Настанак и развој Рима

У вријеме слабљења хеленистичких монархија, Рим који је настала рано у Италији, постепеним
снажењем и ширењем претвара се у најјачу силу старога вијека. Рим ствара политичку
заједницу земаља око Средоземног мора, гради правна начела јавног и приватног живота,
прекрива варварски Запад напредним градовима. У римској држави, изградило се
најразвијеније робовласничко друштво.
Римска држава настаје постепеним ширењем власти града Рима, а настанак самог града
везује се за 753. г.п.н.е.
Италија и њено становништво:
Апенинско полуострво, затворено је на сјеверу масивима Алпа, са Сицилијом чини једну
цјелину. Географски појам Италије тада је допирао на сјеверу до ријеке По, данашња
Ломбардија тада се називала Цисалпинска Галија (Галија са ове стране Алпа), за разлику
од Трансалпинске (данашња Француска).
Већину становништва чине индоевропски народи Италци, док су најважнији били Латини.
Они су и основали град Рим, на ријеци Тибру. На Сицилији и Лигуријском заливу живјели
су Сикули и Лигури, неке области на југу насељавају Илири, а Цисалпинску Галију
насељавају Гали/Келти. Југ Италије такође има и доста грчких колонија, док на подручју
данашње Тоскане живе Етрурци.
Изградња државе:
Најстарија историја Рима искићена је легендама, према њима један од оснивача био је Ромул,
потомак Енеја тројанског јунака. До 509. г.п.н.е. градом су владали краљеви, којих је било
седам (неки од њих Етрурци). Последњи краљ Рима звао се Тарквиније Охоли.
Старо римско друштво дјели се на двије групе, патриције и плебејце. Патрицији су имали
сва грађанска права и дјелили су се на три трибе (племена). Свака триба имала је десет
курија, а свака курија десет родова. Чланови тих триста родова чинили су римски народ,
који располаже свим грађанским правима. Сваки род даје по једног претставника у вјеће
Сенат (вјеће стараца). Поред Сената постоји и Скупштина (претреса питања прије него их
упути Сенату). Краљ је имао ограничена права, води војску, а у миру врховни свештеник.
Друга група су плебејци, слободни људи али нису били обухваћени овим системом, па нису
имали ни политичка права. Били су досељњници или покорени народи, супротности између
патриција и плебејаца постале су све оштрије.
Краљ Сервије Тулије увео је реформу, по којој је становништво подјелио у пет класа, према
висини прихода, ова подјела има војни значај. Свака класа морала је да даје одређени број
центурија римској војсци. (центурија – стотина војника).
Године 509. п.н.е. збачен је последњи краљ, његовим збацивањем окончана је и етрурска
власт над Римом. Римом од тада управљају два конзула, који се бирају сваке године из
редова патриција. Имали су највишу војну, управну и судску власт – imperium. Пресједавају
сенатом и комцијама. Испред њих иде дванест ликтора, носе свежњеве прућа, а у доба рата и
сјекире. У тренуцима војне опасности конзуле је замјењивао диктатор (функција не траје
дуже од шест мјесеци). Сенат је имао велику улогу, сви магистрати (функционери) зависе од
њега.
Рим је био аристократска република, њом су управљали патрицији, када би се ратом дошло
до земље, она се као државна једино њима уступала.
Већ 494. г.п.н.е. плебејци су напустили Рим и преселили су се на Свето брдо, желећи да
оснују нову општину. Из страха да ће остати без војске патрицији су дозволили плебејцима
да сваке године бирају народне трибуне (најприје два, па пет и на крају десет). Имали су
право вета (Veto – забрањујем) на све одлуке Сената, ако су на штету плебејаца.
Плебејци су својом борбом издејствовали да се донесу први писани закони. Десет посебно
изабраних лица израдили су законе и урезали их на дванест бронзаних таблица, те их истакли
на Форуму (главни римски трг). Први закон Рима јесу закони од дванаест таблица.
Средином IV вјека плебејци су издејствовали да се могу бирати за конзуле.
Римљани су своја божанства поистовјетили са грчким, вјеровали су и у добре духове лари и
пенати, као и породичне претке. Свештеници су имали своје колегије, колегиј понтифика
састављао је календар и одређивао празнике. На његовом челу врховни свештеник pontifex
maximus.
