у време штетног догађаја, оштећеникови живот или здравље били очигледно угрожени . Узрок
угрожености је правно ирелевантан. Ако је неко други створио опасност, а одговорно лице онда
ускратило неопходну помоћ, они ће одговарати солидарно;
4. Да је одговорно лице могло да пружи помоћ, без опасности по себе или другога .
Постоје животне ситуације у којима се очекује да се одговорно лице и само изложи одређеном ризику:
1. Случајеви у којима лице које треба да пружи помоћ поступа у професионалном капацитету (нпр. хитна
помоћ или ватрогасци);
2. Када посебна друштвена ситуација ствара специфичан реципрочан однос међу људима (нпр.
алпинисти који се заједно пењу или други опасни заједнички подухвати);
3. Када је реч о лицима која се старају о деци, заосталима у умном развоју и душевно болесним особама.
Постоји законска могућност да се одговорном лицу умањи одговорност или да се оно потпуно ослободи
одговорности, када то захтева правичност. Треба разликовати одговорност за непружање помоћи и
одговорност за грешку приликом пружања помоћи. Када неко покуша да пружи помоћ, па то спроведе на
неодговарајући начин, одговараће по општим правилима о одговорности за штету. У таквим случајевима,
постоји специјална могућност снижења накнаде (чл. 191,ст. 2).

93
 Одговорност у вези са обавезом закључења уговора
Лице које је по закону дужно да закључи одређени уговор, одговараће за штету коју проузрокује тако што
одбије да, без одлагања, на захтев заинтересованог лица, приступи закључењу тог уговора. Заинтересована
страна не може судским путем да приволи другу страну на склапање уговора, него само да захтева накнаду
штете која је причињена омисијом. Ово је један вид објективне, вануговорне одговорности.
У позицији одговорног лица је лице које је нечињењем повредило своју законску обавезу и на тај начин
проузроковало штету. У позицији оштећеника налази се лице које је захтевало од одговорног лица да са њим
закључи уговор, па му је пропуштањем закључења уговора, одговорно лице проузроковало штету.
Законска обавеза одређеног лица да закључује уговоре прописује се, на првом месту, у општем интересу.
Смисао ових правила је да се обезбеди несметани промет робе и услуга.
Услови за заснивање одговорности су:
1. Да је одговорно лице по закону било у обавези да закључује уговоре те врсте ;
2. Да је ту своју обавезу повредило, и
3. Да је том омисијом проузроковало штету другој страни.
Могуће је да одговорно лице има оправдане разлоге да не приступи закључењу уговора. Међутим, у судској
пракси се ти оправдани разлози своде на непостојање дужности да се уговор закључи. Дакле, да би се
ослободило одговорности за штету, одговорно лице мора да докаже да обавеза закључења није ни постојала,
у време кад је оштећеник то тражио (нпр. да оштећеник није испуњавао услове из општих услова осигурања).
Одговорност у вези са вршењем послова од општег интереса
Реч је о одговорности правног лица које обавља комуналну или другу делатност од општег интереса за штету
коју проузрокује, ако без оправданог разлога обустави или нередовно врши ту своју делатност. Оштећеник
може бити и физичко и правно лице. Ова одговорност је објективна и вануговорна.
Ради се о одговорности за нецелисходност - посао није обављан или је нередовно обављан, па су изостали
његови ефекти (нпр. обустављање испоруке електричне енергије без најаве или пропуштање да се пут
редовно посипа сољу у зимским условима). Овај институт се често примењује код одговорности за уједе паса
луталица, где је предвиђена солидарна одговорност комуналног предузећа са општином, односно градом.
Највећи број правних писаца закључује да је једини ослобађајући разлог виша сила.

Накнада штете
Накнада штете је садржина штетникове обавезе која је настала чињеницом проузроковања штете. За разлику
од уговорних обавеза, штетникова обавеза је увек иста.
Накнада имовинске штете
Сврха накнада имовинске штете је репарација. Сходно начелу интегралне накнаде у ЗОО-у, оштећеник има
право на накнаду целокупне штете и ничега преко ње (чл. 190). Обим накнаде не зависи од основа
одговорности, а када је одговорност субјективна, не зависи од степена кривице.
Насупрот томе, према СГЗ, оштећеник је могао да захтева накнаду само стварне штете ако му је штета
причињена обичном непажњом. Тек онај штетник који је поступао са грубом непажњом или намером био је
дужан да накнади и стварну штету и изгубљену добит.
У нашем праву, основни начин накнаде имовинске штете је успостављање ранијег стања (натурална
реституција), а тек изузетно накнада у новцу. Реституција се најчешће врши поправком или заменом
оштећене или уништене ствари. Ово правило има велики број изузетака, па се, практично, новчана накнада
најчешће јавља. Накнада се досуђује у новцу:
1. Када није могуће успостављање ранијег стања;
2. Када суд сматра да није нужно да одговорно лице успостави раније стање ;
3. Када успостављање ранијег стања не уклања штету у потпуности. Тада се остатак штете надокнађује у
новцу;
4. Када сам оштећеник захтева да му се штета накнади у новцу. Суд ће одбити овај захтев само када то
налажу околности конкретног случаја - ако је одговорном лицу теже да штету надокнади у новцу, а при
том се не дира у интерес оштећеника;
5. Код изгубљене добити;
6. Ако је оштећенику ствар одузета на недозвољени начин, па пропадне услед више силе (чл. 187).
94
Обавеза накнаде доспева у моменту настанка штете (чл. 186). Висина штете и надокнаде се одређују према
тренутку доношења пресуде (чл. 189, ст. 2).
Кад је реч о штети насталој услед губитка употребљаване ствари, реституција је често немогућа, јер се
употребљавана ствар не може прибавити или зато што се од оштећеника не може очекивати да прими туђу
хабану ствар која је служила за личну употребу. Ту је једино могуће да се, уместо уништене, прибави
оштећеном нова ствар исте врсте ("ново за старо"). То се гледиште ослања на принцип правичности и дошло
је до изражаја и у пракси наших судова.
Ако је приликом штете настао за оштећеника и неки добитак, о њему се, приликом одређивања висине
накнаде, треба водити рачуна у разумној мери (чл. 266, ст. 3).
Право на накнаду штете застарева у субјективном року од 3 године од када је оштећеник сазнао за штету и за
идентитет штетника, а у сваком случају, у објективном року од 5 година од када је штета настала. Утужено
потраживање накнаде штете застарева у општем року од 10 година. Потраживање накнаде штете у области
уговорне одговорности застарева за оно време које је иначе предвиђено за застарелост те уговорне обавезе.
Ако је штета проузрокована кривичним делом, а рок у којем се учинилац може кривично гонити је дужи него
што износе стандардни рокови застаревања накнаде штете, рок застарелости ће истећи тек када истекне
време застарелости за кривично гоњење - привилеговани рок застарелости (чл. 377). Тај привилеговани рок
важи и према одговорном лицу које одговара по правилима одговорности за другога.
Институт снижења накнаде (чл. 191)
Обухвата две могућности искључења начела интегралне накнаде:
1. Ако би примена начела интегралне накнаде довела штетника у стање егзистенцијалне оскудице, тако
да он не може да издржава себе и оне које је по закону дужан да издржава, суд може да га обавеже да
надокнади штету у мањем износу. Постоје два услова:
а. Да штета није проузрокована намерно ни грубом непажњом - долазе у обзир случајеви
проузроковања штете обичном непажњом и случајеви кад се одговара по основу објективне
одговорности;
б. Да суд узме у обзир и имовно стање оштећеника. Уколико је он исто тако сиромашан, ово правило
се неће применити.
2. Постоји могућност смањења накнаде и онда кад је штетник проузроковао штету радећи нешто у
корист оштећеника (нпр. пословодство без налога или уговор о бесплатној остави). Тада ће суд као
мерило кривице да примени пажњу коју такав штетник испољава у сопственим стварима.
Институт подељене одговорности (чл. 192)
Сразмерно ће се смањити накнада штете на коју оштећеник има право, ако је допринео да штета настане,
односно да буде већа него што би иначе била.
Ако није могуће одредити колики део штете потиче од оштећеника, суд ће досудити накнаду водећи рачуна о
околностима случаја.
Имовинска штета која потиче од смрти, телесне повреде или оштећења здравља
Са становишта облигационог права, смрт није сама по себи штета, већ природни догађај који постаје узрок
штете. Онај ко проузрокује нечију смрт дужан је да накнади:
1. Уобичајене (месне) трошкове његове сахране (нпр. црнина за породицу, подизање надгробног
споменика и сл.);
2. Трошкове лечења, од тренутка повређивања до смрти. Овде, поред лекова чија је употреба
медицински оправдана и који се у пракси редовно користе, спадају и све друге врсте потребне
лекарске помоћи. Наши судови признају члановима уже породице и право на надокнаду путних
трошкова начињених ради посете повређеном док је у болници;
3. Изгубљену зараду за време лечења, од повређивања до смрти .
Право на накнаду штете имају лица која је погинули издржавао, лица којима је редовно фактички помагао,
као и лица која су по закону имала право да траже издржавање од погинулог, али то право нису остваривала.
Та се накнада досуђује у виду новчане ренте, која не може бити већа од износа који би оштећеник добијао да
је погинули остао у животу.
Ако суд не одреди другачије, рента се плаћа месечно, унапред. Може да се досуди доживотно или за неко
одређено време, онолико колико би трајало издржавање или помагање, чији губици се квалификују као

95
штета. Обавеза плаћањa новчане ренте не може да траје дуже него што би погинули вероватно живео да није
дошло до превремене смрти (то је чињенично питање, које утврђују вештаци).
Поверилац накнаде у виду новчане ренте може да захтева одговарајуће обезбеђење за њену исплату. Ако
дужник не пружи обезбеђење,оштећеник има право да захтева да му се исплати укупна свота уместо ренте,
тзв. капитализирана рента, уз одбитак одговарајућих камата. Ако постоје озбиљни разлози, поверилац може и
у другим случајевима да захтева једнократну накнаду уместо ренте.
Уколико имовинска штета настане услед телесне повреде или оштећења здравља, у позицији оштећеника ће
се налазити сам оштећени. Штетом се сматра последица повреде, а не сама повреда.
У овом случају, оштећеник има право да од одговорног лица захтева надокнаду:
1. Трошкова лечења;
2. Изгубљену зараду због неспособности за рад, за време лечења. Наши судови под зарадом
подразумевају сваку имовинску корист која се постиже радом, како из редовног радног односа, тако и
из допунског и повременог рада.
Међутим, пошто лица у радном односу, за време лечења, уместо зараде примају надокнаду на терет
средстава фонда здравственог осигурања, могу од починиоца штете захтевати само разлику између
надокнаде и зараде. Исплатилац надокнаде повређеном има право регреса од починиоца, до висине
плаћеног износа.
У неким случајевима, оштећеник ће имати право на новчану ренту:
1. Ако је остао трајно неспособан за рад (потпуно или делимично);
2. Ако су његове потребе остале трајно повећане (нпр. неопходан му је неговатељ);
3. Ако су му смањене или уништене могућности даљег развијања и напредовања (нпр. не може више да
се школује или да се бави послом којим се до тада бавио).
Суд може, на захтев оштећеника, повећати ренту, а може је и на захтев штетника смањити или укинути, ако се
знатније промене околности које је суд имао у виду приликом доношења раније одлуке (чл. 196).
Право на накнаду штете у виду новчане ренте је непреносиво. Само доспели износи накнаде могу да се
пренесу другоме, под условом да је износ ренте био утврђен писменим споразумом између страна или
правноснажном судском одлуком.
Имовинска штета која потиче од повреде части и ширења неистиних навода
Ко другоме повреди част, односно ко износи или проноси неистине наводе о прошлости, знању, способности
другог лица или нечем другом, а зна или би морао да зна да су они неистинити, и тиме му проузрокује
материјалну штету, дужан је да је накнади (чл. 198). Пошто је штета материјална, право на накнаду имају и
физичка и правна лица (нпр. неуспех на конкурсу или губитак радног места).
Али, неће одговарати онај ко учини неистинито саопштење о другоме не знајући да је оно неистинито, ако је
он или онај коме је саопштење учинио имао у томе озбиљног интереса. Тај интерес може бити јавни (нпр.
саопштење органима гоњења о недозвољеној делатности одређеног лица) или приватни (нпр. кад неко каже
оцу девојке да је њен вереник наркоман).
Накнада неимовинске штете
У српском праву, накнада неимовинске штете досуђује се независно од тога да ли је из истог штетног догађаја
настала и имовинска штета. Пошто је губитак у моралној сфери дефинитиван, репарација није могућа, те се
досуђује правична новчана накнада.
Када суд одлучује о основаности захтева за накнаду неимовинске штете, као и о висини накнаде, он треба да
води рачуна о значају повређеног добра, о циљу коме служи накнада, али и о томе да се накнадом не погодује
тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (чл. 200).
Могуће је да неко трећи трпи моралну штету услед повреде оштећениковог телесног интегритета (чл. 201):
1. Правичну накнаду за душевне болове поводом смрти блиског лица могу да остваре брачни/ванбрачни
друг, деца, родитељи, као и браћа и сестре са којом је преминули живео у трајној заједници живота;
2. У случају тешког инвалидитета блиског лица, овај круг обухвата брачног/ванбрачног друга, децу и
родитеље. Тада, право на накнаду немају браћа и сестре.
Суд ће, на захтев оштећеника, досудити накнаду и за будућу нематеријалну штету, ако је по редовном току
извесно да ће она трајати и у будућности. Судови, рецимо, користе овај концепт да би досудили накнаду за
душевни бол малом детету због губитка родитеља (чл. 203).

96
Право на накнаду неимовинске штете је непреносиво и ненаследиво, изузев ако је за живота преминулог
признато правоснажном судском одлуком или писменим споразумом. Под истим условима, то потраживање
може бити предмет уступања, пребијања и принудног извршења (чл. 204).
Сама повреда права личности, у нашем праву, не представља штету. Међутим, предвиђен је један институт
који има за циљ санкционисање повреде права личности, било физичког, било правног лица, независно од
тога да ли је поводом повреде дошло до имовинске или неимовинске штете (чл. 199). У случају такве
повреде, повређена страна може да тражи објављивање пресуде или исправке о трошку штетника, повлачење
изјаве којом је учињена повреда или нешто друго чиме се постиже сатисфакција (нпр. извињење).
Одговорност више лица за исту штету
1. Ако више лица заједно проузрокују штету, одговарају солидарно, свако по свом основу. Солидарно са
њима одговарају подстрекач, помагач и онај који је помогао да не буду откривени;
2. Солидарно одговарају за проузроковану штету и лица која су је проузроковала радећи независно једно
од другог, ако се не могу утврдити њихови удели у штети;
3. Кад је несумњиво да је штету проузроковало неко од два или више одређених лица која су на неки
начин међусобно повезана, а не може се утврдити које је од њих штету проузроковало (нпр.
наизменично пуцање из истог пиштоља), та лица, такође, одговарају солидарно (чл. 206);
4. Наручилац и извођач радова на непокретности солидарно одговарају трећем лицу за штету која му
настане у вези са извођењем тих радова (чл. 207).
У регресном односу, релевантан је степен кривице сваког од учесника у штетном догађају и тежина последица
које су проистекле из његовог деловања. Ако то није могуће утврдити, на сваког пада једнак део, осим ако
правичност, у конкретном случају, не захтева другачије.
Неосновано обогаћење (стицање без основа)
Постоји неколико установа која се тичу трансфера имовине без правног основа. У тој области, на првом месту
је стицање без основа и у оквиру њега различити облици кондикције и верзије. Том институту треба
придодати и гестије. Ту спадају и различити регресни захтеви, али и побијање дужникових правних радњи.
Неосновано обогаћење је стање поремећене равнотеже између две имовине које правни поредак не
одобрава. Ако се то догоди, лице на чији је рачун обогаћење уследило има право на тужбу против обогаћеног
(condictio sine cau)sa). Тужбом се може тражити повраћај оног што је неосновано стечено или надокнада
његове вредности.
Неосновано обогаћење представља засебан извор облигационих односа (чл. 210-219). Међутим, по правилу је
супсидијаран извор, јер долази до изражаја само у случају кад се потраживање не може извести из права
својине, уговора, незваног вршења туђих послова или из проузроковања штете другоме.
У римском праву оно није имало такав значај, будући да није било признато ни опште право на тужбу. Данас,
постоје велике разлике између романских и германских правних система у овој области. Једно од основних
теоријских питања је да ли у нашем праву постоји општа тужба или наш правни режим садржи само
појединачне кондикције и верзије. У Скици је био предвиђен општи режим, али то није уведено у ЗОО.
Опште претпоставке неоснованог обогаћења
1. Обогаћење једног лица,
2. Осиромашење другог лица,
3. Узајамна веза између обогаћења и осиромашења,
4. Недостатак основа за обогаћење, односно осиромашење.
Обогаћење једног лица
Обогаћење значи свако побољшање имовинског стања. Постоје два начина на које се може десити:
1. Увећањем имовине - порастом активе или смањењем пасиве. Актива расте стицањем имовинских
права (стварних или тражбених) или задобијањем државине ствари. О смањењу пасиве је реч када
нпр. дође до неоснованог отпуста дуга или исплате туђег дуга;
2. Спречавањем да се имовина умањи - лице које је требало да начини извесне издатке и тако умањи
своју имовину то није урадило, а уместо њега, издатке је начинио неко други, на рачун властите
имовине (нпр. неко плати издржавање туђем детету или употребљава бесплатно туђу ствар).

