Istorija muzike 3, nastavna jedinica: Aleatorika

Aleatorika
Bulez i Štokhauzen

Integralni serijalizam – prednosti i mane

Integralni serijalizam treba da bude sredstvo, a ne krajnji cilj; kao takav, on je svakako doneo
novine i prednosti. Ipak, Bulez je upozoravao na opasnost mehaničkog korišćenja procedura
integralnog serijalizma, kada muzički kriterijumi dolaze u drugi plan. Dolazi do ’iscrpljenosti
sredstava’, to jest, do kulminacije kompozitorove kontrole. Nakon kulminacije sledi ’obrt’, pa
izvođač postaje glavni akter nove ’igre’.

’Fleksibilna disciplina’
Serijalizam je bio odgovarajući sistem za mene kao i za mnoge iz moje generacije, jer nam je
nametao striktnu disciplinu. Međutim, odatle nismo mogli da idemo bilo kuda...
Otišli smo daleko, do tačke apsurdnosti. Kada sam počeo da radim na delu Čekić bez gospodara...
Pokušao sam da učinim disciplinu fleksibilnom. Suviše striktna disciplina ubija vaše ideje.
Dakle, kako Bulez navodi, potpuno ispunjenje zahteva integralnog serijalizma, istovremeno
je značilo i najavu ’razbijanja’ njegovog sistema.

Čekić bez gospodara

Ovaj princip Bulez demonstrira u delu Čekić bez gospodara (Le Marteau sans maitre, 1953-55)
za alt i šest instrumentalista (flauta, ksilofon, vibrafon, gitara, viola, grupa udaraljki bez
određene visine tona). Delo je izgrađeno je na tehnici integralnog serijalizma, ali više ne na
‘totalitaran’ način, jer Bulez ostavlja prostor za ’lokalnu nedisciplinu’. ’Lokalna nedisciplina’ se
odnosi na: (1) ad libitum tempo; (2) slobodno izvođenje ukrasa; (3) menjanje tonova u serijama.
Tekstualni predložak čine tri kratke nadrealističke poeme iz istoimene zbirke francuskog pesnika
Renea Šara: Besne zanatlije, Divna zgrada i slutnje i Dželati usamljenosti (1934). Svaka od tri
pesme se javlja u više stavova, a ukupno ih je devet. U delu koristi ‘efekat lavirinta’, a poslednji
stav je rešenje tog lavirinta. Ovi stavovi su grupisani u tri ‘ciklusa’, prema tekstu, to jest, prema
upotrebi glasa. Glas nije obligatorna deonica u svakom stavu, a izvođački sastav je u svakom stavu
drugačiji. Ovaj koncept forme vodi ka napuštanju ideje determinisanosti – reč je o preispitivanju
jednosmerne forme.
1. Pre besnih zanatlija
2. Komentar I – Dželati usamljenosti
3. Besne zanatlije (glas)*
4. Komentar II – Dželati usamljenosti
5. Divna zgrada i slutnje (glas)*
6. Dželati usamljenosti (glas + ceo ansambl)*
7. Posle besnih zanatlija
8. Komentar III – Dželati usamljenosti
9. Divna zgrada i slutnje, dubl (glas + ceo ansambl)
*mesta za uvođenje ’nediscipline’

1
 Istorija muzike 3, nastavna jedinica: Aleatorika

Tretman glasa: Raznovrsan tretman vokalne deonice – koristi skokove, glisanda, šprehštime.
Dodaje naznake kao što su quasi parlando, quasi crié, bouche fermeé, oix de tête, au niveau des
instruments, pas en soliste… Uočava se veza sa Šenbergovim Pjeroom po sastavu i tretmanu
instrumentalnog ansambla i glasa. Ksilofon, vibrafon, gitara i perkusije predstavljaju ansambl koji
je udaljen od uobičajenog kamernog sastava i oni evociraju 'egzotiku'. Bulez ističe da je ovaj
korpus odabrao pod uticajem muzike neevropskih civilizacija (Afrika, Bali, Japan...).
Besne zanatlije: pesma se peva na ’ornamentalan’ način, uz pratnju solo flaute, koja je u
kontrapunktskoj liniji sa glasom;
Divna zgrada i slutnje: glas je još uvek značajan, ali pevanje nije nadmoćno, već je uklopljeno u
instrumentalni kontekst;
Dželati usamljenosti: ovaj konflikt se razrešava – totalno jedinstvo vokalnog i instrumentalnog;
Divna zgrada i slutnje, dubl: finalna metamorfoza uloge glasa, uklopljen u instrumentalni kontekst,
a flauta preuzima ulogu glasa.

