HASANAGINICA

Balada Hasanaginica jedna je od najlepših narodnih pesama i prva pesma koja je skrenula
pažnju evropske kulturne javnosti na srpsku narodnu poeziju i narodnu književnost uopšte. Od
kako je A. Fortis objavio u svom delu Put u Dalmaciju (1774) godine, Hasanaginica je
prevođena na mnoge evropske jezike i doživela je niz tumačenja, koja su želela da uđu u
suštinu ove narodne pesme i u probleme koje ona pokreće, probleme koji su i etničke, i
etičke i psihološke prirode, ali i probleme koji su čisto umetničke prirode. Ta tumačenja
su nastojala da uđu u suštinu i smisao ove pesme, u psihologiju junaka, u namere i umetnička
htenja narodnog pesnika, u neke probleme kompozicione prirode. U novije vreme, u
poslednjih stotinu godina, Hasanaginica nije samb predmet interesovanja naučnika, istraživača
narodne književnosti, nego je privukla i pažnju dramskih pisaca koji su sudbinu nesrećne
Hasanaginice pretakali u dramu i time istakli dramski naboj kao bitnu osobenost balade o
Hasanaginici. Od Alekse Šantića, preko Milana Ogrizovića, do Ljubomira Simovića
Hasanaginica je doživljavala različite dramaturške interpretacije.

PRIRODA NESPORAZUMA

Priča o Hasanaginici je jednostavna i veoma koncizna. Hasanaga boluje od ljutih rana, obilaze
ga mati i sestrica "a ljubovca od stida ne mogla". Uvređeni Hasanaga poručuje ženi da ga ne
čeka ni u dvoru ni u rodu njegovome. Očajna, Hasanaginica se još nije ni osvestila od šoka, a
već stiže njen brat, odvodi je svome domu i ubrzo udaje za imotskog kadiju. Kada su svatovi
prolazili pored Hasanaginog dvora, pred Hasanaginicu izlaze sinovi i mole je da svrati u kuću.
Ona zaustavlja svatove i daruje svoju decu, a Hasanaga ih poziva da se vrate u dvor ("kad se
neće smilovati na vas majka vaša srca kamenoga.") Ove reči su snažno pogodile Hasanaginicu
i ona je umrla od tuge.

Pesma otvara mnoga pitanja i zahteva minuciozno posmatranje svakoga detalja i razumevanje
ondašnjih prilika i običaja, kao i psihologiju muškarca i žene u patrijarhalnom društvu. Njena
konciznost i jednostavnost, odsustvo razvijene naracije, brzi tok odvijanja radnje i
izvesne nedorečenosti zbog toga, otvaraju mogućnosti da se dođe do pogrešnog
razumevanja pojedinih postupaka i pojedinih iskaza u pesmi.

Prvi kamen spoticanja predstavlja iskaz "oblazi ga mati i sestrica, a ljubovca od stida ne
mogla". Šta je to sprečavalo Hasanaginicu da obiđe ranjenog muža, kakav je to stid sputavao?
To je izraz vremena u kome se događa ono što je opisano u baladi, izraz patrijarhalnih odnosa
i patrijarhalnih normi koje su nametale određeno ponašanje. Žena nije smela da pokazuje
osećanja prema mužu, nije smela ni ime da mu spominje pred drugima (kada bi govorila o
mužu, uvek bi rekla "on") i time izrazi bliskost ili intimna osećanja. Odlazak agi pod šator bio
bi veliki prestup i ogrešenje o patrijarhalne norme jer bi to bio neviđen slučaj i velika sramota.
Ovde se odmah nameće drugo pitanje: zar i Hasanaga ne živi u tom društvu i zar mu nisu
poznate te norme koje sputavaju ženu i ne dozvoljavaju joj da pokazuje pažnju prema mužu?
Sigurno je da su Hasanagi poznata pravila ponašanja u tadašnjem društvu, ali, u svojoj
usamljenosti, verovatno potajno želi da žena pređe preko zabrana i da ipak dođe i obiđe ga. U
trenutku usamljenosti i bola, Hasanaga zaboravlja na vreme i običaje i ima na umu samo svoju
želju: da mu žena dođe i olakša samoću. Osim ovog intimnog i psihološkog momenta, treba
uzeti u obzir još jednu činjenicu: različit položaj muškarca i žene. Ženu je patrijarhalni moral
prikovao za kuću i porodicu, nigde nije mogla da izlazi idi putuje; njeni vidici sežu do avlije,
nije joj poznat život i norme ponašanja izvan toga vidokruga — ostaje robinja koja zna samo
za muža, decu, kuću i pravila patrijarhalnog života. Zato je ona dosledna u poštovanju pravila
i nijednog trenutka joj ne pada na pamet da može i sme da prekrši ono što dotad niko nije
prekršio. Ostajući dosledna normama ponašanja, ona, i pored toga što misli na muža i muči je
to što ne može da ga obiđe i donese mu ponude, smatra da postupa jedino ispravno i da
drugačije i ne može da bude. U svome mirovanju vidi uzor i ispravnost' svoga supružanskog
odnosa i ponašanja; svako drugačije ponašanje bilo bi nemoralno i podložno osudi sredine,
porodice i muža. Sa Hasanagom je drugačija situacija. On kao muškarac može nesmetano da
se kreće "po svetu", da upoznaje običaje, život. Imao je prilike da vidi način života u
Dalmaciji, da upozna jedan drugi život, prirodniji i ljudskiji, oslobođen patrijarhalnih stega i
grubih normi koje guše osećanja. On je zato liberalan u shvatanjima i očekuje od žene da
prekrši pravila ponašanja i da mu, ipak, dođe. Kada to ona ne čini, vođena svojim viđenjem
prilika i načina ponašanja, Hasanaga pada u jarost i odlučuje da otpusti ženu koja ga je
"zaboravila" u njegovoj muci i samoći. U njegovom postupku je oživela muška sujeta i
osećanje muške nadmoćnosti i pravo da upravlja životom žene i gospodari njenom sudbinom.

NEMOĆ ŽENE I MAJKE

Hasanaginica je pogođena muževljevom odlukom:

Da moj brate, velike sramote —

gdje me šalje od petoro djece!

Muževljevo otpuštanje je velika sramota za Hasanaginicu kao ženu i majku. Događalo se da

muž otpusti ženu, ali su razlozi bili očiti: neverstvo ili nemogućnost da rađa. U njenom slučaju
nije postojao ni jedan.od razloga, a sama činjenica da je oterana iz muževljeva doma nanbsi
joj sramotu. U ovim rečima je njen bol i protest što je, bez krivice, muž gura u sramotu i
neizvesnost budućeg života otpuštene žene. Narodni pevač je na strani nesrećne Hasanaginice:
ukazuje na njene dobre osobine po kojima je nadaleko poznata. I ovde je pevač škrt u
opisivanju i kazivanju, kratko i jezgrovito saopštava činjenice:

U rodu je malo vr'jeme stala,  

— malo vr'jeme, ni nedjelju dana;
dobra kada i od roda dobra,
dobru kadu prose sa svih strana,
a najviše imotski kadija.