97
Неосновано обогаћење може бити и неимовинско (нпр. неко прими лекове намењене другоме, па се
обогаћење састоји у побољшању здравља). Претпоставка таквог обогаћења јесте да прибављена корист буде
проценљива у новцу и да њој одговара извесно осиромашење другог лица, које се може надокнадити.
Осиромашење другог лица
Потребно је да је обогаћење једног лица настало на рачун другог. Осиромашење је најочигледније када
осиромашени изгуби неко своје право или државину ствари или своју имовину умањи исплатом одређене
суме новца. Али, осиромашеним се сматра и лице чије право користи неко други (нпр. неко неосновано
употребљава његову ствар). У ову категорију спада и лице које је неосновано обавило неки физички или
интелектуални посао за другог, а да за то није добило одговарајућу накнаду. Наравно, претпоставка је увек да
и осиромашење буде имовински мерљиво, као и обогаћење.
Узајамна веза између обогаћења и осиромашења
Осиромашење и обогаћење морају бити међусобно условљени. Та међузависност претпоставља да су обе
промене последице истог узрока, али добитак и губитак не морају бити истоветни нити једнаки по вредности
(нпр. онај ко прода туђу ствар обогаћен је новчаном накнадом, док је власников губитак другачије природе).
Веза може бити и посредна, па нпр. ко туђу ствар користи без дозволе власника, дужан је да плати
одговарајућу накнаду и кад власника није тиме лишио могућности да постигне зараду давањем ствари у
закуп. Посредно је и обогаћење које настаје прављењем издатака за другог, ако је овај по закону био дужан да
их сам начини (чл. 218).
Недостатак основа за обогаћење, односно осиромашење
Неосновано је само оно обогаћење које се правно не да објаснити, јер се не темељи на правном правилу
садржаном у ма ком извору права: закону, правном послу или одлуци суда, односно другог државног органа.
Основ у овом контексту, дакле, не значи исто што и у уговорној теорији, већ се мисли на iu)stu)s titu)lu)s. Могуће
је да основ никада није постојао, као и да је постојао па је касније отпао.
Облици неоснованог обогаћења
Обично се прави разлика између неоснованог обогаћења до којег је дошло:
1. Услед радње осиромашеног;
2. Услед властите радње;
3. Услед радње трећег или спољног догађаја.
Обогаћење услед радње осиромашеног
Неосновано обогаћење настаје најчешће услед неке радње самог осиромашеног лица, зато што је оно
извршило извесну чинидбу обогаћеном. Чинидба се може састојати у преносу неког права на ствар или
државине ствари или у пружању услуга.
Три су могућа случаја обогаћења услед радње осиромашеног:
1. Исплата недугованог - реч "исплата" овде подразумева не само давање извесне своте новца, већ и
извршење ма какве радње. Према томе, исплата се може састојати како у предаји неке ствари, тако и у
пружању услуге. Онај ко плати недуговано има право да тужбом захтева повраћај плаћеног (condictio
in debiti). Међутим, за то су потребни извесни услови:
а. Да је плаћање учињено solvendi cau)sa - ако је, према споразуму страна, требало да послужи
подмирењу привидног дуга. Сасвим је свеједно да ли је плаћено баш оно што је привидно
дуговано или нешто друго уместо тога (замена испуњења).
Међутим, ако је исплатилац желео да подмири стваран дуг, а прималац исплате мислио да му он
чини поклон, нема места condictio in debiti. Исти је случај кад исплатилац жели да угаси властити
дуг, док прималац исплате сматра да се подмирује дуг неког трећег лица;
б. Да је исплаћен привидни дуг - овај појам подразумева не само умишљене дугове који нису ни
настали, него и стварне дугове који су у тренутку исплате били угашени. Случајеви исплате
недугованог су:
1. Туђи дугови које је исплатилац подмирио верујући да су његови;
2. Стварни, постојећи дугови, али исплаћени привидном повериоцу. Међутим, ако је таквом
исплатом угашен дуг и према правом повериоцу, није плаћено недуговано (нпр. када дужник
плати дуг повериоцу не знајући да је овај потраживање уступио другоме - чл. 438, ст. 2);

98
 3. Извршење погрешне престације, на име исплате постојећег дуга;
4. Исплата дуга који је под одложним условом, пре него што је тај услов остварен.
Није плаћено недуговано и нема места повраћају у овим случајевима:
1. Кад дужник плати дуг не знајући да има право да привремено одбије испуњење (путем
приговора неиспуњеног уговора, претходне тужбе или пребијања);
2. Кад је плаћен дуг који није доспео за исплату (таква исплата се сматра као одрицање дужника
од рока);
3. Кад неко исплати туђ дуг у погрешном уверењу да је на то обавезан према дужнику (нпр. мисли
да је његов јемац). Али, таквом исплатом се обогатило треће лице чији је дуг угашен, те се од
њега може тражити повраћај. Ако је уместо трећег исплаћен привидан дуг, повраћај се може
захтевати од примаоца исплате;
4. Кад је исплатилац знао да није дужан платити, сем ако је задржао право да тражи враћање или
ако је платио да би избегао принуду (чл. 211);
5. Када је исплаћен неутужив, морални или друштвени дуг, за који је исплатилац погрешно
веровао да има правни карактер (чл. 213). Али, ако је исплату тог дуга извршило лице које је
пословно неспособно, његов старалац може тражити повраћај (чл. 297);
6. Кад се исплатом желела надокнадити штета изазвана повредом тела, нарушењем здравља или
смрћу лица (чл. 216). Претпоставка је да је прималац исплате савестан, да верује да исплатилац
плаћа зато што је дужан. Исплатилац нема право на повраћај ни кад је веровао да је дужан
платити, јер би се повраћај противио захтеву хуманости. Но, ако је неко трећи одговоран за
штету, може од њега захтевати реституцију.
в. Да постоји заблуда - исплатилац треба да буде у заблуди о дугу, да верује да дуг постоји и да се тиче
њега и примаоца исплате. Ко изврши исплату знајући да није дужан платити, нема право захтевати
повраћај, осим ако је то учинио у очекивању противчинидбе коју му је прималац исплате обећао, а
коју иначе не дугује.
Будући да исплату чини, по правилу, само онај ко је заиста дужан, претпоставља се да свака
добровољна исплата значи признање дуга или поклон, али је та претпоставка оборива и то
доказом да је исплата учињена у заблуди. Таква заблуда постоји кад исплатилац верује у неку
чињеницу (нпр. да је на снази уговор који није ни закључен) или кад не зна за неку чињеницу (нпр.
да је дуг већ угашен). Сем тога, заблуда се може темељити и на незнању или погрешном поимању
правних начела. Она, међутим, нема ничег заједничког са заблудом која правни посао чини
рушљивим, јер је у овом случају свака заблуда битна, па чак и она која је скривљена (али ће, ако је
крив за њу, бити дужан да надокнади штету другој страни коју она претрпи услед обавезе враћања).
Заблуда није потребна у следећим случајевима:
1. Кад је исплатилац задржао право да тражи повраћај (чл. 211);
2. Кад је дуг исплаћен да би се избегла принуда државног органа или неког другог (чл. 211);
3. Кад је исти дуг плаћен два пута, па макар једном и по основу извршне исправе (чл. 212);
4. Кад је неко начинио за другог неки издатак или учинио нешто друго што је овај по закону био
дужан да учини (чл. 218).
2. Исплата с обзиром на основ који се није остварио - неосновано обогаћење може се збити и кад је
исплата извршена с обзиром на основ чији настанак се очекује тек у будућности, па се то очекивање не
обистини. У том случају, исплаћено се може повратити тужбом (condictio ob cau)sam) fu)tu)ram)).
У овом случају, исплатилац зна да плаћа недуговано, није у заблуди о томе да дуг у тренутку исплате
постоји, али је у заблуди да ће дуг касније настати (нпр. лице плати закупнину 6 месеци унапред, па се
уговор о закупу не закључи).
Право на повраћај настаје пошто се покаже да се правни основ више не може обистинити или кад
истекне уговорено време у коме је требало да се обистини. Повраћај је искључен ако је исплатилац,
противно начелу савесности и поштења, спречио касније остварење услова. То важи и у случају кад је
исплатилац знао да се основ не може испунити. Ако су то обе стране знале, реч је о симулованом
основу, па ће се исплата просуђивати према стварном основу који су стране имале у виду;
3. Исплата с обзиром на основ који је касније отпао - у тренутку исплате правни основ је постојао, али је
касније отпао (нпр. једна страна испуни своју обавезу према другој, па се уговор поништи због
рушљивости, или кад обавеза друге стране постане немогућа услед догађаја за који није одговорна).
99
 У свим тим случајевима, онај коме је исплата учињена држи примљено без основа, те исплатилац има
право на реституцију (condictio ab cau)sam) finitam)).
Обогаћење услед властите радње
То су, по правилу, недопуштене радње, којима извршилац не стиче никакво право него неосновано присваја
извесне вредности из туђе имовине. Најважнији случај састоји се у неовлашћеном коришћењу или утрошку
туђе ствар у своју корист. Утрошак подразумева и прераду као и грађење туђим материјалом на свом
земљишту, под условом да је онај ко то чини стекао право својине на новој ствари. Са утрошком се
изједначује мешање или спајање туђих са својим стварима. Најзад, утрошак обухвата и неовлашћено
(пуноважно) располагање туђим правом и наплату туђег потраживања (код вредносних папира који гласе на
доносиоца).
У свим тим ситуацијама, осиромашени може захтевати и надокнаду штете, али независно од права на
надокнаду штете или у одсуству штете, осиромашени има право на надокнаду користи коју је обогаћени
стекао употребом његове ствари (чл. 219).
Ако застари право на накнаду штете, оштећеној страни преостаје захтев из правно неоснованог обогаћења
(чл. 209). Тада ће оштећеник добити накнаду само за део штете који представља неосновано обогаћење, али
ће уживати заштиту дуже, јер важи општи рок застарелости од 10 година.
Обогаћење услед радње трећег или спољног догађаја
Дешава се и да се једно лице обогати услед радње трећег или извесног спољног догађаја. Ту је реч о
ситуацијама где неко употреби ствар једног лица у корист другога, а нема услова за примену правила о
пословодству без налога (чл. 217), или где неко помеша или споји покретне ствари различитих сопственика.
Мешање и спајање ствари могуће је и услед спољног догађаја (нпр. поплаве). Лице коме оне припадну
обогаћено је на туђи рачун и дужно је да надокнади вредност свог обогаћења.
Дејство неоснованог обогаћења
Неоснованим обогаћењем се заснива облигациони однос између обогаћеног и осиромашеног, у коме
обогаћени има положај дужника, а осиромашени положај повериоца. Садржина обавезе дужника зависи од
природе обогаћења - он може дуговати повраћај ствари, надокнаду вредности ствари, надокнаду користи од
употребе ствари или надокнаду за услугу коју му је учинио поверилац.
Дужник је првенствено обавезан да врати повериоцу оно што је стекао на његов рачун (чл. 210). Сем тога,
дужан је да врати плодове које је убрао од ствари, а ако враћа новац, да плати затезну камату. У плодове у
ширем смислу спадају и користи стечене употребом ствари. Уколико је несавестан, плодове и затезну камату
дугује од дана стицања, а не од дана кад је против њега истакнут захтев (чл. 214).
Ако је ствар уништио или отуђио, обавезан је да врати оно што је по том основу примио (нпр. продајну цену).
Најзад, ако се обогатио потраживањем које је већ наплатио, дужан је да врати оно што му је исплаћено. С
друге стране, он има право на накнаду нужних и корисних трошкова (нпр. за плаћену царину или порез), као и
право да узме оно чиме је ствар побољшао. И несавесни обогаћени има право на надокнаду нужних
трошкова, а корисних трошкова само до износа увећања вредности у тренутку враћања (чл. 215).
Однос тужбе из неоснованог обогаћења према другим сличним тужбама
Према својинској тужби
Тужба из правно неоснованог обогаћења је облигационоправна, личне је природе. Управљена је на извршење
обавезе, а не на саму ствар. За разлику од тога, виндикациона тужба служи за заштиту права својине. Може да
је поднесе само власник и, да би успео у том захтеву, мора да докаже да има својину. То право не подлеже
застарелости.
Обично се каже да "онај ко може да кондицира, не може да виндицира, и обрнуто" - ове две врсте тужби не
могу конкурисати једна другој. Онај ко држи туђу ствар није стекао право на њу, па стога није ни обогаћен, те
против њега нема места кондикцији. Међутим, ако он ствар утроши или отуђи, односно помеша је или споји
са својим стварима, власник стиче право на кондикцију (а губи право на виндикациону тужбу).
Према тужби због неиспуњења уговорне обавезе
И ове две тужбе искључују једна другу - ако има места тужби због неиспуњења уговорне обавезе, кондикција
мора изостати. На њу постоји право тек кад се правни основ уговора сруши, када се уговор раскине.

100
Према тужби за надокнаду штете
У случају кад је до стицања без основа дошло извршењем грађанскоправног деликта, оштећеник не може
истовремено да наплати и накнаду штете и да остварује захтев из правно неоснованог обогаћења. Ове две
тужбе, дакле, могу да коегзистирају, али се не могу кумулирати. Чим се испуни захтев по једном основу, гаси
се и онај по другом.
Ако тужилац није у стању да докаже кривицу туженог или ако је тужени деликтно неспособан, тужилац ће се
одлучити за кондикцију. Сем тога, она се може једино употребити и у случају кад је право на надокнаду штете
застарело (чл. 209).
Незвано вршење туђих послова (пословодство без налога)
Незвано вршење туђих послова се у римском праву сврставало у квазиконтракте (negotioru)m) gestio), због
своје сличности са уговором о налогу (m)andatu)m)). Ово је један од извора облигационих односа које
законодавац изричито помиње.
Када један облигациони однос произлази из незваног вршења туђих послова, на једној страни се налази
пословођа без налога, односно незвани вршилац (negotioru)m) gestor), а на другој господар посла (dom)inu)s
negotii). И један и други се истовремено налазе у позицији и повериоца и дужника. За разлику од уговора и
једностране изјаве воље, пословодство без налога није правни посао, чак ни онда када су туђи послови који
се незвано врше правни послови, те се не тражи пословна способност ових лица.
Начелно, мешање у туђе послове је забрањено. Ако од мешања у туђи посао настане штета, штетник ће
одговарати по општим правилима о вануговорној одговорности. Постоје, наравно, неке изузетне ситуације у
којима постоји обавеза мешања (нпр. чл. 182).
Ипак, некада је мешање у туђе послове оправдано - онда када је туђи посао ургентан, када не трпи одлагање.
Али, и када је посао ургентан, не постоји никаква обавеза мешања. Међутим, ако до њега дође, настаје
облигациони однос између пословође без налога и господара посла.
Сматра се да је посао ургентан у следећим ситуацијама:
1. Ако ће господар посла очигледно претрпети штету уколико се нико не умеша - нужно пословодство без
налога;
2. Ако ће изостати очигледна корист за господара посла, ако се нико не умеша - корисно пословодство без
налога.
Правни односи из незваног вршења туђих послова личе на правне односе из уговора о налогу. Међутим,
вршећи туђи фактички или правни посао, пословођа без налога поступа неовлашћено, за разлику од
налогопримца који поступа на основу овлашћења из уговора о налогу.
Незвано вршење туђих послова је обављање туђих правних или материјалних послова без налога или
овлашћења, али за рачун онога чији су ти послови и у циљу заштите његових интереса. Неопходни услови су:
1. Да је дошло до вршења неког правног или материјалног посла. Радња вршиоца посла мора бити
активна, јер само трпљење или уздржавање није довољно;
2. Да су послови који се врше претежно или суштински туђи (могуће је да предузета радња буде корисна
и незваном вршиоцу). У правној теорији се прави разлика између објективно и субјективно туђих
послова:
а. Објективно туђим се сматрају послови који по самој својој природи и садржини припадају неком
другом, а не вршиоцу посла (нпр. исплата туђег рачуна за струју);
б. Субјективно туђи послови су они који су по својој природи неутрални, али спадају у туђе с обзиром
на усмерену вољу пословође (нпр. куповина за другога неке ствари која иначе може да задовољи
одређене потребе и других лица). Ако је посао по својој природи неутралан, не претпоставља се да
га је пословођа без налога предузео као туђи, већ то мора бити доказано;
3. Да се посао обавља без налога, односно без овлашћења (пословођа без налога поступа као да је
налогопримац - у своје име, а за туђ рачун, или као да је пуномоћник - у туђе име и за туђ рачун);
4. Да се ови послови врше у циљу заштите неодложних интереса господара посла ;
5. Да пословођа без налога има намеру да захтева награду. Ова намера се претпоставља, али се
господару посла признаје право да ту претпоставку обара доказујући супротно.

101
 Права и обавезе пословође без налога
Једном када се умеша, незвани вршилац има обавезу да настави започети посао, ако је то разумно могуће, и
да, што је пре могуће, обавести господара посла о свом мешању. Уколико господар посла умре, дужан је да
обавести његове наследнике. С друге стране, у случају смрти пословође, његови наследници су дужни да што
пре о томе обавесте господара посла, као и да изврше оне радње чије би одлагање могло имати штетне
последице по њега. По окончању посла, незвани вршилац треба да положи рачун господару посла и да му
преда све што је прибавио вршећи његов посао. У свему осталом, има обавезе као да је налогопримац.
Пословођа без налога је дужан да поступа као добар домаћин, односно као добар привредник, и да се
руководи стварним или вероватним намерама и потребама господара посла. Ако, приликом вршења туђег
посла, причини штету господару посла, одговараће по општим правилима о вануговорној одговорности, уз
одређене специфичности, које се тичу искључења правила о интегралној накнади. Наиме, суд може, с
обзиром на околности у којима се он незвано прихватио туђег посла, смањити његову одговорност или га
сасвим ослободити одговорности за непажњу (чл. 222, ст. 3). Такође, на основу института снижења накнаде,
ако је штетник проузроковао штету радећи нешто ради користи оштећеника, суд може одредити мању
накнаду, водећи рачуна о брижљивости коју штетник показује у сопственим пословима (чл. 191, ст. 2). За
одговорност пословно неспособног пословође важе правила о уговорној и вануговорној одговорности
пословно неспособних лица.
По окончању посла, пословођа без налога има право да га господар ослободи свих обавеза које је преузео на
себе или да преузме све обавезе које је закључио у његово име (зависно од тога да ли је поступао као да је
налогопримац или као да је пуномоћник). Поред тога, има право да му господар посла надокнади све нужне и
корисне издатке које је имао обављајући његов посао и да му надокнади претрпљену штету по општим
правилима о вануговорној одговорности, чак и онда кад је очекивани резулат посла изостао.
Пословођа без налога има право на награду само онда када је био успешан. Код нужног пословодства је то
само ако је отклонио штету, а код корисног само ако је прибавио корист за господара посла. Он има и право
да однесе ствари којима је повећао имовину господара посла, ако оне могу да се одвоје од ствари на коју су
додате (iu)s tollendi). Ако господар посла оптира да задржи те издатке, дужан је да пословођи без налога
накнади њихову садашњу вредност, но највише до износа учињених издатака.
Ако лице врши туђи посао у намери да другоме помогне, а нису испуњени услови за пословодство без налога,
има право на надокнаду учињених трошкова, али највише до висине користи коју је други стекао (чл. 224).
Недопуштено пословодство без налога
Господар посла може да забрани да се конкретно лице или било ко други меша у његов посао, чак и онда када
је тај посао ургентан. Ако, упркос забрани, дође до вршења туђег посла, а незвани вршилац је за ту забрану
знао или морао знати, онда то представља деликт и одговорно лице ће за евентуалну штету одговарати по
правилима о објективној одговорности (чл. 226). Претпоставиће се да је незвани вршилац знао за забрану
само када је она јасно изражена. Међутим, не мора бити изричито исказана, већ може произићи и из саме
природе ствари (нпр. зато што вршење посла противречи интересу господара).
Ако је забрана незаконита или неморална, примењиваће се општа правила о пословодству без налога, као да
забране није ни било (нпр. допуштено је издржавати туђе дете, ако то не чији онај чија је то законска
дужност).
Неправо пословодство без налога
Ако неко лице врши туђи посао у намери да за себе задржи постигнуту корист, оно је по закону дужно да, на
захтев господара посла, положи рачун као да је било пословођа без налога и да му преда све постигнуте
користи. Поред тога, господар посла може да захтева и повраћај у пређашње стање, као и накнаду штете коју
је пословођа без налога успут причинио. Претпоставка за то је да је пословођа без налога знао да је посао
туђи или је то морао знати. Уколико је био у опростивој заблуди, за његову обавезу према господару посла
важе правила о неоснованом обогаћењу (чл. 219).
Ако господар посла накнадно одобри извршени посао, пословођа без налога ће се сматрати налогопримцем,
као да је од почетка између њих постојао уговор о налогу (чл. 228).