Римска освајања
Римљани су покорили Етрурце и заузели комплетан Лациј, али убрзо су им запријетили
Гали, у једном од њихових напада запалили су и Рим. Римљани су стали на чело Латинског
савеза (неколико градова Лација), и дошли у сукоб са грчком колонијом градом Тарентом,
тај град је у помоћ позвао епирског краља Пира. Пир се одазвао и водио неколико битака
против римљана, у једној од њих умало није остао без војске, „још једна оваква побједа и
остаћу без војске“ – рекао је Пир (отауд и израз Пирова побједа). Поразили су га на крају,
наметнули своју власт Таренту и загосподарили Италијом.
Римска војска је била снажна, основна јединица је била легија, касније има око 4000
пјешака. Постаојала су три борбена реда, у трећем су се налазили прекаљени борци –
ветерани. Борили су се стријелама, кратким мачевима и дугим копљима, правили су
четвороугаоне логоре са палисадама и дубоким шанчевима. Касније користе и катапулте и
балисте. Римљани су сву присвојену земљу у Италији додјелили као државну, у њој су држали
гарнизоне због побуна.
Рим је ускоро дошао у сукоб са Картагином (колонијом феничког града Тира), која се налазила
у данашњем Тунису. Сукоб избија када су Картагињани покушали овладати цјелом Сицилијом.
Рим и Картагина водили су три рата, позната као Пунски ратови (назив за Картагињане), у
раздобљу од 264. – 146. г.п.н.е.
У првом пунском рату Римљани граде јаку флоту и стичу Сицилију која постаје прва
покрајина Рима. А ускоро по закључењу мира и Сардинију и Корзику.
У другом (218 – 202) рат против Рима водио је један од највећих ратника, дипломата и
државника у историји – Ханибал. Он је повео огромне снаге из Шпаније и прешао Алпе са
ратном спремом и слоновима. На овом путу сусрео се и са мочварама, у којима губи и око, али
извојевао је сјајне побједе. Највећу битку извојевао је код Кане 216. г.п.н.е. Римљани су му
узвратили искрцавањем на обале Картагине, те је Ханибал морао назад. Каратагина губи и
овај рат.
Када је Картагина ојачала опет, Рим настоји да је уништи за сва времена. Лако налазе повод
за рат, и одбијају понуђени мир, пале и пљачкају Картагину, а на мјесту града преораше
бразду, а земљу посветише боговима подземља. Тако су проклели Картагину, а од њених
посједа направили су провинцију Африку.
Између првог и другог пунског рата заузимају Цисалпинску Галију, а после другог
заузимају Шпанију. Римљани су однјели побједу над Илирима. Долазе у сукоб са
Македонијом (Филип III), а коначно су загосподарили истом кад су поразили његовог
наследника Персеја. Руше град Коринт и слободу Грка.
После сваке побједе Сенат је команданту побједнику, одобравао тријумф – свечано улази у
Рим са својим војницима, заробљеницима и напљачканим благом. Рим ствара провинције,
које се умножавају како се Рим шири. На челу провинција су били бивши конзули.
Утицајни римски грађани прођиривали су свој посјед, земљу добијену од државе претварали су
у свој приватни посјед. Њихови велики посједи називају се латифундије.
Ситни посједи сељака у Италији постепено пропадају. Презадужени становници
провинција су постајали робови, Рим су робовима снабдјевали и гусари, а и дјеца робова
постајали су робови. Робови су се могли купити на трговима по цјелом Средоземљу.
Известан број је припадао држави и радио је јавне послове, писари, тамничари, џелати..
Робове који су се бавили занатима су најчешће ослобађали, а посебна скупина робова били
су гладијатори, који се у нарочитим школама припремају за борбе у арени. Устанак робова
који је имао највећи замах био је Спартаков устанак. Трачанин Спартак, подигао је устанак
73. п.н.е у школи у Капуи, код Напуља. Устаници бјеже на Везув, наоружавају се, а Спартаку
прилази већи број људи. Његова идеја била је да дође до Алпа и распусти своје следбенике,
али одустаје и иде на сам Рим. Римљани се боље организују, а Спартак на обећање гусара
покушава да своју војску пребаци на Сицилију. Прихвата велику битку против војске Рима, 71.
п.н.е., на бојном пољу пада убијен. Робовласници су за казну разапели на крстове 6000
робова, на путу од Капуе до Рима.