Iako je oterana iz muževljeva doma, Hasanaginicu ne bije rđav glas: krivica je pala na njenoga
muža, a njene osobine kao žene bile su nadaleko poznate, kao i činjenica da je iz dobroga
roda. Sestra moli brata da je ne daje ni za koga ("da ne puca jadno srce moje gledajući sirotice
svoje"), ali beg ne sluša već je daje imotskom kadiji. U tom njegovom postupku najčešće se
vidi izraz muške samovolje i gospodarenja životom i sudbinom sestre. Ima i toga: brat se
starao o sestri i bio njen zaštitnik i običaj mu je dao pravo da odlučuje kada će se i za koga
ona udati jer je pred porodicom i svetom odgovoran za sestru! U njegovom postupku,
međutim, ne treba videti samo izraz muškog prava i muške samovolje. U njegovom postupku
treba videti potvrdu činjenice izrečene u navedenim stihovima da je Hasanaginica dobra kada
i "od roda dobra" na koju ne pada sramota što je oterana iz muževljeva doma. Beg žuri da uda
sestru u interesu njenoga ugleda i časti: da se pokaže kako nije njena krivica i sramota što je
oterana jer, eto, "dobru kadu prose sa svih strana", i što je najvažnije "a najviše imotski
kadija", koji je iznad Hasanage i po vlasti i po ugledu. To sve ide u prilog Hasanaginici i
njenome rodu, a na štetu i sramotu Hasanage koji je nepromišljeno postupio oteravcši ovako
dobru kadu. Beg PintorovIć, dakle, želi da sačuva obraz svojoj sestri i svome rodu, i da se
osveti Hasanagi baš time što sestra nije ostala u rodu ni nedelju dana; toliko je poznata po
dobroti i moralnim vrednostima.

Sve to nije moglo da olakša duši nesrećne žene i majke. Ona je mislila na svoju decu i strepela
je od trenutka kada treba da prođe pored Hasanaginog dvora i pored svojih sirotica. Traži da
joj stave dug pokrivač kada bude agi mimo dvora, da ne vidi sirotice svoje". Ali, kada su
svatovi naišli pored Hasanaginog dvora, pred Hasanaginicu izlaze sinovi i mole je da svrati u
kuću. Ona zaustavlja svatove i daruje svoje sinove i kćeri, "a malome u bešici sinku, njemu
šalje uboške haljine". Hasanaga poziva sinove:

Hod' te amo, sirotice moje,

kad se neće smilovati na vas
majka vaša srca kamenoga!

Ove reči snažno pogađaju Hasanaginicu:

Kad to čula Hasanaginica,

bjelim licem u zemlju ud'rila,
usput se je s dušom rastavila.

TRAGIČNI NESPORAZUMI

Kraj balade pokreće niz pitanja koja nude različite i često suprotne i isključujuće odgovore.
Ovo je kraj jednoga događanja, kraj nesporazume muža i žene, kraj priče o nesrećnoj
Hasanaginici. Ali, ovaj kraj je tako koncizan da nosi u sebi mnogo pitanja koja se nameću
čitaocu kao sasvim umesna: šta se, u stvari, dogodilo, šta je to izrekao Hasanaga, šta je to
pogodilo i Dotuklo Hasanaginicu? Na ova pitanja davani su mnogi odgovori, manje ili više
oslonjeni na psihologiju junaka i razumevanje ljudi i prilika iz vremena o kojima peva ova
balada.

Pogledajmo ono što je zajedničko i Hasanagi i Hasanaginici u njihovom odnosu prema deci.
Ona govori o deci kao o siroticama svojim, on govori isto — sirotice moje. U tome ima nešto
što spaja ova dva bića: deca su im zajedničko dobro i zajednička muka u rastavljenosti, deca
najviše trpe zbog postupaka odraslih. Deca su spona koja još veže rastavljene supružnike: ona
strepi od toga kako će proći pored dvora i pored svojih sirotica; on strepi od toga kako će na
decu uticati prolazak majčinih svatova. Još nešto se oseća iz ove zajedničke spone: neka
potajna nada da će deca promeniti situaciju, izmiriti roditelje. Kada nailaze svatovi pored
Hasanaginog dvora, i jedno i drugo taj trenutak intenzivno preživljavaju. Otuda Hasanagine
reči ne treba shvatiti kao izraz kajanja i saznanja o brzopletosti odluke kojom je oterao ženu,
već kao izraz gneva što se majka ne smiluje na decu i uđe u kuću, gneva koji proizilazi iz
saznanja da njoj nije ni stalo do njega i do dece. Otuda one njegove reči prepune srdžbe i jeda,
prebacivanja i osude. U tom trenutku u njemu su se zbivali složeni duševni procesi: bol što mu
se žena odmah preudala, nada da će se možda odlučiti na povratak (opet ono njegovo uverenje
da ona treba da učini neočekivani korak!), poraz u saznanju da ona odlazi drugome. Opet
nesporazum, po drugi put, ali sada tragičan. Prvi nesporazum je nastao u trenutku kada je
Hasanaga očekivao da mu žena dođe u posetu, drugi nesporazum je nastao kada svatovi
prolaze pored Hasanaginih dvora.

Dr Staniša Veličković
Interpretacije I
Sačuvana

Angelina Narodna balada — Hasanaginica

Administrator « Odgovor #2 poslato: Novembar 21, 2011, 11:05:41 pm »

Van mreže *
FILOLOSKI FAKULTET UNIVERZITETAU BEOGRADU
Poruke: 6268 Seminarski rad iz narodne književnosti

Tema: DRAMSKI ELEMENTI U NARODNOJ BALADI

"HASANAGINICA"

OSNOVNE ODLIKE BALADA

Balade pripadaju krugu kraćih pesama, čija je osnovna odlika da u sebi

nose epske, lirske i dramske elemente. U velikom broju njih, radnja je
ispričana u trećem licu, a uloga naratora je gotovo neprimetna, te su po
ovoj odlici balade slične epskim pesmama. S druge strane posmatrano,
svaka od ovih pesama ima izrazit emotivan ton i radnja uveliko zavisi
od emocija, pa su zbog toga balade bliske i lirskim pesmama. Dramski
element je ostvaren putem dijaloga i monologa, koji pre svega služe da
što vernije naslikaju sukob i opišu karakter junaka. Balada se
usredsređuje na jednu situaciju "u kojoj se čovek sticajem okolnosti i
udesne neizbežnosti iznenada zatekao"1. Uglavnom ih odlikuje
napregnuta i dinamična radnja, koja je svedena samo na najbitnije
delove. S obzirom na vrste događaja opevanih u baladama, zapaža se da
one ili opevaju nečiju ličnu nesreću, ili ličnu nesreću kao deo opšte.

NAJBITNIJI DRAMSKI ELEMENTI U BALADAMA

Po Aristotelovom učenju "tragedija je podražavanje neke završene i cele

radnje, koja ima izvesnu veličinu. A celo je ono što ima početak,
sredinu i svršetak."2 Sva tri dela su povezana, proizilaze jedno iz drugog
i predstavljaju jednu neraskidivu celinu. Upravo takva je i koncepcija
balade. Ona se obično sastoji iz središta i "dva simetrijska krila"3 uz
njega. Međutim, razlazući je nešto dubljom analizom, dolazimo do
petodelne kompozicije balade, što u potpunosti odgovara kompoziciji
tragedije od pet činova. Naime, prvi deo je uvod, drugi je napredak ili
uspon, treći deo je središte, tj. vrhunac, četvrti je preokret, tj. peripetija,
a peti deo je svršetak (u tragedijama katastrofa ). Sledeći dramski
element u baladama je izbegavanje motivacije postupaka junaka, kao i
objašnjavanje uzroka događaja, što podrazumeva da one prikazuju jednu
zgusnutu radnju, koja se brzo odigrava i to — ovde, prednama, u ovom
trenutku. "Balada ne pripoveda o događaju, već se on neposredno
događa, pri čemu se pokazuju duboke promene u sferi objektivnog i
subjektivnog događanja."4 Likovi balada su jedinstveni i neobični.
Svakim od njih vlada neukrotiva strast koja i nosi uzrok tragičnosti.
Likovi unose svu svoju snagu i čitavo svoje biće u rešavanje problema,
tako da iz svega na kraju izlaze potpuno skrhani. Atmosfera kao
posledica tematskog okvira, stanja likova i njihovih nemira je teška, ali
u isto vreme iskrena i sugestivna.

