TEMPERAMENT, KARAKTER, LIČNOST

Uobičajena praksa je da se psihološki opis neke osobe daje preko termina temperamenta, karaktera i
ličnosti. Ova tri termina se nekada koriste u istom značenju, nekada se temperament i karakter tretiraju
samo kao određeni aspekti ličnosti, ali ne postoji jasna podela koja bi ih precizno diferencirala.

Postoji veliki broj teorija ličnosti, ali nijedna do sada nije dala sveobuhvatno objašnjenje koje bi uključilo
sve aspekte koje pojam ličnosti u sebi nosi. Tako nijedna definicija pojma ličnosti koju daju različiti
teoretičari nije potpuna, ali se većina slaže oko toga da je ličnost jedan od temeljnih pojmova psihologije
kao nauke.

Ličnost

Pod ličnošću se najčešče podrazumeva poseban kompleksan, integrisan, konzistentan i trelativno stabilan
sklop psiholoških karakteristika individue, koji određuje njeno karakteristično i dosledno ponašanje.
Može se reći da je ličnost sveobuhvatni pojam koji pretenduje da pojedinca objasni u celini. Ličnost je
jedinstvena kombinacija biološki datih i stečenih osobina koje su u interakciji.

Pod ličnošću se najčešče podrazumeva poseban kompleksan, integrisan, konzistentan i trelativno stabilan
sklop psiholoških karakteristika individue, koji određuje njeno karakteristično i dosledno ponašanje.
Ličnost je jedinstvena kombinacija biološki datih i stečenih osobina koje su u interakciji.

Temperament
Pod temperamentom se najčešće podrazumeva karakterističan način emocionalnog reagovanja neke
osobe. Brzina, intenzitet, trajanje i vrsta reakcije neke osobe zavisiće od njenog temperamenta.
Najpoznatija je podela na 4 tipa temperamenta: sangviničan, flegmatičan, koleričan i melanholičan.
Sangvinična osoba se odlikuje brzim, kratkotrajnim emocionalnim reakcijama, lako menja raspoloženje,
sklona je optimizmu i vedra. Koleričan temperament ispoljava snažne emocije, impulsivnost i naprasitost
i teško kontroliše afekte. Flegmatik reaguje retko, slabo izražava emocije, miran je i staložen bez naglih
promena u emotivnom doživljavanju i reagovanju. Melanholični temperament ima retke ali izuzetno
intenzivne emotivne reakcije, koje dugo traju. Ima tendenciju ka negativnim emocijama, osećaju tuge i
zabrinutosti.

Ova podela, iako nedovoljno osetljiva na sve moguće varijacije ljudskog reagovanja, doro predstavlja
osnovne dimenzije po kojima se može pratiti emocionalno reagovanje ljudi. Obično se tvrdi da je
temperament urođena karakteristika koja persistira tokom života osobe i boji sva njena stečena iskustva.
Razlike u temperamentu kod ljudi se objašnjavaju razlikama u organizaciji rada nervnog sistema. Ipak,
postoje i oni koji se neće složiti sa idejom da je temperament nepromenljiva instanca u ljudskom
funkcionisanju, a to su uglavnom zagovornici teorija učenja, koji često pokušavaju da dokažu kako se
određenim načinima treninga, može uticati čak i na promenu toka funkcionisanja autonomnih bioloških
funkcija organizma.

Temperament je karakterističan način emocionalnog reagovanja neke osobe. Brzina, intenzitet, trajanje i
vrsta reakcije neke osobe zavisiće od njenog temperamenta.

Karakter

Pojam karaktera se pojavljuje u okviru mnogih teorija ličnosti, bilo kao osnovni ili prateći pojam u
objašnjenju individualnog reagovanja pojedinca. Podrazumeva se da je karakter spoj različitih osobina
nekog pojedinca koji daje celovitu sliku te osobe, ali ono oko čega se različiti teoretičari ne slažu jeste
koje vrste osobina se smatraju karakternim osobinama. Karakter se često izjednačava sa ličnošću u celini,
pa se sa tim terminom koristi naizmenično, ali može da predstavlja i uži pojam, pa kao takav najčešće
označava osobeni sklop pretežno socijalnih aspekata u strukturi ličnosti, motivacionih, moralnih ili
konativnih. Nekada se ovaj pojam upotrebljava u još užem značenju, kao spremnost čoveka da se ponaša
u skladu sa moralnim normama. (“Dobar ili loš” karakter u svakodnevnom značenju se prevodi kao
moralan ili nemoralan čovek). Psihoanalitičar Vilhelm Rajh podrazumeva pod karakterom naviknute
načine odnošenja organizma prema unutrašnjem i spoljašnjem svetu. To je tipičan način na koji osoba
opaža i doživljava unutrašnju i spoljašnju stvarnost, načina na koji reaguje na nju, na koji se brani od te
stvarnosti, izlazi na kraj sa problemim života...

