„Спуштају човека у рупу кроз врата земље.

Човека који је престао да буде човек и постао

нешто што ће бити сеђање, највероватније. Не питај шта ће даље бити са њим, не питај,
остаје нам да мислимо како да наставимо, он би то волео, највероватније и најлепше. Он
би, Дени, најлепше волео да наставимо даље, некако, како бога знамо. Све ово, ове
брвнаре, корита, лопте, шуме и јежеве, све то остави, Дени, нека буде у теби. Чувај и не
дирај то, за то ће се везати сећање као смола и онда одатле избијати ко зна зашто, а ти ћеш
бити нешто друго после овога. Дени, можда и не будеш оно што би требало да будеш,
можда постанеш подофицир или читав један град, можда светлост, али сада идемо људи
су ту са нама и они се крећу, сунце је упекло, олињали Пеђолино, лепота која боли душу,
лепота која се закачи за душу и онда је вуче по таласима, док јој не скину купаћи, док је не
оголи и остави на пучини да је медузе развуку у јазбине, јер таква је лепота кад умре неко
близак. Онда се настани и све друго постане мање, као што кратежи постану мањи, све
друго постане незнатно, а та лепота настави да расте мирисом формалина, мирисом којим
будилници миришу пре него зазвоне изненада, јер су навијени са том сврхом, да препадају
оне који их навијају, да пред њих стављају окуке јаве, које ови морају решити на пречац,
брзо, иначе ће паучина у њиховим устима да постане њихова вера. И деда Милана,
заборави на деда Милана, на ову бабу која те љуби, која своју дотрајалу кожу ставља на
своју младу кожу, заборави све ово, дедин штап или колаче који су ту на столу, шапице,
шећер, сок и млин за кафу, који је топао, јер је коришћен, јер се кафа троши за покој душе
и пусти душу очеву, немој о њој превише да мислиш, подгојену крмад гурни са литице као
очеву душу. Пусти, Дени, тако би он највише волео, све ово заборави, у понедељак је
школа, понедељак ће почети тобом, Дени. И што боље и пре све ово заборавиш то ће отац
у теби живети лепше.“

„док сам пишкила

тата је умро нагло
као што голуб нагло одлети...“