Štokhauzen - afirmacija principa kontrolisane slobode

Zeitmasse/Tempa za duvački kvintet (flauta, oboa, klarinet, engleski rog i fagot) (1955-56); prva
potpuna afirmacija teorije o temperovanoj hromatskoj skali trajanja. U okviru jednog tempa,
koji ima svoj spektar od 1 do 12, moguće je da se neki njegov ritmički deo ponaša slobodnije. U
tom kontekstu Štokhauzen govori o osvajanju ’polja slobode’, tačnije, može se govoriti o
’serijalizaciji slobode’ ili o serijama stepena slobode.

...HOW TIME PASSES BY... (1956/57, Die Reihe)

Muziku čine uređeni odnosi u vremenu...
Degrees of freedom – racionalno merenje vremena, brojanje, je podržano spontanom reakcijom
prilikom izvođenja vremena. Komponovani vremenski odnosi se razlikuju od odnosa koji se
dešavaju prilikom realizacije dela. Metronomski mereno vreme uz korišćenje hromatske skale
tempa je samo jedan od pet načina ostvarivanja vremena. Ostali načini zasnivaju se na
instrukcijama: što je brže moguće (so schnell wie möglich), što je moguće sporije (so langsam
wie möglich), usporavati (schnell-verlangsamen), ubrzavati (langsam-beschleunigen). Takođe,
koristi polifoniju trajanja – različite instrukcije za tempa se izvode na različitim instrumentima
u isto vreme. Reč je o postupcima koji se oslanjaju na poštovanje serijalnog postupka, ali i na
ličnu kreaciju izvođača.

Aleatorika
Štokhauzenov XI Klavirski komad (1956), uprkos integralnoj serijalizaciji, afirmiše aleatorički
princip. Naredne godine i Bulez osvaja ovo polje komponujući Treću klavirsku sonatu.
U tom periodu, 1957. godine, Bulez piše svojevrsni manifest aleatorike, tekst Alea i ističe da je
“uvođenje slučaja u muziku korisna ludost.” Takođe, iste godine pojavljuje se i Štokhauzenov
tekst ...Kako vreme protiče... (1956-7) u kojem on, iako objašnjava strog sistem organizacije
vremena, pominje i organizaciju polja slobode.

2
 Istorija muzike 3, nastavna jedinica: Aleatorika

Ovakav ’trend’ komponovanja trajaće do kasnih 1960-ih, nakon čega će se ’vinovnici’ ove ideje
od nje i udaljiti – Štokhauzen se vraća konvencionalnoj notaciji (Mantra, 1970), Bulez počinje
ponovo da komponuje držeći se strogih principa organizacije muzičkog materijala, čak revidirajući
neka aleatorička dela.
Dakle, u okviru integralnog serijalizma, javljaju se polja slobode i slučaja. Princip slučaja i
slobode ’živi’ zajedno sa integralnim serijalizmom, ’ne kao njegov ’parazit’, već kao njegova
’antiteza’.