Veoma važan karakter balada je njihova nedorečenost i tajanstvenost,

kao i prisustvo "svetlomračja kao postupka i estetičkog učinka" koji
doprinosi "silovitosti dramatičnih obrta."5 Na kraju ovog odeljka treba
spomenuti da je balada u samim svojim pocecima bila pesma koja se
pevala uz igranje, u kolu. Tada je bio ostvarivan spoj melodije, pokreta i
reči, a to je, ujedno, i prapočetak drame. Najbolji primer za bilo kakvo
proučavanje balade kao vrste pesama kod nas je narodna balada
"Hasanaginica".

NAJVAŽNIJI IZVORI BALADE "HASANAGINICA"

Jedan od nejreprezentativnijih izvora balade "Hasanaginica" je putopis

Alberta Fortisa "Putovanje u Dalmaciju". Ovaj putopis je izdat 1774.
god. u Veneciji i broji se kao treci među najstarijim izvorima (ali prvi
po značaju). Prvi prevodilac bio je Gete ( 1775 ), a danas se sigurno zna
da je ova balada prevedena na gotovo sve svetske jezike. Vuk S.
Karadžić je ovu baladu objavio1814. god. u prvoj zbirci i to Fortisov
zapis, zatim je uzaludno tragao za usmenom, originalnom varijantom,
da bi je, nesto malo izmenjenu, objavio u trećoj zbirci narodnih pesama.
Nešto stariji zapis, od prethodno navedenih, po istorijskom postanku je
"Erlangenski rukopis starih srpskih narodnih pesama". Pored ova tri
bitna izvora, važno je spomenuti i verziju Ivana Meštrovića, koja je, po
mom mišljenju, najinteresantnija od svih. Danas se kao tekst za
proučavanja uzima Vukova verzija.

PREDSTAVLJANJE DRAMATIKE KROZ STRUKTURU

"HASANAGINICE"

Da bismo što bolje odredili dramsku potku balade "Hasanaginica"

potrebno je tumačiti njene osnovne stukturalne jedinice: motive,
kompoziciju, formule prostora i vremena, likove, itd.

MOTIVI

Sigurno određivanje dramskih elemenata balade moguće je samo

uzimanjem u obzir spleta motiva, kao i njihovog međusobnog odnosa.
U ovoj baladi mogli bismo izdvojiti jedan glavni motiv kao središte i
kao pokretača svih ostalih motiva, koji sa ovim dominantnim, čine splet
i celinu. Svaki motiv se nadovezuje i proizilazi iz prethodnog: iz motiva
stida, proizilaze motiv nesporazuma i motiv straha, motiv nepravedno
oterane žene, istovremeno i motiv majke rastavljene od dece, zatim
motiv uvrede, povređene ljubavi, ženinog pasiviteta, motiv nasilne
udaje, motiv straha od ponovnog susreta sa decom i na kraju, motiv
smrti, koji je posledica svih prethodnih. Ovi motivi, kao što se vidi, čine
siže balade. Najvažniji motiv po pitanju dramatike u ovoj baladi jeste
MOTIV STIDA. Ovaj motiv je izazivao i dan-danas izaziva mnogo
rasprava i nesuglasica, ali jedno je sigurno: bez ovog motiva ne bi bilo
ni sukoba, ni motivacije događaja, ni zagonetnosti, a to je ono
najvažnije što ova pesma sadrži. Stih kojim počinje čitav SPOR u pesmi
je sledeći: "A ljubovca od stida ne mogla." Ovaj stih zapliće "klupko
sudbine" i predstavlja motivaciju narednih događaja. Moglo bi se reći
da je STID isto sto i TRAGIČNA KRIVICA u tragediji. On predsatavlja
i uzrok i povod. Ukratko, on navodi Hasanagu da pošalje poruku, u
kojoj kaže da ga aginica više ne čeka u dvoru. Upravo ova njegova
odluka dovodi čitavu porodicu u DRAMATIČNO STANJE, ali je i
preduslov za dalji razvoj radnje. Pokušaji da se "stid" objasni su do sada
ostali bezuspešni. Onaj ko je kazivao ovu pesmu i nije imao potrebu da
ga objašnjava, pošto su slušaoci taj stid razumeli i podrazumevali.
Pevač namerno nije stid motivisao i time je uneo dramatiku. Bilo je,
svakako, vrlo primamljivih rešenja i tumačenja, ali su se svi uglavnom
svodili na uzimanje ondašnje tradicije, običaja i položaja žene u
patrijarhalnoj sredini, kao svedoka. Jedno od interesantnijih rešenja je
ono Krešimira Georgijevića, koje, u mnogome, podseća na kakvu
filmsku ili pozorišnu sliku. On misli da je: "Hasanaga često dolazio u
pitomo primorje, jer su trgovački odnosi bili vrlo živi, pa je tamo
dolazio u dodir sa kulturnijim hrišćanskim svetom i stekao slobodnije,
više evropske običaje i pojmove, savlađujući u sebi vekovne tradicije i
običaje."6 Ovo objašnjenje postavlja TRAGIČNU KRIVICU u ruke
ženi: "muž njen ne može da shvati to njeno podčinjavanje tradicionalnoj
normi, tumači to na svoj način, kao da ona nema srca za njega."7 Čitava
tragedija je, dakle, u tome što aga i aginica, ne gledaju istim očima na
problem. Upravo odavde proizilazi sledeći motiv, a to je motiv
nesporazuma. Ovaj vrlo bitni dramski element je kako mnogi tvrde
osnovni smisao ove pesme. TRAGIČNI NESPORAZUM između muža
i žene donosi sve zlo u ovoj baladi. Aga i aginica imaju "iste želje i
strahuju od istih strahovanja, ali su po naravi, antipodi."8 Problem nije
ni u agi ni u aginici, već je problem u njihovom međusobnom odnosu,
koji nikako ne urađa plodom, naprotiv, iz njega se rađa samo zlo i
tragedija. Ova dva motiva, iako se čini da stoje jedan posle drugog,
odnosno, motiv nesporazuma, posle motiva stida, stoje jedan pored
drugog, rađaju se jedan iz drugog. Oni su sami po sebi statični, ali nose i
unose DINAMIKU u čitavu pesmu, a samim tim i DRAMATIKU. Oni
su više pokretači unutrašnjih sunovrata, a takva je i čitava radnja,
odnosno, tragedija se više odvija na psihološkom fonu nego na
spoljašnjem. Svi ostali motivi smenjuju se brzo, jedan za drugim i utiču
na brzi tok radnje. Oni upotpunjavaju likove, a naročito Hasanaginicino
biće. U njoj su sabrani i motiv stida i motiv sramote i motiv uvrede i
nasilja i straha, koji bujaju, rastu, hrane se jedan drugim, da bi na kraju
prsnuli i izrodili motiv smrti. Upravo ovakvo njihovo preplitanje
iscrtava nam glavne momente DRAME.

