3.

НАУЧНОИСТРАЖИВАЧКИ РАД

3.1 НАУЧНЕ МЕТОДЕ

ОСНОВНЕ МЕТОДЕ НАУЧНОГ ИСТРАЖИВАЊА И МИШЉЕЊА

Под методом научног истраживања се, углавном, подразумева

начин на који се долази до сазнања о предмету који одређена
наука проучава.

Основне методе су саставни део сваког логичког мишљења и у

основи су свих метода научног рада.
ОСНОВНE МЕТОДЕ:

1. АНАЛИЗА
2. СИНТЕЗА
3. АПСТРАКЦИЈА
4. КОНКРЕТИЗАЦИЈА
5. ГЕНЕРАЛИЗАЦИЈА
6. СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈА
7. ДЕДУКЦИЈА
8. ИНДУКЦИЈА
1. Анализа је мисаона операција у којој рашчлањујемо целину
на делове, проучавамо те делове и изводимо закључке о њима.

2. Синтеза је мисаона операција у којој од појединачних делова

(чињеница и једноставних тврђења) састављамо целину
(сложеније тврђење).

3. Апстракција је мисаоно одвајање битних и небитних својстава

посматраног објекта или појаве, одбацивање небитних и
задржавање битних својстава.

4. Конкретизација је мисаона активност при којој се истражује

један аспект неке појаве или објекта независно од других
аспеката исте појаве, односно посматраног објекта.
5. Генерализација је метода чија је суштина у томе да се пође од
неког скупа, чији сви елементи имају одређено својство, а онда
се посматра неки његов надскуп чијим елементима се преносе
иста својства.

6. Ако неки скуп објеката има неко опште својство, онда се

специјализацијом прелази на разматрање његовог подскупа и
тако добија једноставније својство које има само посматрана
ужа класа објеката.

7. Дедукција је облик закључивања по којем из датих премиса

помоћу логичких правила закључивања изводимо закључак.
 8. Индукција је следећи начин закључивања: Приликом
проучавања неког скупа објеката посматрају се само неки
објекти из тог скупа и утврђују код њих одређена својства, која
се затим приписују читавом скупу.

Када су у питању наведене методе истраживања, не треба

схватити да оне увек доводе до тачних тврђења.

То се посебно односи на непотпуну индукцију и генерализацију.

Да би резултати примене ових метода имали научну вредност,
мора се позвати у помоћ теорија вероватноће.

Користећи методе теорије вероватноће, одређује се степен

поузданости добијених тврђења.

Дакле, прихватамо да је тврђење тачно ако је ризик у

прихватљивим границама.