Najave – američki kontekst

Henri Kauel tridesetih komponuje Treći gudački kvartet – Mozaik – čija finalna koncepcija zavisi
od odluka izvođača. Ranih pedesetih američki kompozitori stvaraju aleatorička ostvarenja:
Morton Feldman Projection I (1950); Kejdž koristi operacije slučaja – Muzika promena za klavir
(1951); Braun Folio – December 1952 – grafička partitura koja se izvodi bilo kojim redosledom.
Američka muzika se izvodila u Darmštatu i o njoj su držana predavanja, ali ne o onoj njenoj
eksperimentalnoj grani. 1954. godine je održano prvo predavanje o američkoj eksperimentalnoj
muzici u Donauešingenu. Bulez je ranije, već 1949. u Parizu, upoznao Kejdža i upoznao se sa
njegovim pristupom komponovanju. Kejdž je u Evropi izazvao zapanjenost. Njegov rad sa
slučajem i ideje o neodređenosti potiču od zen budizma. Ipak, u Evropi je bilo drugačijih podsticaja
i uticaja (pored naravno Kejdžovog). Povećanje interesovanja za slučaj i neodređenost u muzici je
deo opšteg trenda u filozofiji, nauci, drugim umetnostima 20. veka. Recimo, u vizuelnim
umetnostima to se ispoljilo već u prvoj polovini veka. Na primer, Aleksandar Kolder i koncept
mobila (tridesete) – apstraktne kinetičke skulpture koje se kreću u prostoru. Zatim, u književnosti
kod Malarmea i Džojsa. No, i znatno ranije, je bilo primera rada sa slučajem i to u muzici. Recimo,
u 18. veku se pominje praksa komponovanja pomoću bacanja kocke (dice music; music dice
games; kontekst – entuzijazam za matematiku) – redosled taktova unapred komponovanog
materijala je utvrđivan bacanjem kocke; to je omogućavalo laiku da komponuje menuete,
marševe...

Šta je aleatorika?
To je tehnika komponovanja u kojoj je određeni deo procesa stvaranja muzičkog dela (uključujući
i njegovu realizaciju) prepušten manje ili više kontrolisanoj slučajnosti.
Ovaj termin se primenjuje na dela čije je komponovanje ili izvođenje, u manjoj ili većoj meri,
zasnovano na neodređenosti.
Postoje tri grupe aleatorike:
1. slučaj je vezan za proces komponovanja (Kejdž Muzika promena, 1951)
2. elementi slučaja su uvedeni u izvođenje dela (Štokhauzen XI klavirski komad, Bulez III
klavirska sonata)
3. najveći stupanj neodređenosti – tradicionalna muzička notacija je zamenjena vizuelnim ili
verbalnim znakovima (Kejdž 4’33’’; intuitivna muzika Štokhauzena)

3
 Istorija muzike 3, nastavna jedinica: Aleatorika

Štokhauzenova aleatorika
Klavirski komad 11
Štokhauzen je na listu papira u proizvoljnom poretku napisano 19 različitih notnih grupa.
Izvođenje počinje od bilo koje grupe, o čemu odlučuje izvođač. Svira se u bilo kom tempu,
dinamici, artikulaciji, o čemu odlučuje izvođač. Grupe su serijalno organizovane. Ipak, na kraju
prve odsvirane grupe nalaze se instrukcije za tempo, dinamiku i artikulaciju, koje treba primeniti
pri izvođenju sledeće odabrane grupe. Treća pojava iste grupe, označava kraj dela. Rezultat je:
polivalentna forma.

Kejdžova kritika
Boraveći u Darmštatu 1958. godine, Kejdž je govorio, u okviru predavanja Indeterminacija (ovde
prvi put upotrebljava termin), o delima Brauna, Volfa, Feldmana, ali i o kompozicijama
Štokhauzena. Iako je redosled izvođenja segmenata varijabilan, sve ostalo ostaje u korpusu
evropskih muzičkih konvencija – dinamika, artikulacija, tempo... Prema Kejdžu, ovde je
korišćenje slučaja „nepotrebno jer je neefektno – delo je moglo isto tako da bude napisano kao
determinisano u svim aspektima“. Jedini nekonvencionalan aspekt ove kompozicije on vidi u tome
što je odštampano na velikoj strani papira.

Nasuprot ovom slučaju gde je makroforma promenljiva, kod Štokhauzena imamo i obrnut slučaj:
makroforma je određena, a detalji su delimično promenljivi. U delu Ciklus (1959) za perkusionistu
(koji svira na trinaest različitih instrumenata, kružno raspoređenih; prema redosledu kako se
javljaju u partituri) imamo spiralno povezanu partituru načinjenu tako da se može čitati bilo
unapred, bilo unazad (okrenuta naopako), a izvođač može da počne od bilo koje tačke na bilo kojoj

4
 Istorija muzike 3, nastavna jedinica: Aleatorika

strani (ali, dalje čitanje dela nastavlja u sukcesiji). Reč je o grafičkoj notaciji, a rezultat je
polivalentna forma (varijabilna forma).