Tipologije karaktera

Ono što je zjedničko svim teoretičarima koji su koristili pojam karaktera jeste uvođenje tipologije-
svrstavanja ljudi u tipove karaktera. Karakteristika tipologija jeste da su dovoljno rastegljive da se u njima
može prepoznati veliki broj ljudi, ali isto tako i da su neprecizne, nekada suviše neodređene i da nemaju
univerzalno važenje. Ideja koja leži u osnovi ovih tipologija je da određene osobine uvek idu zajedno, što
se često pokazuje kao nedovoljno dosledna zakonitost. Ipak, neki autori su, i pored manjkavosti i kritika,
zadržali svoje tipologije kao zgodne načine da veliki broj ljudi podele u relativno mali broj karakterističnih
modela preko kojih će ih opisati.

Karakter se često izjednačava sa ličnošću u celini, pa se sa tim terminom koristi naizmenično, ali može da
predstavlja i uži pojam, pa kao takav najčešće označava osobeni sklop pretežno socijalnih aspekata u
strukturi ličnosti

Da li ličnost i karakter postoje?

Svi ovi termini, a poseban karakter i ličnost, ukazuju na opštu ljudsku potrebu da se razume pojedinac,
objasne njegovi postupci i predvidi ponašanje. Ovo važi koliko za razumevanje ljudi oko nas, tako i za
razumevanje nas samih. Bez pojmova ličnosti i karaktera ne bismo mogli da predvidimo ponašanje
osobe. Kada osobu procenimo kao određenu ličnost, sa svojim relativno stabilnim osobinama, onda
možemo, relativno izvvesno, da predvidimo i njegovo buduće ponašanje.

Postoje i druga gledišta koja poriču opravdanost postojanja takvih pojmova kao što su ličnost i karakter.
Oni su skloniji situacionom tumačenju ljudskih postupaka i idu čak dotle da tvrde kako ničije ponašanje
ne možemo predvideti sa dovoljnom sigurnošu, na osnovu pretpostavke o unutrašnjoj determinisanosti,
posebno kada se radi o situacijama u kojima se osoba po prvi put našla. Umesto toga, oni ukazuju da je
ljudsko ponašanje neodvojivo vezano za socijalnu sredinu, sredinske uticaje i situacione uslove i da se bez
ostatka može objasniti ovim faktorima.

Dakle, oni smatraju karakter i ličnost bespotrebnim, čak pogrešnim načinima interpretiranja nečijeg
ponašanja. Čovek je socijalno biće, njegove reakcije su uvek reakcije na određenu vrstu stimulacije koja
ima socijalno značenje. Iako se običnom posmatraču može činiti da su karakter i ličnost toliko očigledne
determinante svakog pojedinca, to je samo pogrešna direkcija u načinu razmišljanja. Postupci se bez
ostatka mogu objasniti specifičnim sklopom spoljašnjih okolnosti i uticaja koji one imaju na pojedinca. Da
je to tako, govori i evidencija da se niko zaista ne ponaša potpuno dosledno nekoj crti koju mu
zagovornici teorija ličnosti pripisuju. Niko nije u svakoj situaciji moralan, ili odgovoran, ili pak brz ili spor.
Izuzeci su upravo ono na čemu takve teorije padaju, i gde se postupci ne mogu objasniti nikako drugačije
nego u terminima situacionih varijabli.

Postoje i gledišta koja poriču opravdanost postojanja pojmova ličnosti i karaktera. Ničije ponašanje ne
možemo predvideti sa dovoljnom sigurnošu, na osnovu pretpostavke o unutrašnjoj determinisanosti. Oni
su skloniji situacionom tumačenju ljudskih postupaka i ukazuju da je ponašanje neodvojivo vezano za
socijalnu sredinu, sredinske uticaje i situacione varijable.
Potreba za predvidljivošću

Ipak ovo mišljenje, pored toga što većini laika ne izgleda blisko, takođe nije prihvatljivo za većinu
istraživača iz ove oblasti. Međutim, nedostatak opšteprihvaćene i sveobuhvatne teorije ličnosti, pa čak i
nejedinstven stav oko definisanja osnovnih pojmova i dalje su najslabije tačke u oblasti psihologije
ličnosti.

