Ovaj događaj mogu pravilno da procene oni koji žive između brda Montmartre i

Montrog – u čuvenoj dolini, punoj ruševina sklonih padovima i rovovima pocrnjelim

od blata;
u dolini koja obiluje istinskim patnjama često i lažnim radostima, je samo nešto
preterano može da vas učini više uzbuđenim.“
Za vreme ove priče u pansionu živi sedam ljudi. Na prvom spratu su bila dva
najbolja apartmana.
U lošijem je živela gospođa Voker, a drugi je pripadao gospođi Kutir, udovici
republikanskog zvaničnika. Pored nje je živela, kao i pored majke,
veoma mlada devojka po imenu Viktorina Tajfer.
Na drugom spratu su bila dva stana; u jednom je živeo starac po imenu Poaro, u
drugom je živeo gospodin Votren,
čovek od četrdeset godina, koji je nosio crnu periku i farbao preklopnike, i rekao
da je bivši trgovac.
Treći sprat je imao četiri sobe,
od kojih su dve iznajmljene: jedna devojci po imenu gospođica Mišono,
a druga bivšem proizvođaču rezanaca, makarona i skroba, koji je pristao da se zove
čiča Gorio.
Druge dve sobe bile su namenjene pticama selicama, na primer siromašnim
studentima. U jednoj od dve sobe u to vreme je živeo Ežen de Rastinjak,
student prava. Iznad trećeg sprata bilo je potkrovlje za sušenje veša i dve sobe u
potkrovlju u kojima je spavala Kristofova kućna pomoćnica i kuvarica, debela
Silvija.
Lik gospodina Votrena je suviše nejasan. S jedne strane, on je dobrotvor, a s
druge strane potencijalni izdajnik i lukav čovek, ali u pansionu ionako vidimo
zaljubljivanja i prevare. Na primer,
gospođa Voker gajila je osećanja prema Goriou, koji je tada nije preterano
doživljavao
, a onda je odlučila da mu smanji pristup životnim potrebama; dakle, pristup
hrani, vodi, grejanju itd
Stanovnici pansiona, a posebno gospođa Voker,
čudili su se lepim i bogatim devojkama koje je Gorio često ispraćao do svojih
vozila.
Mislili su da su mu ljubavnice, ali tek posle su saznali da su mu dve ćerke.
Svi su bili zapanjeni ovim i nisu mogli da veruju, s obzirom na njegov status i
način života.
radnja se okreće drugom liku – Eženu de Rastinjaku.
Naime, tokom prve godine boravka u Parizu imao je dovoljno vremena da uživa u
svim užicima tog grada
Za to vreme sve mu je priraslo srcu. Divio se vozilima oko sebe, ženama, gradu i
provinciji. Ali sada ga je obuzela želja da sve to poseduje.
Onog dana kada je kroz ključaonicu video čiču Gorioa kako gneči i veže srebro
koje je iznajmljivao, nije mogao da veruje kada mu je starac priznao da je
gospođica Resto,
Rastinjakova simpatija i požuda zapravo njegova ćerka.
Svaka reč ili situacija, koje je Rastinjak ispričao jedne večeri po povratku sa
igranke, rasplakala je čiču i izazvala emocije.
Za svog muža je rekla: „Daje mi samo određenu sumu za moje lične troškove. Da se
obratim ocu, ali smo ga sestra i ja upropastile.
Zahvaljujući vama postala sam slobodna i radosna.“ Uzela je novac i ostatak
ostavila njemu, a zatim mu obećala da će od sada večerati s njom i zajedno ići u
pozorište.
Uveče je Rastinjak ispričao Goriou sve što se dogodilo to veče i na kraju mu je
ostavio novac koji mu je dala Delfine.
Jednog dana, gospođica Mišono i Poaro odmarali su se u parku i razgovarali.
Odjednom im se pridružio policajac koji im je rekao pravu istinu o Votrenu.
Naime, njegovo pravo ime bilo je Žak Kolin zvani „Laži Smrt“.
Bio je osuđenik koji je primao novac od drugih osuđenika, čuvao ga i kasnije
stavljao na raspolaganje beguncima ili njihovim porodicama.
 ospođica Mišono pristala je na ponudu da u Votrenovo piće ulije otrov za 3.000
franaka, što bi prouzrokovalo prividnu smrt, i da mu napiše određena slova na koži.
Votren je nagovorio Rastinjaka da se oženi mladom Viktorinom, da bi se obogatio
njenim mirazom. Ali on je voleo samo jednu devojku, mada su se i tu počele stvarati
razne sumnje.
Tih dana u pansionu je bila prava pobuna – Votren je popio piće, onesvestio se,
slova su mu se pojavila na koži i istovremeno bila dokaz ko je on zapravo.
Gospođica Viktorina se obogatila milionima jer je gospodin de Tajfer bio teško
ranjen.