102
 Једнострана изјава воље као извор облигационог односа
У римском праву се сматрало да из изјаве воље једног лица не може настати облигациони однос. Тај став се до
данас задржао у енглеском праву - да би из једностране изјаве воље настао облигациони однос, друга страна
мора да да нешто заузврат, макар и неку симболичну вредност. Германски правни системи прихватају
могућност да једнострана изјава воље буде извор облигационог односа, али само онда када су такви
случајеви изричито наведени у закону. Међутим, ни у једном европском правном систему, као ни код уговора,
једностраном изјавом воље не може се створити обавеза за другога.
Наше право се, у овој области, развијало под утицајем германског права, те једнострана изјава воље, по
изузетку, ствара обавезу у правном смислу, онда када то законодавац изричито предвиди.
ЗОО познаје три случаја:
1. Неопозива понуда;
2. Јавно обећање награде, укљујући и случај конкурса;
3. Хартије од вредности на доносиоца.
Неопозива понуда
Неопозива понуда представља извор облигације само за понудиоца - он има обавезу да понуду одржи
одређено време (чл. 36). То правило је диспозитивне природе и понудилац може искључити неопозивост
своје понуде - клаузулом sine obligo. Неопозивост је искључена и када опозивост понуде произлази из
обичаја, односно из природе одређеног правног посла, као и када законодавац искључи обавезност понуде.
Према ЗЗП-у, потрошачева понуда је увек опозива, а то правило је императивно.
Јавно обећање награде
Јавно обећање награде је једнострана изјава воље из које настаје обавеза само за обећаваоца. Ради се о
обећању које је учињено јавним огласом. Награда је обећана за лице које изврши одређену радњу, постигне
неки успех, нађе се у одређеној ситуацији која је означена у огласу (чл. 229).
За разлику од неопозиве понуде, јавно обећање награде не ствара само обавезу да се обећање држи
отвореним одређено време, већ и да се то обећање испуни, односно да се исплати награда. Извршење радње
која је предвиђена у јавном обећању награде је материјални акт, а не правни посао и њега може да предузме
и пословно неспособно лице.
Може се десити да, у часу обећања награде, неко лице већ испуњава услов из обећања. Тада, оно стиче право
на награду већ у тренутку обећања. Извршење радње из огласа може да се предузме и без икаквог знања да је
награда обећана или да ће бити обећана, обећавалац ће и тада бити дужан да испуни своју обавезу. Лице које
изврши предвиђену радњу не мора да прихвати награду, то је само његово право. Ако је више лица извршило
радњу истовремено, сваком ће припасти једнак део награде, ако правичност не налаже другачије.
Да би јавно обећање награде представљало извор облигационог односа, неопходно је да буду испуњени
одређени услови:
1. Да је неко физичко или правно лице обећало награду за одређену радњу . Ако је у питању физичко
лице, оно мора бити пословно способно;
2. Да је обећање учињено јавно (путем огласа, у медијима, путем летака и сл.);
3. Да је обећање учињено неодређеном броју лица;
4. У обећању треба да буде тачно наведена радња коју неко треба да изврши да би стекао право на
накнаду, а та радња не сме бити ни незаконита ни неморална. Ако је постављен услов да та радња
буде учињена боље него што су је други учинили, онда се ради о конкурсу, односно јавном надметању;
5. Треба да буде тачно одређена садржина обавезе обећаоца, а она мора бити могућа, дозвољена и
одређена или одредива;
6. Ако се ради о конкурсу или о било ком другом облику јавног надметања, онда мора да буде одређен
рок у којем обећање важи.
Опште је правило да је јавно обећање награде опозиво, што обећавалац може учинити својом једностраном
изјавом воље, на начин на који је обећање учињено или саопштењем појединим лицима (али тада важи само
према њима). Ако је неко извршио радњу за коју је обећана награда, а није знао нити је био дужан да зна за
опозив, имаће право на обећану награду, јер то налаже начело правне сигурности. Онај ко се, до опозива,
изложио трошковима у вези са обећањем, имаће право на накнаду тих трошкова, изузев ако обећавалац

103
докаже да су они учињени узалуд. Јавно обећање награде постаје неопозиво ако је у огласу остављен рок (чл.
230).
Ако рок за извршење радње није одређен, важи законски рок од годину дана од давања огласа, али је током
тог рока јавно обећање награде опозиво (чл. 233).
Конкурс (чл. 232)
Конкурс је једна врста јавног обећања награде где се награда обећава ономе ко најбоље изврши одређени
посао. Организатор конкурса је дужан да у јавном обећању одреди рок, па ће, по природи ствари, његово
обећање бити неопозиво. Овде се ради о два рока - о року за пријаву на конкурс и о року у коме је
организатор дужан да донесе одлуку по конкурсу. Уколико их не одреди он, свако ко жели да учествује има
право да тражи да их суд одреди.
О додељивању награде одлучује организатор конкурса или онај кога организатор одреди. То су, редовно,
више лица - комисија или жири. Ако су у условима конкурса или неким општим правилима постављени
критеријуми по којима се одлучује на том конкурсу, сваки учесник може да захтева поништај одлуке о
додељивању награде, ако она није додељена саобразно тим правилима.
Организатор конкурса стиче својину на делу које је награђено на конкурсу, само ако је то наведено у огласу
конкурса.
Посебна правила о закључењу уговора надметањем код уговора о делу (чл. 604, 605)
1. Позив упућен одређеном или неодређеном броју лица на надметање за извршење одређених радова,
под одређеним условима и уз одређене гаранције, обавезује позиваоца да закључи уговор о тим
радовима са оним ко понуди најнижу цену, изузев ако је ту обавезу искључио у позиву на надметање;
2. Позив упућен одређеном или неодређеном броју лица на надметање за уметничко или техничко
решење намераваних радова обавезује позиваоца да, под условима садржаним у позиву на
надметање, закључи уговор са учесником чије решење прихвати комисија чији је састав унапред
објављен, изузев ако је ту обавезу искључио у позиву на надметање.
Овде је реч о јавном обећању награде где се "награда" састоји у закључењу уговора. Изузетно, ако наручилац
посла искључи у свом јавном обећању властиту обавезу да приступи закључењу уговора, онда ће се ова
ситуација квалификовати као позив на понуду.

Обезбеђење потраживања
Испуњење обавезе из облигационог односа осигурано је правном санкцијом - ако дужник добровољно не
испуни своју обавезу, поверилац га на то може принудити преко суда. Одговорност дужника подразумева и
дужност да се надокнади штета изазвана неиспуњењем или рђавим испуњењем. Међутим, ту штету
поверилац није увек у стању да докаже, а дешава се и да је дужникова имовина недовољна да обавезу
подмири. Пошто законска средства принуде некада нису довољна, прибегава се и другим, допунским
средствима осигурања испуњења обавезе. Ти облици осигурања могу бити:
1. Стварни (реални) - кад дужник или неко трећи да повериоцу унапред извесну ствар као гаранцију за
тражбину:
а. Кауција;
б. Капара;
в. Залога.
2. Лични (персонални) - кад се дужник или неко трећи само обавежу повериоцу да ће му дати извесну
ствар уколико потраживање не буде никако исплаћено или се исплати са задоцњењем:
а. Уговорна казна;
б. Јемство;
в. Одустаница;
г. Банкарска гаранција;
д. Пасивна солидарност.
Уговорна казна
Уговорна казна је одређена новчана сума или нека друга материјална корист коју дужник обећа да ће дати
повериоцу уколико своју обавезу уопште не испуни или је не испуни у року. Уговорна казна је акцесорна, те
претпоставља да постоји нека главна обавеза. Та обавеза има, најчешће, уговорно порекло, мада може

104
потицати и из осталих извора облигационих односа. Споразум о уговорној казни може се закључити
истовремено кад и уговор из којег је настала главна обавеза или касније. Висина уговорне казне одређује се
на више начина: у једном укупном износу, у проценту, за сваки дан задоцњења или на који други начин. У
начелу, уговорна казна може да се уговори у било којој форми. Изузетак постоји онда када је реч о
обезбеђењу обавезе из формалног уговора - тада се тражи паралелизам форми (чл. 271). Међутим, уговорна
казна се не може уговарати за новчане обавезе, јер су оне осигуране правом на затезну камату (чл. 270, ст. 3).
Уговорна казна је споредна обавеза, па зато дели судбину главне обавезе чије испуњење осигурава. Из тога
проистичу следеће последице:
1. Ако је уговор из којег извире главна обавеза ништав, биће ништав и споразум о уговорној казни;
2. Ако се главна обавеза угаси на било који начин, гаси се и споразум о уговорној казни;
3. Ако је неиспуњење последица узрока за који дужник не одговара, споразум о уговорној казни губи
правно дејство;
4. Ако се главно потраживање уступи другоме, уступљено је и право на уговорну казну.
Уговорна казна, у нашем праву, истовремено остварује две, подједнако важне функције:
1. Функција средства обезбеђења постојеће обавезе;
2. Функција средства за накнаду штете.
Облици уговорне казне
С обзиром на услов плаћања, постоје два основна облика:
1. Уговорна казна због неиспуњења (алтернативна), и
2. Уговорна казна због задоцњења са испуњењем (кумулативна).
Ако нешто друго не произлази из уговора, важи законска претпоставка у корист уговорне казне због
задоцњења (чл. 270, ст. 2).
Уговорна казна због неиспуњења обавезе има циљ да замени повериочев интерес за испуњење главне
обавезе. Стога, он може само да бира између ова два потраживања - ово су алтернативни захтеви и не могу се
кумулирати. Када поверилац оптира за казну и о томе обавести дужника на поуздан начин, више не може да
тражи испуњење обавезе. Исто тако, ако је макар и делимично примио испуњење главне обавезе, губи право
на уговорну казну. Уговорна казна због неиспуњења, по правилу, нема карактер одустанице, осим ако је то
била намера уговорника (чл. 273, ст. 3).
Уговорна казна због задоцњења са испуњењем служи као покриће за штету коју је поверилац претрпео услед
дужниковог доцњења. Поверилац може, у овом случају, захтевати и једно и друго, јер се ова потраживања
допуњавају. Међутим, поверилац не може захтевати уговорну казну због доцњења, ако је примио испуњење
обавезе, а није без одлагања саопштио дужнику да задржава право на уговорну казну (чл. 273, ст. 5).
Однос уговорне казне и штете
Поверилац може да захтева уговорну казну независно од тога да ли трпи икакву штету. Међутим, ако је штета
коју поверилац трпи већа од уговорне казне, он може да наплати уговорну казну, а да за остатак претрпљене
штете захтева накнаду, по општим правилима о уговорној одговорности.
У случају да закон предвиђа пенале, као обавезу дужника у доцњи да плаћа одређени проценат од обавезе са
чијим извршењем казни, поверилац их не може захтевати кумулативно са уговорном казном (чл. 276).
Ако је уговорна казна несразмерно висока у односу на вредност и значај предмета обезбеђене облигације, суд
може да је смањи на захтев дужника, али не испод износа штете коју је поверилац заиста претрпео (чл. 274).
Дужник се не може унапред одрећи права да тражи смањење уговорне казне.
Одустаница
Одустаница је споразум између две уговорне стране којом се конституише овлашћење за једну или обе
стране да одустану од уговора давањем одустанице, у виду суме новца или друге имовинске вредности.
Одустаница може да буде уговорена као клаузула у главном уговору или одвојено од њега. Страна која је
плаћа дужна је да, заједно са изјавом о одустанку, истовремено преда и одустаницу. Једном када страна
изјави да одустаје од уговора, она више нема право на извршење. Друга страна не може да захтева исплату
одустанице уместо извршења уговорне обавезе - одустаница је факултативна облигација оне стране у чијем је
интересу уговорена.
Страна која има право да одустане од уговора своје право избора може да искористи до рока који је назначен
у уговору, а ако рок није назначен, онда до доспећа властите уговорне обавезе. Право на одустаницу може да

105
престане и раније, када уговорник почне да извршава своју уговорну обавезу или прими испуњење (макар и
делимично) од друге стране (чл. 82).
Ако је право одустанка од уговора уговорено уз капару, сматра се да оно припада свакој страни уговорници.
Ако одустане страна која је дала капару, она је губи, а ако одустане страна која је капару примила, она је мора
вратити у двоструком износу (чл. 83).
У теорији, постоје подељена мишљења о правној природи одустанице. Једни мисле да одустаница учвршћује
уговор посредно, да ствара психички притисак, док други сматрају да одустаница уопште и није средство
обезбеђења, већ напротив, да слаби уговор, јер омогућава једној страни да одустане од уговора без навођења
икаквих разлога због којих то чини.
Страна која на овај начин одустаје од уговора је дужна да плати одустаницу без обзира на своју кривицу.
Међутим, постоје неки случајеви када уговор престаје, а одустаница се не плаћа: ако уговор престане
споразумним раскидом, ако испуњење обавезе једне стране постане немогуће из разлога за који нико није
одговоран или ако страна која има право на одустаницу раскида уговор из било ког другог законом
прописаног разлога (нпр. промењене околности).
Када страна одустане од уговора и плати одустаницу, она нема обавезу да другој страни надокнади штету која
она трпи због престанка уговора, сем у два случаја:
1. Ако је тако уговорено, или
2. Ако је одустанак малициозан - ако је страна одустала у искључивој намери да причини штету другој
страни. Таква намера мора да се докаже, што је, по правилу, тешко.
ЗОО не прописује изричито да суд може да снизи превисоко постављену одустаницу, иако је то било
предвиђено Општим узансама. Међутим, у нашој правној теорији се сматра да то право произлази из општих
начела уговорног права - пре свега, из начела једнакости узајамних давања.
Право потрошача на одустанак од уговора у ЗЗП-у
Право на одустанак постоји код уговора који су закључени на нетрадиционалан начин - на даљину (путем
интернета или изван пословних просторија трговца). У таквим случајевима, потрошач има право да од
уговора одустане у року од 14 дана, без навођења икаквих разлога и без обзира на то да ли је извршио своју
уговорну обавезу. Потрошач не може да се одрекне свог права на одустанак. Трговац је дужан да потрошача
обавести о овом његовом праву. Уколико он то не учини, рок се продужује за још 12 месеци.
Право потрошача на одустанак је законско право, а не уговорно попут одустанице. За разлику од одустанице,
овакав одустанак је бесплатан. Ово правило је последица хармонизације српског права са правом ЕУ.
Јемство
Јемство, као вид осигурања испуњења обавезе, настаје, најчешће, на основу уговора, мада постоји и законско
јемство. Уговором о јемству обавезује се једно лице према повериоцу одређеног дужника да ће испунити
пуноважну и доспелу дужникову обавезу, ако дужник то сам не учини. То је један правни посао обвезивања на
испуњење туђе облигације. Та главна облигација потиче, најчешће, из уговора, али то не мора увек бити
случај.
Уговор о јемству је једнострано формалан - за изјаву о јемству потребна је писмена форма (чл. 998). У
позицији јемца може да се нађе само потпуно пословно способно лице, док код дужника то не мора бити
случај (чл. 1001). Може се јемчити како за новчану, тако и за неновчану обавезу. Јемство се може дати и за
будућу и условну обавезу, уколико је она одређена. Јемство дато за будућу обавезу може се и опозвати пре
него што обавеза настане, уколико није утврђен рок њеног настанка (чл. 1001).
Јемство је споредна обавеза. Из његове акцесорне природе, проистичу следеће последице:
1. Јемчити се може само за пуноважну обавезу главног дужника;
2. Јемство траје дотле док траје и обавеза главног дужника. Ако она престане из било ког разлога,
престаје и јемство;
3. Јемчева обавеза не може бити већа од обавезе главног дужника, чак и кад је уговорено да буде већа
(чл. 1002, ст. 2). Ако је уговорено да јемац јемчи за више од дозвољеног, његова обавеза се своди на
меру дужникове обавезе. Претпоставља се да јемац јемчи за целу дужникову обавезу, али се може
уговорити јемчење само за део облигације или се на други начин јемчева обавеза може подвргнути
лакшим условима.
Деси ли се да обавеза главног дужника буде смањена услед делимичног опроштаја или услед
околности за које дужник не одговара, сразмерно се смањује и јемчева обавеза. Али, смањење
106
 обезбеђене обавезе у стечајном поступку или у поступку принудног поравнања, не повлачи са собом и
одговарајуће смањење јемчеве обавезе. И у случају кад дужников наследник одговара само до
вредности наслеђене имовине, јемац ће одговарати за цео износ дуга за који је јемчио (чл. 1007, ст. 2;
чл. 1008). Међутим, за уговорену камату одговара само ако је доспела за исплату после закљученог
уговора о јемству (чл. 1002, ст. 5).
С друге стране, ако дође до повећања обезбеђене обавезе и ако је то повећање обавезе настало
дужниковом доцњом или његовом кривицом, јемац одговара и за то повећање, осим ако је то
проширење његове одговорности искључено уговором. Али, обавеза јемца се не може повећати путем
правног посла између дужника и повериоца.
4. Обавеза јемца не може бити предмет самосталног уступања другоме, него само заједно са обавезом
главног дужника.
Пошто је јемчева обавеза супсидијарна, он је повериочев дужник другог реда. Од јемца је могуће захтевати
испуњење само под условом да то није учинио главни дужник, у року који му је у писменом позиву одредио
поверилац. Ако би поверилац пре тога затражио исплату од јемца, јемац би могао да истакне приговор
другоредности. Само изузетно, поверилац може одмах да се обрати јемцу:
1. Ако је очигледно да из средстава главног дужника не може да се оствари намирење ;
2. Ако је главни дужник у стечају.
Против повериочевог захтева јемац може истаћи све приговоре главног дужника, укључујући компензациони
приговор, али не и дужникове чисто личне приговоре. Ако се дужник одрекне неког од приговора на које
јемац има право, то одрицање не делује према јемцу. Своје личне приговоре, јемац може истицати (нпр.
приговор ништавости уговора о јемству или приговор застарелости). Осим тога, јемац има право да од
повериоца захтева накнаду штете коју је претрпео услед тога што га поверилац није обавестио да дужник није
на време испунио своју обавезу (чл. 1010).
Због извесних повериочевих поступака, јемац може бити потпуно ослобођен од одговорности. Пре свега, до
тога може доћи због повериочевог одуговлачења - кад он, на позив јемца, после доспелости потраживања, не
захтева испуњење обавезе од главног дужника ни у року од месец дана од тог позива. Ако рок за испуњење
није одређен, јемац може после годину дана од закључења уговора о јемству позвати повериоца да му да
потребну изјаву за одређивање датума испуњења, па ако овај то не учини ни у року од месец дана, јемац се
ослобађа одговорности (чл. 1011). Осим тога, ако поверилац напусти залогу или које друго право којим је
било обезбеђено испуњење његовог потраживања или га изгуби својом непажњом и тако онемогући да то
право пређе на јемца, јемац се ослобађа обавезе према повериоцу за онолико колико би могао добити
коришћењем тог права (чл. 1012).
Када јемац исплати повериоца, долази до законске персоналне суброгације и потраживање са свим
споредним правима и гаранцијама прелази на јемца. Он може тражити да му дужник надокнади све што је
исплатио за његов рачун, као и камату од дана исплате. Осим тога, може захтевати од њега надокнаду
трошкова насталих у спору са повериоцем од часа кад је обавестио дужника о том спору, као и надокнаду
штете, ако би је било (чл. 1013).
Чак и пре него што намири повериоца, јемац има право да захтева да му дужник пружи потребно осигурање
за његове евентуалне захтеве, ако дужник није испунио обавезу о њеној доспелости или ако се дужниково
имовно стање знатно погоршало после закључења уговора о јемству (чл. 1015).
Против јемца који је, без његовог знања, извршио исплату, дужник може употребити сва правна средства
којима је у часу те исплате могао одбити повериочев захтев (нпр. приговор опроштаја или пребијања). Ако
јемац исплати повериочево потраживање, па дужник, не знајући за то, исплати поново исто потраживање, на
страни јемца ће настати захтев из правно неоснованог обогаћења, према повериоцу (чл. 1016). То право
припада јемцу и када, без дужниковог знања, исплати повериочево потраживање које касније, на дужников
захтев, буде поништено или угашено пребијањем (чл. 1012).
Као споредна обавеза, јемство се гаси увек кад се угаси и главна. С друге стране, јемство може престати и
независно од главног дуга и пре њега. То се догађа ако је оно дато само за одређено време па то време
истекне, кад поверилац опрости дуг јемцу, кад се сједине јемац и поверилац или јемац и главни дужник. Ако
је рок застаревања обавезе главног дужника дужи од две године, обавеза јемца застарева по истеку две
године од доспелости обавезе главног дужника (чл. 1010, ст. 2).

