Ранко Јаковљевић

ПАГАНИНИ ИЗ КЛАДОВА
ЈОВАН ГЕМИШ
''Чувени је био Гимиш, који је са својом капелом свирао на три двора:Београд,
Букурешт и Беч'' -Светозар Димитријевић, ''Иза гвоздених врата'', 2022,с.10-

''Име певача Гемиша било је некада исто тако добро познато, и ван граница
некадашње малене Србије, као и име Мије Јагодинца, чувеног интерпретатора
народних песма на виолини. Збиља они могу потпуно стати један поред другога.
Гемишев металан баритон- бас ретко лепе боје, звучао је мађијски, очаравао својом
топлином, као и Мијина виолина. Оно што је Мија као свирач значио за народну
песму, то је Гемиш значио као певач. Обоје били су богомдани, рођени уметници,
обоје самоуки без икакве школе. Презирали су претерана орнаментисања, извијања,
арчења у севдалисању. Увек се у њиховом извођењу чула правилна, чиста
мелодија, осетно правилан чист тон, такт, ритам...

Мијин сватовац у песми ''Лепа Смиља'' била је оригинална уметност своје врсте
која је изазивала код слушалаца тронутост до суза. Гемишев сватовац у песми
учинио је исти ефекат. Кад Гемиш запева ''Врати се, лепа Смиљо'', сватови
плачу.То није више обична, проста арија, пригодна за испраћај младе на венчање.
То је поезија...Покојни Мокрањац је од њега забележио песму ''Књигу пише
Мула паша...'' /''Правда'' Београд 28.11.1932.г./

Гемиш је био ретко нежан али и врло несрећан отац. Љубимац син му Пера,
флаутиста, погинуо од нехатно испаљенох хитца из пушке свога друга. Остала
три сина помрла су му а остала је у животу још само кћи. То му је загорчало
последње дане. Причају да му је врло тешко било да овако стар, у
седамдесетпрвој години иде сам са туђим друштвом и свира, пева за хлеб

''Правда'' Београд 28.11.1932.г.

*У ''Светлој воштанивци на хумкама кладовских јунака 1912-20'' под р.бр.108

уписано је ''Петар, син Оприце и Јована Гимиша свирач, стар 20 година, убијен у
Кладовском граду јуна 1913.г''

(Јован Гемиш 1861 Кладово-13.4.1932 Кладово)

ГЕМИШОВА БЕЛА МАРАМИЦА

Беле марамице обрубљене тамом ноћи'' могу се видети на мноштву фотографија

кладовских кафанских сцена, старим између век и педесет година. Најупечатљивије
делују истакнуте уз тамна одела Цигана- виртуоза, док им друштво праве црне
лептир машне на извијеним вратовима, готовим да пригрле виолине. А када се тај
тренутак деси, марамице би заузимале своја драгоцена места на телима политираног
инструмента, да би уз њих прионули образи виолиниста. Такво правило употребе
важи стотинама година, без обзира да ли је инструменталиста чувени кладовски
музичар из породице Марцој, или у данашње време концертмајстор Минхенске
филхармоније Сретен Крстић, који разбијајући устаљену представу о белој тканини
као посреднику између мајстора и виолине, четврт површине резонантне кутије
покрива марамицом тамне боје.

У овдашњој чаршији још се може чути прича да је Гемиш, опрхрван

болешћу, када више није могао музицирати, своју белу свилену марамицу
предао изабраном наследнику међу кладовским виртуозима- Николају
Станиловићу. Флаута трагично настрадалог сина Петра завршила је у рукама
следећег у низу познатог флаутисте-Живојина Марковића, поред чланова
породице Марцој и мајстора на цитри Ђорђа Маринковића, најпопуларнијег
инструменталисте са ових простора.
Једино место у нашој земљи где се живот проводи весело и безбрижно то је заиста
Кладово у коме долази 150 становника на једну кафану-крчму, што је свакако
јединствен случај. У сваком другом месту у обичајима народним, постоје у години
нарочити празници за провод, док у Кладову је обавезно да сваке недеље, макар у
које доба године, и најмањи календарски и некалендарски празник, мора бити
игранке и весеља. Тај је обичај толико укорењен и сродио се са становништвом, да
је већ прешао у једну обавезу која је много преча од свих других личних обавеза,
па и од обавезе рада. Ове игранке су маркантне по својој природи, јер учесници не
морају као у другим местима, да буду укрућени и уштогљени, већ се ту долази без
неког нарочитог дотеривања, и приликом игре оставља се осећају на вољу….Када
човек који хоће да се влада донекле по утврђеним принципима друштвеног живота
и неће да прелази границе круте озбиљности и етикеције, посматра ове игранке
пуне животног елана, чисто зажали да и он не може дати својој души такво
расположење, расположење које за монотонију значи серум живота…Случај је хтео
да на овој нашој интересантној граници буду ситуирана два града, две супротности,
два контраста- Турну Северин у Румунији и Кладово у Југославији. Становништво из
ова два места добро се познаје јер је прелаз вечито био слободан са обичним
објавама за три дана, док становништво ван територије Кључког среза, према
једној традицији није уживало ту бенефицију, већ се за прелаз морао имати пасош
чије је издавање оптерећено великом таксом. Поред тога што Турњани лично
познају Кладовљане, још више познају њихове специјалне обичаје и њихова
реномирана вина. Да би и они, као наши странци који долазе у Кладово добили
могућност да посматрају те кладовске специјалитете, Турњани врло често прелазе
у групама од по неколико особа у Кладово, да једу крупну рибу која се код њих
уопште не лови иако поседују леву обалу исте реке, и да се напију чувеног
кладовског вина. И када ови наши суседи ступе на кладовско тле, осећају се као
птице кад утекну из кавеза. Они потпуно забораве да су из великог града и намах
се увале у кладовске обичаје који на њих заразно утичу, као каква епидемија.
Кладовски музиканти имају веома јако развијено чуло мириса, као керови у лову
на зечеве, јер осећају још при поласку ове госте из Северина, па их у чаршији већ
пресретну, па и ако неким гостима није до музике коју они у Северину имају и
уметничку, ипак не могу да се отму, већ се одмах нађу пред пуним столом у кафани
и раздрагани јеком музике. За неколико часова створи се у душама гостију чаробна
ситуација. Они се потпуно занесу кладовским вином које је на малигану 2-3 пута
јаче од њиховог, и како њихов организам није навикао на такву јачину, а будући
мало очарани романтичним прелазом преко воде, и за њиховим столовима се
створи урнебес. У моментима као да не подсећају више на оне уравнотежене и
високом културом углађене становнике северинске. Игра се, пева се, изводе се
комичне продукције као на каквој позоришној бини. Дани су им тако кратки да се
често морају враћати чамцима преко Дунава усред ноћи, што им доноси још више
чаробности, да би приспећем код својих кућа, та чаробност могла да утоне у море
свога редовног велико-варошког живота.

Јован Јовановић, Особености Кладова и околине, Београд 1938, с.44-48.