KOMPOZICIJA, TEMATSKO-SIŽEJNA OSNOVA

Pripovedanje u ovoj baladi zasnovano je na unutrašnjem DINAMIZMU,

za razliku od pravolinijskog i kontinuiranog pripovedanja u epskim
pesmama. Svako unutrašnje, emotivno stanje je prevedeno u radnju i mi
uočavamo "težnju da se osećanje neposredno dovede do vrhunca i to u
odsudnim, prelomnim trenucima zbivanja, u NAJDRAMATIČNIJIM
tačkama radnje."9 Dve emocionalne PROTIVNOSTI u ovoj baladi su
prvo paralelno prikazivane, a zatim su ocene jedna s drugom i ukrštene,
što je dovelo do dramatizovanja radnje i do oslobađanja strasti junaka.
Čitava radnja u "Hasanaginici" je, ustvari, uslovljena prirodom sukoba.
Na osnovu malopređasnjih zaključaka taj sukob nije nimalo običan i
jednostavan. Naprotiv, sukob je neobičan, što uslovljava i takav atribut
uz ime radnje. Radnja je udvostručena, jer je takav i sukob.
Hasanaginica je u sukobu sa mužem, ali i sa samom sobom (a isti je
slučaj i sa Hasanagom). Ova dva sukoba čine dva prstena, a oni se dalje
spajaju u treći krug, tj. radnju. Dramatika se, dakle, ogleda u samoj
koncepciji balade. Svaki detalj, svaki sledeći korak u baladi je izložen
sa napetošću i iznenadnim zaokretima. Dr. Franjo Marković ima sledeći
prikaz koncepcije balade. Naime, ono što ovoj temi, koja se bavi
dramskim elementima balade, najviše odgovara, jeste činjenica da je Dr.
Marković podelio baladu na pet delova, što odgovara kompoziciji
klasične tragedije:

Uvod:

U uvod se ubrajaju prvih dvanaest deseteraca, koje Dr. Marković

rasčlanjuje na dva dela: 6 + 6 stihova.

"Šta se b'jeli u gori zelenoj?

Al' je snijeg, al' su labudovi?
Da je snijeg, već bi okopnio,
labudovi već bi poletjeli.
Nit' je snijeg nit' su labudovi,
Nego šator age Hasan-age;"

Prvih šest stihova uvode u radnju, ali na jedan mističan način, putem
boja i atmosfere, upoznaju nas i sa glavnim junakom.

"... on boluje od ljutijeh rana.

Oblazi ga mati i sestrica,
a ljubovca od stida ne mogla.

Kad li mu je ranam' bolje bilo,

on poruči vjernoj ljubi svojoj:
"Ne čekaj me u dvoru b'jelomu, ..."

Drugih šest stihova pojašnjavaju malo bliže sadržaj, tj. glavni problem i
upoznaju nas sa ostalim likovima. Ovde je prisutan i začetak sukoba.

"... ni u dvoru, ni u rodu momu."

Kad kaduna r'ječi razumjela,
još je jadna u toj misli stala,
jeka stade konja oko dvora;
tad pobježe Hasanaginica
da vrat lomi kuli niz pendžere;
za njom trče dv'je ćere djevojke:
"Vrati nam se, mila majko naša!
Nije ovo babo Hasan-aga,
već daidža, Pintorović beže."
I vrati se Hasanaginica,
ter se vješa bratu oko vrata..."

"... Da, moj brate, velike sramote,

gdje me šalje od petoro djece!"

Beže muci, ništa ne govori,

već se maša u džepe svione
vadi joj knjigu oprošćenja,
da uzimlje potpuno vjencanje,
da gre s njime majci unatrage.
Kad kaduna knjigu proučila,
dva je sina u čelo ljubila,
a dv'je ćere u rumena lica,
a s malahnim u bešici sinkom,
od'jelit se nikako ne mogla,
već je bratac za ruke uzeo..."

"... I jedva je s sinkom rastavio,

ter je meće sebi na konjica,
s njom grede dvoru bjelomu.

U rodu je malo vr'jeme stala,

malo vr'jeme, ni nedjelju dana.
Dobra kada i od roda dobra,..."

Drugi stupanj uspona, od 41. do 53. stiha traje 12 deseteraca:

"... dobru kadu prose sa svih strana,

a najviše imotski kadija.
Kaduna se bratu svome moli:
"Aj tako te ne želila, braco,
nemoj mene davat ni za koga.
da ne puca jadno srce moje
gledajući sirotiće svoje."
Ali beže ništa ne hajaše,
već nju daje imotskom kadiji.
Još kaduna bratu se moljaše
da napiše listak b'jele knjige,
da je šalje imotskom kadiji:..."

Treći stupanj ide od 54. do 68. deseterca, a raščlanjen je na 10 + 6

stihova.

"... Djevojka te l'jepo pozdravljaše,

A u knjizi l'jepo te moljaše:
kad pokupiš gospodu svatove,
i kad pođeš njenom b'jelom dvoru,
dug pokrivač nosi na djevojku,
kada budi agi mimo dvora,
da ne vidi sirotice svoje."
Kad kadiji b’jela knjiga dođe,
gospodu je svate pokupio,
svate kupi, grede po djevojku..."

"... Dobro svati došli do djevojke,

i zdravo se povratili s njome:
a kad bili agi mimo dvora,
dv’je je ćerće s pendžere gledahu,
a dva sina prid nju ishođahu,
tere svojoj majci govorahu:..."

Treći deo je KULMINACIJA ili VRHUNAC.  

On traje od 68. do 74. stiha, dakle samo 6 deseteraca.

"... Svrati nam se, mila majko naša,

da mi tebe uzinati damo."
Kad to čula Hasanaginica,
starješini svata govorila:
"Bogom brate, svata starješina,
ustavi mi konje uza dvora..."

Ovih 6 stihova Dr. Markovic naziva "razvojnim vrhuncem", jer "poziv

dece izaziva u njoj materinsko osecanje do neizdrzljivosti, ona ne moze
odoleti deci, i tu je klica njenoj peripetiji."10 Nakon ovog poziva majke
na uzinu, koji je u stvari poziv da ostane kod njih, dolazi:

Četvrti deo — PREOKRET ili PERIPETIJA od 74. do 90. deseterca i

rasčlanjen je na dva dela: 11 + 5.

"... da darujem sirotice moje."

Ustaviše konje uza dvora.
Svoju djecu l'jepo darovala:
svakom sinu noze pozlaćene,
svakoj ćeri čohu od poljane,
a malomu u bešici sinku,
njemu šalje u bošći haljine.
A to gleda junak Hasan-aga,
pak dozivlje do dva sina svoja:
"Hod'te amo, sirotice moje,
kad se neće smilovati na vas..."

Prvi deo peripetije: majka je zaustavila svatove da bi darovala decu.

Ona ne može da uđe u dvore jer ju je muž oterao a od njega nije sada
pozvana da uđe, pri tom je i tuđa nevesta.
"... majka vaša srca kamenoga."
Kad to čula Hasanaginica,
b'jelim licem u zemlju ud'rila,
usput se je s dušom rastavila
od žalosti gledajuć' sirote."

Drugi deo peripetije: Hasanagine reči koje ubijaju Hasanaginicu, tj. one
su samo bile kap u već prepunoj čaši, tako da su četiri poslednja
deseterca: Peti deo — KATASTROFA ili TRAGIČAN RASPLET.
Ovaj poslednji deo pesme predstavlja najjaču dramsku scenu. Svi su
prisutni na pozornici, to je trenutak kada se u pesmi prvi put sreću aga i
aginica, a kobnost ovog susreta pojačava i oproštaj sa decom. "Poslednji
i jedini susret treba shvatiti doista kao susret dvaju bića koja su se, u
prostoru osećanja nesreće što ih je zajedno snašla i saznanja
neumoljivosti događaja najzad srela. Nije li to jedini pravi dodir dvaju
bića beskrajno bliskih i beskrajno udaljenih. U raspletu, a to je koliko
paradoksalno toliko i ljudski moguće, dva glavna učesnika drame
postaju subjektivno bliži jedno drugom, iako se objektivno, njihovi
putevi zauvek razilaze."11 Upravo u toj tački dolazi do ispunjenja
osnovnog zahteva dramaturgije i pozorišta — do ostvarenja
DIJALEKTIKE, tj. kretanja od suprotnosti do konačne sinteze. "U
snažnoj i sugestivnoj sintezi svih činilaca unutarnje i spoljašnje radnje,
u sceni raspleta, smrt glavne junakinje znači jedino mogućno psihološko
i umetničko duboko zasnovano razrešenje unutarnjeg sudara u junacima
i između njih."12