107
Посебне врсте јемства
1. Код солидарног јемства, јемац се обавезује као јемац-саисплатилац и одговара солидарно са дужником
за целу обавезу. Поверилац може захтевати испуњење обавезе било од главног дужника, било од
јемца или од обојице у исто време (чл. 1004, ст. 3).
Претпоставља се да је јемство супсидијарно, те се солидарно јемство мора изричито уговорити. Једино
за јемца обавезе настале из уговора у привреди важи претпоставка да је солидарни јемац, уколико
није уговорено другачије (чл. 1004, ст. 4). Међутим, у неким случајевима, законодавац изричито
прописује солидарно јемство - нпр. за прибавиочеве обавезе из закупа према закупцу одговара
преносилац као солидарни јемац (чл. 591, ст. 3).
Као и код супсидијарног јемства, када солидарни јемац исплати главног дужника, долази до
персоналне суброгације (за разлику од обичних солидарних облигација, обавеза се не гаси);
2. Јемчев јемац се обавезује повериоцу да ће да исплати јемчеву обавезу ако овај то не учини о доспећу.
У том случају, поверилац има два јемца, али су они дужници различитог реда. Обавеза јемчевог јемца
је супсидијарна у односу на јемчеву. Међутим, јемчев јемац се може регресирати и од главног дужника
чији је дуг платио, иако за њега није јемчио;
3. Сајемство је специфична врста јемства код којих више лица јемче повериоцу за обавезу главног
дужника. Сајемци су међусобно солидарни - они дугују у истом реду, али је њихова обавеза
супсидијарна у односу на обавезу главног дужника. Међутим, њихова солидарност може уговором
изричито да се искључи (чл. 1005);
4. Јемство за накнаду штете је уговор између јемца и трећег лица, које се обавезује да ће јемцу
накнадити штету коју претрпи, ако не успе да се наплати од главног дужника чији је дуг исплатио.
Капара
Капара је сума новца или одређена количина заменљивих ствари коју једна уговорна страна даје другој у
својину као знак да је закључен уговор, као осигурање његовог извршења и као аконтацију исплате дуга који
дугује на основу уговора. Уговор се сматра закљученим тек кад је капара дата, уколико стране уговорнице
нису другачије уговориле (чл. 79, ст. 1). У ЗОО-у, споразум о капари је уређен као реалан уговор. Он је
акцесоран, а закључује се у облику једне клаузуле у главном уговору или у облику засебног уговора.
Капара има улогу аконтације, јер се урачунава у испуњење главне обавезе. У овој својој улози она је слична
авансу. У вези с тим, ако капара није изричито уговорена, важи претпоставка да оно што је једна страна дала
другој у тренутку закључења уговора представља аванс.
Ако су обавезе из главног уговора испуњене, капара се урачунава у вредност предмета испуњења, уколико је
такво урачунавање, по природи ствари, могуће. До урачунавања обично долази онда када постоји
једнородност предмета обезбеђене обавезе и предмета саме капаре (нпр. капара је дата у новцу на име
обезбеђења новчане обавезе). Уколико је то немогуће, капара се враћа даваоцу.
Уколико уговор није извршен због тога што је раскинут обостраном сагласношћу, услед кривице обеју страна
или услед околности за коју није одговорна ниједна страна, капара се враћа даваоцу.
Као средство осигурања, капара почиње да делује тек ако је за неиспуњење обавеза из уговора одговорна
само једна страна:
1. Ако је за неизвршење уговора одговорна страна која је дала капару, друга страна може:
а. Да захтева извршење уговора, ако је то још увек могуће. У том случају, она може тражити и
надокнаду штете због доцњења, али је дужна да капару урачуна у надокнаду (чл. 80, ст. 1);
б. Да одустане од уговора и примљену капару задржи. Капара се може задржати и када друга страна
не трпи никакву штету зато што уговор није извршен;
в. Да одустане од уговора и тражи надокнаду штете због неизвршења. Тада, капару мора урачунати у
надокнаду или је вратити.
2. Ако је за неизвршење уговора одговорна страна која је примила капару, друга страна може:
1. Да захтева извршење уговора, ако је то још увек могуће. Уз то, она може тражити и надокнаду
штете због доцњења (чл. 80, ст. 2, 3);
2. Да одустане од уговора и захтева враћање двоструког износа капаре;
3. Да одустане од уговора и тражи надокнаду штете због неизвршења, уз враћање капаре.
Суд може, на захтев заинтересоване стране, да смањи претерано велику капару.

108
Посебна правила важе у случају делимичног извршења обавезе. Поверилац делимично испуњене обавезе не
може да задржи капару, већ задржава само право да захтева испуњење остатка обавезе и надокнаду штете
због доцњења, односно због непотпуног испуњења. Капара се урачунава у оба ова вида надокнаде штете (чл.
81, ст. 1). Међутим, ако поверилац те делимично испуњене обавезе раскине уговор и врати оно што је примио
као делимично испуњење, онда он може:
1. Да задржи примљену капару, или
2. Да тражи накнаду штете због неиспуњења, при чему је дужан да капару урачуна у накнаду (чл. 81, ст.
2).
Када је, уз капару, уговорено право да се одустане од уговора, онда се капара сматра као одустаница и свака
страна има право на одустанак. У овом случају, ако одустане страна која је дала капару, она је губи, а ако
одустане страна која је капару рпимила, она је враћа у двоструком износу (чл. 83).
Аванс
Аванс (предујам) није средство обезбеђења, већ антиципирано испуњење новчане обавезе која још увек није
доспела. То је новчани износ који се обично даје у тренутку закључења уговора, а служи томе да се другој
страни олакша да она почне са извршењем своје неновчане обавезе.
Аванс се увек урачунава у испуњење и увек се може тражити назад, чак и кад је давалац крив за раскид
уговора.
Кауција
Под кауцијом се подразумева одређени износ новца који једна страна даје другој у циљу обезбеђења
закључења неког уговора или у циљу обезбеђења испуњења обавезе из уговора који је већ закључен. Редовно
се ради о залагању новца као потрошне, заменљиве ствари, аали може бити речи и о залагању хартија од
вредности. Као и друга средства обезбеђења, ово је акцесоран уговор. Назива се још и неправа залога - за
разлику од праве залоге, ако дужник не испуни обавезу која је обезбеђена кауцијом, поверилац може да
задржи заложени новац.
Кауција се обично среће код уговора у привреди који се закључују путем јавног надметања. Полагањем
кауције се спречава да у јавном надметању учествују лица која немају стварну намеру да приступе закључењу
уговора. Таква кауција представља гаранцију да ће њен полагалац закључити уговор због којег је надметање
организовано, уколико се испуне одређени услови. Ако учесник у јавном надметању не победи, кауција му се
враћа. Међутим, ако давалац кауције не закључи тај уговор иако су очекивани услови испуњени, кауција му
пропада, без обзира на то да ли је крив и независно од тога да ли је прималац кауције претрпео било какву
штету. Ако дође до закључења уговора због којег је дата, кауција се враћа даваоцу или се урачунава у
испуњење обавезе из уговора, ако је такво урачунавање могуће.
Кауцијом се може осигурати и испуњење обавезе из већ закљученог уговора - типичан пример је обавеза
враћања продавчеве амбалаже, флаша, корпи, сандука и сл. Ако се деси да давалац кауције не испуни своју
обавезу из уговора, кауција му пропада у корист примаоца. Ови трговачки обичаји су кодификовани у
Посебним узансама у промету робе на мало из 1978.
За разлику од капаре која представља обострано осигурање испуњења уговора, кауција је једнострана јер се
њоме осигурава само прималац.
Доцња страна у облигационом односу
Стране крше свој облигациони однос и западањем у доцњу, тиме што радњу која се од њих очекује не
предузму благовремено. У доцњу може запасти свака страна у облигационом односу.
Доцња дужника (mora debitoris)
Дужник запада у доцњу кад своју обавезу благовремено не испуни, нити понуди њено испуњење. Ако је
обавеза испуњена макар и са недостацима, не може се говорити о доцњи. Осим тога, доцња претпоставља
могућност да се обавеза накнадно испуни. Ако је испуњење постало објективно немогуће, дужник не може
запасти у доцњу, јер је његова обавеза услед немогућности угашена. Са обавезама чије је испуњење
објективно немогуће изједначују се обавезе из фиксних уговора.

109
Услови дужникове доцње
Дужник може запасти у доцњу:
1. Ако је његова обавеза доспела - дужник запада у доцњу само ако је његова обавеза доспела, тј. ако
поверилац може захтевати да је он испуни. Стога је доцња са испуњењем неутуживих обавеза
немогућа. Ни стечај дужника не чини његову обавезу доспелом у смислу правила о доцњи. Дужниково
право на приговор само по себи не спречава доспевање тражбине, већ само ако он то право користи;
2. Ако га је поверилац опоменуо на исплату - опомена (interpellatio) је позив повериоца дужнику да
обавезу испуни. Она се може учинити усмено или писмено, судски или ван суда. И извесне радње
којима се започиње неки поступак чија је сврха да се постигне испуњење имају, такође, значај опомене
- подизање тужбе или противтужбе, презентирање менице, признанице, обвезнице и сл. (чл. 324, ст. 2).
Опомена је непуноважна ако се њоме тражи испуњење обавезе која се уопште не дугује или испуњење
на неком другом месту - она се мора садржински подударати са тражбином. Али, ако поверилац
захтева више него што му припада, за онолико колико му се стварно дугује опомена је ваљана, као и у
случају кад је њоме захтевано мање од дугованог. Опомену може упутити само поверилац или његов
заступник и то дужнику или његовом заступнику. Апел саопштен трећем не може се сматрати
опоменом, уколико то лице не пренесе поруку дужнику, односно његовом заступнику.
Доцња, међутим, не настаје одмах са опоменом, већ сутрадан или после неколико дана, што зависи од
природе дужникове обавезе и околности под којима се она испуњава. Опомена је услов доцње само
кад време испуњења обавезе није одређено. Ако је време у коме обавезу треба извршити одређено,
дужник запада у доцњу чим то време протекне. Постоје и други случајеви у којима би, с обзиром на
сврху опомене и начело савесности и поштења, било неправично да се она сматра условом доцње:
а. Дужник не треба да очекује опомену у ситуацији у којој само он може знати кад треба да испуни
своју обавезу;
б. Није потребно опомињати дужника који се унапред одрекао права да буде опоменут, као ни
дужника који се скрива од повериоца, те га тако онемогућава да опомену упути;
в. Ако, после доспелости обавезе, дужник недвосмислено изјави да је неће испунити, ни њега није
потребно опомињати;
г. Дужника који је по основу недопуштене радње обавезан да врати ствар или надокнади штету не
треба опомињати. Његова обавеза сматра се доспелом од тренутка настанка штете и он одговара и
за случајну пропаст ствари (чл. 186, 187);
д. Није потребна опомена ни дужнику који је сам себе опоменуо на испуњење обавезе - самоопомена
(нпр. кад самоиницијативно обећа да ће обавезу испунити одређеног дана, па то не учини).
ЗОО не захтева кривицу дужника као услов његове доцње, али за кривицу везује одређене њене последице.
Међутим, доцњу дужника спречава доцња повериоца - она је искључена ако је дужник закаснио зато што је
поверилац одбио да прими испуњење или је непредузимањем одређених радњи онемогућио дужника да
обавезу испуни. Осим тога, она не може наступити ни у случају кад дужник против повериочевог захтева
истакне приговор неиспуњеног уговора.
Последице дужникове доцње
Кад наступи доспелост обавезе, поверилац је овлашћен да од дужника захтева испуњење и судским путем. Он
то право не губи ни кад дужник западне у доцњу. У начелу, и дужник може после тога испунити обавезу, сем
кад су у питању фиксни послови, где је испуњење после доцње могуће само за повериоца. Међутим, пошто
задоцњење значи кршење обавезе, оно повлачи и одређене санкције за дужника. Неке од њих настају без
обзира на то да ли је он крив за доцњу, а неке зависе од кривице.
Без обзира на кривицу дужника, његова доцња повлачи две последице:
1. Обавезу плаћања затезне камате - поверилац има право на затезну камату без обзира на то да ли је
претрпео штету због дужникове доцње (чл. 278). Његова се штета, у ствари, претпоставља. Али, ако је
уговорена камата по стопи вишој од затезне, она тече и после дужникове доцње (чл. 277, ст. 2).
Камата је минимум надокнаде, те ако је штета коју је поверилац претрпео већа од износа затезне
камате, он има право да захтева разлику до потпуне надокнаде, под условом да докаже да штета
заиста постоји (чл. 278, ст. 2). Међутим, дужник се може ослободити обавезе да надокнади већу штету
ако докаже да није крив за доцњу;

110
 2. Право повериоца да одустане од уговора - ако поверилац жели да одустане од уговора, мора оставити
дужнику накнадни разуман рок за испуњење. Ако дужник не испуни обавезу ни у накнадном року,
уговор се раскида по самом закону, уколико поверилац, без одлагања, не обавести дужника да остаје
при уговору и да захтева да он своју обавезу испуни (чл. 125, 126).
Изузетно, поверилац може одустати од уговора и без остављања накнадног рока:
а. Ако из дужниковог држања произлази да он своју обавезу неће испунити ни у накнадном року (чл.
127);
б. Ако је реч о фиксном уговору.
Ако је дужник скривио доцњу, она повлачи две допунске последице:
1. Обавезу надокнаде штете - дужник одговара, начелно, за сваку кривицу, изузев кад законодавац
прописује блажу одговорност (нпр. само за намеру или грубу непажњу или за пажњу коју дужник
поклања властитим пословима). Он ће одговарати и за своје помоћнике чијом кривицом је запао у
доцњу, односно за кривицу својих заступника. Дужник се може ослободити одговорности једино ако
докаже да је са испуњењем обавезе задоцнио из разлога више силе (чл. 263). За штету одговара и
дужник коме је поверилац оставио разуман накнадни рок за испуњење (чл. 262).
Под штету због доцње се могу подвести:
• Користи које би поверилац имао од предмета обавезе да је испуњење уследило благовремено;
• Трошкови које је морао начинити због доцње. Кад се обавеза дужника састоји у предаји ствари
одређених по роду, поверилац је овлашћен да, уз обавештење дужнику, по свом избору набави
ствар истог рода и захтева од дужника надокнаду плаћене цене (чл. 290);
• Штета и уговорна казна коју је поверилац морао платити трећим лицима услед дужникове доцње;
• Трошкови повериоца због узалудног одласка у место испуњења.
2. Одговорност за случајну немогућност испуњења обавезе - дужник се одговорности може ослободити
само ако докаже да би ствар која је предмет обавезе пропала услед случаја и да је обавезу на време
испунио (чл. 262, ст. 4, 5).
Престанак дужникове доцње
У ствари, реч је о престанку последица доцње, pro fu)tu)ro. Права која је поверилац већ стекао по основу доцње
остају и даље, уколико их се он не одрекне уговором о опроштају дуга. Узроци престанка доцње могу бити
различити, али су два најважнија:
1. Понуда испуњења обавезе - чим дужник накнадно понуди да испуни своју обавезу, доцња престаје. Уз
примарну, треба да понуди и испуњење свих осталих секундардних обавеза, које су настале као
последица доцње. Ако поверилац понуду дужника неосновано одбије, дужничка доцња се претвара у
поверилачку. Такође, доцња престаје и кад поверилац дужнику накнадно продужи рок за испуњење,
али се сматра да ово правило важи само условно - ако дужник у продуженом року обавезу испуни;
2. Гашење обавезе - доцња престаје и кад се дужникова обавеза угаси услед тога што је њено испуњење
постало немогуће или што је дуг опроштен. Међутим, на место обавезе која је постала немогућа може
ступити нова обавеза накнаде штете, а она опет може повући и обавезу плаћања камате због доцње.
Осим тога, доцња може престати и кад дужник стекне право на приговор неиспуњеног уговора (нпр.
ако је купац требало да плати цену 1. јуна, а ствар да добије 1. јула, па западне у доцњу са плаћањем,
он 1. јула може истаћи продавцу приговор неиспуњеног уговора и тиме окончати своју доцњу).
Доцња повериоца (mora creditoris)
Дужник има правом признат интерес да се испуњењем ослободи обавезе. Стога, законодавац прописује да ће
поверилац који, услед неприхватања испуњења, западне у доцњу сносити одређене последице. Ипак,
повериочева доцња се разликује од дужникове, јер не представља кршење обавезе.
Услови повериочеве доцње
Да би дошло до доцње повериоца, потребни су одређени услови:
1. Да му је дужник упутио понуду да обавезу испуни (oblatio debiti) - понуда дужника да испуни обавезу је
уједно и апел повериоцу да прихвати испуњење. Понуда треба и квантитативно и квалитативно да
одговара садржини повериочеве тражбине. Ако је у питању новчани дуг, а дужник је запао у доцњу, он
треба, поред главнице, да понуди и камату. Чак и понуду веће чинидбе него што је дугована

