УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ПРИРОДНО-МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ КОСОВСКА МИТРОВИЦА

ОДСЕК БИОЛОГИЈА

ТЕМА:

Биоценоза – састав и структура

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА ЗООЕКОЛОГИЈА СА ЗООГЕОГРАФИЈОМ

Ментор: Студент:

Проф. Др Небојша Живић Ана Рачићевић 023/2019

Косовска Митровица, април, 2021.

 САДРЖАЈ:

1. Биоценоза – састав и структура

 Биоценоза – састав и структура

Биоценоза представља групу популација различитих врста биљака, животиња, гљива,

бактерија и лишајева које су просторно и временски интегрисане.

Представља организовану јединицу која осим карактеристика које поседују јединке и

популације које је сачињавају има и своје сопствене карактеристике.

Функционише као јединица кроз метаболичке трансформације.

Представља живу компоненту екосистема – термин широког значења који се може

користити за означавање природних заједница различитих величина, од живог света
обореног дебла, црева термита (протозое, бактерије, архее), до живог света велике шуме
или океана. Са абиотичком компонентом чини екосистем.

Типови биоценоза су различити; оне немају чврсте границе – представљају континуитет

кроз кога протиче материја и енергија.

Граничне зоне називају се екотонима.

 Велике заједнице - Једноставне

 Мале заједнице - Сложене

Велике заједнице су оне које имају довољну величину и комплетност организације тако
да су релативно независне; то значи да им је потребна само сунчева енергија из
спољашњег окружења и релативно су независне од процеса у суседним заједницама.

Мале заједнице (мероценозе) су оне које су мање или више зависне од суседних
заједница. Мала заједница зависи од других заједница у погледу уноса енергије, нпр.
труло стабло, мртва птица.

Такође постоје једноставне биоценозе (на речном наносу, молуске у хладном климату
на каменитој обали – само пар врста; монокултуре) и сложене (шумске; тропске кишне
шуме – више од 300 врста по 1 ха).

Концепт биоценозе – два приступа:

  биоценозе нису случајни скупови популација у простору и времену већ су врло
интегрисане; настају дуготрајним процесима (ко)еволуције органских врста,
 случајни скупови популација које услед адаптација живе не неком простору и
ступају у интеракције.

Специфичности заједнице:

 Квалитативни састав - (флористички и фаунистички спискови),

 Квантитативни састав - (релативна бројност),
 Структура – спратовност/зоналност – вертикална (подземна/надземна) и
хоризонтална,
 Функционалност - (трофички односи – промет информација, материје и
енергије),
 Динамика - (променљивост).

Заједнице имају не само дефинитивно функционално јединство, карактеристичну

трофичку структуру и обрасце протока енергије већ и састав који се огледа у извесној
вероватноћи да ће се одређене врсте појављивати заједно (афинитет).

Врсте се могу мењати у времену и простору тако да функционално сличне заједнице

могу имати различит састав врста (cf. еколошки еквиваленти).

Да би превазишли сложеност еколози анализирају диверзитет врста класирајући их у

функционалне групе према њиховом:

 трофичком положају у трофичке нивое:

- примарни продуценти – фото/хемоаутротрофи,

- хербивори – хетеротрофи,

- карнивори – хетеротрофи.

 начину/месту исхране у оквиру једног трофичког нивоа у гилде:

- нпр. у оквиру хербивора разликујемо следеће гилде:
1) организми који једу лишће,
 2) буше кору,
3) жваћу корен,
4) срчу нектар,
5) грицкају пупољке.

Сталност састава врста:

 Презентност = присутност (еуконстантне, константне, акцесорне, случајне) =

претежно квалитативни аспект,
 Фреквентност = претежно квантитативни аспект,
 Везаност (карактеристичне врсте које се јављају заједно),
 Условљеност густином и просторним распоредом (и њиховом динамиком).

Структура заједнице:

 вертикална (стратификација: надземна и подземна),

 хоризонтална (зонација, хетерогеност дуж градијента, итд.),
 у копненој и воденој средини,
 макро-димензионална и микро-димензионална (мероценозе).

У шуми разликујемо два основне групе – аутотрофе и хетеротрофе, које имају своје
субслојеве.

Вегетација може бити издељена на траву, жбуње, доњи спрат и горњи спрат дрвећа, а
такође и земљиште има стратификацију.

Стратификација је нарочито уочљива када постоји више сличних врста (често блиско
сродних) у потенцијалној компетицији.

Основни чиниоци који условљавају састав и структуру:

 Абиотички фактори, а посебно просторни и временски аспекти њиховог

деловања,
 Биотички фактори
 - интраспецијски = унутарпопулациони (пре свега густина и просторни
распоред, укључујући елементе груписаности: репродуктивне групе, биљни
клонови, социјалност, јата, крда итд.),
- интерспецијски односи (коакције),
 Случајност (стохастички феномени – резултат случајних дешавања, тј. сила).

Заједнице се могу класификовати према следећим критеријумима:

 основним структурним елементима, као што су доминантне врсте, животне

форме, или индикатори,
 физичким окружењем заједнице,
 функционалним атрибутима као што је тип метаболизма заједнице
(продукција/респирација).