DIJALOZI I MONOLOZI

Osnovni način ostvarivanja dramskog u nekom književnom delu jesu

upotrebe dijaloga i monologa. Putem dijaloga i monologa otkrivaju se
karakteri junaka, uzroci sukoba, tajne. Kroz razgovore junaka ili
spoznajemo njihovu ostrašćenost ili uzrujanost, i njihov međusoban
odnos. Samim tim mi otkrivamo razvoj ličnosti i preobražaje u njima,
koji utiču na zaplet i ishod radnje. U ovoj baladi dijaloga nema, to su
monolozi. Iz njih uočavamo čime je ko zaokupljen. Ličnosti se
ispovedaju, a ne razgovaraju sa nekim, dakle, njihova pitanja, molbe,
želje, ostaju bez odgovora i bez ispunjenja. Upravo u tome je i najveća
tragičnost i silina delovanja na slušaoca. Hasanagine reči se pojavljuju
na početku i na kraju, kao uzrok i svedok tragedije. To su stihovi:

Na početku:

"Ne čekaj me u dvoru b'jelomu,

ni u dvoru ni u rodu momu."
Na kraju:

"Hod'te amo, sirotice moje,

kad se neće smilovati na vas
majka vaša srca kamenoga."

Ovo su reči koje ubijaju. "Njegovi iskazi su kratki i surovi, oni su uzrok
i epilog, ali on nema neposrednog učešća u radnji."13 Ovaj poslednji
monolog je, ustvari, samo izraz njegove nemoći i nemogućnosti da
iskoči iz onoga što je sam upropastio, kao i da izađe iz sopstvene kože,
tj. tragične situacije. Hasanaginica ima tri monologa upućena bratu,
begu Pintoroviću:

"Da, moj brate, velike sramote,

gdje me šalje od petoro djece!"

"Aj tako te ne želila, braco,

nemoj mene davat ni za koga,
da ne puca jadno srce moje
gledajući sirotice svoje."

"Bogom brate, svata starješina,

ustavi mi konje uza dvora,
da darujem sirotice moje."

Najdramatičnije je to što ona pokušava u sva tri navrata da uspostavi

razgovor sa bratom, da čuje njegovu reč, a nailazi na muk, na tišinu. A
tišina više ubija od bilo kakve reči. Ova tri monologa iskazuju tri
gradirana stanja Hasanaginice.

"Na tri unutarnje i tri spoljašnje ravni odvija se ova drama ljubavi i
materinstva. Osramoćena žena, zdvojna majka i silom, tragična nevesta,
to su tri brze i korenite promene koje trpi plemenita kaduna."14 Agine
reči, u tišini poslednje scene oštro presecaju već naprslu dušu
Hasanaginice i to je jedini momenat koji se može nazvati pravim
dijalogom. S tim što je Hasanaginica na njegove reči odgovorila svojim
poslednjim izdahom.

DRAMATIČNOST U ATMOSFERI

Inicijalnom formulom postavljeni su prostor i vreme odigravanja radnje.

Ubaladi "Hasanaginice" to je učinjeno slovenskom antitezom. Sama po
sebi ona je zagonetna i mistična, te nam dočarava i takvu atmosferu.
Može se porediti i sa filmskim krupnim kadrom koji prikazuje belinu
prostora, nagovestavajući katastrofu. Posle krupnog kadra, sledi
prelazak na sitniji kadar, da bi se na kraju pesme opet došlo do slikanja
grupne scene. Dakle, atmosfera je potpuno istovetna sa kompozicijom
— unutrašnji prsten u spoljašnjem. Ovaj prelazak iz krupnog u sitniji
kadar doprinosi brzom smenjivanju situacije, a samim tim i
dramatičnosti. Ovu konstataciju dao je i Nodje, koji kaže da je prvi deo
pesme napisan skoro po Aristotelovim pravilima: "u tom trenutku
radnje prisutni su skoro svi učesnici, Hasanaga porukom, beg
Pintorović, kao glasnik, Hasanaginica i deca."15 Može se reći da je
atmosfera pesmu podelila na tri dela: Prvi deo se odvija u Hasanaginoj
kući. Na tu glavnu pozornicu stižu vesti iz aginog šatora. Agini šatori se
nalaze u daljini, u pozadini (drugom planu). Te vesti, koje one očekuju
sa izvesnom napetošću, koja je dramatična, mogu biti i loše i dobre.
Naravno, njihova napetost je negde u dubini, prigušena, dok je nama
vidljivo dostupna slika harmonije porodičnog života. Baš to zatišje pred
buru daje dinamiku čitavom daljem odvijanju radnje. Loša vest stiže u
času kada se najmanje očekuje i tada počinje da se događa nešto što je u
potpunoj suprotnosti od ustaljenog. Drugi deo se odvija u
Hasanaginicinom domu, tj. domu njenih roditelja. U tom domu gde je
sve okrenuto tradiciji, Hasanaginica mora da se uklopi. Ona niti može
nešto da promeni, niti da drukčije postupa, može samo da saopštava
svoje želje. Treći deo se odigrava tamo gde i prvi. To je onaj prostor
gde je nekada vladala harmonija, a gde je sada sve preokrenuto. "Izbor
trenutka raspleta DRAMSKI je obeležen. Udaja i svečana svadbena
povorka nije prilika za neugodnost. Upravo u tom delikatnom trenutku
Hasanaginica se suočava sa krivcem za svoju nesreću, sa svima koje
voli. Magnetsku snagu toj sceni daje prvi, jedini i poslednji susret muža
i žene."16 Vrlo bitan stih, koji najsilovitije nagoveštava veliku nesreću
je:

"Jeka stade konja oko dvora."

Hasanaginica u odjeku, čuje kakav joj je kraj. Ovaj stih je, umnogome,
još jedan dokaz genijalnog pesničkog poteza. Jeka se čuje dvostruko:
prvo vidljivo otkrivanje Hasanaginice (koja kreće da se baci niz kule) i
ispoljavanje njenog unutrašnjeg napona; drugo — otkrivajući sebe ona
otkriva i Hasanagu u njegovoj impulsivnoj prirodi. Ovaj stih pored toga
što najbolje slika stanje u duši glavne junakinje, a to je: potpuni haos,
topot i jecanje; ima i funkciju u dramaturskoj postavci pesme, on je —
početak kraja. Prisustvo dece u sceni pokušaja samoubistva daje naročit
smisao ovom dramatičnom trenutku.

LIKOVI

Likovi u ovoj baladi, i u baladama uopšte, nisu uobičajeni. Oni su, kao u
tragedijama, neobični, nesvakidašnji i posebni. Svima njima vlada
impulsivan karakter, velike strasti, a samim tim, oni nose klice svoje
nesreće.
U baladi "Hasanaginica" se pojavljuju tri lika. Dva stoje jedan nasuprot
drugom, a povezuje ih treći lik.

"Ličnost BEGA PINTOROVIĆA je ona ličnost u psihološkoj drami

koja spolja, akcijom, tehnički povezuje delove radnje."17 Mnogima se
čini da on postupa sa svojom sestrom kao sa stvari. Ali, ukoliko se više
unesemo u duh tog vremena, shvatićemo da on postupa onako kako mu
tadašnja tradicija i moralni zakoni nalažu, tj. kako se od njega
očekivalo. Ipak, ne možemo poreći da se on upravlja svojom vlastitom
mišlju.