111
 поверилац може одбити ако му она ствара тешкоће. Али, дужник може понудити делимично испуњење
новчане обавезе, осим ако поверилац има посебан интерес да га одбије (чл. 310, ст. 2).
Понуду треба да учини сам дужник или неко трећи у његово име (уколико дуг нема строго лични
карактер) и то повериоцу или лицу овлашћеном да прими предмет обавезе. Испуњење пре рока
доспелости може се понудити само у случају кад је рок искључиво у интересу дужника, под условом да
то не буде у невреме (чл. 315, ст. 1). Уз све то, дужник треба да буде у стању да обавезу заиста испуни.
Ако поверилац докаже да, у време понуде испуњења или у време одређено за испуњење, дужник није
био у стању да обавезу испуни, он неће запасти у доцњу (чл. 253, ст. 3). По правилу, потребна је
стварна, реална понуда. Дужник треба да је предузео све што је било потребно за испуњење, тако да је
повериоцу преостало само да чинидбу прихвати. Само изузетно биће довољна и вербална понуда
(нпр. кад је поверилац требало да сам дође по дуговану ствар).
Слично дужнику, и поверилац може запасти у доцњу и у случају кад му испуњење није понуђено, ако је
време извршења његове радње било тачно одређено. Тада, доцња наступа самим протеком рока;
2. Да поверилац одбија да прими испуњење - поверилац запада у доцњу кад не прими испуњење обавезе
које му дужник понуди. Овај услов треба тумачити широко, у смислу да поверилац не извршава било
коју радњау од које, физички или правно, зависи дужниково испуњење. Међутим, поверилац пада у
доцњу и кад је спреман да прихвати испуњење дужникове обавезе, али не нуди истовремено
испуњење своје доспеле обавезе из узајамног уговора (чл. 325, ст. 2). Тада он долази не само у
поверилачку, већ и у дужничку доцњу.
Ни за поверилачку доцњу није услов кривица. Додуше, ЗОО прописује да поверилац долази у доцњу само ако
"без основаног разлога" одбије да прихвати испуњење или га својим понашањем спречи (чл. 325, ст. 1). Реч је,
у ствари, о немању објективних разлога који би могли правдати повериочево одбијање да прими испуњење.
Кад ће то бити случај, зависи од околности конкретног случаја (нпр. у невреме).
Последице повериочеве доцње
Услед повериочеве доцње облигација се, такође, не гаси. Дужник остаје и даље у обавези, али се његов
правни положај донекле побољшава. Кад поверилац западне у доцњу, престаје доцња дужника. Од тог
тренутка престаје тећи камата на главницу коју дужник дугује. Ако је дужник дуговао да преда индивидуално
одређену ствар, ризик случајне пропасти или оштећења прелази на повериоца. Такође, поверилац који је
запао у доцњу дужан је да надокнади дужнику штету насталу услед доцње за коју одговара, као и трошкове
око даљег чувања ствари (чл. 326).
Након што поверилац западне у доцњу, дужник може дуговану ствар депоновати код суда и тако се
ослободити обавезе (чл. 327, ст. 1). Ако је предмет обавезе ствар која се не може чувати у судском депозиту,
дужник може захтевати од суда да одреди лице коме ће предати ствар да је чува о трошку и за рачун
повериоца (чл. 329, ст. 1). Под одређеним условима, дужник има право и да ствар прода, уместо да је депонује
(чл. 333).
Кад се дужникова обавеза не састоји у предаји ствари него у вршењу услуге, он није у стању да се ње ослободи
ни депоновањем ни продајом. Стоји му на располагању једино могућност да одустане од уговора и то под
истим условима под којим се то право признаје повериоцу због дужникове доцње.
Престанак повериочеве доцње
Доцња повериоца престаје, пре свега, гашењем тражбине. Исто се дешава и кад се накнадно уговори нови рок
за испуњење. Осим тога, доцња престаје и повлачењем понуде за испуњење од стране дужника, као и
накнадном изјавом повериоца да је спреман да прими испуњење обавезе и да дужнику надокнади штету због
доцње. Уколико поверилац да такву изјаву, њу ваља схватити и као опомену дужнику. У сваком случају,
последице доцње престају само pro fu)tu)ro. Оне које су већ наступиле остају и даље, ако их дужник не опрости
повериоцу.
Мешање повериоца у дужникова имовинска права
Поверилац је овлашћен да се, под одређеним условима, умеша у имовинскоправне односе свог дужника. Ово
мешање оправдавају извесни поступци дужникови који воде ка његовој инсолвентности или га спречавају да
постане солвентан. Циљ мешања јесте да се сачува, односно достигне дужникова платежна способност, што
значи да се заштите и интереси самог повериоца. Ово повериочево право има карактер превентивних мера
заштите, тј. одбране од несавесних или, барем, немарних дужника.
112
 Побијање дужникових правних радњи (actio Pauliana)
Подизањем паулијанске тужбе иде се за тим да се побијана правна радња дужника учини без дејства само
према повериоцу тужиоцу, тј. да се туженом наложи обавеза да у дужникову имовину врати ону вредност која
је услед те радње изашла, односно у њу није ушла, а која је потребна ради намирења повериоца. Сврха
побијања није у томе да се прогласи неважећом цела правна радња и за сва лица, већ само наспрам
повериоца који је побија и то само у оној мери у којој је то потребно за његово намирење. У свему осталом,
правна радња остаје и даље у важности.
Право на побијање има сваки поверилац чије је потраживање доспело за наплату, без обзира када је настало:
пре или после правне радње која се побија (чл. 280, ст. 1). Услов је једино да докаже свој статус повериоца.
Али, нема право побијања онај поверилац чија је тражбина условна. С друге стране, право побијања имају и
цесионар и наследник повериоца.
Побијање се може вршити у форми паулијанске тужбе или приговора. Лица против којих се може подићи
тужба, односно истаћи приговор називају се противници побијања. То су трећа лица са којима је или у чију је
корист предузета правна радња која се побија, као и њихови универзални правни следбеници. Ако је треће
лице корист прибављену правним послом отуђило другоме, тужба се може истаћи против прибавиоца. Сам
дужник не спада међу евентуалне противнике побијања, јер се тужба не подиже против њега.
Правне радње које се могу побијати
Предмет побијања чине све правне радње дужника којима се његова имовина смањује. Појам правне радње
шири је од појма правног посла, јер обухвата не само каузалне изјаве воље, већ и пропуштања због којих је
дужник изгубио какво материјално право или којим је за њега настала каква материјална обавеза (чл. 280, ст.
3). Уопштено, свако смањење материјалних добара представља правну радњу, под условом да је оно и
користило некоме (нпр. пренос права својине, стварање заложних права, преузимање материјалних обавеза
путем уговора, одрицање од права, одбијање да се стекне право и сл.).
Али, не могу се побијати уобичајени пригодни дарови, наградни дарови, као ни дарови учињени из
захвалности, саобразни материјалним могућностима дужника (чл. 282). У пропуштања која се могу побијати
спадају, нпр. неистицање приговора застарелости, непрекидање застаревања, некоришћење правним
средствима и сл. Међутим, не могу се побијати дужникова пропуштања да се обогати.
Тужба за побијање може се подићи у року од једне године за теретна располагања, а у осталим случајевима у
року од 3 године, од дана када је предузета правна радња која се побија, односно од дана када је требало
предузети пропуштену радњу (чл. 285).
Посебни услови за успех побијања
Поред општих услова, за успешно побијање потребни су и одређени посебни услови:
1. Оштећење повериоца (eventu)s dam)nu)m)) - сматра се да је правна радња предузета на штету повериоца
ако услед ње дужник не би имао довољно средстава за испуњење повериочевих потраживања (чл. 280,
ст. 2). Оштећење претпоставља стварну немогућност намирења тражбине повериоца, што он треба и
да докаже;
2. Дужникова кривица за оштећење (consiliu)m) frau)dis) - дужник, по правилу, треба бити свестан штетних
последица своје радње. Ако се радња састоји у пропуштању, потребна је кривица у облику намере.
Међутим, теретна располагања могу се побијати ако је дужник у време њиховог предузимања знао или
је могао знати да наноси штету својим повериоцима (чл. 218, ст. 1). Дужникова се кривица не
претпоставља, већ је поверилац дужан да је докаже, али када су у питању бесплатна располагања и са
њима изједначене правне радње (нпр. одрицање од наследства), постоји законска претпоставка о
дужниковој кривици (чл. 218, ст. 3).
Ако дужник није радњу предузео лично, већ преко свог законског заступника, тада заступник треба да
буде крив за штету нанету повериоцу. Међутим ако је реч о уговорном заступању (пуномоћју),
потребна је кривица заступаног или заступника;
3. Кривица трећег лица - потребно је и да постоји кривица трећег лица са којим је или у чију је корист
предузета правна радња која се побија. То лице треба да је знало или могло знати да дужник
учињеним располагањем наноси штету повериоцу. Међутим, ни његова се кривица не претпоставља.
Само уколико треће лице спада у тзв. чланове сумњиве породице (брачни/ванбрачни партнер,
сродник по крви у правој линији, у побочној линији до четвртог степена или по тазбини до истог

113
 степена), закон претпоставља да му је било познато да дужник учињеним располагањем чини штету
повериоцу (чл. 281, ст. 2). Осим тога, за побијање бесплатних располагања и са њима изједначених
правних радњи, не захтева се кривица трећег лица (чл. 281, ст. 3).
Ако је трећи корист прибављену располагањем које се побија отуђио неким послом, могућност
подизања тужбе против прибавиоца зависи од тога да ли је располагање теретно или доброчино. Ако
је теретно, услов је да је прибавилац знао да се прибављање његових претходника могло побијати, а
ако је доброчино, тај се услов не захтева (чл. 283, ст. 3).
Дејство побијања
Ако је поверилац успео да докаже услове за побијање, побијана правна радња губи дејство само према њему,
у мери у којој је то потребно за намирење. Према свим осталим лицима, њено дејство се не потире. То важи
посебно за односе дужника и противника побијања, као и за однос дужника и осталих његових поверилаца
који нису учествовали у побијању. Сва права која су трећа лица стекла на отуђеној ствари остају и даље на
снази, с тим што је дужник одговоран трећем за претрпљену штету.
Ако је противник побијања прибавио побијаном правном радњом неку дужникову ствар, биће дужан да је
врати да би се поверилац њоме намирио. Али, уместо тога, он може испунити повериоцу дужникову обавезу, а
прибављену ствар задржати. Противник побијања сматра се несавесним држаоцем: он је дужан вратити не
само користи које је извукао из ствари, већ и оне које је могао извући. Осим тога, он одговара и за случајну
пропаст или оштећење ствари, сем ако не докаже да би до тога дошло и да је ствар остала код дужника.
Право задржавања (ius retentionis)
Поверилац у чијим се рукама налази нека дужникова ствар има право да је садржи све док његово доспело
потраживање не буде исплаћено. Поверилац потраживања које није доспело има право задржавања само у
случају кад је дужник постао неспособан за плаћање (чл. 286).
Међутим, не може се задржати свака дужникова ствар. Ствар која је изашла из његове државине против
његове воље или је дата повериоцу на чување или послугу, поверилац не може задржавати, већ је мора
вратити дужнику, ако он то захтева. Осим тога, не могу се задржати: пуномоћје добијено од дужника или друге
његове исправе, легитимације, преписке и сличне ствари, као и друге ствари које се не могу изложити продаји
(чл. 287). Чак и кад су у питању ствари чије је задржавање могуће, поверилац их мора вратити дужнику пре
испуњења обавезе, ако му овај да одговарајуће осигурање његовог потраживања (чл. 288).
Поверилац се из вредности задржане ствари може намирити на исти начин као и из ствари коју има у залози.
Пре него што приступи наплати дужан је да о својој намери благовремено обавести дужника (чл. 289). Циљ
обавештења је да се дужнику пружи прилика да своју обавезу испуни и тако спречи продају ствари.

Гашење облигационих односа

Сваки облигациони однос је срачунат на то да задовољи неки повериочев интерес. Међутим, тај циљ се увек
не постиже, а облигациони однос се, ипак, гаси. С обзиром на то, сви начини гашења облигационих односа
могу се сврстати у две групе:
1. Гашење услед намирења повериоца:
а. Испуњење;
б. Депоновање дуговане ствари;
в. Продаја дуговане ствари.
2. Гашење без намирења повериоца:
а. Компензација (пребијање);
б. Опроштај;
в. Новација (пренов);
г. Конфузија (сједињење);
д. Немогућност испуњења обавезе;
ђ. Протек времена и отказ;
е. Смрт.
Начине на које престају облигације треба строго разликовати од начина на које престају уговори.

114
 Испуњење или исплата
Облигациони однос гаси се нормално испуњењем. Под испуњењем треба разумети извршење дуговане
чинидбе. Тиме се потпуно задовољава интерес повериоца који је био циљ облигационог односа, а дужник се,
уједно, ослобађа обавезе. Садржина испуњења зависи од онога што се дугује.
Лице које врши исплату (исплатилац)
Пре свих, исплатилац може бити дужник, јер је он и дужан и овлашћен да своју обавезу испуни. Пошто исплата
значи располагање имовином, захтева се његова пословна способност. Деси ли се да исплату изврши дужник
који нема пословну способност, његов старалац има право да је оспорава и да захтева повраћај. Ипак, и
пословно неспособан дужник може, изузетно, платити свој дуг: под условом да он несумњиво постоји и да је
доспео за исплату. Таква исплата се, међутим, може оспоравати ако је реч о застарелом дугу или о дугу који
потиче из игре или опкладе (чл. 297).
Према ЗОО, обавезу, по правилу, може испунити свако лице. Само кад су у питању обавезе intu)itu) personae,
мора их испунити сам дужник. Лица која имају правни интерес да обавеза буде испуњена, попут јемца,
заложног повериоца или противника побијања, могу извршити исплату чак и кад се дужник томе противи.
Али, ЗОО допушта повериоцу да, упркос дужниковом противљењу, може примити исплату и од трећег
незаинтересованог лица, сем ако дужник не понуди да одмах сам испуни своју обавезу (чл. 296). Али, ако
обавезу испуни неко трећи, уз сагласност дужника или са његовим знањем, дужник одговара за њега као за
свог помоћника у испуњењу. Он ће сносити и трошкове исплате, уколико их није проузроковао поверилац (чл.
298). Дужник једино не одговара за трећег који врши исплату дуга без његовог знања, односно сагласности.
Тада ће повериоцу само то треће лице одговарати, по правилима о вануговорној одговорности.
Исплата са суброгацијом
Кад треће лице испуни обавезу, она је дефинитивно угашена према повериоцу, али дужник не мора бити
ослобођен обавезе. Треће лице може заузети место исплаћеног повериоца, тако да дужник дугује њему оно
што је дотле дуговао повериоцу - исплата са суброгацијом.
Постоје две врсте суброгације:
1. Законска је прописана у корист лица које има неки правни интерес да обавеза буде испуњена (нпр.
јемац или залогодавац). Чим такво лице плати туђи дуг, на њега, по сили закона, прелази повериочево
потраживање са свим споредним правима (чл. 300);
2. Вољна настаје на основу уговора између исплатиоца и повериоца, којим се одређује да ће испуњено
потраживање прећи на исплатиоца са свим или само са неким споредним правима. Исплатилац може
такав уговор закључити и са дужником, и то пре испуњења. У сваком случају, до суброгације долази у
часу исплате (чл. 299).
Исплата са суброгацијом има двоструко дејство: дужник се ослобађа обавезе према повериоцу, а исплатилац
преузима повериочева права према дужнику. Са повериоца на исплатиоца прелазе и споредна права којима
је испуњење потраживања осигурано. Претпоставка је да је повериочево потраживање у целини угашено. Ако
је оно исплаћено делимично, споредна права која осигуравају његово испуњење прелазе на исплатиоца само
уколико нису потребна за испуњење остатка повериочевог потраживања. Али, поверилац и испунилац могу
уговорити да ће осигурање користити сразмерно својим потраживањима или да ће исплатилац имати право
првенства наплате (чл. 301).
Поверилац је дужан да исплатиоцу преда средства којима се потраживање доказује или осигурава. Међутим,
он није дужан да му преда и ствар коју је примио у залогу од дужника или неког трећег, осим ако залогодавац
на то не пристане. Али, обавезан је да ствар држи и да је чува за рачун исплатиоца (чл. 302). С друге стране,
поверилац не одговара исплатиоцу за постојање и наплативост потраживања у време исплате, али ако је
примио исплату привидног дуга, биће обавезан на повраћај по правилима стицању без основа (чл. 304).
Исплатилац на кога је прешло потраживање може захтевати од дужника највише онолико колико је за њега
исплатио повериоцу (чл. 303). Ако је обавеза дужникова испуњена само делимично, дужник, после исплате,
има два повериоца, којима дугује одвојено.
Лице коме се врши исплата
Дуг се мора исплатити, по правилу, повериоцу или његовом заступнику. Исплата неком трећем не доводи до
гашења потраживања. Међутим, и поверилац мора бити пословно способан. Само изузетно, дозвољава се

115
исплата и пословно неспособном повериоцу: уколико је то за њега било корисно или уколико се предмет
исплате још налази код њега (чл. 306). Постојање ових услова треба да докаже дужник.
Поред повериоца, дуг се може, изузетно, исплатити и трећем лицу, у следећим случајевима:
1. Кад су дужник и поверилац тако уговорили;
2. Ако је тако одређено законом;
3. Ако је тако одређено судском одлуком;
4. Ако је тако одредио сам поверилац (асигнација);
5. Кад је треће лице цедент, а дужник не зна за цесију;
6. Ако је поверилац накнадно одобрио исплату трећем или се њоме окористио (чл. 305).
Место исплате
Место одређује закон или правни посао који закључују дужник и поверилац. Једнострано одређивање места
исплате пуноважно је само уколико на њега пристане и друга страна. Осим тога, оно се може још одредити по
сврси посла, природи обавезе или осталим околностима (нпр. обавезе које се односе на непокретности
испуњавају се у месту у коме се налазе).
Ако место исплате није ни одређено ни одредиво, исплата се врши у месту у коме је дужник у време настанка
обавезе имао своје седиште, односно пребивалиште/боравиште (чл. 319). Новчане обавезе се, међутим,
испуњавају у месту седишта, односно пребивалишта/боравишта повериоца. Ако је поверилац после настанка
обавезе променио своје седиште, односно пребивалиште, па су се услед тога повећали трошкови испуњења,
то повећање пада на његов терет (чл. 320).
Време исплате
Под овим појмом треба разумети тренутак од којег поверилац може захтевати испуњење обавезе, односно
тренутак од којег дужник може тражити од повериоца да исплату прими. Време може бити одређено
апсолутно или релативно. Апсолутно је одређено кад је фиксирано календарски, а релативно кад се везује за
неки неизвесни догађај. Време исплате може бити одређено уговором, законом или једностраном изјавом
воље дужника/повериоца. Ако је одређивање остављено на вољу једне од страна, па овлашћеник то не учини
ни после опомене, друга страна може захтевати од суда да одреди разуман рок за испуњење (чл. 317). Осим
тога, рок испуњења се може одредити и с обзиром на сврху посла, природу обавезе и остале околности.
Кад је рок одређен, пре њега нити поверилац може захтевати исплату, нити је дужник може понудити. Закон,
међутим, допушта и изузетке. Дужник има право да обавезу испуни и пре рока ако је рок уговорен искључиво
у његовом интересу, под условом да о својој намери обавести повериоца и да пази да то не буде у невреме. У
том случају он, по правилу, нема право на тзв. међуинтерес, тј. на одбитак користи које има поверилац јер му
је дуг раније исплаћен. Али, поверилац може примити исплату пре рока и у осталим случајевима и задржати
право на надокнаду штете, ако о томе без одлагања обавести дужника (чл. 315). И поверилац има право да
захтева испуњење пре рока у три случаја:
1. Кад му дужник није дао обећано осигурање;
2. Кад, на захтев повериоца, дужник није допунио осигурање смањено без повериочеве кривице ;
3. Кад је рок уговорен искључиво у повериочевом интересу (чл. 316).
За време исплате новчаних обавеза важе још извесна допунска правила. Ако се плаћање врши преко банке
или друге организације код које се води рачун повериоца, сматра се, ако другачије није уговорено, да је дуг
измирен кад банци, односно одговарајућој организацији стигне новчана дознака у корист повериоца или
вирман дужникове банке, односно организације да одобри рачуну повериоца износ означен у вирману. Кад је
уговорено плаћање преко поште, сматра се да је дужник измирио своју обавезу уплатом дужног износа пошти,
а ако овакав начин плаћања није уговорен, дуг је измирен кад поверилац прими новчану дознаку.
Предмет исплате
Предмет исплате може бити само она чинидба коју дужник дугује. Мимо ње, поверилац не може захтевати
ниједну другу, нити дужник може другу испунити, осим ако је реч о факултативној обавези. Стога, ако дужник
преда као исплату неку ствар коју не дугује, поверилац, ако је био у заблуди, има право да је врати дужнику и
да од њега захтева дуговану ствар (чл. 307). Ако се дугује предаја ствари одређене по роду, мора се дати ствар
средњег квалитета, али ако је дужнику позната њихова намена, обавезан је да да ствар одговарајућег
квалитета (чл. 311).