Ostavljajući ubeđenja o pravoj prirodi ličnosti po strani, i dalje postoje vrlo pragmatični razlozi zbog kojih
priča o ličnosti pa i karakterološke tipologije imaju smisla. Zamislimo svet u kome nemamo ama baš
nikakvu ideju o tome kako će se stvari odvijati. Najveći deo vremena čovek je upućen na socijalna
zbivanja u svom okruženju, a u tom smislu i na sebe kao učesnika tih zbivanja. U svetu u kome ne bismo
mogli da predvidimo ničije pa ni sopstvene reakcije, osećali bismo se fragmentisano, odsečeno i
izgubljeno. Situacione varijable koje su najčešće van kontrole pojedinca, a često i teško opazive iz ugla
učesnika, nisu dobar marker izvesnosti na koje bi čovek mogao da se osloni.

Str.2-3

Ličnost protiv haosa

Dakle, ideja o konzistentnosti i celovitosti ličnosti nije samo izmišljotina naučnika, već i bazična ljudska
potreba. Iako moramo uzeti u obzir da čak i kada mislimo da nekog zaista dobro poznajemo, možemo da
budemo iznenađeni nekom reakcijom koju nismo predvideli, to ipak stvara nemerljivo manju tenziju od
pomisli da se iznenadimo svaki put kada se nešto dogodi. Nijedan čovek zaista nema za njega univerzalno
važeći repertoar reakcija od kojih nikada neće odstupiti. Ali to niko ni ne tvrdi. Ono što ličnost čini
konzistentnom jeste dovoljno velika verovatnoća perdviđanja ponašanja. Takođe, iako postoji
beskonačno veliki broj različitih situacija u kojima se neka osoba može naći, u praksi pojedinac ima
relativno ograničen broj iskustava u kojima svakodnevno cirkuliše, pa su zato i ekstremna odstupanja u
ponašanju retkost.
Ideja o konzistentnosti i celovitosti ličnosti nije samo izmišljotina naučnika, već i bazna ljudska potreba. U
svetu u kome ne bismo mogli da predvidimo ničije pa ni sopstvene reakcije, osećali bismo se
fragmentisano, odsečeno i izgubljeno. Nijedan čovek zaista nema za njega univerzalno važeći repertoar
reakcija od kojih nikada neće odstupiti. Ono što ličnost čini konzistentnom jeste dovoljno velika
verovatnoća perdviđaja ponašanja

DOPRINOSI PSIHOLOGIJE LIČNOSTI

Prva istraživanja karaktera pojavila su se na samom početku razvoja eksperimentalne psihologije i

psihološke nauke uopšte. To su bile studije koje su proučavale fenomen individualnih razlika u vremenu
reagovanja na stimuluse kod različitih ljudi. Te razlike su se pripisivale osobenostima pojedinaca koje su
jednim imenom nazivane karakterom. Karakter je tom smislu predstavljao uobičajeni termin za ono što bi
večina psihologa danas nazvala ličnošću.

Merenja osobina ličnosti

Istraživanja u domenu ličnosti koja su rađena u okviru kliničke prakse, u psihijatrijskim ustanovama, od
strane lekara koji su ujedno bili i prvi psihoterapeuti, imaju i danas značajan uticaj na istraživače iz ove
oblasti. Prema Džemsu, na primer, osobe se mogu okarakterisati po tome kako njihova svest bira sa kojim
iskustvima spoljašnjeg sveta će se uhvatiti u koštac, a koja će odbaciti.
Ubrzo su istraživači došli na ideju da se osobine ličnosti mogu meriti i počela je da se razvija
psihometrijska tradicija merenja individualnih razlika. Ponašanja, sklonosti, temperament, sposobnosti
itd. postale su teme mnogobrojnih testova - inventara ličnosti koji su nastajali kao rezultat ovih
istraživanja. Jedan od njih je i Vudvortov inventar koji je postao i model za kasnije testove ovog tipa.

Za Frojda je ličnost predstavljala dinamičan pojam, u kome je mentalni život individue predstavljen kao
preplitanje pokretačkih i blokirajućih sila.

Za Frojda je ličnost predstavljala dinamičan pojam, u kome je mentalni život individue predstavljen kao
preplitanje pokretačkih i blokirajućih sila.

Jungova teorija introvertnosti i estrovertnosti je pokrenula nove pravce za opisivanje normalnih tipova
ličnosti. Teorije koje se baziraju na tipologijama i pokušaju da se ljudi podele u određeni broj kategorija
vuku svoje korene još iz frenologije i fiziognomije - disciplina koje su pokušavale da nađu vezu između
fizičkih karakteristika ljudi i njihovog karaktera. Sa druge strane, tu je i tradicija geštalt psihologa koji su
pitanjima ličnosti pristupali sa stanovišta celovitosti i nedeljivosti strukture koja predstavlja ishodište
individualnog funkcionisanja svakog pojedinca.

