Поремећаји расположења

Виктор Живић II4

Садржај

Увод ............................................................................................................................................................. 3
Расположење мојих комшија ................................................................................................................ 3
Главна теза .............................................................................................................................................. 3
Разрада ...................................................................................................................................................... 4
Подела поремећаја расположења ....................................................................................................... 4
Статистика и епидемиолошки подаци ................................................................................................. 4
Биполарни поремећај и манична фаза ................................................................................................ 5
Депресивна фаза, стални депресивни поремећај и маскирана депресија ...................................... 6
Повратни депресивни поремећај, психотичне депресије и инволутивна меланхолија ................. 7
Кратке и сезонске депресије ................................................................................................................. 8
Лечење поремећаја расположења ....................................................................................................... 8
Закључак ..................................................................................................................................................... 9
Референце и литература ........................................................................................................................ 10
Имам пуно комшија.

Живим у насељу са пуно малих улица и још више двоспратних кућа у којима живе људи
које често срећем на улици, у маркетима, оближњем тржном центру. На жалост мали је
број оних које заиста познајем и којима знам имена јер, на крају, у питању је велико
насеље у једном релативно великом граду. Навикли смо да се мимиоилазимо а да и не
погледамо једни друге. Са некима ипак имам редовну комуникацију. Застанемо,
попричамо, поделимо шалу, осмехнемо се бар у пролазу. Знам да сви они имају своју
животну причу и да не смем да закључујем о њима много само на основу изгледа и тих
краткотрајних малих разговора у мимоходу. Као и променљиве временске прилике, људи
у мом крају су променљивог понашања и расположења. Зависно од тога шта им се тог
јутра или претходних дана дешавало, такви ће и они бити када се сретнемо у пекари или
другде. Периоди релативне нормалности како би рекли психолози.

У том мору свакодневног живота, ипак, један средовечни комшија из суседне улице се
својим понашањем издваја. За разлику од осталих, њега никада нисам видео
ненасмејаног. Сусрети на улици са њим увек су искрено срдачни и ... знате онај осећај као
када сте у друштву особе која из непознатог разлога надахњује и буди најбоље у вама. Чак
и када разговор скрене на непријатну тему он некако увек из ње извуче најбољи контекст.
Мислио сам у почетку да је то нека врста глуме која се испољава само у друштву али
посматрајући га из даљине, он је насмејан и када је сам на улици. Његов ход и говор тела
такође указују на неког ко је мезимац среће и ко заиста искрено ужива у животу. Подсећа
ме на професора Косту Вујића из драме Милована Витезовића, који без изузетака скида
шешир пред сваким на кога наиђе и са свима је у стању да подели срдачан разговор.

Овај мој добри комшија, коме такође не знам име, ужива у свом дану супротном од
депресије, нешто што у психологији можемо назвати периодима великог узбуђења или
еуфорије али дефинитивно периодима претеране активности. Наравно, не желим да
квалификујем никога на основу кратких сусрета, нити бих могао. За тако нешто је ипак
потребно веће искусто и образовање, али оно што могу је да анализирам расположење
код људи уопште, као и како разликовати поремећаје у расположењу од промена које
можемо назвати нормалним. Реткост је видети некога ко је увек добро расположен, сваког
тренутка, своког дана. Међутим, постоји разлика између осећаја среће или туге дан или
два и дијагнозе у клиничкој психологији. Оно што доводи до клиничке дијагнозе су такви
поремећаји расположења који су резултат хемијске неравнотеже у можданим
неуротрансмитерима.

Оно што бих желео да покажем овим есејем је да пронађем одговоре на питања као што
су на које поремећаје можемо самостално утицати до мере излечења а на које можемо
само деловати разним стратегијама да би очували добро здравље. Питам се такође и која
је разлика између поремећаја расположења некад и сад.
Поремећаји расположења (disordines thymici), спадају у скуп психијатријских поремећаја
када су емоције и осећања оштећене у смислу психичких функција особе. Када су
поремећаји расположења у питању мисли се искључиво на депресију и еуфорију. За особе
са оваквим поремећајем чини се да погрешно тумаче реалност, односно да имају
погрешан или отуђен однос према околини. Према међунардној класификацији болести
ICD-10 (у припреми је ICD-11 који ће унети најновија истраживања), поремећаји
расположења су описани у секцијама F30-F34:

F30 – Манична фаза

F31 – Биполарни поремећај
F32 – Депресивна фаза
F33 – Понављајући депресивни поремећај
F34 – Стални депресивни поремећај