116
Дужник је обавезан да дуг исплати одједном, а не у деловима. Међутим, у три случаја ће поверилац бити
дужан да прими делимичну исплату:
1. Кад природа обавезе тако налаже;
2. Кад је то уговорено;
3. Кад му се нуди исплата новчаног дуга, а нема посебан интерес да делимично испуњење одбије (чл.
310).
Дужник и поверилац могу се накнадно споразумети да се уместо првобитне чинидбе изврши нека друга, те да
се тако обавеза угаси (нпр. да се уместо дуговане новчане суме да ствар одговарајуће вредности) - замена
испуњења (datio in solu)tu)m)). Пошто до ње долази на основу уговора, потребна је и њихова пословна
способност. Пристанак повериоца на замену је, по правилу, дефинитиван и он нема право да после тога
захтева раније дуговану чинидбу. ЗОО стоји на становишту да је замена испуњења теретан правни посао и да
дужник одговара за материјалне и правне недостатке ствари дате уместо онога што је првобитно дуговао.
Али, повериоцу се признаје право да, уместо захтева по овом основу, тражи од дужника да му испуни
првобитно потраживање и да му надокнади штету. Једино од јемаца не може више захтевати намирење
првобитног потраживања, јер су они обавештени да је дуг измирен сурогатом (чл. 308).
Од замене испуњења треба разликовати давање ради испуњења (datio solvendi cau)sa), које постоји кад
дужник преда повериоцу неку своју ствар или му уступи своје потраживање у циљу да поверилац ствар прода,
односно потраживање наплати, па да се из оног што добије намири за своје потраживање од дужника, а
евентуални вишак да му врати. Самим давањем ради испуњења, обавеза се не гаси, већ тек пошто се
поверилац намири (чл. 309).
Урачунавање (импутација) исплате
Дешава се да поверилац има више једнородних потраживања од истог дужника, а оно што дужник плати није
довољно да се она сва подмире. Тада, настаје проблем урачунавања или импутације исплате, те се поставља
се питање која се обавеза сматра исплаћеном. Валидан је, најпре, споразум између дужника и повериоца. Ако
таквог споразума нема, меродавно је оно што је одредио дужник, пре или приликом исплате. Уколико не
постоји ни споразум ни једнострана изјава дужника, законодавац прописује следећа правила урачунавања:
1. Тражбине се намирују најпре по редоследу њихове доспелости;
2. Ако је више тражбина доспело истовремено, прво се намирују оне које су најмање обезбеђене, а кад су
све обезбеђене једнако, прво се намирују оне које су дужнику на највећем терету;
3. Ако су обавезе у свему томе једнаке, намирују се редом како су настале, а ако су настале истовремено,
оно што је дато на име испуњења распоређује се на све обавезе сразмерно величини њихових износа;
4. Ако се поред главнице дугују и камате и трошкови, урачунавање се врши тако што се прво отплаћују
трошкови, затим камате, па главница (чл. 312, 313).
Доказивање исплате
Свако ко испуни обавезу (потпуно или делимично) има право да захтева да му поверилац, о свом трошку,
изда о томе признаницу, која има значај простог доказа. Ако поверилац одбије да то учини, дужник може
депоновати код суда предмет своје обавезе (чл. 322). Међутим, ако се уплата врши преко банке или поште,
признаницу може тражити само онај ко за то има оправдани разлог, пошто он и иначе има писани траг о
својој уплати.
Ако се изда признаница о томе да је у целости плаћена главница, а није учињена никаква ограда, онда из тога
настаје оборива претпоставка да су плаћене и камате, судски трошкови и сви други трошкови у вези са
исплатом. Исто тако, у случају повремених давања (нпр. плаћање комуналних услуга), дужник који има
признаницу да је платио доцније доспело потраживање, користи се оборивом законском претпоставком да је
платио и све оно што је томе претходило (чл. 321).
Исплата се може доказивати и обвезницом коју је дужник издао повериоцу. Кад потпуно испуни своју обавезу,
дужник може, поред признанице, захтевати повраћај обвезнице. Ако поверилац не може да је врати, мора, на
захтев дужника, да му изда јавно оверену исправу да је обавеза престала. За дужника коме је враћена
обвезница важи претпоставка да је обавезу потпуно испунио, те поверилац није дужан да је врати дужнику,
ако је обавезу испунио само делимично. Али, дужник има право да захтева да се делимично испуњење упише
на обвезници (чл. 323).

117
 Депоновање дуговане ствари
Дужник чија се обавеза састоји у предаји неке ствари, укључујући и новац, има могућност да се обавезе
ослободи и полагањем те ствари код суда. То право имају и трећа лица која су правно заинтересована да
обавеза буде испуњена (чл. 327). Ова могућност није правило, већ изузетак, те се депоновање може извршити
само у следећим случајевима:
1. Кад је поверилац у доцњи са пријемом испуњења;
2. Кад је поверилац непознат;
3. Кад је неизвесно ко је поверилац (нпр. зато што више лица тврде да је свако од њих поверилац);
4. Кад је непознато повериочево место боравка;
5. Кад је поверилац пословно неспособан, а нема законског заступника.
За депоновање је довољно да постоји макар један од ових разлога, али су потребна и два општа услова, која
се тичу ствари која се депонује и суда код кога се депоновање врши. Депоновати се могу само ствари које су за
то подесне. То су мртве и покретне ствари које не заузимају велики простор и које се могу лако чувати (нпр.
новац, драгоцености и сл.). Ако се дугује предаја ствари која није подесна за чување у судском депозиту,
дужник може захтевати од суда да одреди лице коме ће предати ствар да је чува о трошку и за рачун
повериоца (чл. 329). Депоновање се може извршити само код стварно надлежног суда у месту исплате, осим
ако разлози економичности или природа посла изискују да се полагање изврши у месту где се ствар налази. И
сваки други стварно надлежан суд мора примити ствар у депозит, али је дужник обавезан да исплати накнаду
повериоцу, ако је он депоновањем код другог суда претрпео штету (чл. 328).
Ако дужник зна ко му је поверилац и где је место његовог боравка, треба да га обавести о извршеном
депоновању, односно о предаји ствари на чување (чл. 327, ст. 3). Депоновањем дуговане ствари, дужник се
ослобађа обавезе, од часа кад је депоновање извршено. Ако је био у доцњи, она престаје, а престаје и тећи
камата. Осим тога, ризик случајне пропасти или оштећења ствари прелази на повериоца (чл. 331). Поверилац
сноси и трошкове депоновања, ако они прелазе трошкове исплате које је дужник дужан да сноси (чл. 332).
Ипак, дужник може опозвати депоновање. Ако то учини, сматра се као да депоновања није ни било, а његови
садужници и јемци остају у обавези. О узимању ствари натраг треба да обавести повериоца, уколико је он
знао за депоновање. Али, дужник губи право да ствар узме назад у три случаја:
1. Ако се изјавом суду одрекао тог права;
2. Ако је поверилац изјавио да узима положену ствар;
3. Ако је правоснажном одлуком утврђено да полагање задовољава услове уредног испуњења (чл. 330,
331, ст. 5).
Суд може предати повериоцу положену ствар само под условима које је дужник одредио (чл. 334). Ако дужник
има право да захтева противчинидбу, накнаду штете због доцње или накнаду трошкова депоновања, он може
условити давање ствари повериоцу истовременим намирењем овог свог права. Предајом ствари повериоцу
не преноси се и право својине на њој, јер је поверилац то право стекао већ у тренутку депоновања.
Продаја дуговане ствари
Дужник се може ослободити обавезе и продајом дуговане ствари, а добијени новчани износ, по одбитку
трошкова продаје, положити код суда. По правилу је реч о стварима које припадају дужнику и на које је
требало пренети право својине повериоцу. Међутим, то могу бити и повериочеве ствари које је дужник имао
само у државини (нпр. као закупац).
Ипак, право на продају дуговане ствари, уместо депоновања, постоји само у два случаја:
1. Ако је ствар неподесна за чување, или
2. Ако су трошкови потребни за чување или одржавање ствари непримерени њеној вредности .
Продаја се врши јавним путем, у месту одређеном за исплату или неком другом месту, ако је то у интересу
повериоца. Али, ако ствар има текућу (тржишну) цену или ако је мале вредности у поређењу са трошковима
јавне продаје, дужник је може продати и сам. Најзад, уколико је реч о таквој ствари која може брзо пропасти
или се покварити, дужник је обавезан продати је без одлагања на најпогоднији начин. У сваком случају,
обавезан је да, кад год је то могуће, обавести повериоца о намераваној продаји, а по извршеној продаји, о
добијеном износу и о полагању истог код суда (чл. 333).
И лице коме је ствар дата на чување, зато што је неподесна за судски депозит, може захтевати од суда да
нареди продају ствари, ако му трошкови чувања не буду исплаћени у разумном року. У том случају, најпре се

118
од износа добијеног продајом одбијају трошкови продаје и трошкови чувања, а остатак се полаже код суда за
повериоца (чл. 335).
Компензација или пребијање
Компензација представља гашење узајамних потраживања између два лица, која су једно другоме и
поверилац и дужник по различитим основима. Када дође до гашења тих потраживања, компензација се више
не може опозвати нити поништити. Ако су пребијена потраживања исте висине, оба се гасе. Ако су различите
вредности, мање се потраживање гаси, док се веће смањује за износ мањег. Заједно са пребијеним
потраживањем гасе се и споредна права. Пребијање не може бити на штету трећих лица која су стекла право
плодоуживања или залоге на једној од тражбина.
У нашем праву постоје три начина компензације:
1. Законска;
2. Уговорна;
3. Судска.
Законска компензација
У неким правним системима законска компензација наступа аутоматски, онда кад се стекну законом
прописани услови. У нашем праву то није случај. Законодавац прописује услове под којима може да дође до
компензације, али пуким стицањем тих услова не долази до пребијања, већ је потребно да једна страна
другој да компензациону изјаву. Компензациона изјава је једнострана изјава воље којом страна која је даје
врши преображајно право. То лице се назива компензант, док се адресат назива компензат. Она производи
правно дејство од часа кад је компензат прими и то ретроактивно - једном кад је изјава дата, сматра се да је
до пребијања дошло у оном тренутку кад су испуњени законски услови.
Ако између компензанта и компензата постоји више потраживања која се могу угасити пребијањем,
компензант треба да назначи која жели да пребије. Ако он то не учини, пребијање се врши по правилима која
важе за урачунавање испуњења (чл. 343).
Да би били испуњени услови за компензацију, између потраживања мора постојати:
1. Узајамност - потребно је да су два лица једно другоме и поверилац и дужник, по различитим
основима. Поред ове, најуже схваћене, узајамности, она постоји и у следећим случајевима:
а. Цесус може према цесионару да истакне она своја потраживања која је, до обавештења о
извршеној цесији, могао да пребије цеденту;
б. Главни дужник се не може позвати на оно што поверилац дугује његовом јемцу, јер између те две
обавезе нема узајамности. Међутим, јемац може да изврши пребијање дужникове обавезе према
повериоцу са дужниковим потраживањем према повериоцу (чл. 338, ст. 2);
в. У случају кад је залогодавац дао своју ствар у залогу као обезбеђење за туђи дуг, па се стекну
услови да та обавеза престане пребијањем, он може ту своју ствар тражити назад. То је могуће и
онда када поверилац својом кривицом пропусти да изврши пребијање (чл. 338, ст. 1, 3);
г. Ако један од солидарних дужника изврши компензацију са повериоцем, потраживање се гаси и
остаје само регресни однос међу самим дужницима. Међутим, треба напоменути да један
солидарни дужник може да истакне потраживање неког свог садужника према повериоцу, али само
до висине удела тог садужника у солидарном дуговању (чл. 415, ст. 2).
д. Аналогно томе, код активних солидарних облигација, дужник може свој дуг према једном
солидарном повериоцу да пребије са потраживањем које има према неком другом солидарном
повериоцу, до висине удела тог другог солидарног повериоца у солидарном потраживању.
2. Једнородност - потраживања морају да буду истородна, пошто компензација замењује два испуњења.
Потребно је да оба потраживања гласе на новац или на неке друге заменљиве ствари истог рода и
квалитета (чл. 337). Долази у обзир и пребијање новчаних облигација које гласе на различите валуте;
3. Доспелост - опште је правило да се не могу пребијати потраживања која нису доспела, будући да се не
може захтевати ни испуњење таквог потраживања. Не могу се пребијати ни будућа потраживања. У
погледу условних потраживања, компензација је могућа све док не наступи раскидни услов, односно
ако још није наступио одложни услов. Сва потраживања према дужнику који је пао у стечај сматрају се
доспелим од часа падања у стечај. Дуг се не може пребити са застарелим потраживањем. Изузетно,
компензација ће бити могућа ако дуг није био застарео у време кад су се стекли законски услови за њу;

119
 4. Компензабилност - потраживање је компензабилно ако је подобно да престане путем компензације.
Стране могу саме уговорити забрану пребијања, али и законодавац изричито наводи случајеве где је
компензација искључена (чл. 341). Не може престати пребијањем:
а. Потраживање које се не може запленити;
б. Потраживање ствари или вредности ствари које су дужнику биле дате на чување или на посуду, или
које је дужник бесправно узео или задржао;
в. Потраживање настало намерним проузроковањем штете (без обзира на то да ли је штета
имовинска или неимовинска);
г. Потраживање накнаде штете причињене оштећењем здравља или проузроковањем смрти (без
обзира на то да ли је штета имовинска или неимовинска);
д. Потраживање које проистиче из законске обавезе издржавања.
Ова законска забрана је уведена у корист повериоца, те се они не могу наћи у позицији компензата,
али могу, ако желе, да сами иницирају компензацију.
У старијим правима, па и у Скици, захтевало се и да потраживања буду ликвидна - неспорна и одређена по
садржини и износу. Ликвидност није услов у модерним правним системима.
Уговорна компензација
Уговорна компензација претпоставља споразум заинтересованих страна да пребију своја узајамна
потраживања (pactu)m) de com)pensando). У овом случају, захтева се само узајамност. Наравно, уговор о
компензацији мора бити у складу са принудним прописима, јавним поретком и добрим обичајима.
Судска компензација
Судска компензација наступа када тужени у парници, не оспоравајући да постоји тужиочево потраживање,
истакне да и он има према тужиоцу неко потраживање, те приговором или противтужбом захтева да суд
својом одлуком:
1. Утврди постојање потраживања туженог,
2. Изврши пребијање неспорног тужиочевог потраживања и утврђеног потраживања туженог,
3. Одбије, у том случају, тужбени захтев.
У оним правним системима где до компензације долази аутоматски када се стекну услови за њу, судска одлука
о томе има само декларативно дејство.
Што се нашег права тиче, у теорији су се јавила два схватања:
1. Компензациона изјава, и када је дата пред судом, има материјалноправно дејство и изазива законску
компензацију;
2. Компензациона изјава дата пред судом представља парничну радњу, те до компензације долази тек на
основу судске одлуке - она има конститутивно дејство. Ово схватање је у складу са правилима нашег
парничног поступка.
Опроштај дуга
Поверилац може и да се одрекне свог потраживања, те тако угаси облигациони однос. Међутим, док је за
одрицање од стварних права довољна једнострана изјава њиховог имаоца, опроштај дуга може уследити
само на основу постигнуте сагласности дужника и повериоца, тј. закључењем уговора о опроштају. За њега
није потребна нарочита форма, чак ни када је посао из којег је обавеза настала формалан (чл. 344, ст. 2).
Опроштај дуга може учинити само онај поверилац који је у стању да слободно и пуноважно располаже својим
потраживањем. Уколико је овај услов испуњен и уколико се дужник сагласи са опроштајем, тражбина се гаси у
целости. Опроштај не може бити на штету стечених права трећег лица. За њих, опроштај остаје без дејства.
Опроштај може бити дат и условно, када се дуг гаси тек са наступањем услова. С друге стране, постоји и општи
опроштај, којим се гасе сва повериочева потраживања према дужнику, изузев оних за која није знао да
постоје, у часу кад је опроштај учинио (чл. 347). Опроштај дуга једном солидарном дужнику доводи, по
правилу, до гашења тражбине једино према њему лично, док се обавеза осталих само смањује сразмерно том
његовом делу. Али, ако је опроштај учињен in rem), гаси се обавеза свих солидарних дужника (чл. 416).
Опроштај дуга јемцу не ослобађа главног дужника, док опроштај главном дужнику ослобађа јемца. Када има
више јемаца па поверилац ослободи једног од њих, остали остају у обавези, али се њихова обавеза смањује за
део који отпада на ослобођеног јемца (чл. 346).

120
Оно што се постиже опроштајем може се постићи и негативним признањем, кад поверилац призна да дуг не
постоји или да не постоји облигациони однос из којег би дуг могао исходити. Могућ је и опроштај са слабијим
дејством, у виду установе pactu)m) de non petendo. Он постоји у случају кад поверилац једнострано обећа
дужнику да неће од њега тражити наплату потраживања. Ако је обећање дато за одређено време, оно
представља продужење рока плаћања, а ако је за неодређено, такво стање је блиско опроштају. Ипак, за
разлику од опроштаја, pactu)m) de non petendo не укида повериочева споредна права нити право на
пребијање.
Пренов или новација
Новација се састоји у споразуму дужника и повериоца да свој облигациони однос угасе и замене га новим. То
је правни институт који потиче још из римског права, где је имао велики значај. Наиме, римски правници
нису знали за могућност промене субјеката облигационог односа без промене његове садржине. Да би се
постигао такав циљ, између заинтересованих лица засниван је нов облигациони однос са новом садржином.
Потребе за новацијом данас више нису тако велике, али она ипак постоји као општепризнат начин гашења
облигација. Примењује се нарочито у случају када стране неки нејасан или неизвестан однос желе да замене
новим или кад се, нпр. апстрактном и доспелом дугу жели продужити рок важења.
Услови новације
Потребна су четири услова:
1. Да постоји намера страна да изврше новацију (anim)u)s novandi) - у супротном, ранија обавеза не
престаје, већ постоји и даље, поред нове (чл. 340). Намера се не претпоставља, већ мора бити
недвосмислено изражена. Наравно, лица која врше новацију морају поседовати и пословну
способност. Нема новације у случају кад поверилац прими од дужника потписану меницу или чек на
име постојећег дуга, осим ако је другачије уговорено (чл. 348, ст. 3);
2. Да постоји стари облигациони однос - уколико њега нема или је ништав, новација остаје без дејства,
Али, кад је ранија обавеза била само рушљива, новација је пуноважна ако је дужник знао за
недостатак обавезе (чл. 351). Новација може бити извршена баш зато да би се дужник одрекао
приговора рушљивости. Стара тражбина може бити и неутужива (нпр. застарела);
3. Да се заснива нови облигациони однос - он долази на место старог и зато су они један другоме
условљени. Стога, ако нови облигациони однос није заснован или је ништав, стари остаје. Ако је стари
ништав, ништав ће бити и нови. Новација, дакле, не изискује предузимање два засебна и наизменична
правна акта - и гашење старог и стварање новог облигационог односа су резултат једног јединог чина;
4. Да постоји разлика између старог и новог облигационог односа - потребно је да се разликују према
предмету или према основу обавезе. Промена правног основа постоји, нпр. у случају кад се стране
споразумеју да ће дужник новац који је дотле дуговао као накнаду за проузроковану штету, дуговати
убудуће као обавезу из уговора о зајму. Новација путем замене предмета обавезе постоји кад се стране
договоре да дужник, уместо чинидбе коју је дотле дуговао, дугује убудуће неку другу. Разуме се, могуће
је да се новација изврши променом и предмета и основа обавезе.
Нема новације ако се споразумом повериоца и дужника мења одредба о року, о месту или начину
испуњења, ако се накнадно уговара камата, уговорна казна или друго осигурање, ако се уговара
давање нове исправе о дугу и сл. (чл. 348, ст. 2).
Дејство новације
Новација доводи до гашења једног облигационог односа и његове замене другим. Са ранијом обавезом
престаје и залога и јемство ако их је било, изузев ако је са јемцем или залогодавцем другачије уговорено. То
исто важи и за остала споредна права која су била везана за ранију обавезу (чл. 350).
Од тренутка новације, међусобни положај страна одређује се према новом облигационом односу. Приговори
против старог не могу се истицати и против новог односа. Ако је дужник био у доцњи, није у доцњи и са новом
обавезом. За нову обавезу тече и нови рок застарелости (чл. 393). Деси ли се, међутим, да уговор о новацији
буде поништен, сматраће се да га није ни било и да ранија обавеза није престала постојати (чл. 352).