Zatim, Štokhauzen komponuje Refrain (1959) za klavir, čelestu i vibrafon. Izvođač može da rotira
providnu traku koja je fiksirana u središtu partiture, na kojoj su zapisani ’refreni’

„Otvorena forma“
Otvorena forma/otvoreno delo: delo koje ’dovršava’ interpretator izvođenjem (termin uveo
Umberto Eko). Ipak, za slušaoca, otvoreno delo se ne razlikuje od zatvorenog dela sa klasičnom
strukturom. Delo može biti okarakterisano i kao ’otvoreno’ ako je u nastajanju (Bulezova III
klavirska sonata).
*Umberto Eko je prvi konstituisao teoriju ’otvorenog dela’ i izložio ju je na XII internacionalnom
kongresu za filozofiju u Veneciji 1958. godine, dok je u knjizi Otvoreno delo (Opera Aperta) iz
1962. godine objasnio svoju teoriju na primeru kompozicija Štokhauzena, Buleza, Berija i Pusera,
zatim u estetici enformela, otvorene forme televizije, zen-budizma i romana Džejmsa Džojsa.

Akcentovanje procesa; grafička partitura – Prozession (1967)

Koristi znakove + i – kao zamenu za tradicionalnu notaciju koja vodi ka instrukcijama zasnovanim
na simbolima. Finalni rezultat su tekstualna uputstva koja utiču na stanje svesti izvođača. Partitura
ima četiri zasebna dela, dve strane za svaki instrument. Izvođač može da počne kad god poželi,
dok plus i minus ukazuju na to da segment može da bude promenjen u odnosu na prethodni. Svaki
simbol se odnosi na jedan parametar, a svaki parametar koji nije odabran za transformaciju ostaje

5
 Istorija muzike 3, nastavna jedinica: Aleatorika

isti. Oznaka im gleichen parameter naznačava da se sukcesivni znakovi primenjuju na jedan

parametar.

Bulezova aleatorika
Bulez primećuje da je slučaj nešto što uvek figurira u muzici, jer je nemoguće predvideti „sve
meandre i svu životnost početnog materijala“. Najlepša vrlina stvaranja je iznenađenje. Ipak,
sloboda mora da bude upravljana i usmerena – „usmereni slučaj“ (sloboda izvođača ne menja
strukturu dela). Dakle, kod Buleza je slučaj najpre vezan za izvođenje, te izvođač ima veću
inicijativu. Na taj način, Bulez je uveo i izvođača u stvaralački proces. Slučaj mora da bude
kontrolisan, korišćenjem tabela ili serije tabela, kada je reč o komponovanju.
„Mi upravo slavimo izvođača! I to ne izvođača-robota, zapanjujućeg u njegovoj tačnosti, već
angažovanog izvođača, slobodnog u svom izboru“

Treća klavirska sonata (1957)

Mogući uzori (paralele) dolaze iz književnosti:
− Stefan Malarme – projekat Knjiga – knjiga koja bi obuhvatala čitav njegov opus, a u kojoj
stranice ne bi bile povezane, te bi redosled čitanja bio nedefinisan, to jest, čitanje ne bi imalo
samo jedan smer; „čitanje ne počinje i ne završava se“; work in progress;
− poema Bacanje kocki nikada neće ukinuti slučaj – varijabilnost čitanja – nelinearno čitanje
(1897)
− Džejms Džojs, Fineganovo bdenje – napuštanje narativnih konvencija (1939)

6
 Istorija muzike 3, nastavna jedinica: Aleatorika

Dozvoljene su intervencije samo na nivou forme, dok su ostali parametri fiksirani i serijalno
organizovani (izuzev slobode u sviranju ukrasa i variranja tempa). Aleatorika forme je
uspostavljena u: (1) makroobliku (sled izvođenja stavova (formanata) i (2) mikroobliku (sviranje
delova unutar njih – i oni se mogu izvoditi u različitim redosledima) Formant je stalna struktura
fiksirana u sebi samoj; ali ova struktura je premestiva spolja. Pet stavova (formanata) sonate su
sledeći:
I Antiphonie (neobjavljen, izuzev fragmenta ’Sigle’)
II Trope
Text, Parenthesis, Commentary, Gloss
III Constellation (Constellation – Miroir, retrogradna verzija objavljena)
IV Strophe (neobjavljen)
V Séquence (neobjavljen)