Kasnije, u radovima Olporta i Vernona, traga se za grupama crta koje se javljaju zajedno, umesto
dotadašnje prakse da se ljudi grupišu unutar samo jedne klasifikacije. Ličnost se zapravo našla u centru
pažnje psihologa, možda i najviše zahvaljujući uticaju Olporta, koji je ovoj temi izborio status legitimne
psihološke discipline. Za Olporta je ličnost dinamička organizacija psihofizičkih sistema koji u pojedincu
određuju njegovo jedinstveno prilagođavanje sredini.

Za Olporta je ličnost dinamička organizacija psihofizičkih sistema koji u pojedincu određuju njegovo
jedinstveno prilagođavanje sredini.

Pokret humanističke psihologije, posebno kroz uticaj Maslova, naglašavao je ličnu potrebu za
samoaktualizacijom, suprotno koncepcijama o biološkoj determinisanosti ponašanja.
Pojavljivanje bihejvioralne psihologije značajno je skrenulo pažnju na sredinske uticaje u oblikovanju
ponašanja. Bihejvioristi su propagirali ideju da ljudi učenjem formiraju svoje uobičajene obrasce
ponašanja, kao i da ih, takođe učenjem, mogu menjati.

Testovi ličnosti

Različita teorijska gledišta su pokrenula talas istraživanja koja su rezultirala mnoštvom testova koji se
koriste za ispitivanje strukture ličnosti. Značajan doprinos istraživanju ličnosti predstavlja uvođenje
projektivnih testova kakav je test tematske apercepcije (TAT) koji se sastoji od slika sa nedovoljno
ekspliciranim značenjem, koji dopušta lično osmišljavanje, a time i projektovanje ličnosti ispitanika u te
slike. Druga projektivna tenika, Rošarhov test, sastoji se od niza mrlja u kojima ispitanici prepoznaju
određena značenja u skladu sa organizacijom svoje ličnosti.

Različita teorijska gledišta su pokrenula talas istraživanja koja su rezultirala mnoštvom testova koji se
koriste za ispitivanje strukture ličnosti.

Značajno je i pojavljivanje ne malog broja objektivnih testova kakav je npr. Minesota multifazični inventar
ličnosti (MMPI) koji je sastavljen od velikog broja tvrdnji i veoma je korišćen u oblasti dijagnostikovanja
psiholoških poremećaja.

Tu je zatim EPQ, Ajzenkova skala eketroverzije-introverzije, neuroticizma i psihoticizma, kao i 5-faktorski

model koji obuhvata ispitivanje dimenzija: otvorenosti, savesnosti, ekstraverzije, prijatnosti i
emocionalne stabilnosti . Kada je psihologija ličnosti u pitanju, može se reći da nikada nije postojalo
opšte slaganje oko predmeta kojim se ona bavi.

Postoji možda implicitno uverenje da je ličnost srž onoga što čovek jeste i što mu daje osećaj celovitosti
Pitanje da li je ličnost nešto stečeno ili urođeno, kao i da li je nešto osnovno i stabilno ili promenljivo i
prolazno često je dovodila do kritika samih pojmova kao što su tip, karakter, crta ličnosti. Kada je
psihologija ličnosti u pitanju, može se reći da nikada nije postojalo opšte slaganje oko predmeta kojim se
ona bavi. Ne samo da nije postojala vodeća teorija u toj oblasti, već ni dovoljno prihvatljiva opšta
definicija pojma ličnosti. Ipak sve ovo nije sprečilo istraživaće i teoretičare da se ovom temom bave.
Postoji možda implicitno uverenje da je ličnost srž onoga što čovek jeste i što mu daje osećaj celovitosti,
a to uverenje ne napušta ni istraživače ličnosti i pored očiglednih teškoća na koje nailaze kada je ova
tema u pitanju.

Ana Gvozdić

Karakter kao zaštitni oklop

Karakter je zaslužan za doslednost u reakcijama neke osobe kada se ona nađe u sličnim situacijama.

Karakter je zaslužan za doslednost u reakcijama neke osobe kada se ona nađe u sličnim situacijama.
Međutim, ta trajnost u reagovanju može se objasniti na različite načine. To što se neko u opasnoj situaciji
povlači, dok se drugi u istoj situaciji bori, posledica je njihovog različitog načina odbrane od opasnosti, ili
možemo reći razlika u karakteru. Ovu odbrambenu ulogu karaktera u suočavanjima sa opasnostima koje
egu prete kako iz spoljašnjeg sveta, tako i iz unutrašnjeg psihičkog sveta, naglašavao je u svojim delima
Rajh. Upravo zbog značaja ove odbrambene uloge karaktera u psihičkom sistemu, Rajh je uveo termin
karakternog oklopa.