121
 Сједињење или конфузија
Ако се тражбина и дуг стекну у истом лицу, тј. ако оно постане и дужник и поверилац исте тражбине, настаје
сједињење. Услед тога, облигациони однос се гаси. То је условљено самом природом ствари, јер нико самом
себи не може бити дужник ни поверилац. До сједињења долази, најчешће, услед универзалне сукцесије.
Међутим, могуће је и преко сингуларне (нпр. уступањем тражбине дужнику). Осим тога, оно настаје и у
случају спајања два правна лица, која су била у односу дужника и повериоца, као и онда када се једно од њих
припоји другоме.
Од сједињења треба разликовати случајеве стицаја више права или више обавеза у истом лицу - неправо
сједињење (нпр. кад један солидарни дужник наследи другог солидарног дужника). Није реч о конфузији ни
кад јемац постане поверилац, јер обавеза главног дужника тиме не престаје (чл. 353, ст. 2). Али, ако дође до
сједињења између главног дужника и јемца, јемство престаје, пошто оно претпоставља и туђи дуг. Сједињење
не постоји ни кад дужник не стекне потраживање, него само право плодоуживања или право залоге у односу
на њега.
Дејство сједињења
Сједињење, по правилу, доводи до коначног гашења облигационог односа. Тражбина је угашена за сваког, па
и за лица која имају интерес да она и даље постоји. Једино трећа лица која у односу на тражбину имају право
плодоуживања или залоге не могу бити оштећена сједињењем. Али, сједињење не доводи до гашења обавезе
уписане у јавне књиге, осим ако је уписано и брисање (чл. 353, ст. 2). Такође, ЗОО прописује да потраживање
из хартије од вредности престаје кад она припадне издаваоцу, уколико посебним законом није другачије
одређено (чл. 253, ст. 2).
Гашење облигационог односа услед сједињења не мора бити дефинитивно у сваком појединачном случају,
већ може "оживети" ако се сједињење поништи (нпр. ако дужник одбије да наследи повериочеву
заоставштину или ако је уступање тражбине дужнику учињено под раскидним условом, па он наступи).
Немогућност испуњења обавезе
Обавеза престаје кад њено испуњење постане немогуће услед околности због којих дужник не одговара, при
чему је терет доказивања на њему (чл. 354). Ако у томе не успе, сматра се да је немогућност скривио, па ће,
уместо првобитне обавезе, дуговати накнаду штете. Ако су предмет обавезе ствари одређене по роду, обавеза
не престаје чак и кад све што дужник има од таквих ствари пропадне услед околности за које он не одговара
(genera non pereu)nt). Али, ако се ствари одређене по роду имају узети из одређене масе, обавеза престаје кад
пропадне цела та маса (чл. 355).
Дужник одређене ствари, који је ослобођен своје обавезе услед немогућности испуњења, дужан је уступити
повериоцу право потраживања према трећем лицу које има на основу настале немогућности (нпр. право
накнаде штете). Ако је то право већ искористио, дугује оно што је добио (чл. 356).
Застаревање тражбина
Могућност да се захтева испуњење тражбине временски је ограничена установом застарелости. Услед
застарелости, тражбина се обеснажује, јер постаје утужива само условно: уколико тужени дужник не истакне
приговор застарелости. Сматра се да је застарелост у јавном интересу јер обезбеђује правну сигурност и
правни мир.
Ако дужник плати дуг не знајући да је он застарео, нема право да захтева повраћај (чл. 367). И кад од дужника
буде тужбом захтевано да испуни застарелу обавезу, суд неће тужбу одбацити, уколико се дужник не позове на
застарелост, јер се суд не обазире на застарелост по службеној дужности (чл. 360, ст. 3). С друге стране, дужник
не може да се одрекне права на истицање приговора застарелости пре него што застарелост наступи (чл. 356).
Али, ако је застарелост већ наступила, одрицање је могуће. Застаревају, начелно, сва потраживања, за
разлику од стварних права, која су незастарива. Са главним застаревају и споредна потраживања (чл. 369).
Време потребно за застарелост
Застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење
обавезе (чл. 360, ст. 2). Застаревање почиње тећи првог дана после доспелости обавезе, осим ако законом за
поједине случајеве није нешто друго прописано. Обавезе које се састоје у пропуштању или трпљењу почињу
застаревати првог дана после дана кад је дужник поступио противно обавези (чл. 361). Свака застарелост

122
наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена (чл. 362). У време застарелости рачуна се и
време које је протекло у корист дужникових претходника (чл. 363). Законом одређено време застарелости не
може се мењати правним послом (чл. 364, ст. 1).
Рокови за застарелост
ЗОО предвиђа општи рок застарелости од 10 година. У њему застаревају сва потраживања, уколико законом
није одређен неки други рок (чл. 371).
1. У року од 10 година застаревају и сва потраживања која су утврђена правоснажном судском одлуком
или одлуком другог надлежног органа, или поравнањем пред судом или другим надлежним органом,
па и она за која закон иначе утврђује краћи рок застарелости. Међутим, сва повремена потраживања
која проистичу из таквих одлука или поравнања и доспевају за убудуће, застаревају у року
предвиђеном за застарелост повремених потраживања (чл. 379). Осим тога, и потраживања по основу
осигурања живота застаревају у сваком случају за 10 година (чл. 380, ст. 2);
2. У року од 5 година застаревају потраживања уговарача осигурања, односно трећег лица из уговора о
осигурању живота (чл. 380, ст. 2);
3. У року од 3 године застаревају:
а. Повремена потраживања која доспевају годишње или у краћим размацима, рачунајући од
доспелости сваког појединог давања (чл. 372). Само право из којег проистичу застарева за 5 година
од доспелости најстаријег неиспуњеног потраживања, после кога дужник није вршио давања. Кад
застари право из којег проистичу повремена потраживања, поверилац губи право не само да
захтева будућа давања, већ и она доспела пре застарелости. Доказ о исплати последњег
повременог давања ствара обориву претпоставку о исплати ранијих;
б. Међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, као и потраживања
надокнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима (чл. 374);
в. Потраживања надокнаде штете, рачунајући од кад је оштећеник сазнао за штету и за идентитет
оштећеника, с тим што у сваком случају ово потраживање застарева за 5 година од кад је штета
настала (чл. 376). Међутим, ако је штета проузрокована кривичним делом, захтев за надокнаду
застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (чл. 377);
г. Потраживање закупнине, било да је одређено да се плаћа повремено, било у укупном износу;
д. Потраживања осигураваоца из уговора о осигурању (чл. 380, ст. 3).
4. У року од једне године застаревају:
а. Потраживања надокнаде за испоручену електричну или топлотну енергију, плин, воду, за
димничарске услуге и за одржавање чистоће, кад је испорука, односно услуга извршена за потребе
домаћинства;
б. Потраживање радио-станице и радиотелевизијске станице за употребу радиопријемника и
телевизијског пријемника;
в. Потраживање поште и телефона за употребу телефона и поштанских преградака, као и друга
њихова потраживања која се наплаћују у тромесечним или краћим роковима;
г. Потраживање претплате за повремене публикације, рачунајући од истека времена за које је
публикација наручена (чл. 378).
Потраживање накнаде штете настале повредом уговорне обавезе застарева за време одређено за застарелост
те обавезе (чл. 376. ст. 3).
Застој застаревања
Одређени разлози узрокују застој застаревања. Време које истекне док они постоје не урачунава се у рок
застарелости, а чим престану постојати, рок за застарелост почиње, односно наставља да тече (чл. 384).
Застаревање не тече:
1. Између одређених лица због њихове блискости:
а. Између брачних или ванбрачних партнера;
б. Између родитеља и деце, док траје родитељско право;
в. Између штићеника и његовог стараоца, као и органа старатељства, за време трајања старатељства
и док не буду положени рачуни (чл. 381).
2. За време мобилизације, у случају непосредне ратне опасности или рата, у погледу потраживања лица
на војној дужности;
123
 3. У погледу потраживања која имају лица запослена у туђем домаћинству од послодавца или чланова
његове породице који заједно са њим живе, све док запослење траје (чл. 382);
4. За време за које повериоцу није било могуће, због неотклоњивих препрека, да судским путем захтева
испуњење обавезе (чл. 383).
Застаревање тече и према малолетнику и другом пословно неспособном лицу, без обзира на то да ли имају
заступника, те се они у овом погледу изједначавају са пословно способним лицима. Међутим, застарелост
потраживања малолетника и другог пословно неспособног лица без заступника не може наступити док не
протекне две године од када су постала потпуно пословно способна или од кад су добила заступника. Ако је за
застарелост потраживања, у оваквом случају, одређено време краће од две године, застаревање почиње тећи
од кад је поверилац постао пословно способан или од кад је добио заступника (чл. 385). Исто тако, ни
застарелост према лицу које се налази на одслужењу војног рока или на војној вежби не може наступити док
не протекну 3 месеца од одслужења (чл. 386).
У овим случајевима не долази до застоја застарелости, већ до застоја истека рока застарелости, код којег рок
застарелости тече, али застарелост не може да наступи док не протекне још једно законом одређено време.
Прекид застаревања
Застаревање које је почело да тече може бити прекинуто одређеним чињеницама. На првом месту,
застаревање се прекида када дужник призна дуг, давањем отплате, плаћањем камате или давањем
повериоцу нечег ради осигурања потраживања (чл. 387). Прекид наступа и подизањем тужбе и сваком другом
повериочевом радњом предузетом против дужника, пред судом или другим надлежним органом, у циљу
утврђивања, осигурања или остварења потраживања (чл. 388).
Али, ако поверилац одустане од тужбе или друге радње, сматра се да прекид није наступио. Прекид не настаје
ни у случају кад повериочева тужба или захтев буде одбачен или одбијен, или ако издејствована или
предузета мера извршења или осигурања тражбине буде поништена (чл. 389). Међутим, ако је тужба против
дужника одбачена због ненадлежности суда или због неког другог разлога који се не тиче суштине ствари, па
поверилац подигне поново тужбу у року од 3 месеца од дана правоснажности одлуке о одбацивању тужбе,
сматра се да је застаревање прекинуто првом тужбом. Исто то важи и за позивање у правну заштиту, за
истицање пребијања у спору, као и у случају кад је суд или други орган упутио дужника да своје пријављено
потраживање остварује у парничном поступку (чл. 390). За прекид застаревања није довољно да поверилац
позове дужника да обавезу испуни (чл. 391).
После прекида, застаревање почиње тећи изнова и то од тренутка признања дуга, односно од дана кад је спор
окончан на било који начин (чл. 392). Уколико је прекид застаревања настао пријавом потраживања у
стечајном поступку, застаревање почиње тећи изнова од дана окончања овог поступка. Исто важи и кад је
прекид настао захтевом за принудно извршење или осигурање тражбине. Ако је прекид настао признањем
дуга, а поверилац и дужник су се споразумели да изврше новацију, ново потраживање застарева за време које
је одређено за његову застарелост (чл. 393).
Последице застарелости
Застарелост не укида тражбину, већ једино њену утуживост, и то само под условом да дужник истакне
приговор застарелости. Међутим, поверилац може да се користи и застарелим потраживањем на неки други
начин:
1. Он може њиме пребити дужниково потраживање, ако још није било застарело у часу кад су се стекли
услови за пребијање (чл. 339);
2. И поверилац застарелог потраживања може истаћи приговор неиспуњеног уговора;
3. Поверилац потраживања надокнаде штете може после застарелости захтевати од одговорног лица да
му уступи оно што је добио услед штетне радње, по правилима о неоснованом обогаћењу (чл. 209);
4. Поверилац застарелог потраживања које је осигурано залогом или хипотеком може се намирити из
оптерећене ствари, ако је држи у рукама или ако је његово право уписано у јавној књизи (чл. 368).
Преклузија
Од застарелости треба разликовати преклузију. Преклузија представља губитак неког субјективног права
услед протека одређеног рока. Реч је о праву на тужбу или на неку другу правну радњу која је потребна да би
се одређено субјективно право могло употребити (нпр. продавац не одговара за скривене недостатке о којима
није обавештен у року од 8 дана од дана њиховог откривања).

124
Протеком преклузивног рока, право се гаси. Одређује их закон или суд, а могу бити одређени и правним
послом. Код преклузивних рокова нема ни обуставе ни прекида, а суд о њима води рачуна и по службеној
дужности.

Промена субјеката у облигационом односу

Институт уступања потраживања настао је из друштвене потребе да се облигација стави у промет, да би могла
да се експлоатише као имовинска вредност. Ови институти ангажују три имовине: имовину повериоца,
имовину дужника у постојећој облигацији и имовину неког трећег лица.
У римском праву, владало је схватање да је замена дужника и повериоца у облигационом односу, начелно,
недопустива. Потраживање и дуг били су неодвојиво везани за одређена лица. Нешто касније, било је
допуштено да их замене њихови наследници, јер се сматрало да они продужују личност умрлога. Уступање
потраживања правним послом међу живима римски правници су постизали, најпре, преко новације.
Међутим, пошто је за новацију била потребна сагласност дужника, дошли су на идеју о процесном заступнику
у властитом интересу (procu)rator in rem) su)am)). Лицу коме је желео да уступи потраживање, поверилац је
давао право да води његову парницу у своје име и да потраживање чија је наплата призната задржи за себе.
У романским правима, још од XIX века постоји идеја да поверилац може да се промени, а да обавеза сачува
свој идентитет. Међутим, да би постигла ефекат промене дужника, романска права (на првом месту,
француско право, до 2016.) користила су стари римски институт субјективне новације, јер правила о томе нису
имала. Ипак, субјективна новација је несавршени супститут, јер подразумева гашење старе обавезе и
заснивање исте такве, али са новим дужником. То доводи до прекида свих рокова, до губитка средстава
обезбеђења, итд.
Код нас је прихваћена модерна идеја да у једном облигационом односу може да се промени субјекат
(поверилац или дужник), а да облигациони однос задржи свој идентитет. Субјекти, дакле, не одређују
идентитет облигационог односа, он је одређен искључиво својим предметом и основом.
У српском праву, промена како дужника, тако и повериоца може да се постигне:
1. Универзалном сукцесијом;
2. Уступањем уговора.
У специфичне институте којима се остварује само промена повериоца спадају:
1. Уступање потраживања уговором (цесија);
2. Посебни случајеви уговорног уступања потраживања:
а. цесија уместо испуњења,
б. цесија ради наплаћивања, случајеви фидуцијарног уступања (pactu)m) fidu)ciae)
в. цесија ради обезбеђења;
г. уступање потраживања из хартија од вредности на име;
д. бланко цесија.
3. Цесија по сили закона (персонална суброгација);
4. Цесија одлуком суда.
Што се тиче промене дужника у облигационом односу, српско право ту предвиђа:
1. Преузимање дуга;
2. Приступање дугу;
3. Преузимање испуњења.
Уступање уговора
Некада законодавац изричито прописује уступање уговора по сили закона (нпр. у случају смрти закупца или
закуподавца, закуп се наставља са његовим наследницима ако није друкчије уговорено - чл. 599).
Међутим, кад се говори о овом институту, мисли се на уступање уговора уговором. Наиме, свака страна у
двострано обавезном уговору може, ако на то пристане друга страна, да уступи уговор неком трећем лицу,
које тиме постаје носилац свих њених права и обавеза из уступљеног уговора. У промету се налази уговорни
статус, односно позиција уговорника. Уговорна страна која жели да напусти уговор и да своју уговорну
позицију уступи неком другом назива се уступилац. Уступиочев сауговорник из уговора који се уступа назива
се, просто, друга страна. Пријемник је треће лице, онај који ступа у уговор који је предмет уступања.