Pet stavova (formanata) može biti izvedeno u različitim redosledima, s tim što stav Constellation,
odnosno njegova retrogradna varijanta, mora biti u sredini. Niko sem Buleza nije izveo ovo delo
u celini.
Treći stav – Constellation – ’lavirint’
Sastoji se od niza vertikalnih fragmenata koji se zovu „points“ i koju su pisani zelenom bojom
(devet velikih stranica ukupno) i horizontalnih fragmenata – „blokovi“, zapisani crvenom
bojom. Postoji i pod-segment Mélanges, gde nema ovog principa (mešanje tačaka i blokova).
Nakon izvođenja jednog fragmenta, izvođač može da izvodi neki od sledećih fragmenata, prateći
strelice. Na naličju zapisa nalazi se stav Constellation-Miroir, kojim se može zameniti segment
Constellation. Pored ovih zahteva, pred izvođača se stavljaju i neki drugi, poput različitih
rezonantnih efekata, ’virtuozne’ upotrebe pedala i izvođenja harmonika (dirka je pritisnuta, tako
da ne proizvodi zvuk, ali izaziva efekat rezonance kada je susedni ton jako odsviran).
Zašto izvoditi sonatu koja mora svaki put nanovo da se stvara kada se izvodi? Zato što definitivni,
konačni razvoj više nije svojstven današnjem načinu muzičkog mišljenja. Priznaje da je ovde više
bio inspirisan literaturom nego muzikom – smatra da su neki pisci otišli mnogo dalje u organizaciji
od samih kompozitora (ovde pre svega misli na Džojsa i Malarmea). Ideja lavirinta je najnovija
inovacija u ovoj sferi.

Totalna aleatorika
Štokhauzenovo delo: Aus den Sieben Tagen (1968). Pisano je za neodređen broj interpretatora
(najmanje tri). Partituru čini niz verbalnih uputstava (15 segmenata). Dakle, reč je o verbalnoj
partituri.
Mesto susreta: Svi izvode isti ton. Vodi ton gde god te misli vode. Ne napuštaj ga, ostani sa tim.
Uvek se vrati na isto mesto
Spoj: Sviraj vibraciju u ritmu sopstvenog tela. Sviraj vibraciju u ritmu sopstvenog srca. Sviraj
vibraciju u ritmu sopstvenog disanja. Sviraj vibraciju u ritmu sopstvenog razmišljanja. Sviraj
vibraciju u ritmu sopstvene intuicije. Sviraj vibraciju u ritmu sopstvenog prosvetljenja. Sviraj
vibraciju u ritmu univerzuma. Kombinuj slobodno ove vibracije. Ostavi dovoljno tišine između
njih.

7
 Istorija muzike 3, nastavna jedinica: Aleatorika

Intuitivna muzika
Nije reč o improvizaciji, jer se i improvizacija zasniva na određenim pravilima, a ovde nemamo
fiksirana pravila. Reč je o dosezanju osobenog duhovnog i fizičkog stanja prilikom izvođenja –
samodisciplina, međusobno slušanje, eliminisanje uloge mentalnog procesa.

Musik für ein Haus

Grupni projekat realizovan 1968. godine u Darmštatu. Učestvovalo je četrnaest kompozitora i
dvanaest izvođača (među njima bio Vinko Globokar). Rezultat je bilo izvođenje koje je trajalo
četiri sata. Polazište je bilo Aus den sieben Tagen, a kompozitori su imali zadatke da realizuju
slične intuitivne tekstove (text composition). Simultana izvođenja u različitim prostorijama –
vibratotium; sound loft; zeng!; Echo; sound box. Različiti slojevi polifone kompozicije; slušaoci
dolaze od jednog do drugog sloja krećući se od prostorije do prostorije; celokupan efekat emituje
se posredstvom zvučnika u kontrolnoj sobi (Sound box).

Pitanja za dodatne bodove:

1. Koje delo je i zbog čega najavilo pojavu aleatorike?
2. Šta je aleatorika?
3. Zašto je Štokhauzenov Klavirski komad br. 11 aleatoričko delo?
4. Navedi karakteristike Bulezove Treće klavirske sonate?
5. Šta je ‘otvoreno delo’?