Путеви спасења у Хиндуизму

Код следбеника индијских религија често се говори о 2 или 4 пута спасења али најчешће
три:
- Пут деловања (карма-марга)
- Пут знања (јнана-марга)
- Пут Божје љубави (бхакти-марга)
Ови путеви нису стриктно одвојени и човек на путу спасења може комбиновати различите
технике приступа.

Разликују се и два основна човекова става у његовој тежњи за спасењем:

- Пут мајмуна (активног деловања, властитом снагом)
- Пут мачке (дозивања и наде у избављење)
Мајмуновом приступу више одговара пут чина (аскеза, испуњавања властитих дужности,
приношење жртава прецима и боговима, добра дела) и пут знања (укључује и јогу).
Мачјем приступу више одговара пут Божје љубави.

Један од активнијих покушаја самоусавршавања је аскеза (коју индијци називају тапас).

Ради се о стварању стваралачке грознице на путу школовања воље. Воља се тренира
физичким одрицањем и духовном напетошћу, тако да аскета може прекорачити телесне
границе телесног постојања и развити надљудске снаге опажања и деловања (да чини
чуда, оздрављује и спознаје).
Учење о поновном рођењу, донекле, обесмишљује ову активност јер се њени плодови
могу користити само у свету али не изводе из круга поновних рођења. Моћ аскезе води ка
спасењу само ако је усмерена ка спознаји односно уколико дође до нивоа да наведе Бога
да пружи ослобађајућа знања (једино у Шиваизму сачуван је тај архаични тип
самоусавршавања који води ка спознаји и спасењу). Вишнуизам и Шактизам су се
дистанцирали од строге аскезе.

1.- Пут ритуалног деловања – пут чина. У ведској традицији жртвовање је било најважнија
радња која је човека повезивала са небеским. Данас је жртвовање остало у комбинацији са
путем Божанске љубави и путем знања(који је старији).
Пут деловања (карма-магра)
На овом путу се такође тежи постизању знања али се до њега стиже путем деловања,
путем жртвовања и ритуалних радњи. Испуњавање ових дужности у свету али без
везивања за свет. При извршењу чина једино себичност, пожуда и похлепа за стварима
стварају карму и тиме остављају психички отисак који сили на ново рођење. Човек
претерује када мисли да он приноси жртву, Бог је извор свог деловања и онај који
допушта да жртва буде принета.

2.- Пут знања (јнана-марга)

Тешко је егзистенцијално искусити спознају да су атман и брахман идентични. За то је
потребно стећи знање, најчешће путем да се спозна процес раздвајања света и касније
успостављање јединства у људској свести.
Спознаја је нешто што претпоставља преображај човекове свести. У том циљу човек
прибегава јоги и аскези. Умереној аскези која омогућава да тело не омета мишљење и
медитацију. Технике јоге вежбају се да би се ставиле у службу спознаје.
Циљ пута спознаје огледа се у две мисли: мноштво свих појава је у ствари једно у
промењеној форми и мноштво као жртвовање јединства. Једно се може пронаћи у многоме
и свако га може открити у себи самоме. Сваки је индивидум део моштва и потпуним
одрицањем од мноштва у концентрисаној медитацији поново се може искусити
јединство. Пут знања ужива највећи углед међу свим путевима ослобођења – спасења у
Индији.
Овај пут има и два недостатка:
- тешко је њиме ићи властитом снагом јер јер изискује претпоставке унутрашње
чистоће и духовног образовања. Потребне су многе инкарнације које би довеле до
коначног просветљења;
- социјални проблем због немогућности да се сви посвете путу спознаје и медитације
(ко би вршио уобичајене друштвене послове)

3.- Пут Божје љубави (бхакти – марга)

Пут Божје љубави је сваком доступан (богатим и сиромашним, мудрима и лудима, свих
касти, ....). Бхакти (бхај – делити), преданост Богу, љубав према Богу и вољеност од Бога у
средишту је тог пута ослобођења – спасења.
Бхакти је међусобан покрет приближавања човека и Бога, покушај да се савлада
подела атмана и брахмана. Овај однос се не остварује у труду спознаје већ у жару
љубави која подразумева персонални однос.

Темељна разлика између Бога и људских душа била је систематично приказана у учењу
Мадхве. Циљ је доспети у Божју близину и служити Богу а не сјединити се са њиме (Бога
желимо видети и славити а не бити Бог).