Karakter kao zaštita ali i ograničenje

Ovaj termin oklop, kao i termin oklopljavanje koji se odnosi na način nastanka samog karaktera, sa
pravom podseća kako na zaštitu, tako i na zatvorenost. Iako karakter pretstavlja zaštitu od opasnosti, on
ujedno i sužava repertoar mogućih reakcija koje ugrožena osoba može da preduzme. Što je oklopljavanje
jače, to je manji broj različitih varijacija za uspostavljanje kontakta sa spoljašnjim svetom. Zbog toga
osobe sa jakim oklopljavanjem često deluju rigidno i ukočeno. Ipak, nesloboda u ponašanju ne mora se
uvek manifestovati kroz ukočenost i rigidnost. Naizgled otvoreno i koketno ponašanje takođe može biti
vrsta odbrane i predstavljati samo karakterni oklop koji osobi pomaže da izađe na kraj sa teskobom koju
oseća. Postoje različite vrste karakternih odbrana, od koketnosti preko preterane uljudnosti do rigidnosti i
krajnje zatvorenosti osobe. Ove različite odbrane specifične su za različite karaktere, ali pre detaljnijeg
objašnjenja njihovih specifičnosti i uloge u psihičkom životu, zadržaćemo se na samom načinu
oblikovanja karaktera.

Naizgled otvoreno i koketno ponašanje takođe može biti vrsta odbrane i predstavljati samo karakterni
oklop koji osobi pomaže da izađe na kraj sa teskobom koju oseća. Postoje različite vrste karakternih
odbrana, od koketnosti preko preterane uljudnosti do rigidnosti i krajnje zatvorenosti osobe.
Kako nastaje karakterno oklopljavanje?

Potiskivanje nagona

Prve karakterne odbrane javljaju se već u ranom detinjstvu, onda kada se dete suoči sa prvim zabranama
tj. kada se realnost suprotstavi njegovim prohtevima. Frustracije u doba ranog detinjstva su neizbežne,
jer sve za šta dete u prvim godinama života zna jesu njegovi nagoni i želja za neposrednim zadovoljenjem
istih. Kako ne postoje uslovi u kojima bi svi nagoni bili zadovoljeni, frustracija je neibežna. Ipak, način na
koji će dete reagovati na ova osujećenja razlikuju se od deteta do deteta, u zavisnosti od njegovih već
izgrađenih obrazaca ponašanja, odnosa sa okolinom, i ponajviše odnosa roditelja prema njemu.

Karakter se, dakle, formira kada dođe do sukoba između detetovih potreba - nagona i reakcija sredine.
Dete uči kako da suzbije svoje potrebe i nagone koji nisu prihvaćeni, koji su osujećeni, kažnjeni...i stvara
uhodane načine reagovanja koji će smanjiti sukobe sa sredinom i napetost koja se zbog toga javlja u
detetu. Jedan od ranih sukoba koji znatno utiču na oblikovanja karaktera jeste, po Rajhu, sukob između
genitalnih incestnih želja prema roditelju suprotnog pola i nemogućnosti njihovog zadovoljenja u
edipalnoj fazi razvoja. Način na koji će se prevazići edipov kompleks u detinjstvu predstavlja osnovu na
kojoj će se kasnije temeljiti karakter. Ono što se dešava u ovom periodu, usled jakog straha od kazne koji
dete oseća, jeste potiskivanje nagona. Međutim, kako bi nagoni ostali potisnuti i sam ego se mora
promeniti. Upravo ta prva promena ega u cilju njegovog jačanja kako bi potiskivanje bilo trajno,
predstavlja početak oblikovanja karaktera. Upravo se u egu oblikuje karakter, tu gde je potrebno uskladiti
različite zahteve unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta individue. U ovom trenutku dolazi do oklopljavanja ega
kako bi se zaštitio od potisnutih nagona koji prete da ponovo isplivaju na površinu, ali i od kazne koja
preti u slučaju da se nagoni oslobode. Potiskivanje nagona čije je zadovoljavanje sprečeno od strane
okruženja stvara novu karakternu crtu koja postaje deo ega te se nakon toga za to potiskivanje više ne
mora trošiti energija. Ovaj opis nastanka karaktera daje nam ujedno i uvid u njegovu dvostruku funkciju,
odnosno već spomenutu zaštitu kako od spoljašnje opasnosti tako i od unutrašnje tenzije.