Пошто се заједница састоји од организама, многи еколози сматрају да би заједнице

увек требало именовати према значајним организмима, најчешће доминантним.

Најбољи начин да се заједница именује јесте да се изабере неки упадљив, јасан и

стабилан елемент, жив или нежив, и искористи за давање имена.

На копну, велике биљке обично представљају уочљив и стабилан референтни извор.

У акватичним заједницама, међутим, физичко окружење може такође да послужи у ту

сврху, као на пример заједница брзих потока, заједница муља, пелашка (отворених
вода) океанска заједница или заједница пешчаних обала.

Анализа заједнице у оквиру неког одређеног географског региона има два контрастна
приступа:

 Зонални приступ, где се појединачне заједнице препознају, класификују и

сортирају у виду спискова типова заједница,
 Анализа градијента, која укључује уређење популација дуж једно- или
вишедимензионалног градијента окружења са препознавањем заједница на
 основу фреквенције дистрибуција, коефицијената сличности или других
статистичких поређења.

Три значајна процеса доприносе одвајању заједница:

 компетитивно искључивање,
 симбиоза међу групама врста које зависе једне од других,
 коеволуција група врста.

Анализа градијента - Веома је корисна за утврђивање да ли заједнице на неком

простору имају затворену или отворену организацију. Добила је име по томе што се дуж
градијента неког физичког фактора (влажност, температура, салинитет, изложеност сунцу
или количина светлости) прати бројност врста која се графички представља као функција
овог градијента.

Као што је често случај, концепти су у функцији географије, па тако еколози који раде у
пределима са благим градијентом и униформним зрелим супстратом (геолошки зрело
земљиште) радије користе концепт континуума, док они који раде у областима са
оштрим градијентом или топографским дисконтинуитетом радије користе зонални
концепт.

Такође је веома значајно укључити и временски градијент, и на развојном нивоу и на

дужој еволутивној скали.

Екотони и концепт ивичног ефекта – Екотон представља прелаз између две или више
различитих заједница (шума – травната заједница); (маринска заједница меке и тврде
подлоге).

Може имати знатну дужину, али је ширина много мања од околних заједница.

Екотонална заједница садржи обично многе организме који се налазе у преклапајућим

заједницама, а и организме који су карактеристични само за екотон.

Тенденција пораста разноликости и густине на спојевима заједница назива се ивични

ефекат.
 Екотони се јављају тамо где је испуњен један од два услова:

 Да се физичко окружење мења драстично, нпр. на прелазу из терестричне у

акватичну заједницу, између различитих типова земљишта или северно и јужно
експониране падине.
 Да једна врста или животна форма толико доминира окружењем да битно
утиче на комплекс еколошких фактора којима су друге врсте изложене, па је
граница њеног ареала уједно и граница распрострањења ових врста.

Пошто добро развијене екотоналне заједнице садрже организме из преклапајућих

заједница и своје сопствене, није изненађујуће што су ту разноликост и густина већи
(ивични ефекат).

Даље, неким организмима су за комплетирање животног циклуса неопходне две

просторно блиске заједнице са различитом структуром.

,,Ивичне врсте“ - Организми који се јављају у екотонима, примарно или у највећој

густини или највећи део времена проводе ту, често се називају “ивичним” врстама.

У терестричним екосистемима ивични ефекат се јавља најчешће код птица и код ловне
дивљачи (јелен, зец).

Најлогичнија примарна класификација базира се на трофичким и другим

функционалним нивоима.

Заједнице, барем оне велике, имају продуценте, макрокозументе и

микроконзументе.

У оквиру тих врста оне које у највећој мери контролишу проток енергије и имају јак
утицај на окружење осталих врста називају се еколошки доминантним врстама.

Степен доминације од стране једне, неколико или више врста може се изразити путем
индекса доминације који сумира значај сваке врсте у односу на заједницу у целини.

Према релативној бројности врсте се деле на:

  Доминантне,
 Субдоминантне,
 Инфлуентне,
 Рецедентне.

ДОМИНАНТНЕ СУ ОНЕ ВРСТЕ КОЈЕ У ОКВИРУ СВОГ ТРОФИЧКОГ СТУПЊА ИМАЈУ НАЈВЕЋУ
ПРОДУКТИВНОСТ.

У копненим заједницама, сперматофите су обично доминантне не само међу

аутотрофима већ и у читавој зајеници јер обезбеђују заклон за велики број других
организама, и модификују физичке факторе на разне начине.

Концепт доминантности није много примењиван на сапрофитском (сапротрофном)

нивоу, али и међу бактеријама су неке врсте значајније од других (нпр. у земљишту где
су разлагачи).

КОНТРОЛНИ УТИЦАЈ У ЗАЈЕДНИЦАМА ЕКСТРЕМНОГ ОКРУЖЕЊА ПОДЕЉЕН ЈЕ ИЗМЕЂУ

СВЕГА НЕКОЛИКО ВРСТА.