Грађански ратови и пропаст републике
Међу пуноправним римским грађанима избили су сукоби између оптимата (богати нобили) и
сиромашног народа, чији су се представници звали популари. Једна група нобила захтјевала је
аграрну реформу, јер су сматрали да ће се њом и војска обновити. Они сматрају да треба
извршити поновну прерасподјелу државне земље, одузети нобилима оно што су бесправно
узели. Ове идеје покушали су да оствара браћа Граси, Тиберије и Гај. Тиберије је тражио да
се врати стари закон по ком ниједан домаћин не може имати више од 500 југера земље, а
његова два најстарија сина више од 250. Кад се други пут кандидовао за народног трибуна,
оптужили су га да тежи тиранији, и за вријеме избора дошло је до борбе у којој је Тиберије
изгубио живот (132 п.н.е.). Гај је покушао да иде братовим стопама, постаје трибун, али у
потјери која се организовала за њим, наложио је свом робу да га усмрти мачем.
Гај Марије је реформисао римску војску, која је била састављена од професионалаца оданих
свом војсковођи, и оружје за вођење грађанских ратова је тада било спремно. У Италији
избија рат између савезника (90 – 88), а за вријеме њега истиче се војсковођа Корнелије
Сула, противник популара. Између ове двојице избија сукоб из којег ће да изађе гао побједник
Сула.Проглашава се диктатором, он заводи проскрипције (имена људи које је свако мога
убити), јача Сенат и повлачи се са власти, убрзо и умире.
Први тријумвират
Један од наистакнутијих Сулиних присталица био је Гнеј Помпеј. Он је укинуо Сулине
реформе,решио проблеме које је Рим имао на истоку, заузео Сирију и Палестину. Помпеј је
себи за савезнике нашао Краса и Цезара. Крас је био је био један од најбогатијих људи, а
Цезар је потицао из старе патрицијске породице. Како ни један од њих тројице није имао
снаге да уведе своју диктатуру они су склопили тајни савез 60. п.н.е. са циљем да дођу на
власт – савез тројице или тријумвират. Цезар постаје конзул и бива упућен у Галију, тамо
односи побједе и богати се, Крас убрзо умире, док Помпеј постаје најпопуларнији човјек Рима.
Долази до сукоба њих двојице, Цезар се са војском враћа у Италију. Сенат, под утицајем
Помпеја налаже да распусти војску. Цезар одбија и са њом прелази рјеку Рубикон уз ријечи
„коцка је бачена“. Рат је трајао пет година 49 – 45. г.п.н.е. Помпеја који је на крају
побјегао у Египат убија Птоломеј. Цезар је изабран за доживотног диктатора, био је
истовремено конзул, народни трибун, цензор и врховни свештеник. У завјери на
мартовске Иде 44. п.н.е., убијају га припадници аристократије.
Други Тријумвират
После његове смрти, република је живјела још 14 година. У општем метежу јављају се
кандидати за диктаторску позицију, а то су Цезаров присталица Марко Антоније, командант
његове коњице Лепид, и посинак Октавијан. Они су 43. г.п.н.е. склопили други трјумвират,
који је јавно потврдила Народна скупштина. И они спроводе проскрипције у којима страда и
велики говорник Цицерон.Поразили су снаге завјереника који су убили Цезара. Антоније се
лако ријешио Лепида, те одлази у Египат гдје се жени Клеопатром. Између њега и
Октавијана избија грађански рат, Октавијан га поражава у боју код Акција (поморска
битка) 31. п.н.е.. После тога улази у Египат, а Антоније са Клеопатром испија отров.
Октавијан постаје једини господар римске државе.
Питања:
1. Када и гдје настаје Рим? Које још народе налазимо на Апенинском полуострву?
2. Како се дјели римско друштво и који је краљ спровео реформу? Шта је њоме урађено?
3. Када почиње доба републике? Ко су конзули и шта је imperium?
4. Ко су ликтори и диктатори? Шта је Рим радио са освојене земље?
5. Ко су народни трибуни? Који је први писани закон Рима?
6. Како је организована Римска војска и ко су ветерани?
7. Ко је Пир, и због чега је познат?
8. Колико је било ратова са Картагином, ко је Ханибал?
9. Шта је тријумф, а шта су латифундије?
10. Положај робова у Риму и Спартаков устанак?
11. Ко су браћа Грах и шта они покушавају?
12. Корнелије Сула? Учесници првог тријумвирата?
13. Други тријумвират, учесници и побједник?