125
Ова операција подразумева три пуноважна правна посла:
1. Уговор који се уступа;
2. Уговор о уступању тог уговора;
3. Пристанак друге стране на уговор о уступању уговора.
Уговор о уступању уговора закључују уступилац и пријемник и он производи правно дејство у оном часу када
друга страна (уступиочев сауговорник из уговора који се уступа) пристане на уступање. Тај пристанак је
једнострани правни посао и мора бити дат у форми коју закон тражи за пуноважност уступљеног уговора. Ако
је друга страна дала свој пристанак унапред, онда он производи правно дејство у тренутку кад је друга страна
обавештена о извршеном уступању.
Уговор о уступању уговора може да се закључи у слободној форми. То је један правни посао располагања, а не
обвезивања. Такав уговор има транслативно дејство и из њега не настају никакве обавезе. Сва споредна
права која су дотле постојала опстају. Изузетак су јемства и залоге које су дала трећа лица, осим ако
јемци/залогодавци изричито не пристану да одговарају за новог дужника.
Уступилац гарантује пријемнику само да је уступљени уговор пуноважан. Он не јемчи ни пријемнику, нити
другој страни да ће један, односно други бити савесни и извршавати своје уговорне обавезе. На такву
гаранцију, уступилац мора посебно да се обавеже.
Друга страна може пријемнику да истакне све приговоре из уступљеног уговора (нпр. приговор застарелости,
приговор неиспуњеног уговора, итд.). Може му истаћи и своје личне приговоре из својих других односа са њим
(нпр. приговор компензације, ако друга страна има неко своје потраживање). Међутим, не може му истаћи
личне приговоре које има према уступиоцу.
Уступање потраживања уговором (цесија)
Лица која учествују у цесији су:
1. Уступилац (цедент);
2. Пријемник (цесионар);
3. Дужник (цесус).
Предмет уступања је потраживање, а не цео уговорни статус. Уступљено потраживање ни не мора да потиче
из уговора, долазе у обзир сви извори облигационих односа. Предмет уступања може да буде и будућа
одређена или одредива тражбина, као и она тражбена која је стављена под неки услов. Такође, предмет
уступања може бити и само део потраживања.
У српском праву, цесија је допуштена, али је повериоцу за то потребна сагласност оног лица коме се
потраживање уступа. Уговор о цесији је неформалан, осим када уступљено потраживање потиче из
формалног уговора. За пуноважност уступања потраживања није неопходна сагласност дужника. Цесус не
мора ни да зна за цесију пре него што тражбина доспе на наплату. Међутим, ако је необавештен, уговор о
уступању нема дејство према њему. Ако такав дужник испуни своје потраживање према старом повериоцу, он
се ослобађа дуга. Тада ће цесионар имати захтев из правно неоснованог обогаћења према цеденту.
У неким случајевима, могућност цедирања је искључена:
1. Када је цедирање забрањено законом (нпр. право на накнаду штете у виду новчане ренте услед смрти
блиског лица или услед повреде тела или оштећења здравља, или потраживање накнаде
нематеријалне штете које није признато правоснажном одлуком или писменим споразумом);
2. Када се потраживања по својој природи противе цедирању (потраживања везана за личност
повериоца, потраживања из предуговора, потраживања из права прече куповине, итд.);
3. Ако између повериоца и дужника постоји pactu)m) de non cedendo - уговор којим се поверилац обавезао
дужнику да своје потраживање према њему неће уступати трећем лицу (тачно одређеном лицу или
било коме) или да га неће уступати без његовог пристанка. Ако поверилац ипак цедира потраживање,
цесија не производи правно дејство према дужнику. Тада, дужник може и према савесном цесионару
да истакне приговор да је цесија забрањена уговором.
Цесија има транслативно правно дејство, које се огледа у томе што потраживање прелази са цедента на
цесионара, док облигација задржава свој идентитет. Пренос потраживања се одвија у часу кад је уговор о
уступању потраживања закључен.
Ако је исто потраживање уступљено више пута, цесионар постаје онај коме је најпре уступљено, јер већ при
закључењу прве цесије у низу, цедент престаје да буде поверилац. Међутим, да дужник не би био у недоумици
коме треба да плати, закон му омогућава да се ослободи обавезе исплатом лицу о коме га је цедент прво

126
обавестио, односно који му се први јавио. Ако се од дужника наплати неки потоњи цесионар, према њему ће
први цесионар имати захтев из правно неоснованог обогаћења (чл. 439).
На цесионара не прелази само главно потраживање, већ и сва споредна права (нпр. хипотека, залога, право
на уговорну казну, право на камату, итд.). Једина специфичност постоји онда ако је залогодавац неко трећи.
Цедент може ту заложену ствар да преда цесионару само ако залогодавац пристане на то. У супротном, она
остаје код цедента да је чува за рачун цесионара. Претпоставља се да су доспеле, а неисплаћене камате
уступљене са главним потраживањем.
Када се изврши цесија, дужник дугује исплату само свом новом повериоцу. Цедент има законску обавезу да
обавести цесуса о извршеном уступању, али је пракса на становишту да цесус постаје несавестан независно од
начина на који сазна за цесију.
Однос цесионара и цесуса
Потраживање прелази на цесионара у оном стању у коме се налазило код цедента. Цесионар има према
дужнику иста она права која је до уступања имао цедент. Према цесионару, цесус може да истакне све
приговоре коме има лично према њему (нпр. компензациони приговор), као и оне које је могао да истакне
цеденту до часа када је сазнао за уступање.
Однос цедента и цесионара
Постоји обавеза цедента да цесионару преда обвезницу или исправу о дугу, као и све друге доказе о
уступљеном потраживању и споредним правима. Ако је уступљен само део потраживања, цедент не мора да
лиши себе признаница и других исправа о дугу, али мора да цесионару преда оверене преписе истих. У
случају да је цесија извршена усмено, што је могуће када уступљено потраживање не потиче из формалног
уговора, цесионар може да захтева од цедента да му изда оверену потврду о цесији. Ово је пример форме као
простог доказа, те долазе у обзир и остала доказна средства.
Ако је цесија теретна, цедент гарантује да, у часу када је извршено уступање, постоји потраживање. Поред
тога, може да се уговори и гаранција за наплативост уступљеног потраживања. Таква гаранција је, по закону,
вредносно ограничена - цедент гарантује само до висине онога што је добио од цесионара на име
противнакнаде (чл. 433). Насупрот томе, код бестеретне цесије, цедент не одговара цесионару ни за постојање
ни за наплативост потраживања.
Посебни облици уговорног уступања потраживања
Фидуцијарна уступања
Код фидуцијарних цесија, специфичност је да постоји неки старији облигациони однос између цедента и
цесионара, у коме је цесионар цедентов поверилац. На основу тог дуга, цедент преноси неко своје
потраживање да би испунио старију обавезу, да би му омогућио да се наплати или да му пружи средство
обезбеђења за старију обавезу. У фидуцијарне цесије спадају:
1. Уступање уместо испуњења - овде цедент преноси на цесионара своје потраживање према трећем
лицу и на тај начин отплаћује, делимично или потпуно, свој старији дуг према цесионару. Уступање
уместо испуњења је заправо случај замене испуњења (datio in solu)tu)m) - чл. 308).
Када се закључи уговор о уступању уместо испуњења, онда се цедентова обавеза према цесионару гаси
до висине уступљеног потраживања, а цесионар ступа на цедентово место у облигацији (чл. 444).
Код овог облика цесије, цедент увек гарантује и за постојање и за наплативост уступљеног
потраживања. Ако је уступљено потраживање веће од старијег дуга који се њиме намирује, цесионар
је дужан да све што наплати преко износа свог потраживања пренесе цеденту;
2. Уступање ради наплаћивања - у овом случају, цедент уступа цесионару неко своје потраживање према
цесусу само ради наплаћивања. То значи да ће се старија обавеза угасити не у часу уступања, него тек
када цесионар наплати цедирано потраживање. Цесионар је дужан да цеденту преда све што је
наплатио од цесуса преко износа свог потраживања (чл. 444). Исто тако, ако је цесионар наплатио
мање него што износи његово старије потраживање, цедент је као дужник и даље у обавези да
надокнади разлику. Када је цесија извршена ради наплаћивања, цесус, чак и када је обавештен, може
да бира према коме ће да изврши свој дуг. Ово је један вид предаје ради продаје (чл. 309);
3. Уступање ради обезбеђења потраживања - ово уступање се врши ради обезбеђења неког цесионаровог
потраживања према цеденту. Цесионар је дужан да се о наплати цедираног потраживања стара са
пажњом доброг привредника, односно доброг домаћина. Он сме да наплати уступљено потраживање
127
 само ако осигурана тражбина не може да се наплати у року. Ако она буде извршена у року, дужан је да
уступљено потраживање врати - повратна цесија.
Ако цесионар не успе да се наплати од цедента, него се наплати од цесуса, од наплаћеног износа може
да задржи само онолико колико је потребно да намири своје потраживање према цеденту. Сав вишак
је дужан да врати цеденту (чл. 445).
Ово уступање личи на залагање потраживања, али међу њима постоје разлике. Код цесије ради
осигурања потраживања, цесионар постаје нови цесусов поверилац. За разлику од тога, залогопримац
није поверилац, већ само ималац заложног права на туђем потраживању.
Бланко уступање
Овакво уступање се врши путем писане исправе, у којој је тачно одређено које потраживање је предмет
уступања, али се не види коме се врши уступање. Лице коме цедент преда исправу може да одлучи да ли ће
као цесионара да упише себе или неко треће лице - цесионар је само одредив.
Уступање по сили закона (cessio legis)
Овде се ради о правном следовању у туђе потраживање по сили закона. У српском праву, овај институт се зове
персонална суброгација. Нпр. када јемац намири повериочево потраживање, оно прелази на њега, са свим
споредним правима и гаранцијама његовог испуњења (чл. 1003). Исто тако, кад обавезу испуни лице које има
неки правни интерес у томе, на њега по самом закону, у часу испуњења, прелази повериочево потраживање са
свим споредним правима (чл. 300).
Уступање одлуком суда
Ни код овог уступања се не тражи пристанак повериоца. Нарочито је често у парницама о деоби имовине или
у извршном поступку.
Промена дужника
Под променом дужника подразумева се промена личности на пасивној страни у облигацији. Уместо старог
дужника, на дужничку позицију ступа неко треће лице, а облигација задржава свој идентитет. Ова могућност
почива на идеји да идентитет дужника није одређујуће својство облигације.
Промена дужника у ширем смислу обухвата сваку персоналну промену на дужничкој страни. Та персонална
промена је, поред замене личности, и повећање броја субјеката на дужничкој страни - приступање дугу.
Ако уговор о промени дужника закључују поверилац и треће лице, таква промена дужника се зове екстерна.
Ако, пак, дужник закључује уговор са трећим лицем које ће ступити на његово место, онда је реч о интерној
промени дужника. Ако се стари дужник ослобађа, а нови ступа на његово место, таква промена дужника се
зове права, транслативна или ослобађајућа. Насупрот томе стоји неправа или кумулативна промена дужника.
На тај начин поверилац стиче још једног дужника, поред оног којег већ има.
Ни у једном европском правном систему нису посебно законом уређене све четири ове комбинације. ЗОО
изричито уређује само две:
1. Интерну ослобађајућу промену дужника - преузимање дуга, и
2. Екстерну кумулативну промену дужника - приступање дугу.
Преостале две комбинације код нас нису уређене законом, али могу да се уговоре, у складу са начелом
слободе уговарања.
Преузимање дуга
Реч је о уговору између дужника и преузимаоца. Уговор о преузимању дуга је један правни посао
располагања, а не обвезивања. Он има транслативно дејство, те је преузимање дуга непосредна правна
последица закључења уговора. Тај уговор је непосредно управљен на сингуларну сукцесију у туђи дуг.
Повериочев пристанак није неопходан за пуноважност овог уговора. Међутим, изостанак пристанка
модификује правна дејства овог уговора - долази до законске конверзије у уговор о преузимању испуњења.
Ово није формалан уговор, али ако је за основни посао поводом кога се овај уговор закључује неопходна
форма, преузимање мора бити у истој форми (паралелизам форми).
Ако се накнадно испостави да је нови дужник инсолвентан, а поверилац то није знао нити могао да зна у часу
када је дао пристанак, долази до законске конверзије уговора о преузимању дуга у уговор о приступању дуга.
Тада ће, уместо да буде ослобађајућа, промена дужника бити кумулативна.

128
Када преузималац исплати повериоца не долази до персоналне суброгације, јер он тада испуњава сопствену
обавезу, а не обавезу пређашњег дужника. Ако би се, пак, уговорила персонална суброгација, у
функционалном смислу би се овај уговор претворио у јемство.
Ово је апстрактан правни посао - правно су ирелевантни разлози за преузимање туђег дуга, иако они,
несумњиво, постоје (нпр. преузималац хоће да учини поклон, да учини зајам или да се ослободи неке своје
старе обавезе према старом дужнику). Истицање разлога за преузимање туђег дуга спада у приговоре на које
преузималац нема право. Преузималац може према повериоцу да истакне све оне приговоре који проистичу
из правног односа између пређашњег дужника и повериоца (нпр. приговор да је дуг био делимично или у
целости измирен у тренутку преузимања или приговор да је уговор који представља основ преузете обавезе
ништав), као и своје личне приговоре према повериоцу (нпр. компензациони приговор). Међутим, не може
према повериоцу да истакне оне приговоре који потичу из његовог сопственог правног односа са пређашњим
дужником, а који је био основ преузимања (чл. 450).
Споредна права која су до тада постојала уз потраживање опстају. Престају само јемства и залоге које су дала
трећа лица, сем ако јемци/залогодавци не пристану да одговарају и за новог дужника (чл. 449). Преузимање
већ доспелих камата мора посебно да се уговори.
Када дође до продаје хипотековане непокретности, продавац и купац могу да обавесте хипотекарног
повериоца о извршеној продаји и да га питају да ли је он сагласан да, заједно са хипотекованом
непокретношћу, на купца пређе и дуг који је обезбеђен хипотеком на тој ствари. Сматраће се да је дао свој
пристанак, ако га на писмени позив продавца није одбио у року од 3 месеца од пријема позива. У писменом
позиву му се мора скренути пажња на ову последицу његовог ћутања (чл. 447). Међутим, Закон о хипотеци из
2005. предвиђа да уговор о преузимању дуга обезбеђеног хипотеком производи дејство само ако хипотекарни
поверилац да свој пристанак у писменом облику, чиме ово правило губи на значају.
Приступање дугу
Према ЗОО-у, до екстерне кумулативне промене дужника може да дође на три начина:
1. Уговором о приступању дугу, који закључују поверилац и неко треће лице (приступилац), које стаје на
пасивну страну у обавези првобитног дужника. Првобитни дужник се не ослобађа и његов пристанак
није потребан, јер се његов правни положај не мења. Приступање дугу има за циљ да се потраживање
додатно осигура. Поверилац може да се наплати од било којег од њих, изабраним редоследом, и то за
цео износ дуга. Када се поверилац наплати, обавеза се гаси и оба дужника се ослобађају (чл. 451). Исто
важи и ако неко треће лице исплати дуг, по правилима о испуњењу од стране трећег.
Приступилац нема право да се за плаћени износ регресира, зато што је и сам дуговао целу чинидбу.
Ако би се персонална суброгација уговорила, ова установа би се у функционалном смислу претворила
у јемство;
2. Законском конверзијом из преузимања дуга (чл. 448, ст. 2);
3. Примањем неке имовинске целине - под имовинском целином мисли се на скуп имовинских права у
општој имовини једног лица. За та права важи јединствени имовинскоправни режим и ималац их је,
као целину, наменио за обављање одређене делатности (нпр. пољопривредно газдинство). Оваква
имовинска целина није правни субјект, те не може бити носилац ни права ни обавеза, већ то може
бити само њен ималац.
Када целина пређе на другога, те обавезе остају у његовој имовини. Правни основ приступања може
бити било који правни посао (нпр. уговор или завештање). Тим затеченим дуговима приступа
прималац имовинске целине и одговара солидарно са дотадашњим имаоцем, али вредносно
ограничено - до висине активе коју је примио. Ово правило је императивне природе, те се
одговорност не може уговором искључити или ограничити (чл. 452).
Преузимање испуњења
Преузимање испуњења може да настане на два начина:
1. Законском конверзијом из преузимања дуга (чл. 446, ст. 5);
2. Уговором о преузимању испуњења између дужника и трећег лица, којим се преузималац обавезује
дужнику да испуни његову обавезу према повериоцу. Повериоца се овај уговор не тиче, он из њега не
стиче ни права ни обавезе - када обавеза доспе, он испуњење може захтевати само од свог дужника.

129
 За разлику од приступања дугу и од преузимања дуга, из уговора о преузимању испуњења настаје
сасвим нова обавеза. Ако преузималац повреди своју обавезу и не намири дужниковог повериоца,
излаже се уговорној одговорности за тако причињену штету према свом сауговорнику (чл. 453).

Асигнација (упућивање)
Упут или асигнација је изјава једног лица којом оно упућује и овлашћује друго лице да за његов рачун изврши
одређену чинидбу неком трећем лицу, кога упућује и овлашћује да чинидбу у своје име прихвати (чл. 1020).
Оба упута гласе на чињење, а не на обвезивање.
У овом правном послу учествују три лица:
1. Асигнант (упутилац);
2. Асигнат (упућеник);
3. Асигнатар (прималац упута).
Асигнација може служити различитим циљевима. Пре свега, она је средство индиректног плаћања, јер се
једном исплатом могу угасити два облигациона односа. Ако је асигнант поверилац асигната и истовремено
дужник асигнатара, он своју обавезу може испунити тако што ће овластити асигнатара да исплату добије од
асигната, чиме се и тражбина асигнанта према асигнату гаси. Осим тога, асигнација може бити и средство
кредита. Путем ње, асигнант може обезбедити зајам асигнатару или самом себи на терет асигната. Коме од
ових циљева треба да послужи асигнација се из ње, по правилу, не види, јер је апстрактна.
Будући да ЗОО не тражи никакву форму за асигнацију, може бити спорно да ли је асигнат платио асигнатару за
рачун асигнанта или за сопствени рачун. Пошто, у случају спора, важи оборива претпоставка да је исплата
извршена за сопствени рачун, у пракси се асигнација готово редовно чини у писменом облику.
Однос између асигнанта и асигната (однос покрића)
Овај однос објашњава зашто асигнант захтева од асигната да за његов рачун учини нешто асигнатару. Он то
чини, редовно, зато што је асигнат његов дужник, што код њега има покриће за оно што овај треба да учини
асигнатару. Ако асигнант нема покриће код асигната, асигнат ни у ком случају није дужан да прихвати упут,
иако то свакако може учинити. Ако асигнант има покриће, асигнат ни тада неће бити дужан да прихвати упут,
осим у два случаја:
1. Ако је обећао да ће га прихватити;
2. Ако му ни по чему није теже да се своје обавезе према асигнанту ослободи извршењем упута, уместо
извршења обавезе онако како она гласи (чл. 1030).
Асигнант може опозвати овлашћење дато асигнату, све док овај не изјави асигнатару да прихвата упут или док
га не изврши. Упут се сматра опозваним и по сили закона ако је над имовином асигнанта отворен стечај,
изузев ако је асигнат прихватио упут пре отварања стечаја или кад у часу прихватања није знао нити могао
знати за стечај (чл. 1031). С друге стране, смрт било којег од ова три лица, као и лишење пословне
способности неког од њих, нема утицаја на упут (чл. 1032).
Однос између асигнанта и асигнатара (валутни однос)
Овај однос пружа објашњење зашто асигнант жели да асигнат учини нешто асигнатару. Најчешће се ради о
томе да је асигнант, по неком старијем основу, дужник асигнатара. Асигнатар није дужан да прихвати упут, али
ако га одбије, дужан је да о свом одбијању одмах обавести асигнанта, иначе ће му одговарати за штету
причињену повредом дужности обавештавања (чл. 268). Ако пристане на упут, дужан је да позове асигната да
га изврши (чл. 1025). Уколико асигнат не пристане на упут или одбије испуњење које од њега захтева
асигнатар или изјави унапред да неће да га изврши, асигнатар је дужан да о томе одмах обавести асигнанта,
иначе му одговара за штету (чл. 1027). Асигнација није исплата - све док асигнат не изврши упут, асигнатарово
потраживање према асигнанту се не гаси.
Асигнатар који није поверилац асигнанта не мора се користити упутом чак ни кад је изјавио да га прима. Он
може од њега да одустане, али је дужан да без одлагања о томе обавести асигнанта (чл. 1028). С друге стране,
и асигнант може опозвати овлашћење дато асигнатару, изузев ако је упут издао у циљу исплате свог дуга
према њему и уопште ако је упут издао у његовом интересу (чл. 1029).
Однос између асигната и асигнатара
Тек кад асигнат изјави да прихвата упут, асигнатар може од њега захтевати исплату. Прихватање упута не може
се опозвати (чл. 1029). Пошто је однос између асигната и асигнатара нов и самосталан, у њему се не могу

130
истицати приговори из односа покрића и валутног односа. Асигнат може асигнатару истаћи само приговоре
који се тичу пуноважности прихвата упута, приговоре који се заснивају на садржини прихватања или на
садржини самог упута, као и приговоре које има лично према њему (чл. 1022).
Упут представља овлашћење које се може пренети на другога, чак и пре прихвата од стране асигната, изузев
кад из самог упута или из посебних околности не произлази да је он непреносив. Изјава о прихватању дата
асигнатару има дејства према свим лицима на која би упут био узастопно пренесен. Међутим, ако асигнат
изјави прибавиоцу који је упут стекао од асигнатара да упут прихвата, не може му истаћи приговоре које има
лично према асигнатару (чл. 1023).
Право асигнатара да захтева исплату од асигната застарева у року од једне године по протеку рока одређеног
за испуњење. Ако тај рок није одређен, застаревање почиње тећи кад асигнат прихвати упут, а ако га је он
прихватио пре него што је дат асигнатару, онда кад буде дат њему (чл. 1024).

131