Potiskivanje nagona čije je zadovoljavanje sprečeno od strane okruženja stvara novu karakternu crtu koja
postaje deo ega, te se nakon toga za to potiskivanje više ne mora trošiti energija. Ovaj opis nastanka
karaktera daje nam ujedno i uvid u njegovu dvostruku funkciju, odnosno već spomenutu zaštitu kako od
spoljašnje opasnosti tako i od unutrašnje tenzije.

Balansiranje između nagona i ograničenja

Spoljašnja opasnost, odnosno zabrana koja se detetu nameće, zapravo je početni razlog formiranja
karakterne odbrane, ali nakon toga, kad se karakterna crta ustali, ona i dalje nastavlja da deluje i to sve
više u cilju zaštite od unutrašnje tenzije. Sa odrastanjem sve je manje realnih spoljašnjih opasnosti od
kojih se osoba mora braniti, ali ostaju u osobi potisnuti nagoni koje osoba još uvek ne sme da oslobodi i
uglavnom ih nije ni svesna. Rajh navodi primer razvoja civilizacije čiji put možemo uporediti sa već
opisanim. U savremenom svetu sve je manje realnih opasnosti od kojih se osoba mora braniti, ali cena
ovako uređenog društva jeste nesloboda nagonskog života. Što se čovek više trudi da doprinese očuvanju
društvenog poretka i na taj način izbegne realnu opasnost spoljašnjeg sveta, to će više energije ulagati u
potiskivanje unutrašnjih nagona. Dobro je poznato da životinje ne sputavaju svoje nagone, ali isto tako i
da su stalno izložene realnim opasnostima iz okruženja. Iz ovoga se može zaključiti da je tajna zdravog, ili
kako ga Rajh naziva genitalnog karaktera, u balansu između zadovoljenja unutrašnjih nagona i
istovremenog poštovanja spoljašnjih ograničenja. Genitalni karakter je ideal kome treba težiti, on je
suprotnost neurotskom karakteru.

Tajna zdravog karaktera je u balansu između zadovoljenja unutrašnjih nagona i istovremenog poštovanja
spoljašnjih ograničenja.

Genitalni i neurotski karakter

Pri poređenju ovih karaktera treba imati na umu dva krajnja pola izmedju kojih se nalazi niz prelaznih
slučajeva. Ako bismo pokušali da ih prikažemo na najjednostavniji način, možemo reći da je za prvi tip je
karakteristična sposobnost da se radi i voli, dok drugi tip ne nalazi adekvatne načine za zadovoljenje
svojih nagona te konstantno trpi od narastajućih potreba i upravo za odbranu od njih troši najveći deo
svoje energije, koju sa druge strane genitalni karakter ulaže u ljubav i rad.

Razlika između genitalnog i neurotskog karaktera: za prvi tip je karakteristična sposobnost da se radi i
voli, dok drugi tip ne nalazi adekvatne načine za zadovoljenje svojih nagona te konstantno trpi od
narastajućih potreba i upravo za odbranu od njih troši najveći deo svoje energije, koju sa druge strane
genitalni karakter ulaže u ljubav i rad.

Frustracija nagona i oblikovanje karaktera

Pre nego da opišemo neke tipične primere neurotskog karaktera, navešćemo još nekoliko bitnih faktora
koji određuju način razrešenja edipovog kompleksa (prelazak sa incestualnih seksualnih potreba prema
roditelju istog pola na takva interesovanja za druge osobe suprotnog pola) pa time i samo oblikovanje
karaktera kod deteta.

Trenutak u kome dolazi do frustracije nagona u velikoj meri određuje dalje oblikovanje karaktera. Ukoliko
do toga dođe na samom početku javljanja nagona, dok je on još uvek slab, potiskivanje će biti toliko
uspešno da skoro da neće ni ostati energije za ostale aktivnosti. To se često vidi kod dece koja nemaju
energije za rad u školi. U drugom slučaju, kada do frustracije dođe onda kada se nagon već razvio i kada
je u punoj snazi, potiskivanje neće biti tako uspešno. Umesto potiskivanja će se u tom slučaju javiti jak
osećaj krivice jer postoji zahtev za potiskivanjem nagona, ali je to već nemoguće s obzirom na snagu koju
je razvio. Na ovaj način, pokušajem potiskivanja nagona kada su oni na vrhuncu, razvija se impulsivna
ličnost.