HASANAGA kroz čitavu pesmu traga za ostvarenim pokazivanjem

ljubavi, međutim njegova tragedija je u tome što je on to tražio od osobe
od koje je to bilo nemoguće očekivati. Njegova ljubav je bila više od
čulne, ali to nije bilo dovoljno da pobedi Hasanaginicinu sputanost.
Hasanagina narav ga je sputavala i okivala. Pred toga što Hasanaginica
trpi njegovu narav, trpi je i on sam. "On se u baladi očituje samo po
onom što kaze, ali ne i po onom što preduzima. Njegove reči u oba
slučaja kobne su."18 Prava i istinska tragičnost ove ličnosti je to što se
sve odvija po njegovim zahtevima, a sve je u suprotnosti od njegovih
želja.

HASANAGINICA je najjasnije okarakterisan lik. Iako je ona, možda,

pasivna, ta njena pasivnost je potčinjavanje konvencijama tradicije i
Hasanaginicino utapanje u mentalitet. U ovoj činjenici leži oprečnost
agine i njene ličnosti. Aga nije hteo da se potčini nepisanim zakonima
patrijarhalne sredine i isto je očekivao od nje. Tako da se iz ovoga rađa
obostrano nerazumevanje, koje vodi do katastrofe. "Distanca između
muškarca i žene, nesumnjivo prisutna u islamskom moralu i
muslimanskom načinu života, učinila je glavnu junakinju uzdržanom,
krotkom i zatvorenom. Tome treba dodati njenu neobičnu senzibilnost i
gospodstvo u ophođenju."19 Činjenica je da aginica nijednom nije
razgovarala sa agom, niti je imala snage da mu se obrati. Uvek su imali
posrednika u razgovoru. Baš ta odvojenost dvoje ljudi, koji su izuzetno
bliski, je ono najtragičnije. Svi junaci u "Hasanaginici" nikada ne traže
pomoć od neke više sile, oni su svesni svega što čine i odgovaraju za
svoje postupke. Njihov sukob ne rešava nikakva slučajnost niti pesnička
dovitljivost, sukob se razrešava onako kako to prirodni tok stvari nalaze:
njihovim suočavanjem. Suočavanje, nažalost, za sobom mora da ostavi
žrtve.

DRAMSKI ZNAČAJ "HASANAGINICE"

Ono što dramatičare navodi da neko književno delo prilagode izvođenju

 na pozornici jeste, pre svega, izuzetnost tog dela, njegova dinamična
radnja, neobičnost likova i još jedan detalj koji se vrlo teško objašnjava.
Neko bi u prvom trenutku pomislio da je to zagonetan ton i
nedorečenost, ali ja bih pre taj detalj nazvala mogućnošću da se čitavo
konkretno delo naslika u mašti dramatičara. Pojam "naslikati", u ovom
slučaju, ne treba shvatiti bukvalno, već je potrebno da se pod ovim
pojmom podrazumeva mogućnost da se oseti atmosfera, da se izmaštaju
boje i tonovi, a zatim da se to objedini sa psihološkom niti i na kraju,
stavi u okvir pozorišta. Jednom rečju, potrebna je alhemija: od svih
komponenti određenog dela izvući kvintesence, a zatim stvoriti od toga
zlato." "Hasanaginica" je pre svega poezija o tragičnom sukobu dvoje
ljudi koji se vole i lepa je po onome što kazuje i po onome što skriva.
Nikakav spoljašnji kriterij ne može rešiti njenu tajnu. I to je dobro."20 A
dobro je i to što je ona sva sastavljena od kvintesenci. Iz nje nije
potrebno ništa izbaciti, niti joj nešto dodati da bi se pretvorila u zlato.
Dovoljno je reći i to, da je prvi filmski scenario (drama udešena za film
u četiri čina) na srpskohrvatskom jeziku, napisan aprila 1919. god. od
strane Milana Ogrizovića u Zagrebu, bila "Hasanaginica". (rukopis se
čuva u kinoteci u Beogradu). Novija, poznata dramatizacija je, vrlo
uspešna, Ljubomira Simovića, napisana 1973. god. u Beogradu.

Anđelković Mirjana, Beograd

 

JUGOSFERA

...U sklopu obnavljanja regionalne saradnje, kao oglašenog cilja srpske državne politike, dolazi i do
obnavljanja hrvatske dominacije u jugoslovenskom prostoru. Da bi se sve to moglo dogoditi,
neophodno je obnoviti već postavljene zasade u našoj javnoj svesti: otud višestruko uzdizanje
titoističkog jugoslovenstva. Da bi se, međutim, sam proces mogao odvijati u skladu sa nalozima
aktuelnosti, neophodno je istovremeno ispuniti novim sadržajima jedan davno zasnovan kulturno-
istorijski put. Reč je, dakle, o dvostrukom procesu u kojem se odvija osobeno kombinovanje elemenata
kontinuiteta i elemenata novine.
 
Tako je "u Klubu-knjižari-galeriji 'Glasnika' predstavljena" knjiga 'Ukus, mitovi i poetika' Milivoja Solara
(1936), profesora Filozofskog fakulteta u Zagrebu, akademika, književnog teoretičara, istoričara
književnosti, filozofa, esejiste."3 Uobičajeno izdavačko predstavljanje novih knjiga pomalo se pretvorilo
u poseban događaj. Pratilo ga je — kako je naglasio Gojko Tešić — izdavačevo osećanje da je reč o
velikom intelektualnom prazniku, "jer je 'Službeni glasnik' objavio dve knjige autora iz Zagreba, čime je
nastavljena saradnja, prekinuta krajem osamdesetih godina". 4 U ovoj tvrdnji svakako možemo videti
kako svest o elementima kontinuiteta sa titoističkim nasleđem ispunjava naše savremeno osećanje
vremena.
 
Elementi novine ostali su nekako skrajnuti u ocrtanom vidokrugu, pa ih je moguće samo naslutiti u
uvodnoj Solarovoj napomeni. Jer, na početku knjige — koja se uglavnom sastoji od dve knjige
objavljene u Zagrebu (2004, 2005) i od knjige davno objavljene u Beogradu (1985) — autor kaže da je
ona "nastala na temelju razgovora s profesorom Gojkom Tešićem, koji mi je ljubazno predložio da
objavi nešto od mojih radova". Inicijativa dolazi, dakle, od Službenog glasnika, što je u saglasnosti sa
čitavim nizom jednosmernih podsticaja u drukčijim područjima života: od privrednih i obrazovnih do
zabavnih i sportskih. Ova se inicijativa pojavljuje, dakle, kao kamenčić u mozaiku celovite državne
politike koja podrazumeva nastavljanje u budućnosti: "Složili smo se... da ipak pokušamo napraviti neku
relativnu cjelinu i da ne uključim, barem zasad, one koji su prije svega namijenjeni nastavi književnosti
u školama i na sveučilištu."5 U ovoj rečenici — koja je zapisana "u Zagrebu, u srpnju 2010" — od
najvećeg je značaja sintagma "barem zasad". Ona nagoveštava da dolazi vreme kada će se nastojanje
da se proširi uticaj hrvatske kulturne politike na našu kulturnu i javnu svest dodatno pojačati
obuhvatanjem naših školskih i univerzitetskih nastavnih saznanja i sadržaja.
 