Промена расположења обично је праћена променом укупног нивоа активности. Већина

ових поремећаја има тенденцију да се понавља и почетак појединачних епизода често
може бити повезан са стресним догађајима или ситуацијама. Ових пет нивоа или фаза се
може додатно проучавати и делити на целине, као што су на пример манична фаза СА или
БЕЗ психотичних симптомима, или депресивна фаза коју можемо посебно проучавати кроз
благу, умерену или тешку фазу депресије или стални депресивни поремећај који може
бити хроничан али и са тенденцијом развоја у биполарно стање. У наставку ћу се
фокусирати на следеће фазе или нивое поремећаја расположења.

А. Биполарни поремећај расположења

Б. Манична фаза
В. Депресивна фаза
Г. Стални депресивни поремећај
Д. Маскиране депресије
Ђ. Повратни депресивни поремећај
Е. Психотичне реактивне депресије
Ж. Инволутивна меланхолија
З. Кратке и сезонске депресије

Пре него што опишем ових девет фаза детаљније, важно је рећи и да, на жалост, у не тако
ретким случајевима депресија мође довести до суицида а да по статистикама 60% свих
суицида отпада на разна депресивна стања. Епидемиолошки подаци показују да се
униполарна депресија јавља чешће код жена, док се биполарни поремећај јављају
подједнако код оба пола. По једном истраживању у САД, 8-13% људи годишње постану
депресивни а да 15% особа старијих од 65 година има симптоме различитих нивоа
депресије. Биполарни поремећај се може јавити и у раној младости док је униполарна
депресија најчешћа након 40 година старости.
А.

Биполарни поремећај расположења је стање у којем се смењују маничне и депресивне

фазе. У појединим приликама особе са биполарним поремећајем се налазе у повишеном
расположењу и повећању енергије и активности (хипоманија или манија), а у другим у
снижењу расположења са смањеном енергијом и активношћу (депресија).

Основне карактеристике и опасности су да особе са биполарним поремећајем могу имати

манично расположење у којем не могу да задрже пажњу и фокус на дуги период времена,
имају поремећену исхрану, говоре брзо и често неповезано, имају мегаломанско
мишљење о себи и могу нанети штету себи и другима (разбацивање новца, закључивање
штетних уговора, продаја некретнина).

Основни облици који се јављају у оквиру биполарног поремећаја су Тип 1 (изражена

манична епизода са потребом за хоспитализацијом), Тип 2 (са тешким депресивним
епизодама али без класичне маније), Брзо циклирајући (епизоде депресије и маније се
смењују у интервалима 48-72 сата), Адолесцентна манија (маскирана наркоманијом,
алкохолизмом или деликвентним понашањем) и Циклотимни (дуготрајно најблаже стање
без психотичког испољавања).

Б.

Манична фаза представља повишење расположења до нивоа еуфоричности и треба га

разликовати у односу на уобичајено добро расположење. Треба разликовати неколико
врста ове фазе. Прва је Хипоманија, односно поремећај који траје дуже од 4 дана и сматра
се патолошким. Карактерише га трајно благо повишење расположења, повећана енергија
и активност и обично изражен осећај благостања и физичке и менталне ефикасности уз
повећану друштвеност, причљивост и прекомерну фамилијарност.

Друга врста је манија без психотичних симптома, расположење које може варирати од
безбрижне веселости до готово неконтролисаног узбуђења. Усхићење је праћено
повећаном енергијом, што доводи до прекомерне активности, притиска говора и смањене
потребе за сном. Уочавају се грандиозне идеје као и претерано самопоуздање,
непромишљено, безобразно или неприкладно понашање.

Трећа врста маничне фазе се јавља са психотичним симптомима. У овом случају јављају се
и заблуде и/или халуцинације (обично гласови који директно говоре пацијенту), или су
узбуђење и претерана моторичка активност толико екстремни да су особе са овим
поремећајем неразумљиве у обичној комуникацији.
В.

Депресивна фаза се дефинише снижењем расположења, смањењем енергије и

активности. Капацитет за уживање, интересовање и концентрацију је смањен, а изражен
је умор чак и након минималног напора. Особе у овој фази имају поремећен сан и смањен
апетит. Самопоштовање и самопоуздање су увек смањени са губитком интересовања и
пријатних осећања. У зависности од броја и тежине симптома, депресивна епизода се
може одредити као блага, умерена или тешка.