Pored trenutka u kome se javlja frustracija od značaja je i ko je osoba koja frustrira, kako njen karakter,
tako i pol. Već je dobro poznato da su, iz kulturno uslovljenih ili dubljih nesvesnih razloga, očevi
popustljiviji prema ćerkama, dok su majke popustljivije prema sinovima. Ipak, to ne mora biti slučaj.
Postoje jake, dominantne i frustrirajuće majke koje su takve i prema muškoj deci. Dečak će se u tim
uslovima identifikovati sa majkom i razviti faličko narcistički ili pak pasivno feminin karakter. Ovaj
poslednji, pasivno femini karakter, može se ipak razviti kod dečaka i usled strogosti oca. U tom slučaju će
dete odbranu od frustracije naći u identifikaciji sa majkom. Sa druge strane, strog otac će teško kod
devojčice uticati na ovakvo oblikovanje karaktera. Sitacija će kod ženske dece zapravo biti obrnuta.
Upravo će blag otac pre doprineti pasivnom karakteru kod devojčice. U obrnutom slučaju, tj ukoliko
devojčice odrasta uz strogog i krutog oca, njena priroda postaće više maskulina pa će se stvoriti kod nje
čvrst muški karakter. Ova vrsta karaktera biće kod nje odbrana protiv nežnih stavova koje je imala prema
ocu, a koje je morala da potisne zbog njegove strogosti. Iz prikazanog vidimo koliko je pol deteta kao i
roditelja od značaja za oblikovanje karaktera. Naveli smo neke primere karaktera kao što su pasivno
feminini,narcistični i agresivni. U sledećem delu ćemo neke od njih detaljnije prikazati.

Str. 4

Tipovi neurotičnog karaktera

Histerični karakter

Ovaj tip karaktera se veoma lako prepoznaje po sklonosti ka koketiranju i zavodljivom ponašanju. U
načinu govora, hoda, sedenju osobe može se primetiti izražena koketerija. Oni takođe deluju veoma
opušteno i lako ih je uzbuditi. U vezama sklone su detinjastom ponašanju. Ipak, ono po čemu se
najupadljivije razlikuju od karaktera koji nije neurotski jeste činjenica da, iako deluje kao da im je jedini
cilj da zavedu drugu osobu, čim se tome zaista približe oni će pobeći. Prava funkcija njihovog zavodljivog
ponašanja zapravo nije zavođenje, jer one od toga beže. Ovo specifično ponašanje im zapravo služi samo
za ispitivanje okruženja ne bi li videli da li negde vreba opasnost od toga da budu zavedene. Naravno,
pravi podsticaji ovog ponašanja su van svesti, tako da oni odbijaju ovakve interpretacije po kojima je
seksualno ponašanje samo odbrana od seksualnosti. Ono od čega osobe sa ovako oblikovanim
karakterom trpe jeste prevelika polna napetost. Energija nije istrošena u seksualnom aktu tako da se ista
koristi za pokretanje koketnog ponašanja. Ovakav poremećaj je posledica fiksacije u periodu falusne faze
(velika zainteresovanost za svoj polni organ uz osećanje moći. Obično oko pete godine deteta)), kada je
zbog edipovog kompleksa došlo do potiskivanja nagona. Ipak, oni su nastavili da postoje i stvaraju
pritisak koji osobu navodi da opisane oblike ponašanja, ali je ujedno i sprečava da doživi pravo genitalno
zadovoljenje.
Hiasterični karakter se prepoznaje po sklonosti ka koketiranju i zavodljivom ponašanju. U načinu govora,
hoda, sedenju osobe može se primetiti izražena koketerija. U vezama sklone su detinjastom ponašanju.
Iako deluje kao da im je jedini cilj da zavedu drugu osobu, čim se tome zaista približe oni će pobeći.

Prisilni karakter

Ovo je najtemeljnije izučavan tip karaktera. Prepoznaje se po uzdržanosti, kako u osećanjima tako i u
celokupnom stavu. Ova uzdržanost, koju možemo uporediti i sa hladnokrvnošću, posledica je izraženog
nepoverenja i sumnjičavosti. Ono po čemu se takođe ističe jeste izuzetno izražen smisao za red. Haos i
neorganizacija su nešto što ovaj tip ne podnosi. Ovo može biti i od koristi u nekim slučajevima, ukoliko
osoba obavlja posao koji zahteva rigidnost i striktno poštovanje reda. Međutim, u mnogo većem broju
slučajeva će predtstavljati problem, jer se težnja ka redu i rigidnost odnose ne samo na praktično
delovanje, već i na misaone procese pa će svaka situacija koja zahteva fleksibilnost ili kreativnost biti
ujedno i problematična i frustrirajuća. Još jedna značajna crta jeste štedljivost koju prati sklonost ka
sakupljanju stvari. Bitno je uvideti da su sve ove crte karakteristične za prisilni karakter, te da samo na
osnovu jedne od njih ne možemo kategorizovati osobu u ovaj tip.