Možda je šteta što taj korak nije učinjen već u ovoj knjizi: umesto davno objavljene knjige Mit o
avangardi i mit o dekadenciji (Beograd 1985) mogao se objaviti Književni leksikon. (Pisci. Djela. Pojmovi)
koji je napisao Milivoj Solar i koji je štampala Matica hrvatska, u Zagrebu, u godini 2007. Da je tako
učinjeno, postali bi nam mnogo očigledniji i elementi novine koji su nam sada samo nagovešteni u
jednom svedenom obliku. Jer, upravo ova knjiga pokazuje i promene koje su se odigrale u hrvatskoj
kulturnoj politici i pravac u kojem ta politika nastavlja da se prostire i da — inicijativom naše državne
politike — neprestano bude osnaživana.
 
Reč je, naime, o leksikonu koji je upućen kako najširoj kulturnoj publici tako i školskom i obrazovnom
sistemu u celini. (To je, dakle, ono što je u izdanjima Službenog glasnika izostalo "barem zasad".) Takvo
jedno nastojanje — u sredini u kojoj postoji određena i utemeljena kulturna politika, koja i kada ne
saopštava sopstvene ciljeve neprestano ih ima na umu — nikada nije samo individualno nastojanje, pa
je Solar "pokušao u velikoj mjeri uzeti u obzir i nastavne programe i šire prihvaćene sudove hrvatske
znanosti o književnosti i književne kritike".6 On je, dakle, saobrazio svoje mišljenje ustaljenim školskim i
kulturnim nastojanjima hrvatske politike. Kada Službeni glasnik najavljuje da će nam posredovati neko
njegovo mišljenje iz radova "koji su prije svega namijenjeni nastavi književnosti u školama i na
sveučilištu", onda to znači da nastupa prenošenje saznanja koja su utemeljena na potrebama hrvatskog
školskog sistema. Kako Službeni glasnik nije privatni nego privilegovani državni izdavač, onda
posredovanje ovih saznanja ima oblik srpske kulturne politike. Otud sledi da je interes srpske kulturne
politike u tome da ona usvoji ne samo saznanja nego i interese hrvatske kulturne politike. To je put na
kojem se oblikuje pounutrašnjeno hrvatsko stanovište u našoj javnoj svesti.

Kakva nam saznanja nudi Književni leksikon Milivoja Solara? Nije, naravno, reč o opštim saznanjima
koja pripadaju književnoj teoriji i istoriji književnosti, o odrednicama u kojima se opisuju veliki svetski
pisci, nego je potrebno da svoju pažnju usmerimo na moguća sporna mesta da bismo videli kakav
pravac zauzima hrvatska kulturna politika.
 
Šta je Hasanaginica? To je "hrvatska i bosanska usmena balada". Tom određenju su podređeni svi bitni
književnoistorijski sadržaji: da je prvi put objavljena u delu Alberta Fortisa Put u Dalmaciju (1774), da je
objavljena "na hrvatskom jeziku... i u talijanskom prijevodu", da je "ispjevana... u desetercima", da su je
"preveli mnogi velikani svjetske književnosti, kao J. V. Gete". 7 Odluka o brisanju srpskog imena —
makar kao naporednog — kada je reč o Hasanaginici, ukazujući na pravac koji zauzima hrvatska
kulturna politika, istovremeno podrazumeva izostavljanje brojnih književnoistorijskih saznanja. Takvo je
saznanje o tome da i stariji i noviji izvori ponavljaju kako je pesma "morlačka" a ne hrvatska, kako je
ispevana na "morlačkom" a ne na hrvatskom jeziku. Već bi ovaj izostavljeni podatak naznačio koliko je
načelno nepouzdano isključiti srpsko ime u odrednici o Hasanaginici.
 
Ako bismo, pak, podsetili na istinu da je "prevodeći Hasanaginicu (1775) sa 'slutnjom ritma' originala,
Gete... stvorio njemački stih bliz našem epskom desetercu (nemački ga metričari zovu obično srpskim
trohejem)",8 onda bi nam postalo jasno zašto Solar — koji pominje i deseterac i Geteov prevod —
mukom prelazi preko saznanja o tome kako se u nauci naziva stih kojim je ispevana Hasanaginica.
Donevši to saznanje, Književni leksikon bi učinio očiglednim koliko je netačnosti smešteno u određenje
o "hrvatskoj i bosanskoj usmenoj baladi". Jer, kako je za takvu baladu moglo biti utvrđeno naučno
mišljenje da je ispisana srpskim trohejem?
 
Da bi se uklonilo bilo kakvo prisustvo srpskog imena u odrednici o Hasanaginici, uklonjena je i
opšteprihvaćena svest o srpskom troheju. Ovde nije reč o nehotičnom propustu, poput onog kada Solar
— prepričavajući Hasanaginicu — tvrdi kako razljućeni Hasanaga "raskida brak i vraća je braći, koja je
protiv njezine volje udaju za imotskog kadiju", iako u pesmi piše da je on vraća bratu — begu
Pintoroviću — a ne braći. To je — jednostavno — netačna tvrdnja. Brisanje srpskog imena u odrednici o
Hasanaginici nije, međutim, nesmotreni previd nego je plod precizne namere. Nju nam potvrđuju duž
Književnog leksikona raspršeni znakovi, jer proističu iz istog sistema: ne samo da nema ni reči o
srpskom troheju u odrednici o desetercu i ne samo da se nigde ne pominje Vuk Karadžić nego je uz
odrednicu "bugarštica" zapisano da je to "vrsta najstarije zapisane hrvatske usmenoknjiževne
pripovjedne pjesme, poznata jedino iz starijih zapisa, od kojih je najglasovitiji u djelu P. Hektorovića
Ribanje i ribarsko prigovaranje iz 1568".9 Ali, Solar nigde ne kaže da je baš u Hektorovićevom delu
izričito zapisano kako je bugarštica pesma koja se peva — nota bene — "srpskim načinom".10 Jer, ta
činjenica omogućava da se postavi pitanje: kako su to "najstarije zapisane hrvatske usmenoknjiževne
pripovjedne pjesme" ispevane srpskim načinom? Sa tim pitanjem stvari postaju mnogo nejasnije. ...

Mogli bismo pomisliti kako ovo nastojanje predstavlja samo jednostavni nastavak kulturnokritičkog
kretanja koje je prekinuto krajem osamdesetih, kako ono u sebi sadrži samo elemente kontinuiteta. Ali,
u Zagrebu je — 1986. godine — bilo moguće govoriti o "srpskohrvatskoj baladi" i "srpskom troheju",
dok u Zagrebu 2007. godine biva moguće govoriti samo o "hrvatskoj i bosanskoj usmenoj baladi" i o
"desetercu". Nije ovde reč o nekakvom Solarovom individualnom i oduvek postojećem stanovištu. Jer,
okolnost da je upravo on recenzirao zagrebačko mišljenje iz 1986. godine pokazuje kako je sa
mišljenjem o "srpskohrvatskoj baladi" i "srpskom troheju" bio saglasan. Njegovo sadašnje menjanje
ovog mišljenja, u okruženju potpuno istih činjenica, možemo razumeti kao prilagođavanje onome što je
postalo norma hrvatske kulturne politike. ...

Milo Lompar

Hasanaginica - analiza
Ovo je narodna pesma.
Vrsta pesme: Lirsko – epska pesma, Balada
BALADA je mešovita književna vrsta u kojoj se sedinjuju lirski, epski i dramski elementi.
Tema pesme: tragična sudbina Hasanaginice
Vreme radnje: Za vreme rata s Turcima
Kratak sadržaj:
Sve počinje kada je junak Hasanaga ranjen u ratu, a žena ga ne posećuje, jer je u to vrijeme bilo
sramota da žena izlazi iz svoga dvora.
Zato se Hasanaga razljutio i rekao ženi da kada se vrati kući da ga ne čeka, nego da ode iz dvora. Ona
se rastuži jer će morati ostaviti petero dece. Na to dođe njezin brat Pintarović – beg i da ju udati za
imatskog kadiju. No ona je i dalje voljela Hasanagu. I rekla je bratu da kad će se udavati da preko nje
stavi bijelu plahtu da ne mora gledati svoju jadnu decu. No Hasanaga je prepoznao Hasanaginicu ispod
plahte, te je rekao
da ima srce kameno zato jer se neće smilovati deci.
Kad je Hasanaginica to čula umrla je od tuge.
Glavni likovi:
Hasanaga, Hasanaginica, Pintarović beg i Imotski kadija
Karakterizacija glavnih likova: 
Hasanaga: on je ljut jer ga žena nije htela posećivati, ali on je i junak vidimo po tome jer je u boju.
Pintarović – beg: on je dobar, ljut, ponosan, brzoplet voli svoju sestru…
Hasanaginica: dobra, voli decu i muža, jadna, tragična.