Блага депресивна фаза нема све описане симптоме и особа у овој фази ће вероватно моћи
да настави са већином активности. Умерена депресивна фаза може имати све симптоме
са потешкоћама да се настави са уобичајеним активностима. Тешка депресивна епизода
се мође јавити са или без психотичних симптома. Суицидалне мисли и поступци су
уобичајени и обично су присутни бројни соматски симптоми. Уколико постоје и
психотични симптоми могу се јавити халуцинације и психомоторне ретардације које су
толико јаке да уобичајене друштвене активности нису могуће.

Г.

Стални депресивни поремећај може трајати дуги низ година, а понекад и већи део
одраслог живота, са укљученим стресом и у неким случајевима инвалидитетом. И овде се
појављују губитак или повећање апетита, несаница или претерано спавање, низак ниво
самопоштовања и песимичан став према будућности.

Разликујемо два типа – Циклотимија укључује бројне периоде депресије и благог

усхићења, од којих ниједан није довољно озбиљан или продужен да би оправдао
дијагнозу биполарног афективног поремећаја. Неки пацијенти са циклотимијом на крају
развију биполарни афективни поремећај. Дистимија, са друге стране је хронична
депресија, која траје најмање неколико година, која није довољно тешка, или у којој
појединачне епизоде нису довољно продужене, да би оправдала дијагнозу тешког,
умереног или благог рекурентног депресивног поремећаја.

Д.

Маскиране депресије се више не налазе у опису међународне класификације болести али

се по својој природи лако могу превидети општим прегледом јер је маскирана бројним
телесним симптомома. Иако маскирана депресија може имати све симптоме других
видова депресије, особе које имају овај вид обољења често долазе и са неуролошким
и/или гастроинтестиналним симптомима као и са боловима у пределу главе и мишића.
Ђ.

Повратни или понављајући депресивни поремећај се карактерише поновљеним

епизодама депресије без историје независних епизода повишеног расположења и
повећане енергије (маније). Међутим, могу постојати кратке епизоде благог повишеног
расположења и прекомерне активности (хипоманије) непосредно након депресивне
епизоде, понекад изазване лечењем антидепресивима. Сматра се да је повратни
поремећај у питању ако се две депресивне епизоде појаве у размаку од 6 месеци. Као и
код депресивне фазе разликујемо благе, умерене и тешке.

Благ поремећај карактеришу благе тренутне епизоде без историје маније. Умерен
поремећај је такође без историје манија али са мало јаче испољеном депресивном фазом
док се код тешких могу уочити и фазе са психотичним симптомима.

Е.

Психотичне реактивне депресије су резултат полиморфних психогених узрока који

најчешће долазе из околине, као последица разних конфликтних ситуација. У свим
случајевима је јасна веза између спољног стресора и депресивног испољавања као
последица стреса. Као и код осталиг депресивних стања могуће је уочити поремећај
мишљења, отуђење од реалности, појава илузија и халуцинација уз стандардан губитак
самопоштовања, безнадежност и забринутости по здравље и личних проблема.

Разликовање психотичне депресивне реакције од биполарне или униполарне депресије се

види у одсуству психомоторних инхибиција (ретардација) и присуством јасних догађаја из
околине који директно утичу на стање. Психотичне депресије такође могу имати
променљиве степене депресивних епизода.

Ж.

Инволутивна меланхолија као посебан ниво поремећаја расположења није прихваћена од

стране свих психијатара јер се јавља у каснијим годинама али свакако се може посебно
описати, а као узрок осим психолошких фактора може имати и биолошке факторе (чешће
се јавља код жена па се мисли да је менопауза један од биолошких узрока).

Када су у питању психолошки фактори, пре свега ту спада индивидуалан однос према
средњим годинама и старењу, разни губици и промена рутине (губитак посла, губитак
родитеља, осамостављивање деце, итд), такође и личности које сматрају да њихов
напоран рад није адекватно награђен као и реализација да снови из претходних година
никад неће бити остварени. Симптоми код инволутивне меланхолије су у почетку
несаница, раздражљивост и забринутост док се у каснијим фазама депресија од средње
изражености појачава ка тежим облицима. Такође је занимљиво да симптом може бити и
то што је депресија јаче изражена ујутро него увече.

З.

Кратке и сезонске депресије имају исте симптоме као и већ описане фазе или нивое
поремећаја расположења али се испољавају у специфичним условима. На пример, у
сезонске депресије можемо сматрати оне које се могу појавити у популацији људи који
живе у деловима земље где има мање сунчаних дана и где је дневна светлост иначе
редукована (Скандинавија, Канада). Депресивна фаза траје 5-6 месеци и чешће се јавља
код жена. Утврђено је да у настанку ове сезонске депресије утиче количина мелатонина,
хормона хипофизе на чију продукцију директно утиче сунце.