Prisilni karakter prepoznaje se po uzdržanosti, kako u osećanjima, tako i u celokupnom stavu. Ono po
čemu se takođe ističe jeste izuzetno izražen smisao za red, štedljivost, sklonost ka sakupljanju stvari,
neodlučnost, sumnja i nepoverenje. Ovo može biti i od koristi u nekim slučajevima, ukoliko osoba obavlja
posao koji zahteva rigidnost i striktno poštovanje reda. Međutim, u mnogo većem broju slučajeva će
predstavljati problem.

Ove karatkeristike najvećim delom su nastale na osnovu reakcijskih formacija kojim se dete branilo od
strogih zahteva roditelja u periodu privikavanja na čistoću. Ukoliko strogi roditelji zahtevaju od deteta
usvajanje navike na čistoću i onda kada ono za to još nije spremno, dete će se podvrći krajnjem
samonadzoru. Rigidnost, traženje reda i ostale karakteristike koje smo naveli posledica su fiksiranosti u
ovom periodu. Ipak, dete će nastaviti razvoj ka genitalnooj fazi, ali će onda suočeno sa kastracionom
anksioznošću regradirati upravo na ovaj period privikavanja na čistoću. Zbog toga se njegova genitalnost
nikada neće u potpunosti razviti,i svako zadovoljstvo crpeće upravo iz ovih analnih fiksacija.
Faličko narcistički karakter

Osobe sa ovakvim tipom karakternog okloplovljavanja najlakše je pomešati sa genitalnim karakterom.

One deluju veoma samopouzdano, odlučno i energično. Često su na istaknutim vodećim pozicijama ili su
uspešne atlete, piloti ili inženjeri. Nema infantilnog ponašanja kao kod drugih oblika karaktera. Ipak,
njihova preduzimljivost i energičnost imaju samo funkciju kompenzacije i upravo to ih odvaja od
genitalnog karaktera. Period u detinjstvu na kome su oni ostali jeste period samog početka falusne faze,
onaj trenutak kada se otkruva falus kao simbol moći, a napušta analna faza. Ukoliko u tom trenutku dođe
do značajne frustracije od strane roditelja (kod ovog tipa radi se od osujećenju od strane majke kada je u
pitanju dečak, odnosno oca kada je u pitanju devojčica) dete će svoj celokupni ego poistovetiti sa
falusom. Zbog toga se ovaj tip karaktera naziva falusno narcistički, jer je zapravo svaki njihov potez
pokušaj demonstracije falusne moći.

Mazohistički karakter
Analiza ovog karaktera je otvorila jednu još dublju raspravu. Rajh je ukazao na nelogičnost Frojdove
postavke o želji sa samouništenjem, jer kao on tvrdi, ukoliko je osnovni zakon psihičkog funkcionisanja
načelo zadovoljstva, onda samouništenje mora biti posledica preokretanja nagona za zadovoljstvom, a ne
samostalni urođeni nagon. Ukoliko prihvatimo postavku o načelu zadovoljstva, mazohizam ne možemo
objašnjavati samo željom za patnjom.

Funkciju batinanja kod mazohiste Rajh opisuje jednom rečenicom : ‘ Tuci me tako da se mogu opustiti, a
da ne budem kriv!’.

Analiza slučajeva mazohističkog karaktera pokazala je da je, kao i kod ostalih neurotskih karaktera,
ponašanje osobe vođeno ne željom već strahom. U ovom slučaju radi se o izrazitom strahu od
zadovoljstva. Želja za genitalnim zadovoljenjem u detinjstvu je kod ovih osoba bila isuviše zastrašujuća,
odnosno sa sobom je povlačila i veoma jak strah od kazne. Kako u ovom periodu taj strah nije
prevaziđen, oni se ni kao odrasli ne mogu opustiti i prepustiti zadovoljstvu bez straha od kazne, te im je
zbog toga potreban dominantni sadista koji će preuzeti odgovornost i spasiti ih kazne ukoliko se opuste.
Funkciju batinanja kod mazohiste Rajh opisuje jednom rečenicom : ‘ Tuci me tako da se mogu opustiti, a
da ne budem kriv!’.

Inače, otvorena želja za batinanjem ili primanjem nekih drugih fizičkih povreda nije jedina forma
mazohističkog ponašanja. Kažnjavanje može biti i psihičko i često je teško prepoznati da se radi o
mazohizmu jer se isti sakriva pod određenom maskom. Ono što se u svakom slučaju ne može sakriti, a
sreće se kod svih mazohističkih karaktera, jeste izražen osećaj patnje zbog koga su skloni čestim žalbama,
zatim nezgrapnost u nastupu prema drugima kao i izražena netaktičnost u odnosima. Pored sklonosti ka
samopovređivanju sreće se i sklonost ka samounižavanju koja se često naziva moralni mazohizam.

Dragana Miletić