Detaljnija analiza dela:

Hasanaginica nastaje negdje između 1646-49.

U baladi je Hasanaga ranjeni junak, vojnik. Njegova supruga, begovica

Hasanaginica ne obilazi svog muža i on je na kraju tjera iz kuće i odvaja
od svoje djece. Hasanaginičin brat, beg Pintorović, vodi nju u svoj rod. On
joj što prije nalazi drugog muža, imotskog kadiju, prije svega za svoje
dobro. Na kraju balade Hasanaginica se oprašta i daruje svoju djecu. Tada
se pojavljuje Hasanaga, oduzimajući joj djecu i predstavljajući je kao
zlovoljnog krivca, a to srce jedne majke nije moglo podnijeti.
Hasanaginičin begovski status će naravno utjecati na socijalnom određenju
ove balade. Društveni odnosi u ovo doba su nama još uvijek primitivni, a
također pravni odnosi potčinjavaju ženski spol. Žena ima svoje mjesto u
kući i čak je često vezana za kuću jer muževa trenutno i nema. One gaje i
vaspitaju djecu, ali djeca pripadaju mužu u svakom slučaju i muž ima
pravo da razvodi brak. Ova prava Hasanaga koristi, što sa sobom donosi
veliku tragediju Hasanaginici jer zna da uvijek gubi sve. Šta je dovelo do
ovog grubog i bezosjećajnog poteza Hasanage? Odgovor dobijamo u prve
dvije strofe, koje služe kao neki uvod, a isto tako opisuju karakter i lik
Hasanage. U prvoj strofi ističu se i ponavljaju dvije boje. Ratni šator
Hasanage se ovdje predstavlja kao bijel, zašto? Ovo nije pogodna boja za
ratni šator. Bijela boja je ovdje kao neki epitetski simbol. Bijelo je čisto i
nevino, ali može također značiti stid i sramotu. “Zelena gora” označava na
isti način harmoniju, sklad. Bijeli stid i sramota razbija tu harmoniju i
sklad. Ovaj opis odgovara izrazu i liku Hasanage, liku koji predstavlja
oličenje jednog age, “seljaka” sa ograničenim razmišljanjem,
lahkoutjecanim, vjerujući samo svojoj materi i sestrici, bez povjerenja u
samog sebe, a po najmanje u svoju “ljubu”. Ovaj čovjek nema ni kućnog
vaspitanja ni posebnog obrazovanja.. Njegovo porijeklo je “niže”. On se
smatra junakom zbog svojih ratnih zasluga, ali kao što vidite nije toliko
moćan. Iskazujući svoju moć on ustvari sakriva nemoć. Ovi ljudi često
nemaju sposobnost lahko oprostiti, nisu plemeniti. Hasanagina mater ne
voli snahu Hasanaginicu, a sestra je uvijek na strani majke. Obje štite
Hasanagu, jer se osjećaju nižim zbog svog porijekla. Njihov cilj je pokazati
da snaha nije toliko bolja i “visočija” i dobili su mogućnost koju ne žele
propustili. Pitaju se: “Gdje je to plemenito srce kad nije ni došla da vidi
ranjenog muža?” Hasanaga je neizbježno zagrizao mamac. Hasanaginica i
kad bi htjela, ne bi mogla obići Hasanagu zbog društvenih odnosa tog
vremena. Drugi razlog stida Hasanaginice je možda, da je Hasanaga
uradio nešto što nije doličilo njegovome imenu. Hasanaginica stoji između
teških odluka jer i sama zna da se ne bi prijatno osjećala vidjeti jadnog,
ranjenog Hasanagu, a sa druge strane i ne zna kako će on reagovati na
njenu posjetu. Možda bi ga bolje “dočekala” kada se on sam potpuno
zdrav i jak vrati nazad u svoje “kraljevstvo” kao glavni junak. Vrijeme
prolazi i puna nade Hasanaginica čeka svoga Hasanagu. Ali Hasanaga bez
ikakvog stida i oklijevanja, istjeruje Hasanaginicu iz bijelog, dvora.
U daljem razvoju radnje beg Pintorovic, čuvši za Hasanagine zle namjere,
priskače u pomoć Hasanaginici, sestri svojoj. On želi da je oslobodi
poniženja sa jedne strane, a sa druge strane želi izvući svoju ličnu korist.
Svoju sestru daje imotskom kadiji, moćnom čovjeku, koji mu može pružiti
pomoć i spasiti njegovo imanje. Hasanaginicu interesuju samo njena
djeca. Lik imotskog kadije nije dovoljno jasno predstavljen, ali izgleda da
on želi Hasanaginicu za ženu zbog njene ljepote i ugleda. Dalje se nadam
da je tačno shvatio poruku Hasanaginice. Taj bijeli listak knjige izražava
sva trenutna osjećanja Hasanaginice. Ona je slomljena, nevina žena koja
ne može ništa učiniti da zadrži svoju djecu. Ona je sasvim bijela kao taj
”listak”. Sa tekstom ga dalje upućuje, sa lijepim pozdravom da nije za
udaju. Ali brat se već odlučio.
Hasanaginica je ovdje oličenje žrtve. Ljubav i plemenitost i najtananija
osjećanja majke dostigla su svoj vrhunac opraštanjem od svoje djece i
njihovim darivanjem. Kulminacija Hasanagine surovosti je dobro
predstavljena kada na kraju balade zove: ”sirotice svoje koje majka neće
ni da pogleda.” To samo predstavlja jednu totalnu kulminaciju razlike dva
lika. Hasanaginica je sušta suprotnost Hasanaginome liku, hoću reci:
veličanstvena u plemenitosti, nježnosti, majčinstvu, u svom
dostojanstvenom ponašanju, u pokazivanju neizmjerne ljubavi prema
svojoj djeci i potajne nade da će je Hasanaga ponovo primiti sebi. Ali ovo
izgleda nije bilo dovoljno. Ona zaustavlja svatove da vidi ono što ona
najviše u životu voli. Daruje svoju djecu, darujući im svoje veliko srce za
vječnost. Hasanaga uviđa da je sve izgubljeno, a društveno pravni odnosi
ne dozvoljavaju mu da oprosti Hasanaginici. Kao zadnji izlaz on joj uzima
djecu. Hasanaginica umire od velikog bola i nepravde. Ljubav prema djeci
bila je toliko duboka i snažna da je jedino smrt mogla rastaviti. Ovu sliku
će djeca pamtiti zauvijek. Sliku majke, koju nikad neće zaboraviti, a isto
tako nikad oprostiti svom ocu sa sve to.
I sada na kraju ove prelijepe balade mogu se izvući pouke o ljudskom
ponašanju i do kojih granica sve to može ići. U realnom životu vidimo da
čovjek kroz sve to može doživjeti i prijatnosti i neprijatnosti.
Jedno znam, da je majčina ljubav najiskrenija, najplemenitija i najjača na
svijetu.