Кратки (рекурентни или повратни) депресивни поремећај се карактерише појавама

депресивних епизода више пута годишње (двадесетак) које трају краће од 2 недеље.
Током овог периода примећена је значајна дисфункција у радном окружењу.

Лечење поремећаја расположења

Напослетку, када говоримо о лечењу поремећаја расположења јасно је да сваки блажи

облик депресивних фаза не захтева ништа више од психотерапије, праћења и радне
терапије. На жалост умерени и тежи облици поремећаја захтевају комплексно лечење
коришћењем различитих метода:

- биолошка терапија (Најчешће електроконвулзивна терапија – пропуштањем електричне

струје кроз организам. Ова метода није у потпуности научно потврђена јер није сасвим
јасно како електрична струја делује на организам, али у одређеном проценту даје
резултате).

- Психофармакотерапија (Лечење антидеприсивима, посебно код психотичних форми,

као што је литијум у комбинацији са седативима у почетку хоспитализације)

- Соли литијум карбоната (Посебно се добро примењује у лечењу маничног синдрома)

- Психотерапија (Улога терапеута у процесу лечења је од највећег значаја и своди се на
указивање пацијентима како да превазиђу стање у којем се налазе и побољшају
механизме одбране лличности)

- Хоспитализација (Неопходна и обавезна када постоји ризик од самоубиства а којом се

смањује ризик од суицида)

- Окупационо-радна терапија (Рад помаже пацијентима да буду у контакту са реалношћу

и примењује се у скоро свим случајевима поремећаја расположења)

Закључак

Лечење благих поремећаја, као и оних који су комплентно изазвани окружењем у којем
особе са оваквим поремећајима живе, код многих особа се може једноставно постићи
променом начина живота (промена посла, спавање довољно сати, промена друштва,
физичка активност, здрава исхрана, промена циља, излазак у природу). У неким
случајевима као што сам раније поменуо у оквиру сезонских депресија на Арктику,
довољна је и терапија светлошћу (три сата дневно на јаком вештачком осветљењу) или
као у случају морнара који живе и раде у подморницама, постоје посебне просторије са
аудио и визуелним ефектима који утичу благу до умерену депресију.

Када су у питању тежи облици поремећаја расположења, посебно они код којих се
испољавају психотични симптоми, халуцинације, потпуно неприхватање реалности са
јаким суицидалним мислима, мислим да ову врсту поремећаја можемо лечити али никако
самостално. У овим случајевима морају се користити лекови као што су антидепресиви
(литијум, соли литијум карбоната или нешто друго) у комбинацији са терапеутским
сесијама и хоспитализацијом.

На крају, ако се вратим на сам почетак и на мог увек добро расположеног комшију, не
могу а да се не запитам где је заправо разлика између доброг расположења и еуфорије и
да ли благе нивое поремећаја расположења можемо уопште и даље сматрати
поремећајима. Када имамо у виду начин живота који се у поређењу са претходним
вековима толико променио у смислу да много више утиче на наше здравље него што је то
било раније, онда можда морамо и да редефинишемо појам поремећај али и сам појам
болести. Оно што смо некада сматрали за нормално и ова реалност која нас данас
окружује, укључујући свеприсутне медије и интернет су две потпуно различите стварности
а на коју се треба прилагодити. Стивен Хокинг је једном рекао „интелигенција је
способност прилагођавања променама“, а мени се чини да су промене данас толике да су
благе промене у расположењу само начин како реагујемо на све оно што нам се дешава.
Референце и литература

International Statistical Classification of Diseases and Related Health Problems (ICD-10)

https://icd.who.int/browse10/2016/en#/F30-F39

Stephen Hawking famously said, ‘Intelligence is the ability to adapt to change.’ But did he really
say it?
https://www.washingtonpost.com/news/answer-sheet/wp/2018/03/29/stephen-hawking-
famously-said-intelligence-is-the-ability-to-adapt-to-change-but-did-he-really-say-it/

Психологија, уџбеник за други разред гимназије

Биљана Милојевић Апостоловић, Невенка Јовановић

Психијатрија за практичаре
Горан З. Голубовић

Клиничка психологија, уџбеник

Јосип Бергер, Марија Митић

Психопатологија, скрипта